defi1965

Digitally signed by defi1965 DN: cn=defi1965, c=YU, email=defi1965@live.com Date: 2011.04.23 12:36:20 +02'00'

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004

HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

tekstove preveli: Milana Bošković (engleski) Duška Dobrosavljev (engleski) Andrej Horvat (francuski) Vanja Manić (francuski) Ivan Milenković (francuski) Pavle Milenković (francuski) Vladimir Milisavljević (francuski) Olja Petronić (francuski, srpski) Eleonora Prohić (francuski) Darko Rakin (srpski) stručna redakcija prevoda sa francuskog: Pavle Milenković sa engleskog: Dušan Marinković i Pavle Milenković Dizajn, prelom i tehnička priprema: Igor llić Prvo izdanje Izdavač: Vojvođanska sociološka asocijacija Dr Zorana Đinđića 2, Novi Sad Za izdavača: Dušan Marinković

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004 HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

Novi Sad 2005. Vojvođanska sociološka asocijacija

UVOD

Živo interesovanjeza delo Mišela Fukoa čini se da ne jenjava ni dve de­ cenije posle njegove smrti. Naprotiv, ono je toliko da poprima heterotopijske razmere, spajajući u okviru fukoovskog diskursa pisce sa različitih kontinenata i sa raznorodnim disci­ plinarnim zaleđem. Ako bi se, sledeći uput samoga Fukoa, "delo" razmatralo nezavisno od "autora", onda bi se ova knjiga Fukoovih tekstova i tekstova ο Fukou mogla tretirati nesamo kao prikladno obeležavanje dvadesetogodišnjice autorove smrti, već i kao rođendanska proslava jednog Delà koje u ovoj, dvehiljadeičetvrtoj, puni celih pedeset godina. Maladie men­ tale et Personnalité (Paris: PUF, 1954), označilo je jedno rođenje i život čija burna biografija, sada već u domenu "dugog trajanja" ne prestaje da poprima dramatične uzlete. Dopusti li se jedno uopštavanje - imajući pri tom u vidu fukoovski nominalistički

A great interest for Michel Foucault's work is still not subsiding nearly two decades after his death. On the con­ trary, the interest is so great that it assumes heterotopic proportions connecting authors under Foucault's discourse framework, from different continents with heterogeneous dis­ ciplinary backgrounds. If, following Foucault's directions, a "work" is to be scrutinized inde­ pendently of its "author", then this book of Foucault's texts and texts about Foucault could be treated not only as an appropriate mark­ ing of his death but as an anniver­ sary celebration of the work's fiftieth birthday. Maladie mentale et person­ nalité (Paris: PUF, 1954) has branded a birth and life whose turbulent bi­ ography (now only in the domain of "long-term") continues to dramati­ cally soar. If generalization is to be allowed - having in mind Foucault's nominalistic caution applied to any

Il semble que le vif intérêt pour l'oeuvre de Michel Foucault n'affaiblisse pas ni deux décennies après sa mort. Au contraire, il est si grand qu'il gagne des dimensions hétérotopiques, en réunissant, dans le cadre du discours foucauldien, les auteurs venant des continents différents et ayants des arrières disciplinaires divers. Si, suivant l'instruction de Foucault lui-même, on considérait un 'oeuvre" indépendamment de son "auteur", ce livre des textes par Foucault et sur Foucault pourrait être traité non seulement comme un geste convenable pour commémorer la vingtième anniversaire de le mort de l'auteur, mais aussi comme l'anniversaire de la mise au monde d'un Oeuvre qui cette année, 2004, a cinquante ans. Maladie mentale et Personnalité (Paris: PUF, 1954) a marqué une naissance et une vie dont la biographie tumultueuse, qui est mainJ

7

HRESTOMATIJA
oprez kod svakog uopštavanja - moglo bi se reći da Fukoovo delo svoje mladalačke dane živi tek posle smrti svoga autora, u jednoj zbilja opštoj, i na raznim stranama gotovo euforičnoj aklamaciji. Posredstvom tog delà, Fuko je i dalje zvezda. I to pokretna, koja se na intelektualnom nebu sa jednakim sjajem da raspoznati u sazvežđima: filozofs­ kom, istoriografskom, sociološkom, pedagoškom, psihijatrijskom, krivično-pravnom, književnom, antropološkom, verovatno i u onima koja se upravo rađaju ili će se tek roditi. Protekle decenije pokazale su da je Fukoovo delo i dalje uslov i osnov za traganje, za novo otvaranje heterotopijskih polja onima koji ga slede, onima koji ga poriču. Nje­ gov ambivalentan, u mnogo čemu neuhvatljiv i svakako fascinantan intelektualni i literarni legat stavio je priređivače ove knjige u dilemu: omaž? obuhvat? odabir? delo? "Kome se obraćate, ako se obraćate?" Fukou ničeancu? Fukou hajdegerijancu? Fukou istoričaru? Fukou ar­ heologu? Ciniku sopstvenog poststrukturalizma? Onome koji svim svojim srcem nervozno prokazuje parajuću prazninu sadašnjosti. generalization - it seems that Fou­ cault's ingenious work has started living its early days after the author's death in a really broad and, in many aspects, euphoric acclamation. By virtue of his work, Foucault contin­ ues to be'a star. In fact, he is a roam­ ing star in the intellectual sky whose brightness can be easily recognized in philosophical, historiographical, sociological, pedagogical, psychiat­ ric, criminal and legal, literary, an­ thropological, and other newly born constellations and perhaps those in­ tellectual constellations that are yet to come. Recent decades have showed that Foucault's work is still a condition and a foundation for searching and opening new heterotopic fields for both his followers and those who deny him. His ambivalent, in many aspects fugacious, and most cer­ tainly fascinating intellectual and literary legacy, has put editors of this book in a real dilemma. Is it: a tribute? an envelopment? a selec­ tion? a work piece? With whom are you talking to, if you are talking to? Are you talking about Foucault as a "Nitze-ist", "Heidegger-ist"? Fou­ cault as a "Historian", "Archeologist"? or perhaps Foucault as a "Cynic of his own post-structuralism"? or to tenant déjà dans le domaine d'une "longue durée", ne cesse pas de faire des envolées dramatiques. S'il est permis de faire une généralisation - en tenant compte de la réserve nominaliste foucauldien envers toute généralisation - on pourrait dire que l'oeuvre de Foucault ne vit sa jeunesse qu'après la mort de son auteur, et cela à travers une acclamation vraiment générale et parfois presque euphorique. A travers cet oeuvre, Foucault est toujours un star. Le star mobile, dont l'éclat est reconnaissable dans le ciel intellectuel, également dans les constellations: philosophique, historiographique, sociologique, pédagogique, psychiatrique, pénale et juridique, littéraire, anthropologique, et probablement aussi dans les constellation qui sont en train de naître ou vont naître un jour. Les décennies passées ont montré que l'oeuvre de Foucault représente toujours une condition et une base pour la recherche, pour une nouvelle ouverture des champs hétérotopes à ceux qui le suivent, à ceux qui le nient. Son patrimoine intellectuel et littéraire ambivalent, qui est souvent insaisissable, mais certainement fascinant, a posé les rédacteurs de ce livre devant une dilemme: un

8

time donekle verovatno i hrabru ambiciju: da (lično) intelektualno pokloništvo združe sa naporom razumevanja. igra slučaja. is not the same as the amount of shine that radiates from the source. priređivači ove knjige imali su (možda neskromnu). niti samo delà uopšte. Cependant. odnegde. il ne faut pas perdre de vue que la grandeur de la gloire. theoretical. ili još uvek jeste. ne os­ taje tek kod razumevanja jednog Delà. By reason. Mais sa gloire suffit pour nous empêcher d'apercevoir ces détours. qui. someone who is nervously showing a ripping emptiness of reality with all his heart? However. dovoljno je pokriće da te stranputice prođu neopaženo. Foucault's reputation is more than enough assurance to make those sideways miniscule. 9 . and epistemological cogitation. "happening Fou­ cault" is still prevalent in method­ ological. The editors of this book have had an im­ modest and. However. a u kojoj pak Fukoovo poigravanje slučajem? Do koje mere poigravanje strpljen­ jem onih koji ga svojataju? Možda se on još uvek igra sa našim strpljen­ jem. à condition que vous vous adressez?" A Foucault nietzschéen? A Foucault heideggerien? A Foucault historien? A Foucault archéologue? Au cynique de son propre poststructuralisme? A celui qui dénonce de toute son âme la vacuité déchirante du présent. "to love" Foucault does not mean "to understand" Foucault. Without doubt. No u kojoj je meri taj događaj bio. a delimično u ritualnom izgovaranju imena. nije isto što i količina sjaja koja potiče od samog izvora. Car. Now. ne se satisfait pas de la compréhension d'un Oeuvre ni de l'oeuvre en général. which is partially manifested in worship and partially in ritual name pronunciation. voleti Fukoa nije isto što i razumeti ga. mais correspond à l'obligation de travailler l'événement de la pensée. Blještavilo ovog Delà kadkad je toliko zaslepljujuće da navodi na krivi put. aimer Foucault ne suffit pas pour le comprendre. a brave ambi­ tion to merge (personal) intellectual offerings with their cognizance ef­ forts that. suivant la trace de Foucault lui-même. it should not be over­ looked the fact that the amount of glory. Ili nas samo. in which proportion this "happening" has been and still is circumstantial. izgubiti iz vida da veličina slave. Važući. qui se reflète partiellement dans l'adoration et partiellement dans la pronociation rituelle de son nom. serves the obligation of elaborating happenings of thought. and in which proportion is Foucault's con­ scious play with the circumstance? Where is the patience breaking point hommage? un recueil? un choix? un ouvrage? "A qui vous adressez-vous. na granici između misli. smrti i smrtnoj misli ο toj smrti. međutim. Nemasumnjedaje"događajFuko"još uvek delatan za metodološko-teorijska i epistemološka promišljanja.UVOD Ne treba. n'est pas tout à fait comme la quantité de l'éclat qui provient de la source même. les rédacteurs de ce livre ont eu une ambition (peutêtre immodeste) qu'on pourrait appeler brave: réunir (leur propre) l'idolâtrie intellectuelle avec l'effort pour la compréhension. Jer. već odgovara obavezi obrade događaja mišljenja. koja se delimično ogleda u obožavanju. Njegova slava pak. En mesurant. L'étincellement de cet Oeuvre est parfois si aveuglant qu'il nous fait prendre le faux chemin. na tragu samog Fukoa. nas koji nad njegovim rukopi­ som raščitavamo iznova "nas". koje. The brilliance of this book can be quite dazzling that might lead to sideways and dead­ ends. being on Foucault's path. perhaps.

sans aucun doute. radoznalo u tišini posmatra. he is inquisitively watching us in silence. encore une fois. on a verge between thought. Or.HRESTOMATIJA iza Janusove maske. et à quelle mesure c'était le jeu de Foucault avec le hasard? A quelle mesure il jouait avec la patience de ceux qui se le approprient? Peut-être joue-til toujours avec notre patience. théo­ rique et épistémologique. behind the Janus mask. avec nous. Sa srpskog preveo Darko Rakin "L'événement Foucault" est. Foucault is still playing with our patience and with Us who over his scripts are rediscov­ ering nobody else but Us again. Dušan Marinković Pavle Milenković of those who usurp him? Through his ingenious work. from somewhere. en silence. la mort et la pensée de cette mort. Ou quelque part. toujours agissant pour la pensée méthodologique. à quelle mesure cet événement était. un hasard. il nous observe curieusement. qui. derrière le masque de Janus. death. and deadly thought about death. Sa srpskog prevela Olja Petronić 10 . Mais. à la frontière entre la pensée. ou toujours est. lisons "nous" dans ses mots.

.

govor ο kojem govorim ne postoji pre nagote koja se izriče u trenutku kada kažem: "Ja govorim". U trenutku kada sasvim prosto kažem "Ja gov­ orim". Zaista. nstvenom is­ kazu ("Ja govorim" i "Ja kažem da ja govorim") ne ugrožavaju se međusobno. tačno se primeravajući sebi samoj. služi kao oslonac. što sadržaj Krićaninove tvrdnje čini sumnjivom nje­ govu iskrenost u trenutku kada on govori. otvara jedno područje pitanja koje je možda neograničeno. otklanjajući svaku opasnost zablude -jer. Uzalud gramatička forma paradoksa pokušava da izmakne (pogotovo ako je on uvijen u prosti oblik onoga "Ja lažem") toj suštinskoj dvojnosti: ona ne može da je ukine. trebalo bi da se ono "Ja gov­ orim" odnosi na jedan govor koji mu. nje­ gov smisao. Čitava mogućnost jezika ovde je isušena tranzitivnošću u kojoj se on događa.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ja lažem."Ja govorim"stavlja na ispit čitavu modernu fikciju. nisam izložen nijednoj od ovih opasnosti. u kojoj singularnoj i suptilnoj tački mogao da se pribere jedan jezik koji bi sebe hteo da uhvati u ogoljenoj formi onoga "Ja govorim"? Sem ako up­ ravo praznina u kojoj se pokazuje besadržajna ne- 11 . već i na strani sub­ jekta koji tu reč izgovara. Dobro je poznato da se Epimenidov argument može savladati ako se. dva stava koji se skrivaju u ovom jec. uprkos svojoj prividnoj prozirnosti. Dakle. razlikuju dva stava. i on nestaje u trenutku kada ućutim. To što stav koji je objekt povratno utiče na stav koji ga označava. Ali. od kojih je jedan objekat drugoga. Stav koji je objekt i onaj koji ga iskazuje pove­ zani su bez prepreke ili oglušenja. Ali. unutar jednog govora koji je lukavo sklupčan u sebe. Njega okružuje pustinja. ono "Ja govorim" polaže svoju suverenost samo u odsutnost svakog drugog jezika. i to ne samo na strani reči koja je ovde u pitanju. U kojoj bi krajnjoj tananosti. Svaki stav mora po svom "tipu" biti viši od onog stava koji mu služi kao objekt. ne prelazeći ni preko jednog ruba. u kojoj jedna tvrdnja tvrdi sebe. istina je. nepobitna istina da govorim kada kažem da govorim. taj govor ne postoji. ja ne izričem ništa drugo do činjenicu da gov­ orim.sve je to manje nepremostiva logička prepreka nego konsekvenca jedne proste činjenice: subjekt koji govori identičan je sa onim ο kojem se govori. Zaštićen sam u neosvo­ jivoj tvrđavi. što je moguće da on laže kada govori ο laži . time što mu daje predmet. moguće je da stvari nisu tako jednostavne. Ako formalno tvđenje onoga "Ja govorim" ne post­ avlja probleme koji bi bili specifični za njega. ove dve tvrdnje nemaju istu moć. ja govorim Nekada je grčka istina uzdrmana u jednoj jedinoj tvrdnji:"Ja lažem". Istini za volju.

Taj neutralni prostor danas odlikuje zapadnu fikciju (toje razlog zbog kojeg ona više nije niti neka mitologija niti retorika). ono "Ja govorim" potiskuje. To je. to nije toliko jezik u svojoj pozitivnosti. niti vrednosti ili sistemi predstavljanja ko­ jima se on služi. svakako. događaj koji je po­ rodio ono što se u strogom smislu te reči naziva "literaturom" samo za površinski pogled spada u red pounutrašnjenja. Ako jezik zaista ima svoje mesto samo u usamljenoj suverenosti onoga "Ja govorim".SPISI znatnost onoga "Ja govorim" nije upravo apsolutna otvorenost kroz koju jezik može da se proširi u beskonačnost. to nije jezik koji se približava sebi samome sve do u tačku svog ključalog pojavljivanja. Čitava jedna tradicija. on više nije govor i saopštavanje nekog smisla. razlog zbog kojeg je zapadno mišljenje tako dugo oklevalo da misli biće jezika: kao da je predosetilo opasnost kojoj bi golo iskustvo jezika izložilo očiglednost onoga "ja mislim". čista spoljašnjost koja se širi. ako u tom stavljanju "van sebe". Veruje se da se savremena literatura odlikuje udvostručavanjem koje joj dozvoljava da označava sebe samu. dok se subjekt . koji u njemu tvrdi i sudi. smeštena u odnosu prema svim dru­ gim tačkama u jedan prostor koji im istovremeno daje boravište i koji ih razdvaja. ta iznenadna jasnoća otkriva pre jedan razmak nego neko presavijanje. niti istina onoga što on kaže. da je u toj autoreferencijalnosti ona pronašla način da se istovremeno interiorizuje do krajnosti (da bude još samo iskazivanje sebe same) i da se pokaže u svetlucavom znaku svog udaljenog postojanja. rase­ java. Literatura.ono "ja" koje govori . naučila nas je da nas "mišljenje mišljenja" vodi do najdublje unutrašnjosti. a subjekt koji govori više nije toliko onaj koji je odgovoran za govor (onaj koji ga drži. briše tu egzistenciju i pušta da se od nje pojavi samo prazno mesto. rasipa i rasejava sve dok ne nestane u tom ogoljenom prostoru.jeste to što ono "Ja govorim" funkcioniše tako kao da se suprotstavlja onome "Ja mislim". rasipanje. već izlaganje jezika u njegovom sirovom biću. udaljena čak i od onih koje su joj najbliže. 12 . već nepostojanje u čijoj se praznini bez počinka produžava beskonačno izlivanje jezika. i koji se ponekad u njemu predstavlja pod gramatičkim oblikom koja je za to predviđen). mnogo pre bi se moglo reći da se radi ο jednom prelazu u "spoljašnjost": jezik izmiče načinu bića govora . naprotiv.niti onaj kome se on obraća. koja je još šira od filozofije.što znači.rasparčava. i."Subjekt" literature (ono što u njoj govori i ono ο čemu ona govori). on otkriva svoje pravo biće. jednom rečju. U stvari. "Reč reči" vodi nas preko literature. to je jezik koji sebe postavlja najdalje od sebe samoga. do one spoljašnjosti u kojoj iščezava sub­ jekt koji govori. ono "Ja mislim" vodilo je do nesumnjive izvesnosti onoga Ja i njegove egzis­ tencije. ali možda i drugim stazama. A ono što čini tako potreb­ nim promišljanje te fikcije . različita od drugih. njega po pravu ništa ne može da ograniči .i literarna reč počinje da se razvija polazeći od sebe same. vlasti pred­ stave . Zaista. koliko prazni­ na u kojoj on nalazi svoj prostor kada se iskazuje u nagoti onoga "Ja govorim". pre nego neko vraćanje znakova na sebe same.dok je nekada stvar bila u tome da se misli istina . oblikujući mrežu čija je svaka tačka.

čini ono što bi se jednom rečju mo­ glo nazvati "mišljenjem spoljašnjosti". Isto tako će biti potrebno da se potrudimo da pronađemo njegov put. drugi kroz otkriće zaobilaznog puta bogova u raselini jednog jezika koji je na putu da se 13 . već da bi se ponovo pronašao prostor u kojem se ona razvija. To mišljenje koje se drži izvan svake subjektivnosti kako bi. koji je za nas dugo bio nevidljiv: biće jezika pojavljuje se samo za sebe jedino u nestajanju subjekta. Jednog će dana biti potrebno da pokušamo da odredimo oblike i temeljne pojmove tog "mišljenja spoljašnjosti". u Helderlinovom pesništvu objavljivalo se svetlucavo odsustvo bogova i izricala. počev od tekstova Pseudo-Dionisija. Može se pretpostaviti da je to ono rođeno iz onog mističkog mišljenja koje je. razmak u kojem se ona konstituiše i u kojem njene neposredne izvesnosti izmiču čim se pogled usmeri na njih . kao svetski zakon bez zakona. tokom jednog hiljaduleća ili nešto manje. koja se istovremeno drži na pragu svake pozitivnosti. da pogleda­ mo odakle nam ono dolazi i u kojem pravcu ide. praznina koja joj služi kao mesto. između pojavljivanja jezika u njego­ vom biću i samosvesti u njenom identitetu sa so­ bom.ćutanje. isto tako i u istraživanju onog Logosa koji predstavlja nešto poput rodnog mesta čitavog zapadnog uma. lutalo na međama hrišćanstva. to je samo zato da bismo se naposletku pronašli. zagon­ etna pomoć koja dolazi od "odsutnosti Boga". na paradoksalan način. U to isto vreme. Kako da nađemo pristup pre­ ma tom neobičnom odnosu? Možda kroz jedan oblik mišljenja čiju je mogućnost. i prema tome Govor. to iskustvo danas se objavljuje na različitim tačkama kulture: u samom gestu pisanja kao i u pokušajima da se jezik formalizuje. još samo gola želja. zapadna kultura ocrtala na svojim rubovima. Bilo bi manje pustolovno pretpostaviti da se prva pukotina kroz koju nam se mišljenje spoljašnjosti objavilo nalazi.ništavilo. i s one strane svakog bića . u Sadovom repetitivnom monologu. koja je možda nepopravljiva. Sad pušta da govori. ne toliko da bi se pojmio osnov ili opravdanje te subjektivnosti. obaveza da se iščekuje. možda se ono održalo. još uvek nesig­ urnu. raskrivanje nespojivosti. ako je u jed­ nom takvom iskustvu reč ο izlaženju "izvan sebe". u trenutku kada je zapadna svest na najzapovedniji način zahtevala pounutrašnjenje zakona istorije i sveta. kao izvana. učinilo da se pojave njene granice. učinilo da njeno rasipanje zasvetli i od nje dobilo samo njenu nepobedivu odsutnost. bez sumnje u beskonačno. kako bi izrekao njen kraj. u vidu jedne negativne teologije.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOST! Iskustvo spoljašnjosti Prodiranje prema jednom jeziku iz kojeg je subjekt isključen. Da li bi se bez preterivanja moglo reći da su u istom tre­ nutku. Nalazimo se pred jednim ponorom.to mišljenje. da bismo se uvili i pribrali u zaslepljujuću unutrašnjost jednog mišljenja koje je po punom pravu Biće i Reč. u proučavanju mitova i u psihoanalizi. ništa nije manje sigurno od toga: jer. kao novi zakon. čak i ako je ta unutrašnjost s one strane svakog jezika . Pa ipak. jedan kroz ogoljavanje želje u beskonačnom žamoru govora. U Kantovo i Hegelovo vreme. u odnosu prema unutrašnjosti naše filozofske refleksije i u odnosu prema pozitivnosti našeg znanja.

granica htenja. on je za nas pre samo to mišljenje . sa iskustvom dvojnika. prestupa. ponekad u čistu prozirnost najneutralnijih ili najužurbanijih figura. i to u samom srcu jezika.SPISI izgubi. teatralnog i luđačkog umnožavanja onoga J a . kod Bataja. Otuda neophodnost da se refleksivni jezik preobrati. u kojem bi "spoljašnjost" bila ocrtrana kao iskustvo tela. koji je postao. drže i pravo na reč. i kod kojeg mišljenje. progon i cepanje samog subjekta. apsolutno udaljena. Sad i Helderlin u naše mišljenje položili.već prema jednoj krajnosti.k a o kretanje u kojem nestaje onaj ko govori. postaje materijalna energija. strano. već plutajuće. već odsutan iz njihovog postojanja. da se otuđenja izbrišu. neizbežan zakon. u ko­ joj on uvek treba da osporava sebe: kada je došao 14 . i da se na zemlji ponovo uđe u posed dobara koja su bila potrošena na nebo. nužna sudbina. kod Malarmea.od Igitura pa sve do autonomne i aleatorne teatralnosti Knjige . umesto da bude govor protivrečnosti ili nesvesnog. kod kojeg je sav diskurziv­ ni jezik pozvan da se rasplete u nasilnost tela i krika. ponovo ispre­ daju staro tkivo unutrašnjosti. slomljene subjektivnosti. prostora. koja. beskonačna sna­ g a .prema nekakvoj središnjoj izvesnosti iz koje više ne bi mogao da bude izbačen . za čitavo vreme dok se oblikovao najzapovedniji zahtev da se svet interiorizuje. jer ono nije ni prodrlo u dubinu naše kulture. da se priroda humanizuje. Ali. kao spoljašnje u odnosu na našu unutrašnjost. za vek koji će doći. On se mora okrenuti ne prema nekom unutrašnjem overovljenju . Blanšo možda nije samo jedan od svedoka tog mišljenja. kod kojeg mišljenje. da se prevaziđe lažni momenat Entäusserung.stvarna prisutnost. neizbrisive prisustnosti drugih. Refleksija. napuštajući brbljivu unutrašnjost svesti. postaje govor granice. i to odsutan sa­ mom čudesnom snagom njihovog postojanja. patnja puti. da se čovek naturalizuje. fikcija Krajnje je teško dati tom mišljenju jezik koji bi mu bio veran. nevidljiva. spoljašnjosti i simulakruma. ali još više .Svaki govor koji ječisto refleksivan u opas­ nosti je da svede iskustvo spoljašnjosti na dimenziju unutrašnjosti. kao da on drži tajnu njene unutrašnjosti. čija je mera to mišljenje samo. mirna. iskustvo spoljašnjosti. kod Klosovskog. kod Artoa. koji otkriva da je čitava metafizika Zapada vezana ne samo za njegovu gramatiku (što se uglavnom pretpostavljalo još od Šlegela). refleksija nezadrživo teži ka tome da to iskustvo vrati u dimenziju svesti i da ga razvije u jedan opis doživljaja. svetlucava. i pored toga što je naša kultura uvek nastojala da u njemu nađe svoj odraz. Koliko se on u pojavljivanju svoga delà povlači. Rečnik fikcije pod­ jednako je opasan: u dubinu slika. on može da položi već gotova značenja. ali šifrirano na izvestan način? Iskustvo koje će morati da os­ tane ne potisnuto. toliko je on svojim tekstovima ne skriven. veka. držeći govor. kod kojeg se jezik pojavljuje kao raskidanje sa onim što on imenuje. pod vidom neke zamišljene spoljašnjosti. samo iskrenje spoljašnjosti: kod Ničea. to iskustvo ponovo se pojavljuje u drugoj polovini 19. već i za one koji.

koja ih oslobađa od svakog suvišnog naboja. i prema toj praznini on mora da ide. hodnici. daleko iza sebe. to znači ostaviti ga tamo gde on jeste. do toga ne dolazi u njima samima.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI na granicu sebe samoga. Prema tome. Simetrično preobraćenje zahteva se od jezika fikcije. manje nego ćutanje. već beskonačno osipanje spoljašnjosti. pred njim se ne pojav­ ljuje pozitivnost koja mu protivreči. Ona više ne srne da bude moć koja nezasito proizvodi slike i čini da one sijaju već. dubeći sebe samoga. neutralni posrednik.koji je čisti iz­ vor. fikcija se ne sastoji u tome da se pokaže ono nevidljivo. već žuborenje i nesreća jednog jezika koji je uvek već započeo. pragovi koji privlače. prihvatajući da se rasplete u žamor. stalno mu oduzimati ne samo ono stoje on upravo izrekao nego i moć da to iskaže. 1 Celui qui ne m'accompagnait pas. ne duh koji trudom osvaja svoje jedinstvo. a kada ustupaju mesto divljenju. to znači učiniti da ono što se negira uđe u nemirnu unutrašnjost duha. blizine onoga najudaljenijeg. ne pomirenje. ono neprekinuto. Dijalektički negirati. Ono fiktivno nikada nije u stvarima ili u ljudima. jedva neki drhtaj. "Ne neka reč. ne istina koja konačno zasvetli. koja ih nastanjuje unutrašnjom prozirnošću koja ih postepeno pali. i to ne bilo kakva reč. prostor među slikama. što zauzima čitav prostor. u ćutanje koje nije prisnost neke tajne već čista spoljašnjost. u odnosu na fik­ ciju ono što je negativnost u odnosu na refleksiju (dok je dijalektička negacija vezana za bajku ο vre­ menu). već osporavanje koje briše. već beskonačno ponavljanje. neprestano. Negirati svoj sopstveni govor onako kao što to čini Blanšo. ne šapat već reč. već u nemogućoj verovatnosti onoga što se nalazi između njih: susretanja. Ne refleksija. nešto što se ne može ućutkati. pošto za svoje načelo ima samo sebe samoga i prazninu. koja m i j e na dohvat ruke" 1 . vra­ ta i sobe: prostori bez mesta. ovako shvaćen. ali koji je isto tako ponavljanje početka. ne protivrečnost. moć koja ih raspliće. kako bi bio slobodan za jedan početak . preobražavanje. str. u neposrednu negaciju onoga što on kaže. u kojoj se reči beskonačno odvijaju. postoje prošli jezik taj koji je. Z b o g toga se Blanšoov jezik ne služi negacijom na dijalektički način. Otuda njena dubinska srodnost sa prostorom. Takva je. već praznina u kojoj će se on izbrisati. oslobodio tu prazninu. sve dok ne učini da se one ne rasprsnu i ne raseje ih u lakoći onoga nezamislivog. jedva neki šapat. apsolutne skrivenosti tamo g d e se nalazimo. Kod Blanšoa su fikcije. punina praznine. bez sumnje. uloga koju u gotovo svim Blanšoovim pričama igraju kuće. već razgovetna. manje nego ponor praznine. razdvajajući ih ponorima preko kojih glasovi ne mogu da pređu i u kojima i sami krikovi zaneme. hodnici na kojima udaraju vrata koja se na sobama otvaraju za nepodnošljive sus­ rete. naprotiv. nji­ hove figure ocrtane su samo u sivilu svakodnevice i anonimnosti. to znači činiti da taj jezik neprestano izlazi izvan sebe. zabranjene prostorije koje su ipak ot­ vorene odasvud. Te fikcije su precizne. već zaborav. 125. premeštanje. već u praznini koja ih okružuje. u prostoru u koji su položene bez korena i podloge. već u tome da se pokaže koliko je nevidljiva nevidljivost onoga vidljivog. koji je. pre nego slike. zatvorene. pogođena. 15 . jedan drhtaj a već neki šapat.

ovaj govor će biti neprekidno pružanje prema onome čija svetlost. zaustavljen dah onoga koji ne prestaje da prestaje da živi. Tako se refleksivna strpljivost. i koji čini svoj sopstveni pro­ stor. od trenutka kada govor prestaje da sledi nagib mišljenja koje se ppunutrašnjuje i. Biti privučen i nemaran Privlačnost je za Blanšoa svakako ono što je za Sada želja. kako je Blanšo shvata. Taj je­ dinstveni način bića govora . razmak očekivanja . uzdržanost stvari u stanju njihove skrivenosti" 2 . već onome što se nalazi "između njih. i pažnja prema onome što od jezi­ ka već postoji. izvan koje on govori. Ali kao reč koja uvek ostaje izvan onoga što kaže. ni onome što je već rečeno. kašalj bolesnih. Z b o g toga se ra­ zlika između "romana".jezik koji nije ničiji. govor koji je lišen svakog središta. obraćajući se samom biću jezika. kao ono mesto. bez tvrdnje. pokaz­ ano . u kojima preko noći ječe. ne zasniva nikakvo pozitiv­ no opštenje. nepovratno. kao spoljašnjost prema kojoj. apsolutno tanana. kako bi dopustila da govori. gde se razmak i pristup . i on sam jeste. Biti privučen.da se. to ne znači biti pozvan privlačnom snagom spoljašnjosti. kao i činjenicu koja je vezana za to prisustvo . Daleko od toga da bi pozivala unutrašnjost da se približi nekoj L'attente l'oubli. nepomičnim izgledom. sto je već rečeno. s one strane svakog sna. sa svojim značajnim. treba dobro razumeti ono što ta reč ovde označava: privlačnost.jezik ο spoljašnjosti svakog jezika. ne prekida nikakvu usamljenost. u praznini i u ogoljenosti. prigušeni glas onih koji govore. govor ο ne-govoru svakog jezika. bez dokaza.vraćanje u dvosmis­ lenu šupljinu rasplitanja i izvora . Zaista. i to u jednom komadu: brižljiva pripovest ο iskustvima. ne oslanja se ni na kakvu ljupkost. za Artoa materijalnost mišljenja a za Bataja prestup: čisto i najogoljenije iskustvo spoljašnjosti. ukrštaju da bi sačinile jedan govor koji izgleda bez zaključka i bez slike. 16 . prisustvo spoljašnjosti. uvek okrenuta iz­ van sebe same. neverovatnim znakovima 2 . hučanja koje ne prestaje da ga razgrađuje.približavaju jedno drugome i udaljavaju u beskraj. nalazimo izvan spoljašnjosti. i fikcija koja se poništava u praznini u kojoj raspliće svoje oblike. Ali. koja u svoje reči prima onu spoljašnjost kojoj se obraća. izokreće mišljenje prema spoljašnjosti. oslobođen zavičaja. soba duža nego sto je široka. ni onome što nikada nije rečeno. 162. uzana poput tunela. za Ničea sila. koji ne pripada ni fikciji ni refleksiji.SPISI prolazi koji se izvijaju u nove prolaze. str. fikcija nevidljivog prostora u kojem se on pojavljuje. susretima. još jedino sam jezik . već iskusiti.svakako određuje mesto koje je zajedničko Blanšoovim "romanima" ili "pričama" i njegovoj "kritici". "priče" i "kritike" kod Blanšoa neprestano smanjuje. hropac umirućih. ovaj će gov­ or imati otvorenost komentara: ponavljanje onoga što vani nije prestajalo da žamori.slušanje ne toliko onoga sto je u njemu došlo do reči. nije nikada dobila jezik. kao u delu Čekanje zaborav. Kao govor spoljašnjosti. već praznine koja kruži između njegovih reči. bez maske.pristup zaborava. štampano. govor ο nevi­ dljivoj strani reči. bez istine ili pozorišta.

da preduzima i suviše toga.koje je naiz­ gled ispraznije.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI drugoj unutrašnjosti. sem muka koji je suviše nametljiv da bi mu se moglo odupreti. ljude koji su mu bliski. nema ništa da ponudi sem praznine. bledilo jednog izdvojenog sećanja ili. bez zaštite ili zadrške (kako bi ih ona mogla imati. koje se samo dva ili tri puta pojavljuje u tekstu. ni u"sanatorijumu"iz Poslednjeg čoveka.suštinskom nemarnošću. suviše dvosmislen da bi se mogao odgonetnuti i da bi mu se moglo dati konačno tumačenje . u Aminadabu. lik iz Svevišnjeg. da se. da li je ta revnost uvek budna. sem nekih otvorenih vrata. samo onome što se povuklo? Revnos­ ti suštinski pripada to da bude nemarna. bez intim­ nosti. tvrdoglavog nastojanja da se. da se zaglušuje sopst­ venom tvrdoglavošću. kada ona nema unutrašnjosti. Njihovi međusobni odnosi su složeni. bude to kretanje same privlačnosti. da će se prošlost vratiti. bljeskanje snega kroz prozor). sem ravnodušnosti koja ga prima kao da on nije tu. koji je tako odbačen u spoljašnjost (ni u zavo­ du izAminadaba. Privlačnost za svoj nužni korelat ima nemar­ nost. prelazi prag famoznog zavoda samo zbog toga što nemar­ no propušta da uđe u kuću s lica). da je se zakon tiče. bude privučen privlačnošću ili. svih ranijih ljubavi. takva nemarnost je samo naličje jedne revnosti . koja se otvara u beskonačno pod stopama onoga koji je privučen.stvar koja je iznutra osvetljena izvesnošću svog sopstvenog postojanja . ta divna prostota otvorenosti. ali i m n o g o važnije od sveukupnog zaborava čitavog života. da trči ispred privlačnosti. neoprav­ danog. Istini za volju. i ukopava se u znaku koji nam daje da krenemo prema njoj. tačnije (pošto privlačnost nema pozitivnosti). već se širi u beskonačno izvan svake zatvorenosti?). kao što se to u više navrata kaže u Onome koji me nije pratio i u Željenom trenutku? Nije li revnosti svojstveno to da se zakrčuje svojom sopstvenom brigom. ona ne može da se ponudi kao neka pozitivna prisutnost . da se na 17 . nosi prezime Sorge (Briga). ali da samoj toj otvorenosti ne možemo da priđemo. da umnogostručuje mere. da veruje da se ono s t o j e skriveno nalazi na drugom mestu. kao i njegovu prošlost. čovek mora da bude nemaran . sa dna svoje povučenosti. Klosovski je odlično pogodio kada je istakao da Anri. kao da bi bilo moguće spojiti se sa njom. koja nikada nije prikazana. svih srodnosti? Nije li kretanje koje čini da čovek koji je privučen napreduje bez predaha upravo kretanje rasejanosti i zablude? Nije li trebalo "zadržati se tamo.ništa da ponudi sem gesta neke žene na prozoru. čitav njegov drugi život. jer spoljašnjost nikada ne daje svoju suštinu.već samo kao odsutnost koja se povlači najdalje od sebe same. otvorena. sem osmeha nekog čuvara na nedozvoljenom pragu. uprkos svim nevoljama. koja smatra ništavnim ono što on upravo čini (Toma.tog nemog. Da bi mogao biti privučen. privlačnost zapovednički po­ kazuje da je spoljašnjost tu. najviše. niti se ο tome brine: čovek se nalazi izvan te spoljašnjosti. nije li ona odgovorna za jedno zaboravljanje . sem nekog pogleda koji je obećan smrti. dok privlačnost govori zapovednički. bez cilja i bez pokretača. ni u gradu IzSvevišnjeg. ostati tamo". Ali. ali na koju neprestano upućuje belina njene odsutnosti. Privlačnost. ni u stanu IzŽeljenog trenutka ne zna se šta se napolju događa. u praz­ nini.

kada nema ničega što ne pada van nje. bio prisutan u nekom tekstu. najblažim nagibom. da s obzirom na nju svaki gest dobija vrednost znaka. da je se nadzire i vreba.kada je ona ta koja pušta stvari da budu to što jesu. naprotiv.kada je ona beskonačna spoljašnjost. koja pušta vreme da prolazi i da se vraća. ali i temeljnija nego svaka druga. zakon više ne bi bio zakon. U njoj se sve može protumačiti kao namerni znak. kao tajno nastojanje. prisila koju ona vrši (zbog toga je ona apsolut­ na. sve do trenutka u kojem se pokazuje da je svetlost samo nemar­ nost. Ali.možda ovde treba misliti na "nevernog"Tomu . da se zakon privuče u neko svetio koje ga skriva. kao uhođenje ili zamka: lenja služinčad možda su skrivene sile. isto tako senka kao i svetlost? Lucija možda nije ta koju je on tražio. prema tome. kada je mučio svoje sopstveno verovanje i tražio da vidi i da dotakne? Da lije ono stoje on dotakao na telu od krvi i mesa to stoje on tražio kada je hteo da vidi prisutnost koja je uskrsla? I nije li prosvetljenje. svakako potiče od "nebrige koja vlada u kući" 3 . koja ra­ sipa. možda je točak slučaja podelio sudbine koje su odavno ispisane u knjigama. da se uputi prema svetlu zanemarujući senku. biti privučen. ona ne vezuje nikoga. jer bi inače i ona sama bila vezana za tu vezu i više ne bi mo­ gla da bude čista otvorena privlačnost. koje kroz njega prolazi. možda se čekalo na nekog drugog. šta radi zakon? Biti nemaran. Možda on nije taj koji je bio poz­ van. možda je tre­ balo da upita onoga koji mu je bio nametnut kao pratilac. ovde revnost ne obuhvata nemarnost. 235. Kako bi ona mogla da ne bude suštinski nemarna . zbog toga se revnost i morala sastojati u tome da čovek bude nemaran prema tom nemaru. Toma je poz­ van nemarnošću: otvorenost privlačnosti jedno je i isto sa nemarnošću koja prima o n o g a koga je priv3 ukla. kada bi se Aminadab. čista spoljašnjost koja je jednaka noći'. da krene najprostijim putem. Tolika nesigurnost.da se pokaže povlačenje u kojem se zakon skriva i. možda je trebalo. Ta nemarnost je vidljivija. i apsolutno ne-recipročna) nije naprosto šlepa: ona je iluzorna. već je nemarnost ta koja ostaje tako ravnodušna prema onome što može da je pokaže ili da je skrije.imao više vere od drugih. str. kada ona raspliće u čisto rasipanje sve figure unutrašnjosti? Čovek je privučen u istoj meri u kojoj je zane­ maren. Kada bi srcu bio očigledan. poput svece u koju se duva. koja pušta ljude da se upućuju prema njoj . dvosmislenija. to je način da se pokaže i da se sakrije zakon . Gde je zakon. skrivenija. da i sam postane hrabro nemarna briga.SPISI nju čeka. Da li ćemo ikada znati da li je Toma . 18 . nemarnu revnost koju je ona privukla. već blaga unutrašnjost svesti. da se prepusti biljnim moćima odozdo. Kada bi. koja od revnosti i nemarnos­ ti čini dve figure koje se u beskonačno preokreću jedna u drugu. umesto što je hteo da se popne na više spratove kako bi našao neverovatnu ženu koja mu se osmehnula. kao svoj nezaobilazni deo senke.

neopipljiva supstanca. nije ništa drugo do zakon koji je prekoračen. Z b o g toga prestup. kada ga ne bismo pritiskali uza 4 s zid. razdražen. Aminadab i Svevišnji čine diptih. on ne postiže ništa drugo sem što ojačava zakon u nje­ govoj slabosti . U prvom od ova dva roma­ na. kako bi se on mogao prinuditi da sebe učini vidljivim. koja. ali on se. u koju se on sve više povlači? Kako bi se njegova nevidljivost mogla videti. njihovu pojedinačnost u sivu jednoličnost onoga univerzalnog. može da pokuša da prekorači zabranu nastojeći da privuče zakon sebi. prisutnost zakona jeste njegovo skrivanje.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI mogao odgonetnuti među redovima neke knjige. ali svakako prisiljen da prekorači mnoštvo zabranjenih pragova) izgleda potčinjen jednom nepoznatom zakonu: na nje­ govu blizinu i na njegovu odsutnost neprestano podsećaju nedozvoljena i otvorena vrata. 81. i koja pretvara. Kako bi se zakon mogao zaista saznati i iskusiti. institucije. g d e bi tada bila njegova moć. Zakon je ta senka prema kojoj se nužno upućuje svaki gest. naposletku. šta god da učinimo. Slobode koje sebi dopuštamo ne mogu da prekinu zakon. ili ono što zakon hoće: pre nego načelo ili unutrašnji propis vladanja. zakon je spoljašnjost koja ih obuhvata. prazni­ na koja ih okružuje. zakon bi imao čvrstinu spoljašnjih stvari: on bi se mogao slediti ili ne. umnogostručene revnosti. u stvari. oni bi bili gospodari njegove senke i njegove svetlosti. on se tvr­ doglavo upućuje u otvorenost jedne nevidljivosti koju nikada ne pobeđuje. Le Très Haut. Zakon isto tako otvara prostor prestupa. Pa ipak. u stanju koje joj odgovara" 4 . koja bi ga sila ili ugled činili dostojnim poštovanja? U stvari. u svakom trenutku. 122. a da to niko ne zna. sem preokre­ nuta u naličje kazne. kada bi bilo moguće poslužiti se njegovim zapisom. z a ­ kon koji je izvan sebe? Ali. doduše. on je noć koja ih ograničava. prestup ludo pokušava da učini da se zakon pojavi kako bi mogao da ga poštuje i da ga zaseni svojim svetlim licem. i koja čini da ona izmiču svakoj unutrašnjosti. jer je on sama senka gesta koji se upućuje.u toj noćnoj lakoći koja je njegova nepobediva. 19 . str. ali u trenutku kada mislimo da izdaleka čitamo propise koji važe samo za druge."do­ prinosimo primeni jednog javnog propisa" 5 . možda izabran. on bi im stajao na raspolaganju: oni bi mogli da ga dodir­ nu i da učine da se on pojavi po njihovoj volji. ali. da na jasan način vrši svoju vlast. i otvara oko njih prostor nela­ gode. nezadovoljstva. kada bi kazna mogla biti izazvana samom voljom onih koji krše zakon. koliko god da su velilki nered i nebriga. postupke i delà. mi ga stavljamo u opticaj. možemo da verujemo da se odvajamo od njega i da njegovu primenu posmatramo spolja. kada ga ne bismo izazivali. veliki Aminadab. uvek prepušta privlačenju koje dolazi od suštinske povučenosti zakona. kada ne bismo odlučno išli sve dalje prema spoljašnjosti. najbliži smo zakonu. str. to stalno pokazivanje nikada ne osvetljava ono što se kaže. zakon je već utvrdio svoju vlast: "Kuća je uvek. Na obe strane nevidljivosti zakona. da govori. neobični zavod u koji je Toma ušao (privučen. Zakon suvereno nastanjuje gradove. pozvan.

20 . Ali. eksudati. ali u dosluhu sa upravom. gornji sprat iz Aminadaba. individue se raspadaju. sumnjiva vlažnost. znojava tela ras­ tapaju se u zidovima. koja mu prećutno obezbeđuje tu suštinsku doko­ licu). u tom neobičnom organizmu koji od pojedinačnih eg­ zistencija čini instituciju. Sorž se ne stavlja izvan zakona. pijanstvo i pažnja.na zabo­ rav koji je dublji od svih drugih zaborava. pa čak ni oni sami. već na spoljašnjost same te spoljašnjosti . čirevi. kao čuvari \ kao sluge. sa rezignacijom. i brižnost zakona prema onima na koje se on primenjuje.da rasulo zahvati sve živote. ne zna se čak ni to nisu li oni gosti koji su postali sluge. fatalnim nestajanjem u spoljašnjosti: jer. smrću. Kada je reč ο "posluzi" . on napušta svoj zadatak (ali. pripadaju "kući". jer preobražava svako rođenje u arhivu. konačno. da li učinak? . kada napušta državnu službu. Pregrade su srušene. služi mu. U Svevišnjem. slomom i. to povlačenje dovoljno je . šta je zatvor a šta bolnica. bez dopuštenja. u svojoj potpunoj jednakosti sa dru­ gim spratovima) jeste taj koji se pokazuje u svo­ joj suštinskoj skrivenosti. zaštićena oblast ili tvrđava zla. u kojem se ne zna ko je bolesnik a ko lekar. utvrđena i zavedena smrt. već poremećena. spoljašnjost zako­ na tako je nepristupačna da smo. blizanačka figura zlobe i brižnosti: ono u čemu se skrivaju skrivanje i ono što ga pokazuje. ko je čuvar a ko žrtva. u kojoj je trebalo da uredi egzistencije dru­ gih. svakako sićušan. i koji. san i nezasita delatnost. Pa ipak. naprotiv. na dan kada su neki pokušali da potisnu za­ kon u njegovo pribežište. za razliku od "gostiju". sve se preliva: vladaju vode koje nadolaze. oni su se sreli. i sa nasiljem. kada želimo da je pobedimo i da u nju prodremo osuđeni ne na kaznu. koja više nije razvrstavajuća vladavina matičnih knjiga. on je samo jedan točak. to nije prava. on više nije ništa drugo do sam zakon. zapo­ slen je u opštini. već bezoblično gomilanje leševa.ο onima koji. izbljuvci.da li je ono uz­ rok. i produžava to odsustvo. poka­ zuje njegovo savršenstvo. sam zakon (u izvesnom smis­ lu. svakako. kakva je Buksova ili Dortova). on "obavezuje"zakon. u isti mah. u kretanju kojim briše svoju pojedinačnu egzistenciju i izuzima je iz univezalnosti zakona. moraju da predstavljaju zakon kako bi ga primenjivali i tiho mu se potčinjavali . i da smrt uspostavi svoju vladavinu. čak i ako. anonimna vladavina epi­ demije. oni su ujedno revnost i nebriga. sa kojeg je poziv došao i sa kojeg padaju anonimni recepti. Sorž ("brižnost" zakona: brižnost koja se oseća u odnosu prema zakonu. Anri Sorž je funkcioner. u odeljenju za matične poslove. ali na koji niko nije imao pris­ tupa. beskonačni krici urliču kroz prste koji ih guše. zarazna. uzvišenje gornjeg sprata. sa krvlju. on veliča taj zakon. on ga prisiljava da se pokaže na tom praznom mestu koje je tek napustio. prema tome. očajanjem i dobrovoljnim. on je prvobitni oblik z a ­ kona. u svojoj dosadnoj sličnosti.SPISI točak koji deli sudbine koje se ne mogu odgon­ etnuti ili neispisane listove. ali time što ga vezuje za svoj nestanak (što u izvesnom smislu predstavlja suprotnost prestupničkoj egzis­ tenciji. sa jednoličnošću mesta na kojem su već bili.niko ne zna kome oni služe (za­ konu kuće ili volji gostiju). da li je to napuštanje? on je na odsustvu. i pogotovo ako oni hoće da mu umaknu). koja bi bila zakon koji je konačno savladan.

poziva na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: ni­ kakva prisutnost ne svetluca u njihovim besmrtnim recima. ali ono j u ­ naku ne obećava ništa drugo do kopiju onoga 2 1 . imenuje. taj jezik nema da kaže ništa više do ono "Ja govorim. lice zakona odvraća se i povlači u senku. uvek će kod njega naići samo na ćutljiv i neodređeno ljubazan prijem. jer on sada obuhvata i ono što hoće da ga pore­ meti. Onaj ko protiv zakona hoće da osnuje neki novi poredak. šta su one u samom svom biću ako ne čisti zov.to je prošlost njegovih sopstvenih poduhva­ ta. On koji se zainatio da živi u kužnoj četvrti isto tako je onaj bog koji prihvata da umre među ljudima. poredak zakona bićesuvereniji nego ikada. već onim što sija u daljini njihovih reči. na ovaj izazov zakon može da odgovori jedino svojim sopstvenim povlačenjem: ne time što bi se zatvorio u još dublje ćutanje. pošto mu to ne uspeva. zapravo. požari i ubistva mogu doći na mesto najceremonijalnijeg poretka. preobraženih za budućnost u pesmu:"Mi znamo zla. potkazuje. belina žala. praznina pažnje. nailazimo na pevanje koje nije ništa više do smrtonosno obećanje nekog budućeg pevanja. Opčinjenost se ne rađa iz njihovog sadašnjeg pe­ vanja već iz onoga što se to pevanje obavezuje da će biti. Zakon se. čim hoćemo da čujemo njegove reči.sa pretečom i kukavnom majkom kao što je to Klitemnestra. pa ipak. vlasnik svih imena. i svaki od njegovih oblika biće još samo metamorfoza tog umiranja koje se nikada ne završava. udubljenje među talasima. One su sve od pevanja. možda je ta smrt Boga suprotnost smrti (grdoba neke mlohave i ljigave stvari koja večito podrhtava). pevanje je samo privlačnost pevanja. samo obećanje nekog budućeg pevanja prožima njihovu melodiju. u novoj metamorfozi ili u novom prodiranju u sopstveni identitet. ali koji. ostavlja obećanje za­ kona praznim. u odsutnu odsutnost. da ustanovi neku drugu državu. šta radi zakon? I kada g a . Ali. budućnošću onoga što upravo kažu. Pod preuzetom maskom grčke tragedije . a gest koji se pruža da bije ubio najzad oslobađa njen jezik. Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa koji privlači.Sorž je potčinjeni Orest. sa svemoćnim i podmuklim očuhom . Ponuđeno kao naprazno. ono što sirene obećavaju da će pevati Uliksu. već zbog toga što on ostaje u svojoj identičnoj nepokretnosti. sa sestrom pomamnom u žalosti. špilja otvorena među stenama. u bezobličnu prisutnost praznine i u nemi užas te prisutnosti. koji se održava u beskonačno. on. žena koja neobično liči na njegovu sestru prepoznaje. Ali. oslobađajući tišinu koju para najdu­ blji krik: gde jë zakon.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ali. sa­ mim iznošenjem tog jezika u spoljašnjost njegovog ćutanja. Prosta srebrnkasta brazda u moru. Možemo se baciti u otvorenu prazninu: mogu se kovati zavere i praviti sabotaže. ne menja: on je jednom zauvek sišao u grob. optužuje i ismeva. da organizuje neku drugu policiju. Euridika i Sirene Čim ga pogledamo. Orest koji brine da umakne zakonu kako bi mu se bolje potčinio. srećna praznina slušanja. sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli ljudima Argosa i Troje". sa poginulim ocem. pretvara se u stvar koja se ne može imenovati. sada ja govorim" koje pripada zakonu. Sirene ne zavode toliko onim što daju da se čuje.

u samom trenutku kada se odvratilo i ponovo ušlo u noć: himna svetlosti bez imena i mesta. jer ona mora da bude dozvana iz senke melodijom jednog pevanja koje je sposobno da zavede i da uspava smrt. jadikovka koja neće imati kraja. i da se konačno nađemo s one strane pevanja. ili.SPISI što je on doživeo. po­ gled pripovedača na taj pogled. kao što je Uliks pustio da pevanje koje nije čuo nestane u talasima. puštajući da u senci iščezne nevidljivo lice. sa njegovim spasen­ jem. pre. Orfej nije video Euridikino lice u kretanju koje ga odvlači i čini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra sučelice.tako čisto da ne kaže ništa sem svog uništavajućeg povlačenja . na svetlost dana. Ali ono govori istinu. to čisto pevanje . trebalo je da bude isto tako oko­ van kao i Uliks. treba da pobedimo svaku želju lukavstvom koje vrši nasilje nad samim sobom. ona je bliska rođaka Sirena: kao što ove pevaju samo budućnost jednog pevanja. radi­ je. saznao. treba da prođemo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili da živimo i.treba da se odreknemo njegovog slušanja. Tada se za jednog kao i za onog drugog oslobodio glas: za Uliksa. u preneraženosti koja Upor. "najstrašniji pogled koji se jednom živom biću može uputiti". na nestalnom pragu smrti. propatio. to je. Ova dva lika dubinski se prepliću u Blanšoovom delu 6 . kao da smo prošli živi kroz smrt da bismo je povratili u nekom drugom jeziku. međutim. Ovde. kao Smrtna presuda. A taj pogled ili. nepristupačno lice. u sred noći. čini da se pojavi jedna druga žena. on je svojim očima video otvoren pogled smrti. ali od nje zadržava jedino ništavilo. 174-184. što nije zaronio bliže prekrasnom gla­ su u kojem je pevanje možda trebalo da se dovrši. Orfej je uspeo da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na putu povratka. Pa ipak. za Orfeja. Ono laže. To obećanje lažno je i istinito u isti mah. bio je obuzet zabranjenom željom i oslobodio se svojim sopstvenim rukama. da bi se rodila priča koja neće umreti. vezanih članaka na rukama i nogama. Orfejevom pogledu: tom pogledu koji. ništa drugo sem onoga što on sam jeste. str. treba da zapušimo uši. da podnesemo svaku patnju ostajući na pragu ponora koji privlači. Ona je naizgled sas­ vim suprotna. u magnovenju. Ali moguće je da ispod Uliksove pobedničke pripovesti nečujno vlada jadikovka što nije bolje i duže slušao. treba da slušamo. 9-17. u stvari. jer će se svi oni koji se prepuste zavođenju i uprave svoje lađe prema žalu sresti samo sa smrću. A ispod Orfejevog jadikovanja probija blaženstvo što je video. tako i Euridika daje da se vidi samo obećanje jednog lica. ali u podnožju jarbola. ili ne manje neosetljiv nego njegovi 6 mornari. Pa ipak. u kojem upravo pesma može da se pojavi. pokušava d a j e dovede. moguća priča ο čudesnoj pustolovini. Postoje priče koje su posvećene. sliku. str. to je apsolutni gubitak. čarolije čija će najjadnija žrtva biti ona sama. prema tome. polazi da traži odbeglu prisutnost. Preko puta je Euridikin lik. jer junak nije umeo da se odupre moći čarolije koju ona ima. on je u jednoj osobi bio junak kao i njegova posada. L'espace littéraire. oslobađa čudesnu moć privlačnosti: on je taj koji. jer će kroz smrt pevanje moći da se uzdigne i da u beskonačno priča pustolovine junaka. Le livre à venir. 22 . počeli da pevamo.

i koji će joj konačno staviti gip­ sanu masku. neko drugi koji je onaj isti. jedna spoljašnjost dubi ono mesto na kojem je unutrašnjost navikla da nađe svoje sklonište i mogućnost tog skloništa: iskrsava jedan oblik . Da li u toj pocepanosti i u toj vezi tajno počiva načelo privlačnosti? U tre­ nutku kada mislimo da nas nepristupačna daljina izvodi izvan nas. da se čini kao da je lišen sebe samoga: pravedan. Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. privlačnost koja je isto tako skrivena. koji ga lišava nje­ govog neposrednog prava da kaže "ja". nije nepopustljiva i mračna boginja. 23 . 68-69. i koji daje da se tako malo toga čuje. ali koji se nameće sa očiglednošću koja nikad ne popušta. pošto je treba Pratilac Od prvih znakova privlačnosti. izlišno. koja dolazi da se ponudi u nemogućem i srećnom povratku. "ravnodušan i neutralan. u začaranoj nepokretnosti kojom one vezuju one koji ih slušaju? dvojnik na razdaljini. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo. pripovedač iz Željenog trenutka dolazi da traži Juditu na zabranjenom mestu na kojem je ona zatvorena. lična zamenica bez lica. str. jedan zakon bez boga. Ali iza nje. ali na način koji podseća na pravednost kada je ona izručena svim negativnim pogubnostima" 7 . on je pro­ nalazi bez teškoća. kao neki suvišni oblik. u trenutku kada se povlačenje željenog lica jedva ocrtava. izbacuje tu unutrašnjost iz nje same. sličnost koja se isprečuje. već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI je već zatočenička. U trenutku kada je unutrašnjost privučena izvan sebe same. Taj glas koji"peva naprazno". koji je uvek skriven.ili ispod nje . pošto odbija pre nego što privlači.pojavi pozadinski lik jednog pratioca.koji subjekta lišava njego­ vog prostog identiteta. suprotno svakom očekivanju. koje. za čitavu večnost". izvrćući je. to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida. već čisti glas. Isto tako. Orfejev pogled dobio je ubilačku moć koja je pevala u glasu sirena. za­ tvoren u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako potpuno oslobađa svih svojih suvišnih divota. figura koja je čuva. i koji nje­ govom govoru suprotstavlja jednu reč koja je na nerazlučiv način odjek i poricanje. licem u lice. i čini da se pored nje . čija je sva zavodljivost u praznini koju one otvaraju. blisko prisustvo. 7 Le moment voulu. koji ga prazni i deli na dva blizanačka ali nepodudarna lika. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti. nije li to glas sirena. ima nešto poput blagog i nasilnog kretanja koje prodire u unutrašnjost. kao neku suviše blisku Euridiku. nije li to bilo naprosto to gluvo prisustvo koje pritiska u senci svog neizbežnog narastanja? Prazna spoljašnjost privlačnosti možda je jedno i isto sa sasvim bliskom spoljašnjošću dvo­ jnika. neko lice bez izraza i bez očiju. neka vrsta bezoblične i uporne anonimnosti . kada se u preplitanju žamora jedva razabire čvrstina usam­ ljenog glasa. tvrdoglavo. to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću. Pratilac bi tada bio privlačnost na vrhuncu skrivanja: privlačnost koja je skrivena jer se daje kao čisto. i od koje on hoće da je otrgne. u kojoj se može posmatrati'Ono što je živo.manje nego oblik.

u Soržovoj sobi. zakon i reč: Toma je pogrešio stoje bio tako maloveran. da sa njim pronađemo neku vezu koja neće biti ta odsutnost veze kojom smo vezani za njega prema obliku odsutnosti. kao što će to nadmoćno tvrditi na kraju romana. san koji preti da obuhvati svaku budnost?Tek stoje ušao u kuću u koju g a j e privukao jedan ovlašan gest. Z b o g toga pratilac istovremeno važi kao zahtev na koji nikada ne možemo da odgovorimo i kao teret od kojeg bismo hteli da se oslobodimo. što je rasipao svoju revnost na pokušaje da se probije do viših spratova. kada je. prisutan je umnogostručenom i neiscrpnom prisutnošću. on se nalazi u napasnoj blizini. u Svevišnjem. da li je pratilac nepriznati vodič. kada se sa njim postupa kao sa slugom. Pratilac je takođe. i sama Dortova put. stran zakonu. sama smrt koja je rasejana kroz život. nje­ gove kosti. Toma konačno ušao u kuću. i ono. dok je bilo dovoljno da se prepusti silaženju. jer nam bez prestanka preti da nas usiše i pomeša sa sobom u konfuziju bez mere. koji nema lica. Ova figura preokreće se u beskonačno. Ne poznaje li on tajne ove kuće bolje nego bilo ko drugi. njega predstavlja Dort. za njega smo neotklonjivo vezani jednom bliskošću koju je teško podneti . Dom govori. trebalo bi da mu se još više približimo. prisan je bez zadrške. iznad te praznine koja ostavlja. kada se Dom služi prvim licem. nasuprot Svevišnjem. Čitav jezik se iskreće i. čovek "odozdo". da nije mrtav. Bez sumnje se u tom kretanju kojim se jezik okreće oko sebe najtačnije pokazuje suština ne- 24 . njegov kašalj prolazi kroz vrata i kroz zidove. u kojem voda odasvud nadolazi. na nerazlučiv način. ali iznenada. što nije pitao njega. zadržava nešto poput "odsjaja neke stare lepote". u poslednjem prestupu. on je bolest u nepripitomljenom stanju. "Gospod dao"?): njegovo lice. Toma dobija čudnog dvo­ jnika (da li je on taj koga je. njegov krik prolazi kroz šaku koja ga guši. ističući svoje pravo da govori. uprkos grubim greškama. ili tvrdi da čuva. i sam Tomin jezik počinje da govori bez njega. kako izgleda. izvanjski u odnosu na pore­ dak grada. brazdu svoje vidljive odsutnosti. i da govori za njega. urličući. i nije li ono što izgleda kao njegova glupost samo nemo iščekivanje pi­ tanja? Da li je on vodič ili zatvorenik? Pripada li on nepristupačnim silama koje vladaju kućom.pa ipak. i beskonačno će zvučati među Soržovim prstima. široke je ruke kada se poverava. I. u tom svetu u kojem vlaga prokapava. koji je bio tu da odgovori. koje je po svoj prilici povređeno. pa ipak. samo je obris lika koji je istetoviran na njegovom sopstvenom liku. u skladu sa značenjem naslova. Dom se ponovo pojavljuje kao onaj koji čuva.SPISI odmaknuti od sebe. Pre svega. on je onaj Nižnji. inercija koja sputava. ili je samo sluga? On se zove Dom. kada misli da je našao lice i glas koje je tražio. sa krikom koji je istovremeno osporava i tvrdi. Kad naposletku umire. je­ dan dvosmislen pogled. njegovo telo. biće zadugo ta smrt. Soržova put. ili je on samo masa koja pritiska. kako seTomin glas guši. zakon koji je očigledan ali koji je nevidljiv kao zakon. on je večiti sused. u jednoj noći koja se spaja sa danom koji izbija. najbliže i najdalje. njegov hropac ječi kroz čitavu kuću i. on ubrzo sasvim iščezava. Nevidljiv i ćutljiv kad god Toma govori sa trećim licima. njegova groznica i njegov znoj probi­ jaju kroz pregradni zid i prave mrlju sa druge strane.

Ali u iskustvu spoljašnjosti ne radi se ο tome. i pokazuje. ona zbog toga ne prestaje da bude sklonište. u saglasnosti sa oblikom iskustva. I onda kada ta egzistencija osporava sebe samu. između pripovedača i nerazdruživog pratioca koji ga ne prati. da li sada pišete?) i neprekinutim govorom koji pokazuje nemogućnost da se odgovori. Njih ne vezuje nikakav ugovor. u jednu noć bez senke. sa kojom uspostavlja tegobnu vezu. ali kako bi se vratio kao identičan sa sobom. ovde se nalazimo jako daleko od onog iskustva u kojem neki imaju običaj da se izgube da bi se ponovo pronašli. oslobađa prostor jednog neutralnog jezika. to je neki on bez lica i bez pogleda. on tako dolazi najbliže on­ ome Ja koje govori u prvom licu. koje je spoljašnjost svake reči i svakog pisanja. u kojem nijedna egzistencija ne može da se ukoreni: još od Malarmea je poznato 25 ."Onaj koji me nije pratio" nema imena (i želi da se održi u toj suštinskoj anonimnos­ ti). svetlucanje. On otvara jedan neutralni prostor. nameće im svoj zakon. on je od njega odvojen bezmernom daljinom. u jednu čistotu bez imena. oni su snažno vezani jednim stalnim ispitivanjem (opišite ono što vidite. u jednu vidljivost koja je oslobođena svakog oblika. prvobitni. neki drugi subjekt koji govori. njihovo trenutno iskričavo nestajanje. d a j e pokaže. kao eho nekog drugog govora koji kazuje isto. Kretanje privlačnosti i povlačenje pratioca otkrivaju ono što prethodi svakoj reči. dok je reč gospodstvo koje ima moć da se uzdrži u privremenosti ćutanja. već bezimena granica u koju jezik udara. koja širi jedno mesto lišeno mesta. u svom beskonačnom od­ vijanju. Ali ta granica u sebi nema ničega pozitivnog. Z a ­ kon jedne Reči pruža to sklonište podjednako kao i otvoreno prostranstvo ćutanja. mistika nastoji da se spoji pa makar morala proći i kroz noć .sa pozitivnošću egzistencije. razrešujućije. i što se nalazi iznad svake ćutnje: neprekinuto žuborenje jezika. da bi se na kraju sreo s tim pratiocem koji ga ne prati. njihovo Ni jedno ni drugo Uprkos mnogim sličnostima. Z b o g toga onaj ko kaže Ja mora neprestano da mu se približava. ćutanje je nečujni. jer. u kojem iskustvo može da otpočine. kojeg stavlja u red svoje sopstvene noći. u tom udubljenju koje možda nije ništa više do nezadrživo osipanje lica koje govori. kao što razdvaja ono Ja koje govori od onoga On koje to Ja u svom govorenom biću jeste. U kretanju koje joj je svojstveno. iz kojeg može da dođe svaki ob­ javljeni govor. pa ipak. ili da bi sa njim uspostavio vezu koja je dovoljno pozi­ tivna da bi mogao. on može da vidi samo kroz jezik nekog drugoga. i koje čini da se oni pojave. duž te tanke linije koja ih razdvaja. prekomerni dah. ona je pre bezmerna dubina u kojoj jezik ne prestaje da se gubi. Kao da se u tom povlačenju. taloži se čitava priča. Taj jezik se ne razrešava ni u kojem ćutanju: svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez šavova.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI popustljivog pratioca. i čije reči i rečenice on preuzima u jednu prazninu koja nema granica: pa ipak. on nema veze sa tim Ja. koje ih razvlašćuje. Taj jezik niko ne govori: svaki subjekt u njemu ocrtava samo gramatički nabor. kada se udubljuje u rad svoje sopstvene negativnosti da bi se beskonačno povlačila u jedan dan bez svetlosti. On stvarno nije privilegovani sagovornik. istog govora koji kazuje nešto drugo.

Samo iščekivanje nije usmereno ni prema čemu: jer. u trenutku kada se čini da mu je svaka reč oduzeta. lišene prisnosti. jezik je samo bezoblični žamor i žuborenje. tako svetio. Ali. U tom smislu. koje Toma postavlja na kraju Aminadaba. pa ipak. ili još. str. one nisu unutrašnje. a ono što one označavaju upliće me u tu spoljašnjost svake reči. prvi do­ dir sa recima potonjeg ponovnog početka na kraju Poslednjeg čoveka.Taj zaborav ne treba. da se ushićuje svojom strpljivošću. ono se ne može obuh­ vatiti nikakvom unutrašnjošću. tako jutarnje da se ono pre može sh­ vatiti kao otpust noći. to je oduvek bilo rečeno. 136-137. verovalo se da njegova suština leži u ob­ liku reči ili u dahu koji ih oživljava. ali u samom svom biću. ono samim tim nije rezignirana nepokretnost."8 Upravo u tu anonimnost jezika koji je oslobođen i koji gleda na svoju sopstvenu lišenost granice vode iskustva koja je ispričao Blanšo. koja mu nikada nije nedostajala. zbog toga on čini jedno i isto sa osipan­ jem vremena. i ako se drži u najvećoj blizini svog bića. a njegova snaga leži u skrivanju. pojavljivanje osmeha."sada ja govorim" . U svakoj od svojih reči. koji je bez lica. ο literaturi. verovalo se da je on proročanstvo i istorija. jezik se zaista usmerava prema sadržajima koji mu prethode. ο govoru. ono što se ponavlja jeste prazni­ na ponavljanja. Jezik se tada otkriva kao oslobođen od svih starih mitova u kojima se oblikovala naša svest ο recima. koje je najzad vedro. taj­ na nema dubine. Njega ne sabira pamćenje. u tom žamorećem prostoru ona ne nalaze toliko svoj cilj koliko mesto. niti da se jednom zauvek os­ loni na hrabrost. on se otvara jedino u čistoti iščekivanja. ili. bez geografije. sada se zna da je biće jezika vidlji­ vo brisanje onoga ko govori: "time što bih rekao da čujem ove reči ne bih sebi razjasnio opasnu neobičnost mojih odnosa sa njima. i kao 8 pamćenje i priča. one su. koja je prividno skrivenija i još više unutrašnja od reči savesti. njihovog mogućeg ponovnog početka: takvo je pitanje. sjajno i neposredno. čisto rasprskavanje praznog obećanja . da je vredan pod­ jednako kao buduća veza u reči koja je data. to ne govori. međutim. Iščekivanje ne može da iščekuje sebe samo na svršetku svoje sopstvene prošlosti. isto tako se verovalo da u toj suverenosti on ima moć da učini da se pojavi vidljivo i večno telo istine.SPISI da reč jeste objavljeno nepostojanje onoga što ona označava. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja. ali ovde. ono ima izdržljivost jednog kretanja koje nema svršetka. on je sačinjen od bdenja koje je tako budno. One ne gov­ ore. predmet koji bi ga ispunio mogao bi samo da ga izbriše. D u g o se verovalo da jezik gospodari vremenom. mešati niti sa rasejanošću ra­ zonode niti sa snom.. i koje sebi nikada ne obećava neki odmor kao nadoknadu. i kao čista otvorenost prema jednom danu koji još nije došao.. u kojem bi budnost bila uspa­ vana. naprotiv. na poslednjim stranicama Onoga koji me nije pra­ tio. Celui qui ne m'accompagnait pas. 26 . Pa ipak. svaki od njegovih najmanjih delića pada u nepovratnu spoljašnjost. pošto se nalaze sasvim spolja. već zaborav.u Svevišnjem. ali koji konačno nosi jedno neizgovoreno ime. spoljašnjost je prazna.

i koje je oslobođeno od svake prošlosti). ni večnost ni čovek.njihov trenutni dodir koji se održava u bezmernom prostoru. smrt se beskonačno otvara prema ponavljanju početka. i uvek iznova započeta spoljašnjost smrti. nikada ne postavlja granicu polazeći od koje bi se konačno ocrtala istina. to je samo biće jezika. Čista spoljašnjost izvora. čim je utvrđen. ne oblik kojim on to kaže). koja je sva u jednoj i istoj neu­ tralnoj jasnoći . izvor ima prozirnost onoga što je bez kraja. suviše čudan i suviše blizak da ne bi odmah bio odbijen čistotom iščekivanja.iščekivanje koje je tako zaoštreno da briše svako pojedinačno lice koje može da mu se ponu­ di. n° 229. to je taj glas koji je tako tanan.dan i noć u isti mah . i koja tako oslobađa prostor slike. ako je zaborav. u toj sivoj neu­ tralnosti koja čini suštinski oklop svakog bića. Critique. iz­ vor i smrt .zakasneli na­ por izvora. pre. jun 1966. jutarnje osipanje smrti. str. 523-546. nije dato preteče obećanje njenog sopstvenog iščeznuća. Kada se jezik definisao kao mesto istine i kao veza vremena. Ali. Sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević Naslov izvornika: "La pensée du dehors". za njega je bilo apsolutno pogubno to što je Epimenid Krićanin tvrdio da svi Krićani lažu: povezanost ovog govora sa samim sobom razrešavala ga je od svake moguće istine. pušta da se vide. Orfejev ubilački zaborav. u toj moći skrivanja koja briše svako određeno značenje i samo postojanje onoga ko govori. Uliksovo okovano iščekivanje. U svom iščekujućem i zaboravnom biću. koji je suštinski za jezik. nosi prema svetlu. ne postoji ni jedna egzistencija kojoj. Oni se odmah preokreću jedno u drugo.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI zaborav je iščekivanje koje je dovedeno do kra­ jnosti . ako se jezik otkriva kao uzajamna prozirnost izvora i smrti. i pažnja prema on­ ome što bi bilo najtemeljnije staro (pošto u svojoj osnovi iščekivanje nije prestalo da iščekuje). 27 . ako je stvarno ona ta koju jezik pažljivo prihvata. ta slabost u srži svake stvari i oko svake stvari. svakog lica. jezik nije ni istina ni vreme. i tako posvećen neposrednosti zaborava. već uvek rasuti ob­ lik spoljašnjosti. ono što on jeste u svome biću. A ono što jezik jeste (ne ono što on hoće da kaže. ni­ kada se ne ustaljuje u neku nepokretnu i dokučivu pozitivnost. kroz samo tvrđenje onoga Ja govorim. njegovog budućeg pojavljivanja. bez veze sličnosti ili kontinuiteta sa bilo čim (novost iščekivanja koje se i samo pruža izvan sebe. U zaboravu se iščekivanje održava kao iščekivanje: napregnuta pažnja prema onome što bi bilo radikalno novo. u bljesku njihovog beskonačnog njihanja. on povezuje ili. neki oblik je istovremeno suviše star i suviše nov. to povlačenje koje je tako neprimetno.

nije reč ο tome da se porekne vreme. ili ono što je objedinjeno pod tim poprilično uopštenim nazivom. naprotiv. Nalazimo se u času u kome je svet na kušnji. verujem. u kosmološkoj teoriji. Movement. naših sistema nije neka novost. Može se reći da je. mesta štićenih. istorija temâ razvoja i stagnacije. Valja u međuvremenu napomenuti da prostor koji se sada pomalja na obzorju naših briga. Paris: Gallimar (prim. sučeljavanje. podrazumevajući i jedno i drugo. to je izvestan način da se razmotri ono što se zove vremenom i ono što se zove istorijom. temâ krize i ciklusa. ne toliko kao jedan veliki život koji se razvija tokom vremena.DRUGA ΜΕSTA* Velika napast koja je opsedala XIX vek bila je. godine u Tunisu. taloženja prošlosti. jedan skup odnosa koji se predočava kao slaganje. a potom je uvršten i u kritičko četvorotomno izdanje njegovih radova Dits et écrits. Strukturalizam. Continué. urbanih mesta i selišta (svakako namenjenih stvarnom životu ljudi). 29 . u zapadnom iskustvu.). već kao mreža koja vezuje tačke i koja stvara sopstveni nered. to prožimanje mestâ činili su ono što bi se krajnje uopšteno moglo nazvati srednjovekovnim prostorom: prostorom i lokalizacijom. viška mrtvih. može se reći. naših teorija. ima istoriju. mi smo u epohi naporednog. Moglo bi se možda reći da se izvesni ideološki sukobi koji pobuđuju rasprave današnjice odvijaju između pobožnih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika pro­ stora. Mi smo u veku istovremenog. sa svoje strane. jeste na­ por da se ustanovi. Sva ta hijerarhija. između elemenata koji su to­ kom vremena bili razdvojeni. u okviru ciklusa Cercle d'études architecturale. sâm prostor. marta 1967. razlikovalo od zemaljskog. i koji iskrsava kao jedna vrsta konfiguracije. i zauzvrat. uistinu. epohi bliskog i dalekog. hlađenja koja prête svetu. i nije mogućno prenebregnuti sudbinsku ukrštenost vremena sa prostorom. u časopisu Architecture. susednog. raštrkanog. i mesta g d e su one. U drugom z a konu termodinamike devetnaesti vek pronašao je suštastvo svojih mitskih izvora. bez njegove autorizacije. u srednjem veku postojao hijerarhijski sistem mestâ: mesta svetih i mesta profanih. u jednom krajnje grubom ocrtavanju te istorije prostora. ta sučeljenost. Sadašnja epoha verovatno je možda više epoha prostora. postojala su nadnebeska mesta sučeljena mestu nebeskom. mesta otvorenih i nebranjenih. našle svoje utočište i prirodni počinak. ur. nebesko mesto se pak. bilo je mesta u koja su se stvari smeštale dospevši tamo nasilno. * Ovaj tekst predstavlja osnovu za predavanje koje je Mišel Fuko održao 14. Tekst je prvi put objavljen nekoliko meseci posle njegove smrti. oktobra 1984.

to je takođe problem spoznaje kojim odnosima blizine.problem koji je svakako od prvorazrednog značaja . oni se mogu opisati kao ni­ zovi. mreže. ili u klasu višeglasnog. od sedamnaestog veka naovamo. na koje instituci­ je i praksa nemaju hrabrosti da udare. opisi pojavnog naučili su nas da ne živimo u jednom homogenom i praznom prostoru. taj krajnji problem raspoređivanja čovečanstva nije jednostavni upit da bi se saznalo hoće li biti mesta za čoveka na svetu . beskrajno otvorenog. Danas. I moguće je da našim životima ponovo upravlja određen broj protivrečja koja se ne m o g u dotaći. označavanja i razvrstavanja ljudi se mora dati prvenstvo. sve su one potaknute zarad jedne prikrivene sakralizacije. No. vreme se verovatno predočava jedino još kao jedna od igara mogućih rasporeda između elemenata rasutih u prostoru. bez sumnje mnogo više negoli vremena. u prostoru koji je 30 . da mesto neke stvari nije ništa više nego tačka u njenom kretanju. počev od Galileja. Mi smo u dobu u kojem nam se prostor predočava u obliku odnosa raspoređivanja. već. da se Zemlja okreće oko Sunca. S druge strane. unutar jednog nasumično podeljenog skupa. između porodičnog i društvenog prostora.za razliku od vremena desakralizovanog u devetnaestom veku. obeležja ili kodova. u zavisnosti od cilja ka kojem se teži. u ovoj ili onoj situaciji. Drugim recima. svrstanog u jednoglasnu klasu. problem smeštanja i premeštanja postavlja se povodom ljudi u domenu demografije. kakvoj vrsti pohranjivanja. uprkos svoj mreži znanja koja dopušta da ga se odredi i formalizuje. sadašnji prostor možda još nije sasvim desakralizovan . stabla. suprotnost između javnog i privatnog prostora. Bašlarovo veličanstveno delo. Na mnogo određeniji način. raspoređivanje dolazi na mesto prostiranja. koliko vaspostavljanje jednog beskonačnog prostora. položaj elemenata. lokalizaciju je zamenilo prostiranje. između kulturnog i utilitarnog prostora. naprotiv. između prostora dokolice i prostora rada.SPISI Ovaj prostor lokalizacije otpočinje sa Galilejem. da odmorište neke stvari nije ništa do beskonačno usporeno kretanje. uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju. postoji jedna izvesna teorijska desakralizacija pro­ stora (ona kojoj je Galilejevo delo dalo podsticaj). verujem da se uznemireno­ st današnjice suštinski tiče prostora. suprotnosti koje podrazumevamo kao sve stoje dato: na prim­ er. ali izgleda da još uvek nismo dospeli do jedne praktične desakralizacije prostora. kruženje dis­ kretnih elemenata. jer prava sablazan Galilejevog delà nije toliko bilo otkriće. proizašlih nasumično (kao što je kretanje automobila ili ponajpre zvukova koji se prenose telefonskim linijama). U svakom slučaju. itd. Svakako. Raspoređivanje se može odrediti odnosima bliskosti između tačaka ili elemenata: formalno. kretanja. dobro je poznat značaj prob­ lema raspoređivanja u savremenoj tehnologiji: pothranjivanje podataka ili pojedinačnih rezultata nekog proračuna u memoriju mašine. takvog da su se mesta srednjeg veka obrela u svojevrsnoj rasplinutosti. ili ponovno otkriće. koje je zamenilo lokalizaciju.

pak. posegnuti za opisom tih različitih razmeštanja. no čiji se položaj ipak da stvarno odrediti. Ovi pro­ stori koji su. to je prostor visina. No ono što me zan­ ima. želeo da govorim. Oni su samo društvo dovedeno do savršenstva. Ova mesta. naših strasti rastočenih u njemu samom odlikama koje su mu gotovo svojst­ vene: to je prostor lak. odnose prvenstveno na unutrašnji prostor. to su. raspoređivanje privremenih odmorišta: kafea. puteva. preko njihovih mreža odnosa. i to verovatno za sve kulture i civilizacije. u svakom slučaju. u kojem se odvija erozija naših života. rasporedi odmora. Heterotopije Pre svega utopije. ona među njima koja imaju neobično svojstvo da budu povezana sa svim ostalim raspoređivanjima. spavaća soba. Postoje takođe. stamenit kao kamen ili kao kristal. pro­ stor koji teče kao izvorska voda.DRUGA MESTA sav napunjen svojstvima. ali na takav način da ukidaju. Ipak. među svim ovim raspoređivanjima. Prostor u kojem živimo. Mi ne živimo u unutrašnjosti kakve praznine oslikane raznolikim blještavilom. 0 prostoru spoljašnjosti bih. taj prostor koji nas slama i troši i sam je isto tako raznorodan. proziran. i koja je i sama sposobna da prelazi). mesta koja su izvan svih mesta. plaža. od kojih se sastoji kuća. bioskopa. utopije su prostori koji su u svojoj suštini nestvarni. prostor koji može biti nepomičan. našeg vremena i naše istorije. i koja su svojevrsni protiv-rasporedi. Na pri­ mer. svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronaći unutar kulture istovremeno kao predstavljeni. ove se analize. budući apsolutno druga u odnosu na sva raspoređivanja koja odražavaju i ο kojima gov- 31 . ili naprotiv prostor dna. mesta stvarna. zbiljska. povezani sa svima ostali­ ma. blata. vozova (izvanredno klupko odnosa sadržano je u vozu. pretrpan. u unutrašnjosti u kojoj se mogu razlučiti osobe i stvari. Mogli bi se isto tako odredi­ ti. odraženi i odražavajući. označeni. jer predstavlja stvar kroz koju se prolazi. To su rasporedi koji stupaju u o d ­ nos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim pros­ torom ili društvom. Utopije. zatvorenih ili polu-otvorenih. mi ne živimo u nekoj vrsti vakuuma. Drugačije rečeno. na neki način. ili pak naličje toga društva. moglo bi se. mesta čiji se obrisi naziru u svakoj ustanovi društva. svojevrsne utopije uprostorene posredstvom stvarnih rasporeda. opisati skup odnosa koji određuju razmeštanje prelaza. naših snova. prostor naše primarne percepcije. pomoću koje se može preći s jedne tačke na drugu. prostor vrhova. eteričan. tek. bez sumnje. Naravno. obesnažuju ili preokreću skup odnosa koje sami oblikuju i koji se u njima očituju. osporeni i preokrenuti. u potrazi za sku­ pom odnosa kojima se ona m o g u objasniti. Može se opisati. hrapav. apsolutno nenadređene. dele se na dva glavna tipa. ili pak pro­ stor mračan. krevet itd. kojim smo zave­ deni da u njega izađemo iz sebe. ma kako značajne za savremenu misao. to su rasporedi bez stvarnog mesta. mi živimo unutar jednog skupa odnosa koji određuje položaje nesvodive jedne na druge. u prostoru koji je možda čak obavijen fantazmom. preko klupka odnosa koji dopuštaju da ih se opiše. a ipak protivrečni sa ostalim raspoređivanjima.

tamo g d e me nema. u to vreme. u odnosu na jedno određeno društvo. mada su im se zadržali neki ostaci. neku vrstu povratnog dejstva.zato stoje ta reč odveć rabljena . verujem da između utopija i ovih raspoređivanja apsolutno drugih. kako mi se čini. koja mi dopušta da se gledam tamo g d e sam odsutan: utopija ogledala. ili vojna obuka za dečake igrali su istu takvu ulogu. ja se okrećem sebi. Adoles­ centi. u meri u kojoj ogledalo zaista postoji. i potpuno nestvarno. budući da je mesto bez mesta. tih različitih prostora. da prođe kroz tu virtuelnu tačku koja se nalazi tamo. nazvaću. rezervisana za pojedince koji se nalaze. koleži. da bi bilo primećeno. rekonstituišući se tamo g d e stvarno jesam. heterotopija. u stanju krize. Ogledalo je. kad g o d obuhvatim to mesto koje zauzimam u času kada vidim sebe u staklu. u nekoj vrsti mitskog i. i u kojoj ima. isto tako utopija. u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okružuje. Mogu se ipak razlučiti dva glavna tipa. Prvo načelo je da. postojala tradicija koja se zvala "voyage de noces". kao kakva senka koja daje meni samom moju vlastitu vidljivost. 32 analizu. U ogledalu. verovatno. u ogledalu.već neka vrsta sistematskog opisa koji bi imao za predmet. stvarnog nadmetanja sa prostorom u kome živimo. zato što se vidim tamo. Defloracija devojke morala se dogoditi "nigde". Na primer. trudnice. graničenja svojstvenog ogledalu. izvan porodice. heterotopijama. jer je nužno. u obliku kakav su imali u devetn­ aestom veku. Za mlade devojke je. žene tokom menstrualnog perioda. U društvima zvanim "primitivna". u odnosu na društvo ili okolinu unutar koje žive. Ali to je jednako tako heterotopija. starci itd. ono zapravo post­ aje potpuno stvarno. takav opis bi se mogao nazvati heterotopologijom. Pošav od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraća. i. očigledno. kakvo je njihovo značenje? Mogla bi se pretpostaviti. heterotopijama koje . iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu stakla. het­ erotopija bez geografskih koordinata. u isto vreme. tih drugih mesta. U našem društvu ove heterotopije krize lagano iščezavaju. javlja se određena vrsta heterotopije koju bih nazvao heterotopijom krize. do sredine devetnaestog veka. te verovatno ne postoji jedan jedini oblik heterotopije koji bi bio univerzalan. krenuvši ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam. oblike koji su veo­ ma promenljivi. da se prvi znaci muške seksualnosti ispolje "drugde". ta je tema drevna. vidim sebe tamo g d e nisam. spram mesta koje zauzimam. ne postoji nijedna kultura u svetu koja nije sačinjena od heterotopi­ ja. iznova upućujući moj pogled ka sebi samom. postoji nesum­ njivo svojevrstan doživljaj mešanja. ogledalo funkcioniše kao heterotopija u značenju da. Što se tiče heterotopija u pravom smislu reči. ja sam tamo.SPISI ore. na koncu. No heterotopije poprimaju. "čitanje" kako se danas rado veli. u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza površine. kako ih možemo opisati. proučavanje. opis. One su konstanta svih ljudskih grupa. No ove heterotopije krize danas nestaju i bivaju zamenjene. što će reći da sadrži povlašćena ili sveta mesta. voz ili hotel bili su to mesto-nigde. neću reći jedna nauka . za razliku od utopija. mukla.

može imati različitu funkciju. smešteno u sveti prostor crkve. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. blizina mrtvaka tik uz kuće. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. Groblje. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. na kraju krajeva. to su. jeste da. zapravo. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. no. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. psihijatrijske klinike. U svakom slučaju. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. U osnovi. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. Naprotiv. bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji. svaka porodica na groblju ima ponekog svog. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. ti koji prenose bolest na žive. uz crkve. Drugo načelo u opisu heterotopija. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. starost pred­ stavlja krizu. i zato što u našem društvu. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". već "drugi grad". Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore. u kojem je uživanje pravilo. i jedna ista heterotopija. jedini trag našeg postojanja u svetu. ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. koji su. groblje praktično postoji oduvek. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . Ali je pretrpelo značajne promené. To su prihvatilišta. i u rečima. bezmalo nasred ulice. budući da svaki pojedinac. ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. veruje se. jednako kao i odstupanje. i zatvori. s druge strane. to je ta blizina koje seje smrt. prisus­ tvo. tik do crkve. zato što. U zapadnoj kulturi. posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. niti da telo vaskrsava. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. to­ kom svoje istorije. i koja nikada ne prestaje da postoji. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. konačno. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama. Mrtvi su. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja.DRUGA MESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. razume se.

psihijatrijske klinike. ti koji prenose bolest na žive. i zato što u našem društvu. i zatvori. To su prihvatilišta. no. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. na kraju krajeva. ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. to su. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. groblje praktično postoji oduvek. s druge strane. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja.DRUGA M ESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. veruje se. konačno. može imati različitu funkciju. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". koji su. bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. U zapadnoj kulturi. i koja nikada ne prestaje da postoji. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. prisus­ tvo. to je ta blizina koje seje smrt. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. zato što. svaka porodica na groblju ima ponekog svog. Mrtvi su. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. uz crkve. ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. to­ kom svoje istorije. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore. smešteno u sveti prostor crkve. Naprotiv. jednako kao i odstupanje. u kojem je uživanje pravilo. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . U svakom slučaju. Drugo načelo u opisu heterotopija. i u recima. posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. starost pred­ stavlja krizu. već "drugi grad". blizina mrtvaka tik uz kuće. razume se. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. i jedna ista heterotopija. jedini trag našeg postojanja u svetu. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama. zapravo. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. budući da svaki pojedinac. bezmalo nasred ulice. U osnovi. jeste da. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. Groblje. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. tik do crkve. niti da telo vaskrsava. Ali je pretrpelo značajne promené.

van vremena. sada već hiljadugodišnja tvorevina. koje su predstavljale četiri strane sveta. Ne treba zaboraviti da je bašta. ovde se može uočiti da je groblje mesto izrazito heterotopijsko. Heterotopije su skopčane. želja da se zatoče na j e d ­ nom mestu sva vremena. zamisao da se sačini jedno mesto za sva vremena no koje je. pupku sveta na njegovoj sredini (ovde behu bazen i vodoskok). zaštićeno od sveopšteg propadanja. koji je bilo nalik uvali. onim u obliku svetkovine. no možda je jedan od najdrevnijih primera ovih het­ erotopija. to je najsitniji delić sveta i u isto vreme sveukup­ nost sveta. okončanje života. za pojedinca. pripadajuće našem modernitetu. u društvima poput našeg. Tradicio­ nalni persijski vrt bio je sveto mesto koje je imalo da objedini unutar svog pravougla četiri strane. biblioteke. heterohronijama.SPISI Treće načelo. Što se tiče čilima. Tako se u pozorištu. nastojanje da se organizuje najzad svojevrsno neprekinuto i neograničeno sakupljanje vremena na mestu nepokretnom. Heterotopija ima moć da na jed­ nom stvarnom mestu sučeli više prostora. Vrt. budući da groblje počinje s tom čudnom heterohronijom koja je. ima heterotopija koje su povezane. vezanih za akumu­ laciju vremena. kao što su muzeji. ideja da se sazda svojevrsna opšta arhiva. najprolaznijim. smenjuje čitav jedan niz mesta koja su jedna drugima strana. sva vegetacija vrta bila je oku­ pljena oko tog prostora. u obliku nespojivih lokacija. Muzeji i biblioteke su heterotopije svojstvene zapadnoj kulturi devetnaestog stoleća. heterotopija u potpu­ nosti obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nađu u svojevrsnom potpunom prekidu sa svojim 34 .Takva su vašarišta. oljuđeni. sa fragmentima vremena. sa vremenom najpovršnijim. iz čije se pozadine. na dvodimenzionalni ekran. isto tako je i bioskop veoma neobična pravougla prostorija. imala na Istoku veoma duboka značenja. one takoreći otpočinju onim što se može nazvati. muzeji i biblioteke su heterotopije kod kojih vreme ne prestaje da se gomila i uspinje ka sopstvenom vrhu. Ima ponajpre heterotopija vremena akumuliranih u beskonačnosti. Vrt. te navodna večnost u kojoj ono ipak ne prestaje da se rastače i iščezava. pak. oko tog svojevrsnog mikrokosmosa. ideja sakupljanja svega. od početka Antike. sva razdoblja. naprotiv. do kraja sedamnaestog stoleća. heterotopija i heterohronija su organizovani i raspoređeni na relativno složen način. ta čudesna. svi oblici. To su heterotopije ne više večnujuće. već apsolutno prolazeće. jednim prostorom svetijim od svih ostalih. sve je to. više razmeštanja koja su međusobno nespojiva. ti čudesni prazni pros­ tori smešteni na izmaku gradova. vrsta srećne i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni naši zoološki vrtovi). Vrt je. najnestalnijim. Naspram ovih heterotopija. projektuje trodimenzionalni prostor. dakle. iako su. izvorno. to je bio ćilim u kojem je svet u svojoj ukupnosti dostigao simbolično savršenstvo. drevni prim­ er bašte. Uopšte uzev. a ćilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. na pravouglu pozornice. Zauzvrat. svi stilovi. najčešće. re­ produkcija vrta. veoma slojevita. muzeji i biblioteke bili izraz pojedinačnog izbora. jednom Četvrto načelo. tradicionalnim vremenom. oni su bili. po čistoj simetriji.

Ili pak. barakama. Nedavno je izumljena jedna nova heterotopija pro­ laznog. na heterotopijsko mesto ne dospeva se dragovoljno. bez da bude. Postoje isto tako heterotopije koje su u potpunosti posvećene tim aktivnostima očišćenja. Ovo nije heterotopija privida već kompenzacije. ponovnim otkrivan­ jem polinežanskog života. u odnosu na ostatak prostora. pod vedrim nebom. Peto načelo. ova dva tipa heterotopije. uopšteno. naprotiv. koja se ostvaruje između dva suprotna pola. za­ tvorom. one imaju ulogu da stvore jedan pro­ stor privida koji razobličava iznova svu iluzornost stvarnog sveta. u sedamnaestom stoleću. besprekoran i dobro uređen ko­ liko je ovaj naš u neredu. igrale ulogu heterotopija. očišćenja polu-religioznih. neobičnim predmetima. Ovaj tip heterotopije. no u času kada ste unutra. na primer. neposredovanog znanja. on beše vazda slučajni prolaznik. na nivou opšte organizacije zemljišnog prostora. pravo govoreći. svako može da uđe u neku od ovih heterotopijskih lokacija. Ima onih drugih koje su. ili pak očišćenja očigledno čisto higijenskih. tezgama. izopštava i čini prohodnim. svetkovine i večnog vre­ mena koje se akumulira. u trenut­ ku prvog talasa kolonizacije. sva ta razmeštanja unutar kojih je ljudski život izpregrađivan. ili se pak mora podvrći obredima očišćenja. možete videti da se. naprotiv. uostalom. polu-higijenskih kao kod muslimanskih amama. Ili bolje. sela za odmor. uzasve. puritanska društva koja su Englezi os- 35 . no. da su kolibe Džerbe u izvesnom smislu srodne bib­ liotekama i muzejima. stvaran. u koje se ulazi sa automobilom i partnerom i g d e je nezakoniti seks istovremeno potpuno skriven i potpuno zaštićen. u Južnoj Americi. i svako ko bi tuda prolazio. vreme ukida. načelno. prividno čista i jednostavna otvaranja. mogao bi se možda prepoznati u čuvenim sobama američkih "motela". da stvore drugi prostor. da pruže ono čega se lišava. Uopšteno uzev. to nije ništa doli iluzija: verujete da ste ušli. Poslednja odlika heterotopija jeste da su one. skrajnut. u kojem je sadržana sva istorija humanizma koja seže do svojih prapočetaka kao do kakvog velikog. koji je danas praktično iščezao iz naše civilizacije. gatarama. i pitam se nije li tračak od ovoga prisutan i u funkcionisanju izvesnih kolonija. te da se. Ulazna vra­ Šesto načelo. no koje.DRUGA MESTA ili dvaput u godini. kr­ iju čudna isključenja. stupi u sobu i u njoj prenoći. svaki putniknamernik imao je pravo da otvori ta Vrata. nikada pravi gost. loše zamišljen i manjkav. te sobe behu takve da onaj ko bi ušao nije nikada mogao da dopre do središta porodičnog života. kao kod skandinavskih sauna. jedna funkcija. polinezijska sela koja nude stanovnicima gradova tri tanušne nedelje večne i primitivne nagote. ženama-zmijama. isključeni ste. na one čuvene sobe kojih je bilo na velikim farmama u Brazilu. ali to je isto tako vreme iznova nađeno. Ili bolje. istovreme­ no. postoji prisila. U izvesnim slučajevima one su. ta nisu vodila u glavni deo kuće u kome je živela porodica. mislim. Može biti da je uloga. isto tako savršen. Imam na umu. Ne može se ući izuzev uz dozvolu ili po izvršenju izvesnog broja radnji. koju imaju da odigraju tokom dugog vremena sve te čuvene javne kuće. približavaju jedna drugoj. rvačima. što je slučaj sa kasarnom. Dakle. Heterotopije pretpostavljaju uvek je­ dan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih. na primer. i.

počev od šesnaestog stoleća pa do naših dana. brodi čak do kolonija u potrazi za najskrivenijom dragocenošću njihovih vrtova. U civilizacijama bez brodova snovi usahnjuju.SPISI novali u Americi i koja behu druga mesta. oko pravouglog trga u čijoj osnovi beše crkva. Jezuiti Paragvaja osnovali su kolonije u kojima je život bio uređen do najsit­ nijih pojedinosti. posao je počinjao za sve u isto vreme. apso­ lutno savršena. 46-49. koje je zatvoreno u sebe i koje istovremeno pluta po beskonačnom moru te koji. a policija stupa namesto gusara. Javne kuće i kolonije. ne samo najveće oruđe ekonomskog razvoja (što nije predmet mog današnjeg obraćanja). ulica koja se sa drugom ukrštala pod pravim uglom. tom komadu plivajućeg prostora. potpuno uređene. i ako se pomisli. špijunaža smenjuje avanturu. već i najveći izvor mašte. ο bro­ du. suštinski označilo svojim znakom prostor i geografiju američkog sveta. Mislim takođe na one izvanredne jezuitske kolonije koje su osnivane u Južnoj Americi: divne. Sa francuskog preveo Pavle Milenković Naslov izvornika: "Des espaces autres". n° 5. Selo je građeno prema strogom pravilu. shvatićete zašto brod bejaše za našu civi­ lizaciju. Continuité. to je heterotopija par ex­ cellence. 36 . što će reći da se. nakon svega. obrazujući tako tačnu reprodukciju Hristovog znaka. Architec­ ture. Hrišćanstvo je. obroci u podne i u šest sati. to su dva ekstremna tipa heterotopije. Lađa. u kojima je ljudsko savršenstvo bilo stvarno dostignuto. od mesta do mesta. potom se ide na spa­ vanje. već zvono. od javne kuće do javne kuće. naspram crkve. Buđenje beše utvrđeno za sve u isti čas. octobre 1984. Mouvement. tako. na jednom kraju škola. i. od luke do luke. Svakidašnjicom pojedinaca upravljaše ne pištaljka. odigravalo se ono što se zvalo bračno buđenje. na drugom groblje. str. kad manastirsko zvono zazvoni. porodice su imale svaka svoju malu brvnaru duž jedne od tih dveju osa. mestu bez mesta. koje živi samo za sebe. svako bacao na ispunjenje svojih dužnosti. a u ponoć.

Od početka nje dakle neće biti: i umesto da budem onaj od koga govor teče. da je sledim. od ulaska u igru do druge strane govora . samo mi. No možda su ova institucija i ova želja samo dve replike protivstavljene istoj uznemirenosti: nemiru u odnosu na to šta je govor u svojoj materijalnoj re­ alnosti izgovorene ili napisane stvari. čudna greška. postoji slična želja da se ne započinje.kao da mi je ona dala neki znak. možda su me doveli do praga moje priče. da mu je bilo dato počasno ali obezoružavajuće mesto.potajno uvučem. a da se na to ne obrati pažnja. u njemu i njime. održana 2. u njenim međuprostorima . mislim. treba reći onoliko reči koliko ih ima. treba ih govoriti sve dok me one ne nađu. jedna po jedna. treba nastaviti. Voleo bih da iza mene stoji (odavno uzevši reč i govoreći unapred sve što ću reći) jedan glas koji bi govorio ovako: "Treba nastaviti. kao mirna. činimo takvim". Ovoj tako zajedničkoj želji in­ stitucija odgovara na ironičan način. treba nastaviti. čineći početke svečanima. decembra 1970. godine. Kod mnogih. možda zlo­ kobnog mogla imati. svi mi smo tu da ti pokažemo da je govor u zakonitom redu stvari. izdigle. kao i u one koje ću. voleo bih da me ona obmota i ponese daleko s onu stranu svakog mogućeg početka. okružujući ih pažnjom i tišinom. začudilo bi me ako se ona otvore". gde bi drugi odgovorili na moje očekivanje i iz koga bi se istine. ali prema jednom trajanju koje nam 37 . tačka njegovog mogućeg iščeznuća. Želeo bih da sebe opazim kako govorim bezimen­ im glasom koji mi je već odavno prethodio: onda bi mi bilo dovoljno da frazu obložim. A institucija odgovara: "Ne plaši se da počneš. i da.ritualizovane forme. uznemirenost u odnosu na ovu tranzitnu egzistenciju namenjenu da sebe izbriše. Voleo bih da se . morati da držim . do vrata kojima se moja priča otvara.kao da bi ih iz daljine označila .a da se ne mora spolja gle­ dati šta bi ona jedinstvenog. volela bih da on bude sav oko mene. ja ću radije biti nasumice prepušten njegovom odvijanju.u besedu koju danas treba da održim. da se smestim. sve dok mi ne kažu . i namećući im . ja ne m o g u da nas­ tavim. Više negoli da uzmem reč. tanka rupa. ukoliko mu se dogodi da bude moćan .POREDAK GOVORA Pristupna beseda na Kolež de Frans.to ga mi. duboka. kao neka srećna lutalica". Želja kaže:"Ja sama neželim da uđem u taj rizični poredak govora. to je možda već učinjeno. imala bih samo da se prepustim. da se odavno bdi nad njegovom pojavom. ne bih želela da mu govorim ο onom stoje u njemu britko i odlučno. oni su mi možda već kazali.čudna muka. beskra­ jno otvorena prozračnost. držeći se za trenutak na oprezu. da se ponovo nađe. opasnog. možda godinama.

U društvu kakvo je naše poznate su. već razdeljeno ili odbačeno.ο ovom istorija ne prestaje da nas uči . vladavina. pridaju čudnovate moći. moć kojom hoćemo da se podičimo.kako nam je psiho­ analiza pokazala . Zanimljivo je da je reč luđaka u Evropi vekovima bila ili neslušana. da u svoj svojoj naivnosti uvidi ono što mudrost dru­ gih ne može opaziti. da. da izbegnu njegovu tvrdu. Tabu predmeta. bez istine i važnosti. I šta je u tome čudno: budući da govor . nasuprot svakom drugom.ili možda vrlo provizornu scenu . U svakom slučaju. pobeda. ne osete moći i opasnosti na koje se malo misli. Ili je padala u ništavilo . to 38 . zauzvrat. da prorekne budućnost.SPISI ne pripada. neke od svojih najopasnijih sposobnosti. moć da kaže skrivenu istinu. ne verujući u njenu pravdu. ili se pak u njoj dešifrovao naivan ili lukav razum. dakle. isključena Evo hipoteze koju bih večeras hteo da istaknem. u sveto­ sti mise. No.odbačena onoga trenutka kada i izrečena. Najočiglednija i najbliža je zabranjeno. i to premoćno. Od početka srednjeg veka luđak je onaj čiji govor ne teče kao kod drugih: dešava se da se nje­ gova reč uzme kao bezvredna. opasnost? su oblasti seksualnosti i politike: kao da je govor. ipak svakodnevnom i sivom. gde se crna okna umnožavaju. uzalud bi se govor predstav­ ljao kao beznačajan: brzo i vrlo rano zabranjeno otkriva njegovu vezu sa željom i sa moći. da gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem. nemir da se pod ovom aktivnošću. procedure isključivanja. ritual okolnosti. strašnu materijalnost. slugovanja . selekcionisana. šta je toliko opasno u činjenici da ljudi gov­ ore. uzajamno jačaju i nadopunjuju. ne mogući njome overiti akt ili ugovor. nemir u slutnji bitaka. on je i onö stoje objekt želje. ne mogući čak. Znamo dobro da nemamo prava sve da kažemo. da bih odredio mesto . privilegovano ili isključivo pravo sub­ jekta koji govori: tu je igra tri tipa zabrana. čime se bori. do danas. Dodao bih samo da. ili pak uzeta kao reč istine. oblasti g d e je rešetka najčvršća. već ono za šta se. Mislim na suprotstavljenost razuma i ludila. U našem društvu postoji i drugi princip isključivanja: ne više zabranjeno. i da se njihov govor beskrajno množi? Gde je. desi se da se luđaku. da ne možemo ο svemu da govorimo u bilo kakvim okolnostima. nerečena. i budući da . razumniji od ra­ zuma razumnih ljudi. oblikujući jednu složenu rešetku koja se neprestano menja.nije jednostavno ono što manifestuje (ili skriva) želju. sigurno. što se ukrštaju.govor nije jednostavno ono što prevodi borbe ili sisteme dominacije. rana. Prividno.za rad koji obavljam: pretpostavljam da je u svakom društvu proizvodnja govora u isti mah kontrolisana. ne može bilo ko da govori ο bilo čemu. najzad. daleko od toga da bude taj prozračni ili neutralni elemenat u kome se seksualnost obezoružava a politika umiruje. organizovana i raspoređena preko izvesnog broja procedura koje trebaju da od njega otklone moći i opasnosti. njome omogućiti da se hieb pretvori u telo Isusovo.preko tolikih reči što im je dugogodišnja upotreba uglačala nerav­ nine. jedno od mesta na kojima oni os­ tvaruju.

Možda je rizično razmatrati suprotstavljenost is­ tinitog i lažnog kao treći sistem isključivanja.pošto je igrao ulogu zamaskirane istine. naprotiv. kome se svakako moralo potčiniti (pošto je vladao). još kod grčkih pesnika iz VI veka. ili se završava.ona nije postojala. prema različitim linijama. podele koje su na početku neograničene.ili pak ako se zapitamo koji tip podele upravlja našom voljom za znanjem: onda se pred nama ocrtava nešto poput jednog sistema isključivanja (istorijski. Ludilo luđaka prepoznavalo se kroz njegove reči. do kraja XVIII veka. i prema određenom 39 . Kako bi se ra­ zumno mogli uporediti stega istine i podele poput ove. na sve ovo pomisliti da bismo se zapitali da li ta podela . Ali.za opterećenog strašnim moćima. čini opreznima. u tom minijaturnom pror­ ezu kroz koji nam izmiče ono što govorimo. i jednim delom čak i putem nasilja. Ako je odista. da reč luđaka nema više drugu stranu podeljenog.nenaoružan i pomiren . ni izmenljiva. bio govor koji je neko izgovarao uz posebna prava. zašto se reklo) u ovoj reči koja je ipak bila različita.lekaru. u pra­ vom i valorizovanom smislu reči. in­ stitucionalno prinudan sistem). da nas ona. upravo one su bile mesto gde se podela obavljala. Reklo bi se da je danas sve ovo gotovo. jedan lekar nije došao na ideju da sazna šta se reklo (kako. i da smo došli dotle da reč luđaka lovimo u onom što mi sami naglašavamo. dovolj­ no je. psihoanalitičaru . ni institucionalna. ako se postavi pitanje ο tome kakva je volja za istinom bila i kakva je ona koja još danas traje . Ceo taj beskonačni govor luđaka pretvarao se u buku. sluh koji sebe drži . To je zasigurno istorijski nastala podela. Jer je pravi govor. ni nasilna. Čak i ako bi se uloga lekara sastojala samo u tome da pažljivo posluša jednu najzad slobodnu reč. pored onih ο kojima sam upravo govorio. izmenljiv. unutar jed­ nog govora. koje se. Nikada.ta volja koja je prošla tolike vekove naše istorije . a reč su mu davali samo simbolično.dovoljno je samo da ta tišina bude pozvana na uzbunu. najzad. podele koje podržava čitav sistem institucija što ih i nameću i njima upravljaju. da bi se monstrumi lečili. ili se bar organizuju oko istorijskih kontingencija. pa da podela ostane. još uvek se akt slušanja odvija u trajanju cenzure. koje su ne samo podložne promeni već se nalaze u stanju stalnog premeštanja. pravi govor koga se poštovalo i plašilo.POREDAK GOVORA ili tajno uvedena razumom u striktnom smislu . Sluh za govor posednut željom.drugačije važi. skicu ili ostatak jednog delà. podela između istinitog i lažnog nije ni samovoljna. ne izvršavaju bez prinude. Svakako da na nivou pretpostavke. da u njoj tražimo smisao.da čuje ovu reč. ili beznadno zadrži svoje sirote reči. ali. potrebna tišina razuma .kao svoju najveću egzaltaciju ili svoju najvišu strepnju . da ona više nije ništa i nerečeno. kroz nove institucije i sa efektima koji nikako nisu isti. No ako smo na nekoj drugoj lestvici. u pozorištu gde bi on istupio . nikada ih nisu sakupljali niti slušali.daleko od toga da bude izbrisana . pomislimo samo na celu mrežu institucija koja nekom dozvoljava . to­ lika pažnja ne dokazuje da je stara podela postala beznačajna: setimo se samo onog oklopa znanja kroz koji dešifrujemo reč. a pacijentu da ponese.

kao što je pedagogija. biblioteka. dvojeći istinit i lažan govor. jer ona uči jed­ nakosti. svom predmetu. to je bio govor koji.izvrši izvestan pritisak. edicija. kao i drugi siste­ mi isključivanja. koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. i neku vrstu prisile. tehničkih. Ova istorijska podela dala je. prorokujući budućnost. ni sa domenima predmeta kojima se obraća. svojoj formi. No evo kako. svom odnosu prema vlastitoj referenci. merenju. već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta.stalno govorim ο našem društvu . istorija materijalnih. deli i na određen način pripisuje. sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. Sofista je izgnan. u nauci takođe . Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. klasiranju. kao što su sistem knjiga. ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju. oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi. podela je nova. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. Najzad. kodifikovane kao predloži ili recepti. Setimo se ovde. najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio. kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. iskrenosti. Stvorila se izvesna pode­ la između Hesioda i Platona. instrumentalnih ulaganja saznanja. samo simbolično. ova volja za istinom. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći.ukratko u istinitom govoru. ocrtala predmete moguće. No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. Međutim. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu. izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. iz ritualizovanog. na koji se ono vrednuje. ponekad. pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. raspodeljuje. nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom. podložne posmatranju.SPISI ritualu. jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju. eventualno kao pouka. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ jom i podrškom. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. ja verujem da ova volja za istinom. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje. od 40 . hoće da na druge govore . opštu formu našoj volji za znanjem. ni sa tehnikama na koje se oslanja. ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. pošto odsada pravi govor nije više dragocen. željeni govor. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. prvo verifikovati pa komentarisati). vek kasnije. bez sumnje. sličnom.

Ova istorijska podela dala je.ukratko u istinitom govoru. kodifikovane kao predloži ili recepti. ni sa tehnikama na koje se oslanja. u nauci takođe .izvrši izvestan pritisak. podložne posmatranju. dvojeći istinit i lažan govor. eventualno kao pouka. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji. Najzad. instrumentalnih ulaganja saznanja. sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. sličnom. Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. edicija. željeni govor. biblioteka. merenju. i neku vrstu prisile. podela je nova. kao i drugi siste­ mi isključivanja. Setimo se ovde. svojoj formi. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ j o m i podrškom.SPISI ritualu. jer ona uči jed­ nakosti. iz ritualizovanog. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje. već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. iskrenosti. ova volja za istinom. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. klasiranju. ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. tehničkih. ni sa domenima predmeta kojima se obraća. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći. Stvorila se izvesna podela između Hesioda i Platona. samo simbolično. hoće da na druge govore . najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio. kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. svom odnosu prema vlastitoj referenci. opštu formu našoj volji za znanjem. Sofista je izgnan. to je bio govor koji. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. prorokujući budućnost. koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. vek kasnije. ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju. ponekad. deli i na određen način pripisuje. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. ja verujem da ova volja za istinom.stalno govorim o našem društvu . oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi. bez sumnje. kao što su sistem knjiga. od 40 . svom predmetu. kao što je pedagogija. pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta. na koji se ono vrednuje. raspodeljuje. pošto odsada pravi govor nije više dragocen. No evo kako. jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju. prvo verifikovati pa komentarisati). izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. ocrtala predmete moguće. istorija materijalnih. Međutim.

predočava nam se samo jedna is­ tina. formule. ο njoj se sigurno najmanje govori. psihijatrijs­ kim znanjima: kao da je sama reč zakona u našem društvu morala da se autorizuje istinitim govorom. moraju sada da nas ponude naznakama . medicinskim. od Ničea do Artoa i Bataja. od XIX veka. onda ovaj pravi govor . One ο kojima sam do sada govorio deluju u izvesnom smislu spolja.kao da se ovog puta radi ο ovladavanju jednom drugom dimenzijom. tekstovi. ne znamo za volju za istinom kao za jednu ogromnu mašineriju namenjenu isključivanju.uko­ liko ih je danas obuhvatila volja za istinom koja. već vekovima. A. kakva nam se nametnula još odavno. Interne procedure. dimen­ zijom događaja i slučaja. stvari koje se jednom 41 . uređivanja. podela između ludila i ra­ zuma.bez sumnje uzvišenim . ili onaj koji čini moć. A razlog za ovo leži možda u sledećem: ukoliko pravi govor u stvari više nije. bili prema njemu. koji nužnost njegove forme oslobađa želje i lišava moći.ja sam najduže govorio ο trećem. pošto sami gov­ ori obavljaju vlastitu kontrolu. u sociološkim. tiha i zavodlji­ vo univerzalna snaga. svi oni. one funkcionišu kao sistemi isključivanja. Kao da su za nas volja za istinom i njene peripetije bile zamaskirane istinom samom. da bi ih istovremeno modifikovao i zasnovao. up­ ravo onde g d e istina pred uzima da opravda zabran­ jeno i da definiše ludost. plodnost. sve više on pokušava da ih preuzme na sebe. one bez sumnje sadrže onaj deo govora koji se uključuje u moć i želju. A mi.POREDAK GOVORA XVI veka morale da traže da se zasnuju. sve nesigurniji . procedure koje većim delom predstavljaju principe klasifikacije. ipak. onaj koji odgovara na želju. u njegovom pravcu izvođeni. sve opsežnija. raspodele .zabranjena reč. opravdaju u teoriji bogatstva i proizvodnje: mislim i na način kojim je jedan tako zastareo skup kao što je to krivični sistem. u volji za istinom.naravno . u našoj istoriji pokušali da ocrtaju ovu volju za istinom i da je stave u pitanje nasuprot istini. jeste takva kakvu nam istina koju ona želi ne može maskirati. Očigledno da postoji još mnogo drugih proce­ dura kontrole i ograničenja govora. a prva dva ne prestaju da bivaju sve krhkiji. Svi oni koji su. ako ne želja ili moć? Istiniti govor. Na prvom mestu komentar. ne prestaje da jača i postoje sve dublja. u svom nužnom od­ vijanju.šta je on u stvari. ritualizovani ansambli govora koji se pripovedaju. i volja za istinom .u teoriji prava. Mislim da se iz govora može izdvojiti jedna druga grupa. tražio svoja veća prava .za svakodnevni rad. racionalizuju. opet. Dva prethodna su. a da u to nikako nisam siguran. po­ navljaju i variraju. da nema društva g d e ne postoje važni govori koji se pričaju. koja bi bila bogatstvo. u volji da se ona kaže. zauzvrat. Na taj način. tačku po tačku. Od tri velika sistema isključivanja koji pogađaju govor . Pretpostavljam. psihološkim. a zatim. prema tačno određenim okolnostima. ne može priznati volju za istinom koja samo prelazi preko njega: a volja za istinom. od Grka.

Lirski san ο govoru koji se ponovo rađa u svakoj svojoj tački potpuno nov i nevin. ko ne uviđa da se ovde radi ο tome da se svaki put poništi jedan od termina relacije. osećanja ili misli. s onu stranu njihove formulacije. utopija ili strepnja. i u Džojsovom Ulisu. kategorije date jednom za sve. jeste samo da najzad kaže ono što je u tišini tamo dole bilo artikulisano. Mno­ gi značajni tekstovi se pokvare i nestanu. koji te reči preuzimaju. u onom što se globalno naziva komentarom. uz to igra kritike koja bi do u beskraj govorila ο delu koje uopšte ne postoji. mase onih koji ih ponavljaju. to su i oni čudni tek­ stovi. Ali. Izvesno je da ovo razilaženje nije ni stabilno. i govori koji su u početku izvesnog broja novih reči. a komen­ tari ponekad dođu na prvo mesto. njegov status govora koji se uvek može ponovo aktualizovati.jednojedino i isto književno delo može da izazove. i to simultano. i koji prođu onoga časa kada su izgovoreni. ostaju rečeni i treba ih opet reći. sa jedne strane. Poznajemo ih u našem sistemu kulture: to su religiozni ili pravni tekstovi. preobražavaju ili govore ο njima.SPISI kažu pa sačuvaju.to sve pruža otvorenu mogućnost za izricanje govora. On je dužan. beskrajno. moglo bi se reći da u društvima postoji. njegova stalnost. uloga komentara . i koje nazivamo "književnim" tekstovima. Nema. vrlo regularno. No uzalud ove primene menjaju -funkcija ostaje. ni apsolutno. s druge strane. u izvesnoj meri to su i naučni tekstovi. reč po reč (no ovoga puta svečano i očekivano) onoga što on komentariše. fundamentalnih ili stvaralačkih govora. Ukratko. ali kome nikada ne izmakne. kad pomis­ lim na tu rečenicu koja ide u večnost i koju možda nisam sasvim shvatio". a princip jednog razilaženja uvek je ponovo uključen u igru.Radikalno brisanje ovog različitog nivelisanja uvek će biti samo igra. vrlo distinktivne tipove govora: Odiseja se u istoj epohi pojav­ ljuje i u prevodu Berara. Za trenutak ću se ograničiti i naznačiti da. tumače i komentarišu. pravna egzegeza se potpuno razlikuje (i to već odavno) od religioznog komentara. ni konstantno. uz beskrajna objašnjenja. odnos koji u datoj epohi dobija mnogostruke i divergentne forme. ono omogućava da se sačine (i to beskrajno) novi govori: položaj prvog teksta. razilaženje između prvog i drugog teksta igra jed­ nake uloge. da prvi 42 . No. jesu rečeni. S jedne strane. s druge strane. Igra à la Borhes jednog komentara koji bi bio samo ponovno javljanje. čudni kada razmotrimo njihov status. i koji se bez pres­ tanka uvek javlja u svoj svojoj svežini. mnogostruki i skriveni smisao koji on dobija da bi bio posednik. pošto se u njima sluti nešto poput tajne ili blaga. komentarisana:"Kada pomislim. među ljudima. a zatim. ponovo započinjana. ukratko govori koji.bilo kakve da su tehnike koje su u pitanju. neka vrsta us­ postavljanja različitih nivoa među govorima: gov­ ori koji "se ispričaju" tokom dana. a nika­ ko da se ukine sam odnos? Odnos koji ne prestaje da se vremenom menja. gov­ orio bi kada bi nešto pročitao ili čuo. Strepnja onog Žaneovog bolesnika za koga je najmanji iskaz bio kao "reč Jevanđelja" koja krije neiscrpne riznice smisla i zaslužuje da bude neprestano proganjana. bitna nedovršenost i bogatstvo koji mu se pridaju . shodno paradoksu koga on uvek menja. polazeći od stvari.

za njih sada pitamo (i tražimo da nam one to kažu) otkuda dolaze. u vrsti književnog govora. on je komple­ mentaran prvom. Sigurno bi bilo apsurdno poricati egzistenciju individuuma koji piše i pronalazi. niti na stalan način: postoji svuda oko nas mnogo govora koji cirkulišu. Otvorena mno­ gostrukost i neizvesnost principom komentara bi­ vaju prenesene od onoga što bi se usudilo reći ο broju. Smatralo se da pretpostavka od svoga autora uzima čak i naučnu vrednost. preuzima funkciju autora: ono što on piše i što ne 43 . Znam da će mi se reći: "Ali. kao jedinstvo i izvor nje­ govih značenja. već u događaju njego­ vog povratka. maski. na njegovom horizontu možda nema ničeg drugog od onoga što je bilo i na početku: jednostavno pričanje. takvom kakvog ga kritika naknadno iznala­ zi. koji je izgovorio. vi ovde govorite ο autoru.literatura. čvorove koherencije. Radi se ο autoru. filozofija. ali pod uslovom da se kaže taj isti tekst i da se on na neki način ispuni. Komentar štiti govor od slučaja. snom ο skrivenom ponavljanju. u stvari. pripad­ nost jednom autoru u srednjem veku je bila neo­ phodna. stvarni autor. traži se od njega da ih artikuliše. Autor. Ali. kada je smrt došla i ostao samo zamršen gali­ matijas. dekreti ili govori kojima je potre­ ban potpisnik ali ne autor. u vrsti naučnog govora. Novo nije u onome što je rečeno. čovek koji se uvlači u izanđale reči i unosi u njih svoj duh i svoj haos". tehnička uputstva koja se u anonimnosti prenose. Zauzvrat. drame ili komedije. koje su u srednjem veku kružile kao anonimne ili približno takve . primeru ili sin­ dromu.već autor kao princip grupisanja govora. Do izvesne tačke.POREDAK GOVORA put kaže ono što je svakako već bilo rečeno i da neumorno ponavlja ono što ipak nikada nije bilo rečeno. možda je u izvesnoj meri fiktivno zamisliti jedan projekat. na ličnom životu. funkcija autora nije prestala da jača: sve ove priče. čineći njegov deo: on omogućava da se kaže nešto drugo a ne sam tekst. kao ognjište njihove koherencije. pesme. ili napisao jedan tekst .pojedinac koji piše tekst na čijem je horizontu jedino moguće delo. koje su odmah izbrisane. i počev od iste epohe. na stvarnoj priči iz koje su se rodile. nauka . No. obliku. No to nikako ne smeta činjenici da je on odista postojao. Verujem da postoji i drugi princip razređivanja jednog govora. ne zadržavajući svoj smisao ili efikasnost autora kome su pripisivane svakodnevne izjave. ja mislim da . Ovaj princip ne važi svuda. u to sve mora se uvesti malo reda. Od XVII veka ova funkcija se neprestano brisala u naučnom govoru: ona u stvari sada samo funkcioniše da bi dala ime teoremi. jednu tematiku koja se traži od svesti ili života autorova.vidi se da ta pripadnost ne igra uvek istu ulogu. u doživljenim iskust­ vima. uklapanje u stvarno.bar od izvesnog vremena . Nepregledno penušanje komentara obav­ lja se iznutra. u oblastima g d e je pripadnost jednom autoru pravilo . jednu koherenciju. okolnosti ponavljanja. Autor je onaj koji uznemirujućem jeziku funkcije pruža nje­ gova jedinstva. jer je ona bila indeks istine. ili bar da pred sobom navede skriveni smisao koji ih prožima. ko ih je pisao. koji se naravno ne shvata kao pojedinac koji govori. tražimo da au­ tor vodi računa ο jedinstvu teksta koga potpisuje: traži se da on otkrije.

u jednom strožem i složenijem zahtevu nego što je čista i jednostavna istina: u svakom slučaju. Sva ta igra razlika propisana je funkcijom autora. jedan iskaz ima da posegne za konceptu­ alnim ili tehničkim instrumentima jednog sasvim određenog tipa. tehnika i instrumenata: sve ovo čini jednu vrstu anonimnog sistema na raspolaganju onome koji želi i može njime da se posluži. Dakle.uticaće na sva­ kodnevne izjave. igrom pravila i definicija. upravo polazeći od nove pozicije autora on će modelovati . kao i svaka druga disciplina. u sva­ kom trenutku . i princip discipline se protivstavlja principu komentara: u disciplini. on se mora odnositi na vidljivu struktu­ ru biljke.SPISI piše. On mora da se obrati jed­ nom planu predmetno određenom: od kraja XVII veka. ima nešto više: više. i to beskonačna. da bi jedan iskaz bio tretiran kao „botanički".još uzdrhtali obris svoga delà. svoje simboličke vrednosti. [grešaka koje nisu ostaci ili strana tela. pošto se disciplina definiše j e d n o m oblašću pred­ meta. prihvaćeno u svojstvu principa koheren­ cije ili sistematičnosti. pošto bez sumn­ je postoji i nešto manje: disciplina nije suma svega što može biti istinito rečeno povodom neke stvari: to čak nije skup svega što može biti. za razliku od komentara. i ono što on napušta . što beleži čak i kao provizoran koncept. botanika ili medicina. istorijsko delovanje. Princip koji dozvoljava da se gradi. drugačijim uslovima. botaniku ne možemo definisati sumom svih istina koje se odnose na biljke. to je ono što je potrebno za gradnju novih iska­ za. I drugi. U onome što se naziva ne naukama već "disciplinama" trebalo bi takođe uočiti princip ograničavanja. korpusom pretpostavki koje se smatraju istinitim. da bi postojala disciplina. već koje imaju pozitivne funkcije. Organizacija disciplina protivstavlja se i prin­ cipu komentara i principu autora. Komentar je ograničavao slučajnost govora igrom identiteta u formi ponavljanja i istog. Principu autora.u svemu što bi mogao reći. sačinjene su kako od istina tako i od grešaka. jednu ulogu često nerazdvojivu od uloge istina. Ta kode relativan i pokretljiv princip. Za to postoje dva razlo­ g a : prvi. Medicina nije sastavljena iz ukupnosti svega što se može istinito reći ο bolesti. na sistem njenih bližih ili daljih sličnosti ili na mehaniku njenih fluida (te tako nije više mogao da sačuva. na primer. kao skicu delà. skupom metoda. a da njegov smisao i valjanost ne budu povezani sa onim koji je sebe našao u pronalazaču. zbog kojeg jedan iskaz koji pripada botani­ ci ili patologiji. Ali. takvom kakvu mu njegovo doba daje. počev od XIX veka jedan iskaz nije 44 . kao što je to bio slučaj u XVI veku.to nije smisao koga treba ponoviti. sa svoje strane. u svemu što svakog dana kaže. modifikuje. povodom iste date. ono što je na početku pret­ postavljeno . Princip autora ograničava ovaj isti slučaj igrom identiteta koji ima oblik individualiteta i principa ja. novih stavova. mora da odgovori ovim uslovima. Međutim. ali prema jednoj strogoj igri. ili skup svojstava koje su mu pripisane u Antici). No i bez da pripadne nekoj dis­ ciplini. potrebna je mogućnost formulisanja. Jer on sigurno može da uzburka tradiciona­ lnu predstavu ο autoru. ili pak takvom kakvu on.

on se može i mora uzvratno obratiti pojmovima isto tako metaforičnim. 45 . Novi predmet. i nove teorijske osnove. dakle. snoviđenje. nije integralni deo prevoda iz 1971. označeni deo. u čistu i prostu lingvističku nakaznost]. Dak Šlajden. kao što je govorio Kangilem. jedan stav treba da ispuni složene i teške zahteve. umesto toga. Deo teksta na koji se odnosi ova napomena preveo Pavle Milenković. postavljao na teorijskom horizontu . svaka disciplina priznaje istinite i lažne iskaze. pre no što može biti izrečen kao istinit ili lažan. proistekao iz filtriranja koje se dotad nikad nije praktikovalo. njegovi stavovi pojavili (dobrim delom) kao tačni. Mendel je bio istinsko čudovište. a dornen u kome ga on posmatra jeste beskrajno otvoren niz generacija u kojima se on javlja i nestaje prema statističkim pravilnostima. on ga izvodi iz vrste. Nema sumnje da je Noden pre njega postavio tezu ο tome da su hereditarne crte neupadljive. svakako. ali jeste integralni deo originalnog teksta. ubacivši u igru pojmove istovremeno metaforičke. on štaviše seže „van medicine" i zadobijavrednostipojedinačnefantazije ili narodne domišljatosti. neću reći u grešku. čudovišta tumaraju. koji je ovde preuzet. ma kako ovaj princip bio nov ili čudan. ono što je Mendel govorio ο predmetima. tople tečnosti ili tvrde materije).POREDAK GOVORA više medicinski. Međutim. koji zahteva nove pojmovne instrumente. u drugoj polovini XIX veka. služio se metodama. iskaz mora da se pripiše jednom određenom tipu teorijskog horizonta. jer greška može izbiti i desiti se sama unutar određene prakse. Da bi mogao pripadati celini jedne dis­ cipline. ali u himeru. tako da nauka nije mogla ο njemu govoriti. Mendel je govorio istinu. on mora da bude.* Unutar svojih granica. da bi Mendel ušao u istinito i da bi se. Spoljašnjost jedne nauke naseljena je manje ili više no što se u to veruje: postoji. do pada u svakom diskursu. tridesetak godina pre toga. neposredno iskustvo.biološkog govora. neka bude dovoljno podsećanje da istraživanje primitivnog jezika. dospeva. kvalitativne i supstancijalne (kao što su gušenje. ali.to je bilo strano biologiji njegove epohe. kao tema savršeno prihvaćena u XVIII veku. ipak. on je mogao biti deo . Često se postavljalo pitanje kako su botaničari i biolozi XIX veka mogli da ne vide kako je bilo tačno ono šta je Mendel govorio. ali on nije bio "u istinitom" svoga doba: biološki predmeti i koncepti nisu se uopšte oblikovali prema sličnim pravilima: bilo je potrebno kompletno menjanje lestvice."u istinitom". negirajući usred XIX veka biljnu * Napomena priređivača: tekst unutar uglastih zagrada izostavljen je u prevodu Eleonore Prohić. ona odbacuje čitavu teratologiju znanja. ali sazdanim n a j e d n o m drugačijem modelu. Sam Mendel konstituiše hereditarnu crtu kao apsolutno nov biološki predmet. Ima još nešto: da bi pripadao jednoj disciplini. razastiranje sasvim novog plana predmeta u biologiji. a oblik im se menja sa istorij o m znanja.bar u smislu enigme . onda. s druge strane svoga ruba. i pola koji ga prenosi. na primer. funkcionalnom i fiziološkom (kao što su nadražaj. no možda nema grešaka u striktnom smislu. upala ili degeneracija tkiva). imaginarne teme koje uvode i provode verovanja bez sećanja.

naredio je da ovaj dođe u njegovu palatu i tu g a j e zadržao. na jednu anegdotu toliko lepu da se plašim da li je istinita. one koje up­ ravljaju njegovim aleatornim pojavama. Nema sumnje da su razmene i komunikacije pozitivne crte unutar kompleksnih sistema ograničenja. povodom ove teme. prodiranju: neke su uporno branjene (diferencirane i diferencirajuće). kvalifikovan da je obavlja.u plodnosti jednog auto­ ra. Ona ima svoju evropsku verziju. i moguće je da se ne može shvatiti njihova pozitiv­ na. Ovoga puta se radi ο razređivanju govorećih subjekata. u mnoštvu komentara. umnogostručavajuća uloga. ova tema nije pri ispitivanju otporna. formulisao jednu disciplinsku grešku. u istinitom se biva samo slušajući pravila diskurzivne "uredbe" koju treba reaktivirati u svakom njenom govoru. prisilna funkcija. Možda. naučio je geometriju. dok druge izgledaju gotovo ot­ vorene za svaki podsticaj. U XIX veku. prema pravilima biološkog govora. ο nametanju .proističe iz njihovih matematičkih znanja. Najpovršnija Mislim da postoji i treća grupa procedura koje omogućavaju kontrolu govora. trgovine.samo je. Treba li u ovoj priči videti izraz jednog od velikih mitova evropske kulture? Monopolizmu i tajnom znanju orijentalne tiranije.u poslovima navigacije. niti da se odvrate opasnosti njihovog pojavljivanja. počeo je da uzima časove. Još preciznije: sve oblasti govora nisu jednako otvorene i podložne 46 . radi se ο određivanju uslova njiho­ vog uvođenja. i bezuslovno date na ra­ spolaganje govorećem subjektu. Poželeo je da se dočepa jednog tako dragocenog znanja.isto toliko beskrajnih izvora za stvaranje govora.individuama koje ih imaju . Podsetiću vas. Ovog puta se uopšte ne radi ο tome da se ovlada moćima koje ovi donose. u Japanu su se pojavili matematičari. Početkom XVII veka. od ulaska u igru. U stvari. Evropa suprotstavlja univerzalno saopštavanje saznanja. i da bi radio na brodogradilištu. jedan šogun je čuo da superiornost Evropljana . ali. ali to nisu ništa manje principi prinude. one koje biraju između govorećih subjekata. Disciplina je kontrolni pristup proizvodnje gov­ ora. Ali. i živeo veoma dugo. Pošto su mu pričali ο jednom engleskom mornaru koji je posedovao tajnu ovih čudesnih govora. vojne veštine . U prostoru slobodne spoljašnjosti uvek je moguće da se kaže istina.izvesnog broja pravila. beskonačnu i slobodnu razmenu govora. No anegdota se ovde ne zaustavlja. niko neće ući u poredak govora ukoliko ne od­ govori na izvesne zahteve i ukoliko nije. kao i ο tome da se ne dopusti ćelom svetu pristup do njih. Ona mu utvrđuje granice igrom identiteta koji ima oblik stalne reaktualizacije pravila. sačuvao je vlast. politike. Nasamo s njim. U priči se kaže d a j e engleski mornar Vil Adams u stvari bio samouk: bio je tesar. i ne bi moglefunkcionisati nezavisno od ovih. Uobičajeno je videti .SPISI seksualnost . u razvoju jedne discipline . ukoliko se ne uzme u obzir njihova sužavajuća. Upoznao je matematiku. Ona sve prisile govora izražava u jednoj figuri: to su prisile koje govoru ograničavaju moć.

koji se neprestano. da ih variraju i menjaju. forme difuzije i cirkulacije medicinskog govora. dali su nam jedan od arhaičkih modela. naličje jednog "govornog društva" čine "doktrine" (religiozne. sistemu izdavanja i ličnosti pisca. Ali. uostalom. Na prvi pogled. prema jednom drugom režimu isključenja i objave. branjena i čuvana u određenoj grupi. težio da bude ograničen. često vrlo složenih. fundamentalnu singularnost koju on odavno daje "pismu". ali da bi ih naterali da kruže u zatvorenom pros­ toru. između reči i slušanja. ponašanja. moraju da za­ uzmu izvestan položaj i formulišu taj tip iskaza). bila je štićena. Religiozni. okolnosti. koja funkcionišu na jedan sasvim različit način. suprotstavlja ak­ tivnosti svakog drugog subjekta koji govori ili piše i koji svom govoru pridaje neprelazni karakter. tako da posednici ovom raspodelom ne budu razvlašćeni. iako joj je cilj bio recitovanje uostalom ritualno. terapeutski i delimično politički govori nisu nimalo razlučivi od ove upotrebe rituala koji za subjekte koji govore istovremeno određuje izuzetna svojstva i poznate uloge. granice njihove prinudne vrednosti. možda difuznom ali jamačno i prisilnom. ceo skup znakova koji treba da prate govor: on najzad fiksira pretpostavljenu ili nametnutu efikasnost reči. njihov efekat na one kojima se obraćaju. doktrine se ne bi 47 . ritual određuje kvalifikaciju koju individue koje govore moraju posedovati (i koje. potvrđenoj nesimetriji između "kreacije" i bilo kojeg uvođenja lingvističkog sistema . sam po sebi. eventualno. teži da se ponovo vrati igri praksi). Tu je broj individua koje govore. on određuje gestove. takav kakav je danas institucionalizovan u knjizi. Verovatno je da se akt pisanja. određuju svoju recipročnu pripadnost združivanjem jednog istog skupa gov­ ora. u igri dijaloga. slična "govorna društva" sa tom dvos­ mislenom igrom tajne i objave više ne postoje. učenje je omogućavalo da se uđe u isti mah u jednu grupu i u jednu tajnu koju je recitovanje pokazivalo. oni koji su prisvojili ekonomski ili politički govor. i. ali ova veština. političke.više ili manje spretnog . filo­ zofske). uloge nisu bile uzajamno izmenljive. a govor je mogao da cirkuliše i da se prenosi upravo među njima. naprotiv. čak i ako nije bio fiksiran. pravni. Naizgled. postoje još i mnoga druga "govorna društva". Što se razlikuje od pisca. odvijao u jednom "govornom društvu". Doktrina. jedini potreban uslov je priznavanje istih istina i prihvatanje izvesnog pravila .sve to u formulaciji pokazuje egzistenciju izvesnog "gov­ ornog društva" (i. teži da se širi. "Govorna društva" jednim delom različito funkcionišu. Naravno. Grupe rapsoda koji su znali da recituju pesme. čak i u javnom i od svakog rituala slobodnom društvu još uvek se ispoljavaju oblici prisvajanja tajne i ne­ postojanja uzajamne izmene. a individue.saglasnosti sa potvrđenim gov­ orima: da su one bile samo to. putem vežbi pamćenja. pričanja. koliko hoćete brojne. moraju da sačuvaju ili proizvedu gov­ ore. No ne zavaravajmo se: čak i u istinitom govoru. pitanja. i da ih raspodeljuju samo prema strogim pravil­ ima. Na primer tehnička ili naučna tajna. ali je nije razglašavalo. koje je ova podrazumevala.POREDAK GOVORA i najvidljivija forma ovih sistema restrikcije konstituisana je kroz ono što se može ponovo grupisati pod imenom rituala.

Većim delom vremena. zabranjuje im sve druge. na jednoj mnogo široj lestvici. Vaspitanje je uzalud bilo zakonit instrument kome svaka individua u društvu kao stoje naše može da pristupi bilo kom tipu govora . u raspravu ulazi i subjekt koji govori kroz iskaz i pošavši od njega. uvodeći isto tako etiku saznanja. koja osig­ uravaju raspodelu subjekata koji govore u raznim tipovima govora. ako ne sličan sistem zavisnosti. i pripadanje govora uz izvesne kategorije subjekata. one se vezuju jedne za dru­ ge i konstituišu svojevrsna velika zdanja.SPISI mnogo razlikovale od naučnih disciplina. ako ne konstituisanje doktrinar­ ne ili bar šire grupe.pojača. 48 . predlažući idealnu istinu kao zakon govora i imanentnu racionalnost kao princip njihovog odvijanja. šta je jedan sistem obrazovanja ako ne ritualizacija reči. i da ih . polazeći od subjekata koji govore. ako ne raspodela i prisvajanje govora sa njegovim moćima i zanimanjima? Staje "pismo" ("pisaca"). ako ne kvalifikacija i vezivanje uloga za sub­ jekte koji govore. Prvo da im odgovori. manifestacija. nacionalnosti ili interesu. govora od grupe subjekata koji govore. koja istinu obećava samo po želji istine same i uz moć da se ova misli. rituale reči. društva govora. shodno tome. društvenom statusu ili rasi. u pitanju su velike procedure pokoravanja govora. one im fundamentalno pripadaju. bar u nekom svom aspektu. jedan preko drugog. slične sisteme pokoravanja govora? Pitam se nije li izvestan deo filozofskih tema nas­ tao zato da odgovori na ove igre ograničavanja i isključivanja. i iskaz. i instrument prethodne pripadnosti klasi.dobro znamo da to vaspitanje. koji možda dobija unekoliko različite oblike.ona u raspravu uvodi iskaze. ali. Doktrina vezuje individue za izvesne tipove izražavanja. Jasno mi je da je sasvim apstraktno izdvajati. no čija su velika skandiranja ipak analogna? Zar pravni sistem. Najzad. da bi individue međusobno vezala.možda . Svaki sistem vaspitanja je jedan politički način da se održi ili izmeni prisvajanje govora. sa znanjima i moćima koja im oni donose. Jednom rečju. a ne na subjekt koji govori. u onom što ono omogućava i sprečava. ot­ poru ili prihvatanju . ona se služi izvesnim tipovima izražavanja. i da bi ih ovim istim diferencirala od svih drugih. Međutim. trebalo bi razmotriti velike rascepe u onome što bi se mo­ glo nazvati društvenim prisvajanjem govora. doktrinarna pripadnost uvodi istovremeno i subjekat koji govori. Najzad. U meri u kojoj doktrina uvek vredi kao znak. obratno. sledi društvene protivrečnosti i borbe. u svojoj raspodeli. doktrinarnih grupa i društvenih usvajanja. kao što to dokazuju procedure isključivanja i mehanizmi odbacivanja koji imaju važnost sve dok je subjekt koji govori formulisao jedan ili više iskaza koji se ne mogu izjednačiti: her­ eza i ortodoksija uopšte ne proizlaze iz fanatičkog naduvavanja doktrinarnih mehanizama. Kroz nju. i. a disI kurzivna kontrola bi se samo odnosila na formu i sadržaj iskaza. kao što sam ja to upravo učinio. revoltu. institucionalni sistem medicine ne čine. borbi. Doktrina ostvaruje dvostruku zavisnost: subjekata koji govore od govora.

tragovima. deduktivni sku­ povi. a ovaj jezik. obeležjima. Našli smo je. u njemu. otkako su. je samo već sadržani govor. u izvesnu ruku već rečena. na prvi pogled. U svom odnosu prema smislu subjekt osnivač raspolaže znacima. bolje rečeno. već nam je govorio ο jednom biću čije je on nervno tkivo. u svojoj legitim­ nosti. da bi prešao jedinstvenu instancu govora. i g d e će stanovišta nauke. ili. Mislim da je tema univerzalnog posredovanja još jedan način da se izvrši elizija realnosti govora. nedavno. u vidu raznih nama bliskih tema. izostavljanje vokala u govoru (prim. da bi se svuda našlo kretanje jednog logosa koji singularnosti uzdiže da koncepta i neposrednoj svesti omogućuje da najzad razotkrije racionalnost sveta. da se on proceni i da se najzad upozna u obliku istine. da se on potkrepi i imenuje. to bi bile prave strukture jezika uvučene u igru proizvodeći efekat smisla. tema izvornog iskustva. da se sam govor stavlja u centar speku­ lacije. osniva horizonte značenja koje će istorija zatim samo eks­ plicirati. slovima. Govor nije ništa više no ogledanje istine koja se pred sopstvenim očima rađa: i kada najzad sve može da dobije oblik govora. Subjekt osnivač je u stvari zadužen da svojim težnjama direktno ani­ mira prazne forme jezika: on u intuiciji zahvata kroz gustinu ili inerciju praznih stvari . izvan vremena.mogu da se vrate u ćutljivu interiornost svesti po sebi. pravo govoreći. Od vremena kada su igre i aktivnost sofista bili isključeni. čini se da je ona bdila nad tim da govoriti izgleda samo kao izves­ tan dodatak između misliti i pričati: to bi bila misao obučena u znake i kroz reči učinjena vidljivom. Ako ima govora. obratno. ured. ućutkani njihovi paradoksi. I to uprkos prividnom izgledu. prethodna značenja. Ona pretpostavlja da su na nivou iskustva.). obišla svet. čini se da se zapadna misao starala da govoru ostavi što je moguće manje mesta između misli i reči. Jer se čini. to su same stvari i događaji koji sebe opskrbljuju govorom. " Elizija: izbacivanje. ili. Ova vrlo stara elizija* realnosti govora u filozof­ skoj misli uzela je razne oblike u toku istorije. Tako bi prvo saučesništvo sa sve­ tom zasnovalo za nas mogućnost da se govori ο njemu. Ali on nema potre­ bu da ih pokaže. rasporedila ga svud oko nas i od početka igre ga otvorila za jednu vrstu primi­ tivnog ispitivanja. razvijajući tajnu vlastite suštine.smisao koji je tu položen: on isto tako. Analognu ulogu igra tema suočena ovoj. na kraju naći svoju osnovu. pre no što su mogla da se osveste u formi jednog cogito. 49 . šta bi on mogao biti. s manje ili više sigurnosti. doli diskretno čitanje? Stvari već šapuću smis­ ao koji naš jezik treba samo da probudi.POREDAK GOVORA Zatim da ih pojača osporavanjem koje se ovoga puta odnosi na specifičnu realnost govora en g é ­ néral.pošto su ispoljile i razmenile svoj smisao . to je zato što sve stvari . Možda tema subjekta osnivača omogućuje da se elidira realnost govora. od svoga najrudimentarnijeg projekta. No ovaj logos. kada sve može da se kaže i da se govor povodom svega kaže.

već da ga analiziramo u njegovim uslovima. u ovim figurama što čini se igraju pozitivnu ulogu. od svega što tu može biti nasilno. princip njegovog obilja i kontinuiteta. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju. ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće. treba prevashodno upoznati negativnu ulogu razd­ vajanja i razređivanja govora. neke od tema što rukovode radom koji bih ovde u narednim g o ­ dinama hteo da obavim. ne znači da ispod njih postoji veliki. od ovih izjava. Takvi su pokušaji. bilo u filozofiji prvobitnog iskustva ili u filozofiji uni­ verzalnog posredovanja. pod ovom prividnom logofilijom. Odmah bi se mogli izložiti neki metodski zahtevi koji prate ove teme. obnavljajući mu reč. šta ćemo ispod njih da nađemo? Treba li prihvatiti virtualnu punoću sveta neprekinutih govora? Ovde bi treba­ lo uvesti druge metodske principe. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje.j e d n a duboka logofobija. princip preokretanja: onde gde.SPISI Dakle. u prvom slučaju pisma. radikalnije i bolje oslobađali prisila i univerzalizovali ga? Međutim. Pre svega. barikade. Međutim. bilo u filozofiji subjekta osnivača. bolje rečeno. od ove mase rečenih stvari. od sveg ovog neprestanog i razuzdanog mrmljanja govora. Govore 50 . volje za istinom. kontinuiran i ćutljiv. nje­ govoj igri i njegovim efektima. neograničeni govor. discipline. pismo uvek uvode u igru samo znake. a verujem i u svim dru­ gim . postoji verovanje da će tu biti iz­ vor govora. Koja je civilizacija . vratiti govoru nje­ gov karakter događaja i. krije jedna vrsta straha. diskon­ tinuirano. meni se čini da se pod ovim prividnim štovanjem govora. I ako želimo. ili. govor je samo igra. vrsta gluvog straha od ovih događaja. stavljajući se na raspolaganje značenju. kao što su uloge autora. čitanje. Na taj način govor se poništava u svojoj realnosti. najzad. a ova razmena. mislim da se treba resiti na tri odluke kojima se danas naša misao pomalo suprotstavlja i koje odgovaraju trima gru­ pama funkcija na koje ću podsetiti: ponovo staviti u pitanje našu volju za istinom. U našem društvu bez sumnje postoji. kada prestanemo da ih smatramo fun­ damentalnom i kreativnom instancom. Princip diskontinuiteta: to što postoje sistemi razređivanja. kad se ovi principi razređivanja obeleže. uzdići suverenitet značenjskog. čini se. a koga ćemo mi morati da probu­ dimo. Sve se odvija kao da su zabrane. koji će oni suzbiti i potisnuti. kavgadžijski haotično i opasno.no prema različitom profilu i naglašavanju . u drugom čitanja. ne kažem da ovaj strah izbrišemo.naizgled . u trećem razmene.više od naše poštovala govor? Gde su mu više i bolje odava­ ti počast? Gde su g a . pragovi i granice bili tako raspoređeni da se velikim širenjem govora bar delimično može upravljati tako da se njegovo bogatstvo sa svoje najopasnije strane rastereti i da se njegov haos organizuje prema oblicima koji mogu da izbegnu ono što se najmanje može kontrolisati. prema tradiciji.

Istorija. regular­ nosti. niza. niz jedinstvu. da parohijskih registara. on nije saučesnik našeg saznanja. su­ protstavljaju: događaj kreaciji. široko homogenizovane i čvrsto hijerarhijski ustrojene: ali ne zato da bi pronašla prethodne. stavlja na raspolaganje. Ipak. Četvrto pravilo. jedinstvo. a da se ne zapita ο varijacijama. uslova mogućnosti. prostrani i uzajamno razmenljivi. ne odvraća svoj pogled od događaja. a uslov mogućnosti značenju. ne postoji pre-diskurzivno proviđenje koje nam ga. gde se. Dodao bih samo dve primedbe. u svakom slučaju kao praksu koju im mi namećemo. naprotiv. Princip specifičnosti: govor ne treba razrešiti u igri prethodnih značenja. pak. već. čini se da baš do kra­ jnjih granica. regu­ larnost originalnosti. beskrajno blago zakopanih značenja. iznad bitaka. ona im neprestano širi polje. u našu korist. dekre­ ta. Ova četiri poslednja pojma (značenje. Jedna se odnosi na istoriju. 51 . ona im stalno pronalazi nova staništa. a da ne zahteva da spozna pravilnost fenomena i granice verovatnoće njiho­ vog izbijanja. Četiri pojma trebaju dakle da analizi ponude regulativni princip: pojam događaja. tuđe strukture.vidimo kako se ocrtavaju. to je da istorija jedan događaj ne razmatra a da ne definiše niz kojeg je deo. kreacija) u neku su ruku dosta uopšteno dominirali tradicionalnom istorijom ideja. više površinska ili dublja. tačku po tačku. pregi­ bima i izgledu krivulje. ne želeći da odredi uslove od kojih oni zavise. masivni fenomeni vekovnog ili viševekovnog domašaja. i uza­ jamno ne poznaju ili isključuju. Govor treba shvatiti kao nasilje koje mi činimo nad stvarima. sužavajući zrno događaja. tražila poenta kreacije. ona iz njih neprestano izdvaja nove skupove gde su oni ponekad brojni. a upravo u ovaj praksi događaji govora nalaze prin­ cip svoje regularnasti. nisam siguran da bi istoričari trebalo da rade u tom pravcu. počev od samog govora. dinastija ili skupštitna. Ili. prema onome što podstiče aleatorni niz ovih događaja i što im učvršćuje ograde. Naravno. epoha ili tema. je­ dinstva delà.POREDAK GOVORA treba tretirati kao diskontinuirane prakse. nekad suprotstavljaju. Naprotiv. a da ne specifikuje način analize iz koga on proističe. Svakako. takva kakva se danas praktikuje. ne mislim da između obeležavanja događaja i analize dugog trajanja postoji nešto kao inverzan uzrok. gurajući moć odlučivanja istorijske analize do kraja. ka srcu misli ili značenja koje bi se u njemu manifestovalo. Oni se. ali isto tako. uz zajedničko slaganje. iz nedelje u nedelju . da lučkih arhiva iz godine u godinu. do notarskih akata. ići ka spoljnim uslovima nje­ gove mogućnosti. ne treba umišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje mi treba samo da dešifrujemo. istorija već odavno ne traži da shvati događaje igrom uzroka i posledica u bezličnom jedinstvu velike budućnosti. znak individualne originalnosti. Često se savremenoj istoriji pri­ pisuje da je uzdigla preimućstva koja su nekada davana pojedinačnom događaju i da je učinila da se pojave strukture dugog trajanja. originalnost. eksterioriteta: ne ići od govora ka njegovom unutarnjem i skrivenom jezgru. povremeno retki i odlučni: od kvazi svakodnevne varijacije cena ide se do stogodišnjih inflacija. koje se ukrštaju. Ali ono što je važno. od njegove pojave i njegove regularnosti.

često divergentne no ne autonomne. U ovom tananom odvajanju. kakav status treba dati ovom diskontinuiranom? Ne radi se.izvan filozofija subjekta i vremena . to nisu ni po­ jmovi znaka i strukture. ako diskurzivne događaje treba razmatrati prema nizovima homogenim. zavisnost. niti ο mnoštvu raznih mislećih subjekata. u ovom laganom pomicanju koje se preporučuje u istoriji ideja i koje se sastoji u tome da se ne raspravljaju sadržaji koji mogu stajati iza govora. S druge strane. ni ο sukcesiji vremenskih trenutaka. sa igrom pojmova koji su sa njima povezani: pravilnost.SPISI neprijateljske događaju. plašim se da u njemu ne prepoznam jednu malu (i odurnu možda) mašineriju koja omogućava da se u sam koren misli uvede slučaj. on uopšte nije čin ili svojstvo tela. on je uvek posledica na tom nivou. ovim ta analiza postavlja filozofske i teori­ jske probleme. Najzad. Ako govore treba prvo razmatrati kao skupove diskurzivnih događaja. A ispod njih. rubovi njegovog domena. Već da bi zasnovala razne. treba zamisliti sve diskontinuirane nizove rel­ acija koje ne spadaju u sukcesiju (ili simultanost) u jednoj (ili u mnogim) svesti. Treba prihvatiti uvođenje aleatoričnosti kao kategorije u proizvodnju događaja. diskontinuitet. veze mehaničkog kauzaliteta ili idealne nužnosti. A. selek­ ciji materijalnih elemenata. Recimo da filozofija događaja treba da krene napred. preobražaj. disperziji. na prvi pogled paradaksalnog. aleatoričnost. ali diskon­ tinuiranim jednih u odnosu na druge. akumulaciji. on nije nematerijalan.teoriju diskontinu­ iranih sistematičnosti. Trostruka opasnost koju određena forma istorije pokušava da otkloni pripovedajući kontinu- 52 . već da se razmatraju govo­ ri kao pravilni i distinktivni nizovi događaja. kakav status treba dati ovom pojmu događaja koji su filozofi tako retko razmatrali? Naravno. on ima svoje mesto koje je u relaciji. ni kvalitet ni proces. koji dopuštaju da se zacrta "mesto" događaja. svakako. već prema efektivnom radu istoričara. takvim spojem ova analiza govora na koju ja mislim artikuliše se svakako ne prema tradicionalnoj tematici koju jučerašnji filozofi još uzimaju kao "živu" istoriju. Fundamentalni pojmovi koji se sad nameću nisu više pojmovi svesti i kontinuiteta (sa odgovarajućim problemima slobode i kauzaliteta). svoju regularnost. Ovakav diskontinuitet obara i poništava najmanje jedinice koje se tradicionalno priznaju ili najteže opovrga­ vaju: trenutak i subjekt. Ali. treba razraditi . diskontinuirano i materijalnost. nezavisno od njih. radi se ο cen­ zurama koje kidaju trenutak i rastvaraju subjekt u mnoštvenosti mogućih pozicija i funkcija. u pravcu materijalizma bestelesnog. koegzis­ tenciji. ipak. onda više nije moguće zasnovati. To su pojmovi događaja i niza. događaj ne spada u tela. događaj nije ni supstanca ni slučajnost. on izbija kao posledica iz i u materijal­ noj disperziji. uzajamno ukrštene nizove. I ovde se oseća odsustvo teorije koja omogućava da se misle odnosi slučaja i misli. u određenim granicama. raščlanjivanju. među elementima koji ih konstituišu. koji su jamačno i teški. uslovi nje­ gove pojave. ako je istina da ovi diskurzivni i diskontinuirani nizovi imaju svaki. on uvek izaziva posledice na nivou materijalnosti.

ponovo vođen. izvesna prirodna filozofija koja se sigurno ne može izdvojiti od uvođenja novih političkih' struktura. Prva grupa analiza trebalo bi da se odnosi na ono što sam označio kao funk­ cije isključivanja. klasifikovana. Tri pravca koja će morati da sledi teorijsko razrađivanje. sa velikim. Kritički skup prvo. na epohu u kojoj se. Voleo bih da isto pitanje još jednom pretresem. Najzad. ali možemo računati na to da zabranjeno nije uvek zauzimalo mesto koje mu zamišljamo. Trebalo bi zatim proučiti sistem zabranjenog u jezi­ ku: onaj seksualiteta od XVI do XIX veka. kakvu prisilu su u stvari izvršili. poredana po hijerarhiji. u klasičnom dobu. Proučavanje psi- Sledeći ove principe i upućujući se prema ovom horizontu. naročito u Engleskoj. Zatim bih se skoncentrisao na razdoblje XVI i XVII veka. kao i od religiozne ideologije: zasigurno jedan novi oblik volje za znanjem. šta je bila specifična forma svakog. premešta i na nov način artikuliše polazeći od verske prakse. S jedne strane. formiranje industrijskog društva i pozitivistička ideologija koja ga prati. S jedne strane. nizovi govora. analize koje nameravam da izvršim raspoređuju se prema dva skupa. opservacije. ritualni govor. vrlo zakasnelog) seksu­ alne tematike u medicini i psihijatriji XIX veka. te koji su bili uslovi njenog pojavljivanja. variranja. rasta.na skup govora i propisujućih praksi koje čine krivični sistem.medicinskog. jav­ lja jedna nauka pogleda. "kritički" skup koji uvodi princip preokretanja: pokušati da se zacrtaju oblici isključivanja. ili uz podršku ovih sistema prisile. i to u određenom periodu: radilo se o podeli između ludila i razuma. prisvajanja. I obradiću ga na dva načina. S druge strane. Odmah zatim. zasnivačkim potezima moderne nauke. počeću od sofističkog doba. u kojoj meri su se obrnuli. gde su zabranjena ponašanja bila imenovana. sve do pojavljivanja 53 . ali pod drugim uglom: izmeriti efekatjednog govora sa naučnim pretenzijama . premeštan ovaj izbor istine unutar koga smo uhvaćeni i koga neprestano obnavljamo. i to na najeksplicitniji način. ali i kako je bio ponavljan. "genealoški" skup koji uključuje druga tri principa: kako su se formirali preko. Ovo su samo vrlo simbolični nagoveštaji.POREDAK GOVORA irano odvijanje idealne nužnosti. (u početku vrlo stidljivog. pokušao bih da naznačim kako je on nas­ tao.da bih video kako se efikasni. da bi od­ govorili na koje potrebe. uprkos. Jednom sam proučavao jednu od tih funkcija. psihijatri­ jskog. od njegovog nastanka sa Sokratom. konstatacije. pokazati kako su se oni formirali. umesto da se srećno i progresivno briše. videlo bi se kako se on. ograničavanja. Tri vrha u morfologiji naše volje za znanjem. ili bar sa platonovskom filozofijom . Tri pojma koja bi morala omogućiti da se za praksu istoričara veže istorija misaonih sistema. govor koji ima moć i opasan je. sociološkog . treća tačka bio bi početak XIX veka. kako su se izmenili i premestili. pozabaviću se trećim sistemom isključivanja. tri etape našeg filistejstva. kako se malo pomalo usmerio na jednu podelu između istinitog i lažnog govora. o kojima sam maločas govorio.

genealogija proučava njihovo formiranje. Trebalo bi analizirati. radilo bi se ne toliko ο tome da se navedu učinjena otkrića ili ostvareni koncepti već da se ponovo sh­ vati. s druge strane. Regularno formiranje govora može da integriše. Sidenhajma ili Berhava. Istražiti kako se ostvarivao prin­ cip velikog autora: svakako Hipokrata i Galijena. u konstrukciji medicinskog govora. za analizu instanci diskurzivne kontrole. bilo spolja. Eto. vidovi kontrole mogu da se otelotvore unutar diskurzivne formacije (što je slučaj sa književnom kritikom kao konstitutivnim govorom autora). kako je. bila zamenjivana praksom slučaja. tako da svaki kritički pokušaj. razlika nije toliko u predmetu ili u domenu već je ona tačka napada. kako se vršila. nekoliko projekata za kritički as­ pekt pokušaja. na dubljem nivou. na jednu analizu koja bi se odnosila na istoriju medicine od XVI do XIX veka.kako je bio uveden princip autora. Što se tiče genealoškog aspekta. u izvesnim uslovima i do izvesne tačke. premeštajući postupke religiozne egzegeze. koja je sigurno mnogo drugačija od uloge koju može odigrati autor na polju filozofskog govora (bio on.najčešće . jača . ali i ponovnog grupisanja i unifikacije govora. Kritika analizira procese razređivanja. kao Kant. princip komentara. Mogli bismo započeti neka proučavanja u ovom smislu. spontano izbijanje govora koji se. oslanjajući se pre svega na prirodne nauke. 54 . bilo unutar granica kontrole. ne postoje. komentara i discipline. još duboko u XIX veku. odmah posle ili pre njiho­ vog ispoljavanja. diskontinuirano i pravilno. procedure kontrole (ono što se. ali i Paracelzusa. bilo . Trebalo bi takođe razmotriti način na koji su književna kritika i istorija u XVIII i XIX veku stvor­ ile ličnost autora i lice delà. isključivanja.s obe strane razgraničenja.SPISI hijatrijskih ekspertiza i njihove uloge u krivičnosti poslužilo bi kao polazna tačka i kao osnovna građa za ovu analizu. delimitacije. kliničkog proučavanja na konkretnom slučaju. takođe u ovoj kritičkoj perspektivi ali na drugom nivou. hagiografije. perspektive. dakle. dešava kada jedna disciplina dobija oblik i status naučnog govora). Između kritičkog i genealoškog poduhvata. menjajući. on se odnosi na stvarno formiranje govora. podvrgavaju selekciji ili kontroli. malo pomalo. s j e d n e strane. stavljajući u pitanje instance kontrole. na iz­ voru jednog drugačijeg načina filozofiranja). Istinu govoreći. autobiografije i memoara. procedure ograničenja govora. zatim na anatomiju i biologiju. J e d n o g a dana moraće se proučiti i uloga koju dr Frojd igra u psihoanalitičkom umeću. u isti mah disperzno. istorijskih i legendarnih "žitija". forme odbacivanja. na primer. treba da analizira u isti mah diskurzivne pravilnosti kroz koje se one formi­ raju i da svaka genealoška deskripcija treba da ima u vidu granice koje postoje u stvarnim formaci­ jama. princip discipline. prenosi. ali i u sva­ koj instituciji koja ga podržava. koristeći. obrnuto. bib­ lijske kritike. ponovnog grupisanja ili pripajanja: a zatim. među kojima sam maločas napomenuo princip autora. Najzad. na primer. oba zadatka nikada nisu potpuno razdvojiva. praksa aforizma i komentara. i. Mislim. sabiranja slučajeva. prema kome mod­ elu je medicina pokušala da se konstituiše kao dis­ ciplina.

kritičke deskripcije i genealoške deskripcije moraju se uzajamno izmenjivati i oslan­ jati jedne na druge. Svaki ima svoju formu pravilnosti. Ipak. razređenosti govora. Daleko od toga da smo konstituisali jedinstven i pravilan govor ο seksualnosti: možda to nikada nećemo ni uspeti i možda u tom pravcu i ne idemo. ona obelodanjuje igru nametnute oskudice. podvući bar jedna stvar: na taj način shvaćena analiza govora ne razot­ kriva univerzalnost jednog smisla. genealoško nezadovoljstvo biće stil srećnog pozitivizma.epistemološki koherentne i institucionalno priznate. najzad oskudi- 55 . protestanti ili katolici. Nije važno. tehnike i razna uputstva. on pokušava da pronađe i ocrta ove principe raspoređivanja. u sva­ kom počinju da funkcionišu. takvi kakvi se mogu naći.poigravši se recima . Dakle. i recimo . I. Zabrana nema isti oblik i istu ulogu u književnom govoru i u govoru medicine. obratno. kroz discipline. biološke i medicinske. Taj posao je upravo obavio Fransoa Žakob. Kritički deo analize pripaja se uz sisteme obavljanja govora. odnose na bogatstvo i siromaštvo. metaforična. Mora se. u svakom slučaju. kraljevski oficiri. Nazovimo ove domene predmeta pozitivitetima. ne ocrtavaju i ne razmeštaju zabrane na isti način. sa sjajem i veštinom kojoj nema ravne. uzfundamentalnu moć afirmacije. kao i svoje sisteme prinude. i u svakom slučaju ap­ straktno.ukoliko je kritički stil studiozna neusiljenost. Oskudica i potvrđivanje. opservacije. proučavanje se neće moći provesti drugačije no prema mnoštvu nizova gde zabrane. Recimo . preuzimajući ili isključujući. trgovci ili moralisti. novac.književne. psihijatri­ je i toka svesti. polazeći upravo od njih. a pod ovim ne podrazumevam moć koja bi se suprotstavila moći ne­ giranja već sposobnost da se konstituišu domeni predmeta povodom kojih će se moći potvrditi ili poricati istinite ili lažne pretpostavke.trgovinu. zatim "političkom ekonomijom". Nijedan od njih ne oblikuje tačno unapred ovu drugu formu diskurzivne regu­ larnosti koja će dobiti vid jedne discipline što će se nazvati "analizom bogatstva". naučnici i nezn­ alice. kao i pravne gde je seksualnost u pitanju i g d e se ona nalazi imenova­ na. u XVI i XVII veku.uz drugu igru reči da . te različite diskurzivne regularnosti ne jačaju. Isto tako bi se mogli razmatrati i nizovi govo­ ra koji se.POREDAK GOVORA Maločas sam podsetio na jedno moguće izučavanje: izučavanje zabranjenog u govoru seksualnosti. religiozne i etičke. razmerno razdeljeni i rasuti sve do početka XX veka. Genealoški deo analize se opet pripaja uz nizove efektivnog formiranja govora: on pokušava da je zahvati u njenoj moći potvrđivanja. Trebalo bi misliti i na izučavanje koje bi se usmerilo na govore ο nasleđu. onda bi se pokazalo kakvom su se igrom artikulacije ovi nizovi na kraju krajeva ponovo sas­ tavili u vidu genetike . Na taj način. objašnjena. opisana. koje su bar delimično različite. voditi ovo izučavanje ne analizirajući is­ tovremeno skupove govora . opravdavajući ili odbacujući ove ili one od njegovih iskaza.Tu imamo posla sa skupovima veoma heterogenih iskaza koje su formulisali bogati i siromašni. proizvodnju. isključivanja. Bilo bi teško. formi­ rala se jedna nova pravilnost. procenjena.da on praktikuje marljivu neusiljenost.

nama približio. Ako sam sličnu metodu hteo da primenim na govore sasvim drugačije od legend­ arnih ili mitskih priča. teorijskih modela i konceptualnih instrumenata. prešao onaj put kojim se udaljava od Hegela. Ali. u isti mah koherentnog i preobrazivog. u onom što nam dopušta da mislimo protiv Hegela. Ipak. opet prisiljeni da ga ponovo napustimo. on me naučio kako da opišem transformacije jednog govora i odnose prema instituciji. negde na nekom drugom mestu. ali drugačije. to pret­ postavlja da znamo. 56 . Ipolitu. Mnogo dugujem gospodinu Dimezilu. svedoči i to da je on otišao Nemcima da ih konsultuje. mislim da mnogo dugujem i Žanu Ipolitu. Istraživanja koja sam hteo da vam naznačim ne bih mogao preduzeti . Z n a m da je. a da je Hegel stvarno prisu­ tan u ovom francuskom tekstu.da je ovo strukturalizam. A sada neka oni koji imaju praznina u svom rečniku kažu . mnogo dugujem i njegovom delu: neka mi on oprosti ako sam ove tekstove koji su njegovi udaljio od njihovog smisla i odvratio od njihove st­ rogosti.možda lukavo . to je stoga stoje on neumorno. Njemu dugujem što sam shvatio da se istorija nauke apsolutno ne mora uzeti u alter­ nativi: hronika otkrića. ideja mije sigurno pala na um posredstvom radova istoričara nauke. bar u trenutku. u očima mnogih. ili opisi ideja i mišljenja koji ivice nauku iz aspekta njene neodređene geneze. njegovo delo u Hegelovom carstvu i da cela naša epoha. da bi bolje shvatio ono što je. nikako monarhija značenjskog. za nas i ispred nas. Međutim. ili iz aspekta njenih spoljašnjih ponovnih padova . Žan Ipolit se prvo pobrinuo da ponudi prisus­ tvo ove velike. ono što je još hegelovsko. igrom poređenja. ako je više nas dužno Ž. on me naučio da analiziram unutrašnju ekonomiju jednog govora potpuno drugačije od metoda tradicionalne egzegeze ili lingvističkog formalizma. pokušava da pobegne od Hegela: i ono što sam ja maločas kazao ο govoru uopšte nije verno hegelovskom logosu. i da izmerimo u čemu je naše odvraćanje od njega možda još jedno lukavstvo koje nam on suprotstav­ lja i na čijem kraju nas očekuje smiren. stvarno izmaći Hegelu pretpostav­ lja tačnu procenu šta bi nas koštalo da se od nje­ ga odvojimo: to pretpostavlja da znamo dokle se Hegel . Zato. postojalo kao nemačka verzija.ukoliko im to lepo zvuči a ne nešto govori .to dobro znam . bilo preko logike ili preko epistemologije. i kojim se pred njim nalazimo iznova. uzima distanca. koja kruži još iz XIX veka i sa kojom se nejasno borilo. On je Hegela učinio prisutnim prevodom Fenomenologije duha. on me naučio da odredim položaj jed­ nog govora prema drugom.da se nisam pomagao obrascima i uporištima. unekoliko fantomske Hegelove sen­ ke. siste­ mom funkcionalnih korelacija.već da se istorija nauke može i mora stvarati kao iz jed­ nog skupa. pošto me on podstakao na rad u dobu kada sam još verovao d a j e pisati zado­ voljstvo.SPISI ca afirmacije a nikako kontinuirana velikodušnost smisla. naročito gos­ podina Kangilema.

šta biva sa istorijom i šta je taj početak koji počinje sa jedinstvenom individuom. politiku. ne onome što je okončava već onom što joj prethodi. mislim. Ali. u mrmljanju stvari? Ali. pak. nije hteo da napravi samo jednu pedantnu istorijsku deskripciju: on je od toga hteo da napravi šemu iskustva savremenosti (da li je na hegelovski način moguće misliti nauke. kao da je njegov nemir bio: može li se još filozofirati tamo g d e Hegel više nije moguć? Može li još postojati filozofija koja nije hegelovska? Nije li nužno ne-filozofsko ono što je u našem mišljenju ne-hegelovsko? Tako da on. filozofije pokretljive ćelom dužinom svoje dodirne linije sa nefilozofijom. od ovog teksta Žan Ipolit je potražio i prešao sve puteve. bila je za Z. šta je početak filozofije? Da li je ona već tu. filozofija nije kasnila za pojmom. počinjući da se formuliše u pola glasa. koja ipak samo njom postoji. ne unutar hegelovske filozofije već na njoj. možda filozofski govor nema svoj raison d'être? Ili. da prekine sa svojim uobičajenim opštostima i da ponovo dođe u dodir sa ne-filozofijom: ona mora što je moguće više da se približi. tajno prisutna u onome što nije ona. treba li ona da odpočne na osnovi istovremeno dvosmislenoj i apsolutnoj? Tako vidimo kako se hegelovska tema kretanja svojstvenog neposred­ nom zamenjuje temom osnove filozofskog govora i njegove formalne strukture.i filo­ zofije. potiču izmene koje je ona napravi­ la. dubinu sećanja i svesti. u jednoj društvenoj klasi. to je bilo ono što se daje i što se ponovo otkriva kao pitanje koje život stalno ponovo preuzima. pošto je bila ponavljanje. predodređen za paradoks i formu po­ navljanja: filozofija. njegova filozofija je uvek bila budna. otkrivajući smisao koji ova nefilozofija ima za nas. a nikada spremna da se dovrši.time . Ona mora da ih ponovo preuzme. i . Za njega je odnos prema Hegelu bio mesto iskustva. usred borbi? 57 .POREDAK GOVORA Međutim. u sećanju: tako je on hegelovsku temu dovršenja samosvesti preobražavao u temu ponavljajućeg upita. Ona nije htela da prosledi gradnju ap­ strakcije. Napor bez roka. otada. regionalne racional­ nosti nauke. od naše savremenosti hteo je da napravi dokaz hegelovstva.Takođe se javlja tema prisutne. od Hegelovog prisustva koje nam je ovako pružio. u smrti. nemirne. jed­ nog pokušaja bez roka: umesto da filozofiju shvati kao totalitet koji je najzad sposoban da sebe misli i shvati u kretanju koncepta. No. Hegelovskim sistemom on se uopšte nije služio kao jednim sig­ urnim univerzumom već je u njemu video krajnji rizik koji je filozofija preuzela. u jednom društvu. ako se ona sastoji samo u ovom ponavljanom dodiru sa nefilozofijom. onom što nje­ na uznemirenost nije još probudila. kao nedostižna misao totalite­ ta. suočavanja g d e nikada nije bilo sigurno da li će filozofija izaći kao pobednik. Žan Ipolit je filozofi­ rao na fondu jednog beskonačnog horizonta. istoriju. i obrnuto. i patnju svakodnevice?). ne da bi ih svela već da bi ih mislila: jedinstvenost istorije. Ipolita ono što je on mogao ponav­ ljati u krajnjoj nepravilnosti iskustva. ona je uvek morala da se drži u pozadini. Otud. Najzad. dakle napor koji se uvek ponovo započinje. i to na filozofiji takvoj kakvu je Hegel zamišljao: otud potiče i čitava inverzija tema. i poslednji preokret koji je Žan Ipolit izvršio u hegelovskoj filozofiji: ako filozofija odista mora početi kao apsolutni govor.

matema­ tiku i formalizaciju govora. Ipolit nije prestao da suočava sa Hegelom: Marksa sa pitanjima istorije. da me pozove da govorim i da se nastani u mom vlastitom gov­ oru. pošto mi je osvetlio ono što sam ja pokušavao naslepo . Pošto sam. Fihtea sa problemom apsolutnog početka istorije. Prema nje­ mu. i njenu primenu u analizi živog. Bergsona sa temom dodira sa nefilozofijom. Huserla sa temom filozofije kao beskrajnog zadatka povezanog sa istorijom naše racionalnosti. ali još više uvedeno kroz istraživanja . nema sumnje. broj 10. Mislim da ovo delo. bio ohrabren njegovom milošću. teoriju informacije. čineći da ona bez svake sumnje pređe na drugu stranu vlastitih granica. Kjerkegora sa problemom ponavljanja istine. od njega uzajmio smisao i mogućnost onoga što činim. A. večeras. da je ovo delo raslo. grandiozne figure moderne filozofije. može postaviti pitanje jedne logike i jedne egzistencije koje ne prestaju da ve­ zuju i razvezuju svoje veze. vaš izbor da me po­ zovete da ovde predajem dobrim delom osećam kao počast koju njemu ukazujete. vodeći hegelovsku filozofiju do krajnje granice. u svakodnevnu bud­ nost i plemenitost. ovaj prevod preuzet iz: Pregled.ukrštaju se pitanja koja danas sebi postavljam.u obrazovanje. 1971. zacrtano u nekim glavnim knjigama. dvostruko političku). Znam zastoje bilo tako opasno uzeti reč. godina LXI. s onu stranu ovih filo­ zofskih figura. ukratko sve oblasti od kojih se. okto­ bar 1971. opažamo čitave oblasti znanja koje je Žan Ipolit inicirao oko svojih sopstvenih pitanja: psihoanalizu sa čudnom logikom želje. ja sam. formulisalo najfundamentalnije probleme naše epohe. ako nam je sreća mogla biti data. Sada bolje shvatam zašto sam imao toliko teškoća da maločas počnemo. Duboko sam vam zahvalan i za ono što se u tom izboru odnosi na njega. Sada znam čiji sam glas hteo da mi prethodi. Ako se ne osećam dostojan da ga sledim. pošto sam je uzeo na mestu odakle sam njega slušao i g d e njega nema sada . prema nedostatku u kome u isti mah osećam njegovo odsustvo i vlastiti neuspeh . stalnu pažnju.želeo sam da svoj rad stavim pod njegov znak i da svoje projekte predstavim misleći na njega. skupljaju jednu po jednu velike. ipak znam da.SPISI Ovih pet izuma. Paris: Galli­ mard. Pošto mu toliko dugujem. 58 . koje Ž. da me nosi.da mene čuje. Sa francuskog prevela Eleonora Prohić Naslov izvornika: L'ordre du discours. u stvari. polazeći. u odgovornost naizgled admin­ istrativnu i pedagošku (to će reći. Brojni smo mi koji mu moramo biti beskrajno zahvalni.

ur. drugi opet: postoje u samoj pripremi. Tokom jedne istrage i procesa iz 1830.) . Priča ο zločinu nika­ ko nije bila za savremenike izvan zločina ili iznad njega.termin koji je bio u upotrebi u drugoj polovini devetnaestog veka. istih znakova ludi­ la. umesto da ga objašnjava i čini jasnijim. Ali uzevši sve u obzir. Čini se da su savremenici prihvatili samu Rivijerovu igru: ubistvo i priča ο ubistvu su nerazd­ vojivi. drama procesa. u okolnosti ubistva. Sama njegova njegova lepota bila bi i danas dovolj­ na da ga zaštiti. Tekst je ubrzo postao. ukrštaju se poput elemenata istovetnih po prirodi. u naj­ manju ruku čitati i to još uvek. godine. kako je uopšte i mogao biti prihvaćen od strane lekara. činovnika i sudija. bez puno buke zauzeo je mesto među ostalim delovima dosijea. motivisao pomilovanje uz jemstvo Eskirola.). Ukratko. i koji je u domenu psihijatrije i medicine označavao vid ludila sa suicidalnim sklonostima.UBISTVA Ο K O J I M A SE P R I Č A Memoari Pjera Rivijera dolaze nam nakon skoro sto pedeset godina. tekst je pokrenuo borbu stručnjaka. Bez sumnje da je u poslednjem trenutku izazvao i čuđenje: onaj kog sma­ traju u svom selu za neku vrstu idiota. kao jedan veoma čudan tekst. Loše se branimo od pomisli da je bio potreban jedan i po vek nagomilanih i preobraženih iskustava. Svi su se mogli dobro zapitati da li je jedno od ovo dvoje. tražilo je od Rivijera da ga napiše crno na belo. onaj koga je štampa predstavila kao luđaka i besomučnika. Čini se d a j e svaki od ovih delova razmatrao zločin. kako bi ga na kraju mogli razumeti. Marka i Orfila. bilo za drugo znak ludila ili dokaz oštroumnosti. poslužio kao dokumenat jednom članku "Letopisa ο higijeni". 59 . koji su tu morali naći razloge na osnovu kojih bi presudili ο ludilu ili smrti? Međutim. i puno nejasnoća. Neki kažu: postoji u činu ubistva i u ispričanim detaljima. u njegovoj studiji ο samoubistvu (prim. izaz­ vao neodlučnost sudije. samih dokaza oštroumnosti. koji je jedva znao Monomanie (fr. pritiskivao porotu iz Savoa u kasacionom sudu. kako se napominje u obustavi odlaganja pred sudom. činjenica ο ubistvu i pisa­ nju. kako bi završio u neku ruku ono što je već bio započeo. A tokom narednih meseci. Zasigurno je pobuđena znatiželja. bio je dakle sposoban da piše i razmišlja. naći i kod Dirkema (Dürkheim). napominjući da je memoar bio tako reći sačinjen zajedno sa zločinom. napisao je četrdeset stranica objašnjenja. te u činjenici da je napisano. ono što je moralo omogućiti da od toga sh­ vatimo pravi povod bio je elemenat koji je pripad­ ao njegovoj razumnosti. između ostalog. Činovnistvo zaduženo za istragu. niko nije izgledao uistinu iznenađen da je jedan normandijski seljak. u dugoj raspravi ο monomaniji*. Termin se može. počinjena delà i ono što je ispričano. ipak je bio prihvaćen s jednom izvesnom spokojnošću. tako malo i tako loše.

ono je odvojeno. Priča ο ubistvu. prepustiti se. Ako verujemo Rivijerovom tekstu. Uzevši-sve u obzir. smešteno u spoljašnjost. a zatim priča. post­ oji cela jedna spletka odnosa. njegov glavni "autor". memoar je trebao na osnovu prvog plana zaokružiti ubistvo. prožimaju jedan drugog u pričanjima koja uosta­ lom nisu prestala da se menjaju. koja je najpre tre­ bala biti na početku uspomena. mogao udvostručiti svoj zločin s jed­ nom sličnom pričom. zatim da napiše tekst koji će pričati ο ubistvu koje tek sledi. nestaje. u isto vreme potisnuto u samu krajnost teksta i na samom kraju izvršeno od strane njega. sačinio tekst koji nije bio ni priznanje ni odbrana. memoar i ubistvo nisu poredani po nekom jednostavnom hronološkom redosledu: zločin. podvlači dobro d a j e njegov sastav već unapred bio napisan u njegovoj glavi. ono mora biti sakriveno tekstom. Memoari već unapred sačinjeni u umu.SPISI da čita i piše. zle i smrtonosne reči bile su tu uzaludno upućene žrtvama. a Rivi­ jer bi se na kraju ubio. tačnije. Ako i piše nakon toliko vremena posle ubistva. pisala priču. ne samo posle memoara. oslobodilo se i naglo pojavilo na kraju priče samo i prvo.To je odluka koju na kraju i sprovodi u delo. Osim toga. malo po malo. pre nego što je uhvaćen i pre nego što je napisao istinitu priču. Jednom rečju. koju donosi jer ga koban san odvraća da piše i u neku ruku čini da zaboravi svoje memoare: ubiti. luta celih mesec dana. Ono se ipak jednim suprotnim učinkom. Ovakvim završetkom spisa. otud. zatim bi bio opisan život oca i majke. izvlačilo iz sećanja: predviđeno da dođe posle sastava i da pokrene samo svoje slanje. Poslednja odluka. da je ovo trostruko ubistvo moglo biti isprepleteno sa raspravom ο ubistvu. ali od jednog do drugog. prepisanu na zahtev činovničkog istražitelja. on naziva povodom kraja i početka. nego više deo zločina. priznati. ovde duboko tone. počinjeno. Tokom ovih promena. da je Rivijer mogao biti na oba načina. Pjer Rivijer je zapravo želeo da započne pišući memoare: kao prvo bi došla objava zločina. ubistvo bi bilo počinjeno. jedno je potisnulo drugo. tekst i ubistvo su zamenili mesta jednog u odnosu na drugo.Tekst ne govori ο delu. nego posle samog ubistva. a posle lažnih izjava. najava ubistva smeštena je. Drugi plan: ubistvo više isprepleteno sa tek­ stom. na kraju razlozi postupka. ne pišući je. jedino bi zločin bio počinjen. da je preduzimajući ubistvo svoje familije. koji od tada neće pričati ο ubistvu i čiji će biti skriveni do­ datak. ono što 60 . dakle. zatim umreti. ispitao je većinu svojih reči koje su se javljale. rukopis dakle poslat poštom. ali samo jednim postupkom. umesto da piše. mada je ubistvo počinjeno. pokrenuto odlukom koja je tu. Rivijer planira da ispriča život njegovih roditelja u memoaru kog će moći svi da čitaju. Uzastopni raspored teksta i delà nije u osnovi ništa drugo do faze aktivnosti i stvaranja jedne Tekst i ubistvo U Rivijerovom ponašanju. oni se podržavaju. zaista. reč po reč.

Retki detalji i okolnosti ο nedavnom otkriću dveju osoba koje su pobegle iz zatvora u San-Žermen-an-Leju. Tačni detalji ο nemogućem zločinu počinjenom u jed­ noj osamljenoj kući blizu glavnog grada. nego iz čiste sposobnosti njegovog bića za ubistvo. omogućiti dnevniku U originalu stoji: calibene. ulozi koju sam ja hteo da igram. on je taj pečat i priznanje. on je taj koji ga tera na priznanje nekim čudnim saučesništvom: A vidiš li.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA nove mašinerije.Rivijer ne objavljuje ono u čemu se i angažovao. Detalji ο užasnom zločinu počinjenom nad Poljakinjom iz ljubomore. imenom ovih naprava koje su ujedno i mašine izmišljene od strane Rivijera. ali ne skrivajući se zaista. Ekvivalentnost oružje-beseda se ispoljava dosta jasno u lutanju ubice posle zločina. njegova mašta. Samostrel je bio poput nemog priznanja. pozorište. objašnjenje. okolnost. oružje za gađanje oblaka i ptica. uvećati proporcije. u naj­ manju ruku. Ubistvo se ja­ vlja i kao skriveni projektil. albalètre. oružje smrti i palica dvorske lude koju nosi u ruci. u ove reči projektile koje ubuduće neće prestajati da izlaze sa njegovih usana i da izbi­ jaju iz njegovih ruku. koji se postavio na mesto crne priče podbodene zločinom. kovanice koje nose smrt i koje prikucavaju divljači za drveća. Treba obratiti pažnju na ove reči koje se javljaju toliko često u naslovima dnevne štampe: detalj. čitavih mesec dana je nevidljiv. objas­ niti samo jedan mali deo priče. Opš/'mo izlaganje i objašnjenje ο događaju koji se desio 3. one ο priči-ubistvu. Beži. Nazovimo to mehanizmom "kaliben"ili"samostrel" 1 .. preobrazile jednog dana (da li je to 1 bio onaj dan kada ga je jedna devojka poljubila u usta?).ubistvo počinjeno . koja se izmiče i postaje nekorisna u pokretu koji je lansira. juna u Fokteriju izgleda da se poduda­ ra sa toliko drugih priča koje su objavljivane u dnevnoj štampi u lecima iz epohe: Nesrećan događaj koji se desio u Pale-Rojalu. Zapravo .). 61 . pesmu-pogrde. ili zbog sistematskog slepila svih onih koji su ga sre­ tali. i sudbina. sprave koje lansiraju strele. u Parizu. prev. koju su prepričavajući učinili slavnom. najpre u mašini jedne rasprave. Teško je dati precizan prevod ovih reči. One zapravo do­ bro određuju funkciju te vrste rasprave u odnosu na važnost koju časopisi ili knjige pridaju istim činjenicama: menjati nivo. Opširno izlaganje ο dvostrukom ubistvu. uvek na granici između šuma i gradova.. ova priča ο Rivijeru je vezana. i samostrela (prim. Istorija i dnevna štampa Letak i ubica. ono što je on nazivao svojim idejama i zamislima. verbobalističke izume. Po njihovom opisu. jer se radi ο kovanicama Pjera Rivijera. događaj. to je možda zato što su se igre Pjera Rivijera. evo ga ijedan što nosi samostrel. u one naprave smrti kojima stvaramo imena i kojima zakopavamo leš. u besedu-oružje. Tako dakle odlučuje da napravi samostrel: ovo bi moglo više da posluži. svojom formom za ceo jedan niz pripovedanja koja su sačinjavala narodno sećanje ο zločinima. A ako je i mogao igrati ovu ulogu. reči stvorene. mašine za rasvetljavanje uma. i to ne usled lukavstva. može se naslutiti d a j e reč ο nekoj vrsti otrova.

nejednakost i patriotizam. po svim kanonskim detaljima: primamo je odozgo. ustaljena jednom zauvek. bitke ostavljaju trag u istoriji bezimenim ubistvima. izvanrednim delima i velikim događajima ili istorijskim ličnostima.predstavlja događaj par excellence. granica se neprekidno prelazi. prolivajući krv. Od jednih do drugih. istoriju niže od vlasti i koja se upravo ogrešila ο zakon. dobrovoljna žrtva. i ο povratnosti koje ovi leci uspostavljaju među izuzetnim vestima. odnos između vlasti i naroda: naređenje ubistva. između dnevne štampe i istorije. sami od sebe i bez spoljašnjih uticaja. a ona za uzvrat obeležava u prolazu datume. 62 . Na ovaj način će ovakva pripovedanja moći da igraju ulogu razmenioca između običnog i osobitog. konačno. postaju svima podesne za pripovedanje. Sećanje na bitke odgovara drugoj strani zakona koja je u sramnoj popularnosti ubistava. A prelazi se zbog jednog privilegovanog događaja: ubistva. Da bi načinili ovakvu promenu. ubistvo je ono što obezbeđuje mračnu slavu krimi­ nalaca (oni su sami. izazivaju ubistva i sami prihvataju rizik da umru). bez sumnje. retki. s druge strane. izuzetni ili čudni. Otuda. uvek spremni da se ukrste. mesta i ljude. Odatle i izveštaj ο okolini. osvajanju Alžira zajedno sa ubistvima.takvo kakvo se stvara tokom kruženja novina i druge štampe . i ono što pripovedaju došaptavajući se. jer toga nisu dostojni ili nisu od neke društvene važnosti. imena. zabrana ubistva. I u ovoj razmeni se ostvaruju tri osnovne operacije: ono što su ljudi videli svojim očima. Napo­ leon ili La Rošežakelan zauzimaju mesto pored raz­ bojnika ili šofera. delà. Ubistvo je tačka ukrštanja istorije i zločina. Sve one priče koje se prenose duž čitavog sela ili kantona dobijajući čudnu formu. Ali oni su toliko bliski. dok priča čini samo delove istorije od jednostavnih uličnih borbi. svi ovi elementi koji su na raspolaganju . Otud. zatečeni su kako stvaraju istoriju. pripovedanje menja status: to više nije nepouzdano brbljanje koje se prenosi iz veze u vezu. u ogoljenom obliku. U isto vreme. univerzalno prepisive. biti pogubljen. objekte kojima obično tu nije mesto. ove dve klase suprostavljene su kao zločin i slava. Nakon svega. s jedne strane u pripovedanje treba uvesti: elemente. ginuti.uprkos njihovom čestom ponavljanju i njihovoj monotoniji . ο suprotstavljanjima. vest koja se prenosi preobrazila se u oglas. Sa njim se uspostavlja. Ubistvo uspostavlja dvosmisle­ nost između zakonitog i nezakonitog.pojavljuju se u ljudskoj psihi kao jedinstveni. oficiri patriote pored ljudoždera brodolomnika. Naizgled. selo ili ulica. nametnuta kazna. Ubist­ vo je ono što čini ratnike besmrtnima (oni ubijaju. giljotina i sjaj besmrtnosti. Nije bilo potrebe da tu bude reči ο nekom kralju ili glavešini da bi ih učinili značajnim. rizikovali da budu giljotinirani). velikim danima Revolucije ili ο Vandejskom ratu iz 1814. to je novela. evo ih na kraju dostojnih papira za štampu: prelaz ka pisanju. ispunjenu frenetičnim i samostalnim događajima. i činjenica da ubistvo za sećanje naroda .SPISI pristup priči. Žuta štampa zapravo priča ne samo ο sadašnjim zločinima nego i ο epizodama iz bliske prošlosti: carskim bitkama. dijaloge. Sve ove priče ka­ zuj 4 istoriju bez poglavara. os­ obe.

ispod ili iznad. Pa ipak. kako su mogli da se izlože smrti počinivši ubistvo.Takođe. povezavši je tako sa pričom ο žrtvenim i slavnim ubistvima. moji zločini su strašni I zaslužila sam strogu kaznu s neba. Ono dovodi u vezu zabran­ jeno i potčinjeno. Jedan je bio "objektivna" priča ο događajima. Brižno vrše podelu između slavnog delà vojnika i sramnog delà ubice. drugi deo je bila tužbalica zločinca. sa njim nečasno delo dodiruje večnost. njihov univerzalni uspeh ispoljava želju za znanjem i pričom ο tome kako su ljudi mogli da ustanu protiv vlasti. ope predstavljaju zakon i prenose politički moral koji je u njemu skriven. pravo na pričanje i pravo na pripovedanje. 1811. od svakog se očekivalo da može da ga peva kao svoj vlastiti zločin u jednoj lirskoj fikciji (npr. Priča ο ubistvu se smešta u opasno područje iz kojeg ono koristi povratnost. U ovim čudnim pesmama od optuženog se očekivalo da uzme reč da bi prepričao svoje delo. moja kazna stiže. njihovim samim postojanjem ove priče slave i jednu i drugu stranu ubistva. Žuta štampa je dugo prepričavala i menjala priču: jedne novine iz 1836. on je objavljuje. to vidim. one i dalje ne ot­ krivaju nikakav narodni izraz. Takve kakve ih nalazimo u XIX veku. Zločinac u njoj priznaje svoju grešku. upotrebu prvog lica sa versifikacijom i ponekad naznačenom melodijom. Najpre. naprotiv. zaborav. ili je. Zločin koji se peva Početkom XIX veka novine su se uglavnom sasto­ jale iz dva delà. oko dva prava. priziva na sebe 63 . kajao se. nikako ne beži od svoje krivice. One su pouka. ispričana od strane nekog anonim­ nog lica. okreće se oko vlasti. U izvesnom smislu. odsekli su šaku i odrubili glavu na trgu u Melnu. Ove tužbalice imaju nekoliko značajnih osobi­ na. one više nemaju za likove pozitivne heroje protiv zakonitosti kakvi su Mandarin i Kartuš. svojim rukama počinio istorijsko ubistvo. godine. I moja pojava inspiriše strah. pripisuju mrtvoj devojci tužbalicu koja počinje ovako: Drhtite. Tužbalica devojke ubice iz Melna se peva kao Veran Pas). Trebalo bi jednom napraviti analizu ovih priča ο zločinu i ukazati na njihovo mesto u sećanju nar­ oda. pre. i u trenutku umiranja pozivao nemoguće i milost. osetljiva srca. Upravo na temeljima ove mračne borbe Rivijer je ispisao svoju priču-ubistvo. brzo bi evo­ cirao svoj život. Dvosmisleno postojanje ovih novina bez sum­ nje je posledica jedne neme bitke koja se odvijala u danima nakon revolucionarnih borbi i carskih ra­ tova. čas uz nju. s one i s ove strane zakona. Sve novine koje kruže u XIX veku su veoma konformističke i moralne. Zločin se peva. Ubistvo vreba oko granica za­ kona. čas protiv. moja nedela. Da. jednoj devetnaestogodišnjoj devojci. on je namenjen da kruži od usta do usta. koja je ubila svog oca.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA sećanje. možda i manje različita nego što na prvi pogled izgleda: pravo na ubistvo i pravo na izazivanje ubistva. kako da prevaziđu zakon. izvukao pouke iz svoje avanture. anonimnost i herojstvo. Umirite se.

naravno fiktivno. Zapravo je igrao. istovremeno u tekstu i u postupku. bio je autor svega toga dvostruko: kao autor zločina i autor teksta. okrutno. ne čini nikakve ustupke svojoj vlastitoj grozoti. u nerazmrsivom jedin­ stvu svog oceubistva i svog teksta. strašan i slavan. juna u Fokteriju. Ovo mesto nije mesto priznanja u pravom smislu. kao lirski položaj subjekta ubice. Na kraju se očekivalo da zločinac javno govori neposredno pre kazne. Pjer Rivijer je subjekat ovih uspomena u dvostrukom značenju: on je taj koji se seća. Ne skrivajući se. Naslov memoara nam to očito i govori: Opširno izlaganje i objašnjenje događaja koji se desio 3. i u kojoj se pojavljuje kao dvostruki subjekt. Od mašinerije priče-ubistva pravi u isto vreme i projektil i metu. osamljuje se u njemu. položaj određen iz spoljašnjosti od strane onih koji su imali dužnost da uređuju letke. kao što od njega ni ne tražimo milost ili pomirenje. ubistva i sećanja koji su određivali u to vreme veliki broj "priča ο zločinima". 64 . pripada krvniku//Moja će se duša dakle pred Bogom pojaviti). Rivijer je. izvršio svoj zločin na nivou jedne govorne prakse i za nju vezanog znanja. pored svih ostalih zločina. avaj. što ga je i stavilo u fatalnu pozic­ iju osuđenika. to sam ja. iz sveg glasa priziva na sebe pravdu koja će ga zbri­ sati. Pjer Rivijer je zaista došao da ispuni ovaj fiktivni lirizam. precizan izveštaj. od Pjera Rivijera.// Da. odvratno). {Prepoznajmo ovu prokletu devojku.SPISI kaznu koju zaslućuje. Svoje delo i reč smestio je na tačno određeno mesto u neku vrstu rasprave i u izvestan dornen znanja. do bliskih događaja ο kojima nas izveštavaju i podsećaju leci i novine. Nerazumna igra? Čini se da je porota svojom većinom ocenila pre užasnim nego besmislenim igranje ove poznate igre. ali ga i priziva bez ostatka. po nalogu sudije. koji se nemilice svega seća. ni odbrane. čiji je on bio dvostruki autor. Magdalena Alber// Ovo grozno čudovište. Svi istorijski zapisi na koje se poziva u svom tekstu više nisu naknadni ukrasi ili opravdanja. polazeći ka kaznionici. Ispunio g a j e stvarnim ubistvom čiju je priču unapred isplanirao i ο kojem je sačinio. i on je taj čije sećanje priziva zločin. ispaljen je igrom tog mehanizma u stvarno ubistvo. zločinac priznaje da je obuzet strahom koji i njemu samom uliva strah. Lice koje govori očito nosi svoje ubistvo. Od Svete istorije. koliko uslov mogućnosti ovih memoaraubistva. igru zakona. uzima na sebe zakon čije posledice prihvata {Osuđuju me na smrt:// Moja odsečena šaka i odrubljena glava// Uplašiće sve ve­ like zločince).ubistva i pogubljenja {Napokon čujem kako poslednji čas ot­ kucava// Moja glava. pevanje se nalazi između dve smrti . nešto malo pre smrti. Ovo istorijsko polje nije bilo toliko obeležje ili eksplikativni sadržaj. lica koje bi u isto vreme govorilo i odnosilo živote. Ovde imamo. poziva za­ kon i u isto vreme priziva sećanje i grozotu. postoji jedan dornen znanja okupiran njegovom pričom-ubistvom i za koji se ova priča-ubistvo zalaže. ni opravdanja. Tako se obeležava mesto. Naposletku. nema sumnje. onakve kakvu je učimo u školi. počinioca ovog delà.

prim. ayant égorgé ma mère. Paris: Gallimard. Ukratko. Rivijeru čak pripisuju i smrt koju je sam želeo. Pevan i menjan po običaju. Ne samo da lica koja govore nisu imala isti status. ma soeur et mon frère. Un cas de parricide au XIX siècle.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA Neka druga igra Upravo ovde. itd. str. 65 . Međutim. pred sudom. vaspitanja koje je stekao. na ovaj govor na delu. misaone istine i naučne istine. u: Moi. 265-275. oceubistvo Pjera Rivijera ipak je bilo plaćeno slavom koju je sam tražio. ali koja nije bila njegova. koju je zakon propisao. Sa francuskog prevela Vanja Manić Naslov izvornika: "Les meurtres qu'on raconte". ili koji su bili obavezni elementi ove vrste priča.). U najmanju ruku na planu novca. Bio je izveden pred porotni sud. e 2 Zahaljujući gospođi Koazel. Pierre Rivière. rekao. i kog su drugi vodili. bili smo u mogućnosti da nađemo jedan primerak među neklasifikovanim spisima u Nacionalnoj Bib­ lioteci. niti su se odvijali pod istim okolnostima. Na ovo govorno delo. oko njegovog dela-teksta postavljeno je trostruko pitanje istine: činjenične istine. primenjivana su pitanja jednog znanja rođenog drugde. Présenté par Michel Foucault. duboko umešan u pravila narodnog znanja. bilo je reči ο tome da se ο njemu stvori jedno mišljenje na osnovu onoga što je uradio. nego ni govori nisu predstavljali istu vrstu događaja. (ova primedba se odnosi na originalno izdanje teksta. da bi se bolje pripremio na slavnu smrt. Rivijer je osuđen: radilo se ο tome da se ustanovi da li je on stvarno bio počinilac zločina. 1973. Kao i svi drugi zločini iz tog vre­ mena bio je opevan u lecima 2 . njegovog načina života. prev. izmešan sa elementima koji su pripadali drugim zločinima. godine dobio za pravo da uvaži olakšavajuće okolnosti: dakle. Ali iz jednih novina saznajemo da se on i u zatvoru osećao već mrtvim. Na kra­ ju je bio podvrgnut medicinskom ispitivanju: radilo se ο tome da se dozna da li su njegovo delo i govor odgovarali kriterijumima na osnovu kojih su se simptomi bolesti opisivali. možda upravo zato što je napisao. Letak je reprodukovan na strani 227. Rivijerovo ubistvobeseda sučeljava se sa jednom sasvim drugom igrom. koji je od 1832. memoar koji ga je poštedeo sramote.

.

prikupljenih i priznatih referenci. uzrok takvome neznanju? Fuko: Verujem da je istorija postala predmet jedne neobične sakralizacije. No. suzdržano. zapravo. isto tako. Valja. možda. etnologija. u istorijskom znanju. zbog ta dva razloga i nasuprot svakoj verovatnoći. održala koncepcija istorije organizovane po modelu priče kao velikog nastavka događaja uzetih u hijerarhiji određenja: individue su zahvaćene unutar tog totaliteta koji ih prevazilazi i igra se njima. ali. Tako se kod mnogih intelektualaca.pod tim podrazumevam kako nedostatak razvijenih fus­ nota i bibliografije. na delu već više od dvade­ set godina. a mnogi drugi. s druge prećutkivanje bio je podsticaj da vaša knjiga dobije nastavak u vidu razgovora u kojem ste. da li se zna da među radove koji znanju da­ nas obezbeđuju jednu novu avanturu. dijalektičkog reda .pojmovi. nesumnjivo. s jedne strane oduševljenje. Belur: Zar vam se ne čini da su forma knjige . ali one su. Firea (Furet) i Deni Rišea (Denis Richet). za neke je istorija kao disciplina predstavljala poslednje pribežište dijalektičkog reda: u njoj se mogla spa­ siti vladavina racionalnih protivrečnosti.. Potom. sovjetsku školu? Belur: Vi se. u XIX veku. istorija religija. zapomagali su i vikali da je istorija ubijena. koji smatraju da je istorija bivša i. da izvesne osobe ne znaju najvažnije promené koje su. Šta je. sociologija.Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Razgovor vodio Rejmon Belur (Raymond Bellour) Belur: Dvostruki prijem-prijem kritike i prijem javnos­ ti. Koja vas je reakcija.dobrim delom napušteni. dakle.. obrazovani u oblas­ tima kakve su lingvistika. izložili prirodu i polje svojih istraživanja. tako i igru ogledala u Meninama . po vama. ali verujem. pod krstom istorije svaki je diskurs posta­ jao molitva bogu ispravnih uzroka. može se reći. izazvana knjigom Reči i stvari. pre više od godinu dana. najviše začudila? Fuko: Začudila me je sledeća činjenica: istoričari od zanata su u toj knjizi prepoznali knjigu koja se bavi istorijom. postoji i jedan više tehnički razlog. neupućeno i tradicionalističko poštovanje istorije bilo je najjednostaviji način da pomire svoju političku savest i aktivnost istraživanja ili pisanja. danas veoma demodirana ide­ ja.kao i vaš stil. što je uobičajeno za tu vrstu delà. Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie). treba staviti knjige Brodela (Braudel). priznati da su pojmovi koji su. istraživanja istorijske škole iz Kembridža. odlučno svrstavate među istoričare. pre svega. Levi-Strosa (Lévi-Strauss) i Lakana (Lacan) računaju među najveće u našem vremenu. Za mnoge intelek­ tualce. is- 67 . mogli da doprinesu tome da se skrije njena priroda? Fuko: Nesumnjivo je da prezentacija knjige u svemu tome igra izvesnu ulogu. . Poznato je da se knjige Dimezila (Du­ mézil).

). možda težim tome da pod nje­ gov znak smestim jedan napor koji bi on mogao da odbaci. metodološki.1. s obzirom na periodizaciju koja se daje. Primećeno je da uobičajena periodizacija. obrnuto. 1.kod istoričara radovi Brodela. 4) U istorijsku analizu uvode se tipovi odnosa i mo­ dusi veza kojih ima m n o g o više od univerzalne rel­ acije uzročnosti kojom se htela definisati istorijska metoda. za neke postala nedodirljiva: kada bismo odbili takav oblik iskazivanja istorijskog to bi značilo napasti ve­ liki uzrok revolucije. taložili u obliku znakova. škole iz Kembridža i ruske škole itd. Belur: U čemu je tačno novina istorijskih radova koje pominjete? Fuko: Možemo ih odrediti na po malo shematski način: 1) Ti istoričari sebi postavljaju vrlo težak problem periodizacije. druga analizira velike i neprestane promene) nestala je: promena može biti predmet analize u terminima strukture. između Altisera i mene postoji očigledna razlika: on koristi reč epistemološki rez u vezi sa ' Louis Althusser . isto tako. To je skup tananih problema zato što ćemo. iako ne m o g u da odgovorim u njegovo ime. Ali bih. praksi. s obzirom na nivo koji odaberemo. dela itd. dostići različite nivoe.RAZGOVORI tovremeno i njegovi nesvesni tvorci.). istorijski diskurs je ispunjen analizima koje je pozajmio od etnologije i sociologije. nije uvek bila. ujedno individualni i totalitarni projekt. pp. tragova. Machetey (P. Međutim. . institucija. rekao: otvorite Altiserove knjige. 68 . tokom vremena. Lire "Le Capital". Maspero. Tako da je istorija. kojoj ritam daju političke revolucije. Paris. najbolji oblik za mogući uzorak. 3) Stara. 2) Svaka periodizacija iseca iz istorije izvesni nivo događaja i. in Althusser ( L ) . svaki sloj događaja bira sopstvenu periodizaciju. Sve te promene imaju dva suštinska ispoljavanja: . Na taj način možda po prvi put imamo mogućnost da kao predmet analiziramo materijale koji su se. 9-89. Tako dolazimo do složene metodologije diskontinuiteta.veoma značajna kritika i analiza pojma istorije koju je razvio Altiser na početku teksta Čitati "Kapi­ tal"? Belur: Da li na taj način ukazujete na direktnu srod­ nost vaših i Altiserovih radova? Fuko: Budući da sam bio njegov učenik i da mu mnogo dugujem. od humanističkih nauka. morati da razgraničimo različite periodizacije i što ćemo.Du "Capital"à la philosophie de Marx.tradicionalna opreka između humanističkih nauka i istorije (prve proučavaju ono istovremeno i ne-evolutivno. Rancière (J.1965.

Na taj način 69 . a za teoriju istorije i politike u sredinu XIX veka. Ovde smo se vratili na ono što sam rekao gore: periodizacija oblasti znanja ne može da se obavi na isti način s obzirom na nivoe na koje se smešta. ekonomiji i jeziku smešta na početak XIX veka. Ali to su samo pretpostavke. čudno. reči koje se. interes za neki problem. onako kako nam je predaje marksistička tradicija. vraćaju i izgledaju kao da formulišu najtemeljniju optužbu. na epistemološki domen političke eko­ nomije. poja­ vilo kao sporno? Fuko: Ono što sam rekao u vezi sa Marksom odnosi se. Belur: Zar taj raskorak povodom Marksa nije upravo najočigledniji znak onoga što se. poput lajtmotiva. Fuko: Po mom osećaju ta prilično raširena ideja ne nalazi se zaista kod Marksa. Nalazimo se pred nekom vrstom slaganja cigala i biće zanimljivo. osvešćivanje. Ali pre svega ću od­ govoriti da je. Belur: Ali to onda znači odlučno prekinuti sa prednošću koju istorija ima kao harmonična nauka ο totalitetu. kako vi to nastojite. ne čine mi se delotvornima.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Marksom. Šta mislite ο tome? Fuko: U onome što se naziva istorijom ideja opisuje se promena uopšte. još isuviše rano za postavlja­ nje problema uzajamnih određenja tih slojeva. uz dve olakšice: 1) Koriste se pojmovi koji mi se čini po malo magičnima: uticaj. precizno. itd. Belur: U člancima koji napadaju vašu knjigu uočavaju se reči poput "zalediti istoriju". Budući da su svi utilitarni. može se pretpostaviti da je Marks u istorijsku i političku svest ljudi uveo radikalan rez i da je marksistička teorija društva inaugurisala jedno potpuno novo epistemološko polje. neobično. koja se odlikuje time da dovo­ di u pitanje kako vaše pojmovno odsecanje. Čak i pre nego što sam značajnije uznapredovao u tom radu. ne verujem da njegove ekonomske anal­ ize izlaze izvan epistemološkog prostora što ga je uspostavio upravo Rikardo. na jedan drugi nivo koji je u odnosu na ovaj spoljašnji. u vašim analizama strukturalnih promena znanja tokom XIX veka. tako i pripovedačku tehniku koju to odsecanje implicira. čini mi se da veliki rez mora da se smesti na nivo Mark­ sa. Moja knjiga nosi podnaslov "Arheologija humanističkih nauka": ona pretpostavlja jednu drugu arheologiju koja bi bila analiza znanja i istorijske svesti na Zapadu od XVI veka. Tome nasuprot. Nipošto nije nemoguće da pronađemo takve ob­ like određenja g d e su svi nivoi saglasni da zajedno hodaju korakom regimente po mostu istorijskog postajanja. Koliko god da su Marksove analize Rikarda važne. da Marks ne pred­ stavlja epistemološki rez. u toj oblasti u kojoj se bavimo samo mogućim principima. formuliše jedna logika promené. s nivoa samih iskaza. kriza. a ja tvrdim obrnuto. saznati kako se i zbog čega epistemološki rez za nauke ο životu. a u stvari se u pitanje dovodi sama mogućnost da se. 2) Kada se naiđe na teškoću prelazi se s nivoa analize.

RAZGOVORI se pred nekom promenom, protivrečnošću, nekoherentnošću, pribegava objašnjenju preko društvenih uslova, mentaliteta, vizije sveta, itd. Pokušao sam, putem metodičke igre, to da zaobiđem i bio sam, prema tome, prinuđen da opisujem iskaze, čitave grupe iskaza, dovodeći do toga da se pojave odnosi implikacije, suprotnosti, isključenja, koji su mogli ponovo da ih povezu. Rečeno mi je, na primer, da sam dopustio, odnosno izmislioapsolutni prekid između kraja XVIII i početka XIX veka. U stvari, kada se pogledaju naučni diskursi s kraja XVIII veka, može se, pri najpažljivijem pogledu, konstatovati vrlo brza i, pravo govoreći, jako zagonetna promena. Želeo sam da opišem up­ ravo tu promenu, drugim recima da utvrdim skup nužnih i dovoljnih preobražaja kako bi se prešlo s početnog oblika naučnog diskursa, onog iz XVIII veka, na njegov završni oblik, onaj iz XIX veka. Skup preobražaja koje sam definisao zadržava izvestan broj teorijskih elemenata, premešta neke druge, vidi kako nestaju stari i kako se pojavljuju novi; sve to omogućava da se definiše pravilo prelaska u oblasti koje sam razmatrao. To je, dakle, pot­ puno suprotno od nekog diskontinuiteta koji sam želeo da ustanovim, pošto sam pokazao sam oblik prelaska iz jednog stanja u drugo. Belur: Pitam se da li dvosmislenost potiče iz teškoće da sejedan pokraj drugog, promišljaju termini prome­ na i prelazak s jedne strane, i slika i opis s druge. Fuko: Isto tako, pre više od pedeset godina uočeno je da su zadaci opisa bili od suštinske važnosti u oblastima kakve su istorija, etnologija i jezik. Najposle, matematički jezik od Galileja i Njutna ne funkcioniše kao objašnjenje prirode, već kao opis procesa. Ne vidim zbog čega bi se neformalizovanim disciplinama poput istorije ospo­ ravalo da se i one poduhvate prvobitnih zadataka opisivanja. Belur: Kako shvatate metodičku orijentaciju tih prvo­ bitnih zadataka? Fuko: 1. Ako je ono što sam kazao tačno, moraju se moći objasniti i analizirati, prema istim shemama, donoseći neke dodatne preobražaje, tekstovi ο ko­ jima nisam govorio. 2. Vrlo se dobro mogu preuzeti tekstovi ο kojima sam govorio, i to sâm materijal koji sam obrađivao, u jednom opisu koji bi imao drugačiju periodizaciju i koji bi se postavio na drugi nivo. Kada se uradi, na primer, arheologija istorijskog znanja, očigledno je da će biti potrebno iznova koristiti tekstove ο jezi­ ku i biće potrebno dovesti ih u odnos sa tehnika­ ma egzegeze, tehnikama kritike izvora, sa čitavim znanjem koje se odnosi na sveto pismo i istorijsku tradiciju; njihov će opis tada biti drugačiji. Ali ti opisi, ako su tačni, morali bi biti takvi da se mogu definisati preobražaji koji omogućuju da se pređe s jednog na drugi. U jednom smislu opis je, dakle, beskonačan, u drugom on je zatvoren, u meri u kojoj teži da usta­ novi teorijski model koji je u stanju da objasni od­ nose između proučavanih diskursa.

70

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Čini se da je dvostruki karakter opisa takve prirode da dovodi do prećutkivanja, odnosno uzmaka, jer se istorija tako direktno kalemi na beskonačnost svojih arhiva, dakle na ne-smisao svojstven svakoj beskonačnosti i, istovremeno, ona je obuzdana u modelima čiji formalni karakter u samoj svojoj logici optužuje ne-smisao svojstven svakom zatvaranju unutrašnjeg i kružnog karaktera. Učinak je utoliko jači što vaša knjiga održava apsolutnu distancu prema onome što bi se moglo nazvati "živa istorija", ona u kojoj praksa, ma kakav da je teorijski nivo na kojem se ta praksa izaziva i ma kakvi da su modeli u koje se može zatvoriti njena neumorna raznolikost, preokreće ne-smisao u neku vrstu bliskosti, u "prirod­ ni" svet akcija i institucija. Kako vi razumete taj isečak na kojem se zasnivaju Reči i stvari? Fuko: Hoteći da odigram igru strogog opisivanja samih iskaza, pokazalo mi se da se područje iskaza dobro potčinjava formalnim zakonima. Mogao se, na primer, pronaći jedan teorijski model za različite epistemološke oblasti i, u tom smislu, moglo se zaključiti da diskursi poseduju autonomiju. Ali in­ teres za opisivanje tog autonomnog sloja diskursa postoji samo u meri u kojoj se on može dovesti u od­ nos sa drugim slojevima, praksama, institucijama, društvenim, političkim odnosima itd. Upravo me je taj odnos oduvek opsedao i hteo sam, u knjigama Istorija ludila i Nastanakklinike, da definišem odnose između tih različitih oblasti. Uzeo sam, na primer, epistemološki dornen medicine i dornen institucija represije, hospitalizacije, pomoći nezaposlenima, administrativne kontrole javnog zdravlja, itd. Ali uočio sam da su stvari bile složenije nego što sam ja verovao u te prve dve knjige, da se diskurzivne oblasti ne potčinjavaju uvek strukturama koje su im bile zajedničke sa njihovim pridruženim praktičnim i institucionalnim oblastima, da su se one, napro­ tiv, potčinjavale strukturama zajedničkim za druge epistemološke oblasti, d a j e među njima postojalo nešto poput izomorfizma diskursa u određenoj epohi. Tako da se nalazimo pred dve osovine ver­ tikalnog opisa: osovinom teorijskih modela koji su zajednički za više diskursa, osovinom odnosa između diskurzivne i ne-diskurzivne oblasti. U knjizi Reči i stvari prešao sam horizontalnu, u Istoriji ludila i Nastanku klinike vertikalnu dimenziju figure. Kada neko bude prvi put pokušao, oslanjajući se na tekstove, da mi dokaže kako jedna takva teorijska koherencija među diskursima ne postoji, moći će da otpočne prava rasprava. Kada je reč ο tome da se umanji dornen prakse, moje prethodne knjige pokazuju koliko sam daleko od toga. Pozvaću se, zbog njihovog odnosa, na jedan čuveni primer. Kada Dimezil dokazuje da je rimska religija u izomorfnom odnosu sa skandinavskim, odnosno kelt­ skim legendama,odnosnoodređenim iranskim ritu­ alom, on ne želi da kaže kako rimska religija nema svoje mesto unutar rimske istorije, da istorija Rima ne postoji, nego da ćemo istoriju rimske religije, njene odnose sa institucijama, društvenim klasa­ ma, ekonomskim uslovima, moći da opišemo samo uzimajući u obzir njenu unutrašnju morfologiju. Na isti način, dokazati da naučni diskursi nekog vre­ mena proističu iz zajedničkog teorijskog modela, ne znači reći da oni izmiču istoriji i lebde u vazduhu kao da su lišeni tela i kao da su sami, već da nećemo moći da načinimo istoriju toga znanja, nećemo moći da analiziramo na koji način ono funkcioniše,

71

RAZGOVORI njegovu ulogu, njegove uslove, način na koji se ono ukorenjuje u društvu, a da ne uzmemo u obzir snagu i konzistenciju tih izomorfizama. Belur: Objektivnost koju pridajete teorijskim mode­ lima imajući u vidu ekstenzivnu analizu istorije kao nauke i, zarad konstruisanja tih modela, deskrip­ tivnoj logici, ta objektivnost, kao takva, obavezuje da se zapitamo nad polazišnom tačkom toga opisa, nad njegovom postojbinom na neki način, što se svodi, u slučaju jedne tako lične knjige kakva je vaša, na pokušaj da se razume odnos autora i njegovog teksta, koje mesto, zapravo, on može, hoće i mora da zauzme. Fuko: Na to mogu da odgovorim samo ako zaronim u samu knjigu. Ako je stil analize, koji sam tu pokušao da formulišem, prihvatljiv, morali bismo moći da definišemo teorijski model kojem pripada ne samo moja knjiga, već i one knjige koje pri­ padaju istoj konfiguraciji znanja. Bez sumnje nam ta konfiguracija danas omogućava da obrađujemo istoriju kao skup doista artikulisanih iskaza, jezik kao predmet opisa i skup relacija u odnosu prema diskursu, prema iskazima koji sačinjavaju predmet tumačenja. Upravo naše doba, i samo ono, čini mogućim pojavu tih tekstova koji obrađuju grama­ tiku, prirodnu istoriju,2 odnosno političku ekono­ miju, kao i mnoge predmete. Autor je u tome, i samo u tome, konstitutivan za ono ο čemu govori. Moja knjiga je čista i prosta
2

fikcija: ona je roman, ali nisam ja taj koji sam ga izmislio, nego odnos našega doba sa njegovom epistemološkom konfiguracijom u čitavoj toj masi iskaza. Subjekt je, zapravo, prisutan u celoj knjizi, ali je on ono anonimno "se" koje danas govori u svemu što se kaže. Belur: "se"? Kako vi razumete status toga anonimnog

Fuko: Možda se upravo oslobađamo, malo po malo, ali ne bez muke, velikog alegorijskog nepoverenja. Pod tim razumem prostu ideju koja se sastoji u sledećem: ne pitati se, pred nekim tekstom, ni ο čemu drugom osim ο onome što taj tekst uistinu kaže ispod onoga što on stvarno kaže. Bez sumnje to je nasleđe stare egzegetske tradicije: podozrevamo da se iza svake izrečene stvari krije nešto drugo. Učinak laičke verzije tog alegorijskog nepoverenja bio je da svakoga komentatora pozove da svugde pronađe istinsko mišljenje autora, da pronađe ono što je on rekao a da nije izgovorio, što je hteo ali nije stigao da kaže, što je hteo da skrije ali što se ipak pojavilo. Danas zapažamo da ima mnogo drugih mogućnosti da se obrađuje jezik. Tako je savremena kritika - i to je ono što je razlikuje od onoga što se još do nedavno događalo - upravo formulisala, na različitim tekstovima koje proučava, njenim tekstovima-objektima, neku vrstu nove kombinatorike. Umesto da ponovo uspostavi nje­ govu imenentnu tajnu, ona tekst uzima kao skup elemenata (reči, metafora, književnih oblika, sku-

Histoire naturelle, prirodna istorija (izraz nastao 1551.): proučavanje, odnosno opis tela koja se m o g u uočiti u kosmosu, naročito na zemaljskoj kugli (Le Petit Robert 1997. /prim. prev./).

72

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pova priča) između kojih se mogu pojaviti apso­ lutno novi odnosi u onoj meri u kojoj njima nije ovladala namera pisca i koje (odnose) je mogućim učinilo samo delo kao takvo. Formalni odnosi koji se otkrivaju na taj način nisu bili prisutni ni u čijem duhu, oni ne stvaraju latentni sadržaj iskaza, njiho­ vu indiskretnu tajnu; oni su konstrukcija, ali tačna konstrukcija čim tako opisani odnosi mogu da budu realno određeni u obrađenim materijalima. Naučili smo da reči ljudi stavljamo u još neformulisane od­ nose, koje izričemo po prvi put, a koji su ipak ob­ jektivno tačni. Tako je savremena kritika upravo napustila veliki mit ο unutrašnjosti: Intimior intimio ejus. Ona je potpu­ no iščašena u odnosu na stare teme uzglobljavanja, kovčega s blagom, koje su z g o d n e za to da se ide u potragu sve do samog dna delà. Smeštajući se iz­ van teksta, pišući tekstove ο tekstovima, ona stvara jednu novu spoljašnjost. Belur: Čini mi se da moderna književna kritika, svo­ jom plodnošću i mnogim doprinosima, onako kako je vi opisujete, u jednom smislu označava neobičnu regresiju u odnosu na smisao u kojem je ona pronašla suštinu svojih zahteva: hoću reći Blanšo. Jer, iako je Blanšo, pod imenom "literature", u prostoru modernog mišljenja doista osvojio preko potrebnu spoljašnjost teksta, on se nipošto ne predaje toj lakoći koja teži da izbegne nasilje delà kao mesta jednog imena ijedne biografije, čija je tajna, upravo, da bude na različite načine prožeto nesvodivom i apstraktnom snagom literature za koju Blanšo, u svakom slučaju, iscrtava strogi put, a da je ne opisuje kao takvu u logici njenih oblika, kako bi to želela jedna više naučna kritika. Fuko: Tačno je da je Blanšo učino mogućim diskurs ο literaturi. Pre svega zato što je upravo on prvi pokazao da se delà vezuju jedna za druge tom spoljašnjom stranom svoga jezika u kojem se pojavljuje "literatura". Literatura je, prema tome, ono što se stvara izvan svakoga delà, ono što pravi j a ruge u svakome pisanom jeziku i na svakome tekstu ostavlja prazni beleg nekoga žiga. Ona nije neki jezički modus, već praznina koja prolazi, kao neki veliki pokret, kroz sve književne jezike. Čineći da se pojavi ta instanca literature kao "zajedničko mesto", prazan prostor u koji se smeštaju delà, verujem da je on, Blanšo, naznačio savremenoj kritici šta mora biti njen predmet, šta je to što njen posao, ujedno egzaktan i inventivan, čini mogućim. S druge strane, može se tvrditi da ga je Blanšo učinio mogućim ustanovljujući između autora i delà odnos koji je bio nepoznat. Sada znamo da delo ne pripada zamisli svoga autora, čak ne ni projektu njegovog postojanja, ono sa autorom održava odnose negacije, destrukcije, ono za njega blista iz večne spoljašnjosti, a da, ipak, među njima postoji primordijalna funkcija imena. Upravo se imenom u nekome delu obeležava modalitet nesvodiv na anonimno mrmljanje svih drugih jezika. Izvesno je da savremena kritika još nije zaista ispi­ tala taj zahtev imena koji joj je Blanšo predložio. Biće potrebno da se ona zaokupi upravo time, zato što za delo ime označava odnose suprotnosti sa drugim delima, razliku prema drugim delima, i zato što ono apsolutno karakteriše način posto­ janja književnog delà u nekoj kulturi i institucijama kakve su naše. Nakon svega, a sada je tome pet, šest vekova, anonimnost je, izuzev u izuzetnom

73

RAZGOVORI slučaju, potpuno nestala iz literarnog jezika i nje­ govog funkcionisanja. Belur: Upravo zbog toga mislim da Blanšoov nauk ima, pored tehničkih kritika prema kojima čuva jednaku distancu, ispravniji odjek u interpretaciji psihoanalitičkog tipa, koja se po definiciji drži pros­ tora subjekta, nego u interpretaciji lingvističkog tipa u kojoj se često pojavljuje rizik od mehaničke apstrak­ cije. Ono što je važno, problematično, u određenim istraživanjima naučnog tipa kakvo je vaše, jeste izvestan odnos bliskosti koju ta istraživanja, čini se, održavaju sa, još eksplicitnije, "subjektivnim" delima literature. Fuko: Bilo bi vrlo zanimljivo saznati u čemu se sas­ toji individualnost koju može označiti, Imenovati" neko naučno delo; Abelovo (Abel) ili Lagranžovo (Lagrange) delo, na primer, obeleženo je svojstvima pisma koje ga individualizuje isto onoliko koliko i Ticijanovo platno, ili neku Šatobrijanovu (Chateau­ briand) stranicu. Isto je i s filozofskim, ili deskrip­ tivnim pismom kakvo je Lineovo (Linné) i Bifonovo (Buffon). Ta dela su, ipak, zahvaćena u mrežu svih onih dela koja govore ο "istoj stvari", u mrežu dela koja su im savremena i koja slede nakon njih: ta mreža koja ih obuhvata ocrtava velike figure bez građanskog statusa koje se zovu "matematika", "is­ torija", "biologija". Problem osobenosti, ili odnosa između imena i mreže, stari je problem, ali nekada je postojala neka vrsta kanala, označenih puteva koji su odva­ jali književna, fizička ili matematička, istorijska dela; svako je evoluiralo na sopstvenom nivou i, na neki način, na delu teritorije koji mu je bio određen, uprkos čitavom j e d n o m skupu prikupljenih po­ dataka, pozajmica, sličnosti. Danas konstatujemo da se čitavo to odsecanje, pregrađivanje, upravo briše, odnosno obnavlja na jednom potpuno drugačijem modelu. Odnosi između lingvistike i književnih dela, između muzike i matematike, dis­ kursa istoričara i diskursa ekonomista, nisu više reda pozajmice, podražavanja, odnosno neželjene analogije, čak ne ni strukturnog izomorfizma; ta dela, ti postupci, obrazuju se u uzajamnim odnosi­ ma, jedni postoje za druge. Postoji literatura ο lingvistici, a ne uticaj gramatičara na gramatiku i rečnik romansijera. Na isti način, matematika nije primenljiva na konstrukciju muzičkog jezika, kao na kraju XVII veka i početkom XVIII veka, ona sada stvara formalni svet samog muzičkog dela. Prisust­ vujemo jednom opštem i vrtoglavom brisanju stare raspodele jezika. Rado se govori da nas danas ništa drugo ne zanima izuzev jezika i da je on postao univerzalni predmet. Ali ne treba se zavaravati: ta suverenost je privre­ mena, dvosmislena, nestalna suverenost jednog plemena koje se seli. Zacelo, nas zanima jezik; ipak, to nije stoga što smo najzad ušli u njegov posed, već pre zato što nam on izmiče više nego što nam je ikada izmicao. Njegove granice se ruše, a njegov univerzalni mir ulazi u stapanje; i ako smo poto­ pljeni, to nije toliko zbog njegove bezvremene st­ rogosti, koliko zbog aktuelnog kretanja njegovog talasa.

74

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Gde vi, lično, vidite sebe u tim promenama koje najzahtevnija dela znanja povlače u neku vrstu romaneskne avanture? Fuko: Za razliku od onih koji sebe nazivaju struk­ turalistima, ja nisam toliko zainteresovan za for­ malne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik. Lično, mene više zaokuplja postojanje dis­ kursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situ­ aciju, oni su ostavili tragove iza sebe, oni traju i obavljaju, u samom tom trajanju unutar istorije, određeni broj javnih ili tajnih funkcija. Belur: Vi na taj način popuštate strasti svojstvenoj istoričaru koji hoće da odgovori na beskonačni romor arhiva. Fuko: Da, jer moj predmet nije jezik, već arhiva, to jest akumulirano postojanje diskursa. Arheologija, onako kako je ja razumem, nije srodna ni geologiji (kao analiza onoga što je ispod zemlje), ni gene­ alogiji (kao opis početaka i redosleda), ona je anali­ za diskursa u njegovom modalitetu arhive. Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam, odnosno mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo; pravim se kao da čitam, ali znam da izmišljam tekst; iznenada se ceo tekst zamućuje, ne mogu više ništa da čitam, niti da izmišljam, grlo mi se steže i ja se budim. Z n a m sve što može biti lično u toj opsesiji jezikom koji postoji svuda i koji nam izmiče u samom svom opstanku. On opstaje odvraćajući od nas svoje poglede, lica okrenutog prema noći ο kojoj mi ne znamo ništa. Kako opravdati te diskurse ο diskursima na kojima radim? Koji status im dati? Počelo se uočavati - a to naročito rade logičari, učenici Rasela (Russell) i Vitgenštajna (Wittgenstein) - da bi se formalna svo­ jstva jezika mogla analizirati samo pod uslovom da se uzme u obzir njegovo konkretno funkcionisanje. Jezik je skup struktura, ali diskursi su jedinice funkcionisanja, a analiza jezika u njegovom totalitetu ne može a da se ne suprotstavi tom suštinskom zahtevu. U toj meri ono što radim smešta se u opštu anonimnost svih istraživanja koja se trenutno vrte oko jezika, to jest ne samo jezika koji omogućuje da se govori, već diskursa koji su bili izgovoreni. Belur: Šta vi, preciznije, razumete pod tom idejom anonimnosti? Fuko: Pitam se zar trenutno ne nalazimo, u formi odnosa imena sa anonimnošću, izvesnu transpoziciju starog klasičnog problema pojedinca i istine, odnosno pojedinca i lepote? Kako se događa da neki pojedinac rođen u određenom trenutku, budući određene istorije i određenog lica, može da otkrije, i to samo i prvo on, određenu istinu, možda samu istinu? To je pitanje na koje odgovaraju Dekartove Meditacije:3 kako ja mogu da otkrijem istinu? Mnogo godina kasnije, to pitanje pronalazimo u romantičarskoj temi genija: kako neki pojedinac, koji se nalazi u naboru istorije, može da otkrije ob­ like lepote u kojima se izražava sva istina jednoga vremena, odnosno jedne civilizacije? Problem se

75

RAZGOVORI danas više ne postavlja u tim terminima: nismo više u istini, već u koherenciji diskursa, ne više u lepoti, već u složenim odnosima formi. Sada je reč ο tome da saznamo kako neki pojedinac, kako neko ime može biti oslonac nekoga elementa ili grupe elemenata koji, integrišući se u koherenciji diskursa, odnosno beskonačne mreže formi, brišu, odnosno barem čine praznim i beskorisnim to ime, tu individualnost čiji znak to ime ipak nosi do određene tačke, jedno izvesno vreme i za izvesne poglede. Potrebno je da osvojimo anonimnost, da dokažemo veliku pretpostavku da ćemo jednoga dana, najzad, postati anonimni, po malo kao što su klasici imali da dokažu ogromnu pretpostavku da su pronašli istinu i da za nju vežu svoje ime. Nekada je problem, za onoga ko je pisao, bilo da se iščupa iz potpune anonimnosti, dok je danas problem iz­ brisati svoje vlastito ime i smestiti svoj glas u taj ve­ liki anonimni romor diskursa. Belur: Zar vam se ne čini da to znači, čim je pokret doveden do krajnosti, ući u dvostruku recipročnu igru afirmacije i brisanja, reči i tišine, od čega Blanšo pravi suštinu literarnog čina kada delu pripisuje izabranu funkciju jednog bogatog boravišta tišine nasuprot nepodnošljivoj veličini govora, bez koje, ipak, dela ne bi bilo? Kada Levi-Stros kaže ο svojoj knjizi Presno i pečeno: "Ova knjiga ο mitovima je, na svoj način, je­ dan mit", on u vidu ima suverenu bezličnost mita, a ipak malo je knjiga, samim tim, koje su tako lične kao što su njegove Mitologike. 4 Kolikogod da je vaš odnos prema prirodi različit, toliko je prema istoriji sličan. Fuko: Ono što knjigama poput ovih, koje nemaju drugu pretenziju do da budu anonimne, daje takvo obeležje naročitosti i individualnosti, nisu privilegovani znaci nekoga stila, niti obeležje neke naročite, odnosno individualne interpretacije, nego je to žestina pokreta gumice kojom se brižljivo briše sve što bi moglo da upućuje na neku ispisanu individu­ alnost. Između pisaca i piskarala postoje brisači. Burbaki 5 se nalazi u osnovi modela. Naš bi san bio da svako u našoj oblasti uradi nešto poput onoga stoje uradio taj Burbaki, g d e matematičari rade anonimno pod jednim izmišljenim imenom. Možda je nesvodiva razlika između matematičkih istraživanja i naših aktivnosti u tome što pokreti gumicom, sračunati da dovedu do anonimnosti, sigurnije obeležavaju pot­ pis jednog imena nego razmetljivi držači za pero. I još bi se moglo reći da je stil Burbakija i njegov način rada takav da bude anoniman.

3

Descartes (R.), Meditationes de prima philosophia, Paris, Soly, 1641

[Méditations touchant la Première Philosophie, dans lesquelles

l'existence de Dieu et la distinction réelle entre l'âme et le corps de l'homme sont démontrées, in Oeuvres et Lettres, éd. André Bridoux, Paris, Gallimard, coll. "Bibliothèque de la Pléiade", 1953, pp. 253-547). (René Descartes, Meditacije ο prvoj filozofiji, Izvori i tokovi, Z a ­ greb 1975, prevod Tomislav Ladan)
4

Lévi-Strauss ( C ) , Mythologiques, 1.1: Le Cru et le Cuit, Paris, Pion, 1964. (Klod Levi-Stros, Mitologike, 1.1: Presno i pečeno, Prosveta, Beo­ grad, 1980.) Nicolas Bourbaki, kolektivni pseudonim koji je uzela jedna grupa francuskih matematičara (Henri Cartan, Claude Chevalley, Jean Dieudonné, Charles Ehresmann, André Weyl, etc.) koji su se poduhvatili prerade matematike na strogim aksiomatskim osnovama.

5

76

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: To, kao i vaše upućivanje na klasičan odnos prema pojedincu, podstiče na mišljenje da se pozicija autora u tom tipu istraživanja pojavljuje, u stvari, kao podvostručavanje pozicije filozofa, između nauke i literature. Kako vam izgleda, u tom smislu, modemi status filozofije? Fuko: Čini mi se da filozofija danas više ne postoji, ne u smislu da je ona nestala, već da je raspršena na veliki broj različitih aktivnosti: aktivnosti aksiomatičara, lingviste, etnologa, istoričara, revo­ lucionara, političara, m o g u biti oblici filozofske aktivnosti. U XIX veku filozofska je bila refleksija koja se pitala ο uslovima mogućnosti predmeta, a danas je filozofija svaka aktivnost koja dovodi do toga da se pojavi jedan novi predmet za saznanje, odnosno praksu - kao ona aktivnost koja proizilazi iz matematike, lingvistike, etnologije, odnosno is­ torije. Belur: Međutim, u poslednjem poglavlju knjige Reči i stvari, u kojem obrađujete humanističke nauke da­ nas, vi istoriji dajete prednost nad svim ostalim disci­ plinama. Da li bi to bio novi način da se pronađe moć sintetičkog zakonodavstva koje je do sada prednost davalo filozofskom mišljenju i koje je već Hajdeger prepoznao ne više kao tradicionalnu filozofiju, već kao "istoriju filozofije"? Fuko: U stvari, istorija zadržava, po mom istraživanju, povlašćenu poziciju. To je stoga što se u našoj kulturi, već vekovima, diskursi ulančavaju na način istorije: mi primamo stvari koje su bile rečene kao da dolaze iz neke prošlosti u kojoj su sledile jedne nakon drugih, u kojoj su se suprotstavljale, uticale jedne na druge, zamenjivale mesta, rađele se i gomilale. Kulture "bez istorije" očigledno nisu one u kojima ne bi bilo ni događaja, ni evolucije, ni revolucije, ali u kojima se diskursi ne pridodaju na način istorije; oni se se postavljaju jedni kraj drugih; oni se zamenjuju; oni se zaboravljaju; oni se preobražavaju. Tome nasuprot, u kulturi kakva je naša svaki se diskurs pojavljuje na tlu s kojeg je nestao svaki događaj. Z b o g toga, proučavajući teorijske diskurse koji se odnose na jezik, ekonomiju, živa bića, nisam hteo da ustanovim mogućnosti, odnosno nemogućnosti a priori takvih znanja. Hteo sam da se bavim pos­ lom istoričara pokazujući simultano funkcionisanje tih diskursa i preobražaja koji su položili račun ο svojim vidljivim promenama. Ali u svemu tome istorija ipak ne igra ulogu neke filozofije filozofija, niti se diči time da je jezik jezika, kako je to u XIX veku hteo istoricizam koji je težio tome da na račun istorije prenese zakonodavnu moć i kritiku filozofije. Ako istorija ima neku pred­ nost, to bi pre bilo u meri u kojoj ona igra ulogu neke unutrašnje etnologije naše kulture i naše racionalnosti i u kojoj, prema tome, otelotvorava samu mogućnost svake etnologije. Belur: Voleo bih, posle ovog dugog skretanja, da se vratim na knjigu i upitam vas za razlog tog odmaka koji se oseća u vašoj poziciji kada se prelazi s analize XVII i XVIII veka na analizu XIX i XX veka, odmak koji je postao predmet nekih od najžustrijih rezervi prema vašem radu.

77

RAZGOVORI Fuko: Čini se, zapravo, da se sa XIX vekom nešto menja u distribuciji knjige. Ista je stvar i sa Istorijom ludila, kada se pretpostavilo da sam hteo da napad­ nem modernu psihijatriju, kao i sa Rečima i stvari­ ma, kada sam polemisao sa mišljenjem XIX veka. U stvari, postoji razlika u obe analize. Mogu, zapravo, da odredim klasično doba u njegovim sopstvenim konfiguracijama putem dvostruke razlike koja g a , s jedne strane, suprotstavlja XVI i, s druge, XIX veku. Tome nasuprot, moderno doba u njegovoj osobenosti mogu da odredim samo suprotstavljajući ga XVII veku s j e d n e strane, i nama s druge; potrebno je, dakle, da bi se podela mogla obavljati bez pres­ tanka, dopustiti da se ispod svake od naših rečenica pojavi razlika koja nas deli od nje. Radi se ο tome da se oslobodi moderno doba, koje počinje oko 1790-1810. i traje sve negde do 1950, a kada je reč ο klasičnom dobu ono se samo opisuje. Prividno polemički karakter drži do činjenice da je reč ο tome da se iskopa čitava masa diskursa koji se nalaze pod našim nogama. Jednim blagim pok­ retom možemo otkriti stare, skrivene konfiguracije; ali čim se radi ο tome da se odredi sistem diskursa na kojem i dalje živimo, u trenutku u kojem smo obavezni da dovedemo u pitanje reči koje i dalje odzvanjaju u našim ušima, koje se mešaju sa on­ ima koje pokušavamo da izgovaramo, tada je ar­ heologija, kao ničeanska filozofija, prinuđena da deluje kao udarac čekićem. Belur: Zar status, jedinstven i strastven, koji vi dajete Ničeu nije upravo najočigledniji znak tog nepoprav­ ljivog raskoraka? Fuko: Kada bih iznova započeo ovu knjigu koju sam završio pre dve godine, pokušao bih da Ničeu ne dam taj dvosmisleni, apsolutno privilegovani, metaistorijski status, koji sam mu, popuštajući slabosti, dao. Bez sumnje zahvaljujući toj slabosti, moja genealogija više duguje ničeanskoj gene­ alogiji, nego strukturalizmu. Belur: Ali kako, u tom slučaju, vratiti Ničea arheologi­ ji, a da se ne ogrešimo kako ο Ničea, tako i ο arheolog­ iju? Čini se da je u samoj činjenici postojala nepre­ mostiva protivrečnost. U vašoj knjizi tu protivrečnost vidim, slikovito govoreći, kao principijelni sukob između Ničea i Menina. Jer, ne pribegavajući lakim igrama ο vašoj sklonosti ka metaforama prostora, jasno je da se platno tu pokazuje kao privilegovano mesto, kao, uostalom, u određenom smislu, i u čitavom strukturalizmu: mislim da upravo na tom mestu vi upoređujete sadašnju anonimnost sa onom iz XVII veka, u ime jedne ideje čitanja koja bi mogla da ima istoriju na nekome platnu, kao i u Borhesovom tekstu ο kineskoj enciklopediji, tekstu koji je "mesto rođenja" vaše knjige. Zbog toga je XIX vek, u kojem se izumeva istorija u obliku raskoraka između znakova i čoveka, predmet rasprave, a naše doba nada u novo razrešenje putem pokušaja da se nanovo integriše istorijski subjekt u prostor slike, u jednu novu anonim­ nost. Zar nije upravo Niče mesto na kojem svi znaci streme u nesvodivu dimenziju subjekta, isuviše anonimnog da bude sopstvo, isuviše anonimnog da inkorporira totalitet glasova u formi fragmentarnog diskursa; i zar autobiografija nije ekstremna i egzemplarna for­ ma mišljenja i svakog izražavanja, forma koja uvek

78

pa. 6-9. odnosno. u osnovi. po malo rezervisan. u: Les lettres françaises. Ovde.15-21 juin 1967. u gen­ eracije koje vam prethode. iz tog pitanja proističe vaša želja da pišete i da postavljate pitanja. koji vi unosite u ono što se događa oko vas.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pravi grešku u prostoru slike. u obliku vašeg prisustva u knjizi. izmiče vašoj knjizi koja mu toliko duguje i kojoj on do­ prinosi. prema tome. Fukou daje R. intervju koji traje već nekoliko godina i čiji će jedan fragment. jer ona se može izreći samo u smislu sopstvenog ludila. i čitav naš dijalog. a ne putem pribegavanja spoljašnjem zakonu? I zar činjenica da Niče. nije tačno po meri nemoguće anonimnosti ο kojoj vi snujete i koja. da bi bila potpuna. jednoga dana. n° 11 87. Beluru. objaviti časopis Les Lettres françaises. i sa njim određena istina literature. Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Sur les façons d'écrire l'histoire" (entretien avec R. jer. u kojem ona i jeste i nije. Ničeova kružna doslovnost? Fuko: Na to mi je pitanje teško da odgovorim. upravo se na to pitanje oslanja strasni interes. dakle. 79 . zar ta činjenica ne svedoči ο nemogućnosti da se svi diskursi obrađuju na istom nivou? Zar to. danas može da znači samo jedan svet bez napisane reči. počinje intervju koji M. možda. Bellour). iz njega proističu sva vaša pitanja. sve do ludila. str. kao što pravi grešku i u vremenu istorije.

. isključivanje delikvenata. u kvazi-medicinskom smislu. glorifikacije lepog tela. Naprotiv. Njegova politička prisutnost bila je neo­ phodna za funkcionisanje monarhije. Eliminacija ne­ prijateljskih elemenata putem javnog mučenja i pogubljenja. lekovi i terapeutski saveti upotreb*jeni su za segregaciju bolesnih.TELO/MOĆ Razgovor vodili urednici časopisa Quell Corps? Quell Corps?: U Nadzirati i kažnjavati opisujete politički sistem gde Kraljevsko telo (King's body) igra važnu ulogu. Quell Corps?: Postoji li fantastično telo koje odgov­ ara različitim tipovima institucija? Fuko: Verujem da je ideja socijalnog tela konstituisanog univerzalnošću volja velika fantazija. to je telo društva koje postaje novi princip u devetnaestom veku.. zdravih tela. Kraljevsko telo nije bila metafora. zamenjena je tako metodom asepse . istrajnog. već materijalnosti moći koja funkcioniše na samim telima pojedinaca. suočeni smo sa složenim fenomenom koji ne podleže hegeli­ janskoj formi ili dijalektici. ili zadovoljstva nasuprot moralnih normi ο 81 . Međutim. Quell Corps?: Osamnaesti vek obično se vidi u as­ pektu oslobađanja. Na mestu rituala koji su služili ponovnom uspostavljanju telesnog integ­ riteta monarhije. Fuko: U društvu kao što je ono u sedamnaestom veku. Nadmoć i svesnost nad telom može biti stečena samo kroz dejstva ulag­ anja moći u telo: gimnastike. tu se neizbežno pojavljuju odgovarajući zahtevi i afirmacije. jačanja mišića. Vi ga prikazujete kao doba kada je uspostavljena mreža oblika kontrole. kada moć jed­ nom stvori ta dejstva. one sopstvenog tela nasuprot moći.. nudizma. eugenikom i zatvaranjem "dege­ nerika" u karantine. zdravlja nasuprot ekonomskog sistema. već politička stvarnost. pedantnog delovanja moći na telu dece ili vojnika. Upravo to socijalno telo je trebalo zaštiti.kriminologijom. nadgledanje zaraznih. Quell Corps?: Šta je sa Republikom. vežbi.. "jednom i vidljivom"? Fuko:To je formula koja je bila nametnuta nasuprot žirondinaca i ideje federalizma na američki način. Da li je to oslobađanje moguće bez mreže? Fuko: Kao i uvek sa odnosima moći. Sada je fenomen socijalnog tela posledica ne konzesusa. Ali ona nikada nije funkcionisala na isti način kao Kraljevsko telo pod monarhijom. Sve to svojstveno je putu koji vodi ka želji tela posredstvom upornog.

sistem kontrole seksualnosti. insti­ tucija tipičnih za devetnaesto i dvadesetovekovni marksizam? To je bio pravac pitanja postavljenih šezdesetosmom. kapitalističkim društvima porekla stvarnost tela 82 . ono što je moć načinilo snažnom navikava se d a j e napada. ipakje ovde pogrešan. i tako se bitka nastavlja. Quell Corps?: Koji pravac uzima evolucija telesnih odnosa između masa i državnog aparata? Fuko: Pre svega. doktora i političara zbog ideje nezakonite kohabitacije (l'union libre) ili slobodnog abortusa? Utisak da moć slabi ili da se koleba. Izne­ nada.. Neko bi rekao da je ono što se dešavalo posle 1968.. Da li je to revolucionarna borba. mora se ostaviti po strani široko prihvaćena teza da je moć. Tačno u skladu sa pobunom tela. ne znam. Tako telo postaje predmet konflikta između rodite­ lja i dece. ako ne i suštinskih elemenata. objektivizacija sek­ sualnosti. Da li se sećate pan­ ike institucija socijalnog tela. nalazimo nov način ulaganja koji se više ne očituje u obliku kontrole putem represije. Uzmimo određen primer kao što je autoerotika. Ali to nije "opor­ avljanje" u levičarskom smislu. javlja se panična tema: užasna bolest raz­ vija se u zapadnom svetu. godine. za preplanulost do pornografskih filmova. U tom prizivu. Ali seksualnost. važnost koja je dana telu jedna je od značajnih. Pobuna seksu­ alnog tela obrnuta je posledica ove povrede. Ono što nastupa uobičajeni je strategijski razvoj borbe. postajući objektom analize i staranja. Kakav je odgovor na strani moći? Ekonomska (možda i ideološka) eksploatacija erotizacije. već kontrole putem stimulacije. sadržanim u pi­ tanju jednačine: marksizam=revolucionarni pro­ ces. braku. nalazi se izložena protivnapadu u tom istom telu.. a sporno je da li je to omogućilo šezdesetosmu. postoji odgovarajući na drugoj strani. Quell Corps?: Da li bi to opravdalo toliko puta raspravljano ireklame? Fuko: Uopšte se ne slažem sa tom pričom ο "opor­ avljanju". reorganizovati svoje snage. nešto duboko antimarksističko. preplanulo!". u i nad svojim telom. pristojnosti. Kroz medijum porodica. uspostavlja se nad telima dece. moć se može povući. istovremeno dovodi do pojačavanja želje svakog pojedinca za. izgledajte dobro. Kako se evropski revolucionarni pokreti mogu osloboditi od "Marks-efekta". Deca masturbiraju. jednačine koja je konstituisala oblik dogme.. "Razgolitite se .RAZGOVORI seksualnosti. Moć. Mora se priznati neodređenost borbe . udružena sa telesnim proganjanjem. mada ne na njihovu inicijativu.iako to ne znači da joj jed­ nog dana neće doći kraj. Restrikcija masturbacije jedva da je započeta u Evropi sve do osamnaestog veka. Za svaki potez protivnika.ali budite vitki. od proizvoda "oporavljanje" tela putem pornografije Quell Corps?: Nije li nova revolucionarna strategija morala proći kroz nove definicije politike tela? Fuko: Pojavljivanje problema tela i njegova sve veća važnost proishodi iz toka političke borbe. Iznenada. deteta i instanci kontrole. nakon što se uložila u telo. u našim buržujskim. uložiti sebe drugde.

što stvara učinke na nivou želje .i takođe na nivou znanja. Ako je. Quell Corps?: Ali marksistička perspektiva uključuje svesnost ο posledicama moči po telo u praktičnoj situaciji. ako bi funkcionisala samo putem cenzure. Daleko od toga da sprečava znanje.jer moć bi bila krhka stvar ako bi njena jedina funkcija bila da guši. Ako je bilo moguće konstituisanje znanja tela. fabrikama. da bi je se dočepala. Ustvari. Mora se proučiti kakvu vrstu tela sadašnje telo treba. gra­ dovima. time što je fiziološko. porodicama. I dok postoje veoma intere­ santne stvari u vezi sa telom u Marksovim delima. bolnicama. čini veoma neadekvatnom i potencijalno opasnom. obdaren svešću na koju je moć onda usmerena. telesno nego primena moći. stanovima. to je učinjeno posredstvom skupa vojnih i obrazovnih disciplina. U pogledu marksizma. Tada je otkriveno da kontrola seksualnosti može biti razblažena i zadobiti nove forme. minucioz­ no i konstantno.TELO/MOĆ u korist duše. pitam se ne bi li. te da industrijska društva m o g u biti zadovoljna sa mnogo labavijim oblikom moći nad telom.. s obzirom na činjenicu da današnji politički i ekonomski zahtevi sve više nas­ taju u korist nadnice nečijeg tela a ne nadničarske klase. ništa nije više materijalno. naprotiv. kojoj su me­ hanizmi moći uglavnom redukovani. Zato mi se predstava represije. Takođe bih razlikovao sebe od paramarksista kao što je Markuze koji je prikazao represiju i njemu preuveličanu ulogu . u korist svesti i ideologije. idealnosti. Kao da su "revolucionarni" diskursi još uvek utopljeni u ritualne teme izvedene iz marksističkih analiza. I onda. svesnosti.. počev od šezdesetih. počelo se shvatati da takva glomazna moć nije više neophodna kao što se smatralo. Činjenica da je moć tako duboko ukorenjena i da je teško izbeći njen zagrljaj posledice su svih ovih veza. na način velikog super-ega. Otuda teški disciplinarni režimi u školama. marksizam shvaćen kao istorijska stvarnost imao je užasnu tendenciju da uguši pitanje tela. 83 . blokade i represije. Koji način ulaganja tela je neophodan i dovoljan za funkcionisanje kapitalističkog društva poput našeg? Mislim da se od osamnaestog do početka dvadesetog veka verovalo da je ulaganje u telo putem moći moralo da bude teško. primenjujući se samo na negativan način. To je počivalo na osnovu moći nad telom. retko se čuje da se ο potonjem kao takvom raspravlja. kod analiza koje daju prioritet ideologiji. kako počinjemo da shvatamo. Međutim. pre nego neko postavi pitanje ideologije. Zaista. kasarnama. uznemiruje što je tu uvek pretpostavljen ljudski subjekt u granica­ ma modela koji pruža klasična filozofija. bilo više materijalistički proučiti najpre pitanje tela i efekte moći po njega. moć snažna to je stoga. ona ga proizvodi. Quell Corps?: Da li biste mogli napraviti razliku između vašeg zanimanja za telo od drugih savremenih interpretacija? Fuko: Mislim da bih napravio razliku između mene i marksističkih i paramarksističkih perspektiva. fizičko. Jer. nisam od onih koji nastoje da iznesu na videlo posledice moći na nivou ideologi­ je. Fuko: Naravno. organsko znanje ο njemu postalo moguće.

tu je pitanje . državni aparat mora biti dovoljno netaknut da bi mogao da bude iskorišćen protiv klasnih neprijatelja.osvajanja državnog aparata: treba li ga shvatiti kao jednosmerno preuzimanje.koja je još uvek psihijatrija današnjih psihijatara . Uopšte ne tvrdim da je državni aparat nevažan. u odnosu prema toj psihijatriji . što je treća posledica . Ova praksa i teorija. Tek tada. jer klasna borba neće biti p r a v e d n a do neposrednog okončanja bez us­ postavljanja diktature proleterijata. na mnogo trenutačnijem i svakodnevnom nivou. Zar tu ne zanemarujete državni aparat? Fuko:Tačno je da su od kasnog devetnaestog veka marksisti i "marksizovani" revolucionarni pokreti pridali poseban značaj državnom aparatu u in­ teresu njihove borbe. Ako se uspe u modifikovanju odnosa moći onoga u šta ulazi psihoanaliza.mnogo puta raspravljano unutar samog marksizma . koji je preuzet.RAZGOVORI Quell Corps?: Vaše proučavanje usredsređeno je na sve mikro-moći koje se primenjuju na nivou svakodnevnog života. praćeno odgovarajućim modifikacijama. Kao drugo. ostaje činjenica da je u našim društvima karijera psiho­ analize uzela druge pravce i da je često bila objekt različitih ulaganja. Međutim. i učine nepri­ hvatljivim posledice moći koje se propagiraju. Ta posledica je veoma značajna. Ovo se očigledno desilo u SSSR-u. Zaista.biće neophodno imati resurse za tehničare i specijaliste. državni aparat se bar do izvesne mere mora sačuvati. Državni aparat mora biti podrška ali ne do kraja. Quell Corps?: Možemo li se sada okrenuti naukama ο čoveku. psihijatrije degeneracije. uzmite ono što se dešava u istočnim zemljama: ljudi koji su tamo uzeli učešća u psihoanalizi nisu najdisciplinovaniji među psihijatrima. ali mi se čini da se. ukazujući na saučesništvo psihijatara sa političkom ulogom. iznu­ tra organizovana na isti način kao i državni aparat. mora se pozvati stara klasa koja je up­ oznata sa aparatom. takođe ne budu izmenjeni. posebno psihoanalizi? Fuko: Slučaj psihoanalize zaista je zanimljiv. ispod i pored društvenog aparata. Tako dolazimo do druge posledice: tokom trajanja dik­ tature proleterijata. koju je u Francuskoj predstavljao Magnan. Da bi se to učinilo. uglavnom buržujska. Dakle. Psi­ hoanaliza je utemeljena u suprotnosti prema jednoj vrsti psihijatrije. ili je to prilika za uništenje ovog aparata? Znate kako je to pitanje konačno rešeno. revolucionarni pokreti moraju posedovati jednake političko-vojne snage i tako se konstituisati kao partija. Šta su bile krajnje posledice toga? Da bi bili sposobni za borbu sa državom koja je mnogo više od proste vlade. to će funkcionisanje državnog aparata učiniti mnogo 84 . Opet.psihoanaliza je odigrala ulogu oslobađanja.da bi se upravljalo državnim aparatom. ali ne i uništen . eugenike i nasleđa. sa istim mehanizmima hijerarhije i organizacijom moći. Neizbežnost njenih aktivnosti su posledice koje vode u funkcije kontrole i nor­ malizacije. između svih uslova potrebnih da bi se izbeglo ponavljanje sovjetskog iskustva i da bi se sprečilo da se revolu­ cionarni procesi obiju ο glavu. delovala je kao sjajna suprotnost psihoanalizi. kao jedna od prvih stvari mora se razumeti da moć nije lokalizovana u državnom aparatu i da se ništa neće promeniti u društvu ako mehanizmi moći koji funkcionišu spoIja.

institucije. u početnom stadijumu industrijskih društava. budući da ga nijedna osoba u potpunosti nije mogla zamis­ liti. Da bi to pratili. podjednako. Fuko: Intelektualac više ne mora igrati ulogu savetnika. delanja i oblici ponašanja. posledica i kontra-posledica. jake tačke. medicina je odigrala ulogu zajedničkog imenitelja. Čemu onda ta svetogrdna skromnost (pudeur) koja insistira na poricanju da psihoanaliza ima ikakve veze sa nor­ malizacijom? Quell Corps?: Ko ili šta koordinira aktivnosti agena­ ta političkog tela? Fuko: To je izuzetno složen sistem odnosa koji dovodi do toga da se na kraju pitamo kako. Frojd je bio veoma svestan svega toga.kao aktuelna šema bitke . održavanje kuće: i onda. Projekat. a danas je to suštinska uloga istoričara. topološki i geološki pregled bojnog polja . psiholozi. Ali da se govori "Ovo morate učiniti!". us­ postavljen posebni kazneni aparat zajedno sa siste­ mom za razdvajanje normalnih i abnormalnih.TELO/MOĆ težim. Ono što je efektivno potrebno jeste razgranata. Ono što intelektu­ alac može učiniti je da pruži instrumente analize. Koherencija takve istorije ne potiče od otkrivanja projekta već od logike opozitnih strategija. može biti tako vest u svojoj distribuciji. oblici znanja: javna higijena. I sad vidimo celo razmnožavanje različitih kategorija socijalnog rada. Njen diskurs postavio je u kruženje jednu instancu do sledeće.. ona koja omogućava da se odrede relacije slabosti. To je veoma komplikovan mozaik. Quell Corps?: Vaša proučavanja ludila i zatvora omogućavaju nam da sagledamo konstituciju čak i disciplinarnijeg oblika društva. zdravlje.to je uloga intelektualca. meha­ nizmima. taktike i ciljevi koje treba usvojiti stvar su onoga ko vodi borbu. To ispitivanje bi nam omogućilo da iznova otkrijemo uslove pojavljivanja nauka ο čoveku: velike napore u disciplini i normalizaciji u devetnaestom veku. Druga prednost sprovođenja kritike odnosa koji postoje na trenutnom nivou bila bi da se učini nemogućim reprodukcija oblika državnog aparata unutar revolucionarnih pokreta. pronicljiva percepcija sadašnjosti. Naravno.postignuta putem uspeha napada i protivnapada. nikako. Drugim rečima. U ime medicine ljudi su dolazili u inspekciju kućnih prostorija i.. Uzmite primer filantropije u ranom devetnaestom veku: javljaju se ljudi koji stvaraju posao od uključivanja u tuđe živote. Čini se da ovi istorijski procesi prate skoro neumoljivu logiku. položaje u koje su se učvrstili. Arheologija nauka ο čoveku mora biti utemeljena putem proučavanja mehanizama moći koji su uvela ljudska tela. Bio je svestan superiornosti njegovog mesta u problemu normalizacije. reciprocitetnoj kontroli i prilagođavanju. Fuko: Nastojao sam da analiziram na koji način je. izvan ovog konfuznog skupa funkcija. socijalni radnici. po­ javljuju se određene ugledne ličnosti. inspektori. nužno je konstruisati istoriju dešavanja u devetnaestom veku i načine na koji je današnja veoma složena veza snaga . Quell Corps?: Kako vidite ulogu intelektualaca u militantnoj praksi? 85 . ishranu. Tokom izvesnih perioda tu se javljaju agenti vezivanja.

str. Selected In­ terviews and Other Writings 7972-1977.RAZGOVORI klasifikovali su pojedince kao umno poremećene. Zanimljiva stvar je doznati. Engleski prevod francuskog teksta.. različiti delovi bili uklopljeni. Jun 1975. 2-5. septembar/oktobar 1975. 86 . preuzetog iz: Quel corps?. veoma raznovrsni mozaik koji uključuje sve te "socijalne radnike". 2. izvan konfuznih matrica filantropije.. Ali se tu isto tako javlja. već kako su. u smislu strategije. kriminalne ili bolesne. godine Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Power/Knowledge". ne koji globalni projekat predsedava svim ovim razvojima.

možemo započeti diskusijom ο vašem zanimanju za objavljivanje dosijea ο Pjeru Rivijeru. Diskurs psi­ hijatara. ba­ rem delimično. tako snažno i tako čudno. Ipak. i psiholozi): dakle. i posebno ο vašem interesovanjuza činjenicu da je. ne verujem da se išta može reći ο tome. kako vam se sviđa. ipak. pobedio ili izgubio. uglavnom neuspelih. objavljivanje knjige je za mene bio način da se kaže praktično svim psihićima (psihijatri. čestitati na obazrivosti i razumnosti sa kojom su se odrekli diskusije ο Rivijeru. njiho­ voj psihologiji. da na kraju zločin završi tako što više ne postoji. Moram im. psihologa i kriminologa neiscrpan je oko fenomena delikvencije. Znate kako sada svi pričaju ο delikventima. Ali uopšte. Međutim. no koji je uspeo putem svog veoma 87 . psihoanalitičara. niko nije imao šta da kaže. zato što govor samog Rivijera ο njego­ vom postupku toliko dominira. ne znam. i onda ne samo svi aspekti suđenja već i apsolutno jedinstveni svedok. prisutni ste tu već nekih 150 godina. I danas vam mogu reći ono što nije moglo biti rečeno u XIX veku". koji je tvrdio da je Rivijer bio ilus­ tracija paranoje kako ju je definisao Lakan. Tako d a j e opklada ili dobijena ili izgubljena. smatram da se Rivijer mora uporediti sa Lasenerom (Lacenaire). Fuko: Za mene je knjiga predstavljala zamku. jer mi je potajna želja. on beži kroz samu činjenicu tog diskursa koji je u rukama onog koji ga je počinio. Osim jedne budale. teško je raspravljati ο samom događaju. Dakle. ili u svakom slučaju toliko izmiče svakom mogućem razumevanju.. i ο središnjem problemu -a to je samo ubistvo . Ako želite. PJER R I V I J E R . to je diskurs koji dat­ ira nekih 150 godina unazad. sam zločinac. bila da čujem kako kriminolozi.. a da to ne bude korak nazad u odnosu na njega. teško u ičemu zadivljujućih. nagonima i željama. još jednom. Ipak.i ο ličnosti koja ga podstiče. zločinu ili postupku. Fuko: Da. naravno. m o g u reći da sam pobedio. Prema tome. Kako onda postavljate sebe u odnosu na nemogućnost tog diskursa? Fuko: Nisam ništa rekao ο samom Rivijerovom zločinu i. psiholozi i psihijatri raspravljaju ο slučaju Rivijer svojim bljuta­ vim jezikom.J A . tamo ste imali veličanstven slučaj: 1836. do 1830. oni su se bukvalno sveli na tišinu: nijedan nije ustao i rekao: "Evo šta je Rivijer bio u stvarnosti. Osim tog izuzetka. psihoanalitičari. i evo slučaja koji je istovre­ men sa vašim rođenjem. godine trostru­ ko ubistvo. da se ne može reći nešto ο tom središnjem problemu. Šta imate da kažete na to? Da li ste bolje pripremljeni da raspravljate ο tome nego vaše kolege u XIX veku? U izvesnom smislu. itd. vidimo fenomen kojem nema ravnog bilo u istoriji zločina ili diskursa:zločin koji prati diskurs. koji je ostavio preko stotinu strana autobiografije. napravljen film na osnovu toga. No. koji je bio njegov savremenik i koji je počinio celu gomilu manjih i rđavih zločina.

bili rđavi i neplemeniti. I najzad. A ipak. ako ne i isti govor. Ipak. seljaci koji žive na istom mestu. Bilo je teško svesti celu kinematografsku aparaturu. a verovatno i danas. Međutim. U stvari. onaj kojim govore danas. postupcima koji su na kraju krajeva. a ne film ο zločinu. bila je to. Predmet Rivijer pojavio se 1836. sa jedne strane. Ono što je još značajnije u Alijoovom filmu jeste da on seljacima pruža njihovu tragediju. celu film­ sku aparaturu na takvu tananost. godine bude ispunjen onim što bi bio govor seljaka tog doba. a sa druge strane. Dakle. izgubila bi se suština. kao da je to bio događaj i ništa drugo do kriminalni događaj. više od veka. Alijova je zasluga za to. unutar Rivijerovog govora da bi film bio film ο sećanju. I stoga je važno pokazati seljake danas u toj staroj drami koja je istovremeno i tragedija nji­ hovih života: kao što su grčki građani gledali prika­ zivanje sopstvenog grada na pozornici. više od 150 godina. posedovanju. ali jako malo literature seljaka. i mislim da se to desilo u mišljenju sudija. Alijo je odlučio da proslavi uspomenu na to delo na istom mestu. jedinstveno. Ona je uvek unutar te tragedije koju pokreće seljački svet.RAZGOVORI inteligentnog diskursa da načini da ti zločini posto­ je kao stvarna delà umetnosti. propisima. ako hoćete: on je uspeo da pruži snažnu stvarnost. tragedija zakona. rekao bih. ali su sjaj i inteligencija njegovih zabeleški svemu tome dali konzistenciju. to su isti glasovi. štaviše. Rivijer je nešto sas­ vim drugo: uistinu neobičan zločin koji je oživljen još neobičnijim govorom kojim je zločin prestao da postoji. istim glasom. Bilo je nužno smeštanje. i to je stvarno iz­ vanredno. te da samog Lasenera načine umetnikom kriminala. to su isti seljaci koji na is­ tom mestu ponavljaju iste postupke. sa glumcima. godine. ono što je najbliže tom obliku govora jeste. da taj diskurs ο sitnom normandijskom seljaku iz 1835. na jeziku koji jedva da je književni. godine na svom jeziku. I tu je mogućnost 88 . isti ak­ centi. U suštini. Kao kriminalac. legalnosti. isti nespretan i bučan govor koji prebrojava iste stvari bez skoro ičega promenjenog. i slično. dvadeset godina nakon utemeljenja Code Civil: novi zakon je nametnut svakodnevnom životu seljaka i on se bori u tom novom pravnom univerzumu. zakona i zemlje. i sa gotovo istim likovima koji su tamo preko 150 godina. ovde imamo tekst koji je napi­ sao seljak 1835. tragedija seljaka do kraja XVIII veka još uvek je bila glad. koji se fokusirao na ideju siromaha koji dobija mogućnost da govori? Ili ste već razmišljali ο tome? Fuko: Ne. Cela drama ο Rivijeru nije drama ο za­ konu. u istoriji filma. ili seljačke ekspresije. Grčka tragedija koja uvažava rođenje zakona i moralne posledice zakona po čoveka. braku. Koju ulogu može da odigra ta činjenica da sadašnji normandijski seljaci mogu da sačuvaju. zahvaljujući filmu. on je bio poprilično sitna riba. ali se u potpu­ nosti slažem sa idejom. poput svake velike tragedije. počevši od XIX veka. da li se slažete sa projektom filma Renea Alijoa (René Allio). desetinama godina. Rekonstituisanjem zločina spolja. tog doba? Fuko: Znate da postoji mnogo literature ο selja­ cima. To je drugačija tour de force. to jest. to jest. duh tog događaja.

užasno uzdržan. u skloništu u koje bi sasvim mogli pobeći od svoje stvarnosti. u osnovi. u: Sylvère Lotringer (ed. Zbog toga. tako je kao u Alijoovom filmu. nije se usudio da im kaže šta je zapravo bilo u pitanju. mislim d a j e politički veoma važno dati seljacima mogućnost igranja tog teksta seljaka. dopustio da se naturščiciseljaci predstave. da­ kle.. Ja sam zapravo više mislio na unekoliko nesrećnu simetriju: danas je veoma moderno praviti filmove ο pokvarenosti i monstruoznosti buržoazije. zločin nije predstavljao problem za njih. tuče. Verovatno samo zato što tamo nasilje nikada nije prisutno na plastičan i teatralan način. njihov svakodnevni život. u istoriji. za te seljake da igraju sebe. Kad im je rekao. Foucault Live: Collected Interviews. nego u igranju te vrste zločina. do izvesne mere. Osim toga. bio je veoma iznenađen da vidi da su to veoma lako prihvatili. u drami koja pripada njihovoj generaciji. svih ljudi iz gradova koji su u osnovi izvan veoma direktne komunikacije između seljaka XIX veka i onih XX veka. 203-206. popričati i raditi mnoge stvari. I Alijo. 1996. ali na kraju. PJER RIVIJER. Nema ništa od te lirike nasilja i seljačke podlosti koje se izgleda bojite. u ovom filmu postojao rizik od padanja u zamku indiskretnog nasilja seljaštva? Fuko: I da se na kraju ponovo poveže sa tradicijom užasne predstave seljačkog sveta. I. oni bi se osećali verovatno manje teatralno i scenski. sa svojim sopstvenim nazorima. gustina. ali sa druge strane. do izvesne tačke. gledajući ih vidimo d a j e uvek prisutna velika finesa i oštrina osećanja. kao kod Balzaka i Zole. i iznad svega. Da lije. Naprotiv. stvari ο kojima se jedva govori. suptilnost čak i kod poročnosti.. Naravno da postoje neke frenetične scene. dao im ih je dosta slobode u njihovom jeziku. zločin ih je oslobodio. da im je dao dosta objašnjenja upućujući ih. tuče među decom oko kojih se svađaju njihovi roditelji. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: " I . prigušene stvari. 1961-1984. koje je Alijo uspeo da vizualizuje i. bio je to svojevrstan prostor na kom su se mogli sresti.).. I kad pogledamo kako je Alijo privoleo svoje glumce da glume. ne mislim.. Otuda važnost i glumaca koji nisu seljaci da predstavljaju svet zakona. nijedan od likova nema tu osobinu neobuzdanog divljaštva zveri koja se u određenom stepenu na­ lazi u literaturi ο seljaštvu.. izgov­ oru. Ono što postoji su žestine. ako želite. U stvari. USA: SEMIOTEXT[E]. zapravo. koje su. advo­ kata.JA. sudija. umesto da bude prepreka. 89 . užasno osetljiv i. ali i kao u dokumen­ tima. ali ne nasilje. I kad bi bili zamoljeni da odigraju nešto bliže njiho­ vom svakodnevnom životu i aktivnostima. pomalo dalekog.. Pierre Riviere". kad je počeo da im priča ο mogućnosti snimanja filma. gestikulaciji. te scene nisu veoma česte. itd. lako možete videti da im je u nekom smislu bio blizak. često nežnost. str. Svako je užasno inteli­ gentan u ovom filmu. Ali. zar tu ne postoji opasnost sadržana u činjenici da oni započinju da govore samo kroz takvu mon­ struoznu priču? Fuko: To je nešto čega bi se mogli bojati. umesto da ih blokira. mitskog. ponavljanja.

bez sumnje. Nisam.. od Vidala de la Blaša (Viđale de la Bloche). drugom u društvenim naukama? Da li je geografi­ ja neko "mesto" u vašoj arheologiji znanja? Zar vi. Najpre sam pokušao da napravim genealogiju psihijatrije. taj bi spisak bio gotovo beskonačan. arheologizujući. refleksiju ο ideologijama i strategijama prostora. dobra metoda ako se hoće načiniti korektna. svih oblasti znanja ο kojima ne govorim. iznenađeni vašim ćutanjem kada je reč ο geografiji (ako ne grešimo. Ispitujući geografiju naišli smo na izvestan broj po­ jmova: znanje. vi se na geografiju pozivate samo u jednom saopštenju posvećenom Kivijeu (Cuvier) i to samo da biste je prognali u prirodne nauke). spisak) od nauka ο čoveku (ispitivanje. već mora biti shvaćena kao sistem uređene rasutosti. na jedan ili na neki drugi način. potom. jer. još opštije. to možemo korektno da učinimo samo pod uslovom da je povežemo.Geografija mora da bude u središtu onoga čime se bavim". prenerazili bismo se da je geo­ grafija bila uzeta u obzir. postarali da se zatvore. Ali ako hoćemo da napišemo neku istoriju koja ima smisla. epistema. Pokušaćemo. takođe. pu­ tanje kojima prolazi sila. Kada bih napravio spisak svih nauka. disciplina). koja je "izmeštena".. ni igrom stalnih pojmova. koja je politički učinkovita. čista istorija. ne odvajate iznova prirodne nauke (istraživanje. Mišel Fuko Herodot: Posao kojeg ste se poduhvatili velikim delom preseca (i snabdeva) refleksiju ο geografiji kao i. od marksizma. odnosno zato što bi u njenoj istoriji bilo nečeg egzemplarnog. 91 . tačke sukoba. Bili smo.PITANJA MIŠELU Ο GEOGRAFIJI FUKOU ". sa borbama koje se odvijaju u toj oblasti. pojmovno dezinfikovana. filozofi ne znaju geografiju. moć. da se neka diskurzivna tvorevina ne određuje ni predmetom ni stilom. Kantu i Hegelu uprkos. Da li krivicu treba svaliti na geografe koji su se. imao sam izvesno iskustvo i zato što sam tu osećao borbe. da li treba okriviti filozofe. Hipoteza koju ste izneli u Arheologiji znanja. ili na neki drugi način. To je. napetosti. pogled. da se zaštite od društvenih nauka. kojima sam blizak na jedan. da vidimo ima li nečeg iza toga. svih saznanja. epistemologije i istorije nauka. diskurzivna tvorevina. ne govorim ο arheologiji. niti istrajnošću neke tematike. Paradoksalno. to mi se ne čini dobrom metodom. Ne govorim ο biohemiji. samim tim ukidajući mesto gde bi se geo­ grafija mogla ustanoviti? Fuko: Najpre plitak empirijski odgovor. a ο kojima bih morao da govorim. koja se može iskoristiti. ozlojeđene na geografiju koja se ne da svrstati. odnosno. Izabrati neku nauku zato što je zanimljiva. napravio ni arheologiju istorije. a vaša je arheologija pomogla u usmeravanju naše refleksije. zato što sam radio u psihijatrijskoj bolnici. zato što je važna. čak. omogućila nam je da bolje zaokružimo geografski diskurs. koja je jednom nogom u prirodnim. nauka.

ono što može privući nekog filozofa. napetosti. budući da moć drži istiniti diskurs koji je strateški delotvoran. proučavajući političku ekonomiju i prirodnu istoriju. odnosno hoće da vlada istinitim diskursom ο nekoj. u prirodnoj istoriji. može da napravi teoriju nauke i da ustanovi podelu između nauke i ideologije. bavio sam se njome samo u zavisnosti od tih borbi. jeste ili da presuđuje u već pokrenutoj polemici. ta pozicija presuditelja. nikada ne uzima u obzir. ili da izvlači korist iz nje. zapravo. jer mi se čini vezanom za univerzitetsku instituciju filozofije. dotakli ste i oblast geografije. U mome pitanju nema zahteva za nekom hipotetičkom arheologijom geografije. Vrlo se 92 . sudije. Problem. ulog. jeste pozitivistički projekt. Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie). kazneni sistem. Nikada nisam čuo da se pravi neka opšta istorija humanističkih nauka. one su podzemne. putanje sila u geografiji. Tako primećujemo da se geografija stalno dotiče.RAZGOVORI Istorija kojom sam se bavio. to nije stoga što postoji polemika u kojoj bih želeo da presuđujem. ili neku antropogeografiju. Napraviti zakon u sva­ koj nauci. univerzalnog svedoka. Ti su istoričari pokušavali da pokrenu dijalog sa geografijom. na vama koji ste direktno vezani za ono što se događa u geografiji. Nisam siguran da u nekim oblicima "obnovljenog" marksizma nis­ mo imali sličan pokušaj. mogu da vam posluže . Uostalom. U osno­ vi. koji ste suočeni sa svim tim sukobima moći koji prolaze kroz geografiju.biću očaran. Herodot: To dovodi u vezu hipotezu koju vam pre­ dajem: ako postoje tačke sukoba. bilo kojoj nauci. u kaznenom sistemu. nekog arheologa. Ako ste prinuđeni da uzmete druge. ili još. kao nauka ο naukama. već određena arheologija humanističkih nauka. Odajete im poštu na mnogim mestima. zaista: samo sam iznenađen. ali se. opklada. koji se sastojao u tome da se kaže: marksizam. na vama je da im se suprotstavite. jeste uloga koju apsolut­ no odbijam. odnosno da obnove neku geo-istoriju. psihijatrija. da iznađete instru­ mente koji bi vam omogućili da se borite. niti da se pravi neka opšta kritika mogućnosti nauka. već stoga što sam bio ve­ zan za izvesne borbe: medicina. Fuko: Tačno je da značaj neke polemike može biti privlačan. morali biste da mi kažete: "Vi se ne bavite tom stvari koja vas ne zanima previše i koju ne pozna­ jete dovoljno". odnosno da preobrazite moje in­ strumente. A ja ću vam odgovoriti: "Ako jedna ili dve stvari (pristup. Podnaslov knjige Reči i stvari nije bilo koja arheologija. odnosno metoda) za koje sam verovao da mogu da ih upotrebim u psihijatriji. one se ne vide već zbog same činjenice što u geografiji nema polemike. kako istina istorije može da ima politički učinak. Alija nipošto ne spadam u tu vrstu filozofa koja vlada. ali takođe mislim da se valja čuvati te volje za esencijalnošću: ako ne govorite ο nečemu to je sigurno stoga što vas ometaju velike prepreke koje ćemo ukloniti. pokažite mi ih zato što ću i ja od toga da imam koristi. No. niti nekog razočaranja. Na vama je." Herodot: Vrlo se često pozivate na istoričare: Lisjena Fevra (Lucien Febvre). Brodeta (Braudel). No. Izučavajući ih bili ste u prilici da se susretnete i sa geografijom. Fuko: Skrupuloznost mi nameće da odgovorim samo činjeničnim argumentima. nekog epistemologa. Ako se bavim analizama kojima se bavim.

1. Francuska. možda je to stoga što je hotimično vezana za istorijski. moći da razgraničimo različite periodizacije i da. G. Herodot: Ako geografija nije vidljiva. Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie. mikrobiologiji. svaki sloj događaja priziva blisku periodizaciju. koji su njihovi učinci. Gallimard. Pronaći mesto geografiji značilo bi da arheologija znanja ima projekt totalnog i iscrpnog pokrivanja svih domena znanja. koja je u opreci sa mekoćom. epoha. a to nipošto nije ono što imam na umu. zapadni svet. već: koji je bio najsmeliji put do istine?To je bilo Ničeovo pitanje. u kom smislu bi se za njega moglo reći da je filozof? Ja sam uzalud govorio da nisam filozof: ako je isti­ na ono što me zaokuplja onda sam. Ne više: koji je najsigurniji put do Istine?. To pitanje se. u kojem izvodite svoja iskopavanja. da primetimo strogu brigu za periodizacijom. odnos­ no čak ni precizirani. kako se sve to prepliće sa odnosima moći? Ako krenemo tim putem. ako nije u polju koje vi istražujete. Philosophia. apsolutno prožimaju čitavo zapadno društvo već hiljadama godina. Koja je njihova istorija. a ne zato što ο tome nešto nesvesno znamo. određivanja mesta. obrnuto. a da nije postavio pitanje "šta je saznanje?". Dečje novine. prinuda istinitog. dostignemo različite nivoe. izlažući se opasnosti maglovitih. demografiji i čemu sve ne? Tu nema mesta u pravom smislu reči. što bi značilo da posedujemo znanje do kojeg ne možemo da dopremo. filozof. obaveza istine. Gornji Milanovac 1991. Paris. takođe. sa relativnom neodređenošću vaših loka­ lizacija. nomadskih razgraničenja i maglovite. u stvari. odnosno "šta je istina?". preobrazilo. U kom smislu bi se za nekoga koje verovao d a j e filozof. od Ničea. Tome se ne može izbeći. Nesigurne spacijalizacije koje su u suprotnosti sa brigom ο prekrajanju delova.1. perioda. ritualizovane procedure za njeno proizvođenje. ali kako bismo to mogli učiniti i na far­ makologiji. a da nisu zaista opravdani. Možemo. Tako se dolazi do složene metodologije diskontinuiteta". Pitali ste me da li za geografiju ima mesta u arheologiji znanja? Da. kao i Huserlovo u Krizi evropskih nauka? Nauka. Kriza evropskih nauka. 1936. da pojmimo i stvorimo metodologiju diskontinuiteta u vezi sa pro­ storom i prostornim stupnjevima. Belgrad. s obzirom na nivo koji izaberemo. Prostori na koje se pozi­ vate bez razlike su hrišćanstvo. a sada su univerzalizovane kako bi postale opšti zakon svake civilizacije.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI dobro može ne govoriti ο nečemu naprosto zato što to ne poznajemo. u svakom slučaju od Dekarta. 1 Husserl (Ε. Granel. Vi zaista prednost dajete vremenskom činiocu. Možemo. severna Evropa. čak je i potrebno. Arheologija znanja nije ništa drugo do način na koji se pristupa određenoj stvari. pod uslovom da se promeni formulacija. ili arheološki postupak koji. s obzirom na periodizaciju koju damo sebi. 1976. pp. već bi va­ ljalo uraditi arheologiju geografskog znanja. tada geografija proizlazi iz iste metode. prevod Zoran Đinđić). svemu uprkos. trad. nomadske spacijalizacije.) (Edmund Huserl.). pošto ćemo. Potrebno je iskušati tu metodu na geografiji. prednost daje vremenskom činiocu. oduvek bila vezana za problem sazna­ nja. Pišete da "svaka periodizacija u istoriji prekraja određeni nivo događaja i. 93 . Tačno je da je Zapadna filozofija. 77176 {Le Crise des sciences européennes et la Phénoménolgie transcendentales.

po malo nomadizujući. tlo. premeštanje. začelo. arhipelag. to je stoga što dokumentacija koju sam prevrnuo unekoliko prevazilazi Francusku. morao da se pozovem na nešto što se dogodilo drugde. u isto vreme. ponekad čak i geografskih metafora: teritorija. italijanskom društvu itd. mesto. kako bih označio. Ukazujemo na činjenicu da geografski diskurs proizvodi malo pojmova i uzima ih po malo odasvud. možda bi bilo potrebno precizirati . Horizont: slikarski. počev od koje tačke bi se moglo reći: "Događa se nešto drugo. mogućnost jednog čoveka da tu metodu sledi. Herodot: Ti pojmovi. Fuko: Ali da li ste vi sigurni da ja te pojmove poza­ jmljujem od geografije. Region: poreski. Polje: ekonomsko-pravni pojam.gde se ta vrsta procesa zaustavlja. Naime. što je poslužilo kao model. administrativni. a ne od onoga od čega ih je upravo geografija pozajmila? U Surveiller et Punir (1975). što se dogodilo ranije.rasipanje i. da pronađem mesto tim fenomenima u anglosakson­ skom. narod. što nije baš jasno. Tlo: istorijsko-geološki pojam. Ne preciziram unapred. da bi se razumeo neki francuski fenomen. 94 . Fuko: Dobro. ukoliko je bilo regionalnih ili lokalnih promena. region. Izraz je izostavljen u narednim izdanjima. ako ostavljam da lebdi jedna vrsta nejasne gran­ ice. to su osnovni pojmovi za svaki geografski iskaz. polje. vojni pojam.RAZGOVORI Fuko: Ovde dotičemo problem metode.zatvorski arhi­ pelag 2 . geografski pojam. španskom." Herodot: Ta nesigurna spacijalizacija u suprotnosti je sa obiljem prostornih metafora: pozicija. Postoji samo jedan uistinu geografski pojam arhipelag. po malo zapadnjački. Premeštanje: premešta se armija. horizont. ali i prob­ lem materijalnog oslonca koji je.premda bi to bio posao za više ljudi . Ako to ne kažem. opšte pokrivanje društva jednim kaznenim sistemom. to je ono što sam uglavnom radio."Zapravo. pejzaž jeste slikarski pojam. geopolitika. Oblast: pravno-politički pojam. trupe se premeštaju. reference. nesumnjivo. pejzaž. kao i: "Govorim ο čitavoj Evropi. Napokon. 2 Teritorija je. Upotrebio sam ga samo jedanput. To je ono što mi omogućuje. nisu striktno geograf­ ski. ali je i glavni pojam tradi­ cionalne geografije. sasvim prosto. učvršćenje tačaka. oblast. ali i strateški pojam. ipak. ali ona je pre svega pravno-politički pojam: teritorija je ono što određeni tip moći/vlasti kontroliše. hajde malo da pretresemo te geo­ grafske metafore. i to zbog Solženjicina . Vrlo sam često. savršeno bih mogao da kažem: istorija ka­ znenog sistema u Francuskoj. uz izvesna odskakanja. jer bi zloupotreba bilo reći: "Gov­ orim samo ο Francuskoj".

nužno bi bio naveden da ga analizira i razmatra kao unutrašnji preobražaj neke individualne svesti. u osnovi. ili pre njega? Prostor je ono mrtvo. Onaj ko bi diskurs analizirao samo u terminima vremenskog kontinuiteta. Balibar (É. zaista.. Ali verujem da sam kroz te opsesije prostorom otkrio ono što sam.. sasvim prirodno. 1. Fuko: U takvim izrazima u pitanju su. u vezi sa određenim prostornim metaforama. upravljanje moći. 3 Althusser ( L ) . Maspero. U metafore prevoditi preobražaje diskursa tako što ćemo izokola koristiti vremenski rečnik. sraslost. tražio: odnose koji mogu posto­ jati između moći i znanja. omogućuje da precizno zahvatimo tačke kroz koje se diskursi preobražavaju u odnosima moći.1. a to je i normalno pošto se geografija razvijala u send vojske. komandovati).).). jeste da su one geografske koliko i strateške.) koje ovaj tekst koristi. upućuju na te oblike dominacije u kojima se koriste pojmovi kao što su polje. Između geograf­ skog i strateškog diskursa može se primetiti protok pojmova: region geografa nije drugo do vojni region (od regere. teritorija. mišljenja "koje se bori". a koje prostor diskursa postavlja kao teren i ulog političkih praksi. upravo rat.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI Herodot: Ono što je potrebno podvući. tehnokratske. preterane ili nelegitimne.). pre simptom nekog "strateškog" mišljenja. Imate administraciju znanja. navodi na mišljenje da su prostorne metafore. A političko-strateški izraz pokazuje kako se ono voj­ no i administrativno zaista upisuju bilo u tlo. kroz odnose moći i počev od njih. administracija. prenošenja. Herodot: U tekstu Čitati Kapital Attiser postavlja. sraslosti. premeštanja. ne rigorozno. Čim se znanje može analizirati u terminima regiona. Sve. kroz prostorne. Paris Maspero. da su one. Lire le Capital. On će izgraditi još jednu veliku kolektivnu svest unutar koje će se sve događati. bilo u oblike diskursa. dakle. t. 95 . oblasti. 1965. sa njenom sopstvenom vremenitošću. II. Da li je to započelo s Bergsonom. ako hoćete da ih opišete. Naprotiv. daleko od toga da su reakcionarne. Althusser ( L ) . Establet (R. Valja­ lo bi izložiti kritici to isključenje prostora koje vlada već mnogim generacijama. Macherey (P. Lire le Capital. jedno analogno pitanje: "Pribegavanje prostornim metaforama (. ali u isto vreme i kao regresivno. region. postavlja teorijski problem: na koji način one egzistiraju u diskursu sa naučnim pretenzijama? Taj problem može biti izložen na sledeći način: zbog čega određeni oblik naučnog diskursa nužno zahteva upotrebu metafora pozajmljenih od ne-naučnih diskursa?"3Na taj način pribegavanje prostornim metaforama Attiser predstavlja kao nužno. Paris.. nužno vodi ka upotrebi modela individualne svesti. odnose moći koji prolaze kroz znanje i koji vas.. Fuko: Dosta mi je zamerano što mi je prostor bio opsesija i zaista sam njime bio opsednut. pozicija. poli­ tiku znanja. strateške metafore. postavlja i sebi. a provincija je osvojena. Rancière (J. 1965. pokušaj da ga dešifrujemo.). naprotiv. možemo shvatiti proces kroz koji znanje funkcioniše kao moć i da otpratimo njegove učinke. pobeđena teritorija (od vincerel Polje upućuje na bo­ jno polje.

sankcioniše sve devijacije. Te su metode. bili ste "tehnokrata". živo. ne-dijalektičko. policijski aparat je bio jedan od glavnih vektora. bez jedinstvenog aparata. Od trenutka kada se počelo govoriti u terminima prostora. živog kontinuiteta. kako se vode beleške i kako se razvrstava. kako su govo­ rile budale. da su razgraničenja. u terminima prostornih figura. koji su bili carevo oko. ali i u detaljima. Naporedo sa tim svoje mesto pronalazi centralizovana policija koja stalno. kao i prvog vrhovnog tužioca Pariza sa malim zamenikom u provinciji. ali i napoleonovska admin­ istracija.istorijski. Postojao bi tu i jedan shema- 96 .ijedna transverzalna koordinacija institucija i tehnologija. "Organizacija policijskog aparata potvrđuje uopštavanje disciplina u XVIII veku i dostiže dimenzije države". or­ ganskog razvoja. Da li se ta panoptička figura odnosi na čitav državni aparat? U vašoj poslednjoj knjizi pojavljuje se jedan implicitni model moći: rasejavanje mikro-moći. Ipak. odnosno grupe bolesnika. već su se ovi oslonili na te vrste malih regionalnih i rasutih panoptizama. ekonomija . kao što je to parna mašina u poretku proizvodnje. popravnih domova i nastave. Oni nisu razumeli da su otkrivanje sraslosti. upozoravate na etatizaciju škola. ako hoćemo da sh­ vatimo mehanizme moći u njihovoj složenosti. vreme je bogato. Sa panoptizmom smo iznad metafore.ispoljavanja moći.Tome nasu­ prot. kasarne. napretka svesti. ako se negde uspava. Ali sasvim je nešto drugo stalno nadziranje neke grupe školaraca.već je koristila neke od tih postupaka. Mislim da sam naveo jedan veoma lep opis uloge vrhovnih tužilaca u Carstvu. bolnice. bolnica. odnosno dobrotvorna društva. Panoptizam nisu prisvojili državni aparati. ne možemo se držati samo analize državnih aparata. predmetna odsecanja. nepokretno. bez žarišta i središta. tada država nije daleko od toga da se sruši. organizovanje oblasti.i poreski sistem . Korišćenje prostornih termina daje po malo antiistorijski izgled svima onima koji mešaju istoriju sa starim oblicima evolucije. od određenog trenutka. a sve to je jedan isti pogled koji nadzire nerede. plodno. A ako tom sveopštem pogledu nešto slučajno izmakne. Herodot: Sa knjigom Nadzirati i kažnjavati tastrategizacija mišljenja savlađuje jedan novi stupanj. Fuko: Panoptizmom ciljam na skup mehaniza­ ma koji imaju svoju ulogu među svim snopo­ vima procedure kojom se služi moć. iscrpno nadzire. dijalektičko. otklanja opasnost od kriminalnosti. Eksperimentisalo se sa potpunim nadzorom. činilo se to protiv vremena. mreža rasu­ tih aparata. U igri je opis in­ stitucija u arhitektonskim terminima.RAZGOVORI zaleđeno. Spacijalizujući opis činjenica diskursa otvara za analizu učinke moći koji su ve­ zani za njih.Tako d a . da su sve to bili procesi . odnosno projek­ ta postojanja. U zaključku vi čak podsećate na "izmišljenu geopolitiku"zatvorskog grada. naravno . koja je u stanju da sve učini vidljivim pod uslovom da je ona sama nevidljiva. oglašavanja. naučili smo se knjigovodstvu tih indi­ vidualnih podataka. sve do preuzi­ manja odgovornosti kroz religijske grupe. Upravo zato što se "poricala istorija". Sa širenjem o p s e g a . bile uopštene. Taj izum je naročit po tome stoje bio korišćen najpre na lokal­ nim nivoima: škole. Naučili s m o kako se prave dosijea. Naravno. Panoptizam je tehnološki izum u poretku moći.

pokriva glavninu disciplinarne prakse. isuviše insistira. kako je disciplinarno znanje u sebi nosilo model zatvora. silama. Fuko: To je jako zavodljivo. zahtevala ograđeni azil. a politička ekonomija strukturu fabrike. poslovođe i rad­ nika. gotovo jedini instrument moći jedne klase nad nekom drugom. 97 . Herodot: Pošto je geografija. daju mu maksimum svoje efikasnosti. svojim identitetom. Sa sovjetskim društvom imamo primer državnog aparata koji je prešao u druge ruke i koji je društvene hijerarhije. moć u svom vršenju ide m n o g o dalje. svako nosilac izvesne moći i. presecaju i oslanjaju jedno na drugo. to je ono što dobro po­ kazuje obnavljanje škole Žila Ferija (Jules Ferry). sa istorijom. Zar verujete da su mehanizmi moći. Fuko: Administrativna kraljevina Luja XIV i Luja XV. moja hipoteza je da individua nije datost nad kojom se vrši i na koju se svaljuje moć. i time se izlažemo riziku da pro­ pustimo sve one mehanizme i učinke moći koji ne prolaze direktno kroz državni aparat. proletera ne treba dodati figuru građanina vojnika? Prostor utamničenja bi tada bio beskrajno širi i manje nepropustljiv. bila ona nacionalna. Bišaova (Bichat) medicina bolnički krug. na mnoštvu. oblasna ili kantonalna? Pa dakle. koji po­ stoje u radionici između inženjera. ona je m n o g o dvosmislenija zato što je. Nije jedini zadatak moći da reprodukuje odnose proizvodnje.a koji se sastoji u lokalizovanju moći u državnom apara­ tu.shematizam koji se. Vi znate da je u Francuskoj Luja XV izmišljena policija. koji istorio-geografiji daje zadatak da ukoreni i da usadi građanski i patriotski duh. Fuko: Što kao učinak ima stvaranje nekog identite­ ta. bolesnika. glavni. kapitalni. nije manje ročno da on. a koji ga često mnogo bolje podnose. Nipošto mi nije namera da umanjujem važnost i efikasnost državne moći. Individua. Prema vama bi to bio čovek koji pripada određenom narodu? Jer. Herodot: Ako državni aparat nije vektor svih moći. njenoj isključivoj ulozi. željama. prenosnik moći. Mreže domi­ nacije i opseg izrabljivanja prepliću se. konstitu­ tivna za nacionalni diskurs.bilo da to shvatimo kao doskočicu. prolazi kroz mnogo tananije kanale. porodični život. snažno centralizovana.figure luđaka. naročito u Francuskoj sa panoptičko-prefekturalnim sistemom. U stvari. sa svojim obeležjima. u svojoj prikovanosti za sebe samu. popravljaju g a . pokretima. telo. bilo kao hipotezu . u osnovi. seksualnost. Jer. jeste proizvod jednog odnosa moći koji se vrši na telima. ne nalazi ni kod samog Marksa . prestupnika. ostavio gotovo onakvima kakvi su bili u društvu kapitalističkog tipa.da li geografsko znanje nosi u sebi krug granice. zasigurno je bila prvi mo­ del. u toj meri. Naprosto mis­ lim da se na njenoj ulozi. zar utamničenim figurama koje ste istakli . geo­ grafski diskurs koji opravdava granice jeste diskurs nacionalizma. toliko različiti u Sovjetskom Savezu i ovde? Herodot: Pokazali ste kako je psihijatrijska moć nos­ ila u sebi. i koji od državnog aparata pravi povlašćeni. Možemo se za­ pitati . kako je pretpostavljala. uostalom. ali se ne poklapaju.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI tizam koji bi valjalo izbeći .

odnosno geografi XIX veka. preobražava se iz in­ strumenta srazmere u instrument istraživanja. Fuko: Mogu da navedem jednu činjenicu koju iznosim sa puno rezervi. postala instrument ispitivanja (izborna mapa. pa su. konsultujući diplomatsku korespondenciju XVII 98 . mnogo bi se toga moglo reći ο prob­ lemima regionalnog identiteta i ο svim sukobima koji se mogu dogoditi između njega i nacionalnog identiteta. uostalom. One su imale neposredan uticaj među sobom. informacije koje su kolonijalne vlasti. da bi. Mis­ lim da bi geografija mogla biti jedan lep primer discipline koja sistematski koristi istraživanje. Tako bolje razumemo slab epistemološki domet geo­ grafskih radova. voleo bih da vidim kako je istraživanje kao model. isto tako. bili su. vojnici. moglo da posluži kao kalup za velike korake koji su se dogodili od kraja Srednjeg veka do XVIII veka i u kojima su ljudi. smestile unutar tog opšteg oblika kakav je bilo istraživanje . odnosno indus­ trijalci. odnosno kataloga. Herodot: Mapa kao instrument znanja-moći prelazi tri praga koje vi razlikujete: srazmera kod Grka. postoji jedna sveprisutna figura: figura inventara. ispitivanje u XVIII. Neposredno se ukrštajući. mogli direktno da koriste. tako da pronalazimo jedan aspekt vašeg prvog pitanja: zar razlikovanje ispitivanja i istraživanja ne vodi odvajanju društveno-naučne nauke od prirode? U stvari. odnosno izborne mogućnosti: ona je instrument ispitivanja.RAZGOVORI Uostalom. srazmere i ispitivanja. Potom je ispitivanje skočilo na druga dva. Ali to je bila samo polazna tačka. Ali. u stanju da koristi. u stvari. oni su istraživali prema manje ili više jas­ nim.to je možda njegov suštinski. istraživanje u Srednjem veku. svoje zamisli preplitale i nauke ο prirodi i nauke ο čoveku. Fuko: Mapa na kojoj se vide izborni glasovi. Verujem da su se nauke ο prirodi. sakupljali informacije. Mapa pristaje uz svaki od pragova. danas. Herodot: U geografskom diskursu. a istraživanje je koristilo ispitivan­ je. manje ili više svesnim shemama. ukrštale su svoje pojmove. metode. obaveštajci koji su skupljali i kartografisaIi informacije. Verujem da je postojao istorijski sled ta tri modela. Geograf . Putnici iz XVII veka. sraz­ meru i ispitivanje. Doslovno. a može ga koristiti samo moć. Taj tip inventara udara trostruki namet na registar istraživanja. Ispitivanje je ko­ ristilo srazmeru.kao što su nauke ο čoveku nastale od trenutka u kojem su bile stvorene procedure nadziranja i registrovanja poje­ dinaca. iako su oni (ili su to bili) značajna dobit za aparate moći. već masa obaveštenja koju je ona. kroz svoju stratešku poziciju. rezultate.). mapa za pribiranje poreza itd. strateški zadatak sakuplja informacije. prema tome. Jedna osoba specijalizovana za dokumente iz doba vladavine Luja XIV. trgovci. istraživanje i ispitivanje su se preplitali. krstareći svetom. Istorija mape (odnos­ no njena arheologija) ne poštuje "vašu" hronologiju. Moći nije potrebna nauka. poreska i politička she­ ma. kao administrativna. Oni ih nisu sakupljali u sirovom stanju. Inventar koji je u sirovom stanju nije od velikog značaja. zapravo. razumljivo je da te tri tehnike nisu ostale međusobno izolovane.

Postoje čitavi komadi koji odaju začuđujuću pros­ tornu osetljivost. a za koje im se činilo da su od ključnog značaja. velikim delom namet­ nuli pojmovi koje on izvodi iz samog tkanja rikardoovske ekonomije. uopšteno. Najzad.4" tu imate jedan tip istorijske analize koji. očigledno. bile šifrovane priče. Beograd 1950. Ali uzmite. Mnogi su platili zakasnelu naivnost nekih naturalista i geografa XVIII veka ο stvarima koje su. Iz razloga d o kumentarnosti. čas na ogro­ man istorijski proces koji otud proističe. način na koji on analizira stvaranje kapitala.Brimer Luja Napoleona umesto Brimer Luja Bonaparte.) 99 . Vrlo su važne stvari praktično bile ostavljene na ledini. Édition sociales. koje su potom bile reprodukovane kao priče putnika i koje su donosile izveštaje ο gomili čudesnih stvari.). trgovini. Paris. La Révolution. bo­ gatstvu. imamo pra­ vo da "akademizujemo" Marksa. Herodot: Kada smo se zapitali zbog čega nije bilo nikakve polemike ο geografiji.20. Uvek je moguće od Marksa načiniti "autora" koji se dâ lokalizovati u jedinstven diskurzivni rudnik. neverovatnih biljaka. Nije bilo marksističke geografije. recimo. To su bila precizna obaveštenja ο stanju vojnih snaga zemlje kroz koju se prolazilo. ta vrsta entiteta koja se konstruiše oko jednog vlastitog imena. Geografi koji se pozivaju na marksizam odvajaju se. čas na celinu onoga što je on pisao. odmah smo pomislili na slab utkaj koji je Marks izvršio na geografiju.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI veka. mogućnostima za uspostavljanje odnosa. odnosno interne koherencije. prednost daju planetarnom i srednjem stupnju. tome nasuprot. Kultura. Brimer Luja Bonaparte. No. mai 1852 (Le 18 Brumaire de Louis Bonaparte. u korist nepres- 4 Marx (Κ. Brimer Luja Napoleona. ili njegov 78. jasno je da to proizvodi pogrešan utisak. "Der Achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte". prevod H u g o Klein. Možda marksizam. njegovu analizu Pariške komune. Da lije pitanje ο onome ο čemu govorite u odlomku iz jednog razgovora: "Ma kolika da su važne promené koje Marks unosi u Rikardoove analize. sam Marks je to rekao. ili sociologiji. možda oni nisu pogodni za spacijalizaciju. bile izvanredno precizni obaveštajni podaci. n° 1. Nisam to ja smislio. ur. Fuko: Postoje kod njega vrlo značajni delovi. prema ekonomiji. a koji se odnosi čas na nekog pojedinca. Herodot: Ako ponovo pročitamo Marksa kroz jedan prostorni zahtev. ekonomski tekstovi. Verujem da su njegove ekonomske analize. pa čak ni marksističke tendencije u geografiji. u svakom slučaju Kapital i. Hoću reći. (Karl Marks.) " U pitanju je Fukoova omaška u navođenju Marksovog delà . pogodan za analizu u terminima originalnosti. Marksizam i geografija se teško uzglobljuju. ne verujem da njegove ekonomske analize izbegavaju epistemološkom prostoru koji je uspostavio Rikardo"? Fuko: Za mene Marks ne postoji. 1969). Sve ono što je Marks pisao ο vojsci i njenoj ulozi u raz­ voju političke moći. ne proističe iz modela XVIII veka. u stvari. u stvar­ nosti. ο ekonomskim izvorima. zapravo. koji prednost daju vre­ menskom činiocu. da su te priče. njegovo se delo čini heterogenim. ta omaška je kod prevođenja sačuvana (prim. primetila je da mnoge priče. 18. čudovišnih životinja.

neophodnost da se 5 proučava utvrđenje. postojala je i geografija koja je bila podloga. ali. rasipanja.". u: Hérodote. Begenom (F. Shvatam da su problemi koje postavljate u vezi sa geografijom za mene od suštinskog značaja. a u kojoj bi se moje zaokupljenosti pridružile vašim metodama. kolonija. P. odsecanja. Dopao mi se ovaj razgovor zato što sam. "pokret". više mi se čini da obrazovanje dis­ kursa i genealogija znanja treba da budu anali­ zirani ne počev od tipova svesti. modaliteta per­ cepcije. Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Questions à Michel Foucault sur la géographie". kon­ trolu teritorija. na kraju. 71-85.. već od taktika i strategija moći.RAZGOVORI tanih komentara ο onome što je procenjeno kao najvrednije. odnosno muzike. neka je oni naprave sami". Ostavio sam stvari nerešenima. 100 . nakon svega. promenio mišljenje. Kaba (P. teri­ torija. naročito sa F. Ta istraživanja su bila zaista sprovedena. Cabat) i Serfijem (Cerfi). str. odnosno stvorio sam proizvoljne od­ nose. Što više idem. Nisam uopšte bio uočio smisao vaše primedbe. janvier-mars 1976. odnosno ideoloških formi. "vojna". Istina je da sam na početku verovao da vi zahtevate mesto za geografiju kao profesori koji se bune kada im se predloži reforma nastavnog programa: "Smanjili ste broj časova prirodnih nauka. uslov mogućnosti prelaza s jedne stvari na neku drugu. organizacije oblasti koje bi mogle da konstituišu upravo neku vrstu geopolitike. 5 Geografija mora da bude u središtu o n o g a čime se bavim. Među određenim stvarima koje sam doveo u odnos. n° 1.. Béguin). U takvim situacijama govorio sam sebi: "Ljubazni su kada hoće da im se uradi arheologija. Postoji jedna tema koju bih želeo da proučavam u godinama koje dolaze: vojska kao kalup organizacija i znanja . Taktike i strategije koje se razvi­ jaju kroz usađivanja.

tačno je i za život. Svetovi. i "marksista". Više ο Fukoovim predavanjima na Kolež de Fransu: Napomena Fransoa Edvalda i Alesandra Fontane za izdanje Fukoovih predavanja na Kolež de Fransu u: Mišel Fuko. saradnik 1. ali i "istoričar". (Prim.sa izuzetkom 1977. kada je koris­ tio sabatnu godinu. Šta to znači? Ne mislim da je neophodno da se tačno zna ko sam ja. Predavao je na Katedri za istoriju sistema misli. "strukturalista". 1994. aprila 1970. Moja oblast je istorija misli. filozof. 846). politikom. 1954-1988.a to je staza istoričara misli. staza . Međutim. Način na koji ljudi misle nije adekvatno analiziran univerzalnim kategorijama logike. oktobra 1982. Postoji socijalni fenomen koji me m n o g o uznemiruje: od šezdesetih godina neki učitelji postaju javni ljudi sa istim obavezama. sedite. Novi Sad. Kada biste znali na početku pisanja knjige šta ćete reći na kraju. i istorijom. Defert & F. izdanje Ο. vol. Igra je vredna sve dok ne znamo šta će biti na kraju. Predavanja na Kolež de Fransu 19741975. na predlog 2ila Vijmena (Jules Vuillemin). kao zamena za Katedru za istoriju filozofske misli koju je sve do svoje smrti držao Žan Ipolit (Jean Hippolyte). Mišel Fuko je p o v o d o m svoje kandidature napravio jednu plaketu sa sledećom formulom: «Trebalo bi započeti rad na istoriji sistema mišljenja* («Titres et travaix» in Dits et Ecrits. 1.ISTINA. ve­ lika osoba filozofskog života: ja sam učitelj. r. Tada je imao 43 godine. * Mišel Fuko je na Kolež de Frans predavao od januara 1971. Vi ste najčešće određivani kao "filozof". ono što ću vam reći veo­ ma je važno". godine . ekonomijom. Naziv vašeg mesta na Kolež de Frans (Collège de France) je "profesor istorije sistema misli'". MOĆ. Između socijalne istorije i for­ malne analize nalazi se put. mislite da biste imali hrabrosti da je napišete? Ono što je tačno ο pisanju i ljubavnim vezama. Čovekje misleće biće. godine. do svoje smrti u j u n u 1984. Došao sam da bi diskutovali ο našem zajedničkom radu. Ewald. i da bi ostvarili neke trajne veze.. Glavni cilj u životu i radu je da postanete neko drugi ko niste bili na početku.) 101 . Ona je osnovana 30. novembra 1969. Paris.možda veoma uzana . Lagrange. S O P S T V O Intervju sa Mišelom Fukoom. godine Mišela Fukoa izabrao za profesora nove Katedre. ured. Isti zbor je 12. misao je nešto drugo od društvenih relacija. 2001. a isto je tako povezan sa veoma opštim i univerzalnim kategori­ jama i formalnim strukturama. Ne želim da postanem prorok i kažem:"Molim vas. Način na koji misli povezan je sa društvom. Nenormalni. Zašto ste došli na Univerzitet u Vermontu? Došao sam da bih pokušao preciznije da objasnim nekim ljudima kojom vrstom rada se bavim. odlukom opšteg zbora profesora Koleža. Nisam pisac. 25. Gallimard. da upoznam kojom vrstom rada se oni bave.

ubice. Svako od mojih dela deo je moje biografije. kriminalci. takvi programi postanu oruđe. Bilo je to vreme procvata neurohirurgije. Veoma dugo ljudi su me molili da im kažem šta će se desiti i da im dam program za budućnost. Uzmimo jednostavan primer. čak i sa najboljim namerama. jer nisam imao nikakvu preciznu ulogu. ljubitelj slobode. i više ih ne opažamo. i tu sam počeo da pišem istoriju ovih praksi ("Isto- 102 . neke teme koje su podignute u određenom trenutku tokom istorije. Iz vaših dela se čini da ste fascinirani osobama koje egzistiraju na marginama društva: luđaci. instrument opresije. bio sam dovoljno razuman da bi proučavao ludilo. hermafroditi. devijanti. One pokazuju arbitrarnost institucija i koliko prostora slobode još možemo uživati i koliko još promena može biti stvoreno.i to je suviše empatična reč . Veo­ ma dobro znamo da. ali onda. Zašto? Ponekad sam prekoren jer izabirem marginalne mis­ lioce umesto da uzimam primere iz glavnog toka istorije.da su ljudi univerzalni ~ rezultat nekih veoma preciznih istorijskih promena. Moj odgovor bi bio snobovski: nemoguće je smatrati likove poput Bopa (Bopp) i Rikarda (Ricardo) opskurnima.to je uloga intelektualca. zaboravljeni su ili postali uobičajeni. U početku sam prih­ vatio stvari kao nužne. prezir i nadu u Recima i stvarima. neuobičajenu za naučne analize: mučenje u Nadzira­ ti i kažnjavati. ipak. opskurni mislioci. Moja uloga . nakon tri meseca (ja sporo mislim!). Ali šta je sa vašim zanimanjem za društvene izgnanike? Bavim se opskurnim osobama i procesima iz dva razloga: politički i društveni procesi kojima su zapadno-evropska društva dovedena u red nisu baš očigledni. Ruso. Oni su deo naše najpoznatije okoline. Vaša dela nose duboku emocionalnu skrivenu struju. Većina njih je. vlada­ vine tradicionalne institucije. i da taj takozvani dokaz može biti kritikovan i uništen. Iz jed­ nog ili više razloga imao sam priliku da osetim i proživim te stvari. gubavci.RAZGOVORI U Istoriji seksualnosti. da ljudi m o g u da prihvate kao istinu. iskorišćen je u Francuskoj revoluciji za izgradnju modela socijalne opresije. želeo sam da vidim šta je ludilo: bio sam dovoljno lud da bi proučavao razum. mislite na osobu koja "uznemiruje utemeljene zakone i na neki način anti­ cipira nadolazeću slobodu". radio sam u psihijatrijskoj bolnici tokom pedesetih godina. Nakon što sam završio filozofiju. bes i fugu u Istoriji ludila u doba klasicizma. dokaz. Marks bi bio užasnut staljinizmom i lenjinizmom. Nakon tri godine napustio sam posao i otišao u Švedsku sa velikim ličnim nespokojem. početak psihofarmakologije. Bio sam slobodan da se premestim od pacijenata ka čuvarima. Da li vidite svoj rad u tom svetlu? Ne. Jedan od mojih ciljeva je da pokažem ljudima d a j e većina stvari koje su deo njihove okoline . Promeniti nešto u glavama ljudi . nekada šokirala ljude. Sve moje analize protiv su ide­ je univerzalnih potreba ljudske egzistencije. zapitao sam se: "Koja je potreba ovih stvari?".je da pokažem ljudima da su mnogo slobodniji nego što se osećaju.

i to je uticalo na mene. ali su skorašnja dela jasnija.Tomas Man. Hajdeger nije veoma težak da bi ga Francuz razumeo. Kad je svaka reč enigma. (posebno deo Veliko utamničenje) (prim. Nolit. Malkom Lovri Pod vulkanom. SOPSTVO rija ludila u doba klasicizma"). Fuko. Naravno. 1982]). Šta je sa genezom u Nadzirati i kažnjavati? Moram da priznam da nisam imao nikakve direktne veze sa zatvorima ili zatvorenicima.). Knjiga je primljena kao psihijatrijska. Bitak i vreme je teško. nalazite se u netoliko-lošoj poziciji da razumete Hajdegera. pretvoreno u prihvatilište za "osobe uhapšene po naredbi Njegovog Veličanstva. Dreyfus and Paul Rabinow. Doba klasicizma ključno je u svim vašim delima. pokušate da otvorite prozor. Šta čitate iz uživanja? Dela koja izazivaju najviše emocija u meni su: Fokner. Čitao sam ga sa velikom strašću i raskinuo sa svo- U Istoriji ludila Fuko skreće pažnju da u opštoj genezi institucionalnih oblika hospitalizovanja abnormalnih u obliku Opitih prihvatilišta. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics [Chicago. čitao sam Huserla. Sveti Lazar je nekada bilo najveće prihvatilište leproznih u Parizu. ali niko u Francuskoj nikada to nije primetio. Kada osetite neizdrživ uticaj. Kad sam bio u Tunisu. crkva nije ostala po strani. Znate li razliku između stvarne nauke i pseudonauke? Stvarna nauka pre­ poznaje i prihvata svoju istoriju bez da se oseća napadnutom. Istorija ludila u doba klasicizma. Dovoljno paradok­ salno. Dobro je osećati nos­ talgiju za neke periode pod uslovom da je to način da se ima misaoni i pozitivni odnos prema sopstvenoj sadašnjosti. Kad sam bio student pedesetih godina. MOĆ. Međutim. To je trebalo da bude prvi tom. ali to je bio opis iz istorije. on se veoma razbesni. to je bilo tačno. University of Chicago Press. 103 . video sam ljude zatvorene zbog političke nedoslednosti. Vrlo dobro znam da je to naš sopstveni izum. kao što je dobro imati dobru vezu sa sopstvenim detinjstvom ako imate dece. Mnoge crkvene prihvatne ustanove preoblikovane su po uzoru na državna prihvatilišta. Sartra. Koji su bili intelektualni uticaji na vašu misao? Bio sam iznenađen kad su dva moja prijatelja sa Berklija napisali nešto o meni i rekli da je Hajdeger uticao na mene (Hubert L. Kada psihijatru kažete da su njegove mentalne ustanove potekle od kuće Saint-Lazar".ISTINA. ona mora biti odbačena. Osetio sam da je tu bilo nešto sasvim drugačije od onoga što su me učili. Niče je za mene bio otkrovenje. Volim da pišem prve tomove. Alije sasvim dobro imati takvu vrstu nostalgi­ je." Videti: M. Merlo-Pontija. ako je nostalgija razlog da budete agresivni i da pokazujete nerazumevanje prema sadašnjosti. Osećate li nostalgiju za jasnoćom tog doba ili za "vidljivošću" Renesanse kad je sve bilo objedinjeno i ispoljeno? Sva lepota starih vremena posledica je a ne razlog nostalgije. Beograd. iako sam radio kao psiholog u francuskom zatvoru. a mrzim da pišem druge. ur. 1980.

Tamo postoji mnogo sjajnih univerziteta. od spektakla ka­ zne do disciplinovane institucionalne kazne. Kako je onda moguća svesna promena? Kako možete da pomislite da ja mislim d a j e prom­ ena nemoguća s obzirom d a j e ono što sam anali­ zirao uvek bilo u vezi sa političkom akcijom? Celo delo Nadzirati i kažnjavati pokušaj je odgovora na to pitanje i pokazivanja kako su novi načini mišljenja zauzeli mesto. misli se mora­ ju pridržavati određenih kriterijuma. svi sa veoma različitim interesovanjima. U Nadzirati i kažnjavati. koja se u to vreme činila kao "reforma". s obzirom da sam kripto-marksista. Čitajući Reči i stvari. već da pokažem sve faktore koji su uza­ jamno uticali. emigrirao bih u Sjedinjene Države. Da bi bile priznate kao naučni diskurs. međutim. na primer. Ne postoji homogeni intelektu­ alni i kulturni život. i da je ta promena. Zašto? Vidim mogućnosti.RAZGOVORI jim životom. Nadzirati i kažnjavati. tekstovi. Kad ljudi počnu da razmišljaju o zdravlju u intelektualnim aktivnostima. I danas još uvek nisam potpuno integrisan u francuski društveni i intelektualni život. i naravno mišljenje je povezano sa tradici­ jom. zanima se samo za naučnu mi­ sao. moglo bi se zaključiti da su in­ dividualna nastojanja reforme nemoguća jer nova otkrića imaju svakakve vrste značenja i implikacija koje njihovi stvaraoci nikada ne bi mogli razumeti. iracionalista. ne bih morao da budem integrisan. Jedna. Kroz Ničea. Verujem u ljudsku slobodu. Socijalni istoričari bi trebalo da opišu kako ljudi postupaju bez da opisuju kako ljudi misle. nihilista. druga. zapravo bila samo normalizovanje sposobnosti društva da kažnjava. Svako i čini i misli. postao sam stranac svemu tome. Ali bih naravno verovatno bio otpušten od njih na najnečuveniji način. Ističete. Da sam mlađi. Na istu situaciju. Svi mi smo živeći i misleći subjekti. Prema njihovom mišljenju. Ono što sam pokušao da analiziram je taj veo­ ma složen fenomen koji je naterao ljude da reaguju na drugačiji način na zločine i zločince u veoma kratkom periodu. Napisao sam dve vrste knjiga. ne da bih pronašao materijalne uzroke. postupci i ljudi međusobno se bore. kao i reakcije ljudi. zainteresovana je za društvene principe i institucije. napustio posao na mentalnoj klinici. Način na koji ljudi postupaju ili reaguju povezan je sa načinom mišljenja. a istoričari ideja bi trebalo da opišu kako ljudi misle bez postupanja. 104 . mislim da je tu nešto pogrešno. ljudi reaguju na veoma različite načine. Ono protiv čega reagujem je činjenica da postoji barijera između socijalne istorije i istorije ideja. Reči i stvari. U Nadzirati i kažnjavati. ja sam opa­ san čovek. Istorija nauke ne razvija se na isti način kao društveni senzibilitet. Nema pritiska na mene. napustio Francusku: imao sam osećaj da sam bio zarobljen. pokazujete da se desila iznenadna promena od skupine sa lancima do zatvorenog policijskog držanja tela. U svojim delima zaista sam pokušao da ana­ liziram promene. Zašto mislite da bi verovatno bili otpušteni? Veoma sam ponosan što neki ljudi misle da pred­ stavljam opasnost za intelektualno zdravlje stude­ nata. Kao stranac.

psihološke. I to je ono što predlažu "Tehnologije sopstva"? Da. Ali se ponekad samom sebi činim previše sistematičnim i rigidnim. medicinske. Gutman and P. i više pronalazaka u našoj budućnosti nego što možemo zamisliti u humanizmu kako je dogmatski predstavljen na svakoj strani političkog spektra: levice. obrazovne . Ono što sam proučavao tri su tradicionalna problema: (1) kakvi su odnosi koje imamo sa istinom kroz naučno zna­ nje. i sada je ta ideja o čoveku postala normativna. Power. sa onim "igrama istine" koje su toliko značajne u civilizaciji i u kojima smo i subjekti i objekti? (2) kakvi su odnosi koje imamo prema drugima kroz takve čudne strategije i odnose moći? i (3) kakvi su odnosi između istine. 105 . liberala. To ne znači da se moramo otara­ siti onog što nazivamo ljudska prava ili sloboda. 1988. Humanizam možda nije univerza­ lan. svako bi vam odgovorio da jeste. Ranije ste rekli da imate osećaj da sam nepred­ vidljiv. moći i sopstva. Na primer. centra. Martin. Ono čega se plašim u vezi sa humanizmom je da on predstavlja određene oblike naše etike. Technologies of the self: A Seminar with Michel Foucault. 1982". London: Tavistock Publications. H. samoočigledna i trebalo bi da bude univerzalna. kao univerzalni model svake slobode. ako biste pre osamdeset godina zapitali da lije ženska čednost deo univerzalnog humanizma. Hutton (eds). više moguće slobode.razvijena je određena ideja ili model ljudskosti. SOPSTVO Zaključujete Nadzirati i kažnjavati sa tvrdnjom da će "služiti kao podloga raznim studijama o normalizaciji i moći znanja u modernom društvu". str. u: L. desnice.ISTINA. Želeo bi da završim sa pitanjem: šta bi moglo da bude više klasično ako ne ova pitanja i sistematičnije nego evolucija kroz prvo. treće pitanje. te potom povratak na prvo? Upravo sam na tom mestu. ali može biti poprilično relativan u odnosu na određenu situaciju. nacista. Mislim da postoji više tajni. H. drugo. ka­ znene. Kakav je odnos između normalizacije i koncepta čoveka kao središta znanja? Kroz različite prakse . Ono što nazivamo humaniz­ mom iskorišćeno je od strane marksista. To je tačno. katolika. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Truth.October 25th. Self: An Interview with Michel Foucault . ali ne možemo reći da sloboda ili ljudska prava moraju biti ograničeni do određenih tačaka. 9-15. MOĆ.

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMAT
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj
" Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m su postavljana Fukou od strane američke p u b l i k e ( p r i m , ur.)

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski
se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja

107

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE*
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski

* Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m da se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja su postavljana Fukou od strane a m e r i č k e p u b l i k e ( p r i m , ur.)

107

RAZGOVORI i politički model. Kao u jeresologiji, polemika sebi stavlja u zadatak određivanje nedodirljive tačke dogme, fundamentalni i neophodni princip da je protivnik zanemaren, ignorisan ili prevaziđen; i to osuđuje ovaj nemar kao moralni promašaj; u korenu greške, ona pronalazi strast, želju, interes, celi niz slabosti i nedopustivih privrženosti koje je određuju kao krivu. Kao u sudskoj praksi, polemika ne dopušta nikakvu mogućnost jednake rasprave: ona ispituje slučaj; ne bavi se sabesednikom, ona obrađuje osumnjičenog; skuplja dokaze nje­ gove krivice, određuje prekršaje koje je počinio, izriče presudu i osuđuje g a . U svakom slučaju, ono što ovde imamo nije po pravilima zajedničke istrage; polemičar izriče istinu u obliku suda i po zamišljenom autoritetu koji je sebi pripisao. Međutim, danas je najmoćniji politički model. Po­ lemika određuje saveze, regrutuje dobrovoljce, ujedinjuje interese ili mišljenja, predstavlja partiju; ona utemeljuje drugog kao neprijatelja, pristalice suprotnih interesa protiv kojih se treba boriti sve dok neprijatelj ne bude poražen, bilo da se preda ili uništi. Naravno, obnova, u polemici, ovih političkih, sudskih ili religioznih praksi nije ništa drugo do pozorište. Gestikuliraju se: anateme, ekskomunikacije, osude, bitke, pobede, a porazi nisu ništa više od načina govora, na kraju. Pa ipak, u poretku govo­ ra, postoje isto tako načini postupanja koji nisu bez posledica. Postoje efekti sterilizacije. Da li je iko video da iz polemike proizađe neka nova ideja? A i kako bi moglo biti drugačije, s obzirom da su tu sabesednici unapred podstaknuti ne da sve više rizikuju u onome što govore, već da se neprekid­ no okreću ispravnosti onoga što tvrde, njihovoj legitimnosti, koju moraju da brane, i potvrđivanju svoje nevinosti? Tu je još nešto m n o g o ozbiljnije: u toj komediji, podražavaju se rat, bitke, uništenja, ili bezuslovne predaje, zahtevi ubilačkog instinkta koliko g o d je to moguće. Ipak, zaista je opasno uveriti nekoga da može da dopre do istine ovim putevima, i tako potvrdi, čak i u samo simboličnom obliku, stvarne političke prakse koje bi time bile zagarantovane. Zamislimo, na trenutak, da se mahne čarobnim štapićem i da se jednom ili dvojici pro­ tivnika da mogućnost da primeni koliko g o d moći želi nad drugim. To se ne mora ni zamišljati: dovolj­ no je pogledati šta se nedavno desilo za vreme debate u SSSR-u u lingvistici ili genetici. Jesu li ti nenormalni devijanti došli iz onoga što je trebalo da bude korektna diskusija? Uopšte ne - oni su bili stvarne posledice polemičkog stava čiji efekti obično ostaju zaustavljeni. Rabinov: Određivali su vas kao idealistu, nihilistu, "novog filozofa", kao antimarksistu, novog konzervativca, i tako dalje... Koje je vaše stanovište? Fuko: Mislim da sam zaista bio smešten na većini kvadrata političkog šahovskog polja, uzastopno, kadkad i istovremeno: kao anarhista, levičar, razmetljiv ili z g a đ e n marksista, eksplicitni ili pri­ kriveni antimarksista, tehnokrata u službi golizma, novi liberal i tako dalje. J e d a n američki pro­ fesor prigovorio je što je kripto-marksista poput mene pozvan u S A D , a štampa istočno-evropskih zemalja proglasila me je saučesnikom disidenata. Nijedan od ovih atributa s a m po sebi nije važan; uzeti zajedno, sa d r u g e strane, znače nešto. I

108

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE moram priznati da mi se više dopada njihovo značenje. Tačno je da radije ne određujem sebe, i zabavlja me raznovrsnost načina na koje su me ocenjivali i klasifikovali. Nešto mi govori da je do sada trebalo da bude nađeno manje ili više odgovarajuće mesto za mene, nakon toliko napora u tako različitim pravcima; i očigledno ne smem da sumnjam u kompetenciju onih koji se zapetljavaju u svojim divergentnim procenama, jer se nije moguće su­ protstaviti njihovoj nepažljivosti ili predrasudama. Moram biti uveren da njihova nesposobnost da me odrede ima neke veze sa mnom. Bezsumnje, u osnovi se totiče mog načina prilaženja političkim pitanjima. Tačno je da moj stav nije re­ zultat oblika kritike koja teži da bude metodično ispitivanje u cilju odbacivanja svih mogućih rešenja osim validnog.Više je to prema poretku "problematizacije"-takoreći, razvoja polja radnji, postupaka, i misli koje, čini mi se, postavljaju problem za politiku. Na primer, ne mislim da u slučaju ludila i mentalnih bolesti postoji neka "politika", koja bi sadržavala is­ pravna i definitivna rešenja. Ali mislim da u ludilu, rastrojstvu, problemima u ponašanju postoje ra­ zlozi za promišljanje politike; i politika mora da od­ govori na ta pitanja, ali nikada ne odgovara na njih u potpunosti. Isto je sa zločinom i kaznom: prirodno, bilo bi pogrešno misliti da politika nema ništa sa sprečavanjem i kažnjavanjem zločina, i zbog toga sa određenim brojem elemenata koji menjaju nji­ hovim oblikom, značenjem, učestalošću; isto tako bi bilo pogrešno misliti da postoji politička formula koja bi razrešila pitanje zločina i stala mu na kraj. Isto je sa seksualnošću: ona ne postoji izvan odno­ sa sa političkim strukturama, uslovima, zakonima i propisima koji su od suštinskog značaja za nju; pa ipak, ne sme se očekivati od politike da obezbedi oblike u kojima bi seksualnost prestala da postoji kao problem. Pitanje je, dakle, promišljanja odnosa tih različitih iskustava sa politikom, što ne znači da će se u politi­ ci tražiti glavni sačinilac tih iskustava ili rešenja koja će definitvno razrešiti njihovu borbu. Problemi koje ovi predmeti postavljaju moraju da se raz­ rade. Takođe je neophodno odrediti šta za politiku znači "postavljanje problema". Ričard Rorti (Richard Rorty) ističe da se u tim analizama ja ne obraćam bilo kojem "mi" - bilo kojem od onih "mi" čiji kon­ senzusi, vrednosti i tradicije konstituišu okvire mis­ li i određuju uslove u kojima m o g u biti potvrđeni. Problem je, tačnije, odlučiti da li je zaista podesno smestiti se unutar "mi" da bi se afirmisali principi koji se priznaju i vrednosti koje se prihvataju; ili, nije li pre potrebno napraviti buduću formaciju "mi" omogućenu razrađivanjem pitanja. Čini mi se, stoga, da "mi" ne sme prethoditi pitanju; ono može biti samo rezultat - i to neophodni privremeni re­ zultat - pitanja u skladu sa time kako je ono postav­ ljeno u novim uslovima u kojima je formulisano. Na primer, nisam siguran da je u vreme kada sam pi­ sao Istoriju ludila postojalo prethodno i receptivno "mi" kojem sam jedino trebao da se obratim da bih napisao knjigu, i čiji bi spontani izraz bila knjiga. Lang (Laing), Kuper (Cooper), Basalja (Basaglia) i ja nismo imali nikakvu zajednicu, niti vezu; ali se sam problem postavljao pred one koji su nas čitali, kao što se postavljao i pred neke od nas, problem

109

RAZGOVORI sagledavanja da li je bilo moguće izgraditi "mi" na osnovu učinjenog rada, "mi" koje bi verovatno ob­ razovalo i zajednicu dela. Nikada nisam pokušavao da analiziram ništa sa stanovišta politike, ali sam uvek pitao politiku šta ima da kaže o problemima sa kojima je suočena. Nju ispitujem o stanovištima koje zauzima i ra­ zlozima koje daje za to; ne tražim da odredi teoriju onoga što ja činim. Nisam ni protivnik ni partizan marksizma; ja ispitujem šta on ima da kaže o iskust­ vima koja postavljaju pitanja o njemu. Što se tiče događaja od maja 1968, čini mi se da oni zavise od druge problematike. Nisam bio u Francuskoj tada; vratio sam se tek nekoliko meseci kasnije. I činilo mi se da jedino m o g u da prepoznam kontradiktorne elemente u tome: sa jedne strane, pokušaj, koji je bio široko afirmisan, da se politiku pita celi niz pitanja koja tradicionalno nisu bila deo njenog ustavnog područja (pitanja o ženama, odnosa među polovima, medicini, men­ talnim bolestima, okolini, manjinama, delikvenciji); i sa druge strane, želja da se svi ti problemi ponovo ispisu rečnikom teorije koja je manje ili više direkt­ no poticala od marksizma. Međutim, proces koji je tada bio očigledan nije vodio do preuzimanja pro­ blema koje je postavila marksistička doktrina, već suprotno, do sve vidljivije bespomoćnosti mark­ sista da se suoče sa tim problemima.Tako da se na­ lazimo suočeni sa pitanjima koja su bila upućena politici, ali sama nisu ponikla iz političke doktrine. Sa ovog stanovišta, takvo oslobađanje postupka ispitivanja je, činilo mi se, odigralo pozitivnu ulogu; sada postoji pluralitet pitanja postavljenih politici umesto ponovnog zapisa postupka ispitivanja u okviru političke doktrine. Rabinov: Da li bi ste rekli da se vaš rad može odrediti odnosima između etike, politike i genealogije istine? Fuko: Nema sumnje da bi se u nekom smislu mo­ glo reći da pokušavam analizirati odnose između nauke, politike i etike; ali mislim da to ne bi bila pot­ puno tačna predstava rada koji sam postavio za cilj. Ne želim da ostanem na tom nivou; pre bih rekao da pokušavam sagledati kako su oni uzajamno delovali u formiranju naučnog područja, političke strukture, moralne prakse. Uzmimo za primer psihi­ jatriju: nema sumnje, ona se može analizirati unutar okvira političkih institucija u kojima deluje; može se proučavati u njenim etičkim implikacijama, u vezi sa osobom koja je objekt psihijatrije isto koliko i sam psihijatar. Međutim, moj cilj nije bio da uradim to; to jest, pokušao sam sagledati oblikovanje psihijatrije kao nauke, ograničenje njenog polja i određivanje njenih objekata impliciralo je političku strukturu i moralnu praksu; u dvostrukom smislu oni su bili pretpostavljeni progresivnom organizacijom psihi­ jatrije kao nauke, a isto tako bili su menjani ovim razvojem. Psihijatrija, kakvu je poznajemo, ne bi mogla da postoji bez čitavih međusobnih dejstava političkih struktura i bez skupa etičkih stavova; ali i obrnuto, utemeljenje ludila kao oblasti znanja (savoir) promenilo je političke postupke i etičke stavove sa kojima je ono bilo povezano. To je bila stvar određivanja uloge politike i etike u utemelje­ nju ludila kao posebne oblasti naučnog saznanja (connaissance) i analiziranja efekata potonjeg na političke i etičke postupke.

110

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE Isto je i u vezi sa delikvencijom. U pitanju je bilo sagledavanje koja je politička strategija, dajući pravni položaj kriminalu, bila sposobna da se obra­ ti određenim oblicima znanja (savoir) i određenim moralnim stavovima; bilo je to i pitanje na koji način su ti modaliteti znanja (connaissance) i ti oblici moralnosti mogli biti reflektovani, i time menjani, ovim disciplinarnim tehnikama. U slučaju seksu­ alnosti to je bio razvoj moralnih stavova koje sam želeo odvojiti; ali pokušao sam da ih rekonstruišem kroz ulogu koju su zauzeli u političkim strukturama (suštinski u odnosu između samokontrole [mattrise de soi] i dominacije drugih) i sa modalitetima zna­ nja (connaissance) (samo-znanje i znanje drugačijih oblasti postupaka). Tako sam u ove tri oblasti - ludilu, delikvenciji i sek­ sualnosti - svaki put naglašavao poseban aspekt: utemeljene izvesne objektivnosti, razvoj politike i upravljanje sobom i razradu etike i prakse u vezi sa sobom. Ali sam svaki put pokušao i da istaknem mesto koje su ovde zauzimale jedna ili dve kompo­ nente neophodne za konstituisanje polja iskustva. U suštini, radi se o različitim primerima u kojima su tri fundamentalna elementa bilo kojeg iskustva implici­ rana: igra istine, odnosi moći i oblici odnosa sa so­ bom i drugima, lako svaki od tri principa naglašava, na određeni način, jedan od ta tri aspekta - jer je iskustvo ludila nedavno organizovano prvenstve­ no kao polje znanja (savoir), znanje kriminala kao područje političke intervencije, dok je znanje seksu­ alnosti definisano kao etička pozicija - svaki put sam pokušao da prikazem na koji način su druga dva el­ ementa bila prisutna, koju su ulogu odigrali, i kako su na svaki uticale promene u druga dva. Rabinov: Nedavno ste govorili o "istoriji problema­ tike". Šta je istorija problematike? Fuko: Odavno sam pokušavao da sagledam da li bi bilo moguće prikazati istoriju misli različitu od istorije ideja (pod čime podrazumevam analize sistema predstavljanja) kao i od istorije mentaliteta (pod čime podrazumevam analize stavova i tipova postupaka /schemas de comportement/). Činilo mi se da postoji jedan elemenat koji je upotrebljiv u opisivanju istorije misli - bilo bi to ono što bi se mo­ glo nazvati problemi ili, preciznije, problematizacije. Ono što razlikuje misao jeste da je ona nešto sasvim različito od skupa predstava koje naglašavaju izvesno ponašanje; ona je isto tako sasvim različita od oblasti stavova koji mogu da odrede to ponašanje. Misao nije ono što nastanjuje izvesno ponašanje dajući mu značenje; pre, ona je ono što dopušta da se odstupi od tog načina delovanja ili reagovanja, da ga se predstavi kao predmet mišljenja i ispita prema svojem značenju, uslovima i ciljevima. Mi­ sao je sloboda u odnosu na ono što se čini, pokret u kojem se odvaja od tog čina, utemeljujući ga kao objekat, i reflektujući ga kao problem. Reći da je proučavanje misli analiza slobode ne znači da se suočavamo sa formalnim sistemom koji referira jedino na samog sebe. Zapravo, za polje delovanja, za ponašanje, da bi se ušlo u polje misli neophodno je, za izvestan broj činilaca, da ih se učini neizvesnim, da ih se liši uobičajenosti, ili da se pobudi izvestan broj poteškoća koje ih okružuju. Ti elementi proishode iz društvenih, ekonomskih ili političkih procesa. Ali ovde, njihova jedina uloga je u podsticanju. Oni m o g u postojati i sprovoditi

111

taj preobražaj od grupe prepreka i teškoća u probleme kojima se u različitim rešenjima nastoji da sačini odgovor. ona određuje elemente koji će konstituisati ono na šta različita rešenja pokušavaju da odgovo­ re. 381-390. I kad se misao umeša. Ali delovanje istorije misli biće ponovo otkriveno u korenu tih različitih rešenja opšteg oblika prob­ lematizacije koji ih je omogućio .na ove poteškoće. ona ne pretpostavlja jedinstven oblik koji je direktan rezultat ili neophodni izraz tih poteškoća. 112 . str.čak i u samim nji­ hovim suprotnostima. Politics and Problemizations. Za različite teškoće koje se susreću u praksi u odnosu na men­ talnu bolest u osamnaestom veku. Za jedan skup poteškoća može se dati nekoliko odgovora. I većinom su zaista ponuđeni različiti odgovori. to je ono što konstituiše tačku problematizacije i specifičan rad misli. The Foucault Reader. Taj razvoj od datosti u pitanje. Problematizacija je ta koja reaguje na teškoće. ona je originalni ili specifični odgovor . takođe. i koje sadrže istinu kao moguće pitanje. An interview with Michel Foucault". Jasno je kako smo daleko od analize u smislu dekonstrukcije (svako brkanje ova dva metoda ne bi bilo pametno). 1984. Otud se predočava da svako novo rešenje koje bi se moglo pridodati drugima iskrsava iz aktuelne problematizacije. u: Paul Rabinow (ed. New York: Pantheon. nego kao rad misli. razvija uslove u kojima m o g u biti dati mogući od­ govori. ili u onome što je omogućilo preobražaj poteškoća i prepreka u opšti prob­ lem za koji se predlažu različita praktična rešenja. to je pitanje kretanja kritičke an­ alize u kojoj se nastoji sagledati kako su konstruisana različita rešenja za problem. Ili opet. Ali ono što mora biti shvaćeno jeste ono što ih čini istovremeno mogućim: to je tačka u kojoj je njihova istovremenost ukorenjena. ali postupajući sasvim drugačije od izražavanja ili manifestovanja teškoća: u povezanosti sa njima. kako su ta različita rešenja proizašla iz specifičnog o b ­ lika problematizacije. to je tlo koje ih prehranjuje u svoj njihovoj različitosti i ponekad uprkos njihovim protivrečnostima. cela grupa rešenja bila je ponuđena za poteškoće koje su iskrsle u drugoj po­ lovini osamnaestog veka u kaznenoj praksi. različite filozofske škole helenskog doba nudile su različita rešenja za teškoće tradicionalne seksualne etike. koje su određene tom situacijom ili kon­ tekstom. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Polemics.RAZGOVORI svoje delovanje tokom veoma dugog vremena. To jest. ponuđena su različita rešenja: primeri su Tukovo (Tuke) i Pinelovo (Pinel).). Rad filozofske ili istorijske re­ fleksije stavljen je u područje promišljanja jedino pod uslovom da se problematizacija jasno shvata ne kao skup predstava. da uzmemo veoma dalek primer. ponekad čak i protivrečne u svojim različitim aspektima . modifikujući samo par postulata ili principa na kojima se temelji odgovor koji se daje.često uzimajući mnoge oblike. ali. Na isti način. pre ove delotvorne problematizacije putem misli.

.

a umro je 25. Francuska. juna 1984. takoreći. i po njegovim distinktivnim dostignućima u četiri oblasti. Smatraju ga najvažnijim i najpoznatijim misliocem dvadesetog veka. prikazujući Fukoovo kreativno žongliranje između intelektualne. Drugo. a drugi mislioci ih pokupe i ispale u drugačijem pravcu. Chambon et al. Diplo­ mirao je na prestižnom École Normale Supérieure u Parizu. Dodatna činjenica jeste da Fukoova čudesna delà ne pokazuju nijedan jedinstveni teorijski model ili političku orijentaci­ ju. Fuko je postao javni intelektualac koji je prkosio dominantnoj kul­ turi putem svojih političkih udruživanja. Fukoa bi pre svega tre­ balo zapamtiti po maštovitoj potrazi za mišlju izvan datih istina i rezigniranog skepticizma našeg doba. politike i književnih proučavanja. menadžerskih studija. kao što je Niče rekao. mentalnog zdravlja. nijedan sistem etike. njegov rad je obnovio profesionalna polja poput urbanog planiranja.Stiven Kec (Stephen Katz) MIŠEL FUKO Ključna stvar je. kako otkriva Dejvid Mejsi (David Macey) u biografiji The Lives of Michel Foucault (Macey 1993). 1999). medicine.. da mislioci uvek. Fuko. godine u Poatjeu (Poitiers). Treće.. drugi biograf. i psi­ hologije 1949. zaista ima njegovo delo? Šta nam ono može značiti? Kako bi se tre­ balo upotrebiti? " (Miller 1993:19). i socijalnog rada. hegelijan- 113 . strukturalne lingvistike. kao što su struktural­ izam. dete porodice iz srednje klase. Fuko se suočio sa glavnim kritičkim tradicijama. Vruća intelektualna atmos­ fera na École Normale odražavala je i posleratni entuzijazam u Francuskoj za ideje koje su dolazile od marksizma. kriminologije. od AIDS-a. Žil Delez (Gilles Deleuze) Biografski detalji i teorijski kontekst Mišel Fuko je rođen 15. To se dešava sa Fukoom. lako je njegova asketska slika obrijane glave postala ikona postmoderne misli. Džejms Miler (James Miller). Najzad. predava­ nja. intervjua i gay aktivizma. državne politike. političke i javne osobe. Koju vrednost. Kao prvo. otkrio je entuzijazam za interdisciplinarno učenje još u najranijim danima studija na univerzitetu. McKinlay i Starkey 1998. Ova dostignuća upućuju izazov onima koji teže da predstave njegovu karijeru. tvrdi da "Fuko iza sebe nije ostavio nijednu sažetu kritiku društva. obuhvatnu teoriju moći. ispaljuju strele u vazduh. marksizam i humanizam. i pružio je vitalnu kritiku njihovih ograničenja. čak ni generalno korisnu istorijsku metodu. onda. a niti jedno delo ne predstavlja čisto njegovo učenje. obrazovanja. dobivši diplome iz filozofije 1948. oktobra 1926. on je razotkrio materijalne prakse i odnose moći koji leže ispod uspona zapadne filo­ zofije. istorije. (Neki od primera su: Garland 1997. godine.

(Na engleski g a j e preveo Alan Šeridan /Alan Sheridan/ 1976. u kojem su izbačeni važni delovi i primedbe (Gordon 1990. dok je izvan Francuske dočekano kod veoma politizovanog"antipsihijatrijskog" pokreta na čijem čelu su bili Tomas Sas (Tomas Szasz). 1951. stičući vredno kliničko iskustvo koje će kasnije igrati važnu ulogu u njegovim delima o psihologiji. Fuko je napisao svoje prvo delo Maladie mentale et personnalité {Mental lllnes and Psyhology). Pohvale knjige. Od 1960. Delo Folie et déraison navodnoje o medikalizaciji ludila tokom osamnaestog i devetnaestog veka. završio je kurs iz psihopatologi­ je. te nepriznavanje i neuvažavanje istinski lekovitih funkcija moderne terapije. u gradu Lil. i upravo je tu Fuko upoznao uticajne savremenike kao što je bio istoričar nauke Žorž Kangilem i marksistički teoretičar Luj Altiser. Biblioteka na univerzitetu u Upsali obezbedila mu je materijale potrebne za pisanje Folie et derasion: historié de la folie a l'âge classique {Ludilo i bezumlje : Istorija lu­ dila u doba klasicizma). i mentalnoj bolnici. retko primenjivanih u tako prozaičnim temama od strane socijalnih teoretičara. Varšavi i Hamburgu. njegovo delo o istoriji ludila prošlo je kroz prvi krug oduševljenog naučnog prihvatanja. godine pod naslovom Madness and Civilization. ali je ta rana runda bila nepraved­ no izazvana okrnjenim prevodom originala iz 1965. Dok je to delo nagoveštavalo Istoriju ludila u doba klasicizma. na osnovu prerađene francuske verzije iz 1962. 114 . te kao takvo pokreće Fu­ koov širi projekt razotkrivanja ontoloških značenja putem kojih su istina. te o razvoju azila i psiholoških nauka. Istorija ludila u doba klasicizma nastavila je da širi svoj uticaj. ono predstavlja i kritiku prosvetiteljske liberalne tradicije i filozofije razuma.0 FUKOU ske fenomenologije. Leng). te mešavina talenta. Imalo je sve karakteristike onoga što će kasnije biti prepoznato kao Fukoov brilijantan stil. Velody 1992). genijalna metodologija. Međutim. slabo istorijsko istraživanje. Ova nameštenja pružila su mu. a 1952. znanje i moć postali ispre­ pleteni. značajne intelektualne mogućnosti. Sledećih pet godina Fuko je ostvarivao karijeru kombinovanjem predavanja i kulturne diplomatije. bile su praćene kritikom koja je optuživala Fukoa za diskursni determini­ zam. 1954. koja je primljena i pohvaljena od strane Žorža Kangilema (Canguilhem 1995). pod naslovom Maladie mentale etpsyhologie. istim je kasnije bilo zasenjeno. Od 1952 . Takav kriticizam javljaće se iznova tokom Fukoove karijere. Still. medicini. pak. a rad u Varšavi i Hamburgu pogodovali su da delo dovrši do 1960. Te godine Fuko je prijavio Folie et déraison kao doktorsku dis­ ertaciju. Ivan llič (Ivan lllich) i Dejvid Kuper (David Cooper). Fuko je primio agregaciju iz filozofije na École Normale (veoma zahtevan skup ispita koje je na kraju pao). Kasnih šezdesetih u Francuskoj delo je povezano sa naglim društvenim promenama šezdesetosme. Za to vreme radio je kao istraživač i "neslužbeni stažista"(Miller 1993:63) u bolnici Sveta Ana u Parizu. Drugi internacionalni krug oduševljenog prihvatanja pratilo je objavljivanje knjige u Engles­ koj 1965. do 1966. Uprkos kriticizmu.1955. dobijajući mesta u Upsali. kad se Fuko premeštao iz Pariza na mesto profesora na Univerzitetu Clermont Ferrand. godine. predavao je psihologiju na kat­ edri za filozofiju na Univerzitetu Nord-Pas-de-Calais. D. i time ug­ lavnom zanemareno u naučnoj literaturi o Fukou). Leng (D. u svakom slučaju. neumorna erudicija.

(Tokom ovog perioda Fuko je napisao brojna dela i eseje o umetnosti. bi­ ologije i lingvistike . g o ­ dine. U Arheologiji znanja. Pošto se Fuko nakon 1960. izgleda da se delo bavi promenama u medicinskoj praksi u Francuskoj od kasnog osamnaestog do ranog devetnaestog veka. Na površini. Morisa Blanšoa (Maurice Blanchot). U tom delu Fuko nalazi diskontinuitete u naukama o čoveku od njihovog pojavljivanja u Renesansi kroz razvoj njihovih suštinskih oblasti . Tako se Fuko pridružio intelektualnom putovanju zajedno sa kolegama. ova dela nisu bila uticajna u književnim proučavanjima.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Kako ističe Robert Kaštel (Robert Castel). sa širokom popularnošću kao i naučnom prijemčivošću. predavajući u Tunisu u kritičnom periodu između 1966. Po povratku u Pariz. predstavlja način prikazivanja diskurzivnog sloja. a ne smatraju se ni delom njegov­ og značajnog korpusa (za neke od ovih dela v. sa fokusom na lingvističke sisteme značenja i prostorne diskurse percepcije. Fuko. Ali. Ž a k o m Lakanom i Lujem Altiserom.teodelima Žorža Bataja (George Bataille). Naissance de la clinique: une archeologie du regard medical (Foucault 1963). ipak. Fukoovo prvo značajno delo time je imalo dvostruki značaj: ranih šezdesetih pojavilo se kao ključni doprinos "epistemologiji nauka o čoveku" (Castel 1990: 27). distancirao se od nje­ govog popularnog prikazivanja kao strukturaliste. Fuko unutar mode­ rne medicine otkriva slojeve novih lingvističkih. do 1968. kako je primenjuje Fuko u Rođenju klinike. uklopljenog u moderno obrazovanje medicinsk­ og autoriteta. 115 . i Renea Margita (Rene Margitte). Rođenje klinike unapredilo je "arheologiju"kao novu istorijsku metodologiju. a kasnih šezdesetih postalo je analitičko sredstvo za "politički aktivizam i uopšte anti-represivni sen­ zibilitet" (Castel 1990: 29). epistemoloških i političkih konstituenti ljudskog života. tehnoloških. Arheologija znanja mnogim je čitaocima ostala opskurna u poređenju sa Recima i stvarima. književnosti i filozofiji. (Reči i stvari: arheologija humanističkih nauka /Fuko 1971/) i u L'Archeologie du savoir {Arheologija znanja/Fuko 1998/) 1969. godine. koje je postalo bestseler. Drugo. delo je ukazalo na njegovo eksperlmentisanje (iako ne i na pridržavanje) sa strukturalizmom i semiologijom. Pod uticajem ideja Gastona Bašlara i Žorža Kangilema o istorijskom diskontinuitetu i kritici progresivizma i prezentizma u istoriji nauka (Gutting 1989). kao što je Rejmon Rasel(Foucault 1963).ekonomije. Fukoovo drugo značajno delo. Kontroverzno istraživanje dela o "smrti" figure "čoveka" u savremenoj misli izazvalo je kritičko reagovanje Žan-Pol Sartra (Sartr 1974) između ostalih. Rolanom Bartom. Kao prvo. Klodom LeviStrosom. Foucault 1998). nije bio u Francuskoj.u devetnaestom veku. označilo je dva razvoja u njegovoj karijeri. Ispod njenih naoružanih zamki. na engleski prevedeno kao The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception (1973). godine nije vraćao na ova područja. Fuko je usavršio svoju arheološku metodologiju i u glavnim crtama izložio formalnosti koje leže ispod diskurzivnih formacija u naukama o čoveku za čijim razumevanjem je tragao. "arhe­ ologija". Fuko je proširio svoj arheološki pristup u dva sledeća dela: Les Mots et les choses: une archeologie des sciences humanies 1966. koje je bilo simptomatično po rastućoj humanističkoj i marksističkoj suprotstavljenosti Fukoovim ideja­ ma. francuskim misliocima.

upravlja­ nje i etika (Foucault 1997b). seksualnost. Prado (Prado) jasno predstavlja uvod u Fukoovu "genealošku analitiku" (Prado 1995). jer vešto iznova određuje mod­ ernu kao "disciplinarno društvo" oblikovano novim formama moći koje su pratile opadanje evropskih 116 . delo je započelo genealoško prepravljanje kriminološke istorije zatvorskog sistema. cilj genealogije je da razume "istoriju sadašnjosti" nezavisno od poznatih istorijskih pripovesti i političkih ideologija koje su predstavljale prošlost.O FUKOU "U Francuskoj su izvesni budalasti 'komentatori' istrajavali da me etiketiraju kao'strukturalistu'. sastruganim pergamentima" (Fuko 1995:79). Collège de France zahteva od svojih profesora da smisle godišnje kurseve u skladu sa svojim predmetom. Surveiller et punir: naissance de la prison (Foucault: 1975. ali je ubrzo izabran na istaknu­ tom Collège de France. U eseju pod naslovom Niče. "Genealogija je siva. genealogija. Drugi autori su tragali za Fukoovom vezom sa Ničeom ili se nisu slagali da takva veza postoji (Mahon 1992. izražen je u dramatičnoj knjizi. istorija (Foucault 1977c. godine označilo je različite intelek­ tualne pravce koje će slediti tokom sedamdesetih godina. kao što je mono­ grafija o devetnaestovekovnom ubici Pjeru Rivijeru (Foucault 1975). da preuzme mesto profesora istorije sistema mišljenja. na­ pisao je Fuko u svome predgovoru za englesko iz­ danje Reči i stvari (Foucault 1971 b: xiv). i prema tome. Idealno. koncept ili ključni pojam koji karakterišu strukturalnu analizu". Imenovanje za profesora filozofije na novom eksperimentalnom Univerzitetu u Vinsenu (Vincennes) 1968. davao intervjue i priređivao tekstove. Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora /Fuko 1997/). Između 1969. dok nije objavio nijedno važnije delo. Njegov radikalni karakter dobro se uklapao u alternativno interdisciplinarno okruženje na Uni­ verzitetu u Vinsenu. Fuko jasno prika­ zuje snagu onoga što vidi kao ničeovski genealoški metod: multidisciplinarna tehnika otkrivanja kontigentnih istorijskih trendova koji podupiru savremeni diskurs i prakse moći. Nisam uspeo da doprem do njihovih sitnih mozgova to da nisam koristio nijedan metod. radio je na svom sledećem metodološkom proboju inspirisanim idejama Fridriha Ničea. U međuvremenu. Snažno artikulišući političko i intelektualno zanimanje koje ga je zaokupljalo prethodnih sedam godina. suprotstavljena je traganju za tradicionalnim poreklima i podizanju temelja u korist narušavanja"onog stoje prethodno smatrano imobilnim" i fragmentiranju "onog što je smatrano objedinjenim" (Fuko 1995). Ona radi na zamršenim. Obavljao je ovu službu do kraja života. Ovven 1996. posebno njegovim delom Genealogija morala. godine Fuko postaje politički aktivan u grupama kao što je Grupa za informisanje o zatvoru (Prison Information Group) i putuje kroz Poljsku i Irak da bi pisao o represiji i revoluciji. Nilson 1998). Fuko 1995). i 1975. koja se pojavila nakon praz­ nine u objavljivanju. U tom periodu pisao je oglede. Postalo je i Fukoova najpoznatija knjiga. i novom opsegu tematskih zanimanja. Fukoov metodološki zaokret ka genealogiji. ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. Rezimei Fukoovih kurseva predstavljaju fascinantne hronike pustolovina u područja koja će inspirisati drugu polovinu nje­ gove karijere: kriminologija.

Rabinovljev ko­ mentar (Rabinow 1984: 7-11) uistinu ostaje dosledan Fukoovoj preporuci prikazivanjem njegovog rada u smislu praksi klasifikacije.. Socijalna teorija i doprinosi Dosta literature koja se bavi Fukoovim doprinosi­ ma socijalnoj teoriji težilo je da podeli njegovo delo u odnosu na druge teoretičare ili škole misli (a ponekad ga izvodeći od njih). 1988b). Fuko je u svojim poslednjim godinama težio utemeljenju jedinstvenog teorijskog stanovišta njegovog životnog delà nezavisno od svojih komentatora. Naredni radovi povezuju Fukoa sa Ničeom. Volja za znanjem. bio je zadovoljan čitajući prve prikaze njegovih poslednjih knjiga. Moje delo se bavilo sa tri oblika objektivizacije koja preoblikuje ljude u subjekte. Istorija seksualnosti I. Tomasom Kunom (Dreyfus. toma II i III Istorije seksualnosti. 1988a: 7-16. Žilom Delezom (Braidotti 1991). provedeni su u Salpetrijeru. Deridom (Boyne 1990). Zajednički im je i razumljiviji jezik negoli u Fukoovim prethodnim radovima: ona su postala nužna za svaki univerzitetski kurs o kriminalu. posebno potonje zbog Veberovog naglašavanja birokratske 117 . ekspertize i disciplinarne estetike vladanja sopstvom. način na koji se čovek (on ili ona) pret­ vara u subjekat" (Fuko 1983a: 208). Rabinow 1983). Fukoovi poslednji dani u junu 1984. I na drugim mestima Fuko ponavlja ovu trostru­ ku organizaciju svog korpusa (Foucault 1983b: 237. Najzad. Ashenden. L'Usage des plaisirs (Fou­ cault 1984.. Zanimanje za genealošku istoriju sadašnjosti nadahnulo je Fukoov sledeći niz istorije seksualnosti: Historié de la sexualité I: La volonté de la savoir (Foucault 1976.. etike i identiteta. /Fuko 1978/). praksi odvajanja. Owen 1999). Uprkos njihovim razlikama. Feministička kritika bila je izuzetno važna za ovu primenu (o tome kasnije). Szakolczai 1998). Prvi su oblici ispitivanja koji sebi pokušavaju da daju sta­ tus nauka. Dirkemove studije (Cladis 1999).. težio sam da proučim. bio je da stvorim istoriju različitih oblika kojima su... trebali bi da pra­ timo Fukoovo određivanje sopstvenog delà kako bismo potom razumeli probleme koje su njegove teorijske ideje učinile razumljivim. ljudi pretvoreni u subjekte. kritička teorija (Ransom 1997).Stiven Kec: MIŠEL FUKO suverenih režima. sek­ sualnosti i srodnim temama koje se bave regulaci­ jom i socijalnom kontrolom. U drugom delu mog rada. čuvenoj bolnici koju je osuđivao u svome radu zbog njene istorijske uloge u uspostavljanju "bio-moći" francuskog upravljanja: ležeći u krevetu u bolnici. Sa skoro dirljivom ironijom. "Moj cilj. LeSouci de so/(Foucault 1984. Subjekat je ili podeljen u sa­ mom sebi ili odvojen od drugih. i sociologija Maksa Vebera (Turner 1992. ova delà konzistentno upotrebljavaju ničeovsku dekonstrukciju porekla zapadne duše i pokoravajućih režima istine. Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja /Fuko 1988/). Morisom Merlo-Pontijem (Crossley 1994) i Jirgenom Habermasom (Kelly 1994. proučavao sam objektivizacije subjekta u onome što ću naz­ vati 'prakse odvajanja'. Prema tome. Istorija seksualnosti: staranje o sebi /Fuko 1988/). kao što je mark­ sizam (Poster 1984). u našoj kulturi.

Fuko je isticao da profesionalni status znanja proizlazi iz oblasti u kojima se ono razvijalo. koji ga uslovljavaju kao organizam. biologija. i Nadzirati i kažnjavati. Fuko je rekonceptualizovao modernu politiku kao subjektivirajuću mrežu prak­ si i polja. u delu Reči i stvari Fuko dokazuje d a j e ekonomija konstruisala proizvodnog subjekta koji podleže ekonomskim pravilima i zakonima. biologija je kon­ struisala živog subjekta kojim upravljaju biološki zakoni prirode. medicina. normalizuju i institucionalizuju stanovništvo radisocijalnestabilnosti. takođe bile povezane sa novim korektivnim programima usmerenim ka individualnoj rehabili­ taciji. lingvistika takođe su pove­ zane jer su njihove šeme klasifikacije utemeljene u proučavanju "čoveka". Prakse odvajanja U Fukoovom delu prakse odvajanja predstavljaju političke strategije koje razdvajaju. on je izoštrio naše shvatanje načina na koji je proizvodnja znanja u naukama o čoveku. Na taj način. Prakse samosubjektivizacije Prakse subjektivizacije Prakse klasifikovanja Kroz svoja delà. zatvora i škola. lingvistika je konstruisala govornog subjekta čije su karakteristike uslovljene strukturama značenja. kako Fuko 118 . siromašne i delikvente. tehnike regulisanja zasnovane na ispi­ tivanjima. Najvažnije. Ovo disciplinujuće uređenje društva poklapalo se sa razvojem moćnih institucija . U delima Istorija ludila u doba klasicizma. Fuko je is­ ticao kako su prakse odvajanja istorijski crple svoju moć iz merkantilnih državnih društava i prosvetiteljske političke filozofije individualnih prava i ljud­ ske slobode. i ponovo ih grupisale u lude. od kasnog osamnaestog i devetn­ aestog veka.0 FUKÔU i praksi samosubjektivizacije. Dakle. u Nadzirati i kažnjavati Fuko pokazuje kako su. pre nego iz autoriteta samih profesionalaca. Prema tome. vežbanjima. određene figure oko koje Prakse samosubjektivizacije konstituišu najneuhvatljivi oblik subjektivizacije jer. kao što diskusija koja sledi to i pokazuje. Fuko prikazuje kako su moderne evropske države označavale skitnice i navodno "nekorisne" ljude kao politički problem. Stvaranjem istorije oblika putem kojih su "ljudi pretvoreni u subjekte". pretvorila ljude u tipove subjekata klasifikujući ih u skladu sa dualističkom logikom koja prožima zapadni način mišljenja: razum/be­ zumlje. Fuko je razradio način na koji su ovi nizovi praksi delovali najočiglednije u poljima subjektivizacije: telo. Na primer. seksologija i kriminologija. ironična konvergencija disciplinarnosti sa liberalnim humanizmom postala je određujuća karakteristika onog što Fuko naziva "rođenjem zat­ vora" (podnaslov delà Nadzirati i kažnjavati).mentalnih bolnica (azila). kao što su psihijatrija. Rođenje klinike. vođenju dokumenata i pris­ motri. Ekonomija. stanovništvo i individ­ ua. su stvaraoci modernog znanja oblikovali svoje diskurse i opravdavali svoje intervencije u sve domene ljudske egzistencije. Dodatno. i stoga nam pruža ko­ risnu formulaciju. bolnica. te život/smrt. Na prim­ er. normalno/patološko. pridodao je savremenoj soci­ jalnoj teoriji kritičku dimenziju punu života.

Za Fukoa. seks. nezapadnjaka i starih. To je razlog. izdržljivošću i produktivnošću. i to na način na koji bi se preobrazili. Fuko identifikuje priznanje kao eg­ zemplarnu tehnologiju sopstva. zahtevaju razvijanje tehnologija sopstva: "Tehnike koje omogućuju individuama da izvode. uspeh nadmoći Moderne nad efikasnim telima u industriji. Socijalni naučnici. veza između individualnog i so­ cijalnog tela. on je jedinstven z b o g određivanja raznolikih načina na koje je "bio-moć" odigrala ulogu u uspostavljanju modernih režima moći. Zaista. koje se o d ­ likuje zdravljem i dugovečnošću. U prvom. sopstvenim sredstvima. ponašanjem. ili stanovništva. viktorijanski seksualni diskurs posebno je idealizovao buržujsko muško telo. nižih klasa. u Istoriji seksualnosti Fuko poka­ zuje zastrašujuću nadmoć sa kojom su devetnaestovekovni stručnjaci konstruisali hijerarhiju seksualizovanih tela i podelili stanovništvo u grupe normalnih. terapeutski stručnjaci i pomoćni moralni inženjeri primenjuju tehnologije sopstva na najrazličitije načine (Mar­ tin 1988). jer su seksološke nauke seks istorijski označavale kao taja­ nstven. sreće. Nadzirati i kažnjavati i Istorija seksualnosti dva su ključna delà u kojima Fuko razvija svoju analizu tela kao područja subjektivizacije. ključna za nastanak moderne politike. i štetan. preoblikovan. prema Fukou. i na taj način obavezivale subjekte da o tome govore u snažnim samorefleksivnim značenjima. Buržujsko muško telo potom je upotrebljeno za označavanje inferiornih tela žena. zašto naše dugovečne istine o sopstvu moraju da budu proučene u smislu praksi samosubjektivizacije koje ih održavaju. U Istoriji seksualnosti. U Fukoovom delu. Zaista. prakse samosubjektivizacije množe se u području seksualnosti. i postigli određeno stanje savršenosti. Urla 1995). prostor. te poreklom i rasom. Terry. Disciplina tela razvijena u zatvorima ima paralele u čitavom širem disciplinarnom društvu. privatnost. Sledstveno tome. devijantnih i perverznih pojedinaca. čistoće. izvestan broj radnji nad svo­ jim telom. vežbanje. Porter 1994. pokornim telima u zatvorima i disciplinovanim telima u školama potvrđuje Fukoovu tezu da je ljudsko telo veoma prilagodljivo područje za cirkulaciju moći. policijski čas. provere i mikrokazne. nekoliko područja (Sawicki 1991.postaju građa na osnovu koje se donose zatvorski raspored. svetio i toplota . Nadalje. koja je nastala zajed­ no sa hrišćanstvom a kasnije je odlikovala modernu medicinu i psihijatriju. Jones. svojim dušama. ove nauke na­ stavljaju uvećanje svoje ekspertize krivotvorenjem seksualne istine u srži čovekovog identiteta. Polja subjektivizacije Jelo Mada Fuko nije usamljen u usmeravanju pažnje na političku ulogu tela. Sennett 1982:10). prema tome. bila je. najintimnije potrebe tela . mislima. Stoga. Fukoovo promišljanje tela podstaklo je ekspanzivnu sociologiju tela obuhvatajući 119 . Slično tome. san. on kaže da prakse kažnjavanja ustvari proizvode "dušu" delikventa disciplinujući telo i korporizujući zatvorske am­ bijente. sakriven. natprirodne moći" (Foucault.hrana.Stiven Kec: MIŠEL FUKO objašnjava.

ili vladanju. regulisanje zdravlja i centralizovano soci­ jalno staranje. onog što bi se moglo nazvati 'prakse sopstva'i'prakse upravljanja'. Barry 1996. studije vladanja nisu nekritične oko podoblasnih nedostataka (Hindess 1997. "rođenje i istorija znanja o subjektivitetu i intersubjektivitetu suštinski su povezane sa programima koji su. policija. objašnjava da "sa ulaskom stanovništva u političku misao. Bunton 1997. i dovode do uzbudljivih podoblasti studija o upravljanju (Burchell 1991. Dean 1999. Na primer. programa za savladavanje rizika. dugovečnost. Dok su više marksističke kritike optuživale studije o upravljanju da se odriču radikalne politike (Frankel 1997). sloboda. stope reprodukcije". zapadne administracije racionalizovale su svoje upravljanje društvenim problemima novim tehnikama vladanja kao što su statistika. navike i poroci. Počevši od sedamnaestog veka. 1988a). Nikolas Rouz (Nikolas Rose). izbor i odgovornost refigurisane kao politički izvori i umotane u tkaninu "društvenog" (Peterson. Te studije razrađuju Fukoovu perspe­ ktivu politizacije moći kritikom neoliberalnih režima. O'Malley 1997). Rouza. standardizacije i regulacije javnog ponašanja i rizika. Individua Uprkos Fukoovom radikalnom socijalnom kon­ struktivizmu. dodatna je definicija Mičela Dina (Mitchell Dean): vladavina "određuje novi prostor misli u domenu etike i politike. Fukoov koncept bio-politike vodi ka njegovom obuhvatnom viđenju politike. da bi upravljali subjektima. Rose 1999). U ovom smislu. u svojoj inventivnoj studiji slučaja britanske socijalne psi­ hologije. vladanje kao svoj objekat uzima takve fenomene kao što su brojni subjekti. ili u ono što Fuko naziva "bio-politikom stanovništva"(Fuko 1978). njegovo delo ističe dva važna aspekta 120 . Stanovništvo se pojavilo kao polje subjektiviteta tamo gde je ad­ ministrativna moć nad ljudima primenjivana putem identifikacije. U kasnijim studijama Fuko proširuje medicinski fokus i prikazuje kako je moderna država uvećala svoju moć intervenisanjem u život stanovništva. pregledi. koje ih povezu­ je bez svođenja jednog na drugo" (Dean 1994:174). Rođenje klinike ispituje kako su medicinske krize u vezi sa urbanom higijen­ om i epidemijama u osamnaestom i devetnaestom veku osposobile centralizovano medicinsko uprav­ ljanje da nadgleda zdravlje stanovništva i društvene prostore njihovih aktivnosti. njihova starost. bolesti i tipovi smrti. Dakle. Argumenti Fukoa. i programa utilitizacije tehnologije podataka i tržišne racionalnosti u državnim preduzećima. shvatili da ih moraju poznavati" (Rose 1990:5). Literatura o vladavini takođe ističe kako su lično ponašanje. osiguravajućih programa. "umeću vladanja" (governmentality) (Foucault: 1991: 90) i ogledima o genealogiji liberalne vladavine (Fou­ cault 1981.0 FUKOU Stanovništvo Fuko je radikalno istorizovao pojam stanovništva izvodeći ga iz tradicionalnih demografskih koncep­ cija i tražeći njegova diskurzivna i politička porekla u mrežama moći/znanja koje su izrasle iz prosvetiteljske brige oko zdravlja i bogatstva. Cruikshank 1999). i drugih u vezi sa up­ ravljanjem i stanovništvom kao subjektom postav­ ljaju sveže kritičko viđenje politike demografskog znanja.

posebno u vezi sa njegovim istorijskim metodom i političkim teorijama. pacijenti i deca . Njegova opažanja u jednom od poslednjih intervjua navode na pravac u kojem je njegov budući rad mogao da vodi: "Nazvao bih subjektivizaciju procesom koji rezultira konstituci­ jom subjekta. 1993). To je predstava koju su stvorili tradi­ cionalni diskursi filozofije i diskursi društvenih nauka ograničeni rigidnim teorijskim modelima i političkim ideologijama. sek­ sualni devijanti. manje povezanu sa odnosima moći i naučnog diskursa.mogu da ruše i ruše uslove svog subjektiviteta. Kao prvo. promišljajući etičke konfiguracije starovekovnog društva. Foucault 1988b. Na primer.To je omogućilo gay pokretima u dvadesetom veku da preokrenu medicinsku praksu "označavanja" restriktivnih homoseksualnih kategorija. Komentatori Fukoa gener­ alno se slažu da bi. i da se mobilišu kao kolektivni činilac socijalne promene. Ocena ključnih prednosti i kontroverze Fukoove misli o naukama o čoveku i nasleđu prosvetiteljstva inspirisale su celi niz snažnih kon­ troverzi. Ven zaključuje da "Fukoova originalnost među velikim misliocima našeg veka leži u odbijanju da pretvori našu konačnost u osn­ ovu za nove izvesnosti" (Veyne 1993:5). U tom smislu. Ove ideje o individualnom subjektivitetu uve­ liko figuriraju u Fukoovim kasnijim radovima o predhrišćanskoj etici i seksualnosti (Fuko 1988a. istoričar i Fukoov prijatelj Pol Ven (Paul Veyne) kaže da je tokom poslednjih osam meseci Fukoovog života. zatvorenici. d a j e ostao živ. Pre­ ma tome. to je pružilo i odskočnu dasku za samoodređenje i individualni i kolektivni otpor" (Weeks 1987:38). u kontekstu materijalnih praksi. Fukoova individua nije tradicionalni subjekat uhvaćen u ontološko vođenje rata između oslobođenja i dominacije. samo-stilizacija" (Veyne 1993: 8). Drugo.Stiven Kec: MIŠEL FUKO individualnih posredovanja. pisanje dve finalne knjige o istoriji seksualnosti "za njega igralo ulogu kao što su filozofska delà i lični dnevni­ ci igrali u starovekovnoj filozofiji: rad sopstva nad sobom.vojnici. Fuko je počeo da razmatra način na koji samo-znanje može biti razdvojeno od praksi subjektivizacije. Ovde njegovo inovativno istraživanje "sopstva" i subjektivnih "igri istine" inkorporiše veoma aktivnu dimenziju subjektivite­ ta. produbio ovaj as­ pekt svog rada i stvorio nov skup pitanja o preob­ likovanju umeća života. ili preciznije. i regulisane i suprotstavljajući mogućnosti za ljudsko posredovanje izbijaju na površinu. Najznačajnije. individua za Fukoa predstavlja personalni prostor g d e i aktivne i pa­ sivne. delo Fukoa i njegovih sledbenika ukazuje da subjekti moderne disciplinarne matrice . individualni subjektivitet je kontigentan i nestabilan jer postoje druge "mogućnosti organizovanja samosvesnosti". A imajući na umu Fukoovu smrt. a više prilagođenu društvenim impera­ tivima samo-stilizovane autonomije. To jest. u svo­ joj istoriji devetnaestovekovne seksologije Džefri Viks (Jeffrey Weeks) primećuje da iako su seksolozi "težili tome da regulišu označavanjem. Kritike u vezi sa istorijskim metodom razmatrale su Fukoa u cilju isticanja njegove antipozitivističke arheološke i genealoške strategije na štetu pogodnih naučnih 121 . subjektivnošću koja je očigledno samo jedna od datih mogućnosti organizovanja samosvesnosti" (Foucault 1989:330).

Džudit Batler (Judith Butler) piše da ritualizovane osobine tela koje vežu ženu za fiktivne ženske identitete takođe mogu da post- 122 . kritike Fukoa bile su suočene da preispitaju sopstvene metodološke pretpostavke. istorija mentalnih bolnica (azila) i bolnica u Engleskoj i drugim zemljama sasvim je drugačija od onih u Francuskoj (Porter 1987. Njegove studije slučaja klinike. Hekman 1996). Slično tome. ili su samo privremeno prihvatili nje­ gove teorijske intervencije. uprkos njegovom insistiranju da je moć isto toliko "produktivna" koliko i represivna. Fukoova kasnija istraživanja etike individualnog sopstva delimično su otklonila mesto aktivnog subjekta u političkom životu (kao što prethodna diskusija ukazuje).0 FUKOU objašnjenja. iako fikcije ne znače da je "istina stoga odsutna" (Foucault 1980: 193). Femi­ nistkinje su posebno isticale da je telo i gradilište regulacije. U intervjuu relevantnom za kritiku istorijskog metoda. Oni su ili kritikovali Fukoa. ipak. to jest. Tačno je da Fuko često traga za istorijs­ kim klasifikacijama i podelama tela i stanovništva putem dominacije nad njima. jer nije posvetio pažnju neravnopravnosti rodova. Na primer. istoričari su prigovarali Fukoovoj pretpostavci da se istorijski diskontinuiteti i preokreti koje je ot­ krio m o g u internacionalno primeniti. svi aspekti seksu­ alnosti. koji. Fuko tvrdi da je bio "sasvim svestan" da nije napisao "ništa drugo do fikcije". Nadalje. g d e se održavaju stvoreni rodni identite­ ti. čak i ako su u pravu u vezi sa njegov­ im istorijskim previdima. one pokazuju kako nastaju specifični problemi u posebnim isto­ rijskim okolnostima. Rezultat ove kritike bila je popular­ izacija netačnih objašnjenja prošlosti. suštinski ih prerađujući u cilju prevladavanja njihovih ograničenja. Deveaux 1994. Pored svega. postoje velike razlike između nacija i lokaliteta. ženskoj istoriji i seksual­ nom nasilju. Ipak. seksualnosti i starovekovne etike nisu faktički razumljive istorije. McNay 1993. kako se tvrdi. Ona dodaje d a . poriče političko polje ljudskog posredovanja i otpora. zatvora. Na primer. Druge kritike Fukoovog istorijskog metoda mogu se pronaći u izvrsnoj zbirci Foucalt and the Writing of History (Goldstein 1994). kada Fuko misli na period od sedamnaestog do osamnaestog veka kao na "doba klasicizma" u Rečima i stvarima i Istoriji lu­ dila u doba klasicizma. posebno oko njegovog dalekosežnog pojma moći. Lois Meknej (Lois McNay) slaže se sa Fukoom da je "seksualnost stvorena u telu na takav način da bi olakšala regulisanje društvenih odnosa" (McNay 1993: 32). jer. često z a ­ snovanih na konfuznoj i slabo istraženoj doku­ mentaciji. Ramazanoglu 1993. Raširenije su bile rasprave oko Fukoovih političkih teorija. g d e su oni ukinuti. Na primer. azila. u međuvremenu razvijajući sofisticiranu Fukofeminističku literaturu (Bell 1993. Feministički naučnici i aktivisti predstavili su najopsežniju kritiku Fukoovih političkih teorija. u stvari. I u tom smislu Fuko zaista izumeva kvazi-istorijske formacije kao što su "disciplinarno društvo" i "doba klasicizma". Bynum 1994). čitaoci koji su očekivali da se Fuko postavi u poseban politički program ili da ponudi teoriju otpora ostavljeni su na cedilu. on ne daje nijedno jasno objašnjenje načina na koji se ovo "doba" pretvorilo u "moderno doba" u devetnaestom veku. i gradilište otpora. telesnosti i požude nisu proizvod odnosa moći.

G. Critical Inquiry. J. uistinu su unapredile fukoovsku socijalnu teoriju u najinventivnijim pravcima. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Stephen Katz .The Foucault Effect: Studies in Gouvernmentality. 117-127. London: Sage Barry."Michel Foucault".) (1999) . (1991) . 21 (2): 275-289). London and New York: Routledge Boyne. Cambridge: Cambridge Univesity Press. London: UCL Press. V. (1995) . Gordon.T. N. (eds) (1996) .Stiven Kec: MIŠEL FUKO anu dekonstruktivne osobine koje otkrivaju arbitrarnost takvih identiteta (Batler 1990: 140-141).. te da bi stvorili živu kritičku razmenu oko njegovih ideja. Owen. New York: Routledge Burchell. (1990) . str. C.). P. Fou­ cault and the Law. S. R. Ako su pažnja. London & New Delhi. Neo-Liberalism and Rationalities of Government. London and New York: Routledge Braidotti. D. A. Sage Publica­ tions. Feminističke spisateljice. by Antho­ ny Elliot and Bryan S.Foucault and Political Reason: Liberalism. F. London and New York: Rout­ ledge Bynum. Za Fu­ koa. u: Profiles in Contemporary Social Theory. Upravo zbog toga Fuko je izbegavao političke saveze i teorijske veze: da bi njegovi čitaoci mogli da unesu sopstvene politike i učenja u njegove namere. R. Miller. strast i ra­ doznalost snovi i vodilja koji su inspirisali Fukoovu karijeru. Chica­ go: University of Chicago Press. Bell. W. spremnost da se pronađe neobično i posebno koje nas okružuje" i "strast da se shvati šta se dešava i šta prolazi" (Foucault 1989: 198-199).Patterns of Dissonance.. 2001.Interrogating Incest: Feminism. onda su to verovatno istinski ključevi za razumevanje njegovog mesta u savremenoj soci­ jalnoj teoriji. putem kritike Fukoa na osnovu politike tela i rodnih odnosa moći i otpora. U jednom od njegovih najintere­ santnijih intervjua Fuko kaže da sanja "o novom dobu radoznalosti" (Foucault 1989: 199). spremnost. (eds) (1991) .Science and the Practice of Medicine in the Nineteenth Century."Georges Canguilhem on Michel Foucault's Histoire de la folie". Turner (eds. (1990) . 123 . Osborne. radoznalost "budi pažnju za ono što postoji i što bi moglo da postoji.Foucault Con­ tra Habermas: Recasting the Debate between Genealogyand Critical Theory. Butler. G. (1994) .Foucault and Derrida: The Other Side of Reason. LITERATURA: Ashenden. Canguilhem. (1993) . (eds.Gender Trouble: Feminism and the Subversion ofldentity. Rose.

Michel (1983b) . Bernauer and D. New York. L. Foucault. M. New York: Pentheon Books. Michel (1983a) . Chambon. Historyofthe Human Sciences. My Sister and My Brother: A Case of Parricide in the 19 Century. Irving. L.The Politics of Subjectivity: Between Foucault and Merleau-Ponty. B.Raymond Roussel.) (1999) . Paris: Gallimard Foucault. (1994) . (1999) . L. (eds) (1999) Reading Foucault for Social Work. (1999) . H. Foucault."The ethic of care for the self as a practice of freedon: an interview with Michel Foucault on January 20. 20 (2): 223-247../. L. Crosslezy.. u: H. N. Pierre Rivière. A. Dean.Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. Ithaca. Chicago: University of Chicago Press. A. R. New York: Harprer & Row Foucault. Rabinow. Michel (1975) . Having Slaughtered My Mother.The Will to Empower: Démocratie Citizens and Other Subjects."The Two Readings of Histoire de la folie in France". MA: MIT Press. Michel (1971b) .Governmentality: Power and Rule in Modem Society. New York: Pantheon Books. Cladis. (1990) . S. th Foucault. (ed. (1994) .Critical and Effective Historiés: Foucault's Methods and HistoricalSociology.Mental lllness and Psychology. New York: Columbia University Press. Aldershot: Avebury Cruikshank. Foucault. Oxford: Durkheim Press. Michel (1963) . Feminist Studies."The subject and power". (1983) .0 FUKOU Castel. M. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. 1984". Dreyfus. Foucault."On the genealogy of ethics. Chicago: University of Chicago Press. P. Rasmussen (eds). Michel (/1954/ 1976) . NY: Cornel University Press. u: H. C a m bridge. Epstein.Durkheim and Foucault: Perspectives on Education and Punishment. Panthéon Books. An overview of work in progress". London and New York: Routledge Dean. 3(1): 27-30. Michel (1988b) . London: S a g e Deveaux. The Final Foucault. Dreyfus and Paul Rabinow (eds)."Feminism and Empowerment: A Critical Reader of Foucault".The Birth of the Clinic: An Archaeology of Médical Perception.The Order ofThings: An Archaeology of the Human Sciences. u: J. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. Foucault. Dreyfus and Paul Rabinow (eds). M. 124 . M. (1994) . Michel (/1963/ 1973) . Chicago: University of Chicago Press.

Beograd: Prosveta (drugo izdanje) Fuko. Gutting. C. Sociology". Michel (1991) . br."'Governmentality' and the Problem of Crime: Foucault. 1. 3(1): 3-26. Foucault. Foucault. Garland. New York: The New Press.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. 1].Nadzirati i kažnjavati: nastanakzatvora. u: G. [knj. Michel (1989) . Michel.Istorijaseksualnosti.Feminist Interprétations of Michel Foucault. Miller (eds). Gordon. 226:57-92. 1:3-21. Beograd Fuko. 1 (2): 173-214. mart 1995.Istorija seksualnosti: staranje o sebi. istorija"."Governmentality".Essential Works of Fou­ cault 1954-1984. Foucaut. 1966-84). Humanities in Review. Gordon). Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko.) (1996) .Istorija seksualnosti: korišćenje ljubavnih uživanja.Foucault and the Writing ofHistory. C.) (1994) . Michel (1997b) .Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. Foucault. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Frankel. Theoria."Niče.Mo\. Mišel (1971a) . (1982) . Mišel (1982) . New Left Review. 1988. (1990) -"Histoire de la folie: an unknown book by Michel Foucault". Beograd: Nolit Fuko. Theoretical Criminology. C. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. G. 21 (2): 198-227. (ed. Cambridge: Cambridge Univer­ sity Press."About the beginnings of the hermeneutics of the self". Mišel (1995) . S. Foucault.) C. Rabinow). History ofthe Human Sci­ ences. New York: Panthéon Books. Chicago: Univer­ sity of Chicago Press. Hekman. Michel (1980) . Burchell. P. (ed. Vo­ lja za znanjem. Beograd: Prosveta. Goldstein. Mišel (1988b) . and P. Ethics. Sennett. Fuko. Oxford: Blackwell Gordon. Mišel (1997a) .Arheologija znanja. Beograd: Prosveta Fuko.Foucault Live (Interviews. 1. (ed. Vol. Criminology. New York: Panthéon Books. The Foucault Effect: Studies in Governmentality.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Foucault. Michel (1993) . Subjectivity and Truth (ed. (1989) . R. Mišel (1998) . Political Theory. Gordon. Mišel (1988a) . (Ed. XXXVIII. B. D. J. Fuko. (1997) -"Confronting neoliberal régimes: the post-Marxist embrace of popularism and realpolitik"."Sexuality and solitude".Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason. Sremski Karlovci. (1997) . 125 . genealogija. University Park: Pennsylvania State University Press.

"Governthe Private Self. Albany: State University of New York Press.). 126 . (1997) .) (1993) . Manon. C. Prado.Michel Foucault and the Games of Truth. (eds) (1998) . C.) (1994) .Foucault. CO: Westview Press. Boulder. London: Athlone. Rabinow. New York: Panthéon Books. Macey. (1990) . Boston: Northeastern Univerity Press. H. Martin.The Passion of Michel Foucault. Weber. P. Health and Medicine. S. Medicine and the Body. Thousand Oaks. N. CA: Sage. Management. politics".Foucault's Discipline: The Politics of Subjectivity. Rose. in P.Up Against Foucault: Explorations ofSome Tensions Between Foucault and Feminism. Porter. 26 (2): 25-272.Foucault's Nietyschean Genealogy: Truth. H. R. C. Porter.Governing the Soul: The Shaping of O'Malley. R. L. London: Routledge Ransom. L. (1996) -Maturity and Modernity: Nietzsche. and the Subject. Peterson. C. (1992) . Foucault and the Ambivalence of Reason. criticism. M.Technologies ofthe Self: A Seminar with Michel Foucault. P. H. B. D. (1993) .Mind-Forg'd Manacles: A Historyof Madness in England from the Restoration to the Regency. Miller. (1984) -"Introduction". NC: Duke University Press. Owen. Marxism and History: Mode of Production versus Mode of Information. Bunton. Economy and Society. A. (1995) .The Lives of Michel Foucault.Foucault.) (1988) . Shearing. (ed. London and New York: Routledge mentality. (1993) .0 FUKOU Hindess. L. Gutman H. 26 (4): 501-517. R. The Foucault Reader. Nilson. London: Routledge Kelly. J. G. Economy and Society. Jones. (1993) . and Organization Theory. (1997) -"Politics and governmentality". Ramazanoglu. M. London: Macmillan. K. P. J.Starting with Foucault: An Introduction to Genealogy. (ed.Critique and Power: Recasting the Foucault/Habermas Debate. (eds. New York: Simon & Shuster. M. Hutton. (1987) . (eds. Poster. Power. Weir.Foucault. Durham. Cambridge: Polity Press. (eds) (1997) . McNay. Cambridge. A. (1997) .) (1994) -Reassessing Foucault: Power. (1984) . London: Hutchinson. (1998) . MA: MIT Press. London and New York: Routledge.Foucault and Feminism. Starkey. D. London and New York: Routledge. London: Tavistock McKinlay. Rabinow (éd.

1974. London: Tavistock. J." O strukturama i struktural­ izmu" (intervju). (1992) . Sawicki. Weeks."Questions of identity". J.Disciplining Foucault: Feminism. London and New York: Routledge Szakolczai. in P. The Cultural Construction of Sexuality. 127 . N.Déviant Bodies. Cambridge: Cambridge University Press. 20 (1): 1-9." T h e final Foucault and his ethics".Rewriting the History of Madness: Studies in Foucault's Histoire de la Folie. Turner. Žan-Pol (1974) .Stiven Kec: MIŠEL FUKO Rose. Urla. J.Max Weber and Michel Fou­ cault: Parallel Life-Works. A. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. C a plan (éd. Veyne. B. u: Marksizam/Strukturalizam. A. S. Sartr. Power and the Body.). P. London and New York: Rout­ ledge. (1998) . zbornik časopisa Delo. Critical Inquiry. London: Routledge Terry. (eds) (1995) . Velody. I. (1991) . Beograd.Powers ofFreedom: Reframing Political Thought. (eds) (1992) . (1993) . (1987) . Still.Regulating Bodies: Essays in Médical Sociology. (1999) . London and New York: Rout­ ledge. J.

na nivou malenih lokalnih događaja gde bitke nesvesno odigravaju igrači koji ne znaju šta čine. i sada takođe služe odgovarajućoj klasi u Istočnoj Evropi. ludilo. "moći" i "znanja". i 2) nova ideologija.svaki od njih voljno ili nevoljno obavlja svoj deo.funkcionera. masturbacija. don Kihot. Praktično niko ne voli nijednu stranu ovih pojednostavljenih dihotomija. Kao i uvek. i njegovi "znanje" i "moć" predstavljaju nešto drugo. stvara u g o d n u poziciju za novu vladajuću klasu. on pokušava da iznova promisli predmet u njegovoj ukupnosti. "Ključne reči" u Fukoovom radu bile bi.Jan Heking (lan Hacking) FUKOOVA ARHEOLOGIJA Moć/Znanje je zbirka od devet intervjua. jed­ nog ogleda i par predavanja u kojima Mišel Fuko pokušava da iznađe nove načine govora o moći (Foucault 1980). sastavljena uređena struktura društva. Sada ova vrsta projekta nije više nekakva novina. jezik. koje mogu da upražnjavaju novu vrstu moći. To je još jedna etapa u izvanred­ noj avanturi ideja započetoj u kasnim pedesetim.Te dve tvrdnje paralelne su dvema suprotnim tezama o ideologiji: 1) vladajuća klasa proizvodi ideologiju koja odgovara njenim interesima. Da. Ali ta vladajuća klasa ne zna kako to čini. No on ne traga za odnosom između dve datosti. zatvor. Trebalo bi započeti analizu moći odozdo. Niče. niti da li bi mogla bez drugih uslova u odnosima moći . Fuko je jedan od mnogih koji želi novu koncepciju međusobnog uticaja znanja i moći. medicina. te da se taj teatar preobrati u tragove do sada nemišljenih serija sučeljavanja od kojih je. potlačenih. Da. Fukoova je genijalnost u tome da se spusti do ma­ lenih drama. on se oduševljava činjenicama. život. Angažovano preokreće poznate truizme u sumnje ili haos. tvrdi on. Kakve su veze između moći i znanja? Postoje dva loša kratka odgovora: 1) znanje pruža instru­ ment koji moćnici m o g u da koriste za sopstvene svrhe. izgnanih . niko ne drži tu moć. 2) novi oblik znanja rađa novu klasu ljudi ili institucija. Da. voj­ ska. sa novim vrednostima. ima ljudi koji znaju ovo ili ono. vladajućih. Uprkos svim apstraktnim šemama po ko- 129 . lako njegove sadašnje misli o znanju i moći još nisu sazrele. Fuko poseduje originalan i analitički um. One nisu sve ostvarene niti iscrpene ovom adolescentskom listom tema. Vest je u reorganizovanju prošlih događaja ne bi li pono­ vo promislio sadašnjost. ima potiskivanja i represije koji potiču od autoriteta. oblici znanja i moći počev od devetnaestog veka služili su buržoaziji više nego drugima. one su očito deo vrenja dostojnog da ga se prouči. da ih odene u činjenice koje jedva da je neko drugi primetio. de Sad i seks. na primer: rad. postoje pojedinci i organizacije koji vladaju drugim ljudima. Niko ne zna to znanje. Zbilja. psihijatrija.

Njihovi prevodi nisu skraćeni. Ne može postojati takvo nešto kao što je predpojmovno postojanje. "Kada pogledam unazad" govori Fuko u intervjuu 1977. Na engleskom knjiga ima ironični podnaslov Istorija ludila u doba razuma (A History of Madness in the Age of Reason). nije tkalac verbalnih fantazija. formulisan u pojmovima priklad­ nim za raspravu među specifičnom publikom. i pokušaću da ih opišem tako što ću objasniti intervjue. uprkos usponima i padovima. O čemu? Ispr­ va to nije bilo tako jasno. o čemu drugom sam govorio u Ludilu i civilizaciji ili Rođenju klinike. To sigurno nije ono što nauke o duševnim bolestima zovu ludi­ lom. 130 . 1965). Otud neposrednost koja često nedostaje dugačkim i složenim knjigama. is­ prva. Pi­ tali su ga kada je izmišljeno ili bar uvedeno dojenje novorođenčeta na bočicu u Francuskoj. preds­ tavlja intelektualno napredovanje. Ludilo i civilizacija bilo je donekle romantično delo (Foucault 1961)'. on je isto tako najkonkretniji od svih pisaca. Urednik Znanja/Moći ipak je u pravu. Mnogo ' Folie et derasion. nikada izrečenim. svi datumi izdavanja odnose se na francuske originale.0 FUKOU jima je Fuko postao poznat. kada veli da nam intervjui mogu biti od pomoći da razumemo knjige. Dva su značajna događaja. Do vremena kad je knjiga napisana bilo je već očigledno da je romantična koncepcija čistog i apri­ ornog ludila bila pogrešna. Prva Fukoova značajna knjiga nagoveštava skoro kantovsku priču prema kojoj je naše iskustvo luđaka fenomen prosto uslovljen našom misli i našom istorijom. Intervju je francuska umetnička forma koja se koristi da se predstavi rad u napredovanju koji je namenjen. Tokom ostatka ovog teksta. možda po sebi i dobro. ponavljana u nekoliko sledujućih. Čini se da je počelo sa neodlučnim uverenjem. Sied nje­ govih knjiga. Uživao sam više u njegovim dugačkim knjigama negoli u ovim kratkim intervjuima. No Fukoovi pojmovi znanja i moći su tako udaljeni od uobičajenog govora da moram da podsetim kako je došao do njih. Skraćena verzija prevedena je kao Madness and Civilization (New York: Random House. Nije znao i bio je oduševljen kada mu je njegov sabesednik otkrio. Jedan od intervjua završava sa tipičnom primedbom. Osim toga. dakle. Fuko. Historié de folie a l'âge classique (Foucault 1961 ). da post­ oji čista stvar. ludilo. koje nije nešto što se da zarobiti u koncept. Naše institucije stvaraju fenomen u terminima našeg viđenja ludila. isto tako. Radnja knjige o ludilu. kod nas Istorija ludila u doba klasicizma. samo zato što su knjige krcate činjenicama. Najpre. razum je takođe samo fenomen čije postojanje zahteva suprotstavljenost da bi se naspram nje odredio. prilično je jednostavna. osim o moći?" (Foucault 1973a). sagledavamo i predočavamo ludilo posredstvom sistema koji su naše delo. "pitam se. On obožava činjenice. koreći se istovremeno što je bio tako glup da sâm ne postavi to pitanje. koja je nedokučiva. Mi klasifikujemo. ali. Knjiga je postala knjiga o nečemu drugom. dolazi "veliko isključenje" u polo­ vini sedamnaestog veka: mahnito zatvaranje ne­ normalnih i izgradnja azila za umobolne. za uski krug. post­ oji i stvar po sebi koja se može nazvati ludilo.

No ne mari. koje je splet tradicionalnih pripovesti prekrio gustim slojem događaja" (da citiramo prvu stranicu Fukoove Arheologije znanja /Fuko 1998/). i drugi dvadesetpet godina kasnije. to je bio okvir."velika. u vreme Francuske revolucije. Isključivanje je primena moći. od strane drugih. ali da nije opšti model. kao nemoralnog.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA kasnije. No ne treba se odmah okrenuti ka njegovim delima o moći. Efekat je pojačan brilijantnim prikazima sekvenci pre-i-posle. Fuko se služi francuskom reči connais­ sance da bi označio predmete površinskog znanja. Ludilo i civilizacija prati romantičnu konvenciju gledanja na primenu moći kao represije. obrazovanja i stanovništva koji se poja­ vljuju u devetnaestom veku tvore novu skupinu stručnjaka. Dramatična i suštinska osobina Fukoovog skorašnjeg rada odba­ civanje je te ideje. On predočava oštre diskontinuitete u istoriji znanja. dok je savoir značilo m n o g o više od nauke. Uprkos svim ljutnjama. i da su stisnute u model odsečne transformacije. budući da su previše uopštene. koja ni po čemu ne odgovara onoj iz 1780. Psihijatri. Ipak. Te istorije važe jer su jednim delom politički stavovi. nasleđenim od Gastona Bašlara. To je smeštanje u bolnicu. teoretičari zatvora. od strane odbora stručnjaka. pojavljuje se lažno oslobađanje. tokom koje je svaka tradicija preobražena u onu drugu. On predočava preuređivanje događaja koje ranije nismo opazili. Njegove istorije ostaju u glavi. sa njihovim stalnim probama nadrilekarskih uputstava. i etike. unutar kojeg 131 . One su i ono što nazivam filozofijom: način analiziranja i dolaženja do razumevanja uslova mogućnosti ideja . U jednom razgovoru priznaje da opsesija prelomima daje opis znanja koji odgovara nekim činjenicama. uzetih sa obe strane velike podele. Dva su ekstrema francuske istoriografije. Fukoove priče su dramatične. godine. umobolnosti ili zatvaranja već i tradicionalnih koncepata epistemologije. Gotovo "isti" organ na mermernoj ploči ima svoju ulogu u kas­ nijoj fiziologiji. ali koje su bile ugrađene u fundamentalnu koncepciju bolesti ili zločina. nepokretna i nema postolja. kojeg je postulirao Fuko. luđaci os­ tavljeni nasamo u svem svom užasu. Njegova nak­ lonost ka francuskim primerima prenela je na ev­ ropsku istoriju sklonost ka greškama (Midelfort 1980). Fuko se služi suprotnim načinom. Možemo slobodno dodati naše korektivne primedbe. Imali su m n o g o hipoteza i predrasuda i čistih teorija koje su stalno ispravljane. kada je novi oblik psihijatrijskog znanja izumeo nove načine postupanja sa ludilom. naime moći. Sada ne samo što vidimo da činjenice ponekad nisu sasvim u pravu. Bar su u starim azilima. Imamo deo opisa mozga oko 1780. već vidimo i da su mnoge od Fukoovih drama već bile izrečene tišim glasom. budući da se već u njego­ vim razmatranjima o znanju javlja to preobraćanje. naime znanja. Žorža Kangilema i Luja Altisera. forenzičari. Naučnici nas podsećaju da su činjenice mnogo složenije nego što ih opisuje Fuko. poručuje Fuko. higijeničari.ne samo ideja bolesti. Škola Anala izučavala je kontinuitete d u g o g traja­ nja ili spore prelaze . užas nije bio gori od svečanih uništavanja ludih.

ovaj izraz odnosi se na ažuriranje tačaka i koordinata u mapu nekog zemljišta ili područja u skladu sa geografski nastalim promenama (prim. klinike (1963) je još jedno delo o isključivanju i novim kandidatima za igru istine-laži. Najzad. na­ zvanoj arheologija.0 FUKOU svaka površinska hipoteza dobija svoj smisao. U Rečima i stvarima radi se o načinu na koji se neko Rođenje * 'map o n t o ' . La clinique označava istovremeno instituciju. eksperimentima. koliko iz nastanka novih predmeta mišljenja povo­ dom kojih će biti izgovarane nove istine ili neistine. jezik" predstavljaju koncepte sačinjene u devetnaestom veku kao građa za bi­ ologiju. No ono je isto tako i knjiga o stvaranju samokonstituišuće klase stručnjaka smeštenih u novo znanje. Ovo "dubinsko" znanje više je skup pravila koja određuju koja vrsta iskaza će važiti kao istinita ili lažna u nekom području. Tu je i prethodna era koju zovemo Renesansa. već pripovesti o mreži specifičnih iskaza koji su izgovoreni. Periodizacija je već poznata. i pojavljuje se u drugačijoj vrsti iskaza. od Dekarta do Revolucije. Ispitivana polja sukcesivno nemaju nikakvu paralelu u renesansi. Saznali bismo o njihovim problemima. Fukoova briga za moć i znanje onda ne bi bila važno već otrcano pitanje oko toga kako genetičari ili nuklearni fizičari trebaju da upotrebe svoja novostečena površinska znanja za dobro ili zlo naših vrsta. To nije z b o g toga što imamo različita uverenja o mozgu. Fuko nije sklon takvoj istoriji koja pripoveda ko je šta i zašto rekao. poslednje remek delo u ovom žanru su Reči i stvari (Fuko 1971). veli Fuko. Šta čini ovaj razvoj mogućim? Uobičajena istorija nauke ispričala bi nam bajku o herojima. Takvi proizvodi (non-mappings) proizlaze ne toliko iz novih otkrića. "Život. teoriji zdravlja ili opštoj gra­ matici. u tehničkom smislu. Zatim istoricistički devetnaesti vek koji vodi do sadašnjosti. i o teoriji. Očekivali bismo da će Fukoova "moć" biti neka vrsta "dubinske" moći koju niko ne primenjuje primereno. snovima. Možda niko nije svestan ovog znanja. rad. Ove nauke imaju objekte koji ne korespondiraju sa onim što je "upi­ sano"* kod njihovih predrevolucionarnih prethod­ nika: u prirodnoj istoriji. tu je budućnost. Znanje Moći/Znanja je savoir koje zovem "du­ binsko" znanje. Vrsta iskaza koji se izriče o mozgu 1780. 132 . nije ista sa onim što se izriče četvrt veka kasnije. onoga što je omogućilo da se ti iskazi izgovore (u velikoj meri nezavisno od toga ko ih je izgovorio). verovatno. Novo znanje obuhvaćeno je u oslobađanju duševno bolesnih kada su oni stavljeni pod stara­ nje lekara. koja počinje sada.). Ovaj nemogući zadatak proizvešće bizarni bilans onoga što možemo nazvati čisto znanje. bolnicu za podučavanje. Fukoova knjiga o medicini ima povezanu priču. ubeležiti. način govora. ekonomiju i lingvistiku.mapirati. ur. Reči i stvari govore nam o četiri epohe. o njihovom finansiranju. vidljivim i nevidljivim školovanjima. Tu je doba razuma. već zato što "mozak" označava novu vrstu objekta u kasnijem govoru. Govoriće se i misliti nove stvari o ludilu. Prvo i. Sa­ voir nije znanje u smislu hrpe uverljivih predloga. kliničku poduku.

koji teži da bude nalik biološkom ili lingvističkom. Practice (Foucault 1977) . Američki čitaoci ne bi trebalo da je izjednače sa društvenim naukama. podsećajući iznova na Kanta. on je bio formal­ no prizvan kada je jedne godine Kant na svojim godišnjim predavanjima iz logike postavio pitanje: "Šta je Čovek?" Prispeće filozofske antropologije . Nelegitimne nau­ ke o Čoveku nisu tek puka priča. Neki od ovih antagonizama vezanih za subjekt saznanja tipični su samo za pariške rasprave. Čovek izlazi iz mode. Fuko to čini sa istorijskim.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA "dubinsko"znanje može promeniti u drugo. dakle prolaznim. Opsednutost rečima bila je isuviše krhka da bi opstala. već u smislu uslova pod kojima će takvi iskazi imati određenu istinosnu vrednost. Otud. Diskurs. On isto tako naglašava da je književnost izumrla. One su uključivale 133 . Reči i stvari neizbežno izgledaju kao idealističko delo. Ulazi diskurs. Feno­ menologija je bila omrznuta i prezrena od mislioca kao što je Levi-Stros.generiše nelegitiman način govora. ako ne teoriju. Držao je da klase iskaza koji m o g u biti izrečeni u određenom prostoru i vremenu nisu vođene svesnim namerama govornika. Ova knjiga nije samo nova vrsta istorijskog istraživanja. dakle. uslovima za mogućnost govora. Metod je isuviše dobro oblikovan u legitimnim naukama. No povrh svega. Verovatno je u samoizrugivanju Fuko nakratko usvojio oznaku "istorijskog a priori".dokazuju da se koncepti poput "autora" i "dela" ("oevre") moraju zameniti manje ličnim načinima grupisanja iskaza. Ne hoteći da se vrati pojedinačnim govornicima ili autorima. Fukoove književne kritike . Na svu sreću. anglosaksonsku kulturu. Fuko poriče da nauke o čoveku imaju istinski objekat da bi o njemu govorile. Tamo g d e je Kant pronašao uslove mogućeg iskustva u strukturi ljudskog uma. morao je da makar razmotri interese kojima bi se izrečene i napisane reči podvrgle. u smislu mogućnosti da budu izgovorene. Fuko je imao. Ta vizija odvodi nas dalje od materijalnih uslova proizvođenja iskaza.od kojih se neke mogu naći u zbirci eseja prevedenih kao Language. Ti uslovi ležaće u "dubinskom" znanju vremena. Fu­ koova knjiga je o Čoveku. čist govor bez subjekta saznanja koji izgovara reči. obaveštava nas on. u najmanju ruku. Fuko je morao da se vrati materijalnim uslovima pod kojima se reči izgovaraju. određenu vrstu književne analize i različite refleksije o marksističkim korenima. Ona je i traktat protiv nauka o čoveku. jer francuska klasifikaci­ ja uključuje i svojevrsnu mešavinu psihoanalize i etnografije. Ovo nije uobičajena kritika koja tvrdi kako je metod društvenih nauka neodgovarajući. Mogućnost da budu istinite ili lažne ne leži u želji osobe da saobraća. autor sâm nebitan je za analizu kakva je "analiza uslova mogućnosti".Fuko je bio taj koji je priredio francusko izdanje Kantove/Antropologije(1964) . Moja fraza "književna kri­ tika" predstalja solecizam u predstavljanju Fukoa. Takva je bila moda tih dana. figuri od manjeg interesa za našu. i sa ko­ jim posledicama. ob­ lik spekulacije koji je pružao smisao. a ono. ne treba analizirati u smislu ko šta kaže. Counter-Memory.

godinom. U intervjuima Fuko se slaže sa poznatom isti­ nom da su ga neuspele pariške pobune maja 1968. posebno ako fotokopirate neki od bakro­ reza. U toj tački Fuko fundamentalno raskida sa tra­ dicijom. danas objavljenim kao Ja. Volja o kojoj je reč nije volja nekoga po­ sebnog. prenule iz jednostrane fascinacije diskursom. Postoje očigledne forme moći kao što je sudska mašinerija sa svojom novom masom stručnjaka koji svedoče o mentalnom zdravlju zatvorenika. koji započinju sa 1829. Postoje i veoma lični razlozi makarza proširivanje projekta preduzetog u Rečima i stvarima. Prvi deo Istorije seksualnosti (1976) polemika je pro­ tiv tog modela (Fuko 1978). Znanje je postalo moć. onda idete dalje od čitanja intelektualnih dostignuća j u ­ naka nauke i sakupljate ono što se svugde govori . nije o seksu. i propisivanja njihovog lečenja. što je opisano u Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora (Fuko 1997). svoju sestru i brata. Neizbežno. koji sam ubio svoju majku. Ona iskrsava u fabrici jednako kao i u zgradama planski podizanim za kažnjavanje. Nova koncepcija ljudi kao objekata disciplinovanja znači da će neko učiniti nešto novo sa ljudima. Ne da neko "zna" ono što bismo danas nazvali glasom verovanja. Po prvi put je horda stručnjaka visila po sudovima teoretišući oko navodno poludelog ubice. Ovo delo. volja za znanjem. te da su prouzročile novu publiku koja je mogla raspra­ vljati o diskursu i moći. To je jedan mali način na koji je znanje moć. malo tome ćete pokloniti poverenje izuzev statistikama. Postoji volja za stvaranjem mogućnošću govoren- 134 . ali ćete godinu dana biti glavni u društvu sa horor pričama. "dubinskim" znanjem. ili.ne uključujući samo anale javne higijene već i široki opseg svakodnevice. škola i bolnica. Taj zakonski reformizam izlučio je novu arhitekturu zatvora. "Seksualnost" predstavlja (prema odrednici u jednom rečniku) priznanje seksa ili preokupaciju njime. naslov je i aluzija na Šopenhauera. koliko o mogućnosti da se o njemu misli na način koji zapečaćuje nje­ govu sudbinu. kao što sam upravo rekao. u redu. Pjer Rivijer. morate da razmatrate ko šta kome čini. Tu je manje reč o činjenicama u vezi sa Pjerom. Foucault 1975). Kategorije u koje su ga stavili odrediće ono što će potom biti učinjeno sa njim. On je prvi poricao subjekta znanja. Stari model represije kaže da postoji ko: neki odredivi deo organizuje živote drugih ljudi. Ako čitate godišta Annales d'hygiène publique et de medicine légale. Fuko je uzeo iz Anala događaj iz 1835. godine.. Posvuda je pri­ sutna disciplina. nije nam dopušteno da činimo određene stvari.0 FUKOU važeću medicinu koja je u devetnaestom stoleću bila preokupirana poslom preklasifikovanja devijantnih (izumevši pritom koncepte normalnog i patološkog). ustinu. Ako smatrate da je govor sadržan u uku­ pnosti onoga što je rečeno u nekoj oblasti. Francuski naslov prvog toma je La Volonté de savoir. (Foucault 1973b. Napolje sa ko i sa kome. kako naznačuje Fuko u jednom inter­ vjuu. Čak će i malena kuća radnika imati podeljene sobe ne bi li osigurala najstrožu moralnost. U knjizi se delimično radi o toj preokupaciji.. posledično.

statističke procene i intervencije" ciljali su na ukupno društveno telo: "Seks je bio sredstvo pristupa podjednako životu tela i životu vrsta". Sa druge stra­ ne. Nasuprot ostalim akterima Fukoovih istorija. Poput zatvora. Nekad smo imali suverena koji je primenjivao moć nad podanicima. Ako se okrenemo postupcima prikupljanja podataka o stanovništvu. uslovi mogućnosti buržoaskog stanja. "treba razumeti kao sistem uređenih pos­ tupaka za proizvodnju. "'Istinu'". već stoga što se nove vrste činjenica o po­ pulaciji predočavaju kao stvari o kojima se saznaje. Posebno nam je zabranjeno da mislimo o ovoj vezi u smislu ideologije i Marksove superstrukture. eru statističkih po­ dataka. npr. obuzdavanje. poručuje nam Fuko. idejom svesti o telu. ('seksualnost') je primenjivana za upravljanje stanovništvom". "Svejedno je" počinje ogorčeno ispitivač u jednom intervjuu "da li neko pokreće celu stvar ili ne?" Raspravljalo se o zatvorima. moć su. Rođenje. "cela mikro-moć upućena na telo" i "obimna merenja. Fuko odgovara odprilike ovako. Ova "istina" pomerena je korak dalje od onog što uobičajeno pod njom podrazumevamo. Ona je povezana sa "političkim tehnologijama života". Ona je presečena jednim obuhvatnijim krugom ideja. Nove vrste istine i laži predstavljaju drugi aspekt. U jednoj dimenziji ta moć će se nazvati "disciplinarnom" ali disciplinovanje je samo jedan njen aspekt. Statistika ne nastaje jer ljudi znaju bolje računati. distribuciju i delovanje iskaza. prilagođavanje i ekonomija energije. smrt. ispada da je volja za znanjem postojala već dugo vremena. To je jedan od velikih izuma buržoaskog društva.ali uvek posredstvom određenog modela po kojem se zatvorima graditi. fertilitet: oni inaugurišu modernu eru. Mi zbilja jesmo shvatili pojedinačne taktike smišljene za po­ sebne potrebe. znanje. koji se više ne može odrediti u smislu suvereniteta". Na početku devetnaestog veka javlja se ono što Fuko u intervjuima označava kao "novi tip moći. Neposedovana moć još je mis­ terioznija. 135 . Istina. To je aps­ traktni osnovni element koji zauzima svoju poziciju zajedno sa "dubinskim" znanjem i moći. Predočavaju se dve zabrane seksualnosti: "discipli­ ne tela. Velike mreže birokratije razvijaju neograničene načine prebrojavanja i klasifikovanja ljudi. Oboje. seksualnost ima sopstvene ne­ posredne interese. diskursa koji ima sopstveni život.Taktike uzimaju oblik delimičnih metoda bez ičijeg svesnog znanja šta su zbilja pri­ dodali. 'Istina' je povezana kružnim od­ nosima sa sistemom moći koji je stvara i održava". samoubistvo. intenzifikacija i raspodela sile.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA ja istina i laži o seksu. regulaciju. Izbija lavina brojeva u ranom devetnaes­ tom veku. Većina čitalaca već je imala problema da nađe smisao Fukoovog anonimnog znanja. samorazumevanja nastalih nakon legitimisanja ekonoms­ kog uređenja. o telima. bolest. naprotiv. Zatvorska arhitektura prilagođena je da onemogući zatvorenicima da se obese . svaka nova klasifikacija. Seksualnost za Fukoa nije samo preokupacija seksom. ali Fukoova stalna zainteresovanost okreće njegovu pažnju i ka određenom pozitivnom znanju o stanovništvu koje naziva biopolitikom. Nova tehnologija moći ne potiče ni iz jedne prepoznatljive osobe ili grupe.

na nivou trajnih i neprekinutih procesa koji potčinjavaju naša tela. za moje svrhe. konstituisani kroz višestrukost organizama. nije izgubio naklonost prema omiljenim piscima i njihovim najboljim delima. Postojala su ponašanja. različite mehanizme moći": "Dakle. ograničenom namerom. sila. iskrivljena slepim koncepcijama moći koje uvek potiču odgore. To bi bilo upravo suprotno Hobsovom projektu u Levijatanu. tako ne postoji ni čisti subjekt. u svakoj posebnoj priči imati celi kauzalni lanac od početka označenog kao "Staljin" sve do dole. i "heteroseksualca") nije postojala dok je doktori devijantnosti nisu izmis­ lili. Kao što nije bilo čistog lu­ dila. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju. Umesto toga.. Ukratko. zbilja.. preuređuje i deli po principima od kojih je svaki nedužno unapred udenut od strane ovog ili onog tehnokrate. misli itd. šta im je cilj.To je još jedan korak u uništenju Kanta: noumenalni (noumenal) subjekt je ništa. njegov citat zapravo govori. Upravo sam citirao Fukoa: "Dakle. Dobijamo "složenu igru podrški u međusobnoj povezanosti. Jedna je da se on ukr­ cava u nova ispitivanja nastanka subjekta. energija. može se reći. U kontekstu.. upravljaju našim gestovima. Možemo. Staljin ili de Gol želeli da dominiraju? Zar da se ne pitamo zašto su te osobe imale poroke i vrline. trebali bismo pokušati da otkrijemo kako su subjekti postepeno. staje njihova globalna strategija. Dve su stvari očigledne. nikada nije poricao značaj metodologije škole Anala u potrazi za postojanošću koja leži is­ pod. nikakve stvari po sebi. Tada se stanovništvo samo intenzivno klasifikuje. do 136 . Kad je napao koncept "autora" kao kritičko sredstvo. nikakvo " J a " koje bi prethodilo oblicima objašnjavanja i delovanja odgovarajućim za osobu. Sa najvećim oduševljenjem za odsečne promené u znanju. i kako su ostavili tragove na milionima subjekata? Fuko ne pretpos­ tavlja tako nešto. smišljena je od osobe ili grupe sa veoma usmerenom. Uporedite njegove ranije radove.0 FUKOU i svaka nova računica u toj klasifikaciji. nje­ gova ispitivanja ne isključuju druga. umesto da se pitamo kako nam se prikazuje suveren u njegovoj uzvišenoj izdvojenosti. pitajmo se kako stvari deluju na nivou aktuelnog potčinjavanja. Os­ lobodioci (liberationists) naglašavaju da kategorija "homoseksualca" (dakle.kao takvu vrstu osobe . Drugim recima.pre romantizma. ne pita­ jte zašto određeni ljudi žele da dominiraju. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju. Fukoova teza jeste da je svaki način na koji ja mislim o sebi kao osobi i činiocu nešto što je konstituisano unutar mreže istorijskih događaja. želja. progresivno. Tačno obrnuto: Fukoa ne zanima način na koji će subjekti uzeti oblik konstitucije određujući ko ili šta će biti suveren." Izvan konteksta mogli bi se zapitati da li nam poručuje da se nikada ne pitamo zašto su Ruzvelt. materijala. stvarnoi materijalno. diktiraju naša ponašanja itd."(Foucault 1980:97). Književni istoričari davno su primetili da osoba nije sebe zamišljala kao pesnika . ali ne i homoseksualna vrsta osobe. Trebali bismo pokušati da shvatimo potčinjavanje u njegovom materijalnom delu kao konstituciju subjekata. Druga je da su stara propitivanja moći ili pojedinačnih des­ pota. Samo su pisali pesme.

u našim gradovima. ali nije moć. bez potrebe upućivanja ka subjektu koji je transcedentalan u odnosu na polje događaja ili serija u svojoj ispraznoj jednakosti tokom istorije". prema Fukou. Međutim. on se još uvek zanima za projekat razumevanja načina na koji određene klase iskaza posežu za istinitim ili lažnim. Čini se da je taj tip zla nerazmrsivo pove­ zan sa istočnoevropskim socijalističkim državama. a ne odnosa značenja". i dokazivanje teorema i praćenje drveća.supstanca. itd. trebala bi da nas odvrati od nestvarnih metafora o govoru koji teče iz opsednutosti jezikom. Reči i stvari završavaju proricanjem nove ere u kojoj samosvesni govor nije o Čoveku ili o mislećem subjektu. Svaki nov način na koji može da se misli osoba . davanje arheološkog objašnjenja ni u kom slučaju nije izgovor ili neuspeh kod načinjenih distinkcija. nije ništa do ono što je načinila istorija. Reč "ispiranje" ne nosi samo poznato poljo­ privredno značenje već upućuje i na medicinsku higijenu. Nemam predstavu kako b i j e Fuko napi­ sao. Možda su oba smisla namerna. moć bi istrulila ili presušila. Takva istraživanja sada će. Fuko predlaže ekstremni nominalizam: ništa. Dobar deo tog pro­ jekta ostaje u onome što Fuko sada naziva genealogijom. već kao poslednji nastavak u veku filozofskog razmatranja. zalaže se on.i zbog toga. biti otelovljena u objašnjenju mogućnosti delovanja i izvora moći. govora. Zašto bi onda postojala jedna stvar . Ispovesti održavaju odnose moći čistim. područje objekata. ipak. To nije tačno. Ego okuplja mnoštvo nepovezanih aktivnosti: nadanje i patnju. postati plenom retorika koji govore da svi imamo sopstvene Gulage ispred naših vrata. lični ili istorijski ćef. način na koji ljudi misle o sebi. Umesto okretanja ka moći. i njegovo objašnjenje bi zahtevalo arheologiju ko­ munizma.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA žrtve u Gulagu."oblikom istorije koji može da objasni konstituisanje znanja. treba se okre­ nuti ka "ratu i bitkama. Bez izvršavanja pojedinačnih radnji ispiranja. Isto tako. Verovatno ne bi trebalo da posmatramo ovo delo kao uvođenje nove ere čistog govora. Nemojte. i biraju delà . i isto tako. Osim toga.samo je "vođenje rata drugim sredstvima". ali trebali bismo da odbacimo metafore koje nam predlažu. Istorija koja nas potvrđuje i određuje pre uzima oblik rata a ne jezika: odnosa moći. opsednutog je­ zikom. pre nego odnosima značenja. Fukoova nova zainteresovanost odnosima moći. da bi celina mogla cvetati. Žamor pri priznavanju je "ispiranje" (njegov izraz) moći. ali naznake postoje u intervjuima. Ali. kao kod 137 . pronalaze sebi uloge. Reči i stvari govore kao da ne bi bilo nijednog drugog refleksi­ vnog govora osim govora o govoru. upravlja­ ju kanalima vode iz jednog područja u drugo. Čak i događaji poput čisto filozofskog ispiti­ vanja kao što je uvođenje kartezijanskog ega u diskurs može biti viđeno u tom svetlu. na određenom mestu u isto­ riji. Nije jezik taj koji će se smatrati nevažnim. čak ni način na koji opisujem sebe. već o govoru samom. to što je zbilja postojala institucija tipa Gulag nije. upražnjavana sa vrha. Fukoo­ va nastupajuća istorija ispovedanioca između osta­ log mora da bude istorija određenog oblika govora. Mogli smo da budemo zavedeni ovim prelaženjem preko znanja i jezika. ta koja dovodi do te netačnosti.

povrh svega. naglašava on. kao kod Rusoa. Mada reforma zatvora može da bude popularna fasada oko koje bi se većina nas složila. već o odvajanju moći istine od oblika hege­ monije. Isti slučaj je i sa francuskim zatvorima. Nemojte po­ novo ustoličavati institucije hegemonije koje služe za odvajanje i kontrolu masa. Šta ćemo onda? Čini se da smo nave­ deni na neizmerno pesimistični oblik doktrine. nastoji da zatvore učini manje nepodnošljivim. Znanje/Moć počinje 1972. videli i. Fuko pojašnjava da nije raspravljao (niti otkrivao) je­ dino disciplinovanje u buržoaskom društvu. za televizijska prava od 40 000$. i još uvek. Lingvista se prikazuje kao fascinantno normalan reformistički liberal: učinimo da pravda ispravno deluje. i donekle Spinozin.0 FUKOU Dekarta . Pravila Dekarta za upravljanje umom. Biće i arheologije Gulaga. Oslobađanje preds­ tavlja pogrešan koncept za Fukoa. U nekom posebnom kontekstu možemo poći istim putem bez romantičkih iluzija levicejer ostajeprax/s.. razgovorom sa francus­ kim maoistima. godine sudnica se ironično ponovo otvara za Bandu četvorke. Fuko nije anarhista. postavljanjem pitanja Gulaga. naizgled tako čedno zainteresovana za po­ tragu.koja je subjekat svih tih predikata? Pret­ postavimo da smo pogodili da je ispovedanioca za tek zaređene monahe prvo mesto na kojem su ljudi naterani da pričaju ne samo o onome što su ura­ dili. upravo da­ nas. ali "odvajanje" bi bilo moguće. šta ćejezameniti? "Ne radi se o oslobađanju istine od svakog sistema moći. osećali. Po­ litika levice obično je zasnovana na romantičarskoj koncepciji vraćanja prvobitnom stanju. Mogli smo da budemo zadovoljni sa idejom zamenjivanja naših "oblika hegemonije" drugim obli­ cima onoliko d u g o koliko smo imali romantičarske 138 . Fuko zvuči više kao ana­ rhista: uništimo sudski sistem. Neka moć i znanje budu ono stoje Fuko kratko razmatrao. koja kao da je bila pomoćnik toj instituciji. Možemo da razlučimo i instituciju Gulaga.Marksov. delimično zbog toga što je anarhija nemoguća. Posedovati režim govorenja istinitih i lažnih iskaza o nama znači ući u režim moći. i osnovama znanja. koja po­ put zatvora treba da se prouči i razume u skladu sa Fukoovom istorijom. 1980. ekonomske i kulturne. Neko bi mogao valjano da primeti da je reforma zatvora skoro naporedna sa ispovedaonicom. sanjali. i nije izvesno da bi bilo kakvo odvajanje od te moći uspelo. Fukou su očigledno privlačnije radikalnije transforma­ cije. kao kod Marksa. Nemojte stvarati narodne sudove na početku revolucije. na taj način mogu da izgledaju kao još jedan predmet u nizu monaških regulae.. pravila u kojima se vrlo određeni način g o ­ vora integriše u sistem telesne discipline. ili odlaženja do kraja. socijalne. Da li je način "odva­ janja" moći istine od oblika hegemonije? Možda. unutar koje ona deluje u sadašnjosti". nego i o onome šta su mislili. Gulag isto tako predstavlja i "pozitivnu sadašnjost". Šta bi sada bilo "odvajanje" istine od sadašnje hegemonije? Drugde je objavljen zajednički intervju sa Fukoom i Noamom Čomskim (Noam Chomsky /Chomsky 1974:133-99/). Ako je romantičarska revolucionarna iluzija oslobođenja u načelu napuštena. npr: šta u ovom trenutku treba da se učini sa tim čudovištima? Budući da je istorijski objekat.

Volja za znanjem. New York: Panthéon h 139 . pesimizam. Counter-Memory. Blackwell. Sitni ra­ dikalni činovi protesta i reforme ne treba da pruže smisao koji bi bio suprotstavljen napretku po želji tradicionalne levice.. Paris: Presses Universitaire de France Fuko. ne u smislu da smo ti i ja ništa. 1]. ili čak o istinitom ludilu./. Već zbog toga što nam nije pružio zamenu za prolećnu čaroliju u ljudskim grudima. Ništa. (1975) . Reflexive Water.. Paris: Librarie Pion Foucault. Barret-Kriegel. [knj.). Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "The Archeology of Foucault". Michel. kaže Fuko. ma souer et mon frère.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. Mišel (1971) . Beograd: Prosveta LITERATURA: Chomsky. Michel (1974) -"Human nature: Justice Versus Power". Edited by David Couzens Hoy. Blandine et al. završavao dijalog sa Kantom. Fuko ni najmanje nije inkoherentan oko svega ovog. Paris: Gallimard e Foucault. Ako nismo zadovoljni. Practice. o istinitom ja. Pierre Rivière. Pierre Rivière. Optimizam. Fuko je. London: Souvenir Press Foucault. to nije stoga što je on pesimističan. Fuko govori da je koncept Čoveka obmana. Michel (1963) .Folie et derasion. Blandine et al.. Ali štagod da je Fuko podrazumevao pod odvajanjem istine od oblika hegemonije. London: Tavistock Foucault. Fons Elders (éd. Foucault. Beograd: Nolit Foucault. ni­ hilizam i slični koncepti imaju smisao samo unu­ tar ideje transcedentalnog ili trajnog subjekta.. N. Barret-Kriegel. str. Un cas de parricide au XIX siècle. Michel (1977) .Moi. koncept Nade je potpuno pogrešan. Svako pitanje Kanta namerno je preokrenuto ili uništeno. Daje li Fuko isto ništa u odgovoru? Misliti da daje.: Cornell University Press Fuko. Michel (1973a) . šta god d a j e ona. 1986.Istorija seksualnosti. i one predstavljaju žalosnu osnovu za optimizam. Nade pripisane Marksu i Rusou verovatno su deo istog koncepta Čoveka. Michel (1961) . Isto tako.: A case of Parricide in the 19' Century. "Šta je čovek?" pitao je Kant. Historié de folie a l'âge classique. znači pogrešno shvatiti Fukoov odgovor na pitanje o Čoveku.Naissance de la Clinique. Michel. 27-40. "Čemu se onda možemo nadati?" pita Kant. Ithaca. Y. Mišel (1978) . on neće utehu u romantičnim iluzijama. my sister and my brother. (1973b) . having slaughtered my mother. u: Foucault: A Critical Reader.Taj put vodi do pustoši. ayant égorge ma mere. Foucault. recimo.The Birth of the Clinic: An Archeology of Médical Perception.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA iluzije o istinskom čovečanstvu. Noam.Language.

Essays on Honor of J.). Hexter. C.Arheologija znanja. Michel (1980) . 140 . Mišel (1997) . After the Reformation. Colin Gordon (ed.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. Mišel (1998) .0 FUKOU Foucault. H.) New York: Panteon Fuko. Malamen (ed. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. Sremski Karlovci. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. Erik H. Novi S a d : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Midelfort. Barbara C. (1980) -"Madness and Civilization in Early Modern Europe: A Reappraisal of Mi­ chel Foucalt".Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora.

datumska pravovernost.Edvard V. mada povezana sa retor­ ikom i građanskom politikom. bolnica i zatvora . Mislim da je najzanimljivije u vezi sa kontinuite­ tom Fukoovih ranijih sa srednjim radovima. različita od obe. disciplinar­ na konvencija. vidi zadatak istoričara u radu koji se nalazi između retorike. iskazi su. On. oba rada su izgrađena i razvijena na njegovim ranijim radovima. što donekle olakšava razumevanje njegove sklonosti ka analizi diskontinuiteta. iako u drugačijoj i ranijoj tradiciji nego Fuko. stabilnosti. Dok su nagoveštavali ono što će kasnije napi­ sati. teritorija. velikog četrnaestovekovnog arapskog istoriografa i filozofa. Said (Edward W. i Naissance de la clinique {Rođenje klinike). kod Ibn Halduna. Čini mi se da ovo jako dobro opisuje Fukoov analitički stav: iskazi za njega imaju mno­ go veću težinu nego načini prostog govora i. liči na toliko načina. godine (Fuko 2005a). kao što bi se očekivalo od jednog istoričara. korisno je rasvetljeno kod nekog ko mu. mogu pripisati njegovoj geografskoj strani. Les Mots et les choses {Red i stvari). Toliko utisnuto u Fukou. Fuko je već objavio svoju teoriju diskursa i diskursne analize u L'Ordre du discours {Poredak govora) i L'Archéologie du savoir {Arheologija znan­ ja). kakva se može susresti kod naslednika hegelijanske tradicije. razumevanja da su iskazi zahtevali ne samo svoj društveni i epistemološki status.biblioteka. arheološkim studijama u Historié de la folie {Istorija ludila). Kada je Borhes (Borges) rekao: "Nekad sam se čudio što se slova u zatvorenoj knjizi nisu pomešala i izgubila tokom noći". U Mukadimi Ibn Haldun kaže d a j e nauka istorije jedinstvena jer je. kako ga je označio u časopisu Hérodote 1976. i tako duboko povezano sa njegovom vizijom o iskazima kao brižljivo podešenim produžecima institucija i instrumenata upravljanja. kao d a j e pružao Fukou početak istorijske po­ trage. nešto što je manje sadržano u autoritetu nego u direktnim izg­ ovaranjima nekog iz vladajuće moći.pre nego. autoriteta. Said) FUKO I IMAGINACIJA MOĆI Do vremena kad je moć postala eksplicitna i cen­ tralna tema u njegovim radovima u ranim sedam­ desetim. težnju da se govori o konti­ nuitetima. dakle. već i svoju specifičnu gustinu kao ostvareno delo. i regulativne moći znanja. bilo to ubedljivo ili ne. te stvarnih pro­ stora. temporalnostima i odsutnostima. isto tako. sa jedne strane. škola. Verovatno da se Fukovo izuzetno nenostalgično viđenje istorije i gotovo potpuno odsustvo metazifičke čežnje. Stoga je Fukoovo stanovište. oblasti i mesta . Za njega su les choses dites objekti smešteni na maticama znanja kao što su formacije vojnika raspoređene taktički i strategijski na polju bitke. i građanske poli­ tike. 141 . veoma dobro sačinjeno predstavljanje reda. sa druge. pro­ storno.

Štaviše. komentarisali su nedife­ renciranu moć za koju se čini da ju je pripisao mod­ ernom društvu. što ga je odvratilo od diferencijacija i podnaslova unutar moći u L'Ordre du discours i L'Archéologie du savoir.. Moć. Ali bez tog razlikovanja svako ograničavanje postaje isključenje. Ibn Haldunovo viđenje je takvo da je istorija za njega sačinjena od ciklusa društvenog života koji predstavljaju kretanja od početaka. što nužno uključuje da slediti kon­ vencije nije uvek isto što i pokoravati se moći. preko ze­ nita ka propadanju. uhvatila Fukoa intelektu­ alno i politički u poslednjim godinama života bila je ona koju je sam označio . te prvi deo L'Historié da la sexualité (Is­ torija seksualnosti). i. njihovih nemilosrdnih pritisaka. kojem pripada. lako ne bi trebali da povlađujemo sebi u spašavanju Fukoa od njega samog. privlači sebi. Kao što kaže Piter Djuvs (Peter Dews): "(Fuko) očigledno uviđa da institucije nisu samo nametnuti konstrukti. progresa tiranske moći.nepotpuno. Sa druge strane. neusmerevane. Primetiću da posto­ je druge predstave moći. l'ordre du discours. nesuprostavljivom. dive se nagonu ka koherentnom redu koji karakteriše ljudski diskurs kao i veštinu istoričara. da bi se uzdigli iznova u raznim uređenim društvima (politejama). Sa ovim duboko pesimističnim pogledom išao je i pojedinačni nedostatak interesa za snagu efektivnog otpora. kako bi sačuvali svoju zainteresovanost za njega. ka hipertrofiranoj verziji moći u kasnijim radovima kao što su Surveiller et punir (Nadzirati i kažnjavati). uvek postoje i često su uspešni u sprečavanju. Ibn Haldunova vizija društvenog reda je ono što naziva "asabejom" (obično prevođeno kao "grupna solidarnost"). postoji neprekidno i nezaustavljivo proširenje moći koje favorizuje administratore.svetski istoričari koji razumeju. je svugde. Osim toga. a svako isključenje izjednačava se sa primenom moći" (Dews 1979:147). čini se da je Fuko bio zatečen između moći institucija da pokoravaju pojedince. a ipak nema aparat sa kojim bi savladao tu činjenicu. koje čine puno da bi njegovu upravile i dopunile. piše u svojoj poslednjoj fazi. dinamiku sekularnih događaja. I obojica. uz dozu opreza. ima neke valja­ nosti u pokušaju da se razume zastoje otišao toliko daleko koliko je otišao u zamišljanju moći tako ne­ odoljivom. i činjenice da je individualno ponašanje u društvu često stvar pratećih pravila i konven­ cija.0 FUKOU Razlika između Ibn Halduna i Fukoa nije ništa više instruktivnija. suprotno Hobsu. neprekidnih kretanja. Istorijska ten­ dencija koja je. beskrajno podrobna i neizbežna u širenju svoje dominacije. izbora koji. uključujući i mene. Fukoova pers­ pektiva je da u modernom dobu.kao tendenciju rastuće koherencije. naporedne sa Fukoovom. Ona nadvisuje. od kojih je svako organizovano sa većim ili manjim stepenom "asabeje" unutar sebe. mislim . ako ne u stvarnom zaustavljanju. Obojica su . Mnogi od onih koji mu se dive i koji su učili od Fukoa. menadžere. poštuju. teško prepoznatljive složenosti koja ne dopušta luk­ suz lake moralne klasifikacije. i kakav je od- 142 . Fukoova je "poredak govora". i teh­ nokrate onoga što se naziva disciplinarno društvo. zašto uopšte zamišljati moć. Ipak. čini mi se. osetljivo je započeti postavljanjem početnog pitanja.Ibn Haldun više . verovatno čak i cene. vidimo po dokazi­ ma sa svih strana. za izbor pojedinačnih mesta intenziteta..

kojim započinje L'Ordre du dis­ cours. Ipak. njene provoka­ tivne inventivnosti i stvaralačke dovitljivosti.Edvard V. bilo kao problemi moralnog izbora. na primer. nema nikakve sumnje da je Fuko i pored toga izvanredno brilijantan kao vizionar moći koji unapred izaziva u čitaocu celi spektar reakcija. Fukoovo naglašavanje. a ne u suprotnosti prema njoj. bodri­ lo je njegove analize načina na koji disciplinovanja 1 diskursi uređuju. pre bih rekao da je njegovo zanimanje za domi­ naciju bilo kritičko no ne i konačno borbeno. zbog čega ga treća i četvrta mogućnost ne zanimaju ozbiljno. Čini mi se da je Fuko uglavnom bio privučen prvom i drugom mogućnošću. zajedno sa brilijantnim retoričkim prikazivanjem. dajući tako svoj glas oboma u isključivanju sebe. 3) da bi došli do neke procene kakva moć bi vam trebala da po­ korite sadašnju moć. to je slučaj u srednjim nivoima moći. bilo kao racionalizovanih političkih pref­ erencija. njegovi prikazi usamljenih likova poput de Sada i Ničea zanimljivi su zbog načina na koji su njihovi neobuzdani i čak besmisleni pritisci na racionalnost apsorbovani i institucionalizovani skoro rutinski. već pokre­ nutim i oživljenim. pre svega. u nelagodnosti koja je jednako uzrokovana njegovim sopstvenim geni­ jem i jednom anonimnošću koja mu ne pristaje. to jest. koja je eliminisala klasične ideje o vladajućoj klasi i dominantnim interesima: "Ukoliko i sada postoje u velikom rasponu rel­ ativno jednake jedinice ravnoteže. ili da je legitimisao njen suverenitet i rušenja proglasivši ih neizbežnim. Slično tome. Razmotrimo ove četiri mogućnosti. upriličenog u njegovom pristupnom predavanju na Collège de France. što ne svedoči toliko o ispravnosti Fukoovih priča ko­ liko o alternativnim vizijama moći. Treća i četvrta mogućnost su buntovničke i utopijske. produktivnosti moći. Razmišljate o moći 1) da bi zamislili šta bi mogli da učinite kad bi imali moć. putem iste struk­ ture za koju bi se moglo misliti da su je trajno one­ sposobili. Nasuprot bezbrižnoj bezličnoj spretnosti moći tu je. razmišljanjem 0 moći sa stanovišta njene stvarne realizacije. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI nos između motiva za zamišljanje moći i slike sa ko­ jom se završi.Wright Mills) čiji napad na banalnost i neodgovornost korporativnih menadžera neće biti prećutan posredstvom koncepta mikrofizike moći. To vodi paradoksu d a j e Fukoova imaginacija moći htela da putem analize moći otkrije njenu nepraved­ nost i okrutnost. Fukoova imaginacija moći uveliko je sa nego protiv. ostvaruju svoje stvarne zadatke. promena koju uvo­ di Rajt Mils (C. 4) da postulirate domet stvari koje ne mogu biti zamišljene ili upravljane bilo kojim oblikom moći koji postoji u sadašnjosti. Ukratko. zadobijaju autoritet. Možda je taj paradoks ukorenjen u ekstremnoj izdvojenosti koja se oseća u Fukoovom naporu. i uspostavite novi poredak moći. ili pak suprotstavljajući kao što se površno čini da jeste. ne u celosti sav­ ladanim ili poništenim njegovim radom. u suverenim lokalitetima i unutar periodičnih grupa političkog pritiska koje 143 . Ne bih otišao tako daleko u izjavi da je Fuko racionalizovao moć. 2) da bi spekulisali šta biste zamišljali kad bi imali moć. ali ju je teoretisanjem pustila da prođe kao manje ili više neproverena.

orijentisana samo na svoje osobne stilove. Dela Fanona. verujem.oni u stvari reprezentuju i bez sumnje oličavaju sasvim specifične nacionalne interese i politiku" (Mils 1998:324-325). možemo da poverujemo. Teško da može da izdrži kritiku postojanje jednom utvrđenih "assujettissement du discours". jer. posto­ janje istog izvora koji zaista poništava bilo kakvu priliku za suprotne reakcije procesu pokoravanja. već ko govori. jedinke moći i uticaja . ili sistemi dominacije. najpre da pokažu pogrešna predstavljanja diskurzivne moći. koji se nalaze na srednjem nivou. upravo je negiranje njihove snage. do stepena da moderna istorija Zapada služi kao primer Fukou za ograničavanje marginal­ nih. kada pogledamo na stvari izbliza i kroz duže vreme. ako ne i uvek tragično obeležen. politike i vojske . Fanonovim rečima. obilno svedoče o kon­ tinuiranoj privlačnosti oslobodilačke borbe. Pani­ ka ra (Panikkar). nasilje izvršeno nad fizički i politički inferiornim u ime napredne kulture. a potom da otpočnu težak. Konačno. Fuko je izvesno u pravu . kao i mnogim drugim. novelista kao što su Ngugi (Ngugi) i Rušdi (Rushdie) . iako sa gledišta društvenog blagostanja ista predstav­ ljaju značajan negativan elemenat. ponekad od najveće važnosti ne toliko šta je rečeno. proglašavajući se ostvarenim i okončanim već na samom početku. projekat formulisanja diskursa oslobađanja. z b o g čega sam skupio Fukoa i druge u njihovu tam­ nicu zbog osećanja ili rezignacije ili posmatračke ravnodušnosti posle iranske revolucije. Abdulaha Larujia (Abdallah Laroui).. negiranje organizovanei 144 J . već ono za šta se vode borbe. ali mislim da se moramo ozbiljnije podsetiti šta uči sam Fuko. Fuko 2005b. 1998). Mazruija (Mazrui). Moram da napomenem da opisati ove protiv-diskurzivne ot­ pore jednostavno kao ne-sistemske. Drugo. dužni smo re­ vidirati i relocirati prihvaćenu koncepciju o ogrom­ noj raznovrsnosti interesa. a ta često nisu od nekog odlučujućeg političkog značaja.sve to kao i izvanredno snažna suprotstavljajuća angažovanost feministkinja i manjinskih kultura na Zapadu i u Trećem svetu.) Oni koji u američkoj državi danas raspolažu stvarnom vlašću nisu prosti senzali vlasti.koje su od značaja pri bilo kome stanju ravnoteže u stvari su malobrojne. zapravo je rela­ tivni uspeh protiv-diskurzivnih pokušaja. ljudi koji rešavaju sukobe ili mire razne i suprotne interese .pokazujući kako diskurs nije samo ono oko čega se bore prevodioci. Šariatija (Shariati). ali uticajne van svake srazmere u odnosu na radvojene grupe u srednjim i nižim nivoima strukture vlasti (. zajedno sa Fukoom i Liotarom. na svoje posebne sfere stečenih prava.0 FUKOU kulminiraju u Kongresu.u oblasti privrede. Sijeda Alatasa (Syed Alatasa). Ono što nije shvatio onoliko koliko je bio spreman da prihvati. Ako ostavimo na stranu to mnoštvo interesa. stoje čini se i Fuko shvatio. postoji. što je Volerstinov izraz mislim. da pokažu. da su velike priče emancipacije i prosvećivanja okončane. Prema tome. uvidećemo da je većina tih interesa. da je u ovom slučaju. spasonosna vrlina u uverenju članova tih grupa dok dokazuju prava svog predstavljanja un­ utar celovite ekonomije diskursa..čak i predviđa . suprotstavljajući i ekscentričnih grupa. "le pou­ voir dont on cherche a s'emparer" (Foucault 1971: 12.

o očiglednim ili alter­ nativnim svestima. ili kategorija estetskog kao negacija moći. tako da po defin­ iciji ono ne može iscrpsti sva društvena iskustva. Ipak. Najzad .da se vratim poznatijim arenama borbe . Ne bih želeo da izgleda kako zaključujem prostim okretanjem ovih i drugih komentara pro­ tiv Fukoove koncepcije moći. kadkad eksplicitno no češće implicitno. na garantovanoj nedovoljnosti u dominantnoj kulturi prema kojoj je moguće podesiti napad. nije neusmeriv. kao i rad teoretičara Frankfurtske škole. nije nepobediv. Čak i ako ostavimo po strani složenost Gramšijeve filozofije i političku or­ ganizaciju koju ona nužno uključuje. u skladu sa najvažnijim mestom ideologije i kritike kulture. nigde to zalaganje nije više sadržano nego u konfliktu između Fukoove arheologije i same društvene promené. tu je teori­ jsko nastojanje. Za Gramšija i Vilijamsa. Oxford and Cambridge: Blackwell. U stvari. sve u svemu pozitivniji naglasak na ranjivost sadašnje organizacije kulture. Prob­ lematika odnosa između subjektiviteta i ideje pravde na primer. nasuprot Fukou. samo značenje njegove dominacije uključuje ograničavanje ili selekciju aktivnosti koje pokriva. očigledno srodnim i alterna­ tivnim potčinjenim grupama unutar dominantnog diskurzivnog društva. Vilijams kaže da "ma kako dominantan sistem može da bude. u velikoj svežini njegovog rada. pa čak ni kao projekti" (Williams 1979:252). u njegovom ekstremizmu i konstantnom divljanju granica i reifikacija. prekoračeno ili premešteno.Fukoova neprikladna minimizacija otpora izaziva aluziju na formacije kod pisaca kao što su Gramši i Rejmond Vilijams. zanemareno. 149-155. iako stavljaju sasvim drugačiji. Sve dok prihvatamo njihovu nesistemsku snagu najednom nivou.pružena je antitetičkim zalaganjem.Edvard V. anal­ iza diskurzivne moći istovremena je sa slikom o onome što bismo mogli opisati kao kontigentna moć. da ga izložimo i ako je moguće da ga razrešimo. ili genealoška i kritička istorija kao skup postupaka unutar mreže diskursa znanja . Edited by Da­ vid Couzens Hoy. nalazi se uznemirujuće podsećanje na ono što. na drugom bismo morali da prihvatimo granice naše imaginacije njihove moći i principa organizovanja. str. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI racionalizovane osnove njihovog protesta. koji mora ostati za njegove učenike. poput Fukoa. Spominjem ih jer je njihov rad. sa principom tog nastanka koji. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Foucault and the Imagination of Power". Fukoovom imaginacijom moći. oni imaginacije za koje mi nemamo lak način da ih shvatimo. otporan razaranju. poput nas u tom slučaju. te da su. otud. kao i ono što on naziva "pobeda građanskog društva". 145 . u: Foucault: A Critical Reader. 1986. koja stoga uvek potencijalno sadrže prostor za al­ ternativna delanja i alternativne namere koja ipak nisu artikulisana kao socijalne institucije. budući da su ga konstruisali ljudi. biva izostavljeno.

Mišel (2005a) . Economyand Society 8:2. Fuko 1928-1984-2004. Mišel (2005b) .Politics and Letters: In­ terview with New Left Review. Beograd: Plato Williams. London: New Left Books Sad: Vojvođanska 146 . Foucault."Pitanja Mišelu Fukou o g e o ­ grafiji". Hrestomatija. Paris: Gallimard Fuko.L'Ordre du discours. Michel (1971) ."Poredak govora". Raymond (1979) .Elita vlasti.). Novi sociološka asocijacija Mils."The Nouvelle Philosophie and Foucault". u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Rajt (1998) . May 1979. Peter (1979) .0 FUKOU LITERATURA: Dews. Fuko 19261984-2004. Hrestomatija.). u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir.

Etjen Balibar (Etienne Balibar) FUKO I M A R K S Ulog nominalizma Zašto se danas vraćati na pitanje odnosa između Fukoa i Marksa (ili na pitanje Fukoovog stava prema "marksizmu"). kako oportuno podseća P. sa kojima ulaze "u područje osporavanja i borbi". s obzirom na to da su čari tog pitanja i koristi od njega već iscrpljene.primeniti na Fukoove tekstove (a tu pre svega mislim na njegove knjige) njegov princip analize pravila za obrazovanje ili individualizaciju iskaza: potražiti njihovu korel­ aciju sa drugim iskazima. posmatranih u celini. koji "nastanjuju njihove rubove". kako bi se "pronašla njihova prodornost događaja" (Fuko 1998: 106. menjaju teren svoga delovanja. 131). u njegovoj čistoj "netelesnoj materijalnosti" (Fuko 1998: 130). povezati učinkovite iskaze sa diskurzivnim taktikama koje se konstituišu i priozvode sopstvene posledice na određenom strateškom polju. Poželjno je . Još od Kanta znamo da je filozofija Kampfplatz. sa­ mim tim što se iskazuju. 114. prilikom čitanja koje nije pobožno . moraćemo odmah nešto da preciziramo. krajem sedamdesetih godina i da su razmenjeni svi argumenti prilikom vatrenih svođenja računa ko­ jih se svi sećamo? I sâm je Fuko u velikoj meri sebe tumačio u brojnim novinskim napisima i intervjui­ ma. kao i sa Marksom. Ako želimo da u toj perspektivi dodelimo privilegovanu funkciju opoziciji između Marksa i Fukoa. radi toga. već o doslovnom shvatanju potvrde neizostavno političkog karaktera teorijskog diskursa.a možda i neophodno. Postaviću hipotezu da se istinska borba sa Mark­ som neprestano obnavlja kroz čitavo Fukoovo delo 1 da predstavlja jedan od suštinskih izvora njegove produktivnosti: borba je već započeta u trenutku kada se piše Istorija ludila (pošto. Shvatićemo da se tu ne radi o spekulisanju 0 nekakvom nerečenom i o njegovim namerama. proučavati preobražaje tih taktika u onoj meri u kojoj one. hteo bih da ga navedem na prečicu ("dijagonalu") koja bi mu malo poremetila uloge u potrazi za pitanjima koja bi trebalo postaviti kako bi se nastavilo sa radom na filozofiji sa Fukoom. u najmanju ruku. u skretanju sa marksističkog 147 . i. Ipak nije teško zamisliti kakvu je ironiju u njemu izazivala vrsta formalnih ispitivanja i tumačenja do kojih su neizbežno dovodile paralele između delà i autora. Pošto sam ipak krenuo tim putem. kroz njihovu neprestanu "problematizaciju". Mašre / Macherey / u jednom nedavno objavljenom napisu. već se razvija kroz opoziciju sa postojećim iskazima. na kojem nema konačnog rešenja sukoba i na kojem nijedan misaoni projekat nikada ne zauzima apso­ lutno jednostavan i stabilan položaj.

procene njegove uloge u savremenoj nauci (imena Sartra. treba tražiti razloge iz kojih se kasnije "kao kuge čuvao od svega što je dolazilo od dijalektičkog materijalizma"). u svakom slučaju. Štaviše. i Frank­ furtske škole mogu ovde da posluže kao reperi). određeni su svojom upotrebom i tumačenjima. Merlo-Pontija /Merleau-Ponty/. Radi se o načinu na koji se u Volji za znanjem pitanje marksizma ukršta sa pi­ tanjem psihoanalize. već u funk­ ciji konjunkture. ne samo svaki zahtev za iscrpnošću. kao što svedoče odlomci sa kurseva. . izvestan pojam seksualnosti. Treba sh­ vatiti koliki je značaj činjenice da Fuko. već i svaki zahtev za ograničavanjem uloga u borbi na jedno jedino pitanje. kroz neku vrstu rendgenskog snim­ ka marksističkog tkiva. Pokušaću da ilustrujem ovu hipotezu jednim zapanjujućim primerom. Fuko ne prestaje da postavlja Marksu pitanja koja mu dolaze iz drugih filozofskih i istorijskih iz­ vora. "policije iskaza" i reprodukcije ekonomskih odnosa u okviru domi- 148 . 74. prvoj ili drugoj liniji. ali i da nje­ govo jedinstvo proizilazi upravo iz protivnika koje za sebe bira i od načina na koji ih uključuje. kao što ne prestaje da drugim sagovornicima ili protivnicima postavlja pitanja čija formulacija zavisi od Marksa. Obrađujući sopstvena pi­ tanja. s kraja na kraj.0 FUKOU pravca koji je inicijalno prihvatio kao "konkretnu kritiku" otuđenja. Treba odmah zapaziti da ta situacija "polivalentnosti taktike govora" (Fuko 1982: 90) ovde zabranjuje. iz napisa i sa predavanja iz osamdesetih godina. Nije dovoljno reći da Fuko u njemu odbacuje izvestan pojam moći. problematiku koja je sistematizovana u onome što bismo. ona se umeće u različite programe rada. 107. mogli nazvati savremeni "frojdo-marksizam" (Rajh /Reich/ je navođen više puta). nije jednostavan dvoboj. dodeljuje sebi zadatak da uništi nejasnu prob­ lematiku te "epohe".saučesništvo moralne cenzure. Prvo. na prvi se pogled vidi da se za Fukoa borba sa Marksom nikada nije završila u njemu sa­ mome i da se ne može razdvojiti od drugih sukoba. u generičkom smislu. borba je još uvek otvorena i nakon Volje za znanjem. u kojima on interveniše u trećoj. 115). Sam Fuko precizno nam navodi glavne teme ovog delà: . prilično je jasno da se Marksovi iskazi ne shvataju na akademski izolovan način.uzajamna prepletenost potiskivanja seksa i eksploatacije radne snage u kapitalističkom društvu (Fuko 1982: 11. Za to postoji nekoliko jasnih razloga. Tačno je da nam ponovno pokretanje tog sukoba naknadno može izgledati kao jedan od kontinu­ iteta koji obezbeđuju jedinstvo potrage kojom se Fuko bavi iz knjige u knjigu. I konačno. To delo ima snažan polemički i programski karakter i dobro znamo da će njegova perspektiva biti delimično izmenjena. i dovodi do toga da im se pripiše esencijalistička definicija. kojoj odgovara snažno propovedanje seksualnog oslobođenja kao komponente političke i društvene revolucije (Fuko 1982:12. Altisera /Althusser/. 114-115). u kojima sukob sa Marksom ne interveniše uvek na jednako odlučan način i ne obraća se uvek istom "Marksu" i istom "marksizmu". pokazujući šta predstavlja osnovu i za jedno i za drugo ("represivna hipoteza"). Ta borba. iz arhive u arhivu.

mili­ tantne. koji su unapređeni u Nadzirati i kažnjavati. Još neki razlozi čine mi se odlučujućim. pod vodstvom zajedničke figure Oca (Fuko 1982:30-32. i veštačkog poretka institucija. Marksizam i psihoanaliza ne mogu se tumačiti kroz neku varljivu čistotu. 96. na bitke čiji značaj Fuko prepoznaje. 76-77. filozofske. već kroz upotrebe ili primene. Odatle seksualna hipokrizija vladajućih klasa (Fuko 1982:111). slepo usmerene ka potrazi za zadovoljstvom. Nije preterano zaključiti da Fuko .Etjen Balibar: FUKO I MARKS nacije jednog istog političkog poretka (Fuko 1982: 21. 88-89.opšta opozicija između prirodne energije. zato što taj oblik ima posla sa načinom na koji neki 149 . Uticaj frojdo-marksizma na taj se način širi daleko izvan eksplicitnih realizacija. Nije sigurno da se mogu svesti na ono što na taj način "združuju". sve u svemu. učinkovito navodi na osporavanje u tim aparatima. globalni prevrat lažnih vrednosti zas­ novanih na laži (Fuko 1982:88). kada se odnosi. što će reći istoj prekonceptualnoj osnovi. u tom združivanju. ali jeste sigurno da. teorijske ili estetičke prakse. u opštem smislu. za koje bi i iskus­ niji i ne previše pakosni čitaoci mogli pomisliti da donose supstitut ili uopštavanje (taj će "rizik" uvek biti prisutan u analizi "pastoralnog" oblika moći. zato što. Ali. efikasnost izvesnog levičarstva ili revolucionarnog utopizma. Sam način na koji Fuko kritikuje frojdo-marksizam sugeriše da u njegovim očima takva jedna "kom­ binacija" mora. i značaj tog ponašanja u političkoj ekonomiji modernih društava. 103). . otpore. Pojmovi poput "normalizacije" i "disciplinarnog društva". izgleda da takva jedna kritika predstavlja kontra-iskušenje za autonomiju samog Fukoovog duskursa. presecaju u najmanju ruku verbalno (a to ne može biti slučajno) teme frojdo-marksizma. naučne i književne diskurse. 114). između zabrane incesta u monogamnoj porodici i države (Fuko 1982: 66. ali od svega toga njemu je najvažnije da se zapita u kojoj meri one uistinu raskidaju sa diskurzivnim obrascima koje osuđuju.ovde želi radikalno da ispita evidentnost. a naročito kroz nji­ hovu međusobnu primenu (posebno način na koji svako od njih obrađuje polje "društvenih nauka"). predstavlja prirodno mesto kojem teži al­ ternativa društvenim naukama. bar na prvi pogled. koja kulminira izmišljanjem "principa realnosti" kojem se suprotstavlja snažno odbijanje. da otkrije upravo ono po čemu marksizam i psihoanaliza pripadaju istom naučnom polju. 42-43). mora delovati neko određenje koje je za njih ključno. ponašanje društva prema moralnim i seksualnim "devijacijama".sličnosti između globalnog buržoaskog poret­ ka i vlasti koja se vrši u porodičnim i obrazovnim "ćelijama". Zašto je kritika ovih tema toliko važna za Fu­ koa? Bez sumnje zato što frojdo-marksizam is­ tovremeno pripada i narodnoj i naučnoj kulturi. Nasuprot tome. . 100. što je neka vrsta geometrijskog prostora u kojem se odvijaju misaoni tokovi koji povezuju različite dis­ cipline.koji pomalo vuče na konzervativizam . isključenja. frojdo-marksizam (u toj i toj varijanti) predstavlja "izvrtanje" vrednosti koje propovedaju moćni institucionalni aparati. na iste "objekte": institucije moći. obuhvata i aktuelne psihosociološke diskurse i Batajevo nasleđe.

kao što je. Z n a m o kako se u Volji za znanjem razvija kritika "represivne hipoteze". Nalaganje koje osigurava umnožavanje narečenih diskursa (zbog čega moderna zapadna društva postaju najrečitija u istoriji kada se radi o seksu i postaju izumitelji ovog generičkog po­ jma). 105. kapitalističkim ili industrijskim" (Fuko: 1982: 64) . usidreni pojmovi kao što su "degeneracija" i "eugenika" koje bi trebalo shvatiti kao sam tip us­ postavljanja kompromisa između simbolike krvi i analitike seksualnosti (Fuko 1982: 110)? Ali Fuko savršeno dobro zna da neophodnost da se govori o savremenim oblicima rasizma. Istorija seksualnosti trebalo je da se završi tomom o "Populaciji i rasama". naprotiv. stvaranja istine o njemu. računajući i energetizam samih rasisitičkih ideologija. i koje nije oslabljeno. U svom prvo­ bitnom obliku. konačno. ta srodnost između objekata i samih reči frojdo-marksizma i fukoovske istrage (srodnost koja bi mogla još uvek da se održi kada bi izgledalo da Fuko pristupa protivrečnom kombinovanju antifrojdovskih i antimarksističkih pojmova) naglašena je u Volji za znanjem kroz konačno pomaljanje pojma"biomoći"i kroz stalno označavanje savremenog rasizma kao ključne po­ jave o kojoj bi moralo da se govori. "znanja-moći-zadovoljstva"). ili njihovog energetizma. Nije li. Najpre njegova istorijska pogrešnost. koja je ukorenjena u "bioistoriji" i zapoveda "biopolitici". već je. Problem ra­ sizma zauzima značajno mesto u potrazi koju ovde trasira Fuko (Fuko 1982: 29. I ne može da se ne zapita pod kojim to uslovima analiza moći u savre­ menim društvima . već neophodan ogled. taktički ojačano uapostavljanjem zabrane. Z n a i da je j e d ­ na od najočiglednijih teškoća koja proističe iz teoretizacija frojdo-marksista (u svakom slučaju kod Rajha. No. biomoć ili moć nad vrstom."nazovimo ga po volji građanskim. 109-110). Radije ga je proizvelo kao predmet svojih stalnih 150 . kao i kod Adorna ili Markuzea (Marcuse) (izvanrednog teoretičara "represivne civilizacije"). U tom smislu kritika frojdo-marksizma neće biti samo teorijski preduslov. Fuko će frojdo-marksizmu uputiti tri velika argumenta: 1. u tome "konkretan" učinak koji najviše otkriva od igre modernih političkih tehnologija koje se odnose na život na nivou pojedinačnih telâ i na nivou populacija iliti "vrste" i njene reproduk­ cije? Nije li to značajan znak dubine u koju su.neće biti shvaćena dvos­ misleno. u savremenom režimu znanja-moći (pa čak i. Pogrešno je u materijalnom smislu što je društvo koje se raz­ vija počev od XVIII veka . videti"Deux essais sur le sujet et le pouvoir"/ Foucault 1984 / ) .odbilo seks i praktično ga cenzurisalo. Polazeći od ove karakterizacije.0 FUKOU seksualni režim zauzima mesto u "ekonomiji" moći moderne države. na koga ne prestaje da se poziva) povezana sa nezgodnom bliskošću njihovog biologizma. istovremeno sa objašnjenjem funkcije koju ona ima u ekonomi­ ji diskursâ o seksu: nalaganje govora o seksu. kao što precizira Fuko na kraju. o njihovoj dinamici "mase". traženja svačije istine u njemu. i to u cilju isticanja različitosti njegovih sopstvenih pojmova i poravnavanja njihovih praktičnih učinaka. o njihovom uticaju na individualnu "ličnost" i o njihovom odnosu sa ratom (o čemu opširno govori u poslednjem poglavlju Volje za znanjem) jeste u korenu frojdo-marksizma kod Rajha. u suštini.

moći ćemo da otkrijemo u čitavom tekstu Volje za znanjem siste­ matsku kritiku onoga što ću. kao referencu na idealističku filozofsku tradiciju na koju su se veo­ ma rano obrušili materijalisti (Lukrecije). Još preciznije rečeno. zatim. naročito zabra­ na incesta. njegova zavisnost od jednog čisto pravnog modela moći. dispozitivu koji oblikuje jednu od suštinskih moći "buržoaske" 151 . Verujući da je otkrio princip objašnjenja u sličnosti države i moralne Cenzure. usredsređen na predstave suvereni­ teta i Zakona (moralnog Zakona. političkog Z a ­ kona. poenta Fukoove kritike (u ovom smislu materijalističke) usredsređuje se na pitanje porodice (ali dodiruje i druge institucije i aparate. ideju "discipline" (mada je ta ideja kod njega mnogo starija: videti Istoriju ludila. njihovo kombinovanje. ili kulturnoj) "celini" svi "delovi" ili "ćelije" moraju biti slični samoj celini. njene medikalizacije) u dispozitivu regulacije populacija. o "moći afirmacije" koja pokušava da opiše genealogiju). prole­ tarijata (Fuko 1982: 100-101. medikalizacija i psihijatrizacija) bila uvezena u oblast rada počev od jednog buržoaskog modela. ili Poredak govora. Istovremeno treba zamisliti "asketizam" buržoaskog morala. Tu je. veoma rado nazvati principom društvene homeometrije: uz pomoć toga shvatićemo ideju da u društvenoj (ili političkoj.Etjen Balibar: FUKO I MARKS briga. ali ga možemo pronaći i u dualizmu javno-privatno. 2. pa čak i neizbežno. U ovom slučaju. simboličkog Zakona). svaki od njih je u onom drugom prepoznao varijantu ideje potčinjenosti pojedinaca jednoj sili dominacije. već kao taktiku intenzivi­ ranja telesnog zadovoljstva. Ono što je tačno u istorijskom smislu jeste. zbog kojeg je moguće. i to ne kao uslov za ekonomsku racionalnost. kao hipokriziju. samo ponavlja već postojeću imag­ inarnu shemu i to na identičan način u svakom od svojih dvaju sastavnih delova. 106-107). zajedno sa svim ostalim varijantama repre­ sivne hipoteze. Zapazićemo i da između ideje potčinjenostipokornosti i ideje otuđenja postoji duboka srod­ nost (pošto pokornost u krajnjoj instanci mora da se zasnuje na interiorizaciji Zakona koji proizilazi iz spoljne vlasti. ili u dualizmu državadruštvo). frojdo-mark­ sizam. Pogrešno je i što je kastinski nadzor nad polno određenim telom radnika bio neophodan uslov za "puštanje u rad" radničkih masa. a od tada su ekonom­ ski odnosi evoluirali prema društvenoj integraciji i tananoj normalizaciji radne snage (a bez sumnje i prema rastućoj intêlektualizaciji te snage). kao što su škola ili me­ dicina). Svaki od njih je u onom drugom pre­ poznao sopstvenu pretpostavku. 3. ili obrnuto. Ovde Fuko direktno citira Marksa (Fuko 1982:111). Ako napravimo još jedan korak. naprotiv. koja mora da poprimi oblik pokor­ nosti (Fuko 1982: 84-85). koji će poprimiti privilegovan oblik dualizma duša-telo. o "pozitivnom" značenju moći zatvaranja. to da je seksualnost sa svojim regulacionim i represivnim dispozitivima (porodični moralitet. edukativna dresura. pošto pokornost na taj način određuje cepanje subjekta. Toliko Fuko podvlači stratešku ulogu po­ rodice (njene moralizacije. i kojoj Fuko od Nadzirati i kažnjavati neprestano suprotstavlja ideju pozitivizma ili proizvodnje moći. Ovde dolazimo do zajedničkog jezgra psihoanalize i marksizma. modela koji je i ograničen i arhaizujući.

koja je u isti mah i mesto institucionalne perverzije (Fuko 1982: 45) i histerizacije ženskog tela (Fuko 1982: 93. po pitanju svog opisa panoptizma:"Šta je neobično u činjenici da zatvor liči na fabrike. konkretno ilustruje ono što Fuko naziva potrebom za nominalizmom (Fuko 1982:84). i za šta se ne može reći da nema kritički učinak na neke od njegovih sopstvenih ranijih formulacija. škole. a naročito mesto pravnog "rekodiranja" telesnih tehnika uopšte. neprekid­ nim račvanjima. sačinjen od nekoliko koncentričnih krugova institucija. a i daje novu vrstu preciznosti. i to upravo iz tog razloga. ta se kritika pridružuje. čija će realizacija odmah naići na otpor. koje pak sve liče na zatvore?" (Fuko 1997: 256) lako je jasno upozorio čitaoca da "panoptikum" treba shvatiti samo kao program. drugačije rečeno organicizma (organicizma u kojem treba čitati održavanje ideje duše ili duha radije nego telesnog modela). i sam je predstavio zatvor kao "zatvorski arhipelag" (Fuko 1997: 341). ali nije monada. Uz pomoć toga razumećemo ideju da istorijski i društveni procesi pronalaze svoje sidrište. polaznu i krajnju tačku za sve varijetete normativne moći.OFUKOU države. Ona. već postoje razne prakse. 107). toliko se upinje da pokaže kako se porodica. u najširem smislu reči. a ovo je. 93. smatrati svedenom slikom globalnog društva. koja sa svoje strane implicira . ne može se. dakle. Ova se analiza odmah proširuje na sve insti­ tucije čije prakse doprinose proizvođenju takvog složenog objekta kao što je "seksualnost" i oblikuje suštinski deo kritike predstavljanja moći koja je "opšti sistem vladavine što ga jedan element ili sku­ pina sprovodi nad drugim i čija dejstva. sa svoje strane. Ali. Porodica je "lokalno žarište"znanja-moći (Fuko 1982: 88). i to posredstvom samih prestupnika" (Fuko 1997: 320). svojstvenih datom društvu. Tada je Fuko izgleda odustao od ideje da se definicija velikih "dijagrama moći". ili učestvuje u generičkoj suštini moći). i prešao je na tezu dvosmislenosti moći i na proučavanje istorijske artikulacije njenih različitih praksi.da ne postoji praksa kao takva. niti je država veliki patrijarhat. i sredstvo socijalizacije prokreativnog ponašanja. jednoj suštinskoj temi. 107). bolnice. prosecaju društveno telo s kraja na kraj" (Fuko 1982: 83). već njena specifičnost ili njena različitost. koji kao celina predstavljaju "dis­ ciplinarno društvo". svoj us- 152 . od kojih svaka ima sopstvenu tehnologiju. 96). pars totalis "društva". za koju možemo reći da se provlači kroz čitavo Fukoovo delo. i ulog u nadmetanju između posednika profesionalnih znanja o čoveku (Fuko 1982: 89. može zasnovati na for­ malnoj sličnosti institucija (po kojoj uvek luta ideja da svaka od tih institucija jeste deo velikog meha­ nizma neke moći. ne podražava" (Fuko 1982: 89). Porodi­ ca.kroz prekid sa filozofskom tradicijom koja ide od Kanta do Marksa (ili bar "mladog Marksa") . i ono stoje od strateškog značaja nije njena sličnost. disciplinarnih praksi koje predstavljaju "sredstvo za stalnu kontro­ lu stanovništva: ono je aparat za nadziranje čitavog društva. kasarne. i nešto što nije psihijatrijski prostor (Fuko 1982: 99). u obliku saveza ili srod­ nosti (Fuko 1982: 94. nije država u malom. 96-97. "Porodica ne ponavlja društvo. dakle. U Nadzirati i kažnjavati napisao je sledeće. kao kontrapunkt njegove kritike humanizma i "antropološkog kruga": ponovno postavljanje pi­ tanja političkog psihologizma.

prema shemi iska­ zivanja granica ljudske ograničenosti. tako što se protiv same psihoanal­ ize okreću marksistički iskazi koji joj se pripisuju u frojdo-marksističkoj mešavini). međutim. da simetrična ideja prema kojoj psihologija. Ovde se neće raditi o tome da se utvrdi da li je jedan tačniji od drugog. opisanoj na poslednjim stranicama Reci i stvari). U postojećem prevodu Jelene Stakić ovo je prevedeno kao "politička teorija istine" (prim. (ne usuđujem se da kažem od odabiranja "Marksa" ili "Frojda" kao teorijskih referenata). niti je neslobodna greškom. u načinu na koji se određuju po­ jedinci. s obzirom na to da se kritika psi­ hoanalize vrši pomoću izvesne upotrebe marksizma (ili. koja je data u samom jeziku istorijske imanentnosti (ideja za­ kona u istoriji). Tu se. kako stoji prema navodu Balibara. što će njen kritički domašaj svesti na nulu. radi o dispozitivu "političke istorije istine" (Fuko 1982: 57)* pokazati. U kontekstu Volje za znanjem Marks i Frojd su predmet potpuno drugačije obrade. s obzirom da tvrdi da seksual­ nost nema istoriju (ili da je seks upravo ono što u čitavoj istoriji nadvisuje istoriju. i kao nešto što otkriva psihologizam nerazdvojiv od svojih roditelja. Tu.Toj kritičkoj tezi psihoanaliza kakvom je Fuko vidi postavlja suštinsku prepreku. Ali.Etjen Balibar: FUKO I MARKS lov za ostvarenje. bilo da je kritika Marksa utoliko nemilosrdnija ukoliko uslovljava svako konačno svođenje računa psihologizmom u koji je uključena psihoanaliza. politika (bilo da se radi o praksama vladanja ili o otporima koje one izazivaju) projektuje na psihologiju. bilo pod prinudom (ideja ko­ joj "seksualna psihologija" ili psihologija seksualne ličnosti daje dodatnu objektivnost). ponašanje ili svest pojedinaca reflektuje funkcionalno mesto koje oni zauzimaju na polju institucija ili političkih kontra­ dikcija (marksistička "klasna svest" najčešće je bila samo jedna od varijanti te ideje). i to utoliko više što se ono"modernizuje". već da se opiše način na koji ta dvostruka simetrija tumači Fukoovu diskurzivnu strategiju. čini se da je isto tako važno. zavisno od tačke gledišta. zato što je ona u potpunosti oslonjena na praksu priznanja i * "L'histoire politique de la vérité". prestaje simetrija. moći ćemo da steknemo osećaj. pri­ morava pojedince da se poistovete sa jednim"ja"(ili sa jednim "mi") kako bi delovali kao društvena bića. Čini se da je ona (upravo iz razloga početnog cilja jedne "istorije seksualnosti") najpre usmerena protiv psihoanalize. mark­ sizma i psihoanalize. dakle "politizuje". Fuko je nepres­ tano istraživao poreklo i insitucionalne oblike tog teorijskog odnosa. već da kroz čitavu njenu proizvodnju prolaze odnosi moći". ako hoćete. koje u potpunosti ostaje zarobljeno u političkoj mreži. da "istina nije slobodna po prirodi. bilo da je od suštinskog značaja prekid sa Frojdom čija kritika Marksa nije ništa drugo do sredstvo. bilo slobodno.). ur. što će reći neprestano se pitao zašto se u savremenom društvu. 153 . odbaciti čitav taj deo transcendentnosti marksizma. naravno. Na taj način. Kakvi su modeli subjektiviteta koje pojedinci mora­ ju podražavati kako bi se uključili u igru praksi? U tom pogledu utopija frojdo-marksizma izgleda kao prosto izvrtanje vrednosti. kroz povratak tradicionalne teme istine koja bi bila "u izvesnom srodstvu sa slobodom".

sa problematike predstave i znaka na problema­ tiku prakse. Čini mi se da bi jedna retrospektiva pokazala da je marksistički pojam ideologije (onakav kakav je is­ kazan u Nemačkoj ideologiji./ Ideologa) . pod uslovom daje u stanju da se razdvoji od svog delà koji poistovećuje télos oslobođenja sa konačnom mani­ festacijom istine. genezu seksa koji je"idealnatačka". Frojda i Ničea kao na začetnike "decentral­ izacije subjekta"). Fuko nam jednostavno predlaže. Pošto psihoanaliza ne treba da se kritikuje kao "ideologija". procedure podele na istinu i lažnost. 88. implicira norme istine. takođe i element koji se nalazi najdublje u unutrašnjosti jednog me­ hanizma".111). i to sa razlogom. taj je trenutak nestalan. koje se jedna za drugom pojavljuju počev od Poretka diskursa. i koji u konačnoj analizi nastaje iz represivne hipoteze. ali značajnim izuzetkom u Arheologiji znanja. Pri ponovnom čitanju Naissance de la clinique.. Marks na koga upućuje Fuko kako bi upisao "raskid" između ideologija i nauka u isto­ riju diskurzivnih formacija jeste upravo onaj Marks koga je Altiser preobrazio u teoretičara artikulacije praksi. kroz obrasce koji u velikoj meri upućuju na kritiku spe­ kulacije kakvu čitamo. knjige u kojoj se ne radi o Marksu. ili kao apstrakcija "jezika stvarnog života". ili "iluz­ iju". na primer. pre nego kao odraz) uvek morao da se prikazuje. što će reći kao "svest o sebi" društvenog bića. Ali. već se istorijske kategorije kulturnog iskustva savijaju u pravcu analize institucionalnih praksi. zato što označavanje dis­ kurzivnih formacija uvek teži svođenju artikulacije moći i znanja na artikulaciju neznanja i spoznaje. naprotiv. najidealniji element. a marksizam može da dâ odlučan doprinos. a (naučna) spoznaja po tom pitanju nije ništa drugo do moć koja se vrši među drugim moćima.0 FUKOU na osporavanje te prakse. u Nemačkoj ide­ ologiji. Ali ne uvek iz istog razloga. kao vršenje moći. u koje bi spadale i "diskurzivne prakse". njegovo implicitno pozivanje na otuđenje subjekta. računajući i "neznanje". Prešli smo. Između ove dve kritike. sa jednim malim.po cenu zamene Prirode Istorijom u ulozi izvornog iskustva u koje će se uplesti i znak i stvar. na samom polju diskursâ i znanja. čini se. a kritiku njegovih naučnih preten­ zija omogućuje arheologija.. Svaka praksa. umesto da joj dâ neko drugo ime u cilju kritike vrsta znanja. da ono što predstavlja problem u pojmu ideologije jeste njegova antropološka pretpostavka. ne možemo izbeći zaključak da je Marksov "jezik stvarnog života" Fukou morao izgledati kao nešto izmenjena varijanta Kondijakovog (Condillac) "jezika delovanja"(i shodno tome svaka teorija ideologije kao potomstvo /. i to samo virtuelno. 91. Od te tačke jedinstvo "moć-znanje"pomera pitanje ideologije u smeru potpune istoznačnosti praksi po pitanju istine. Pri ponovnom čitanju analiza "proizvodnje diskursa". Treba li reći da kritika psihoanalize nastaje iz kategorije ideologija! Fuko je uvek odbacivao taj pojam (i to ponovo čini i ovde: Fuko 1982: 63. Arheologija znanja je predstavljala trenutak bekstva iz nestalne ravnoteže (a to je je­ dini trenutak kada se Fuko ravnopravno pozvao na Marksa. "zamišljena tačka" ili "zamišljeni element" kojoj istorijski dispozitiv seksualnosti propisuje 154 ."najspekulativniji. međutim. zato što od samog seksa pravi istinu koja "zahteva" da bude oslobođena. koji ulaze u sastav odnosa dominacije.

ili još bolje"klasno telo"sek­ sualnosti (Fuko 1982: 109). ako ne samu mogućnost psi­ hoanalize (jer se ona u čitavu istoriju objektivizacije seksa upisuje kao objekat znanja.. nije izazvao ni ista dejstva. u smislu mesta koje ona zauzima u strateškim odnosima među klasama (Fuko 1982: 113 i dalje).Etjen Balibar: FUKO I MARKS čitavo pojedinačno iskustvo (Fuko 1982:136-137). Ali i osn­ ovu rasizma čisto buržoaske države. Tako da je pretpostavka psihoanalitičkog nominalizma jednostavno apsurdna/dok se pretpostavka nominalističkog marksizma može bar uzeti u razmatranje. onda valja priznati da taj mehanizam nije dejstvovao simetrično i na jednoj i na drugoj strani te da. ona je plavu krv vlastele preobratila u dobrodržeći organizam i zdravu seksualnost. tako se biće diskursa ili prakse psihoanalize ne može razdvojiti od položaja klase. Z b o g toga što se porodica morala prven­ stveno shvatiti kao mesto intenziviranja dispozitiva seksualnosti. Kao što postoji biće. baš naprotiv. suštinski element njene kulture. sve otkako mu je ona počela bivati nametana. društvenim odnosima izazvao izvestan mehanizam koji je proizašao iz jedne složene političke tehnologije. reč i zabranu). treba reći da postoji buržoaska seksualnost. da postoje klasne seksualnosti. vratiti još odavno izvikanim formulaci­ jama. "I taj je proces bio povezan s kretanjem ko­ jim je ona potvrđivala svoju različitost i svoju pre­ vlast. Fuko upućuje upravo na jedno od tih pomer­ anja kako bi objasnio. Ili. ona je najpre predstavljala privilegiju buržoazije. povezanog sa nasleđem i eugenizmom. potvrđivanjem jedne nadmene politike. ako ništa drugo.. u čitavu istoriju koja povezuje seks. još bolje. Odbacivanje frojdo-marksizma onda može da se čita kao jednostavan preduslov za marksističku kritiku psihoanalize: "Neki veruju da m o g u da obznane dva sime­ trična licemerja u isti mah (. Psihoanaliza ne može da izbegne spajanje sa tom idejom seksa ni teorijski (zato što je to za nju sâmo ime istine) ni praktično (zato što psihoanalitička praksa u potpunosti zavisi od postojanja neke sek­ sualne zabrane i od nalaganja da se ona ukine). I kaže nam da ta geneza istovremeno ima vrednost "arheologije psihoanalize" (Fuko 1982: 114). Nema sumnje u to da treba priznati da je potvrđivanje tela jedan od glavnih vidova klasne svesti. podarila sebi jednu razbrbljanu seksualnost koju je prole­ tarijat dugo odbijao da prihvati. Valja se. istorijski buržoaska: da ona u svoja uzastopna pomeranja i premeštanja uvodi posebna klasna obeležja"(Fuko 1982:111-112). dakle. u cilju njegovog potčinjavanja. prema tome. a ono je sa buržoazijom osamnaestog veka slučaj bio takav. Ranije je Fuko neprestano iznosio argumente pro­ tiv ideje paralelizma između političke represije siromašnih klasa i kontrole seksa (Fuko 1982: 106 i dalje). Ako je tačno da je'seksualnost'skup dejstava što ih je u telima.) To znači pogrešno razumeti proces kojim je buržoazija. a ono bar mesto i trenutak njenog nastanka. ponašanjima. i sa strane zadovoljstva i sa medicinske strane. da je seksualnost prvobitno. shvatamo zašto joj je trebalo toliko vremena i zašto se sa onoliko prećutkivanja 155 .

" pozivajući se na taj kritički povratak. A to smo pokušali da razmatramo kao unutrašnju kontradikciju u kompleksu pravila i normi. U predstavi psihoanalize seksa. itd. zašli smo u fazu opadanja pravo­ sudnog. a protiv disciplina iz kojih ipak proističe.moći na praksama koje je ostvaruju. širom sveta. dovode do širenja "seksualnog tela" na čitavo društveno telo (Fuko 1982:111) . tu pozivanje na Marksa neizbežno mora da uđe u proces podele. 288. već povratak na pravni model . imaginarnog sistema istorijski sačinjenog od suvereniteta. iznova napisani i prerađeni zakonici. proizvodeći pravno realno /Fuko 1997: 254./). nasleđa i degenerecije (Fuko 1982:105). a narodne su klase žigosane kao žarište degeneracije "rase". onu koju je detaljnije analizirao u Nadzirati i kažnjavati (suprotstavljajući najpre "moć Norme" sa "moći Zakona" . medicinskih. i ubačene su u administrativnu i pravnu mrežu namenjenu progonu incesta. Fuko označuje ono što naziva "političkim ponosom psihoanalize" (Fuko 1982: 131). demografskih tehnika seksualizacije. itd. ali samo kao ono što održava anahronizam: "Društvo koje postavlja norme istorijska je posledica tehnologije vlasti čije je težište na životu. i što ukazuje na sam iz­ vor njegovog inicijalnog prekida sa organicističkim "velikim sistemom" perverzije. zasnovanoj na igri skrivenog i očiglednog. Podela klase se onda pomera: više se ne odnosi na posedovanje ili neposedovanje seksualnog tela. U odnosu na društva kakva smo znali do osamn­ aestoga stoleća. posle francuske revolucije. želje i zakona.prizna telo i seks" (Fuko 1982:110-111). smrti i srodnosti prvobitno spojenih. po Fukoovom mišljenju ne treba videti jednostavnu posledicu razvoja disciplina normalizacije telâ. vascela trajna i bučna zakonodavna delatnost ne bi trebalo da nas zavaraju: upravo su to oblici koji čine jednu u suštini normativnu vlast prihvatljivom" (Fuko 1982:127). "pravnodiskurzivni" (Fuko 1982: 81) .upra­ vo onima koje je eksploatisala . Uostalom. koja se isključivo tiče geneze idealiteta psihoanalize. ustavi doneti. što će reći nor­ mativnoj moći ima "najviše moći" ili "dodatka" koji jedini obezbeđuje pravnim fikcijama spajanje sa re­ alnim. već na način na koji je nametnuta i tretirana zabrana. "Oni koji su izgubili isključivu povlasticu da brinu o svojoj seksualnosti od sada imaju povlasticu da više od ostalih doživljavaju ono što zabranjuje seksualnost i da poseduju metodu koja omogućava uklanjanje potiskivanja" (Fuko 1982:114).što će reći širenja porodičnih. obavljen u ime prava i njegovog pravnog ideala.0 FUKOU suprotstavljala tome da i drugim klasama . Ili bolje rečeno. Fuko to carstvo opisuje kao iluziju. urbanizacija i društveni kon­ flikti XIX veka dovode u pitanje tu privilegiju. njegovu teorijsku i praktičnu opoziciju fašizmu. ne delu je tematika bliska marksizmu.ili još bolje. Industrijalizacija./Fuko 1997: 208/ .a zatim pokazujući kako u disciplinarnoj. U srcu (psihoanalitičkog) idealizma javlja se nesporno carstvo pravnog idealiteta. 156 . Na drugoj strani. U isto vreme psihoanaliza u buržoaskoj klasi zauzima mesto kritičke krune psihijatrijskog dispozitiva. Taj klasni položaj psihoanalize jeste samo jed­ na od dvaju strana kritike.

mogla delimično tumačiti u terminima unutrašnjeg prekida. onom. kao što ga zamišljamo po pitanju državnih aparata. njegovog prisajedinjenja dobiti nekih. opisivao u zakonskim propisima fabrike posledicu stalne "krajnosti" odnosa snaga na pravne oblike ugovora. onom koji je. "Disciplina" i "mikromoć" istovremeno predstavljaju drugu stranu ekonom­ ske eksploatacije i drugu stranu pravno-političke dominacije klase i omogućuju promišljanje njenog jedinstva. Ali ova kri­ tika prava i dalje se vodi na temelju postulata da vlast po svojoj prirodi i u idealnom vidu treba da se vrši prema jednom osnovnom pravu" (Fuko 1982: 80). dejstvuju nesimetričnosti i nepravde dominacije. kontrole ili destrukcije. u analizi pro- 157 . zasnovane na antitezi prava i nasilja) koju i sam kritikuje. već i to da je sam pravni sistem tek način vršenja nasilja. parni mlin će vam dati društvo sa in­ dustrijskim kapitalizmom". i sam sugeriše načine da se izađe iz tog zamršenog odnosa prava i kritike prava. ubacilo u predstavu monarhijskog suvereniteta. sa nejasnom mrežom učinkovitih "mikromoći". što ga osuđuje da oscilira između ideje svemoći i ideje radikalne nemoći ili čisto parazitske funkcije države. naravno. Fuko siste­ matski suprotstavio zakon "sve ili ništa". I to ne samo zato što Fuko posredno opisuje mark­ sizam kao nešto što se samo. i to da bi pokazao kako disciplinarni prosedei utiču na porast korisnosti telâ neutrališući njihov otpor. koji je. "normalizatorski" nasuprot "ekonomskom": ali u oba diskursa radiće se o proizvodnji. pod vidom opšteg zakona. u stvari. opisivao "ustavne iluzije" revolucionara. Jer ta bi se zavisnost marksizma po pitanju pravne iluzije (ili "decizionističke" iluzije. o produktivnosti). koje je u tom smislu simetrično sa unutrašnjim osporavanjem koje unosi psihoanaliza u disci­ plinarne prakse i sastavni je deo humanističkog so­ cijalizma XIX veka: "Druga jedna vrsta kritike političkih ustanova pojavila se u devetnaestome stoleću. sa Marksom iz 18. Brimera i Lenjinom iz 1905. Fuko. izgleda kao da se na čudan način približavamo marksizmu: onom koji je. ponavljajući oblike borbe protiv feudalnosti. Na kraju se ipak nalazimo daleko od njega. raspravljajući o analizama Rušea (Rusche) i Kirhajmera (Kircheimer). tvrdio "žrvanj će vam dati društvo sa sizerenom. služeći se Marksovim analizama iz Kapitala po pitanju manufakturne podele rada. između društva i države. i. Čini to u Nadzirati i kažnjavati. sa Marksom iz Bede filozofije. u opštijem smislu. po pitanju države. omogućuju spa­ janje dvaju procesa akumulacije ljudi i akumulacije kapitala (Fuko 1997: 249). koje deluju u samom kontaktu telâ) (Fuko 1997:33 sq). kritike mno­ go korenitije postoje posredi bilo da se pokaže ne samo to da stvarna vlast izmiče propisima prava. i postizanja da. ili bolje rečeno. to znači da se umeću u trenutku "kratk­ og spoja" koji Marks pravi između ekonomskog i političkog. u skladu sa dijalektikom sve ili ništa (već je u Nadzirati i kažnjavati. J e ­ dan deo marksističkog diskursa mogao bi se onda tumačiti kao osporavanje unutar pravne predstave moći. ili razilaženja između njegove analize eksploatacije i njegove analize države. i ukazao na Prudonovu "fikciju društva osobe". sa Mark­ som iz Kapitala.Etjen Balibar: FUKO I MARKS Sa nekoliko reči ("život" nasuprot "radu".

napisao sa svoje strane: "zamišljati da će jedna vojska zauzeti položaj na nekom datom mestu i reći: 'mi smo za socijalizam'. "hegemonijski učinci" koji čine "velike dominacije" (Fuko 1982: 84). razgovor sa Ž. "Društvene hegemonije" (Fuko 1982: 83). str. tako da antagonistički pojmovi postaju funkcije ili nosioci tog odnosa: zbog toga u marksističkoj predstavi 158 . što će reći da čitavu svoju učinkovitost ili realnost izvlači iz materijalnih uslova u kojima se vrši. u poslednjoj analizi. čija "protivrečnost" nije ništa više od naročite konfiguracije. ove su korekcije u suprotnosti sa eshatološkim imaginarijumom istorije koji marksizam preuzima. ali ni po čemu nisu u neskladu sa Marksovim strateškim analizama. u Volji za znanjem. Ukratko. Fuko to nanovo čini. Razmimoilaženje se ne odnosi na izbor između "lokalnog" i "glo­ balnog" (mikrofizike i makrofizike moći. na nekom drugom mestu. Rancière). što predstavlja način da se izađe iz sheme "korenitih preloma. zauzvrat. Ali. znači biti revolucionar na rečima. čiji "odnos snaga" nije ništa drugo do strateški trenutak. uzimajući u razmatranje pojam hegemonije koji snažno upućuje na Gramšija (Gramsci): radi se. mnogostrukosti oblika konflikta i otpora u samu njihovu definiciju (Fuko 1982: 86). ali na drugi način. Ransijerom ( J . t.) već da kao bitne postoje u njima" (Fuko 1982: 84). Nasuprot tome. već se odnosi na opoziciju između jedne logike odnosa snaga.). neutrališu. i da će to biti društvena revolucija (. koji ne zna ništa o tome šta je prava revolucija" . obrazovanje "žarišta prevlasti" koja predstavljaju polaznu os­ novu za širenje mreže institucija i disciplinarnih praksi na čitavo društvo (Fuko 1982: 110).. XXII.. Fuko ih razume kao čisto spoljašnje. o kome je Fuko j e d n o m prilikom ironisao po pitanju njegove "teorije" "najslabije karike" domi­ nacije -"Pouvoirs et stratégie". bilo bi pravo postaviti tezu da "veze vlasti ne stoje izvan ostalih vrsta odnosa (. a fortiori bilo bi pravo i postaviti tezu da"gde ima vlasti ima i otpora" (Fuko 1982: 86). što znači da se "ciljevi" suprotstavljeni u nekom strateškom konfliktu uništavaju.. označava neumanjivo razmimoilaženje jeste sama ideja društvene struk­ ture konflikta. u stvari. a naročito sa svrstavanjem složenosti odnosa moći. ali ne obrazuju jedinstvo ili nadmoćan individualitet. (Foucault 1977) . ove se teze ne razumeju na isti način. koju predlaže Fuko. uzajamno jačaju ili menjaju. drugim recima kao učinci konjunkturalne integracije. Ono što. već kao rezultati ili kao rezultante "konačnih oblika" koji su istovremeno oblici razlikovanja i uspostavljanja odnosa. moraju se shvatiti ne kao datosti. Za Marksa kao i za Fukoa. za Marksa uslov konflikta jeste interiorizacija samog odnosa. da tako kažemo). ili čak da moć "dolazi odozdo" (Fuko 1982: 85).Oeuvres. reći: 'mi smo za imperijalizam'. o tome da treba da prestanemo sa pred­ stavljanjem klasa kao subjekata ili kao kasti (Fuko 1982: 85). Isto se tako revolucije moraju shvatiti kao "strateško kodovanje tih tačaka otpora" (Fuko 1982: 87). i jedne logike protivrečnosti. krupnih podela nadvoje" (Fuko 1982: 86) koja na uvek idealan način sadrži neophodnost konačne krize i prevrata. a da će neka druga.0 FUKOU cesa proizvodnje (i na taj nam način omogućuje da mu pripišemo poznavanje "prakse"). 383). koji nisu unapred utvrđeni (ovde ćemo zapaziti da je Lenjin.. a ne protivreče ni ideji "naddeterminacije" kojom se služio Altiser radi analogne kritike "marksističke" teleologije.

a drugi delimičnu upotrebu marksističkih iskaza ili iskaza koji su skla­ du sa marksizmom. kao odnose koje "podvlašteni" mogu izbeći samo ako unište sam odnos potčinjenosti. odnosa sa istorijom. Možemo čak sugerisati da su ovi drugi sve više i više ograničeni / sve više i više specifično marksistički. Ova duga rasprava. ne-filozofskog. a ipak drugačije od Marksa (odatle neophodnost njihovog sučeljavanja). Na taj će se način opozicija sa Marksovom "teorijom" neprestano produbljavati dok će razmimoilaženje sa Marksovim analizama i pojmovima postati značajnije.upućuje na razmimoilaženje suprotnog smisla kada se radi o praksi. fukoovska logika odnosa snaga jeste prenapregnuta plastičnošću života. dok za Fukoa moć jeste produktivna praksa koja najpre deluje na samim telima. ali drugačije organizovana. Ali. Kao i Marks. koja proizvodi učinke izvan sebe same. karakteriše svaku od faza njegovog rada. Dodaćemo da se Fuko nije najviše služio Marksom onda kada ga je najviše citirao. možda će nam omogućiti da malo konkretnije zapazimo složen oblik u kojem se pojavljuje njegov odnos sa Marksom. i posredno učinke subjektivizacije (kon­ flikt se razvija na polju "proizvodnih odnosa"). ili. Za Marksa praksa par excellence jeste spoljašnja proizvodnja.zbog kojeg kod Fukoa uvek imamo utisak da bi bilo moguće beskrajno pomerati pojmove kon­ flikta da bismo razlikovali njihove ishode . g d e prvi povlači sveobuhvat­ nu kritiku marksizma kao"teorije". dok se marksistička logika protivrečnosti (koja interiorizuje odnose snaga) ne može razdvojiti od imanentnosti strukture. niti je pozivao na najradikalnije kritikovanje Marksa onda kada ga je najpažljivije čitao (režim citiranja i pozivanja na Marksa i sam zaslužuje pažljivu studiju). već je ključno pojmiti klasne odnose kao nepomirljive u unutrašnjosti. ona ima samo je­ dan problem: problem jedinstvenosti "buržoaskog" društva i njegovih sukcesivnih političkih oblika). i na taj se način preobraze u pojedince koji su drugačiji od onih koje taj odnos "sačinjava". I sam Fuko učestvuje u tom ispitivanju. Fuko je sa dis­ tance od jednog veka ostvario ono što sam naziva "filozofskim fragmentima na istorijskom gradilištu" (Foucault 1980: 41). Podjednaka složenost.Etjen Balibar: FUKO I MARKS klasne borbe nije ključno empirijski opisati društvo kao nešto što je u potpunosti okarakterisano kao "dvojna i sveobuhvatna suprotnost između vladara i potčinjenih"(Fuko 1982:85). Sve u svemu. ciljajući najpre individu­ alizaciju ili subjektivizaciju (konačno "sopstvena praksa" ili "praksa sopstva"). u kojoj idemo od prekida do taktičkog saveza. koja posredno proiz­ vodi učinke objektiviteta ili znanja. Rado ću sugerisati da se ta složenost pokorava više puta ponovljenoj opštoj shemi. Možda je paradoksalno. faza koje možemo pronaći u njegovim knjigama. 159 . i koji je u j e d n o m trenutku istinska privilegija. poduprta ponovnim čitanjem jednog teksta Mišela Fukoa. Ovde su u igri iste instance: filozofija kao jedna vrsta filozofije istorije (a i nema ih više od jedne. ali to razmimoilaženje . istorija kao jedna vrsta potrage za istorijskim pis­ mom (a njih očigledno ima više). mislim da se pouka može uopštiti. bolje rečeno. Već sto godina neprestano se pitamo da li je Marksov poduhvat trebalo smatrati ostvarenjem filozofije istorije ili pak začetkom jednog drugog.

i počeo. Ako je tačno da je pomeranje filozofije kojim su se Marks i Fuko koristili tiče. Hoćemo li reći da to polje jeste polje "istorijskog materijalizma"? Z n a m o da Marks nije ko­ ristio taj izraz da bi okarakterisao filozofski položaj upleten u njegovu kritičku analizu kapitalističkog društva. No. po mom mišljenju. za razliku od mnogih drugih (pokušao sam da kažem: od gotovo svih drugih).radi li se tu o d r u g o m obliku teleologije? 160 . Taj pojam podržava marksovsku ideju istorijskog materijalizma. Otuda otvoreno filozofsko pitanje koje os­ taje nerešivo: može li se promišljati dijalektika koja više ne bi predstavljala zamišljeno predviđanje kraja protivrečnosti. već analizu njihovog aktuelnog pokreta kroz njegova unutrašnja određenja? U središtu teškoće pojavljuje se pojam "društvenog odnosa".tamo gde pominje "oluje u dečijem bazenu"). polazeći od drugih objekata u drugačijoj konjunkturi. u nepobitnom obliku niza dilema (ili pak Marks. Ali. na izvestan način. pitanja vremena i subjekta). Međutim. onda je potrebno da postoje nekoliki zajednički ulozi. jednom rečju. sve eksplicitnije i eksplicitnije. Otuda. Ako je tačno da se Fukoove diskurzivne taktike ključnim delom mogu analizirati kao "antimarksističke". taj izraz na manje loš način od svih drugih označava osetljivu tačku i sidrište filozofije u objek­ tu koji teorija sebi dodeljuje: materijalnost klasne borbe. uzeo ga je u razmatranje u jednom praktičnom obliku. da već bude pređeno i singularizovano. već bude tu. ne počiva toliko u teškoći promišljanja "preobražaja" počev od "mikrofizike moći" (dakle u problematičnim terminima) koliko u sledećoj teškoći: kako promišljati kategori­ je istoriciteta počev od materijalnosti tela a da se ne upiše istorijski događaj na horizont preobražaja života .neverovatna rezultanta strategija potčinjavanja i mnogostrukih i delimično nekontrolisanih otpora. možemo još više da rizikujemo.0 FUKOU Ali. postoje formulisao čisto teorijski odgovor (onaj koji možemo pronaći na čuvenim stranama Reči i stvari. skok koji iznenada otkriva drugo lice filozofskih pitanja (pitanja istine. dakle neophodnost istorijskog preobražaja (delovanjem protivrečnosti na polju "društvenih odnosa" nastalih iz klasne borbe). Volji za znan­ jem i dodatnim tekstovima). ili protivrečnosti kao strukture imanentne odnosu snaga. Potrebno je da to polje. Odatle otvorena filozofska aporija kod Fukoa: ona. Upravo njega će. dakle protivrečnost. potrebno je i da ima veliki deo koji tek treba otkriti i preneti na kartu. ili pak Fuko) iscrtaju čvrste linije jednog teor­ ijskog polja koje treba definisati. moći i prakse. on dolazi do teza koje takođe ne bi bilo pogrešno nazvati imenom "istori­ jskog materijalizma". Na (privremenom) kraju svoje evolucije po tom pitanju (u Nadzirati i kažnjavati. Sve u svemu. ako nas zanima da utvrdimo po čemu je naš filozofski hori­ zont nepovratno postmarksistički (u oba smisla tog izraza). ali vrteo se oko njega i nije ga odbacio. potrebe koja u nama postoji bar sto godina da pređemo sa filozo­ fije istorije na filozofiju u istoriji. Fuko dovesti u pitanje. ali koje se tačku po tačku su­ protstavljaju Marksovim tezama: ne materijalnost "društvenog odnosa" već dispozitivi i prakse moći kakva se vrši nad telima. ne istoricitet protivrečnosti (neka bude shvaćena kao instanca totalizacije borbi ili kao instanca interiorizacije njihove neophodnos­ ti) već događaja . "skok" filozofije u ne-filozofiju. čitanje Fukoa predstavlja naročitu prečicu. onda je potrebno da se.

umesto da ostanemo zarobljeni u dvosmislenoj potrazi za tačkom oslonca u Marksu radi kritike Marksa. zabrana. sada 161 . ali ja postavljam tezu da sama ta "tela".od nas dvojice u manjoj meri metafizičar.Etjen Balibar: FUKO I MARKS Ako Marksov istorijski materijalizam još uvek pohodi spiritualizam filozofija istorije (protivrečnost. sučeljavanje Marks/Fuko pokazuje da postoje bar dva načina da se bude nominalista. Dvostruka je korist od ovog termina: jer. Ona ne uništava pitanje. Možemo se složiti da nominalizmom nazovemo dodatak materijalizmu koji je neophodan da bi se nekoj materijalnosti . znanja. Ali. u svojoj osobenosti klase (a zašto ne i seksa. ili kulture) moraju biti promišljana u terminima odnosa. svojim nominalizmom. vidimo da je to dvosmislen poduhvat koji pruža priliku za preokrete. dakle o "materijalizmu". da ne kažemo biologizmom. Ali. neophodnost. dva načina da se bavimo filozofijom u istoriji. nikada nije ništa drugo do ambivalentni nalog. U svakom slučaju.jesam ja. protiv supstancijalizma svake koncepcije moći kao "stvari" koju usvajamo. ne samo da ja nisam radio ništa drugo kada sam analizirao kapitalističku eksploataciju kao proces potrošnjeproizvodnje radne snage i kao stalnu krajnost ob­ lika ugovora i razmene. U kritici filo­ zofija istorije od Marksa do Fukoa uvek se radi o materijalnosti. imanencija struk­ ture kao logika ili diskurzivnost istorijskog vreme­ na). Što se tiče promišljanja istorijskog u njegovoj materijalnosti. političkoj ili dis­ kurzivnoj . još bolje. u svakom slučaju bez ikakvog drugačijeg ispitivanja sem onog koje je u njih upleteno. već ga samo potiskuje. protiv idealizma (pravnog) koji poistovećuje svaku moć sa emanacijom suvereni­ teta. normama i političkim pravilima. danas smešta su­ dbina filozofije po pitanju njenog odnosa prema istorijskoj spoznaji. čak i ako se radi o zabrani koju smo sami sebi nametnuli. od ove ili one strane tih pojmova ("telo" i "odnosi"). nasuprot filozofiji istorije.ekonomskoj. da obrazujete analitiku moći koja objašnjava njenu prirodu isključivo kroz odnose. aktivnu opoziciju tih dvaju načina (bar). dok drugi ne prestaju da prelaze sa materi­ jalnosti društvenih odnosa na idealnost dijalek­ tike. Upravo se u taj raskorak. već sam iz toga virtuelno izvukao posledice koje unapred kritikuju dvosmis­ lenost vašeg "materijalizma": potpuno se slažem sa vama da istorijski pojedinci jesu tela potčinjena disciplinama. "moć" ili "protivrečnost". "ra­ zum". Shod­ no tome. ili kao "materijalnog". onda ne možemo da ne postavimo pitanje on­ oga što u Fukoovom "materijalizmu" i "istoricizmu" vodi prema neposrednoj srodnosti sa vitalizmom. imamo ogromnu pred­ nost što možemo da se oslonimo na rad Mišela Fukoa: umesto da preživamo Marksa. nominalista .zabranio svaki povratak na metafiziku. ili. Dakle. Radi se samo o tome da se precizira pitanje koje je malopre apstraktno formulisano. već znači i zabraniti sebi prelaženje sa materijalnosti telâ na idealnost života. Sa moje tačke gledišta ovde se ne radi o odsecanju. Hajde da ovde fik­ tivno damo reč Marksu: vi tvrdite. Tome ćemo nara­ vno odmah prigovoriti da se on od toga zaštitio: svojim pozitivizmom (tom rečju koju su prema njemu bacali kao diskvalifikaciju i čiju je upotrebu preokrenuo). A naročito položaj može da bude izvrnut. koris­ titi se "istorijskim nominalizmom" ne znači samo radikalno raspršiti idealitete kao što je "seks". Dakle.

5475. Paris. un parcours philosophique. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). L'enjeu du nominalisme". Rancière. dakle. razgovor vodio J. M. zima 1977. Michel (1984) . Beograd: Prosveta Mišel Fuko (1998) . [knj. Michel Foucault. u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow.). Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Etienne Balibar . Foucault. raspolažemo. Ewald. Paris: Gallimard Mišel Fuko (1997) .Istorija seksualnosti."Table ronde du 20 mai 1978". 89-97. Volja za znanjem. u: Michel Foucault philosophe. 40-56. Éditions du Seuil.11 janvier 1988. n°4.10."Foucault et Marx. Paris: Seuil. koja su u isti mah i razdvojena i neophodno suprots­ tavljena. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 162 . Recontre internationale.0 FUKOU imamo na raspolaganju dva teorijska skupa. Michel (1980) . u: Perrot. str. 1989."Pouvoirs et stratégies"."Deux essais sur le sujet et le pouvoir". Revel. Les révoltes logiques. i]. Mišel Fuko (1982) . LITERATURA: Foucault. l'entretien avec Léonard. str. L'impossible prison. Paris. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. 9.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Foucault. str. (éd. "jeretičkom tačkom" oko koje možemo iskazivati pitanja nekog znanja. Perrot.Arheologija znanja. Michel (1977) .

Nećemo isključiti tako nešto. tako bi se moglo do­ goditi da nam budući arheolog dâ da pročitamo jedan Fukoov tekst iz 1966. čiju arheologiju treba obaviti kako bismo mogli da ga se oslobodimo. svojim pri­ jateljima sa katedre za psihoanalizu (Foucault 1977). ovaj zaokret u Fukoovom delu između 1966. Možda. već trpi njen protivnapad. naprotiv. Možda će sutra ili prekosutra. sa nama. ne želim da mu protivrečim. Pripada dispozitivu u kojem pojava istorije vremenski koincidira sa društvenim naukama. uzdiže se iz jednog istorijskog pregiba unazad. arheologijom društvenih nauka u Recima i stvarima (1966). Ona ne vodi arheologiju. Možda je tako. već je. smrvljena sarka­ zmom. izgledati nekom budućem arheologu kao oznaka trenutka u kojem je praksa psihoanal­ ize konačno postala zastarela. Kad bih to želeo. već je predmet istraživanja. i 1976. Ipak. dakle analizom izgleda društvenih nauka uz pomoć njihove arheologije. Više nije sastavni deo principa istraživanja. g d e bi se moglo desiti da čovek bude izbrisan "kao što more briše tragove u pesku". psihoanaliza se nalazi u srcu projekta koji je okupirao Fukoa poslednjih godina njegovog života: projekta istorije seksualnosti. U Volji za znanjem psihoanaliza zauzima simetrično i suprotno mesto od mesta koje je za­ uzimala u Recima i stvarima. i jedan Bejlov (Bayle) iz 1825. I kao što nam Fuko na početku Naissance de la clinique (Foucault 1963: V-VI) daje da pročitamo jedan Pomov (Pomme) tekst iz 1769. To sam već uradio. Ne. lišena smisla i nade. uostalom. i jedan Fukoov tekst iz 1976. To kaže Moris Blanšo i to je nesumnjivo. isto tako anahrona kao stoje danas za nas njen nas­ tanak. Više ne dozvoljava da se predoseti buduća pukotina u suštinskom uređenju znanja. I nije li Frojd želeo da ovekoveči svoje otkriće i svoj izum tako što će ih staviti u zaklon u obliku neke insti­ tucije. kroz njegovu metodu i njegovu teškoću. Međutim. kada se suštinsko uređenje znanja bude promenilo. U pravu je. tako bih i rekao. Nije hvaljena. Frojd to i kaže. tačnije psihoanaliza i etnologija. koja tek što je bila izašla. Zar u psihoanalizi nije nastanjena svest o tome da je smrtna? Frojd je to znao. kaže Moriš Blanšo (Maurice Blanchot) (Blanchot 1986). 163 . krajnje eksplicitno rukovodi psihoanaliza. u kojem je Lakan prepoznao samu strukturu crkve? Ono što me po ovom pitanju pokreće nije želja da protivrečim Fukou. ali prednost je data psi­ hoanalizi. na početku knjige koja bi se mogla zvati Smrt psihoanalize. već da sledim ono što govori.Žak-Alen Miler (Jacques-Alain Miller) MIŠEL F U K O I P S I H O A N A L I Z A "Psihoanaliza nikada nije oduševljavala Fukoa". Psihoanaliza nikada nije odušeljavala Fukoa. kada je Fuko proveo jedno veče u raspravi o svojoj Volji za znan­ jem.

Ovde me zanima njegov način izlaganja. "Seksualnost" u Volji za znanjem zaslužuje navodnike koliko i "čovek" u Recima i stvarima. a upravo zato što Fuko.ne zaboravimo da je Fuko nominalista: "dispozitiv sek­ sualnosti". Čim se ta z g o d ­ na crta izoluje. i vremenski je smešta u sredinu XVIII veka. j e d n o m istorijskom dispozitivu."čovekom" društvenih nauka.0 FUKOU kada se poduhvata izvrtanja perspektive Reči i stvari. dobija taj dispozitiv sek­ sualnosti u koji smešta i nju kao jednu od kompo­ nenti? Tako što iz nje uzima jednu zgodnu crtu. u epistemi Predstave. iskoristivši ovaj objekat koji je izumeo i nazvao "dispozitivom seksualnosti" kao prečicu. i to kako bi i od psihoanalize. ponašanja. Učinak Fuko. odsustvo sa ove. već uspevaju da ga rastvore. Tako se Fuko. taj objekat načinjen polazeći od psihoanalize. granice i kate- 164 . Naziva ga "dispozitivom seksualnosti". igru prisustva i odsustva. koji ga je izmislio. odmah joj sa svih strana pritrčavaju znanja. što će reći redefinisanu. htedoh reći učinak istine istraživanja ili iskustva prema kojem izlaže. kaže Fuko. pojavljuje se krajem XVIII i u prvim godinama XIX veka. U Rečima i stvarima Fuko izlaže kroz isključivanje. To nije prirodna datost. da rastvore svoj objekat. zbog prikladnosti te crte. i taj je čovek nezamisliv i ne postoji u klasično doba. na primer."Čovek". prakse. zgodnu za smeštanje u njegovu arheologiju i rezi­ mira je u sintagmi:"govoriti o seksu". on ga ipak priziva i vidi kako se pomalja. on definiše pojam čoveka koji sve one podrazumevaju. trpi i preuzima njegovu logiku. koji je takođe novijeg datuma i možda je isto tako blizu svoga nestanka. a što se. 1 naziva ga "čovekom". u Volji za znan­ jem veli da je seksualnost buržoaska izvorno i is­ torijski. sve ono što smo mogli smatrati suprotnim psihoanalizi. tog atributa. I najpre ću ga osvetliti u kontrastu sa načinom izlaganja u knjizi iz 1966. to je ime koje možemo dati. Kao što je mogao da kaže da je "čovek" pronalazak za koji arheologija lako utvrđuje d a j e novijeg datuma. polazeći od psihoanalize. lako ne najavljuje sa istom sigurnošću njen bliski kraj. uvek je na vrhuncu kada nam arheologija. uprkos svojoj heterogenosti. napravio arheologiju. koji se pojavio gotovo istovremeno sa dispozitivom "čoveka". Po pitanju skupa društvenih nauka. institucije. onako kako se razvijala od doba klas­ icizma. prikazuje pojavljivanje i nestajanje. onakvu kakvu je pronalazimo u Volji za znanjem. prisustvo sa one strane. Taj Fukoov objekat. Citiram g a : "Povest mehanizama seksualnosti. grupiše oko nje kako bi nastala zajednica koja se. dakle taj objekat malo po malo kvari okvir. već kroz umetanje. odsus­ tvo sa ove strane modernog prekida. može da važi i kao arheologija psihoanal­ ize" (Fuko 1982:114). Najdragocenija pouka projekta Istorija seksualnosti po mom mišljenju jeste sledeća. kao stvari koja je mrtva ili tek što nije umrla. sa obe strane nekog prekida. Još jedan primer: klinika. Na prvi bi pogled mo­ glo izgledati da isto važi i za seksualnost. A u Volji za znanjem Fuko ne izlaže kroz isključivanje. i neke od tih nauka o čoveku. prisustvo sa one strane. može označiti imenom . Polazeći od psi­ hoanalize stvara jedan širi skup u koji onda umeće. Kako Fuko. koje su u stvari protiv-nauke. poduhvatio onoga što je sam nazvao arheologi­ j o m psihoanalize.

širila se. Ali. kaže on. društvenih nauka. Dispozitiv psihoanalize potvrđuje se krajem XVIII veka. upravo u ideji religiozne arheologije psihoanalize. A Moris Blanšo još može da mu se obrati s onu stra­ nu groba i da mu kaže: zašto ne antički judaizam. i u stvari. To će ostati jedna od najvećih Fukoovih pouka. ta je ideja vodila do jedne vrste arheologije religije koja ju je terala da bez otpora napusti svoj izvorni teren. i stoje došao sebi. Ali. ali je već tu sredinom istog tog veka. odsustva i prisustva. koja je trijumfovala po pitanju ludila. i u kojem leži poreklo zakona? To je program za arheolog­ iju od pet hiljada godina. i koja bi bila 165 . koja su vodila istraživanje o medicini i naukama. I uzbudljivo je konstatovati kako se ta divna arheološka mašina. i treba mu premestiti formativno jezgro još malo unazad. I zaista. ovde spotiče i sama se raspada pod uticajem objekta kojeg je sebi dodelila polazeći od psihoanalize. u sasvim drugačijem obliku. Sve se odvija kao da se ta zgodna crta "govoriti o seksu" pokazala premalenom da podnese projektovanu arheolog­ iju i da joj je trebalo dodati neku drugu. to što se ovde nije povukao. mora izazvati divljenje onih kojima je mišljenje etičko pitanje. što lukavi arheolog nije podneo ostavku pred učinkom istine koji je proizveo. što se nije uhvatio za granje kada se tlo njegove arheologije obrušavalo pod njegovim nogama i što se uz ljupko odricanje potčinio paklenoj logici koju je bio pokrenuo. s obzirom da i samo duhovno vodstvo ima svoju istoriju. čitav diskurs hrišćanske puti uta­ pa se u arheološki dispozitiv. po pitanju klinike. odvaja od svoje drage arheologije. do ispita savesti. Sve se odvija kao da je Fukoova arheologija u tom objektu prepoznala put transistorijskog pro­ laza. do prakse pokajanja. koja bi nas bez sumnje odvela do onog Egipta koji je oduvek fascinirao Frojda. te nam je kao iznenađenje dao Upotrebu ljubavnih zadovoljstava i Staranje o sebi. To što Fuko tu nije uzmaknuo. "Seksualnost" se javlja sredinom XVIII veka. koja su osiguravala bezbednost arhe­ ologije. klimaju se i slamaju. Onda posmatramo kako arheologija klizi i kako se epistemička skandiranja. zatvora. koji ga je uvek zvao sve dalje s ovu stranu sebe samog. I sam Fuko zapaža mutaciju svojih istraživanja. sa poslednja dva toma Istorije seksual­ nosti. sredio svoje poslove uz najmanji trošak. u kojem seksualnost igra značajnu ulogu. omogućavala da se odvijaju u skladu sa nepogrešivim binarizmom. pojavila u sasvim drugačijem obliku. kao da ga je neki neodoljivi pokret odbacio sve do Grka i Rimljana. zbog toga što se definiše zgodnom crtom "govoriti o seksu". Treba se vratiti do koncila iz Trentea. s obzirom na to da je moderno vreme podeljeno na klasično doba i na savremeno doba. kaže Fuko. zato što se tu začelo ono što sam malopre nazvao Fukoovim iskliznućem. stari veštac. Pošto su zarđala. do duhovnog vodstva. od XVII veka. koja su se. I tu se arheolog. koja bi se postepeno uvek postavljala iznad prve. ta skandiranja su nagrizena kao da smo ih polili kiselinom. koja su tim smenama prisustva i odsustva.Žak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA gorije svoje sopstvene arheologije. Možemo se zapitati da li su epistemski okviri stvoreni da bi se proučavalo nešto kao što je religija.

a to nije više bio Lakanov subjekat bar od 1958. Ići ću tako daleko da kažem da je njegova Arhimedova tačka bio Lakan. u samoj nutrini rada sopstva na sopstvu. bila je protivnapad. osim kao utopija tela izvan seksa čija mnogostruka zadovoljstva više ne bi bila saku­ pljena pod ujedinjujućom strogošću kastracije? Ova tačka oslonca. etnologiji. lingvističkoj trijadi. bez kočenja i bez ograničenja. I upravo je to mana te početne tačke oslonca koja je punom brzinom gurala arheologiju ujedan retrogradni pokret. na konstituisanje sopstva kao subjekta. i rado je priznavao da ga ne razume. u narednim to­ movima ustupa mesto pojmu subjekta. sa psihoanalizom u svom srcu. Već. Još uvek ga čujem kako mi kaže 1972. Pojam moći. ali samo kao incident. Ali odakle dolazi ta smireno­ st u delu koje je žestoko i sarkastično najavljivalo ambiciju da nas oslobodi? Istorija seksualnosti. kao što kaže Fuko. a ne sa onu stra- 166 . a i moć je prisutna u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava i Staranju o sebi. bez strasti kojom gore njegovi drugi tekstovi. ne objašnjenje Lakana. bila je veoma sićušna. Govorio je: "Protiv dispozitiva seksual­ nosti". ali u interiorizovanom obliku. na osnovu kojeg je obrađivana seksualnost u tomu I.proveli smo jedan dan u Salpetrijeru gde sam mu pravio društvo dok je pregledao Šarkoove (Charcot) arhive: "Moraćeš jednog dana da mi objasniš Lakana". U stvari. Moriš Blanšo zapaža razliku u stilu poslednjih knjiga: smiren. s obzirom na to da je Fukoov subjekat onaj koji sebe prepoznaje kao takvog. I nije li zbog toga što se taj pokret ipak zaustavio u antičkoj Grčkoj Fuko otkrio. I uvek je imala potrebu za tačkom oslonca. Fuko ga nikada ne citira. sa ovu. Nije stvar u tome da subjekat o kojem govori Fuko jeste Lakanov subjekat.0 FUKOU "govoriti o sopstvu". naprotiv. Fukoova je arheologija uvek bila pro­ tivnapad. . Naravno da je pojam subjekta prisutan u Volji za znanjem."tačka oslonca protivnapada ne srne biti seks-želja. zato što mu je bilo potreb­ no da preispita sopstvo u istoriji koja je krenula od pojma jednog dispozitiva stvorenog zato da ga ne bi uzeo u razmatranje u korist potpuno spoljnih praksi. Ako ponovo pročitamo taj uvod videćemo da u njemu postoje znaci koji pokazuju zašto je objašnjenje sa Lakanom zauzelo poslednje g o ­ dine Fukoovog života. ni u Recima i stvarima. još od samog početka. Verujem da nećemo shvatiti ništa u Istoriji seksualnosti ako tu kod Fukoa ne pre­ poznamo. recimo to. Tela i zadovoljstva. već to moraju biti tela i zadovoljstva". već objašnjenje sa Lakanom. Zaista je tako. U Recima i stvarima protivnapad protiv društvenih nauka i m a o j e t a č k u oslonca u konkretnim disciplinama. ni u jednoj praksi. Nije li jasno da njegov protivnapad protiv dispozi­ tiva seksualnosti. Ništa više od delića perverzije kojem Fuko u Volji za znanjem nije pridavao drugačiju čvrstinu od čvrstine jedne utopijske tačke koja je bila neophod­ na da bi se promišljalo ono s t o j e izvan psihoanal­ ize. ni u Istoriji seksualnosti. više nije imao tačku oslonca ni u jednoj disciplini. psihoanalizi. protiv dispozitiva seksualnosti. U uvodu u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava nedvosmisleno se radi o širenju istraživanja s onu stranu seksualnosti subjekta.napisano je na poslednjim stranicama Volje za znanjem .

77-83. n° 10. str. koju Fuko nije prestajao da priziva za svoju arheologiju. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). Paris. Morgana Foucault. ta onostranost koju je pronašao u ovostranosti koju ovde predstavlja Grčka."Michel Foucault et la psychanalyse". 1989.Michel Foucault tel que je l'imagine. 167 . u kojoj pitanja ljubavi ne bi obrazovala skup ujedinjen funkcijom kastriranog falusa. [knj.11 jan­ vier 1988. Montpellier: F. 1]. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Jacques-Alain Miller . juillet 1977. ta onostranost modernog prekida.Istorija seksualnosti. tu tačku oslonca koja mu je predstavljala manu? Ta ostvarena utopija. ta onostranost koja ga je naterala da se vrati našoj epohi kako bi joj opisao kraj. LITERATURA: Blanchot.10. Paris: PUF Foucault. Recontre internationale. u: Michel Foucault phi­ losophe.2ak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA nu savremene epohe. već jednog tela sa mnogostru­ kim zadovoljstvima. Maurice (1986) .Naissance de la clinique. Vo­ lja za znanjem."Le jeu de Michel Fou­ cault". ne jedne srećne seksualnosti. Paris: Éditions du Seuil. Michel (1977) . Mišel Fuko (1982) . Michel (1963) . 9. Ornicar? Bulletin périodique du champ freudien. sve to predstavlja ono čime ja objašnjavam konačnu smirenost njegove potrage.

Fuko se pitao . Parot (M.o tome kako ljudi "problematizuju" ono što jesu i čine i kako dovode u pitanje svet u kome žive. M.M. To je traganje koje vodi stvaranju pravila ponašanja za svaku individuu. Razlog je ležao u promeni snaga koja se do­ godila u to doba. M. Dok se autonomija individue smanjivala. koje ovu brigu nije imalo za načelo. To su samo de­ lovi istorije različitih vidova individualizacije. zbog daljih promena u strukturi moći koja je transformisala svešteničku moć u modernu matricu individualizacije. R. Naime. Ova problematizacija sveta od strane individua ticala se grupe praksi koje su bile veoma značajne u antičkom. Fuko razvija istoriju različitih tipova in­ dividualizacije koji nas primoravaju da se (kao sub­ jekti) objektiviramo. Glavna briga Grka je bila kako živeti lep život. ove prakse su poprimile edukativni. Kasnije. odnosno onim delanjem "kojim ljudi ne samo da postavl­ jaju pravila ponašanja. Delovi ove istorije su Berlinovo {Enlightement) i Kantovo {die Aufklärung) prosvetiteljstvo. Drugi deo ove istorije je prelaz iz društva antičke Grčke u rano hrišćanstvo tokom prvih nekoliko vekova nakon Hrista. Realnost ovih evident­ nih razlika u tipovima ponašanja znači da postoje različiti načini na koje subjekt može da manevriše kao posrednik. Pokušavajući da objasni šta je filozofsko istraživanje. kako učiniti život lepim. i da od svog života načine delo koje poseduje izvesne estetske vrednosti i zadovol­ java određene stilske kriterijume" (Foucault 1985: 11). kao i Bodlerova moderna. a što zatim dovodi do nečega što bi moglo predstavljati problem za jedan ovako rigorozan program. R. očigledno je da postoji više mogućih načina ponašanja. da se promene u samom svom pojedinačnom biću. u kome se nastojalo osnažiti sveštenstvo obećavanjem sigurnog spasenja ljud­ skog stada putem ispovedanja. Parott) STARANJE O SEBI Cilj Fukoovog dela je bila genealoška i arheološka analiza onoga što smo nazvali etosom mod­ erne. Autonomija individue se postepeno gubi­ la kako je društvo napredovalo od grčkog zahteva za estetskom egzistencijom ka hrišćanskom zahtevu za onim što smo u prvom delu opisali kao svešteničku moć. hrišćanskom i modernom svetu. ono što je tokom ovih promena ipak ostajalo je sama ozbiljnost tog traganja za načinima egzistencije. medicinski i psihološki kara­ kter. nego takođe i pokušavaju da se transformišu.u drugom tomu Istorije seksualnosti . Razmatrajući celokupno područje ovog prelaza iz grčko-rimskog doba u rano hrišćanstvo. stoje izgubilo na značaju u periodu ranog hrišćanstva. Ove prakse bi se mogle nazvati "načinima egzistencije". 169 . odnosno svaka individua mora da odabere samo jedan put među mnogim i da ga neguje tako da može konstantno da bude uverena u njega. tokom prosvetitestva i u devetnaestom veku. ali i kao etički subjekt u okviru nekog koda ponašanja.

ali to ne znači da se nije­ dan od njih ograničava samo na jednu od kompon­ enata. ili na grčkom techne tou biou. etički subjekt se ne može formi­ rati bez ovih modusa subjektivacije koji od "prakse sopstva"zahtevaju nadgledanje ovih modusa.imajući potrebu za mnogo snažnijim tehnikama moći . odnosno u načinu na koji subjekt zasniva svoj odnos prema nekom pravilu ponašanja. nego originalnu društvenu praksu. znanja. Štaviše. Fuko ovo nadgledanje subjektivacije naziva "askezom". koji se zasnivaju na principu nužne brige o sebi. testira. što znači da se telos ne tiče samo pojedinog delanja u okviru koda. koji pojedinac poduzima nad sobom da bi sopstveno ponašanje uskladio sa nekim kodom. Treče. nego je samo-stvaranje. nadzire. postoje razlike u telos-u etičkog subjekta. Ovaj način egzistencije nije predstavljao samo povlačenje u sebe ili vežbu samoće. ispitivanja i dešifrovanja sopstva njim samim "zarad transfor­ macije koju treba postići nad samim sobom kao objektom".kako bi osnažilo date kodove ponašanja. stoje proces u kome individua "ograničava deo sebe koji će formirati predmet njegove moralne prakse. Fuko misli da je to istorija etike i askeze shvaćene kao priče o"praksama nad sopstvom"koje služe da same sebi obezbede kontinuiranu upotre­ bu (Foucault 1985: 29). Druga je u tipu subjektivacije. Fuko primećuje da je ovo područje samoodnosa individue posebno snažno razvijeno u stoičkom asketskom pokretu u prvom veku nove ere. koja predstavlja istoriju načina "primoravanja sopstva da sebe konstituiše kao subjekta moralnog ponašanja". postoje razlike u formi razrade ili u etičkom "radu". Sve to zahteva od njega da samog sebe kontroliše. kreiranje etičkog subjekta. definiše svoje mesto s obzirom na maksimu koju će slediti i odlučuje se za određeni modus bića koji će mu služiti kao moralni cilj. kao i u načinu transformacije sebe u etičkog subjekta. Drugi tipovi morala insistiraju na načinima samoodnošenja individue. nego i njegove integracije u čitav šablon ponašanja koji sačinjava dati modus. niti nekog moralnog ponašanja koje ne primorava individuu da se formira kao etički subjekt. Prva je u određenosti etičke supstance. Izvesni tipovi morala koji se vezuju za neke kodove ponašanja podupiru in­ stance autoriteta koje služe za ojačanje samih tih kodova.Traganje za supstancom se može shvatiti kao traganje za onim delom subjekta koji treba da bude primarni materijal njegovog moralnog ponašanja. To je istorija refleksije. Njime dominiraju načini egzistencije. tokom koga se razvio "kult individue". ali nije u potpunosti zanemarivao pravila ponašanja. Rano hrišćanstvo je preuzelo ovo grčko insistiranje na etosu odnosa individua i razvilo svešteničku moć . To su kodovi ponašanja i forme subjektivacije."(Foucault 1985:28) Iz ovog razloga ne može biti nekog određenog moralnog delanja koje se ne odnosi na neki jedinst­ veni kod ponašanja. Dve komponente svake moralnosti su dva gore pomenuta elementa koji se razvijaju sa relativnom nezavisnošću kako prelazi­ mo iz jedne epohe u drugu. Na kraju. Ovo moralno delanje nije naprosto samosvest. Grčki svet je za svoj fundamentalni cilj imao razvoj modusa međusobnih odnosa individua. a zatim shvata da je obavezan da takvo pravilo uvrsti u praksu. Zahtev da se vodi računa o sebi i poboljša svoj život je u doba ranog hrišćanstva 170 . poboljšava i transformiše.0 FUKOU Ove razlike imaju uporište u četiri tačke egzis­ tencije subjekta.

Individui je dozvoljeno da se ukotvi u sebi i da stvori odnos koji ništa od pomenutog neće ometati.M. način osiguranja da se neko neće vezati za nešto što nije pod našom kontrolom. prev. 171 . tako da od tog odnosa prihvatimo samo ono što zavisi od našeg (subject. bez obzira da li je duša sebe hvalila ili opominjala" (Foucault 1985:61). Ovaj samoodnos je i dalje deo etike kontrole ili svešteničke moći koju ćemo posle podrobnije opi­ sati. prema Seneki. Ova briga o tehnici življenja je aspekt etike koji se tiče pitanja kako od sebe stvaramo etičke subjekte. koji služi za ispitivanje individualnog načina proiz­ vodnje znanja (mada je ovde sudska komponenta prisutna u samoj individui).) slobodnog i racionalnog izbora (Fou­ cault 1985:64). to znači oceniti odnos između sebe i onoga što je predstavljeno. Inspektor pretresa čitav dan ne bi li pronašao prašinu ili greške u sopstvenim postupcima. Tu tehniku su pri­ kazali Sekst i Seneka pitajući se: "Koje loše navike si se oslobodio danas?" "Kom grehu si odoleo?" "U kom pogledu si bolji?" (Foucault 1985:61). Seneka se pitao da li išta može biti bolje za njego­ vo samousavršavanje od "prakse temeljnog celodnevnog samoispitivanja". Radije nego da sebi sudi. sve do samog "formiranja etičkog subjekta" (Foucault 1985: 68). okrenuti se od spoljašnjeg sve­ ta. Međutim. Doduše. prev. koja subjekta deli na sudiju i optuženog. Konstantno nadzirati nečije predstave ili verifikovati njihove tragove ne znači tražiti njihovo duboko poreklo ili ideju. Svrha nije okriviti sebe za počinjene "greške". ispitivanje i nadgledanje "tokom niza jasno definisanih vežbi". takođe. sa Sekstom i Senekom je prizvana i uloga inspektora. on je istovremeno konkretan odnos u kom se može uživati. u opisima "tribunala čistog uma"u prvoj Kritici. prim. u kojoj se individua podvrgava sudskom postupku analize. u Fukoovom smislu. posta­ la je sama objekt sopstvenog zadovoljstva. Svakako. kao i građanske dužnosti koje primoravaju telo da izvršava zadatke. Kantova filozo­ fija će vekovima kasnije odjeknuti ovom podelom. Seneka je zapisao da je "samotestiranje" glavni način samoodnošenja individue. R. pa čak i bezbrižan. u kojima je um os­ tavljen samom sebi. To znači da se sub­ jekt u sebi deli na sudiju i optuženog. inspektor vrši administrativno"revidiranje"samog sebe. Međutim. U vreme ranog hrišćanstva. od opterećujućih briga i problema budućnosti. Međutim. Prim. primećujući da je san koji je sledio nakon ovog propitivanja bio znatno dublji i mirniji. vrednujući svaku ko­ rektnu primenu principa u svom delanju. individua koja je postigla ovaj prilaz sebi. Uto­ liko. formiranje etičkog subjekta ne zavisi samo od obavljanja specifičnih vežbi za njegov raz­ voj. Tu su. već reaktivirati racionalna sred­ stva potrebna za postizanje kontinuirane ispravke postupaka. je "sudska drama u malom". Artemidor je bio taj koji je preuzeo na sebe zadatak da Kurzivom autor aludira na etimološku srodnost reči subjekt i "podvrgavati se" (to subject) u engleskom jeziku. Ispitivanje kome su se ovi antički mislioci pre spa­ vanja podvrgavali (to subject /Foucault 1985:61/ 1 ). i stanja sna. 1 Inspekcija je test moći i garancija slobode. M. Parot: STARANJE 0 SEBI postao deo civilizovanog sveta. to ne znači pokušati dešifrovati značenje skriveno iza vidljive predstave.

kako bi se osnažio kod prema kome se živi. u kom je sprovođenje moći bilo relativizano u odno­ su na svakog učesnika. Moramo biti vođeni svojim ličnim razlogom. razvijena je nova politička igra. kao neki tih i neumoran savetnik" (Fou­ cault 1985: 5). Vol. 29-37. Taj kod je sadržao i tumačenje života kroz razumevanje snova i obavezu prikladnog ponašanja u odnosu na državu. svako treba da se potrudi da protumači svoje snove. Utoliko. kao što su "život" i "praksa". Foucault and Enlightement. Michel (1985) . oni su sa nama na bojnom polju. Život se ne srne posvetiti političkom delanju samo iz zabave. veština kako naterati snove da progovore. oni su poput proroka koji je uvek spreman. znati kako delati i ponašati se i znati kako voditi druge. zasno­ vati sopstveni etos" (Foucault 1985:89). On je želeo da pokaže kako razložiti san na delove i pripisati im značenja. renesansu i na "doba ra­ zuma". pa čak 1 da su poruke iz daleke budućnosti. tokom nastanka Rimske imperije. Naši snovi "os­ taju sa nama ako odemo u inostranstvo. nego iz ozbiljnih razloga. jeste slom grčkih polisa i potonje organizovanje Rimske imperije koja je stavila novi akcenat na moralnu re­ fleksiju i proizvela promene u uslovima sprovođenja moći. Tokom ovog perioda.0 FUKOU u Tumačenju snova opiše metod i napravi uputstvo za dnevnu praksu tumačenja snova. voditi sopstvenu dušu. South Carolina: Rimric Press. indi­ vidua je stavljena u odnos prema sebi koji jezahtevao samoispitivanje. M. Njegova knjiga je rasprava o načinu tumačenja. Postajemo moralni posrednici moći. koja je bila udvostručena i ojačana sopstvenim i tuđim političkim delanjem. a on je nudi kao uputstvo za život (Foucault 1985: 6). jer onaj ko vodi "mora brinuti o samom sebi. oni su na našoj strani u grad­ skom životu. Ova sklonost pisanju uputstava za život se prenela i na srednjovekovne mislioce. Zajednički razlog svih ovih ra­ dova. jer će vrlina grada zavisiti od vrline njegovih vladara.The Ethos of Mo­ dernity.i vladar i potčinjeni. a on se pobrinuo da nam pokaže kako se to čini. oni su sa nama dok radimo na poljima i trgujemo na pijaci. str. Na početku se mislilo da su snovi i slike koji se u njima susreću znakovi spoljašnje realnosti. koji me toliko podseća na Fukoa i Kanta. Prema Artemidoru. 2 (The Use of Pleasure) Random House 172 . R. kao i raspravu 0 vrednosti te prakse. Možda je ova želja za pisanjem uputstava za život potekla od političke transformacije helenskog doba. zbog metamorfoze grčkih polisa u Rimsku im­ periju koja je izazvala svojevrsno problematizovanje političkog delanja pojedinca. Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: M. 2002. Posvećenost političkom delanju treba da bude lična i trajna obavezanost. LITERATURA: Foucault. samo u ovoj posvećenosti moć sprovodimo u okviru mreže u kojoj zauzimamo ključnu ulogu. Parrott .The History of Sexuality. a uvek smo zbog prirode moći .

173 . 2 Habermas (Habermas 1984:146) takođe naglašava da kraj nije teleološki dat u prosvetiteljskim filozofijama istorije. nau­ ka je istovremeno i uzor i pokretač prosvećivanja.). Sva upućivanja spram Kantove filozofije istorije d u ž ovog poglavlja oslanjaju se na ovu izuzetno valjanu zbirku.Mičel Din (Mitchell Dean) PITANJA P R O S V E Ć I V A N J A "Neću da pretvorim glavu u ispisujem stare. Zaista. Dakle. 2 Varijanta napretka prosvetiteljske filozofije isto­ rije svoj model nalazi u napretku nauka. ali se principi ove filozofije. Ovo poglavlje nastoji da sučeli kritičko istraživanje istorije Fukoa i Kanta. Evo ilustracije za tezu: Kantov prezir prema arhivarskoj delatnosti arheologije i genealogije. ona ima javnu odgov­ ornost uopštavanja prosvećivanja i prevazilaženja predrasuda. kod Adama Smita i Konta. napola važne fini papiri po njemu informacije iz arhiva. period ili pokret. nalaze i kod veoma sistematičnih teorija razvoja stadijuma u osamnaestom i devetnaestom veku. Kao pokretač. ona je proizvod pravovremene aktivnosti ljudskog uma u vezi sa preprekama znanju prisut­ nih u prirodi. Filozofija prosvetiteljstva dovodi do pojave morala i političkih nau­ ka. sa razvojem humanističkih nauka. vrhunac tog tipa filozofije istorije je Kondorseova Skica za istorijsku sliku o napretku ljudskog uma (1794. nego verzija istorije u kojoj je sadašnjost determinisana linearnim kretanjem vremena ka otvorenoj. povezanu sa težnjom moralne savršenosti ljudskih bića (Habermas 1984: 145-151)." je telelogija koja izvodi pravac i svrhu svakog tre­ nutka istorijskog sleda (Falk 1988: 377-382). uključujući i ono što bi danas prepoznali pod imenom sociologija. Napredak uma ima dve posledice: kao cilj prirodnih nauka. u smislu da je teleološki unapred određena. i nesumnjivo savršenoj. Ova filozofija istorije svakako sadrži neke os­ novne sličnosti sa starijom hrišćanskom esha- Imanuel Kant1 Prosvetiteljstvo bi se pre moglo posmatrati kao mentalno najčistiji oblik sintetičke filozofije isto­ rije osamnaestog veka nego kao događaj. Kao uzor. težnju ka savršenosti političkih i društvenih institucija. Prosvetiteljska filozofija istorije osamnaestog veka nije bila samo oblik "na­ prednog mišljenja" koji postoji još od Renesanse. iako is­ torija nema neko poslednje stanje. budućnosti. u njegovom uvodu za Kantove spise (Kant 1963). uvećanje vladavine nad priro­ dom. sa izvesnim ograničenjima i promenama. ova filozofija istorije 1 Ovaj iskaz citiran je kod Luisa Beka (Lewis White Beck) (Beck 1963: vii). Nesumnjivo.

Mogla bi da zavede tvrdnja da se pre nikako nije mogla otkriti unutrašnja teleologija 3 prosvetiteljstva. a potom njegovo uništenje. i postupke kao što je mit legitimacije koji pomaže da se konstituiše određeni tip civilizacije. One su izvor rasvetljavanja svrhe i značenja istorije. U tim člancima. pokret u kome će sene mraka igrati pod svetlom razuma. postojanja napretka u istoriji. O Maltusu (Malthus) i moći. dobra i zla. Od velikog značaja po sebi je što ova razmatranja teže da primene gla­ vne teme njegovog filozofskog rada kao skup ideja koje su bile važeće u sintetičkoj filozofiji istorije de­ vetnaestog veka. Nadalje.0 FUKOU tologijom. u dalekoj budućnosti. da ova razmatranja fokusiraju političku re­ fleksiju prirode racionalnosti i njene veze sa moder­ nom. Moglo bi se reći. 174 . Kantova razmatranja o istoriji i značenju prosvećivanja moraju se razumeti kao doprinos ovom obliku filozofije istorije. završetak nije nužno savršeno stanje. U dvadesetom veku ova ambivalentnost postaće temelj na kojem filo­ zofije istorije predstavljaju egzistencijalne dileme "modernog zapadnog" čoveka. onda nema nikakve sumnje zašto im je Mišel Fuko posvećivao toliku pažnju tokom poslednje decenije svoga života (Foucault 1980. Kantova razmatranja imaju snažan uticaj i neka dva veka posle. Ljudi su stvaraoci istorije na način na koji su sami oblikovani. U ovom smislu. u kome je m o g u ć e os­ tvarenje savršenstva. 3 Međutim. Kondorse je mogao zamišljati društvo bez kriminala. ipak. To bi uputilo čovečanstvo ka oscilaciji između progresa i regresa. takođe Halevi (Halevy 1927: 220-221). tehno­ logije. on je pretpostavljao i da će se. pre nego što je bila započeta dija­ lektika prosvećivanja. uloge kritičkog razuma i načina na koji je primenjivan. nije bilo izvesno da se neće pojaviti neki princip koji bi oslabio pravac teleološkog kretanja. otvarajući time put slavljenom Maltusovom prin­ cipu stanovništva. bede i bolesti: "Doći će dan kada će smrt nastupati samo u neobičnim nesrećnim slučajevima" (Condorcet 1955: 200). filozofija istorije je izuzetno ambivalentna kada je u pitanju uloga čovečanstva u istoriji. Ako. poglavlja 4 i 5. Ona su od trajnog značaja za savremene diskusije oko nasleđa prosve­ titeljstva i oblika razuma povezanih sa modernom. središnjem za istoriju bede i po­ litike siromaštva. 1986b. 1986i). to je Liotarov"grand recit. i modernizacijom društva. odnosno moderni Zapad. vidi moj tekst The constitution of Poverty (Dean 1991). i odnosa kritičkih mislilaca do danas. parafrazirajući Marksa. ali u pravcu istorije sposobnosti i osobine ljudi supsumirane su pod autonomni proces razvoja razuma i nauke. i drugo. u kome je bogatstvo proizvelo siromaštvo. Stvaraju istoriju na osnovu datih uslova. Fuko se služi Kantovim esejom Šta je prosvećenje? da bi objasnio svoj kritički projekat u značenju onog što naziva "ontologijom sadašnjosti" (Foucault 1986b: V. a razum dominaciju. ali sa dve osobine koje ističe Falk (Falk 1988: 381): prvo. stanovništvo uvećati do mere kada neće moći da obezbedi sredstva preživljavanja na zemlji. čak i na kraju devetnaestog veka. ekonomije i tako dalje. koristeći jezik dvadesetovekovne socijalne teorije.

kao antiteza Fukoovim istorijskim perspektivama i analizama. stanovište koje je usvojio Fuko u vezi sa tom filozofijom isto­ rije. uprkos složenom i haotičnom pojavljivanju ljudskih radnji. kao i nad pri­ rodnim. i revolucionarnog entuzijazma kao znaka na­ pretka. dođe do svog kraja. kada se one posmatraju iz perspek­ tive individualne slobodne volje. i pronađenom u radu kritičke teorije od Hegela do Frankfurtske škole. Pregled o Habermas-Fuko "kontroverzama" može se naći kod Rihtersa (Richters 1988). glavnom mediju nemačkog prosvetiteljstva. bar na prvi pogled. uključujući tu francusku istoriju nauka. Uistinu. i u njegovoj komemoraciji Fukou. Kant počinje (Kant 1963: 11) tvrdnjom da. započetim sa Kantovim esejom. postojanje ove uslovljenosti u is­ toriji time ne umanjuje niti prevazilazi individualnu slobodnu volju. vođena tim specifično racionalnim. obraćanje pažnje na slobodu volje umnogome otkriva da su ljudske radnje determinisane univerzalnim zakonima. prvi put objavljenom de­ cembra 1784. objavljen mesec dana posle ogleda o prosvećivanju u istom časopisu. 175 . 1988). svetskog građanstva. Fuko locira sopstveni kritički projekat spram nekolikih intelektualnih pravaca. racionalnih subjekata. On ne koristi frazu "kritička istorija racional­ nosti". rođenja i smr­ ti. Međutim. u Berlinische Monatsschrift. ali raspravlja o"kritičkom istraživanju istorije racionalnosti" (Fuko 1984:159).Miče! Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA 96). Na više mesta u intervjuu Fuko upućuje na istoriju razuma. 4 Ovde želim da ispitam samu Kantovu filozofiju istorije. postojanje antropološke teleologije sadržane u njegovoj koncepciji ljudi kao slobodnih. i Habermasove komentare nasuprot tome. političke konstitucije slobode. izvući ću implikacije za ono što nazivam "kritička istorija racionalnosti" (Fuko 1984b) 5 . i Postera (Poster 1989: 70-86). U zaključku. u predavanjima o filozofskom diskursu moderne (Habermas 1989. upravo je ono što obezbeđuje da teleologija istorije. kritičku teoriju (Foucault 1984). Svi prirodni ka- Kant: prosvećenje kao nužnost granica Verovatno je tačno da se ne može zamisliti ništa više od Fukoove genealogije moć-znanje nego Kantova razmatranja univerzalne istorije. i kasnije. racionalnost. te istoriju formalizma dvadesetog stoleća. Kantova filozofija istorije govori o postojanju nužnosti nad ljudskim događajima. što dokazuju fluktacije stopa brakova. uključujući tu i Maksa Vebera i Ničea. voljnih i sprem­ nih da ostvare svoju svrhu u svetu. Sasvim drugačija čitanja Fukoovog Kanta m o g u se naći kod Gutinga (Gutting 1989:1 -7) i Dolara (Dolar 1991:43-56). vrsta filozofije istorije zamišljena u Kantovom eseju Ideja univerzalne istorije sa kosmopolitskog stanovišta. 5 U ovom neprocenjivom razgovoru. Kantova filozofija istorije otkriva takvu teleolo­ giju unutar pravca ljudskih aktivnosti koji uzimaju sledeće oblike (Kant 1963: 12-16). Ovaj ogled. dokazuje da su za zadatak univerzalne istorije odgovorni "filozofi istoričari". i znanje kao na oblike kritičkog ispitivanja. Ispiti­ vanje Fukoovog stanovišta o Kantu i prosvećivanju sada mora uzeti u obzir i rad Habermasa koji smatra da je to stanovište samo po sebi duboko protivrečno. Preciznije. predočava se 4 Debata sa Habermasom obnovljena je od Drajfusa i Rabinova (Dreyfus & Rabinow 1986:109-122). večnog mira.

Kantova filozofija istorije nas podseća da sloboda. Prema Kantovoj filozofiji istorije. Ako smo navikli da posmatramo prosvećivanje kao slobodnu upotrebu razuma. Antagonizmi vode ka onome što Kant naziva "nedruštvena društvenost" ljudskih individua. Ta svrha ili kraj je pot­ puno ostvarenje prirodne moći upotrebe razuma stvorenog u čovečanstvu. može biti ostvarena u strogim uslo­ vima. sloboda može biti ostvarena u uslovima koji prihvataju neophodnost sopstvenih ograničenja.0 FUKOU paciteti postepeno se razvijaju ka svome kraju. Ali krajnja svrha svetske istorije data je položajem ljudskih bića kao razumnih subjekta. Prema Kantu (Kant 1963: 24). jer ono stva­ ra sve što prevazilazi puko životinjsko. Univerzalna istorija teži da obezbedi univerzalno građansko društvo jer mora da deluje na specifične načine. Nema sumnje da je prosvećenje srodno sa slobodom. kao i razum. Dok se takvo društvo ostvaruje time što subjekti slede sopstvene svrhe. Načini određuju oblik u kojem će praktični razum biti ostvaren. kroz slobodnu upotrebu razuma. zadatak filozofa istoričara je ovaj: uzeti "Ideju" prirodnog plana ili svrhe istorije i njeno kretanje ka završnom ostva- 176 . Istorija . koja ih veže u društvo putem uzajamnih suprotnosti (Kant 1963:16). kako potraga za ostvarenjem interesa povezuje pojedince u tržišnu razmenu prema Adamu Smitu. unutar države i između različitih država (Kant 1963:16-19). Ako se ljudi zamišljaju kao središta slo­ bodne volje. onda će pojedinac pokušati da ostvari tu volju stvarajući antagonizme između pojedi­ naca. istovremeno mora­ ju da postoje neophodna ograničenja slobode. tako delanje slo­ bodnih subjekata povezuje pojedince u građansko društvo prema Kantu. Kod čovečanstva te sposobnosti usmerene su ka upotrebi praktičnog razuma. obdarenog ra­ zumom i voljom. zakonsko utemeljenje i poštovanje moralnih zakona. bića koje zna i čini što ona ili on trebaju da čine.prati napredak od izvornog bića prirode. do onog koji. nije objašnjeno samo praktičnom sposobnošću korišćenja razuma. može doći do stanja kad će početi da vodi stvaralački život kao član univerzalne građanske kulture. Međutim. Time dolazimo do najosetljivijeg i najvažnijeg elementa Kantove filozofije istorije. zbog čega bi univerzalna istorija trebala da stremi takvome kraju. jer sloboda ujedno preds­ tavlja i sredstva i prepreke realizaciji racionalnog društva. Sto­ ga je cilj istorije postizanje društva koje postavlja granice slobodi kompatibilnoj sa slobodom drugih putem uspostavljanja zakonskih odnosa između pojedinaca. takoreći ustanovljenje suverenosti racionalnog "čoveka" pod "savršeno pravedni građanski ustav". ovaj napredak pokazuje duboke protivrečnosti u vezi sa slobodom. Upotreba praktičnog razuma određuje specifično ljudsko. Ovi načini su aktivnosti slobodnih subje­ kata koji teže da ostvare različite ciljeve. ali i ono pretpostavlja određen oblik dominacije. isprva subjekta sve do antagoni­ zama volje.najčešće određivana sa velikim I . Ali. Međutim. Koncept indi­ vidualne slobodne volje pretpostavlja mogućnost antagonizama među individualnim voljama koje teže ostvarenju svojih svrha.

već da samo želi da ostavi u nasleđe kasnijim generacija­ ma zabeležene različite doprinose. "usud i se da znaš". Neizlečivo je ovo tutorstvo kada prouzrokuje laži.. ograničenjima sopstvene upotrebe razuma u građanskoj pošti ili kancelariji. to jest sloboda intelektualca pred čitaocima. ne iz nedo­ statka razuma već iz nedostatka odluke i hrabros­ ti da se razum koristi bez vođenja drugim. Sapere aude! Imaj hrabrosti da koristiš sopstveni razum!-to je moto prosvećenja"(Kant 1963:3). sloboda opšte upotrebe razuma. koje vode do toga da se knjizi ostavlja da proizvede razumevan­ je. Ovde se Kantov stav o granicama suprotstavlja onom što je prethodno naznačeno. Ovaj ogled pruža nam široko značenje Kantove filozofije istorije. Slogan sapere aude. Kant je spreman da prihvati ta nužna ograničenja. bezuslovna. Prosvećenje je vrsta zrelosti. kao pastir koji vodi svest. Tak­ vo društvo ide od prosvećenih osoba ka slobodnoj opštoj upotrebi razuma. zajedno sa drugim poznatim istorijama. jer je opšta upotreba razuma zasenjena ličnim ograničenjima. dakle. Ta zrelost se sastoji u odbacivanju "okova večnog tutorstva". Čak i kada je najviše entuzijasta kod slobodne upotrebe razuma.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA renju u postizanju globalnog građanskog jedinstva kao"usmeravanog kontinuiranog procesa predsta­ vljanja kao sistema. Rimljana. i lekar koji odlučuje 0 dijeti. onog što bi. prema Kantu (Kant 1963: 8) nije"prosvećeno doba" i 177 . Ovde prosvećenje prevazilazi granice. ovo prosvećenje će uslediti ako i najmanja sloboda postoji. Tutorstvo je čovekova nesposobnost da iskoristi sopstveno razumevanje bez da bude vođen nekim drugim. i ako nije u potpunosti istinit: "Prosvećenje je čovekovo oslobađanje od sopstvenog neizlečivog tutorstva. ima sasvim drugačiji oblik odgovora na pitanje koje su postavili njegovi čitaoci "Šta je prosvećenje?" Ovaj odgovor je direktan. Kraj istorije je uni­ verzalna građanska kultura i racionalno društvo.. ipak. Ovaj zadatak bi se ostvario praćenjem tog usmeravanja kod Grka. prikazuje podelu tri kritike na osnovu ovih primera). tako da "se može otkriti regulisan napredak u konstituciji država na našem kon­ tinentu" koji bi imao univerzalne implikacije za sve druge nacije. teleo­ ta logije. Kant objašnjava da njegov cilj nije da zameni empirijsku istoriju sa univerzalnom. temelj Kantovog odgovora. kao što su lenjost ili kukavičluk. i štete načinjene cilju univerzalnog građanstva (Kant 1963: 25-26). Sastoji se u prevazilaženju prepre­ ka. i tako sve do današnjih dana. Štaviše. takoreći društvo koje ohrabruje slobodu prihvatanjem nužnosti sopstvenih ograničenja slobode. i optimizma napretka čovečanstva kada se upotreba slobode nije ono uzdigne do upotrebe kritičkog i praktičnog razuma. Prethodni esej u istom časopisu. bila neplanirana konglomeracija ljudskih aktivnosti". u suprotnom. predstav­ lja. njegovih ideja kauzaliteta. Sadašnje doba koje je tak­ vu slobodu dopustilo samo kao mudrost suverena. i istorije varvara u Evropi. otelovljenog u "statuti­ ma i formulama". Ipak. (Kant. i uzimanju "neizvesnog hrabrog skoka preko najmanjeg jarka" čak i kada neko nije navikao na tako slobodan pokret (Kant 1963: 3-4). da naznačimo. Kantov odgovor na pitanje koje mu je postavio ovaj časopis u vezi je sa unutrašnjim krajem isto­ rije upisanim u ljudsku prirodu.

Zapravo. Sa uskraćenim istorijskim vreme­ nom unutrašnje teleologije. logične. U svom predavanju Fuko ukazuje (Foucault 1986b: 88-89) da je Kant prvi problematizovao značenje sadašnjosti zarad filozofske refleksije. Ova idiosinkrazija stava naglašena je kada se Fukoovo predavanje okreće od eseja ka Kantovim razmatranjima pitanja "Postoji li stalni napredak ljudskog roda?". ili u najmanju ruku dopušta postojanje te ideje kao nedovršene. Ta kritička distinkcija dopušta afirmaciju primarnosti sadašnjeg. Problem slobode. "Ciljani" pravac ka sopstvenoj sadašnjosti karakteriše filozofiju i diskurs moderne i o modemi. Međutim. Isti napredak koji zavisi od slobode i čini slobodu mogućom. na koji se Fuko oslanja da bi sačuvao poziciju za-prosvećenje. doba ostvarenja razuma koje bi pratilo svoje prolongi­ rano slobodno javno izražavanje. objavljena u istom časopisu sa dva meseca razlike. sadašnjost nije doba koje će doći. neizbežan zaključak je da Kant određuje sadašnjost kao trenutak u napretku koji vodi ka ostvarenju univerzalnih ciljeva razvojem kritičkog razuma. Ako se ova dva eseja. savremenom. čini se da ovo predavanje stavlja u zagradu ili uklanja filozofiju istorije u kojoj je ideja prosvećivanja za­ betonirana. Za Kanta.0 FUKOU nego "doba prosvećivanja". granica i nužnosti u središtu je Fukoove interpretacije tog ogleda. od Kantove kritičke filozofije. Fuko ponovo naglašava od­ vajanje od zanimanja za prosvećivanje od sintetičke filozofije istorije. zajedno pročitaju. i eventualno kao arhaične. uopštenije. udubljene u potragu za poreklima 1 unutrašnjom teleologijom istorijskih procesa. Na drugom mestu. ali ostav­ lja teleologiju u kojoj je sadašnjost smeštena kao neophodni deo okrenut ka budućnosti. Više je problematičan sam koncept"sadašnjosti"po sebi. kulturnom skupu. doba u kojem postoji opšte buđenje mogućnosti razuma. zbog toga što se bavi oblikom u kojem je ostvarena istorija. Fuko govori (Foucault 1986b) da esej 0 prosvećivanju postavlja pitanje sadašnjosti na drugačiji način od Kantove šire filozofije istorije. i njenoj unutrašnjoj finalnosti. Poslednji argument može da na­ vede da je Fukoov stav unekoliko problematičan. postoje dobri razlozi koji pokazuju da ovo nije slučaj. Pre je to svitanje. ako je moguće "Šta je prosvetiteljstvo?" razvesti od "Ideje za univerzalnu istoriju" i. kada reinterpretira Kantov problem kao "savreme- 178 . Sada želim da kažem da je ova interpretacija moguća jedi­ no ako se definicija prosvećenja u perspektivi sadašnjosti razvede od teleološkog kretanja u kome su uhvaćeni događaji ljudske istorije. koji proizilaze iz poteškoća Kantovog stanovišta. sledeći korak bi bio ponovno zamišljanje sadašnjosti izvan teleološke strukture trenutka koje je vidljivo u odvojenim i međuzavisnim delovima. po sebi jedinstven kulturni proces koji dolazi do samosvesti putem samoimenovanja (Foucault 1986b: 90). da ostvari svoje stanovište kao dela "mi" koje odgo­ vara pojedinačnom. te posebnosti Fukoove perspektive. takoreći. Fuko: prosvećenje i granice nužnosti Na svom prvom predavanju na kursu na College de France 1983. ipak zahteva oprezno određenje neo­ phodnih ograničenja slobode i razuma. objavljenim četrnaest godina kas­ nije u Konflikti između fakulteta (Kant 1963:137-54).

nešto protivrečno. i ostaju sumnjičava u vezi sa postojanjem nužnosti u istoriji. događaj koji bi imao vrednost kao znak". prema njemu (Foucault 1986i: 35). Kant teži da potvrdi napredak pozivajući se na događaje koji poništavaju njegovu teleolo­ giju. Kant taj stav povezuje sa onim što shvata kao moralnu predispoziciju ljuds­ ke rase usmerene ka pripremi konstituisanja nacije koja ljudima predstavlja dobro. koja se ne zanima za uspostavljanje nužnih granica naše slobode. događaja i igru nedefinisanog prostora slobode u oblikovanju budućnosti. Kantov odgovor je afirmativan. što dopušta Fukou da napiše zanimljivo.. ali se radi i o odgovornosti pojedinca za proces prevazilaženja nezrelosti i tutorstva (Foucault 1986i: 38). Fuko u Kantovom prikazivanju napretka nalazi nešto srodnije antiteleološkoj perspektivi svoje genealogije. Kao takve. štivo. Iz ove perspektive Fuko insistira da je nasleđe Kantove misli o prosvećenju. već u specifičnoj razlici od onoga što je prethodilo (Foucault 1986i: 33-34). Međutim. napretku. niti uslova pod kojima su 179 . sadašnjosti shvaćene ne u smislu to­ taliteta. i može da izbegne neprijatne ratove. Ono što izgleda najviše interesuje Fukoa u osvrtima na Kan­ ta jeste oštrina s kojom potonje dovodi u središte prirodu sadašnjeg. Prema tome. ipak.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nu stvarnost". Dok ti sporedni teks­ tovi inaugurišu formu kritike.. Postoji. to ga ne sprečava da nađe u Kantovim istorijskim spisi­ ma elemenat koji potvrđuje prvenstvo sadašnjosti. Prosvećivanje je. Teži da pokaže uređenu usmerenost istorije sredstvima najvećeg mogućeg događaja prekida. Ukratko. ne­ ophodno je izolovati. 0 Kantovom dokazivanju kaže (Fuko 1986b: 91) da nije dovoljno prosto slediti "niti teleološke tkanine. Fu­ koova istorijska proučavanja izbegavaju teleologi­ ju i potrebu za poreklima. mada neobično. njegova genealoška perspektiva tom štivu daje značajnost. ili bar paradok­ salno kod načina na koji je dat odgovor na pitanje napretka. "izlaz" iz nezrelosti. nastavlja Fuko. ne u značajnim delima ili zločinima čovečanstva već u stavovima posmatrača koji poka­ zuju "željno učestvovanje koje se graniči sa entuzi­ jazmom" (Kant 1963:144). događaja. Kantovo stanovište ne sadrži unutrašnju napetost između teleološke istorije i Re­ volucije kao znaka napretka. On nalazi istorijske znake u Fran­ cuskoj revoluciji. kontigentnog. ulogu kontigencije. fenomen čiji je deo čovečanstvo. Međutim. Kant traga za iskustvom ili događajem koji bi figurirao kao znak za ljudsku sklonost "da bude pokretač u sopstvenom napretku ka boljitku" (Kant 1963: 142). prosuđivanja ili znanja. unutar istorije. tačno je da Fukoove genealogije nisu mogle da budu udaljene od stanovišta o Kantu. otvorenu završenost sadašnjeg kao projekat i kao arenu individualnog i kolektiv­ nog eksperimenta. Moguće je da prosvetiteljstvo postavlja tu savremenu stvarnost s obzirom na "unutrašnju teleologiju vremena". i otuda moguće slobo­ de. ali način na koji daje odgovor je ono što najviše zani­ ma Fukoa. i ujedno je dobra te pravedna. Očigledno je reč o tome u Fukoovom shvatanju Kantova odgovora na pitanje konstantnog napret­ ka čovečanstva. niti budućeg dostignuća. ali i zadatak i obaveza za svakog po­ jedinca. i Revolu­ ciji drugačijeg redosleda negoli što je otelovljeno u njegove tri velike kritike. Revolucije! Upravo je to Fukoova poenta.

Pre nego što tragaju za nužnim i univerzalnim uslovima upotrebe razu­ ma. U tom uvodu. To bi se moglotumačiti kao prerada i proširivanje fundamentalnih problema koje je Fuko ranije otkrio u Kantovoj epistemologiji. relativno ne­ poznatog. trenutka u kojem će "čovečanstvo upotrebiti razum. etički život i građanstvo. Prosvetiteljstvo je drugi oblik asketizma. Kantova dijagnoza sadašnjeg trenutka kao prosvećivanja. za Fukoa taj univerzalizam sadrži neku vrstu paradoksa: mogućnost traženja univerzalnih pravila koja bi usmeravala naša delanja. cf. ipak. Prvo je razlikovao "analitičnost istine" koja na sebe preuzima zadatak određivanja uslova pod kojima je znanje moguće. bez potčinjavanja bilo kojem au­ toritetu". prihvatljivo i legitimno. ontologija nas samih" koja ispituje "savremeno polje mogućeg iskustva" (Fou­ cault 1986b: 96). Ma kako bilo. i kas- 180 . Fuko se ne zanima samo za Kantov subjekt znanja. već i za moralnopolitičke i estetske subjekte. To jest. univerzalnog i pojedinačnog u savremenom životu. Prema Fukou. suđenja i razumevanje jav­ lja se u posebnom trenutku. "Analitičnost istine"slična je onome stoje u Recima i stvarima (Fuko 1986b: 96) objasnio kao"analitičnost ograničenosti": paradoksalnom predlogu po kome granice ljudske egzistencije ("Čoveka") oblikuju te­ melj istinitog znanja u naukama o čoveku. Iz toga je sledila "ontologija sadašnjosti. Zaista. možemo da vidimo plod ponovnog određivanja njegovog kritičkog interesa navođenjem da je. pokušaj prepoznavanja sebe kao univerzalnog subjekta može biti shvaćen kao poseban oblik etičke prakse. Kanta u tim očigledno sporednim tek­ stovima o istoriji i prosvećivanju. Ovde je Kantova misao reinterpretirana kao oblik asketizma toliko da "uvodi još jedan način u našu tradiciju po čemu biće nije prosto dato nego je ustanovljeno u odno­ su sa sobom" (Foucault 1986d: 372). Poster 1989: 53-69). nakon što je ispitao "igre istine" u povezanosti sa znanjem. da Fuko ovde prosto postavlja jednu uz drugu "analitičnost istine" i "ontologiju sadašnjosti". To je praktična i perspektiv­ na aktivnost koja postavlja stalno prisutne i pokret­ ne mogućnosti prekoračenja granica oblika života. Kasnije. Fuko kao drugo otkriva drugog. Upravo se problemom samokonstituisanja Fuko služio da redifiniše svoj projekat u uvodu u istoriju seksualnosti. Kako g o d . On je dokazivao (Fuko 1970:318-22) da je ta epistemologija bila inherent­ no nestabilna jer je subjekt kao transcendentalni uslov znanja već među različitim empirijskim ob­ jektima polja ispitivača. ovi tekstovi pokazuju i najavljuju kritiku koju zanimaju granice savremenih oblika života i identi­ teta.0 FUKOU prihvatljive upotrebe razuma. analitičnost istine preduzeta u Kantove tri kritike već pretpostavlja naše samo-konstituisanje unutar specifičnog istorijskog trenutka. čini nužnim određenje legitimne upotre­ be razuma i kritike (Foucault 1986i: 37-38). Ta kritika sastoji se u razlikovanju onog stoje nužno i kontigentno. Kroz ove subjekte Kant je video univerzalne uslove znanja. mestu samokonstituisanja. Samo je u tom smislu Fuko otkrio u Kantu po­ javljivanje dve kritičke tradicije u modernoj filozo­ fiji. kao nepovezane i diver­ gentne komponente Kantove filozofske refleksije. specifičnom. te prosuđivanje. istorijski datom. kako ističe Fuko u intervju 1983. Ne treba misliti. Upotreba zadovoljstva (1985: 6.

1 problemom delovanja u granicama koje određuju sadašnjost.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nije. Da li je Fuko otišao dovoljno daleko sa svojom filozofijom istorije da odagna trajne posledice tele­ ologije u određenju sadašnjosti? Pre nego što odgo­ vorimo na ovo pitanje. istorijskoj kritici koju zanima analiziranje i rasvetljavanje granica pod ko­ jima smo bili vođeni u konstituisanju nas kao sub­ jekata znanja. granice uključivanja i isključivanja ovde još nisu jasne: savremeno iskustvo celog ljudskog života svakako je neizmerno različito. komparativnoj nauci istorije. Ovo bi se javilo bar kao konzistentna implikacija njegovog stava prema prosvećivanju. Problem sadašnjosti verovatno je ono što Fuko otkriva kod Kanta: "Koju razliku danas uvodi s ob­ zirom na juče?" (Foucault 1986i: 34). nego kao istorijska analiza onoga stoje savladivo i što nije u uslovima specifičnih identiteta i aktuelnih oblika života. i učestvuju u nekom razumevanju. praksi i oblika znanja. Čini se da je ovde problem postojanje raznovrsnih sadašnjosti i raznovrsnost verzija "mi" koji se ne vezuju u jedinstvenu stvarnost. valja se najpre zapitati ko su "mi"konstituisani u sadašnjosti u odnosima znanja i moći. ipak. da bi se pratila Fukoova aneksija sadašnjosti iz teleologije istorijskog proce­ sa i vremena. i kao subje­ kata unutar odnosa moći (Foucault 1986i: 47-49). Ipak. moći. sam koncept sadašnjosti kao ekvivalent ili surogat "modernom Zapadu" neodrživ. sposobnu za primenjivanje određenog filozofskog etosa ili za usvajanje stava moderne. ali ona koja stvara svoju kritiku institucija. Drugim recima. niti metafizičkoj fi­ lozofiji istorije kao putovanja čovečanstva ka višem cilju ili potrazi za povratkom izgubljenog prvobit­ nog stanja. Ako je to tačno. bilo da se to zove "savremeno iskustvo". Go­ voriti o "mi" uvek je neodređeno. Fukoova predavanja o prosvećivanju dovode u središte sam koncept sadašnjosti kao jedinstva međuzavisnih elemenata. kao moralnih subjekata. Gde "mi" prestaje a počinje ono izvan njega? Za Fukoa (1986b: 89) ovo "mi" su oni koji "odgovaraju kulturnom skupu" karakterističnim za savremenost filozofa. već ka političkim i etičkim pitanjima iskrslih našim umetanjem u pojedinačnu sadašnjost. Z b o g toga je. potčinjeni savremenim oblici­ ma iskustva. može se uočiti da su "mi" oni čija je ontologija sadašnjosti i koji su. onda je sadašnjost posebna sadašnjost. to jest oni koji žive u posebnoj kulturi. o praktičnoj. iznetim u delima o prosvećivanju. Ako Kantovi ese­ ji pomažu pri određivanju odnosa filozofije prema sadašnjosti. 181 . Istorijsko-teorijski projekat Fukoovog razmatranja 0 Kantu implicira . Kao odgovor. Te serije su. Uistinu je ovo kritička teorija. i tako ustanovljava istorijske serije.da nije usmeren ka objektiv­ noj. ne tako što postulira slavnu završnu tačku koja se gubi kako se pomeramo ka njoj. sadašnjost za određenu za­ jednicu. i etičkih praksi bića. "moderna". rekao bih. prema tome.a ostatak njegovog dela može poslužiti kao primer . "čovečanstvo" i tako dalje. međutim. Ovaj problem je. i za koga? Ge­ nealogija stvara specifične rodove razlika. radikalno nepotpun ako se ne postave sledeća pitanja: koje danas i juče. "osećao obavezu da prouči igre istine u vezi bića sa sobom i formiranju sebe kao subjekta". To je u saglasnosti sa mišljenjem. neophodnoje raskinuti sa teleološkom koncepcijom same sadašnjosti kao jedinstva odvo­ jenih ali međuzavisnih elemenata koji predstavljaju manifestacije istorijskog trenutka.

Ničea i Vebera i. u kojoj on odgovara na kasnija predavanja o Kantu i prosvećivanju. zanimljivo. borbe i načine samokonstituisanja. trenutka. Bašlara i Kangilema. Pre će biti da same veze stvaraju neku vrstu meta-serija. u kojima je samoreferentni subjekt. Da lije sam Fuko bio uhvaćen u beskonačnu teorijsku zam­ ku. to je zbog toga što je sadašnjost shvatana sprečavanjem revolta protiv zatvora kao materijalnog instrumen­ ta moći. niti sadašnjost koja isključuje druga iskustva. Fuko sebe određuje kao nekog ko misli u obliku refleksije pokrenutim "spo­ rednim" tekstovima o Kantu. Da bismo to ilustrovali. U ovom delu.O FUKOU uvek rukovođene unutar specifičnih parametara i na posebnim nivoima i privremenostima. određen sopstvenom ograničenošću. veli Habermas. ili je konačno shvatio. i smešta se unu­ tar tradicije prosvetiteljstva. suočenih sa Fukoovom izjavom int­ elektualne naklonosti. Možemo primetiti da Habermas nedostaje na ovoj listi. francuski pozitivizam od Konta (Comte) pa do istoričara nauka dvadesetog stoleća: Koarea. Habermas ne može da poveže ni ono što vidi kao Fukoovo novo omiljeno stanovište o prosvetiteljstvu. 6 Da li je ovo zaista slučaj s obzirom na Frankfurtsku školu? Ili je to primer nastavljanja intelektualne darežljivosti? Dok je Fuko i mogao da otkrije da je njegovo posmatranje problema prosvećivanja i moderne bilo zajedničko sa Frankfurtskom školom. u naukama o čoveku. Sadašnjost je. te načina samokonstituisanja. Ta raz­ lika naglašena je stepenom neshvatanja pristalica kritičke teorije. Ako je Fuko bio naveden da tvrdi da je Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1977) formiralo "istoriju sadašnjosti". On je govorio: "To da kazna uopšte i zatvor posebno pripadaju političkoj tehnologiji tela jeste lekcija koju sam naučio ne toliko iz istorije koliko iz sadašnjosti" (Foucault 1977: 30-31). Na nekoliko mesta. sa druge. u srodničkim odnosi­ ma "od Hegela do Frankfurtske škole putem Ničea i Maksa Vebera" (Foucault 1986b: 96). epohe. Odnos među serijama ne može biti sveden na sukcesivne momente koherentne serijama. Fuko se zalaže za "afirmativno" razumevanje uloge teorije prema sadašnjosti. razmotrimo Habermasovu komemoraciju Fukou. Fojerbaha (Feuerbach). sa aporijama kognitivnog subjek­ ta koje je otkrio kod Kanta. podkraj života. i sledeći ga. Produktivna kontradikcija je ova: sa jedne strane. Franfurtsku školu. Habermas se ne miri sa Fukoovim interesovanjem za Kantovu filozofiju istorije s obzirom na njegovu raniju arheologiju formacije diskursa i genealogije odnosa moći. opterećen zadatkom koji traži neograničene moći. drži se kriti­ ke moderne i oblika znanja karakterističnih za nju. Habermas navodi (Habermas 1989:176) da je Fuko ili uhvaćen u "produktivnoj kontradikciji" ili se konačno pomirio sa "filozofskim diskursom mo­ derne". 182 . Ona ne može da bude arena za iscrpljujuće razumevanje jedinstvenog doba. naprosto način borbe oko specifičnih instru­ menata i diskursa moći. da se mora pridružiti diskursu moderne ko­ jeg je pokušao da razori? 6 U tekstu o Kangilemu (Foucault 1980) Fuko uspostavlja sličnu vezu koja uključuje hegelovce. dakle. on je vred­ nuje i ophodi se prema njoj drugačije nego prema nemačkoj kritičkoj teoriji i njenoj upotrebi veberijanske teme instrumentalne racionalizacije. perioda ili društva. Lukača (Lukacs).

Videti takođe: Foucault 1980d za alternativnu. Njegovi predmeti su istorijski oblici racionalnosti i njihovi zapisi unutar sis­ tema ponašanja. Njegovo zanimanje za Kantovu filozofiju istorije nije poput filozofskog opravda­ nja za pojavu sudbine još nezavršenog prosvećenog doba. on nastavlja sa opisivanjem pozicije moderne kao "granične pozicije". već. kao što je Habermasova mešavina neoveberijanstva. nego pokušaj da objasni šta prosvećivanje znači u određenom trenutku za određenu zaje­ dnicu koja učestvuje u oblicima socijalne i kultur­ ne prakse. i neofunkcionalizma (Habermas 1984. Fukoova karakterizacija stava moderne ujedno je snažna i složena i previše jasno izražena u eseju "Šta je prosvetiteljstvo?" da bi se ovde ponavljala. Prosvećivanje je višestrukost pokušaja da se prekorači izvan granica postavljenih razumu. može se reći. za ili 7 U razgovoru sa Ruleom (Raulet) (Fuko 1984). on raspravlja značajnu temu preokupacije racionalnošću. Nadalje. da se bude za ili protiv prosvetiteljstva. Fuko jasno ističe da nije odustao od prethodne karakterizacije Kantova oblika znanja i projekta koje je ono inaugurisalo u obličju nauka o čoveku.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Habermasova kritika očigledno je ovde neodrživa. sledeći Bodlera. naukom i znanjem u nemačkoj i francuskoj misli tokom određenog perioda u dvadesetom stoleću. suprotstavljanjem kritičke onto­ logije sadašnjosti Kantovoj analitičnosti istine. ne postoji ekvivalent koncepciji modernog društva u Fukoovoj genealogiji. i njegove zamisli moderne ne kao perioda.i zaista francuske škole filozofije nauke (Fou­ cault 1980) .7 Najzad. ispravljaju sebe i rukovode s o b o m u radu samo-objašnjenja krunisanog poduhvatom'izricanja istine'" (Foucault 1980: 56). ako ne i sličnu raspravu. ne samo kao karakteristike same sadašnjosti . i problema moći i dominacije koje ti oblici stva­ raju.koje je proizvod kulturne i društvene racionalizacije Zapada. 183 . govora koji motre nad sobom. Fuko je težio da odvoji Kantovo razma­ tranje sadašnjosti od teleološke filozofije istorije u koju se ono umotalo. to nije zbog beskrajnih na­ pada potonjih. Ovde više nije pi­ tanje granica koje zasnivaju istinito znanje (kao kod analitičnosti istine) već "praktične kritike koja uzima oblik mogućeg prestupa" (Foucault 1986i:45). gde Fuko definiše Kangilemovo nastojanje kao"istoriju istinorečivih govora. Ipak.modernog društva . Osim toga. 1987). Ovo može da stoji kao vrlo približni sažetak Fukoovog sopstvenog promišljanja racionalnosti. Fuko primećuje (Foucault 1986i: 42-43) da oblik filozofskog ispi­ tivanja koji "problematizuje odnose čoveka prema sadašnjosti" mora da odbije ono što naziva učenom prosvetiteljstva. nego zato što je to predstavljalo stalnu preokupaciju kritičkog ispitivanja oblika nauke. Zbilja. koje je molio za prijem. sumnjivo je da se Fuko može okarakterisati kao oštar kritičar koji teži da razori diskurs modernosti (te je stoga predstavnik postmoderne). Budimo jasni oko Fukoovog stanovišta ovde: nije pitanje biti za ili protiv prosvetiteljstva. i postupaka unutar te filozofije istorije. kao stava. posebno kad se uzme u obzir njegov skeptički stav prema sposobnosti objašnjavanja takvih koncepa­ ta. ako je Fuko povremeno bio naveden da se postavlja u liniju .sa kritičkom postprosvetiteljskom nemačkom tradicijom. ostaje jedna ključna tačka. Pa ipak. znanja i racionalnosti koji presecaju savremene društvene odnose i instituci­ je. neomarksizma.

Drugo. Umesto toga. tražeći stalno prisutnu mogućnost "neodređenog delovanja slobode" (Fuko 1986i: 46). racionalnih sposobnosti čovečanstva. Zaključak Sintetičke filozofije istorije devetnaestog veka počivaju na pretpostavci teleološkog širenja prirod­ nih. za Kanta istorija je polje evolucije sposobnosti razuma ka krajnjoj svrsi ili potpuno "racionalnom čoveku"koji živi u racionalnom političkom uređenju koje je sam stvorio. To znači odvojiti kontigentno i jedinstve­ no od univerzalnog i nužnog. to nije ni nov stav niti stav za novo .O FUKOU protiv jedinstvenog i totalizirajućeg oblika razuma. Nije pitanje da se jednom za svagda raskine sa uni­ verzalnim i totalnim oblicima razuma. već pitanje "eksperimentalnog" stava koji prelazi granice naših oblika racionalnosti. Pokušaji da se Fuko etiketira kao totalni kritičar moderne i ra­ cionalnosti ne liče ničemu više nego praznoj kutiji za dečje igračke. već mogućnost ustajanja delovanjem kritike. Niti je to nova periodizacija sociokulturne evolucije. Prestup tako deluje u granicama koje su odredile načine postojanja. istorija je stanje ljudske drame upravo zbog toga što i jeste i nije stvorena od strane ljudskih ak­ tera. označava krivudavu stazu u granicama u koji­ ma je oblikovana sadašnjost zbog različitih modali­ teta savremenog iskustva. Prvo. Prestup. ostvarenje subjekta u istoriji pretpostavlja nužna ograničenja upotrebi osobina subjekta. Njihov stav je istorijski. Ni­ kako ne srne da bude neko a priori koje bi izabralo prestup ili održavanje sadašnjeg status quo. Ali u tim filozofijama istorije postoji dvostruka ambivalentnost ljudskog aktera. Kao stoje problematično govoriti o zapadnom razumu ili moderni koja je univerzalna i totalna. Fukoove istorije nalaze se u takvom odnosu prema moderni. i verovatno važnije. Na pri­ mer.usvajan­ je oba stava rezolutno je moderno. jednako problematično je zamisliti da granice utvrđene u takvim uslovima mogu zauvek da pređu u postmodernu. Fukoova postmoderna mogla bi da bude zasnova­ na na neposlušnoj "problematizaciji" onoga što je istorijski dato. prosvećivanju i ra­ zumu. kretanje vremena u takvim filozofijama istorije zanimalo se ili za realizaciju ili za retardaciju sposobnosti u prilikama i preprekama postavljenih istorijom. dakle. 184 . Ako Fuko zaista najavljuje postmo­ dernu. nije preosta­ li ekvivalent globalne emancipacije subjekta. Tema recipročne zavisnosti granica i prestupa predstavljena je u Fukoovoj misli rano kao i u njeg­ ovom eseju 1963. godine o Žoržu Bataju (Georges Battaille): "Granica i prestup duguju jedno drugom gustinu svog bića: nepostojanje granice koja ap­ solutno ne bi mogla da se prekorači. Kantova teleološka filozofija istorije uporedo sa kritikom razuma predlaže ograničenja slobodi kao nužnim za ostvarenje univerzalnog građanskog društva. pogotovo nužnih ograničenja slobode. sujetu zbog prestupa koji bi prekoračio samo granicu iluzije ili senke" (Fuko 1998:64). izbor koji se javlja kroz pronicljivi istorijski i teorijski rad. delo­ vanja i mišljenja. kritičan i eksperimen­ talan. već delovanja u granicama u skladu sa pozicijom moderne. To je oblik kritike koji se služi znanjem granica da bi usta­ novio političke opcije bez propisivanja lekova. Zbilja.

Woolley 1982: ch. i samo jedan deo ovakvog zadatka je onaj kojim je Fuko načelno rukovođen u nastojanju da odredi predmet svog ukupnog rada:"Moj predmet. tako prožimajuće od devetnaestog veka. 9 Postoji i suprotna perspektiva. u značenju evolucije prirodnih osobina raci­ onalnog subjekta kao društveno-istorijskog aktera. je bio da sačinim istoriju različitih načina pomoću kojih su. Metodološka implikacija Fukoove pozicije je potreba da se odstrane sve koncepcije razuma ili racionalnosti koje ih posmatraju kao karakteristike ili sposobnosti imanentne ljudskim akterima kroz istoriju. otuđenju. ono što je odbačeno jeste romansa o putovanju sub­ jekta unutar filozofije istorije. Teško bi se mogao zamisliti filozof za koga je subjekt bio tako živ! To jest. započinju sa stvarnim granicama racionalnosti i postupaka. Pre nego što postavljaju problem razuma i slobode u uslovima nužnih i univerzalnih ograničenja. i činiti u različitim kontigentnim uslovima. u našoj kulturi. značilo bi uma­ njiti glavni zadatak kritičke istorije racionalnosti. i istorijska proučavanja. Svrha nije traganje za univerzalnim uslovima koji čine mogućim govor i činjenje. Samo raskid sa takvim temama otvara prostor za ono što bi se moglo nazvati "kritička istorija racionalnosti". Pretpostavka da se društveno-istorijski akteri mogu odrediti kao oni koji poseduju sposobnost razuma. i emancipaciji. kao jedinstveni entiteti koji koincidiraju sa odvojenim svestima i voljom" (Hirst. jedinstvenog bića obdarenog razumom. Nadalje. etičkim.. već otkrivanje šta je moguće misliti. 8 Videti Hirst. 6. govoriti. re­ presiji. Takva pozicija nije ona o "smrti subjekta" pripi­ sana Fukou od strane takvih kao što je Agneš Heler (Heller 1990: 24). kritička istorija racional­ nosti ne može otpočeti sa takvim stanovištem jer je zainteresovana za varijacije oblika posebnosti ljudi i njihovih sposobnosti u određenim društvenim. Nasuprot. zakonske. političke i ekonomske prakse i tehnika. 8 Pretpostaviti da oni jesu. neophodno je odbaciti takvo shvatanje istorije. To je ujedno i metodološki i perspektivni manevar. iskupljenju. Woolley 1982:118). deformaciji. 185 . no oni nisu neizostavno određeni kao individualni subjekti. vraća nas na potragu za scenama večite ljudske drame. i podeli sposobnosti osobina subjekta i njihovih obećanja o pomirenju.. Za Fukoa. Takvi oblici poseb­ nosti nisu nužno oblici subjekta. svešću. ljudi učinjeni subjektima"(Foucault 1982:208). Fukoova dela o prosvećivanju. voljom i tako dalje. već je stvar u tome da uvek ostaje prostor kontigencije i slobode koji treba da bude određen unutar uslova iskustva i identiteta. oni tvrde:"Oblici određenja individua postoje u svim društvima. i njihovo zatvaranje u temeljne moralne propise i epistemologije.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Fukoovi radovi o Kantovoj filozofiji istorije teže da odvoje koncepciju prosvećivanja od teleološke istorije. neophodno je zadržati opreznost oko svih pratećih tema takve istorije koje izražavaju prethod­ no navedenu ambivalentnost: onih o gubitku. ispitivanje načina na koji takvi oblici specifikacije imaju određene diskurzivne uslove pretpostavlje­ ne i nužne različitim oblicima društvene. Ne može se reći da je sve moguće kao što bi iracionalisti ili slobod­ njaci rekli. transcendenciji. i da je delovanje mehanizam putem kojeg se ostvaruju svrhe razu­ ma u svetu. 9 J e d a n . i kulturnim uslovima.

Fukoov rad smešta racionalnost ne u osobine aktera ili karakteristike radnji. u diskursu o ljudskim pravima. Stvar je u tome. Ključna implikacija Fukoovog kasnijeg rada o Kantu nalazi se u povratku pojmu prosvećivanja kao nezavisne. Presecajući pret­ postavke društveno-teorijske tradicije usmerene na subjekt. a ne u teleologijama racionalnog subjekta ili racionalizacije. političke ideologije koje potežu norme i vrednosti povezane sa subjektom (npr. stvarnog ili čak proceduralnog. Sa jedne strane.ili istorijske sociologije oblika racionalnosti. "režime istine". itd. Pojavljuje se razumevanje pluralnih. ono pokazuje nužnost predstava prava. ne zahteva odba­ civanje svih predstava subjekta. bez ikakve nužne koherencije između sebe. bilo formalnog. Čini mi se da je Fukoova poenta upravo suprotna. on se ne bi mogao razumeti kao jedinstven u pogledu tipa društvenog delanja (kao ciljno-racionalno.0 FUKOU Zadržati ovo stanovište bilo bi delikatno i oštro jer ono. Ako su koncepti i pretpostavke u vezi sa subjektom (ili sa ličnošću ili sa bićem) stvorene i određene u određenim društvenim vezama i. nisu manje "stvarne" zbog posebnih uslova postojanja. što obezbeđuje teren za kritičku istoriju racionalnosti. Iz takve pozicije. ove predstave ne bi trebalo hipostazirati u nužne i nesavladive univerzalije ljuds­ ke egzistencije. koje različito zove kao "diskurzivne formacije". kritičke aktivnosti putem njene identifikacije sa idealima razuma. Usled toga. osobe. Sa druge strane. slobode. već unu­ tar diskurzivnih i praktičnih uslova delanja. to jest moderne. 43-57. Ona je: samo putem dvostruke problematizacije aktera kao subjekta i sadašnjosti kao jedinstvene moderne može da se ustanovi ho­ rizont kritičke i efikasne istorije razuma . str. "igre istine".) ne mogu se lako napustiti. nejedinstvenih sistema racionalizacije. i odnosi "znanja-moći". onda se ne mogu lako izbrisati iz postojanja niti zakonski zabraniti. demokratiji itd. Foucault's Methods and Historical Soci­ ology.diskursima. Helerina de­ finicija subjekta (Heller1990: 37) kao"idiosinkrazije interpretacije ljudskog iskustva u svetu i samoiskustva u uslovima moderne" pretpostavlja da su uslovi iskustva dati kao jedinstvo međuzavisnih elemenata kao manifestacije jedine sadašnjosti. London: Routledge.. Fukoova kritika sastoji se upravo u analizi koja teži da otkrije šta može biti nadmašeno i što više nije nužno. sa specifičnim us­ lovima postojanja koji se mogu analizirati. bića. kao "antihumanističko". dužnosti i obaveza pripisanih subjektu unutar određenih društvenih odnosa i diskursa. ili komunikativno delanje). Predstave subjekta. To ima značajne implikacije za način na koji tumačimo centralnu istorijsko-sociološku ključnu tačkuVeberovog pojma racionalnosti. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Mitchell Dean . 186 .Critical and Effec­ tive Histories. Niti se on može razumeti kao jedinstven proces koherentan ili konzistentan za sve specifične aspekte i slučajeve ra­ cionalizacije. Ako bismo zadržali ovaj pojam.

Foucault. 1971). (1986) . 62-72. Fuko. (1982) . Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermeneutics. (1977) .Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason. Rabinow. ed. Brigton: Harvester. London:Tavistock (videti: Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. M. 7: Reason and the Rationalization of Society. (1986d) . Ν. Reč. Oxford: Basic Blackwell. Α. 1st edn. M. M. 2: the Use of Pleasure. Foucault." T h e legacy of the enlightenment: Foucault and Lacan". J. (1970) . Kant. u: D."What is Enlightenment?". Foucault."Introduction". H. L. (1998) . Treći program. New York: Pantheon. Canguilhem. McCarthy. M. Dean. M."Kant on revolution and enlightenment". vol. Foucault."Uvod u prestup".T. Falk. (1955) . L. br. (1984) . Μ. Foucault."What is maturity? Habermas and Foucault on What is Enlightenment?". str. Dreyfus and P.). br. 45 (1998). trans."Afterword: the subject of power". 5. / & C 7:51 -62. (1991) . 187 . (1986b) . vol.The Order of Things: an ArcheologyoftheHuman Sciences. u: The Foucault Reader. Fackenheim. str. W. Foucault. trans. god. 208-226. London."Georges philosopher of error". C. G.On the genealogy of ethics: and overview of the work in progress".) The Foucault Reader. P. C. (1991) . 152-176. London: Allen Lane. Beck and E. (1989) . M. 15. u: Paul Rabinow (ed. (1988) .Discipline and Punish: the Birth of the Prison. New York: Bobbs-Merrill. Foucault. Harmondsworth: Penguin. Μ. P. London: Routledge. Fuko. u: H.The Constitution of Poverty: toward a Genealogy of Liberal Governance. L. M. (1980) ."The past to come". and Rabinow. Dolar. Beograd: Nolit. Rabinow. (1984) "Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role). (1985) . J. P. M. Boston: Beacon Press. M. Gutting. M.Sketch for a Historical Picture of the Progress of the Human Mind. Foucault. to: I. 60. On History. Foucault: a Critical Reader. New Formations 14:43-56. (1986i) . Economy and Society 17. W.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA LITERATURA: Beck.1:88-96.The History of Sexuality. Economy and Society. zima 1984. M.3:374-394.The Theory of Communicative Action. Harmodsworth: Penguin. Habermas. (1963) . Cambridge: Cambridge University Press. Dreyfus. Condorcet. Hoy (ed.

M. S.On History. Thesis Eleven 25:22-38. W.The New Conservatism: Cultural Criticism and the Historians Debate. and Woolley. P.Filozofski diskurs moderne: dvanaest predavanja. J. Habermas. (1982) . (1988) . New York: Bobbs-Merrill. Beck (ed. E. Anchor and E. Cambridge: Polity. R. J. (1989) Critical Theory and Poststructuralism. L. Culture and Society 5:611 -643. vol.). J. trans. L. A. (1963) ."Modernity-postmodernity controversies: Habermas and Foucault". Poster. (1987) . 188 . (1990) . Halevy. W. Theory. (1989) . Morris. M. London: Tavistock. Ithaca: Cornell University Press.Social Relation and Human Attributes. Boston: Beacon Press.0 FUKOU Habermas. trans. and ed. Fackenheim. 2. trans. Heller. L. Habermas. Kant. Zagreb: Globus. (1927) . P. Beck.The Theory of Communicative Action. W. (1988) . E. I.The Growth of Philosophic Radicalism. Lifeworld and System: A Critique of Functionalist Reason. Richters."The death of the subject". London: Faber. A. Hirst. Nicholsen.

već i Fukou. Izveštaj pokazuje da je tridesettroje glasalo za od četrdesettroje koji su glasali.1 Ali izveštaj sa sednice nastavno-naučnog veća od 29. To je samo formalnost i uglavnom se sve odvija bez ikakvih problema. ali u tradiciji nemačke filozo­ fije. prevedeno je na francuski. Procedura pozivanja nekog predavača na Kolež de Frans jeste sledeća: jedan od profesora upućuje pismeni zahtev deka­ nu. Za Habermasa to nije uradio. a naročito onaj koga je predložio Mišel Fuko: Leo Bersani. profesor francuske književnosti sa Berkli univerziteta. Upravo je Leo Bersani. Glavno Habermasovo delo. ne samo Habermasu. došao u Pariz da bi održao taj niz predavanja.. Međutim. septembra 1981. priča sedaje Fukoodigrao odlučujuću ulogu u odluci Pola Vena da pozove Habermasa da održi niz predavanja na Kolež de Frans u mar­ tu 1983. u arhivi Koleža nalazi se pismo Pola Vena od 30.bilo nekoliko glasova protiv. septembar 1981. On je uzduž i popreko promišljao marksizam. sučeljujući ga sa Ničeom i sa društvenim naukama (. 3 1 Pismo Pola Vena 2 3 dekanu Koleža de Frans. Saznanje Un­ teres.i to uglavnom kada ga ο tome pitaju u nekom intervjuu. Fuko nikada nije posvetio članke ili predavanja Habermasovom delu i pominje ga samo u retkim prilikama . prvi put pozvao Fukoa na Berkli 1975. novembra 1981. koji je u to vreme bio šef katedre za francusku književnost. a da je obrnuta situacija daleko od istine.izuzetno u ovom slučaju .Didije Eribon (Didier Eribon) "NESTRPLJIVOST SLOBODE (Fuko i Habermas) Američki komentatori pridaju veliki značaj debati Habermas-Fuko i ponašaju se kao da je bila značajna. Međutim. veoma brzo zapazimo da je Habermas mnogo pisao ο Fukou. Kada je Leo Bersani 1982. Dokumenti svedoče d a j e zvaničnu inicijativu za poziv pokrenuo Pol Ven.2 Ostali predavači koji su pozvani tog dana podržani su jed­ noglasno. ukazuje i na to da je . Fuko je u svom domu napravio mali prijem u njegovu čast. bar sudeći po onome što je Habermas u poverenju rekao Džejmsu Mileru (James Miller) (Miller 1993: 334). "značajni predstavnik Frankfurtske škole i filozof od svetskog ugleda. piše Ven. 189 . kao i mnoga druga njegova dela (... Može se reći da ovaj mislilac koji seje razdor upravo zbog te svoje originalnosti kod nas još uvek ne nailazi na prijem koji zaslužuje". Fuko je to lično rekao Habermasu.).. u kojem je iznet zahtev za pozivanje Habermasa: "Profesor Habermas je". I zaista. a onda on na sednici nastavno-naučnog veća stavlja predlog na glasanje.). 30. kada pogledamo tekstove.

Bio sam toga dana sa Fukoom: otišao sam po njega u kancelariju i zajedno smo ušli u amfiteatar. Ako ne bude tako pojaviće se opasnost od toga da nas iracionalizam još jednom odvede prema sutrašnjicama koje uzmiču. jeste da se bori za "promišljeno obnavljanje veza između mod­ erne kulture i životne prakse". Smatrao ga je naslednikom kritičke tradicije Frankfurtske škole ("mislilac koji unosi razdor"). Bio je na Koležu tog jutra 7. 7 190 . u stvari. I onda Habermas poziva na neumoljivu osudu Ničea i ničeizma. marta. Došao je da se pozdravi sa Habermasom ušavši na vrata rezervisana za profesore. ali i politike. čak ni prvom. čiji je ton bio ledeno učtiv. Ibid. Razgovara se na engleskom. nekapitalističkim smerovima". diskretno je nestao i otišao u svoju kancelariju. Pol Ven se seća večere od 7. A onda smo počeli da razgo- 4 5 6 Pismo Pola Vena autoru ovog teksta od 20. ovaj mu je odgovorio: "Ne znam šta ti bi da ga pozoveš!" 5 Fuko se nije udostojio da prisustvuje tim pre­ davanjima. I tako smo se okupili nas četvorica. Nestao je nekoliko trenutaka kasnije rekavši mi da "ne želi da g u b i vreme" i da me čeka u svojoj kancelariji. Fuko čak nije bio u toku".. da se prevaziđe "mod­ erna". poče raspravom u kojoj je Habermas protestovao zbog ne znam više kakvog Miteranovog političkog stava iz te nedelje (. iskoristio je gužvu koja je vladala pred početak predavanja. A to će omogućiti da se "društvena modernizacija uputi u različitim.). 6 Sadržaj tih predavanja obuhvata prva četiri po­ glavlja knjige na kojoj je Habermas radio u tom tre­ nutku. j u n a 1993. koje je nazvao "anarhizujućim". kaže on.0 FUKOU Pitao sam Pola Vena ο ovom događaju i evo nje­ govog odgovora: "Ja i samo ja sam pozvao Haber­ masa na Kolež.Ti su pokreti odbacivanja. naročito nekih francuskih filozofa. A Habermas pledira da ne treba kriviti "kulturnu modernu". četvrti je bio Danijel (Defer /Defert/). Zato je bio zaprepašćen sadržajem predavanja. Kada je rekao Fukou koliko je zapanjen. Ali. što će reći "zapadnjački racionalizam koji je od kraja XVIII veka na ovamo predstavljao horizont na kojem je moderno doba samo sebe tumačilo". a još je više bio iritiran njime kao predavačem. marta 1983: "Fuko nije mogao da ne pozove Habermasa na večeru. da se razum podvrgne još radikal­ nijoj kritici kako bi se protresle njegove "gvozdene zidine". poznavao samo njegove stare radove kao što je Saznanje i in­ teres. Njihova meta su"postmodernizam"i želja.4 Ven pre­ cizira da mu je bila nepoznata čitava Habermasova intelektualna evolucija i da je. Današnji zadatak filozofije.. Fukoje bio iritiran i samim Habermasovim prisus­ tvom. već "društvenu modernizaciju" i pritisak ekonom­ skih imperativa i dirigovanih intervencija države. Razgovor. filozofije od životnog.7 Habermas se bavi i pokušajima. rođeni iz iscrpljenosti same moderne i od razdvajanja umetnosti od života. Filozofski diskurs moderne (Habermas 1988). Ovi su citati izvučeni iz otkucanog sinopsisa koji je deljen na Koležu na dan prvog predavanja. u dnu sale koja je bila krcata.

posle jedne Habermasove rečenice. u listu Jaz (za srpski prevod v. među njima nije bilo nikakve razmene. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu. osmehnuo se široko. videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339). septembra 1980. Critique. jun 1993. Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. ni javne. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa. U govoru iz 1980. i 22. sarkastično naglašavajući reč anarhista". Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. Fuko napravio dramsku pauzu. autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. koja su održana 7. Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike. Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. Evo kako je definisao "mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam. Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. ni privatne. On je. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . 794-799. Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. marta. Habermas 1981:966. 11. društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom" 1 1 . str. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. i 8. jula 1984. i rascep je bio toliko očigledan da je na kraju. Habermas 1986) Eribon 1983:33. koji je na francuskom objavljen 1981. ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta. kulture. Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 .8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali. članak je priređen posle prva dva predavanja.Takođe nije neočekivano što. Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima. 20. marta. okrenuo se prema njemu. Jürgen Habermas. Druga dva su održana 15. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno. Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". ali nisam bio zadovoljan rezultatom. dakle. avgust-septembar. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. 10 11 12 191 . U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. 1986. Ali.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. "Une fleche dans le coeur du temps present". Rekao sam to Fukou.

Habermas 1986) 10 11 Eribon 1983:33. 11. ni javne. među njima nije bilo nikakve razmene. Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 . ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta. "Une fleche dans le coeur du temps present". članak je priređen posle prva dva predavanja. Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. Druga dva su održana 15. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. 191 . Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. sarkastično naglašavajući reč anarhista". 12 Habermas 1981:966. jun 1993. okrenuo se prema njemu. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. i 22. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. 794-799. str. osmehnuo se široko. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno. Critique. Evo kako je definisao"mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam. Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima. ali nisam bio zadovoljan rezultatom. i rascep je bio toliko očigledan d a j e na kraju. Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa. posle jedne Habermasove rečenice. Ali. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom ". 20. i 8. On je. U govoru iz 1980. ni privatne. Rekao sam to Fukou. jula 1984. Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . koja su održana 7. koji je na francuskom objavljen 1981. marta. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. kulture. Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. u listu Jaz (za srpski prevod v. 1986. Fuko napravio dramsku pauzu. a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak. septembra 1980. Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. marta. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu. U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. avgust-septembar.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. dakle. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. Jürgen Habermas.Takođe nije neočekivano što. videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339).8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali.

Ali. priređena je. i 1960. kao preduslov za svaku raspravu. kao što smo videli. viđeno iz Nemačke u kojoj Niče ima posve drugačije značenje. Treba se složiti: možda bi neki ozbiljniji Habermasov pokušaj da razume francusku misao.) upotrebili Ničea. a objavljena je 1961. Dva duga poglavlja posvećena Fukou u Filo­ zofskom diskursu moderne iz 1985. kroz napor da jednom anistorijskom ra­ cionalizmu suprotstavi istorijsku nauku istorijskih razloga (sa idejom "genealogije" i pojmom kao što je epistema). Zapazićemo da je pozivanje na sedamdesete godine kao na epohu ponovnog otkrivanja Ničea u najmanju ruku čudno. osećajnosti. sa nekim Nemcima.. pokušavaju da 192 . ο suverenosti bića ili ο dionizijskoj poetskoj sili" (Habermas 1981:966). Na taj je način. i po pitanju proizvodnje kao i po pitanju recepcije. ovakva izvrtanja hronologije manje su značajna od Habermasove zatvorenosti u nemački kontekst. mora d a j e zaključio da takve klevete stav­ ljaju tačku na raspravu čak i pre nego stoje počela. doprineo tome da debata koju je hteo da započne bude plodnija. Iz svih njih isijava duh Ničea koji je ponovo otkriven sedamdesetih godina" (Habermas 1981:966). Žorž Bataj je umro 1963. smerno zabrinemo z b o g t o g a što su neki francuski filo­ zofi (Fuko. na koju Habermas ovde veoma jasno aludira ("dionizijska poetska sila"). A evo i nastavka: "U Francuskoj ta težnja ide od Žorža Bataja (Georges Bataille) do Deride. bilo da se radi ο volji za moć. njegova knjiga ο Ničeu potiče iz 1943. pripisuju jednu daleku i arhaičnu osnovu. Što se tiče Istorije ludila. Otuda neophodnost.).0 FUKOU silama mašte. Burdije za primer uzima upravo odnos prema Ničeu i suprotnosti između Fukoa i Habermasa: "Pre nego što se. da se. moglo da izgleda kao restau­ racija iracionalizma. a to je "generator neverovatnih nesporazuma"...a koji Niče? onaj iz Genealogije morala kod Fukoa mogao da ispuni u jednom filozofskom prostoru u kojem je dominirao subjektivističko-spiritualistički egzistencijalizam sa podrškom univerziteta (. ne nose sa sobom prostor koji ih je proiz­ veo". nacionalni intelektualni prostori i kategorije percepcije koje oni nameću i ulivaju". ili bar moguća. a Habermas je na suprotstav­ ljanju iracionalizmu izradio svoj filozofski projekat" (Bourdieu 1990:1-10). između 1956. i već je tride­ setih godina bio posvetio nekoliko značajnih tek­ stova svom omiljenom autoru. subjektivnog iskustva. Fuko mogao da doprinese nečemu što bi. u kojem se svako pozivanje na Ničea smatra sumn­ jivim i uvek se prilepljuje za konzervativce. Kao što zapaža Pjer Burdije (Pierre Bourdieu): od zemlje do zemlje "tekstovi cirkulišu bez svog kon­ teksta. Delez /Deleuze/. koji je bez sumnje pročitao taj članak u re­ viji Kritik. Ali Fuko. preko Fukoa. da uđe u Fukoove razloge. trebalo bi da razumemo kakvu je funkciju Niče .. podvlači Burdije. uzme u obzir "učinak prizme kroz koju se prelamaju. na mani­ hejski način razumu suprotstavljaju princip koji može samo da bude prizvan.

izlaganje je ostalo potpuno isto i izražava toliko nerazumevanje da je malo verovatno da bi Fuko. Fuko je unapred insistirao na istorijskokritičkom postupku koji je takođe bio njegov kada je pisao Folie et deraison. može se reći i da jeste i da nije u pravu. Ali Fuko je odavno prekinuo tu ontološku potragu koja je prožimala Istoriju ludila i koja je snažno izražena u predgov­ oru iz 1960. toliko je ta problematika udaljena od njegovih teorijskih interesovanja 1 3 . Taj razlog je što je Fuko bio. 857-872.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pronađu bolje argumente (Habermas 1988). izgledala mu je kao povratak na esencijalistički način mišljenja. Ovaj se članak može pronaći i u specijalnom broju revije Kritik posvećenom Fukou. "Teorija komunikacionog delanja" koju je Habermas razvio od svog "lingvističkog zaokreta" izgledala mu je kao povlađivanje dnevnom ukusu starih trabanata univerzitetske filozofije. Kako bi Fuko mogao da suprotstavi Habermasovim kri­ tikama ono što je radio i mislio. i koji je jedini opstao i u njegovim poslednjim radovima. videti Huberta Dreyfusa i Paula Rabinowa. kao povratak na utopiju ο jednom blistavom svetu bez priključaka sa realnim svetom. "arhaična" iskustva. bar od Nadzirati i kažnjavati. Ideja ο analizi uslova u ko­ jima se može ostvariti entitet "idealne reči" koji pret­ postavljaju sve upotrebe jezika. ali više nije. 193 . nije mislio i čega se odavno odrekao? Fukoov se animozitet može objasniti i činjenicom da je imao utisak kako u zaokretima Habermasove misli od sedamdesetih godina na ovamo nastaje sve ono čemu se suprotstavljao i iz tog se suprotstavljanja filozofski izgradio. ako smemo tako da kažemo. u kandžama svoje prošlosti. Ali. govori ο Fukoovom oduševljenju "dionizijskom poetskom silom". odsečen od realnih praksi. to je bilo tačno. str. u osnovi. kao što je ludilo. avgust-septembar 1986. a među njima i Habermas. Rabinow 1989). a i da biste se upoznali sa odličnim izlaganjem ο ovim problematikama. kada je Habermas kritikovao upravo ono što on više nije radio. osetio želju da nadugačko odgovori i da započne dijalog u okviru koji je post­ avio Habermas. 13 Ο nemogućnosti ove debate usled prevelike udaljenosti ovih problematika. Kritika koju su mu upućivali neki Nemci. S obzirom na to da je razmatrao Fukoovo delo bez ikakvog obzira za tu vremensku razliku i da je čitao sve Fukoove tekstove kao da njihov autor još uvek prihvata sve njihove pove­ zanosti i korelacije. velikim se delom sastojala od zamerki što želi da iza oblika racionalnosti pronađe iskonska. Habermas je mogao samo da učvrsti Fukoov neprijateljski i odbojan stav."Qu'est-ce que la maturite? Habermas. Njegova iritiranost onime što je smatrao vraćanjem na najtradicionalniju misao bila je još jača zbog toga što g a j e već neko vreme veoma zanimala Frankfurtska škola. U tom smislu debata nije bila potrebna: sve što je Fuko pisao predstavljalo je opovrgavanje onoga što je Habermas gurao napred. Kada Habermas 1980. u kojoj je otkrivao upravo obrnuti pokret. Upravo je iz prekida sa takvim tipom filozofija ap­ straktnog univerzalnog Fuko izveo svoju "analitiku moći". Postoji razlog za to što debata između Fukoa i Habermasa nije mogla da se odigra. da je mogao da pročita ti knjigu (umro je pre nego što se pojavila). Foucault et les Lumieres" (Dreyfus.

kada je pisao Nadzirati i kažnjavati. kaže on. To je dovelo do spora oko autorskih prava. U Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1975. U razgovorima sa Dučom Trombadorijem (Ducio Trombadori) iz 1978. kaže Fuko. Istorija tog dela pod nazivom Punishment and Social Structures.s 16 Citiram originalni francuski tekst skinut sa trake. dovodi do niza tekstova u kojima Fuko podvlači tu duboku naklonost. Institut je poz­ vao kriminologe. Ta objava intelektualnog bratstva iz 1978. Fuko se poziva na knjigu koju je 1939. Bez sumnje je počeo da obraća pažnju na taj pokret i pre tih prevoda.tvrdio je da je u Francuskoj došao trenutak kada se "taj problem Aufklärunga može nanovo smatrati veoma bliskim zahvaljujući radovima Frankfurtske škole" (Foucault 1990: 43). koji je nastao kao rezultat istraživanja koje je subvencionisao Institut tridesetih godina. Pošto je Georg Ruše emigrirao u Pal­ estinu."U tom su smislu".. Nešto dalje je govorio o tom "problemu koji nas gura u bratski zagrljaj sa Frankfurtskom školom. . Sve ove podatke izvlačim iz knjige Rolfa Vigeršausa (Rolf Wiggershaus) (Wiggershaus 1993:220-221). poklapanje svog postupka sa teorijskim pokušajima tog pravca nemačke filozofije. koju je Fuko pažljivo pročitao. uopšteno o Otu Kirhajmeru. 194 . na prvom mestu. u Njujorku objavio Institut za društvena istraživanja i koju su potpisali Georg Ruše (Georg Rusche) i Oto Kirhajmer. 14 Dijalektika prosvetiteljstva Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera prevedena je na francuski 1974. Fuko. Horkhajmera takođe 1974. . Izgleda da je Maks Horkhajmer sma­ trao tu knjigu delom od nevelikog značaja 1 6 . (Payot). taj je zadatak dodeljen Otu Kirhajmeru koji je procenio da je potrebno preraditi tekst u većoj meri. koju je napis­ ao Kirhajmer (Kircheimer) u Sjedinjenim Državama". str. prilično je složena.prvom od nje­ govih tekstova posvećenih Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" . Pomračenje uma M. objavljena je na francuskom 1977. Fuko 1997) Fuko sa toplinom komentariše "veliku knjigu Rušea i Kirhajmera" u kojoj možemo.radi ekspertize i oni su predložili neke izmene. Fuko je počeo strastve­ no da čita te stare knjige u kojima je otkrivao prob­ leme oko kojih se njegov rad neprestano vrteo 14 . Nekoliki su prevodi sredinom sedamdesetih godina skrenuli pažnju francuske intelektualne sredine na Adorna i Horkhajmera (Horkheimer).0 FUKOU U izlaganju koje je podneo pred Francuskim filozofskim društvom u maju 1978. (Jay 1977). a Adornova Negativna dijalektika 1978.. Knjiga Martina Džeja (Martin Jay) o Frankfurts­ koj školi. analizu konkretnih kaznenih sistema kao "društvenih pojava o kojima ne mogu da nas izveste samo pravni okviri društva i njegovi etički izbori". 217-223." (Foucault 1990:45)."Ruše i Kirhajmer doveli u vezu različite kaznene režime i proizvodne sisteme u kojima su se očitovali". Polazna tačka mu je jedan obiman rukopis Georga Rušea pod nazivom Marche du travail et droit penal. (Payot). Uvod i poglavlje o XX veku u potpunosti pripadaju Kirhajmeru. (Gallimard). međutim. "naći izvestan broj suštinskih repera" i. Fuko zaista kaže da se zainteresovao za Frankfurtsku školu pošto je pročitao "knjigu o mehanizmima kažnjavanja. i naziva to delo"izuzetnim" (Trombadori 1981) 1S .

U jednom intervjuu iz 1978. knjiga je doživela rehabilitaciju kroz Fukoa. mogu Vas uveriti. dakle. Ovu temu razvija u predgovoru koji piše 1978. iznenaditi. Poređenje ovih dvaju verzija m n o g o govori o evoluciji Fukoove misli u poslednjim godinama života. ovaj se predgovor pojavio na francuskom sa ispravkama koje je načinio Fuko pred samu smrt .). postiže učinak oslobađanja samo pod uslovom da uspe da se os­ lobodi samog sebe"' 7 .Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pravi otklon od te "stroge korelacije" kojoj bi.pod naslovom: "La vie: I'experience. susret koji je mogao da se odigra na preseku istorije nauka i na "pitanju istorije raciona­ lnosti". ni jedan jedini put nisam bio čuo za ime frankfurtske škole od ijednog mog profesora"(Fuko 1984b: 159). Razuma koji.. Očigledno je da te "zamerke" proizilaze iz Fukoovog odnosa prema marksizmu.to je bez sumnje poslednji tekst koji je imao vremena da ponovo vidi pre objavljivanja . kaže. dodaje Fuko. "bez sumnje imalo što-šta da se zameri". veoma se razlikuje od njegove sud­ bine u Nemačkoj. može da napiše: "Kad bi trebalo da izvan Francuske potražimo nešto što odgovara radu Kavajea (Cavailles). više nego ikada na dnevnom redu: 17 Foucault 1978: IX-XX. Ne treba se.. Fuko. u meri u kojoj je pitanje prosvetiteljstva. 195 . naročito razgovori sa Dučom Trombadorijem. sopstvenoj analizi u terminima disciplinarnih tehnologija (Fuko 1988: 108). la science" (Foucault 1985:3-14). Čitav početak teksta ispunjenje njegovim razmišljanjem na temu Aufklärunga. dakle."Nemačka ga je filozofija oblikov­ ala kroz istorijsko i političko promišljanje društva". za američko izdanje knjige Žorža Kangilema (Georg­ es Canguilhem) Le Normal et le pathologique. shodno tome. Pošto ju je Horkhajmer potcenio. zbog centralnog mesta koje u savremenim intelektual­ nim debatama u Francuskoj zauzima istorija nauka i "naročiti oblik koji joj je dao Ž. kaže on. Koarea (Koyre) i Kangilema. Kangilem". što će reći pitanje sadašnjeg trenutka i njegovih značenja. Ali njegovo interesovanje za Frankfurtsku školu uskoro će se proširiti na čitav taj pravac. u suštini se radi o proučavanju razuma čija strukturalna au­ tonomija u sebi nosi istoriju dogmatizama i despotizama. kao i u nemačkoj kritičkoj teoriji. 0 tome svedoče bro­ jni intervjui. U tim razgovorima Fuko primećuje da je Francuska gotovo ignorisala Frankfurtsku školu isto kao stoje ignorisala "pravac veberovske misli": "Dok sam ja bio student. Sudbina tog pitanja u Fran­ cuskoj. dok je u Francuskoj "istorija nauka poslužila kao os­ lonac" tom filozofskom pitanju. kojoj pribegavaju "odlični nemački istoričari i so­ ciolozi Frankfurtske škole". Fuko suprotstavlja analizu "ekonomističkog tipa". Fuko tada počinje da žali što se nije dogodio susret između francuske filozofije i Frank­ furtske škole. bez sumnje bismo ga pronašli u Frankfurtskoj školi (. U istoriji nauka u Fran­ cuskoj. i jedan intervju Žerara Rolea (Gerard Raulet) iz 1983 (Fuko 1984b). Druga tema koja je zadržala Fukoovu pažnju na knjizi Rušea i Kirhajmera jeste ideja da "kaznene sisteme u našim društvima treba razmatrati u ok­ viru'političke ekonomije'tela" (Fuko 1997:31).

Ta se dvostruka fili- Tekst je osetno drugačiji u Revue de metaphysique et de morale: "Dva veka po svom pojavljivanju. Kakva je. istorijska. ali i uskraćen za nešto zadovoljstva. Aufklärung se vraća: i to istovre­ meno kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na raspolaganju. da se ranije upoznao sa Frankfurtskom školom. Ovde citiram originalnu transkripciju na francuskom. čovek jednostavno ne zna da li da se zbog toga raduje ili da očajava". "Ali". i kao način na koji će se zapitati o svojim ograničenjima i o moćima kojima se koristio. mnoge greške ne bih načinio. bio bih pošteđen velikog rada. dakle. kul­ turna. Fuko ipak zamera Frankfurtskoj školi da je os­ tala zatvorena u tradicionalnu koncepciju "sub­ jekta". činim to sa grizom savesti onoga koji je to morao da pročita ranije. mnoge stvari ne bih rekao. već kao način da se zapita o svojim ograničenjima i o moćima koje je zloupotrebio.0 FUKOU "Posle dva veka Aufklärung se vraća: i to ne kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na ra­ spolaganju. društvena. jer. Ra­ z u m kao despotska prosvećenost" (Foucault 1978: IX-XX) 1 8 . Ti retrospektivni uticaji. Problem u kojem se svi praćakamo. 19 196 . Fuko zbog toga žali utoliko više što bi. postavila "suštinski problem". veoma jasno formulisala probleme koji su naši" (Trombadori 1981 ) 1 9 . koja je i "filozofski zastarela" i prepuna "marksističkog humanizma". a to je problem "učinaka moći koji su povezani sa vršenjem racionalnosti" koja se istorijski i geografski kovala na Z a p a d u počev od XVI veka. procedura. U razgovorima sa Trombadorijem izražava se u gotovo identičnim terminima: "Kada priznajem sve te zasluge Frankfurtske škole. možda bih bio toliko zaveden da ne bih radio ništa drugo već bih samo njih komentarisao. koji žali što to nije ranije učinio i koji sebi kaže sa izvesnim kolebanjem: da sam pročitao ova dela. naučna sudbina zapadnih naroda duboko je povezana sa pribegavanjem tom obliku racional­ nosti. izbegao "mnoge gluposti" koje je izgovo­ rio i "mnoga skretanja" koja je načinio sledeći sopstveni put. kaže Fuko. dodaje on. kako kaže. priroda tog "ogromnog uticaja"? Frankfurtska škola je. da sam ih pročitao veoma mlad. Želim da kažem da je Frankfurtska škola veoma neočekivano. tehnika."kako razdvojiti tu racionalnost od mehanizama. Ali ta istosmernost. ti ljudi koji su mogli da na vas imaju ogroman uticaj i koje ste otkrili tek u godinama kada ste taj uticaj 18 mogli da podnesete. Ekonomska. učinaka moći koji je prate i koju podnosimo toliko loše kao da je oblik represije svojstven kapitalističkim i možda socijalističkim društvima? Zar ne bismo iz toga mo­ gli da zaključimo da se obećanje Aufklärunga da će dosegnuti slobodu vežbanjem razuma preokrenulo u vežbanje razuma koje sve manje i manje obećava slobodu? Suštinski problem. Razum kao despotizam i kao svetlost" (Foucault 1985:7). ta bliskost koju Fuko us­ postavlja između francuskog istraživanja u istoriji nauka i kritičke teorije nije urodila istinskim susretom.

nije da pronađemo svoj izgubljeni iden­ titet. I Sartr to kaže. provereno autentičnu.. Kako da je razumemo? Za mene ono što treba da se proizvede nije sam čovek onakav kakvog ga je priroda nacrtala i kakvim ga je njegova suština opisala. uvek sam držao do sopstvene istorijske analize stvari. 20 Ovo pojašnjenje rasvetljuje Fukoove reči iz j e d n o g intervjua iz 1983. treba sići na dno rudnika" (Foucault 1983a: 22) 197 . Zatim zato što je apsurdno upućivati na razum kao na entitet suprotan ne-razumu. Nikada se nisam zadovoljavao ra­ dovima drugih istoričara. to je sigurno [. Fuko propoveda obrnuti stav: "Treba sami da obavimo posao. dodelivši sebi za­ datak da tu istoriju uzmu u obzir kako bi od nje načinili neku vrstu eksplikativnog zaleđa". Fuko upućuje još jednu zamerku predstavnic­ ima "kritičke teorije": što su se veoma malo bavili "istorijom u punom smislu": "Pozivali su se na jednu gotovu istoriju. Želeo sam da säm stvaram istoriju" (Tromba­ dori 1981) 2 0 Taj intervju iz 1978. koju su potvrdili brojni dobri istoričari. Fuko grabi i priliku da odgovori na neke polemičke strele koje su mu upućene: "Kažu da sam poricatelj istorije. ovi su gutači istorije. bio je ugovoren sa no­ vinarom komunističkog dnevnika L'Unita.suprotstavlja projektu oslobođenja. prilično marksistički nastrojeni. na drugačijoj osnovi distancira od Frankfurtske škole. Konačno. već moramo da proizvedemo nešto što uopšte ne postoji i nemamo pojma šta bi to moglo da bude" (Trombadori 1981).koji obogaljuju čoveka i udaljuju ga od njegove suštine . U tome je moja greška. Tu se vrtimo oko jedne Marksove rečenice: čovek proizvodi čoveka.]. A ja bih rekao: oni nisu poricatelji istorije. onakvu kakvu su je istoričari za njih sažvakali. "A propos des faiseurs d'histoire". da oslobodimo svoju utamničenu prirodu. koji vraća čoveka njego­ voj prirodi: "Ne mislim da je Frankfurtska škola u stanju da na bilo koji način prizna da ono što trebamo da radimo. da pokrenemo svoju suštinu. Fuko se. već da idemo pre­ ma nečemu sasvim drugačijem. odgovarajući na pitanja Huberta Drajfusa i Pola Rabinova. zato što bi nas takav proces osudio na to da igramo proizvoljnu i dosadnu ulogu racionaliste ili iracionaliste. što objašnjava neke opaske i neke pregibe.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE jacija nalazi u srcu njene problematike koja repre­ siju i otuđenje . Fuko verovatno ima na umu Frankfurtsku školu (između ostalih) kada izjavljuje d a j e filozofsko promišljanje već d u g o išlo da "traži u čitanju istorijskih dela materijal koji je smatran "sirovim" i samim tim'tačnim'". Najpre zato što prostor koji treba pokriti nema ništa sa krivicom ili nevinošću. Čak i kada se pozivam na njih.. kojoj ipak odaje priznanje: "Treba li suditi razumu? Po mom mišljenju ništa ne bi moglo biti sterilnije od toga. koju su mogli da pronađu već napisanu. U sas­ vim drugačijem kontekstu. razotuđenja. gutaju je gotovu.

Možda bismo pogrešili kada bismo ovu izjavu smatrali čisto polemičkom. koju smo često slušali. Ali. 198 . Fuko se vraća na ovo pitanje i nastoji da suprotstavi Habermasa "kritičkoj teoriji" Frankfurtske škole 2 1 : "Verujem da povika. Na jedno Rabinovljevo pitanje o Habermasovim kritikama./)." (Foucault 1984a: 300). smrt. Nešto dalje Žerar Role ispituje Fukoa o Habermasovoj kritici "postmodernog" pravca. koji se pojavio u časopisu Treći Program. Ali istina je da taj pojam. u frankfurtskoj školi i u svakom slučaju za m n o g e istoričare nauke kao što je Kangijem. operiše kao d a j e nemoguća racionalna kritika racionalnosti. Moj cilj. kao što je Kangilem. zločin.. U intervjuu sa Žerarom Roleom iz 1983. Fuko se iznenađuje: "Šta nazivamo post-modernizmom? Nisam u toku" (Fuko 1984b: 165). radilo o izolovanju jednog ob­ lika racionalnosti koji je proglašen dominantnim i kojem je dat status razuma. u sva­ kom slučaju staje pokrivala u Habermasovoj tema­ tici. A i Fukoovo iznenađenje samo je delimično hinjeno. bolest. koja su ipak važna i dragocena. a sve kako bi od toga napravili nešto što izgleda kao jedan od mogućih oblika delovanja racionalnosti" 2 2 . seksualnost. koja je često bila na delu u svakoj kritici razuma i svakom kritičkom istraživanju istorije racionalnosti (ili prihvatate racionalnost ili ostajete žrva iracionalnosti). moj je cilj da predložim drugačiji modus analize odnosa između racionalizacije i moći. već analizirati proces kroz razne oblasti od kojih svaka upućuje na neko suštinsko iskustvo: ludilo. Mišel Fuko razvija sličan iskaz. ovaj deo glasi: "Mislim da učena. Evo kako on to objašnjava: 21 Treba zapaziti da Habermas kritikuje Adorna i Horkhajmera u Filozofskom diskursu moderne. verujem da se od Maksa Vebera u Frankfurtskoj školi i kod mnogih istoričara nauka. osim retkih izuzetaka. U j e d n o m razgovoru sa Polom Rabinovim iz 1982. nikada nije upotrebljen u Francuskoj. itd. Bez sumnje je mudrije ne razmatrati globalno racionalizaciju društva ili kulture. protiv svake kritike razuma ili svakog kritičkog istraživanja o istoriji racionalnosti (bilo da prihvatate racionalnost. Dobro je zapazio srodnost njihovog postupka sa Fukoovim. od Maksa Vebera. ur. U srpskom prevodu sa engleskog. u nastavku će biti korišćen postojeći pre­ vod /prim. ili kao da je nemoguća racionalna istorija svih granjanja i svih bifurka­ cija. bilo da padate u iracionalizam) nastaje iz shvatanja da nije moguće racionalno kritikovati racionalnost. Sigurno je da je Fuko veoma dobro znao šta pokriva etiketa "postmodernizma".0 FUKOU Hoćemo li pokušati da analiziramo taj tip racio­ nalizma koji je naizgled svojstven našoj modernoj kulturi i koji svoje sidrište nalazi u Aufklärungul Takav je bio pristup nekih pripadnika Frankfurtske škole. eventualna istorija razuma. on odgovara: "Postoji taj problem koji je pokrenuo Habermas: ako o d b a c i m o Kantovo ili Veberovo delo. to bilo pitanje izolovanja dominantnog oblika obdarenog statusom j e d n o g j e d i n o g razuma racionalnosti da bi se pokazalo kako je to jedini m o g u ć i oblik od tolikih drugih"/Fuko 1984b: 159-160/. međutim.. u prevodu Borislave Sašić. istoriju koja pri­ pada razumu. koje je Eribon preveo sa engleskog. Mislim da je. 22 Foucault 1983b: 201. nije da načinjem raspravu o njihovim delima. (Ovo je prevod navoda na francuskom. ili pisati racionalnu isto­ riju svih grananja i svih račvanja.

predložio da se sa nekolicinom američkih kolega sastanemo u novem­ bru 1984. to sam uvideo doduše tek kada je u maju ove godine objavljen jedan izvod iz Fukoo­ vog predavanja". čiji je sažetak objavljen u Le Magazine litteraire u maju 1984.. na jednoj internoj konferenciji. Kada se prisećao istog projekta za seminar na Berkliju. jer mi nije jasno šta to može da podrazumeva (. da odgovori na to pitanje: koji to razum mi koristimo? Kakve su njegove istorijske posledice? Koja su njegova ograničenja i opasnosti?" I onda Fuko kreće u protivnapad:"Ako je krajnje opasno reći d a j e razum neprijatelj koga treba ukloniti. ono što mislimo i što činimo ?" (Foucault 1984d:32) 2 4 na primer. Habermas je predložio da tema seminara bude 'modernizam'.) Ali ono što mi takođe nije jasno jesu vrste problema koje postavlja ovaj termin . u L'lmpossible Prison:"Poštovanje racionalizma kao ideala ne srne da se izražava kroz graju kako bi se sprečila analiza racionalnosti koje su realno primenjene" (Foucault 1980:317)..da je rasizam formulisan na osnovi pobedonosne racio­ nalnosti društvenog darvinizma koji je na taj način postao jedna od najtrajnijih. 199 .Videti i njegovu repliku Morisu Agilonu (Maurice Agulhon). pošto je Fuko umro u junu 1984. Dok mi je jasno da se iza onoga što je poznato kao strukturalizam nala­ zio određeni pojam . taj događaj koji naziva­ mo Aufklärung i koji je odredio. 23 Habermas 1986: 299. U potpunosti se slažem sa tim. problem sub­ jekta i preoblikovanje subjekta . Ali. već da bih pokazao u kolikoj su meri stvari dvosmislene .ne shvatam koji je to problem zajednički ljudima koje nazivamo post-modernistima ili post-strukturalistima" (Fuko 1984b: 166). nije održan. nisam znao za jedno predavanje koje je tada držao upravo o ovoj temi. neposredno ili posredno. naravno.polazeći od jednog teksta. preko Ničea ili Maksa Vebera. nadam se. ili do Habermasa.a to ne kažem da bih kritikovao racionalnost. isto tako opasno jeste i tvrditi da nas svaka kritička upitanost o toj racionalnosti vodi ka riziku od iracionalizma. ja sam njegov poziv razumeo kao poziv na jednu diskusiju. ali pitanje koje moramo sebi da postavimo pot­ puno je drugačije: mislim d a j e od XVIII veka veliki problem filozofije i kritičke misli bio.opšte uzevši. na Berkliju je održao predavanje o Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" Tu pominje Habermasa na početku izlaganja: "Od Hegela do Horkhajmera. 23 Seminar. dakle. Prirodno. u kojoj bismo (. Habermas je govorio kao d a j e Fuko bio taj koji je želeo sučeljavanje: "Kada mi je marta 1983." (Foucault 1982:18-19).). rizikujemo da padnemo u iracionalizam. još uvek je i. ne postoji filozofija koja. nije bila suočena sa istim pitanjem: šta je. ono što danas jesmo. koji u neku ruku otvara filozofski diskurs moderne.) raspravljali o različitim interpretacijama moderne .. u jesen 1983.. Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost?. najpostojanijih komponenti nacizma. Zabrinut sam. Ali ovo nije bila baš intencija koju je Fuko imao na umu u svome predlogu. bar jednim delom. da bismo diskutovali o onom spisu koji se pojavio pre 200 godina. Ne treba zaboraviti . biće.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE "Amerikanci planiraju seminar na kome bi tre­ balo da učestvujemo Habermas i ja. Habermas aludira na Fukoov kurs na Kolež de Frans (januar 1983.ili kako bi oni mogli biti zajednički ljudima za koje se sma­ tra da su 'post-modernisti'.

napisati lep članak povodom Fukoove smrti. na linije prisile. lako su im naslovi isti. beleži Fuko u jednoj od svojih knjižica. a čas razbesnela. Prilično je zna­ kovito što Fuko terminima "stav". dijaloga (Habermas 1986). ne uvodi ponovo transcedentalnosti koje se pret­ vara da izbacuje (što Habermas naziva njegovim "kriptonormativizmom"). onome koji u inercijama i prinudama sadašnjeg vremena ukazuje na slabe tačke. može se pročitati ova rečenica koja to izvanredno definiše: "Sanjam o intelektualcu koji uništava do­ kaze i univerzalnosti. gotovo u potpunosti posvećen kursu o Kantu i Aufklärungu na Kolež de Frans. Zato što je Fuko želeo da ukine upravo to pribegavanje univerzalnim normama. "filozofski život". sada zaključenog. i to posle toliko zakašnjenja i peripetija. Shodno tome. Načiniti genealogiju "sub­ jekta" značilo je odbiti svako pravo na postojanje univerzalnosti kako bi se pokazalo da je čovek od glave do pete istorijsko biće: nema antropoloških konstanti. ima samo istorijskih oblika postojanja. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993. dužni smo da podsetimo na sirovu pojednostavljenost tekstova kako bismo zaključili da se Habermasove zamerke vrte u prazno: čemu podvlačenje činjenice da se Fuko ne oslanja na univerzalne norme. kada je cilj čitavog Fukoovog rada da pokaže kako te norme ne postoje"? Što se tiče neiscrpne debate e da bi se saznalo da Fuko možda. nema univerzalnih normi. Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). opisuje položaj onoga ko shvata da vrši istorijsku i kritičku analizu "onoga što da­ nas jesmo". Zadatak filozofa po nje­ govom mišljenju jeste da omogući da se istoričnost pojavi iza svakog zahteva za univerzalnošću: "Ne treba samleti univerzalnosti u mašini istorije". Habermas je zamerao Fuk­ ou da svoju političku kritiku nije zasnovao na uni­ verzalnim normama. "već treba provući istoriju kroz misao koja odbija univerzalnosti" (Foucault u: Defert 1994: 56). kao da je hteo da oda Fukou počast zbog j e d ­ nog. to je upravo ona vrsta školske vežbe koje se Fuko užasavao i koja bi ga čas razveselila. i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. Znači li to da rasprava tek što nije bila započeta. "ograničenja koja su nam postavljena" 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom. jer je previše obuzet sadašnjošću" (Fou­ cault 1977). ovaj se tekst m n o g o razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež de Frans u januaru 1983. o onome koji se neprestano premešta. ovde su u igri suštinski različiti filo­ zofski izbori i nepomirljivi stavovi. uprkos hiljadama stranica koje su već napisane oko ove "debate" i uz rizik da nas obeleže kao protivnike filozofskog dijaloga. U njegovim očima ta politika nije mogla ništa do da uspostavi proizvoljnost. ne zna g d e će biti ni šta će raditi sutra. sa svoje strane. U stvari. ne računajući ovaj nekrolog. A u jednom veoma delezovskom pasusu iz jednog intervjua iz 1977. 200 . "filozofski ethos". na otvore. i da ju je samo smrt onemogućila? Kada pročitamo Fukoove tekstove o prosvetiteljstvu i Habermasovu polemi­ ku. ne možemo videti kako bi to bilo moguće. protiv svoje volje.0 FUKOU Habermas će.

koje zahteva zaokret kroz erudiciju. a is­ tovremeno sebi dodeliti ulogu onoga ko organizuje dijalog.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE i "mogućnosti za njihovo prevazilaženje". An Interview" (Foucault 1984c: 373-380). Od početka ovog razgovora. Fuko je . reći će neko.da suoče svoja gledišta po pitanju Aufklärunga i Kantovog teksta? A moći ćemo i da se zapitamo o tračku perverznosti i prepredenosti koji se morao nastaniti u Fukoovom karakteru kako bi on bio sposoban da sa takvim ma­ jstorstvom igra na dve table istovremeno: napasti Habermasa s boka jednim novinskim člankom. kroz uranjanje u svet arhiva 2 5 . Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). avaj. profesori sa Berkli univerziteta došli su na ideju o tom susretu koji je trebalo da bude organizovan u dve ili tri sesije 2 6 . a nema razloga da u to sumnjamo . prilično blizak Habermasovim tezama 2 7 . objavio je Pol Rabinov u svom Foucault Reader. u čemu je Habermas. i Martin Džej.kao i Habermas . sačinjen od nestrpljivo­ sti pred realnošću koja nas pritiska i sitničavosti u radu čiji je cilj da minira osnovu dokaza. Može se reći da ste se vi više bavili etikom. Prvo pitanje koje mu je postavljeno očigledno se tiče kritike koju je Habermas uputio "Ničeovim naslednicima": "Danas u Sjedinjenim državama imamo bro­ jne rasprave kako bi se vaš rad uporedio sa radom Jirgena Habermasa. lako su im naslovi isti. služio kao uzor velikom broju francuskih esejista. 201 . Habermas se formirao 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom. kojoj su prisustvovali i ČarlsTejlor (CharlesTaylor) i Ričard Rorti (Richard Rorty). kada je Pol Rabinov u aprilu 1983. 26 27 Razgovor sa Polom Rabinovim. predstavlja. kao što Fuko kaže kroz jednu divnu formulu koja sve to sadrži. Možemo se opkladiti da je taj fukoovski ethos. 25. a da mu istovreme­ no predloži . ovaj se tekst mnogo razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež d' Frans u januaru 1983. Tu debatu. Ali. jedan od poslednjih predstavnika Frankfurtske škole. The Adventures of a Concept from Lukäcs to Habermas (Jay 1984:507). po tom se pitanju treba vratiti na isto­ riju i činjenice. univerzalnim pravilima. Šta g o d Habermas rekao. bio nosi­ lac jedne progresivističke i emancipatorske snage koja je u najmanju ruku ravnopravna sa filozofskim disertacijama o normama. pod naslovom: "Politics and Ethics.ukoliko je Habermasova priča tačna. Fuko razbija u paramparčad jedan od Habermasovih argumena­ ta. i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993. maj 1993. Martin Džej se nadugačko priseća opozicije Habermas/Fuko na kraju svoje knjige Marxism and Totality. dakle. u svom domu u Berkliju organizovao raspravu u kojoj su učestvovali Leo Levental (Leo Löwenthal). Ali.pris­ tao na taj princip. nije Fuko bio taj koji je želeo da se taj seminar održi. rad na genealoškom istraživanju ako nije uslov i način za oslobađanje? Istorijsko i kritičko istraživanje. Šta je. U stvari. "subjektu". kako je Fuko mogao da odbaci ideju o debati sa Habermasom. "strpljivi rad koji uobličuje nestrpljivost slo­ bode" (Foucault 1984d: 50). itd. a on politikom. Održana je i priprema za jednu takvu debatu. istoričar ovog pokreta.

Pošto je objasnio u kojoj je meri Hajdegerova misao prestavljala političku katastrofu. Ton njegovih napada na Fukoa . m o g u da posluže bilo kakvim ciljevima" (Foucault 1984:373-374). još tačnije. uprkos pristanku koji je Fuko manje ili više nerado dao kako bi otišao dalje. Učenici ovog filozofa će možda reći da je Fuko dostigao svoj zenit i da nije bio sposoban da izbegne finu mrežu zamerki koju je istkao Habermas. dakle. pisao taj kantovac i koji su bili u potpunosti nacistički". I dodaje: "Nedavno sam doživeo isto iskustvo sa Maksom Polhencom (Polhenz). na povratak pošiljaocu. artefakt proizveden u američkom intelektualnom kontekstu. koji je nadahnjivao njegov način bivstvovanja u intelek- 202 . zar ne?" Fuko odgovara: "To je tačno. Kada je Habermas bio u Parizu.'Najbolje'teorije ne sadrže naročito učinkovitu zaštitu od katastrofalnih političkih izbora: neke velike teme. To je prilično neverovatno i preostaje nam samo da ga odbacimo. govorio mi je o jednom od svojih profesora koji je bio veliki kantovac. mislim da moramo prepoznati neko­ liko činjenica: 'analitička' veza između filozofije i konkretnog političkog stava onoga koji se na nju poziva veoma je tanana. Uprkos tom nacrtu za raspravu. Nema potrebe da se precizira da ništa od svega ovoga ne osuđuje stoicizam ili kantizam. U tome što mi je rekao postoji jedna stvar koja me je zbunila i o kojoj bih voleo da sam ranije više razmišljao..). koji je propovedao uni­ verzalne vrednosti stoicizma (. Pol Rabinov kaže da je uveren da Fukoa u suštini nije zanimalo sučeljavanje sa Habermasom.. Ali. Moglo bi za to da postoji i jedno. Fuko se nikada nije potrudio da odgovori na Habermasove kritike. Konačno.0 FUKOU kroz razmatranje Hajdegera kao politički katastro­ falnog naslednika Ničea. veoma poznat tridesetih godi­ na.Ta"debata"Habermas/ Fuko jeste. Nemačke neokonzervatvce vidi kao konzervativne Ničeove naslednike.a i na Deridu uopšte ne navodi na takvu pomisao. On Hajdegera pridružuje nemačkom neokonzervativizmu. pre svega. ova društvena činjenica: osim nekoliko uopštenih izl­ aganja o zaokretu u ovom ili onom intervjuu. sociološko objašnjenje: kod Fu­ koa je postojao duboki filozofski aristokratizam. mnogo umesnije. dugo smo razgovarali i bio sam zapanjen što čujem u kolikoj je meri problem Hajdegera i političke im­ plikacije Hajdegerove misli za njega značajan i ur­ gentan. Ti napadi više drže do objave rata neprijateljima koje treba dotući nego do volje da se započne dijalog. koji uostalom liči na kraj odbijanja ili. od čitave ove priče ostaje. kao što je hu­ manizam. i rekao mi je koliko je bio iznenađen i razočaran kada je u katalogu jedne biblioteke otkrio tekstove koje je negde 1934. Vi uopšte ne tumačite filozofsku tradiciju na taj način. a vas kao anarhističkog naslednika. Preostaje da saznamo da li je Habermas uistinu želeo da dijalog počne. Uzeo ga je u razma­ tranje samo zato što nije mogao drugačije kada je bio u Sjedinjenim Državama.

Postoji i treće objašnjenje. i 11. a da istovremeno pot­ vrdi svoju sklonost ka raspravi.. sa druge strane. i kada mi se postave pitanja. govor na otvaranju kolokvija Foucault philosophe. nastojim da na njih odgovorim. Fuko je smatrao da jedan filozof. on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduh­ vatom. mislilaca koji su proizvod iste priče i koji često dele isti način življenja intelektualnog života. i čije samo postojanje pred­ stavlja pretnju"(Fuko 2005). bio je veoma privržen ideji rasprave. ili jedan istraživač.10. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. učinkovite moralnosti komunikacije. Dao sam njegov odlomak u Michel Foucault (Eribon 1989:19).. neprijatelj koji nije u pravu. istog trenutka je zatvorim. postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. kao ni nje­ gov ukupan rad. i upućuje nas na svedočenje Pola Vena i Pola Rabinova: Fuko nije odgovorio Habermasu iz prostog razloga što ga njegove kritike. prihvatiti validnost ili vrednost njihovih pitanja. (. 28 Žorž Kangilem. U principu.. nisu zanimale. a naročito ideji zajedničkog rada. Najbolji Fukoov odgovor Habermasu možemo pronaći u jednom tekstu u ko­ jem on ne pominje Habermasovo ime.. ima pravo da ne odgovara na probleme koje sam sebi ne postavlja i koji u njegovim očima nemaju nikakvog smisla. Pariz. Intelektualna razmena je moguća kada postoji prihvatanje principa koji post­ avljaju granice uslovima postojanja te mogućnosti i uspostavljaju pravila igre. Fuko dodaje da bi trebalo napisati istoriju polemike kako bi se razumelo kako se ona u istorijskom smislu izgradila prema tri modela: reli­ gioznom. Danas bismo mogli pronaći ekviva­ lent ovakvog stava kod Deleza. ali podseća na neophodnost moralizacije intelektualnog života. pravnom i političkom. uzimanje u obzir onoga što on kaže. prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji.Tekst ovog malog govora razlikuje se od o n o g a koji je objavljen u uvodu za spise sa ovog kolokvija (Canguilhem 1989). januar 1988. u toku uzajam­ nog objašnjenja. (.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE tualnom životu i zabranjivao mu je da odgovara na zamerke onih koje nije prepoznavao kao sagovornike ili koje nije želeo da odobri kao sagovornike tako što će. naizgled. osoba sa kojom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik..) U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora. 9. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za 'infantilno levičarenje'. Ali postoji preduslov za svaki dijalog: poštovanje sagovornika. Na­ suprot tome. Mogao je da odbaci ideju o sholastičkom dvoboju sa Habermasom o zamerkama koje je Kangulem krstio veoma tačnim izrazom "rutinske zamerke" 2 8 . (. koje pripada istom korpusu kao i prethodno. kojeg zanima po­ traga za istinom i odnos prema drugome. 203 . koji je štetan.) Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju.) Polemičar.. To su modeli koji danas prožimaju intelektualnu raspravu i koje Fuko odbacuje predlažući kodeks lepog ponašanja i konkretne. Rabi­ nov ga pita: "Zašto nikada niste učestvovali u po­ lemikama?" Fuko odgovara: "Volim rasprave. Radi se o jednoj raspravi sa Polom Rabinovim. Deride ili Burdijea. Ona zavise jedino od situacije dijaloga.

Didier (1989) . proleće 1983. u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "'L'impatience de la liberte' (Fou­ cault et Habermas)"."Space. str. str. Paris: Flammarion Foucault. Michel Fou­ cault et ses contemporains. Pierre (1990) . Telos. 195-211."Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role)."Chronologie". Canguilhem. n°1-2. 204 . Paul (1989) . Hubert. Roman­ istische Zeitschrift für Literaturgeschichte/Cahiers d'histoire des litteratures romanes. Recherches sur le Systeme penitentiaire au XIX siede.10. str."Structuralism and poststructuralism. De Boek Universite. 33. Liberation."Introduction". 289-311. 60. On the Normal and the Pathological. n°. Recontre internationale. mart 1982. Rabinow. Michel (1983b) . Eribon."Qu'estce que la maturite? Habermas.11 janvier 1988. br. Reidel Foucault. 317. Didier (1983) . Michel (1982) . go­ dina.). Paris: Seuil. Georges (1989) . Eribon. Michel Foucault. u: Georges Canguilhem.0 FUKOU čime bi trebalo da se nadahnjuju oni koji se danas pozivaju na "idealnu komunikaciju". Boston: D. 1994. Knowledge. Michel (1975) . Paris: Gallimard Dreyfus. Foucault."Presentation". str. Michel (1980) . and Power". Liberation. 1-10. Skyline. 14. 127-140. 11-12."Les conditions sociales de la circulation internationale des idees". Foucault. str. str. zima 1984.Surveilleretpunir. Foucault. u: Mi­ chel Foucault philosophe.Michel Foucault (1926-1984). An interview with Michel Foucault". 21 J a n u a r 1983. Editions du Seuil. Raulet. Michel (1978) . razgovor vodio G. naissance de la prison. Paris: Fayard.L'lmpossible Prison. 16-20. un parcours philosophique. 1980-1988. Fribourg. Michel (1984a) . Michel (1983a) . maj 1982. 9. koje je sjedinila Michelle Perrot. str."A propos des faiseurs d'histoire". str. 9. Paris. mart 1983. Michel Foucault. u: Didier Eribon. 1980. Treći program. edites par Daniel Defert & Fran­ cois Ewald. 55. Paris: Gallimard Fuko. Daniel Defert (1994) . Foucault. u: Dits etecrits vol l-IV. Paris: Gallimard Foucault." D e u x essais sur le sujet et le pouvoir". u: David Couzens Hoy (ed. Lectures critiques. Paris. LITERATURA: Bourdieu."Habermas le 'moderne'". Bruxelles. Mišel (1984b) . Foucault et les Lumieres". 1989.

1977-1984. Philosophy. Paris: Payot Jay.The Passion of Michel Foucault. Michel (1988) . istorija". Paris: PUF. Wiggershaus. HrestomatijaMov\Sad. br. Theoria. str. Foucault. 1. Poli­ tics. Dušan Marinković. New York: Routledge. 373-380. n°. Michel (1984d) -"What is Enlightenment?". ed. Henry-Levy. Kritzman (ed. br. Histoire de l'ecole de Francfort et de /'Institut de recherches sociales (1923-1950).imagination dialectique. Fuko. by Paul Rabinow. 205 . str."Polemike. u: Pavle Milenković. New York: Pantheon. 70. Salerne. Fuko 1926-1984-2004. 1990. Jürgen (1988) . Jirgen (1986) -"Strelom u srce sadašnjosti (uz Fukoovo predavanje o Kantovom spisu Šta je prosvećenost)". Trombadori. 10-7. u: L. Foucault. LXXXIV.anee. James (1993) . str. Rolf (1993) . Cooperativa editrice. Foucault.Nadzirati i kažnjavati: rođenje za­ tvora. Revue de methaphysique et de morale. Culture. mart 1995. Foucault."On Power". New York: Pantheon. genealogija.90. str.). The Foucault Reader. Beograd: Prosveta Fuko. 12 mart 1977. BerkleyLos Angeles: University of California Press Michel Foucault (1977) -"Foucault: non au sexe roi". Critique. Martin (1977) . signification. Michel (1990) -"Qu'est-ce que la critique? (Critique et Aufklärung)".Vojvođanska sociološka asocijacija Habermas. 92-103.de Philosophie. Interiews and Other Writings. l'experience et la science". Vol.1981. Treći program.L'Ecole de Francfort."Niče. Mišel (1997) . Miller. u: Paul Rabinow (ed. razgovor sa Pierreom Boncenneom. New York: Simon & Shuster."La vie. Habermas."La modernite: un projet inacheve".Colloqui con Foucault. januar-mart1985.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE Michel Foucault (1984c)-"Politics and Ethics: An in­ terview". Zagreb: Globus Jay. Le Nouvel Observateur. Michel (1985) .Marxism and Totality. 97-108. 950-967. politika i problematizacije". n°1. 644. developpement. Beograd Fuko.) The Foucault Reader. Jürgen (1981) . Martin (1984) . D.Filozofski diskurs mod­ erne. str. razgovor vodio B. Habermas. XXXVIII. Histoire. Mišel (1995) . 32-50. oktobar 1981. Ducio (1981) . The Adven­ tures of a Concept from Lukćcs to Habermas. Mišel (2005) . leto 1986. Bulletin de la societe franqaise.

kojima se inače nastojalo da se pronađe jamstvo u području specifičnih vrednosti nauke (Foucault 1977). godine u tematu časopisa L'Arc"Kriza u glavi". u stvari ustanova za korekciju i pomoć kojom je upravljao Pinel od 1795. pročita li se pažljivije ovaj Uvod. Fuko je priznao da je njegov lični problem.od tada je redovno pominjana u vezi sa Fukoovom smrću. godine. no ne na onu stranu.) zato što je bila (. do 1889. koja je počela u Salpetrijeru. na svom istorijskom putu. Fukoovom smrću. nakon Istorije ludila. od strane Frojda . bolnica. saznao da se nalazi u Salpetrijeru? Delo u kojem je krenuo putem koji je trebao da ga odvede ka drugima. posećena 1885. prikazalo je istoriju uzastopnih funk­ cija Salpeltrijera: skladište oružja. koji za cilj imaju da učine razumljivijim strategije različitih moći (političke. Šarko pomenuo u jednoj lekciji o siringomijelizmu .. juna 1984. bio da sa stanovišta moći potraži objašnjenje za izvesne prakse. nakon smrti ovog filozofa. probudivši se iz kome u ležaju bolnice u koju je hitno prebačen.. koji je poverio psihoana­ lizi "politički ponos (. Dirljiva je upornost sa kojom Fuko citira Frojda da bi pokazao kako je psihijatrija XIX veka. godine. kao i svet u kojem živi"(Fuko 1988:14). Frojd. sudske. proslavljena od Šarkoa (Charcot) od 1872. kao svojevrsno skretanje u novu problematiku istoričara. odstupanje od "normalnog".Žorž Kangilem (Georges Canguilhem) 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ Uvod u Korišćenje ljubavnih uživanja (L'Usage des plaisirs) kao i razgovor Mišela Fukoa sa Fransoa Evalom (Francois Evald) (Foucault 1984) ocenjen je od izvesnih komentatora. Ako su koncepti norme i normalizacije. Ipak. sistematski korišćene samo na kraju Nadzirati i kažnjavati (1975). kako ne postaviti sledeće pi­ tanje: staje mogao pomisliti kada je.koga je 1889. baš u Salpetrijeru..."Dobri duh Frojdov smestio (se) na jednu od ključnih tačaka koje od osamnaestog stoleća obeležavaju strategije znanja i vlasti" (Fuko 1982:139). Moguće daje na početku 207 . medicinske) u modernim društvima. 25. onda je Istorija ludila (1961) pokazala od samog početka analize (Fou­ cault 1961: 161-162) da je ono što je takozvana naučna psihologija u XIX veku želela da zasnuje na istini. to što čini. u stvari samo diskurzivna posveta praksi ustanovljavanja pravne nesposobnosti pojedinca. Istorija ludila u doba klasicizma. izuzimajući tu medicinsko osoblje. 1977.) u teori­ jskoj i praktičnoj suprotnosti sa fašizmom" (Fuko 1982:131). očito je da je Fuko neprestano za predmet svojih istraživanja uzimao istoriju koja ispituje "uslove u kojima ljudsko biće 'problematizuje'to što jeste. pronalazač i model antinormalizacije. srela onoga koji je trebalo da demistifikuje strukture psihijatrijske bolnice.

ovaj njegov čitalac-poštovalac ga je posavetovao da mi pokaže svoj rad. Odatle njegovo saučesništvo sa Frojdom. mogla je izgledati istinski jako uzdrmana. čini mi se nesumnjivim da se Istorija ludila mora najpre procenjivati sa stanovišta događaja. obrazlaganju jedne etike. nego na strpljivu po­ tragu za sredstvima kontrole i normalizacije. On je specijalisti za duševne bolesti odricao zaslugu istine njegove koncepcije ludila koja iznova negira slobodu da se 208 . u Istoriji seksualnosti. U Fukoovoj tezi. Ostaje ipakčinjenica da se od početka svojih "genealoških" istraživanja na polju kulturnih ponašanja predstav­ lja i određuje kao neko ko potkopava normalnost anonimnih normi. jedan pozamašan ru­ kopis od 943 strane. Čitanje Fukoa me je oduševilo. u trenutku kada je istorija psihopatologije mogla da pretenduje na univerzitetsku potvrdu. Odbrana teze je osvetlila pojavu razlike i puko­ tine u univerzitetskom znanju. struk­ turaliste. direktoru Više normalne škole. iskoristivši svoj boravak u Upsali da bi mnogo radio. u isto vreme mi je pokazalo moje granice. ne m o g u izbeći da evo­ ciram neke uspomene. Pre toga sam počeo da razmišljam i da pišem o normalnom i patološkom. radi se o ludilu. jedna od onih na koje se ona odnosila. Da bih to učinio. U vezi sa tim. tada u fran­ cuskom institutu u Hamburgu. 0 moći zatočenja. a ne o znanju prepoznavanja koju promiče medicinsko-psihološka praksa. u Nemogućem za­ tvoru (Foucault 1980: 43. to jest najpre da bi čitao. o isključenju. žaleći što istoričari ne cene više događaje u dovoljnoj meri. a ne o azilu. da taj rad prihvate kao disertaciju za odbranu na Sorboni a da pre toga bude odštampan. Istorija psihijatrije izazvala je manju zabunu negoli istorija ludila. uz to i psihoanalitičara. Kada je. što je samo jedan način da se istražuje. Vratio se temi 1980. Mada istorija medicine u Francuskoj nikada nije imala važnost i ugled koji je duže vreme imala u Nemačkoj. 45. Predložio sam. posred­ stvom prakse pomoći-zatvaranja. zatvaranju. bio osetljiviji na represivni aspekt zatočenja. Ako smatram obavezom obnavljanje i insisti­ ranje na potvrdi značaja Istorije ludila u izgradnji Fukooovog dela. ne o mentalnoj bolesti. posvećuje analizi pravila individualnog ponašanja. 52). Dakle. "Nije li važno za našu kulturu to što je ludilo moglo postati objekt saznanja samo u onoj meri u kojoj je najpre bilo ob­ jekt izopštenja?" (Foucault 1961:129). U mom veoma povoljnom izveštaju sam predvideo da ponovno dovođenje u pitanje porekla "naučnog" statusa psihologije neće biti najmanje iznenađenje koje će izazvati ova studija. predao Žanu Ipolitu. pomoći i zbrinjavanju. Mišel Fuko. iznošenje na videlo "prekida jasnoća". aprila 1960. Fuko je luđa­ ku pripisivao istinitost njegovog bića koja nije pori­ cala njegovu slobodu da bude lud. doktora medicine i filozofije. to je sa razloga teorijskog inte­ resa koje ona ima za "koncept događaja" (Foucault 1977) u trenutku kada se pokazalo da mu smeta kvalifikativ. koji mu je generalno prišivan. Do časa kada se.0 FUKOU Fuko. Očigledno nije postojala mogućnost da ispitna komisija za tezu Mišela Fukoa ne razume profesora katedre za patološku psihologiju. u svojoj analizi funkcija moći. g d e je hvalio metod"događajnosti". nisu bili daleko od toga da je smatraju za istoriju sa univerzitetskim statusom. disciplini.

ponavljanje "normal­ izacija moći normalizacije" da bi se okarakterisala tehnika kontrole normi koje su danas još uvek na delu (Fuko 1997:350). koja treba da posluži kao istorijska pozadina za razna izučavanja moći normiranja i stvaranja znanja u savremenom društvu". doktorskom disertacijom Rejmona Arona. već od prvog stručnog dela. antipsihijatar?" (Zo'i'la 1978). Ne može se. Cooper). Obelodanjivanje granica naučnosti u psihologiji je skandalizovalo. obelodanjivanje granica objek­ tivnosti u istoriji. ekonomskih. Na kraju. Vredi podsetiti na poslednju rečenicu u ovom delu koje je objavljeno pre deset godina: "Ovde prekidam ovu knjigu. jednom stručnjaku patološke psihologije da zajedno sa Fukoom prizna da psihologija "nikada ne troši ono što ona jeste na nivou stvarnih saznanja" (Foucault 1961: 634). pedagoških praksi koje se odnose na seks u porodičnim i vanporodičnim vezama. što će reći na odstupanja koja se slabo tolerišu. reči i pogledi su od tog trenutka dobile filozofsku težinu uporedivu možda sa onom koju je prethodno imala matematička misao" (Foucault 1961:202). 209 . Uvod u filozofiju istorije. otprilike deset godi­ na . g d e je Mišel Fuko pokušao da odvoji "stratešku nameru"diskursa predstavljanja sudskih. Fuko pojačao. političke i kulturne pokrete neposlušnosti koji su još uvek bili u potrazi za svojim opravdanjem. psiholoških korekcija je najeksplicitnije manifestovano na poslednjim stranicama Nadzirati i kažnjavati. a da nije mogao predvideti. Nje­ govo upuštanje u epistemološku desakralizaciju moći sudskih. medicinskih. Ukratko. možda je on naslutio. F. Očigledno je bilo teško predvideti da će od 1968-1975. Zoile (Zo'i'la) "Mišel Fuko. Bilo je teško. ako je azil devetnaestog veka odredio pojavu jedne psihopa­ tologije epistemološki krhke. međutim. ako ne i izazvao i prouzrokovao. Nabrojao je protivrečja u nauci specijali­ ste za duševne bolesti (Foucault 1961:624). Ovaj projekat je opstao bar do Volje za znanjem.stoje raskorak uobičajen u Francuskoj . s razlogom ili ne. Bilo mu je još teže raspoznati u tom poslu eksploziv­ no punjenje koje je upravo trebalo da eksplodira u Rođenju klinike da bi se pokazalo da. ljušturu pod kojom se tehnika normalizacije predstavljala kao učenost. praksi pomoću kojih je u XIX veku bez namere izgrađena administrativna tehnologija za vođenje i regulisanje života stanovništva.Žorž Kangilem: 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ bude lud. 0 toj temi čitače se članak A. korišćen kao podrška antipsihijatrijskim proglasima. onoliko koliko je moglo.nakon prvih spisa Lenga i Kupera (Laing. godine 1961. Nakon normalizacije ponašanja. da će svođenje moći psihologa na tehniku kontrole normalnosti. onda je bolnica XIX veka odredila pojavu anatomo-patologije i anatomo-klinike koje su epistemološki čvrste: "Medicin­ ska dela. poreći da je skidajući.To podseća na zaprepaštenost ljudi u moje vreme izazvanu u istim krugovima 1938. otvoriti vrata os­ poravanjima moći savremene medicine. medicinskih. gde se pojav­ ljuje misaono dupliranje. dovela do zabune Istorija ludila . evo sada i normalizacije životnih procesa pomoću "jedne vlasti koja se više ustrojava oko upravljanja životom" (Fuko 1982: 129). Fukoov tekst biti. ne treba previše zamerati onim uni­ verzitetskim radnicima koje je 1961.

Mišel (1988) . potvrđujući ovoj knjizi karakter događaja. Michel (1984) . U tom smislu."Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement". Da li se polazeći od toga može razumeti zašto je ono što se u poslednjim Fukoovim delima posmatralo kao prekid. Fuko. Sa francuskog preveo Andrej Horvat Naslov izvornika: Georges Canguilhem .0 FUKOU Čini se jasnim da bi neprekidno nastojanje da se razotkriju sve aktivnosti na prikrivenoj normalizaciji samo pod velom samog "autoriteta" znanja moglo biti. str. [knj. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). znak dubokog ličnog odbi­ janja da bude uzor. (1978) . "Uloga intelektualca nije da drugima govori šta treba da rade" {"Razgovorsa Fransoa Evalom"). L'impossible prison.Istorija seksualnosti. Paris: Plön Foucault. I]. Mišel (1982) . kod Mišela Fukoa. M.16-26."Le souci de la verite". str. nasuprot njoj. A. Bilo je normalno. Michel (1961) . Paris: Seuil. izlaže razloge svog odbijanja da napiše jedan istinski novi predgovor.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. da se predstavi kao stručnjak. 37-40. F. novembre-decembre 1986. 40-56. Staranje o sebi. Uloga intelektualca nije da nameće čitaocu kako treba da čita. da pristane na "objavu tiranije". Foucault. u suštini samo dovršenje ubrzano možda predosećajem. u: Perrot. Revue internationale de philosophie. kratki predgovor koji je sačinio za novo izdanje (1972) Istorije ludila. LITERATURA: Foucault. n° 123. 18-23.1977. (ed. Foucault. Fuko. Magazine Litteraire. to jest da rukovodi čitaocem. Fuko. Aix-en-Provence. Beograd: Prosveta Zo'i'la."Table ronde du 20 mai 1978"."Michel Foucault. Le Debat.Folie et Deraison: histoire de la folie a l'dge classique. l'entretien avec Leonard. Michel (1980) . Ewald. l'entretien avec Francois Ewald. u čisto aksiološkom smislu.). n° 207. Michel (1977) -"Verite et pouvoir" l'entretien avec Fontana in L'Arc. maj 1984. antipsychiatre?". strepnjom. Mišel (1997) . Revel. str. Licem u lice sa normalizaci­ jom i. N° 70. Vo­ lja za znanjem. Perrot. da Fuko iznova otpočne izlaganjem jedne etike. 1978. Beograd: Prosveta 210 .Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja. Numero special "La crise dans la tete".

On je prvi u potpunosti pozitivistički istoričar. uzeću jedan iz kojeg sam izvukao čitavo svoje 1 To nije greška lektora.Pol Ven (Paul Veyne) MIŠEL FUKO REVOLUTIONISE ISTORIJU Ireni Pošto svi znaju za Fukoovo ime. str. Osim toga.°1 i str.Veza između Fukoove metode i lingvistike je delimična. hoćemo prosto naprosto da se prođemo 'stvari'" (Fuko 1998:53). Ako ukažemo na ove verovatno neizbežne greške 2 . cf. da daje prednost prekidima i strukturama u odnosu na kontinuitete i evolucije.. cf. pronaći ćemo u toj teškoj misli jednu veo­ ma jednostavnu i veoma novu stvar kojom istoričar može samo da bude zadovoljan i u kojoj se odmah oseti kao kod kuće: ona je ono čemu se nadao i čime se već bavio na zbrkan način. pluralisti i protivnici -izama. 27 i samokritike na račun Istorije ludila i Naissance de laclinique. Ovaj je filozof jedan od najvećih istoričara našeg vremena. 50-54). a ne kao filozof . ili prakse kroz diskurse. 74. nema potrebe za dugim uvodom. dakle. istoričar Fuko je u početku više proučavao diskurse n e g o prakse. ali mogao bi da bude i kreator naučne revolucije oko koje su se vrteli svi istoričari. napisana je u snažnoj strukturalističkoj i lingvističkoj groznici. Reči i stvari (Fuko 1998:54. Fuko predstavlja zaokruženog istoričara. 211 . jedna reč . ili pak slučajna. nominalisti. Bolje je da odmah pređemo na konkretne primere kako bismo pokazali praktičnu korist od Fukoove metode i kako bismo pokušali da raspršimo predrasude koje bismo s pravom mo­ gli gajiti prema ovom filozofu: da Fuko postvaruje jednu instancu koja izmiče ljudskom delovanju i istorijskom objašnjenju. štaviše. ta nespretna i genijalna knjiga u kojoj je autor bio potpuno svestan o n o g a što radi i gurnuo je svoju teoriju do njenog logičnog završetka: "Jednom rečju.i to s razlogom. 2 Štaviše. niko u to ne sumnja. Moj dru­ gi i poslednji zadatak biće da govorim kroz prim­ ere. odmah ćemo dodati da Fuko nije Lakan i da se tu ne radi o semantici. to smo svi mi.. da se ne zanima za društveno.napravila je mnogo zbrke. n°1. Čak su i filozofi bliski Fukou mislili d a j e njegov cilj bio da utvrdi postojanje jedne episteme zajedničke čitavoj jednoj epohi. 64. kod Fukoa je reč "diskurs" uzeta u veoma naročitom tehničkom smislu i ne označava baš ono što se njome kaže: ironičan je čak i naslov jedne od njegovih knjiga. n.a to je reč"diskurs"' . Arheologija znanja (Fuko 1998). Moj prvi zadatak biće. da govorim kao istoričar. zaokruženje istorije. str. "u Recima i stvarima. on je prvi koji je to bio u potpunosti. Pozitivisti. odsustvo metodoloških naznaka moglo je da navede na verovanje da se radi o analizama u terminima kulturnog totaliteta" (Fuko 1998: 21).

isto tako se mi plašimo da će scene nasilja na televiziji uticati na porast stope kriminaliteta. jedna je stvar osuditi pornografske filmove zato što su nemoralni i kaljaju dušu javnos­ ti. ni diskurs:to je razređenost. tokom celog IV veka naše ere. Ali. bolje rečeno. iako u očima savremenika. Što se tiče mudraca. inače. smatrali su da krvave predstave bor­ bi kaljaju duše gledalaca (u tome je pravi smisao previše slavnih osuda koje su izricali Seneka i sveti Avgustin). ljud­ ske su činjenice samovoljne u mosovskom (Mauss) smislu. kandidati za samoubistvo i budući leševi koji se kreću. taj se humanitarizam isuviše lako brka sa jednim malo drugačijim osećanjem. te su grubosti ukinute zbog hrišćanstva. ili. a drugo je osuditi ih zato što ljudska bića koja u njima glume tretiraju kao objekte. Te su borbe privođene kraju malo po malo. Zahvaljujući mome pri­ jatelju Žoržu Vilu čućemo jednu d u g u priču: priču o ukidanju gladijatorskih borbi. onakvo kakvo ga je dao Žorž Vil (Georges Ville). nije tako: gladijatorske borbe ne duguju svoj nes­ tanak hrišćanima ništa više nego ropstvo. oni su sma­ trali da je pozorište najnepristojnije od svih pred­ stava i da ga treba osuđivati više nego gladijatorske borbe: dok je uživanje pri pogledu na potoke krvi samo sebi dovoljno. izgleda kao da je tako. Grci su osuđivali njihovu surovost zato što je postojao rizik da se uz njih narod navikne na nasilje. Zašto su ukinute u tom trenutku? Odgovor izgleda očigledan. jer ono što jeste moglo bi da bude i nešto drugo. izazivali oduševljenje. za vreme vladavine imperatora hrišćana. i koje ćemo uskoro pročitati u njegovoj velikoj posthumno objavljenoj knjizi o rimskim gladijatorima. Tačno je da su gladijatori imali ambivalent­ nu reputaciju porno zvezda: izazivali su strah kada su bili izvan arene u kojoj su. Za sada više nećemo govoriti o njima i preći ćemo na činjenice. onako kako su osuđivali sve predstave koje odvraćaju dušu od težnje ka spasenju. ili ga treba tražiti u paganskoj mudrosti? Ne baš: humanitarizam postoji samo kod malobrojnih ljudi slabih živaca (od davnih vremena rulji je prećeno paklenim mukama. a da ni jedni ni drugi to samo ne primećuju. u latinskom smis­ lu reči.0 FUKOU rasuđivanje i koji nije moj: to će biti objašnjenje za ukidanje gladijatorskih borbi. ne podrazumevaju se same po sebi. nemoralno je posećivati ih zato što su prljavi. a to je razboritost: pre nego što su prihvatili rimske gladi­ jatorske borbe. mogu se dodirnuti samo štapom. oko njih postoji praznina čije razloge nismo u stanju da odgonetnemo. žrtve. Fukoov početni domišljaj nije ni struktura. nisu u potpu­ nosti smeštene u razum. a i istoričara koji se njima bave. ali. Smatrali su ih nečistim iz potpuno istih razloga kao i pros­ titutke: i oni i one su izvori zaraze unutar naselja. a Niče je ispis­ ao rečenice mislioca u sobi o zdravom divljaštvu snažnih naroda). To se može objasniti na 212 . To uopšte nije isto što i žaljenje nad sudbinom samih gladijatora. zato što su ti dobrovoljci za ludičku smrt istovremeno bili ubice. ni prekid. na mahove. uživanje u nepristojnostima na sceni navodi gledaoce da i kod kuće nastave da žive lascivno. paganskih kao i hrišćanskih. ljudske činjenice su razređene. hrišćani su osuđivali gladijatorske borbe samo u opštem smislu. Da li objašnjenje treba tražiti u humanitarizmu čiji bi karakter bio više uopšteno ljud­ ski nego hrišćanski.

da je neki laskavac čestitao kralju Španije ili Francuske na tome što je obezbedio voluptas svo­ jim podanicima. ono što izaziva probleme. ta je mešavina privlačnosti i užasa dovela ljude do toga da pljuju po istim tim gladijatorima kojima su klicali kao zvezdama i da ih istovreme­ no smatraju nečistim onako kako su smatrali krv.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU sledeći način: u najvećem broju naroda gladijator­ ske su borbe. u Rimu je nadvladala privlačnost. onda su uradili previše ili premalo: hrišćani nisu to od njih zahtevali i više su želeli da se zabrani pozorište. privlačnost i obazrivu odbojnost. ni hrišćanska dok­ trina. ni humanitarizam. Inkvizicijski procesi nisu održavani radi zabave. da bi mu laskali. U takvim uslovima ukidanje gladijatorskih borbi u vreme vladavine imperatora hrišćana izgleda kao nerešiva misterija. čak i ako je legalan. zabranili su žrtvovanje ljudi kod svojih podanika Kelta i Kartaginjana. kao i dželat. niti su Vespazijan ili Marko Aurelije bili Hitler. I to tako da su mu dvor­ ski pesnici. uređenost društva ne može nas više odbraniti od zakona džungle. A ipak se nameće velika istina: nećemo uspeti da zamislimo nekog vizantijskog 213 . strepnja što se u okviru granica javnog reda i mira odvijaju legalna ubistva ljudi koji nisu ni neprijatelji ni kriminalci. laetitia). A da se vlast nije humanizovala ili hristijanizovala? Ali imperatori hrišćani nisu bili profesionalni humanitaristi. suveren. ako je to razlog iz kojeg su hrišćanski imperatori malo po malo stavili tačku na gladijatorske borbe. fascinacija smrću. spermu i leševe. taj garant uređenosti društva u odnosu na prirodno uređenje. povredio bi uzvišenost kralja i dos­ tojanstvo pravde i njenih kazni. jer se rulja tiskala i na inkvizicijskim procesima kojima su predsedavali hrišćanski kraljevi: stvar je u tome što se taj javni užas ne može opravdati nikakvim izgovorom. Ni Neron nije bio sadista kao što se misli. Nije užas. izazivale ambivalentna osećanja. nasuprot tome. Ali. kao što su Englezi zabranili spaljivanje udovi­ ca u Indiji. ono što najviše iznenađuje nije taj neočekivani manjak humanitarizma. To im je omogućavalo da prisus­ tvuju bitkama i patnjama u areni potpuno mirne savesti: najgnusnije scene iz arene bile su jedan od omiljenih motiva na"umetničkim predmetima" koji su ukrašavali unutrašnjost privatnih kuća. čestitali na zabavnim i domišljatim patnjama koje je organizovao radi sveopšteg uživanja (voluptas. U mnogim je civilizacijama taj politički strah nad­ vladao privlačnost: zahvaljujući njemu prestalo se sa žrtvovanjem ljudi. bio je oraganzator tih ludičkih ubistava u okviru granica javnog reda i mira i bio je sudija i predsedavajući u amfiteatru. i tako se učvrstila institucija gladijatorskih borbi koja je jedinstvena u svetskoj istoriji. s jedne strane postoji osećaj prijatnosti pri pogledu na patn­ ju. već činjenica da je ta iskrenost u surovosti bila legitimna. Da nije paganski Rim bio "društvo predstava" u kojem je Vlast podržavala igre. a njihovi paganski prethodnici nisu uopšte bili nehumani. a gladijatori su pravili pred­ stave za narod zbog visoke politike? Ta nategnuta tautologija nije objašnjenje i to utoliko više što će i hrišćanski Rim i Vizantija biti društva sa maso­ vnim predstavama. zato stoje pozorište sa svojim nepristojnostima bilo jače nego ikada i biće veoma popularno u Vizantiji. čak le­ galna i organizovana od strane vlasti. šta je narušilo ambivalentnost i doprinelo tome da užas nadvlada privlačnost?To ne može biti ni paganska mudrost.

A evo i razloga: u političkoj se moći krije valjano objašnjenje za gladijatorske borbe. možemo ih eksploatisati. jedan politički ukras iz te epohe. čitalac će je sam razvi­ ti. on ne g n ­ javi svoje podanike. na primer već spomenuti "veliki poduhvat". veoma karakterističnu za taj period. a da oni nisu ništa drugo do jedna prirodna vrsta koja živi na njegovom posedu. po cenu tog kopernikanskog obrta. možemo ih razmatrati kao pravne subjekte: neke stvari su zabranjene. da napreduju manje ili više u zavisnosti od toga da li je godina rodna ili ne: tako postupa farmer-džentlmen koji ne radi protiv prirode. čiji neočekivani žljebovi predstavljaju ključ za ovu zagonetku. kako bi živeo i obavljao svoj posao vlastelina među drugim vlastelinima. da se razmnožavaju. hajde da uzmemo u obzir da se"oni kojima se upravlja"mogu razmatrati u skladu sa veoma različitim praksama. Samo ga treba potražiti na skrivenoj strani "političkog" ledenog brega. jer zbog toga postoji ono što sam nazvao narodnim izrazom "skrivena strana ledenog brega". Podrazumeva se da je on vlasnik. To je metoda koju je spontano koristio Žorž Vil.0 FUKOU cara ili hrišćanskog kralja kako organizuje gladi­ jatorske borbe za svoj narod. da dopušta svom narodu da bude srećan i da živi u blagostanju ako je rodna godina. Od kraja antičkog doba vlast više ne ubija kako bi zabavila narod. ona veoma dobro ilustruje Fukoovu misao i uka­ zuje na njenu plodnost. kao što bi ura­ dio sa nekim pašnjakom ili sa jezerom punim ribe te. već "populacija" ko- 214 . zato što zaborav­ ljamo praksu kako više ne bismo videli ništa osim objekata koji je postvaruju na naše oči. u skladu sa epohama u kojima narečeni nemaju ničega zajedničkog do svoga zajedničkog imena. ubira deo proizvodnje ljud­ ske faune koja živi na tom posedu (čitava se umetnost sastoji u tome da ih ne oguli do gole kože). ali se oni slo­ bodno premeštaju unutar tih granica. a ne u humanitarizmu ili u religiji.jer se tu nalazi ono što se promenilo i dovelo do toga da gladijatorske borbe postanu nezamislive u Vizantiji ili u srednjem veku. kao i ona. a da ipak ne uspemo da spojimo idealne pokrete. Moguće su i drugačije prakse. treba da skrenemo pogled sa prirodnih objekata kako bis­ mo opazili izvesnu praksu. kao i za njihovo ukidanje. Umesto da verujemo kako postoji nešto što se naziva "oni kojima se upravlja" i što predstavlja polaznu osnovu za "one koji upravljaju". koja ih je objektivizovala u vidu koji je. Drugačije rečeno. u neutralnom. u svakom slučaju. Treba da napravimo otklon od politike kao takve kako bismo opazili jedan razređen oblik. U satiričnom stilu bi se reklo da vlastelin uranja tu faunu u politički nehaj. što i čine mnoge monarhije: vlastelin je prisvojio neku naseljenu teritoriju. U drugim slučajevima prirodni objekat "kojim se upravlja" nije ljudska fauna niti nekakvo pleme koje manje ili više dobrovoljno pristaje da bude vođeno prema nekoj obećanoj zemlji. karakterističan za taj period. Možemo ih disciplinovati.to jest propisati šta mora­ ju da rade (ako ništa nije propisano. ne tvrdi da ih vodi ka večnom spasenju ili ka nekom velikom poduhvatu: pušta da prirodni uslovi odrade svoje. nećemo više morati da umnožavamo ideološke epicikle. u stilu laskavca reklo bi se da "usrećuje svoj narod". Hajde da obrnemo stvari. ne smeju da mrdnu prstom). pušta svoje podanike da rade.

već po otvore­ nom putu. jer se ne odvija po pašnjaku. lošim nagonima životinja. ograničio na to da nametne pravo prvenstva prolaza! Ne zato da sve bude savršeno za sve koji učestvuju u saobraćaju. a pravi problem "ispada ispravan". a u kakvoj je političkoj praksi to nezamislivo. Hajde da primenimo ovu metodu na gladijatore. mi moramo da obezbedimo hod stada.Tu se naizgled radi samo o načinu da se o tome govori. ako hoćete.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU jom se upravlja na način čuvara Voda i Šuma. Jer se vrhovna vlast 215 . njihovoj slabosti. već se u nju meša. dru­ ga faunu. videvši saobraćaj na putevima. Vozači bezbedno voze. treća pleme. on ne pušta prirodu da radi. mi smo odredi­ li pravac kretanja tog ljudskog stada zato što bolje znamo šta mu je potrebno i u cilju izvršenja misi­ je dali smo sebi ulogu 'liktora' koji nose 'snopove' kandžija kako bi udarali životinje koje prave nered u stadu ili se iz njega izdvajaju. ne delimo im veličanstvenu pravdu. Od­ govor je lak. to se zove welfare state i mi u njoj živimo. čuvara koji upravlja vodenim i šumskim resursima i usmerava ih tako da se u prirodi sve odvija kako treba. u stvarnosti se u takvoj promeni reči odvija naučna revolucija: prividi se izvrću kao kada izvrnemo rukav na odeći i zbog toga lažni problemi umiru od gušenja. To stado je rimski narod. ili."Ne zato što smo vodiči koji znaju svoj cilj i koji odlučuju da tamo povedu stado i guraju ga u tom pravcu: stado se premešta samo od sebe. Hajde da kažemo: eto velikog broja različitih praksi od kojih jedna objektivizuje populaciju. a na nama je da obezbed­ imo njegov opstanak kao stada uprkos opasnos­ tima na putu. kao naselje. Pretpostavimo da smo odgovorni za stado koje treba preseliti. itd. njihovoj neotpornosti. a što se svega os­ talog tiče. eto velikog broja različitih načina da se "objektivno" razmatraju oni kojima se upravlja. Da ga obezbedimo i udarcima štapa ako treba. da flora ne uvene. ali zato da bi prirodi bilo bolje. prepustio je životinje njihovom prirod­ nom nehaju. Nismo vlasnik toga stada: on se ograničio na to da te ovce šiša radi zarade. moramo da sprečimo rasipanje stada i to. jer prirodna spon­ tanost ne dopušta da joj se naređuje po želji: treba zaustaviti tok saobraćaja iz jednog pravca kako bi prošli oni iz poprečnog pravca: tako da vozači koji možda žure više od ostalih ništa kraće ne čekaju da se upali zeleno svetio. Eto veoma različitih "stavova" prema prirodnim objektima "kojima se upravlja". eto velikog broja različitih "ideologija" u odnosu na one kojima se up­ ravlja. njegov put se premešta umesto njega. u njegovom interesu. koje ćemo deliti sopstvenom rukom: udaramo životinje. a mi smo njegovi senatori. Kakva razlika u odnosu na vlaste­ lina iz Ancien Regime-a. hajde da se zapitamo u kakvoj se to političkoj praksi ljudima od sveg srca daju gladijatori ako ih požele. naravno. o modifikovanju rečničkih konvencija. moglo bi se reći da on podseća na saobraćajnog policajca koji "usmerava"spontani protok vozila kako bi se sve od­ vijalo kako treba: takav je zadatak koji je sebi dodelio. ili. jer se ono nalazi na otvorenom putu Istorije. nismo vlasnici zato što Rim nikada nije bio teritorijalno ograničeni posed sa ljudskom faunom koja na njemu živi: rođen je kao ljudski kolektivitet. da smo "preuzeli" odgovornost pastira. bolje rečeno. koji bi se.

Izvesno je da neki ne podnose tu predstavu i misle da je okrutna. drugačije bih napisao svoju veliku knjigu o hlebu i igrama: naopako. Eto šta bi mogao reći neki rimski senator ili im­ perator iz paganskih vremena. Da su nam umesto ovaca poverili decu. Zato što lista objektivizacija ostaje otvorena. naše bi ponašanje bilo sasvim drugačije: imali bis­ mo obzira prema tom jadnom narodu i dali bismo za pravo plašljivom odbijanju gladijatorskih borbi. Za sektaše. jednu javnu predstavu koja bi ih razmekšala. Pokušavamo da na putu ne ostavimo suviše izgladnelih životinja. "Hrišćanska bi sekta". moramo brzo umiriti čitaoca koji mora da se pita zašfo praksa "vodiča stada" ustupa mesto praksi "tetošenja dece". a to je'pantomima'. Ali. već njihova energija: ne želimo da se stado razmekša. dajemo im da jedu. Nasuprot tome. Iz ra­ zloga u najvećoj mogućoj meri pozitivističkih. a ne plašljivu odbojnost. da je naša praksa objektivizovala narod-dete i nas same kao kraljeve-očinske figure. a ne kraljevi-očevi i da. Kakvo miniranje racionalizatorske političke filo­ zofije! Kolika praznina postoji oko ovih razređenih ukrasa iz te epohe i koliko je između njih mesta za druge objektivizacije koje još nisu izmišljene. Neumoljivi smo samo po jednom pitanju. umesto da tetošimo svoju decu. odbijamo im. Životinje nisu ni moralne ni nemoralne: one su to što jesu. jer bi se stado smanjilo: ako treba. saosećali bismo sa njegovim užasom što gleda kako se bezrazložno ubistvo odvija pod okriljem javog reda i mira. kroz Cicerona ili senatora Plinija procenjujemo da su gladijatorske borbe najbolja škola za čeličenje svih gledalaca. čak i protiv njihove volje. dobro znamo da je deci potrebno da se zabavljaju. Ali. a to nije moralnost životinja. Ali. više se ne trudimo da odbijemo krv gladijatora rimskom narodu kao što se pastir stada ovaca ili goveda ne bi trudio da nadzire parenje svojih životinja kako bi sprečio incestuozne veze. znamo da su životinje samo životinje. da sam ra­ nije čuo njegov govor. isto- 216 . nagost je uvredljivija od krvi gladijatora. što se os­ talog tiče. bez dvoumljenja za pobednika proglašavamo sadističku privlačnost. kao što su hrišćani. da je bezrazložno ubistvo veoma ozbiljna stvar". između dva pola ambivalentnog osećanja koje izazivaju gladijatorske borbe. svoje podanike smatramo dušama koje treba energično voditi putem vrline i spasenja. na primer. za razliku od prirodnih objekata. hrišćani bi želeli da zabranimo i pozorište i sve druge predstave. neosetljivim životinjama: stado opstaje zahvaljujući njima. vra­ timo se svojim ovcama. jer bi to predstavljalo i njegov i naš gubitak. i to uz podršku gomile običnih ljudi i mišljenja svih naroda. i od gladijatorskih borbi pravimo predstavu koju je odobrila i organizovala država". snažnim. "Naša se politika ograničava na očuvanje sta­ da tokom njegovog hoda kroz istoriju. Ali. Dajemo im i igre i gladi­ jatore koje toliko vole. Naravno. ali naša pastirska simpatija instink­ tivno ide prema otpornim.0 FUKOU i niski postupci policije razlikuju samo u nekoliko stepeni dostojanstva". mogli bis­ mo dodati. mi na stvari gledamo više u stilu zapovednika i smatramo. koju bi modernisti nazvali operom. "htela da uradimo i više: da budemo kraljevi-sveštenici. Da­ kle.

sveštenika. da moderni intelektualni i naučni život pres­ tane da se odigrava na Univerzitetu ili pod njegovim patronatom. ako je posmatramo onakvu kakva jeste. pokorava izvesnoj gramatici. nekakvo podzemlje istorije. nova etika koja nije etika igara). jednostavno. verujem da se izražavam prirodno kako bih rekao ono što se nameće. nisam svestan toga da primenjujem obavezna pravila. 217 . Ona je na neki način "skrivena" i mogli bismo je privremeno naz­ vati" skrivena strana ledenog brega". i stavili su tačku na gladi­ jatorske borbe. a sve u uverenju da govorimo bez pretpostavki. kako bismo rekli ono što se nameće. rimski Senat. a ni suditi na osnovu velikih večnih pojmova kao što su oni kojima se upravlja. Jedan od tih razloga u ovom slučaju bio je to što su u tom IV veku kada su postali hrišćani. pošto su očinske figure. stoje za posledicu imalo zabranu gladijator­ skih borbi. ali politička. a da se ništa ne pretpostavi. tip upravl­ janja (politika. A postao je i hrišćanin. ili pak. i to samo zato što deli sudbinu našeg vladanja i svetske istorije: često smo je svesni. a to je uloga oca. Konzervatorijum političkih veština. proizvodni odnos. Da bismo razumeli kakav bi se preobražaj odigrao kada bi se vladalo bez Senata. prestala to da bude. ali nemamo pojam za nju. ma­ terijalni uzrok (kategorija onih kojima se upravlja. jednom rečju. ono što radi zapovednik vodiča. imperator prestaje da igra ulogu zapovednika vodičima stada: uzima jednu od uloga koje se nude pravim monarsima. prestali da vladaju pomoću senatorske klase. depolitizacija). da se ne pretpostavi kako postoji meta. odjednom. Nije hrišćanstvo uzrok tome što su imperatori prihvatili praksu očinske figure. savete ili skupštine. fran­ cuskim ili latinskim. ili ono što nam je na srcu. kao kada prekinemo tišinu samo da bismo progovorili nekim jezikom. on ne zna da se njegova praksa. objekat. nije ni malo ličio na naše senate. iz reda razloga koji je identičan redu koji objašnjava bilo koji događaj. postali hrišćani. Samo treba suditi o ljudima na osnovu njihovih dela i eliminisati večite fantome koje u nama izaziva jezik. Oslobođen Senata i vladajući pomoću korpusa sitnih funkcionera. država. kategorija države). treba da zamislimo književnost koja je uvek bila potčinjena nekoj Aka­ demiji i koja bi. i uopšteno znam da gov­ orim i nisam u hipnotisanom stanju: ali nemam koncepciju gramatike koju instinktivno primenjujem.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU rijskih i gotovo materijalističkih. koja je dovela do promene političke prakse sa dvema istovetnim posledicama: kraljevi su. Takav je slučaj i sa upravljačem koji daje besplatan hieb svome stadu ili mu odbija gladijatorske borbe sa uverenjem da radi ono što svakom upravljaču pred onima kojima upravlja nameće sama priroda politike. Jasno možemo uočiti metodu: ona se sastoji u tome da se na veoma pozitivan način opiše ono što radi neki imperator-očinska figura. već je uzrok celina istorijskih uslova (uki­ danje Senata. on je bio nešto što mi ne poznajemo: Akademija. s druge strane. To je isto kao kada govorim. impera­ tori. ali o tome ne želim övde da govorim). nekakav skriveni motor: praksa je ono što rade ljudi (sama reč sve govori). Praksa nije nekakva tajnovita instanca. da ona jeste izvesna politika. Senat je težio da očuva gladijatorske borbe kao što Akademija čuva pravopis: zato stoje njegov interes bio da bude konzervator. itd. Suditi o ljudima na osnovu njihovih dela ne znači suditi na osnovu nji­ hovih ideologija. pošto su očinske figure.

korelati neke političke prakse. istorijske slučajnosti i ideološke uticaje i to po cenu beskrajnog naklapanja. ili za depolitizacijom. Hajde da najpre krenemo od same te prakse. ili da bi bili voljeni. Ako nesrećno kažem: "nasuprot imperatoru posto­ jali su oni kojima se upravlja kao takvi". nikome nije ni padalo na pamet da mu ga obezbedi. zatim narod-dete koji tetošimo: a to je samo još jedan način da se kaže kako su se u jed­ noj epohi prakse sastojale od vođenja. jer ovi ključevi ulaze u sve brave. zaključiću da je tako bilo iz nekog ništa manje večnog razloga: da bi mu se pokorili. ako su oni kojima se upravlja uvek isti. Na prim­ er: pogrešno sam verovao i napisao kako su hieb i igre za cilj imali uspostavljanje odnosa između onih kojima se upravlja i upravljača. Vladar koji tretira svoj narod kao decu čak ni ne pomišlja da bi se moglo raditi drugačije: on čini ono što se samo po sebi podrazumeva. i prema kojem bismo podešavali nišan kako bismo ga poboljšali. najpre treba da bude objektivizovan pre kao vodič nego kao kralj-otac ili kralj-sveštenik. ako imaju prirodnu potrebu za hlebom i igrama. oni treba najpre da budu objektivizovani kao narod-stado. a da se ne zapitam zašto. onda kada utvrđujem da im je imperator davao hleba i gladi­ jatorske borbe. Taj odnos određuje objekat i on post­ oji samo kroz to određenje. Te objektivizacije. i kojeg bismo mogli bolje ili lošije naciljati. od upravljača kao takvih i od pokora­ vanja kao takvog ili od depolitizacije koja ih ujedin­ juje. postoji samo narod-stado. Ali. ne postoji izvan prakse koja se na njega primenjuje. i to tako da objekat na koji se ona primenjuje bude to što jeste samo u odnosu na nju (u smislu u kojem neki "korisnik"jeste korisnik samo ako sam ga ja načinio korisnikom nečega. ili da bi se depolitizovali.0 FUKOU sloboda. ili polazeći od neke materije. Imamo običaj da rasuđujemo s obzirom na neku metu. Oni nikada neće pomoći razumevanju jedne tako jedinstvene i tako precizno vremenski određene pojave kao što su hieb i igre. objašnjavaju hieb i igre koje nikada ne bismo uspeli da objasnimo polazeći od onih kojima se upravlja kao takvih. kako bi Gospodar pojmio one kojima se upravlja kao objekte koje treba depolitizovati. ne proiz­ vodi nikakve efektivne posledice (narod-stado nije imao socijalno osiguranje. Onaj kojim se upravlja kao takav ne izlazi iz okvira onoga što se sa njim radi. samo će umnožiti pojedinosti. Objekti naizgled određuju naše vladanje. Objekat jeste samo korelat prakse. izvrnuti pojmove iskaza. ako imaju prirodne reflekse onog kojim se upravlja. ili da je neko vođen samo ako ga ja vodim). u skladu sa situacijom kakva jeste. da bi Gospodar bio pojmljen kao neko ko mora da se trudi da bude popularan u svom stadu. pre nje ne post­ oji onaj kojim se upravlja kao takav. ili za Gospodarevom ljubavlju. Onaj kojim se uprav­ lja previše je neodređen i ne postoji. a u nekoj drugoj od tetošenja (isto kao što biti vođen pred­ stavlja samo način da se kaže da nas vode u ovom trenutku: nismo vođeni sve dok nemamo vodiča). suština politike. niti je iko osećao grizu 218 . ali najpre naša praksa određuje svoje objekte. pojmova koji banalizuju i čine anahronom samosvojnost sukcesivnih praksi. ili su odgovarali na objektivan izazov kakav su oni kojima se uprav­ lja predstavljali. voleti ili vodi­ ti na igre. dakle. zašto su onda samo u Rimu prihvatili hieb i igre i ljubav?Treba.

a ne bednim robovima). odakle dolazi svaka praksa sa svojim jedin­ stvenim obrisima? To je jednostavno: iz istorijskih promena. i to ne zbog sopstvene novčane dobiti koju bi iz njih mogao izvući. a to je da treba. iz hiljada preobražaja istorijske realnosti. On ne kaže: "Otkrio sam neku vrstu nesvesnog u istoriji. Preo­ staje samo da je ideologija neodređeno i plemenito tumačila tu surovo preciznu praksu: Senat je veličan tako što je proglašavan za narodnog oca koji želi do­ bro onima kojima se upravlja. Ali. na primer. Fuko nije otkrio novu instancu. on se jednostavno trudi da o tome govori tačno. vodiča stada: on daje besplatan hieb životinjama za koje je zadužen zato što je njegova misija da čitavo stado srećno stigne na cilj. što će reći iz ostatka istorije. kao što ćemo videti). na šta se obavezao. zato što se skrivena strana ledenog brega ne razlikuje od po­ topljene strane brega: i jedna i druga su od leda. Eto realne prakse. pojmiti praktično ponašanje neke vlasti. bolje rečeno. da ne poseje previše leševa izgladnelih životinja za sobom: rasuto stado ne bi više bilo u stanju da se brani od vukova. a to je čuvar Voda i Šuma koji usmerava prirodne tokove. Zato nije previše neumesno tu praksu privremeno nazvati "skrivenom stranom ledenog brega". A postoji i još jedan dobročinitelj svojih podanika. Veoma je čudno optužiti ga da našu istoriju svodi na intelektualni proces koji je neumoljiv koliko i neodgovoran. ona nije ni snaga koja pokreće ledeni breg. kako bismo rekli da se ona našem pogledu ukazuje samo pod suviše širokim ogrtačima i samo kao prekonceptualna u najširem smislu. da opiše jasne konture umesto da govori kroz neodređene i plemenite termine. nalazi se ispod linije vidljivosti i to je sve. nazvanu "praksa".Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU savesti što to ne čini). Ali. ona pruža valjano objašnjenje istorije. onakve kakva proizilazi iz činjenica (a naročito iz ove: besplatan hjeb je da­ van samo građanima. Počinjemo da razumemo šta je ide­ ologija: nejasan i plemenit stil sposoban da idealizuje prakse pod izgovorom da ih opisuje. on govori up­ ravo o onome o čemu govori svaki istoričar. u idealističkom smislu. kao i sve ostalo. neku prekonceptualnu instancu koju nazivam prak­ som ili diskursom. već zbog dobrobiti same prirode. koja je do tada bila nepoznata: on se trudi da ljudsku prak­ su pojmi onakvom kakva realno jeste. Praksa nije instanca (kao što je frojdovsko To) niti pokretačka snaga (kao što je proizvodni odnos). Ipak lako razumemo zašto nam je takva filozofija teška: ne liči ni na Marksovu ni na Frojdovu. nema ni instance ni pokretačke snage (zauzvrat postoji materija. Pojam koji ne proizvodi ni­ kakve efektivne posledice nije ništa drugo do reč. Hajde da razmotri­ mo. kako bi saznao šta čine ljudi. uostalom. Ta reč postoji samo u ideološkom ili. Sve što Fuko kaže istoričarima jeste sledeće: "Možete nastaviti da 219 . takođe se smatra ocem koji usrećuje svoje podanike sve dok ih pušta da se snalaze sa prirodom i godišnjim dobima. on to samo vidi onakvo kakvo uistinu jeste kada se strgne ogrtač. Objašnjava se na isti način kao i ostatak ledenog brega. to je širok ogrtač koji skriva čudne i brojne obrise realnih suk­ cesivnih praksi. a kod Fukoa. ista se ideološka plitkost ponavlja i u sasvim drugačijim praksama: suveren koji je prisvojio neko jezero puno ribe koje eksploatiše podižući namete. A da! a kako ću uspeti da objasnim samu tu instancu i njene preobražaje?" Ne: on govori o is­ tom o čemu i mi. na primer.

prirodnih objekata. Ako istoričar ne bude hteo da se bavi onim što ljudi čine. pažnja: ako budete posmatrali tačno. nego zato što je njena priroda prekonceptualna. ide­ alizaciju. ni implicitnost. suvislu. zapazićete da ima mnogo više da se objašnjava. ona je širok ogrtač. Fuko ne otkriva neki tajnoviti diskurs. Filozofija. "sve za narod. ni ide­ ologija. određena srodnim praksama i gramatikama.O FUKOU objašnjavate istoriju kao što ste uvek objašnjavali. a ništa od naroda"). naglašavanja. Istorijske slučajnosti. Zato što to zapažanje dokazuje da zona on­ oga što je rečeno predstavlja neočekivano zauzete strane. naglašavanja i ulegnuća iz srodnih praksi i njihovi preobražaji predstavaljaju razlog za to što se politička gramatika neke epohe sastoji od tetošenja dece ili pak usmeravanja tokova: to nije neki Razlog koji gradi neki suvisli sistem. onih kojima se upravlja ili države. zato što semantika predstavlja idealističku iluziju. u stvarnosti se nesvesno ponaša kao posednik jezera punog ribe. uklanjajući banalnosti. neočekivana prećutkivanja. samo. itd. Vlastelin želi da radi i veruje da radi sve što je potrebno s obzirom na okolnosti. on treba da bude svestan događaja koji se odvijaju u njegovom kraljevstvu. drugačiji od onoga koji svi razumemo: on nas samo poziva da tačno zapazimo ono što je na taj način rečeno. a ne logičku. nisu logički sadržani u onome što je rečeno ili učinjeno. Šta je onda ta gramatika koju Fuko želi da za­ pazimo? Zašto ni naša svest ni svest govornika ne znaju za nju? Zato što je potiskuju? Ne. dok te stvari nisu ništa drugo do korelati odgovarajućih praksi. ideologija je mnogo slobodnija i šira i to sa razlogom: ona predstavlja racionalizaciju. Daleko od toga da nas Fuko poziva da o stvarima sudimo polazeći od reči. pod uslovom da se složimo po pitanju razgrtanja širokih ogrtača koji nose ime Nauka. Možemo. ispod svesnog diskursa postoji gramatika. već onim što kažu. i to iz pros­ tog razloga što rečeno i učinjeno imaju slučajnu. on je ono što je zaista rečeno. Ni lav ne mora 220 . kralj ne treba da pojmi šta on i njegova praksa jesu. postoje nejasne konture koje niste zapazili". diskurs ili njegova skrivena gramatika nisu implicitnost. grama­ tika koju otkriva pažljivo posmatranje diskursa. bez ikakvih drugih pojašnjenja. i nisu njihova aksiomatika ili pretpostavka. reč diskurs pristaje peru kada treba označiti šta je rečeno isto koliko i reč praksa kada treba označiti ono što je učinjeno. Diskurs ne znači više ideologije: on je gotovo suprotno. metoda će biti ista. kojih govornici uopšte nisu svesni. tetoši decu ili vodi stado. bez znanja govornika: oni veruju da govore uopšteno i slobodno dok nesvesno kazuju stvari koje su usko ograničane pogrešnom gramatikom. Konačno. kako vlada. Isto tako vlastelin veruje kako upravlja. dakle. što nas navodi da verujemo u postojanje stvari. Uloga svesti nije da nas navede da zapazimo svet. ulegnuća. a ideologija ga uzdiže do zvanja Dobrog Pastira. savršenu gramatiku. on naprotiv pokazuje da nas reči varaju. a u stvari usmerava tokove. Ako više volite. Ne treba konkretno da zna da on usmerava tokove: to će raditi u sva­ kom slučaju. videti šta diskurs nije: nije ni semantika. to će biti dovoljno da se ponaša u skla­ du sa onim što nesvesno jeste. već da nam omogući da se u njemu krećemo. njih je stvorila istorija. Istorija nije utopija: politike ne razvijaju sistematski velike principe ("sva­ kome prema potrebama". a ne svest ili razum. dovoljno mu je da bude svestan da je kralj.

pred­ stavlja jedno originalno. potrebno je da znaju za neka tehnička ili društvena pravila i potrebno je da imaju odgovarajući mental­ itet ili ideologiju. štaviše. svestan je samo svojih reakcija. čuvenog materijalistu: za proizvodnju su potrebne mašine. naprotiv: pre je neka vrsta otkidanja. ono ne dobija oblik. potrebno je da ti ljudi budu svesni onoga što čine. koje mu tu i tamo trasiraju praksu vođenja stada ili. ne samo da ne vidi ništa s onu stranu domašaja svojih farova. radost i smeh do suza. te dve stvari idu zajedno i ulaze u sastav prakse. ne potpisuju dekrete u somnabulnom stanju. ako se ukine Senat. Ali. Za Fukoa se metoda sastoji od shvatanja da stvari nisu ništa drugo do objektivizacije određenih praksi. kao i za kralja ili za lava. a i dostojno pažnje nekog filozofa. to što ljudi nisu u stanju da spoznaju svoja ograničenja. i sve to je jedna praksa. To rasvetljenje. već pride ne raspoznaje više jasno ni krajnju granicu osvetljene zone tako da više ne vidi dokle vidi i ne vidi da vozi prebrzo za uslove na putu pred sobom. on nije ni stečena ideja na koju je naša svest toliko naviknuta da joj više ne oseća apstraktnost. da ne zna da je lav. oni imaju "mentalitet" koji odgovara njihovim "materijalnim" činovima. Proizvod ove misaone operacije jeste apstraktan i to sa razlogom: on nije slika na kojoj vidimo kraljeve. nara­ vno. Tačnije rečeno. Čudno je. Za lava je samo po sebi razumljivo da je lav. isto tako ni kralj koji tetoši narod ili usmerava tokove ne zna šta jeste. predstave i iskazi ulaze u sastav prakse i zbog toga ideologija ne postoji osim za gospodina Omea. tetošenja naroda. a ne da dremaju. kao napor da se vidi. Oni su. ono što je najkarakterističnije jeste trenutak u kojem se razređivanje proizvodi. jer onda on. oni ne znaju čak ni to da ne znaju (u tome je smisao reči "podrazumevati Se samo po sebi"). isto kao vozač automobila koji ne vidi da ne vidi ako se kiša pridruži mraku. Ne zna za sopstvenu volju za moć. baš kao i strah i drhtanje. potrebni su ljudi. svoju razređenost. za njega se to samo po sebi podrazumeva. veruje da mu okolnosti iz dana u dan diktiraju kako da se ponaša. čija određenja treba rasvetliti pošto ih svest ne poima. seljake. on samo mora da zna g d e mu je plen. isto kao kada lav odlučuje kao lav. i čak privlačno iskustvo koje bismo iz zabave mogli nazvati "razređivanje". što su u stanju da svaki put poveruju kako se negde nalaze iz milion razloga. da ne vide prazninu oko sebe. ne sumnja čak ni da bi okolnosti mogle biti drugačije.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU da spozna sebe kao lava da bi se vladao kao lav. Samo što oni ne znaju šta ta praksa jeste: za njih se ona "sama po sebi podrazumeva". koju shvata kao postvarenu kroz prirodne objekte. Kralj "voljom za moć" obavlja posao kralja: on aktuelizuje virtuelnosti svoje istorijske epohe. što će reći da zna šta čini kada na događaje reaguje donošenjem odluka: ali ne zna da te odluke pred­ stavljaju obavljanje neke kraljevske prakse. spomenike. Tre- 221 . apsurdno je praviti razliku: kada se ponašamo na određeni način. Možda je u tome smisao Ničeove ideje (ali ne laskam sebi da razumem ovog teškog mislioca) da je svest samo reaktivna. on čak ni ne sumnja da je tu zbog nečega. koji ne znaju da su ono što jesu. svesni onoga što čine. nužno imamo odgovarajući men­ talitet.

u dva oblika koji na prvi pogled ni malo ne liče: "Is­ torija seksualnosti je istorija večne borbe između želje i potiskivanja". nad jadnim nesvesnim i apsurdnim bićima kakva jesmo. rame uz rame sa zajedničkim imenicama i veznicima. ona je to po svojoj prirodi: baza i nadgradnja. državu. A ta je pogrešnost bila posledica toga što smo objekat prakse shvatili kao prirodni objekat. a onaj komad priče izgleda kao da se izvrnuo poput rukava: malopre smo bili kao Blez Paskal. gradila je na bazi. interese i ideologije). interes i ideologija. razređen. a zbrka je nastala u sredini: kako održati sve to na okupu? Sada bi bilo teško da se ne održi: "valjan oblik" je u sredini i ubrzano osvaja krajeve slike. nad racionalizacijama koje proizvodimo i čiji objekat izgleda kao da se sa nama šali. nikada ranije viđen. on u istu vreću trpa i Damijenove užasne patnje i zatvor. snažno smo držali oba kraja istorijskog lanca (ekonomiju i društvo. ne postoje stvari kao takve. i koju smo na­ zivali Moć "kao takva" ili Država "kao takva". Najednom "shvatamo" kako čitavo zlo dolazi iz ve­ likog jezgra i njegove lažne prirode. zrno ludila. ne postoje prirodni objekti. neobičan. naš lažni prirodni objekat pred­ stavlja objekat samo u okviru prakse koja ga objektivizuje: najpre dolazi praksa sa objektom koji sebi dodeljuje. da ga istorizujemo. kao što drvo kruške proizvodi kruške. odatle je i iluzija o "razum­ nom izboru". zato što smo problem uh­ vatili za krajeve. uvek isti.0 FUKOU nutak ranije nije postojalo ništa osim neke velike bezizražajne stvari koju smo jedva nazirali. Iluzija o prirodnim objektima ("oni kojima se uprav­ lja kroz istoriju") skriva heterogeni karakter praksi (tetošenje dece nije usmeravanje tokova): odatle dolazi dualistička zbrka. otkako smo ga istorizovali. Pa koji nas je onda đavo terao da je presečemo na dva dela? Uradili smo to zato što nismo videli način da se izvučemo iz pogrešne situacije u koju smo upali. Nismo znali da svaka praksa. a drugi glasi: "G. mi os­ tali smo u tom trenutku pokušavali da na nogama održimo komad priče u kojem je to veliko prozirno jezgro bilo od koristi. kao da se ne može razumno 222 . Jer. Stvari i objekti nisu ništa drugo do korelati praksi. itd. to je prvi. dobro poznat. svi spojevi su se uglavili. Dok smo mi uzdisali. a ne za sredinu. Kada ga vidimo. a drvo jabuke proizvodi jabuke. Ova iluzija postoji. iz roda "ideologija" ili "proizvodni odnos". to nije uspevalo. lažni problemi su pobegli. kao što ćemo videti. nazovi materijalan: kao kolektivitet. Najpre je dat taj objekat (kao što odgovara ma­ teriji) i praksa je reagovala: "odgovarala je na izazov". a funkcionisali su lažni verbalni problemi. upravljače i one kojima se upravlja. proiz­ vodi objekat koji joj odgovara. Fuko je protiv svega. više nisu ništa do beskorisna seckanja prakse koja je veoma dobro funkcionisala onakva kakva je bila i koja nanovo veoma dobro funkcioniše: zahvaljujući njoj granice slike postaju jasne. zastanemo na trenutak kako bismo melanholično uzdahnuli nad ljudskom sudbinom. I onda se na mestu koje je zauzimalo to veliko što-se-samo-posebi-podrazumeva pojavljuje čudan mali objekat iz te "epohe". nešto nije išlo kako valja. ali. shvatamo da treba da raskinemo sa uverenjem da se ono samo po sebi podrazumeva i da je trebalo da ga svedemo na zajednički uslov. ovaj je komad priče sam zauzeo svoje mesto. toliko se sama po sebi podrazumevala. on­ akva kakva je zbog celine istorijskih uslova. kao što kaže Delez (Deleuze).

ipak nisu imale razloga da to budu. populacija i pravni subjekti izgledaju isto kada treba spoznati pojam onih kojima se uprav­ lja. U nedostatku boljeg rešenja. ma koliko različite izgledale (ili. kad se pogled zamuti. s obzi­ rom na to da su znale metu koja se ne menja (menja se samo "stav" onog ko cilja). "materijalan" ili racionalan. i to iz jednostavnog razloga što ne postoje: postoje samo mnogostruke objektivizacije ("popu­ lacija". Jer pojam"oni kojima se upravlja"nije nijedan ni mnogostruk. praksa. Ideja Dobra: sve što radimo pokušaće da pogodi idealnu metu. kao metu. tako da sukce­ sivne prakse liče na reakciju na jedan isti objekat. kao što su racionalizmi. mnogostruke se prakse g u b e iz vida: one su skrivena strana ledenog brega. Čitavo zlo dolazi iz iluzije kojom "postvarujemo" objektivizacije i tako stvaramo prirodni objekat: krajnji ishod shvatamo kao cilj. po ovom pitanju. fauna. Ako praksu budemo shvatili kao o d ­ govor na neku datost. a to je objekat. Onda nastaju lažni dualistički problemi. baza određuje nadgradnju. limu­ nova kora i rakun predstavljaju mnogostrukost i ne čini se da trpe zbog toga što nemaju ni zajedničko poreklo. razume se. objekat. ideološka lukavost. na nekako isuviše apstraktan način. Postoje brojne objektivizacije i to je sve: odnos između te mnogostrukosti praksi i jedinstva uspostavlja se samo ako pokušamo da im pripišemo jedinstvo koje ne postoji. Ako smo ekstremni optimisti. itd. ma koliko nejednake ispadale pri istom uloženom na­ poru). Samo iluzija o prirodnom objektu stvara nejasan utisak o jedinstvu. ni zajednički objekat.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU odabrati jedno od to dvoje". dobićemo dva dela lanca. postoji samo večna teleološka iluzija. i koji je najpre bio dat. Ludilo ili javno dobro kroz vekove različito su ciljala sukcesivna društva čiji "stavovi" nisu bili isti. "pravni subjekat") koje su korelati heterogenih praksi. tako da su pogodila metu na različitim mestima. kao što nismo već dobrih sto godina. koje više ne možemo spojiti: praksa je odgovor na izazov. zlatni sat. Umesto da uhvatimo problem za njegovo pravo središte. a ni princip. A može i gore. potiskivanje. Ako se naš opti­ mizam ograniči na to da pre bude retrospektivna popustljivost nego nada. što je tačno. "fauna". krećemo od kraja. zato što te prakse. pogrešno smo zamišljali kako se ono što se radi. na kraju ćemo dva kraja lanca spojiti parčetom konca koji se zove ideologi­ ja. reći ćemo da ljudi iz svoje 223 . kao što to nije ni"potiskivanje"(ili"njegovi razni oblici") niti država (ili "njeni oblici kroz is­ toriju"). iz toga ćemo zaključiti da čovečanstvo napreduje i da se sve više i više približava cilju. Hajde da najpre pokažemo. što je tačno. ali i nadgradnja reaguje na svoj način. objašnjava se kroz ono što se radi u svakom trenut­ ku istorije. a to je praksa. a ni politika noja. ali isti izazov ne povlači uvek isti odgovor. Naš je autor isuviše pozitivista da bi pothranio tu dvostruku iluziju. kako u toj centralnoj tezi sve stoji. Ne postoji nesves­ no. tačnije rečeno. Sve se vrti oko tog paradoksa koji predstavlja centralnu i najoriginalniju Fukoovu tezu: ono što je urađeno. a mesto na kojem će se projektil sam od sebe rasprsnuti shvatamo kao namerno odabranu metu. Tačku dodira sukcesivnih praksi shvatimo kao prethodno postojeći objekat koji su ciljale. Nema veze: možemo da očuvamo svoj optimizam i racionalizam. a onda ćemo moći da upalimo svoj fenjer. sve izgleda slično. objašnjava polazeći od onoga što je urađeno.

Bolje rečeno. jedna prema gladijatorskim borbama. ako se pomere granice praznine. još bolje. nećemo više pokušavati da sas­ tavimo potpuni ili idealni spisak zadataka države: isuviše dobro znamo da je istorija maštovitija od nas i ne isključujemo ni to da ćemo jednog dana državu smatrati odgovornom za ljubavne jade. Kroz istoriju se javljaju različite političke prakse koje se projektuju. najčešće smo optimisti protiv svoje volje: dobro znamo da je popustljivost retko na delu i da društva nisu ništa do ono što su u istorijskom smislu: na primer. Uzalud je što znamo da je država objekat koji bi nam omogućio da unapredimo teorijsko istraživanje.0 FUKOU istorije malo po malo crpe celinu istine. To uopšte ne znači da je naša krivica u tome što verujemo u državu. što će reći u objektivizacijama srodnih praksi. možda i nerešiv!"Sigurnoje tako s obzirom da ne postoji: on nestaje onda kada shvatimo da usputna određenja smatramo modalitetima države. za praksu ili diskurs. mi i dalje nastavljamo da besnimo na nju umesto da pokušamo da ispod površine otkrijemo praksu čiji je država odraz. nestaje kada pres­ tanemo da verujemo u postojanje mete kao što je prirodni objekat. ona aktivno ispunjava prazninu koju te prakse ostavljaju. A onda nas mnogo muči velika rasutost pogodaka u metu: to je ono što se naziva problemom Jednog i Mnogostrukog: "Ovi pogoci su toliko rasuti! Jedan je pogodio socijalno osiguranje. Hajde da tu filozofiju objekta shvaćenog kao kra­ jnji ishod ili kao uzrok zamenimo filozofijom odnosa i da uhvatimo problem za sredinu. hoćemo li ikada us­ peti da odredimo tačan položaj cilja? Da nismo jed­ nostavno uvereni da su svi hici gađali baš ovu istu metu? Ah! problem Mnogostrukosti je težak. ako se srodne prakse preobraze. Ako krenemo od takve rasutosti. a drugi gladijatore. ili objekat čije bi nam post­ ojanje omogućilo da otkrijemo nešto napredno. druga prema soci­ jalnom osiguranju. Sve u svemu. dobro znamo da svako društvo ima sopstveni spisak onoga što nazivamo zadaci države: neka društva žele gladijatore. Ta praksa rađa objektivizacije koje joj odgov­ araju i učvršćuje se u realnosti trenutka. držimo se empiri­ jskog i otvorenog spiska: "beležimo" koji su zadaci bili pred državom do tog dana. Ne sprečava reč da nas i dalje navodi da verujemo u nešto što se zove država. Ukratko. Ali. u tu državu verujemo samo na recima: pošto smo postali mudri. istovre­ meno verujemo u to da nijedna država ne nalikuje drugoj i u to d a j e država jednostavno država. a mi to polje na kojem eksplo­ diraju naprave različite u svakom mogućem smislu smatramo nekom vrstom nadmetanja u gađanju. dobro znamo da različite civilizacije imaje razne "stavove" po pitanju "ludila". aktuelizuje virtuelnosti koje su unapred oblikovane u praznini. pošto vera nema dejstvo. a trebalo bi da postoje samo države: naša je krivica u tome što verujemo u državu ili u države umesto da proučavamo prakse koje projektuju objektivizacije koje smatramo državom ili njenim raznim oblicima. a neka socijalno osiguran­ je. ili. Izbegavamo pravljenje teorijskog. da svako društvo pogađa neki deo cilja i ilustruje virtuelnost ljudske sudbine. ako se ukine Senat i nova 224 . država sa svojim zadacima za nas nije ništa drugo do reč i naša optimistička vera u taj prirodni objekat ne srne da bude veoma iskrena.

Kralj veruje da vidi kako njegovo stado pase zato što mu se to nameće. problem će nestati: "objektivna realnost" društva sadrži činjenicu da se pojedinci interesuju za njega i da omogućuju njegovo funkcionisanje. što će reći iskrivljena. ili.Ta želja ima veoma veliki otklon od sveta. ni­ kada ništa ne bi dogodilo. Kapitalista ne bi bio "objektivna realnost" kad ne bi imao mentalitet kapitaliste. bar mi tako izgleda. ako pojedinca i društvo pojmimo kao dve realnosti koje su jedna izvan druge. Parnet 1977:115). baza-nadgradnja. Pojam želje. Klod Lefor (Claude Lefort) odlično ukazuje na aporije kojima vodi ideja da pojedinac i društvo jesu dve realnosti koje su jedna izvan druge i koje bi trebalo da ujedini uzročni odnos (Lefort 1978:69). Zašto onda nazvati "željom" činjenicu da se ljudi interesuju za virtuelne raspodele i o m o g u ć u j u im da funkcionišu? Zato što. praksa će aktuelizovati te nove virtuelnosti i više neće biti ista. pojam želje znači da nema ljudske prirode ili. predstavlja princip svih drugih osećanja. tu se ne radi o ideologiji. definisanoj zajedničkim funkcionisanjem svojih heterogenih delova" (Deleuze-Parnet 1977: 85). osećajnost predstavlja znak našeg interesovanja za stvari: želja je "skup osećanja koja se preobražavaju i cirkulišu u jednoj simbiotičkoj raspodeli. poput Spinoze. da ta priroda predstavlja oblik bez ikakvog sadržaja osim istorijskog. Da li čovek u tolikoj meri želi da bude kralj? Jalovo pitanje: čovek ima "volju za moć". ako više volite. znači i da opozicija materijalno-idealno. ili kolektivi) iscrtava. i ta će se beba automatski zainteresovati za posao kralja koji ne bi napustila ni za šta na svetu i čak se neće ni zapitati želi li da bude kralj: ona to jeste i to je sve. Ali. ta želja. koja je neodređena: on ne traži sreću. iz sopstvenog ubeđenja ili iz nekakvog kaprica. rečju koja je dala povoda mnogim smešnim zablu­ dama "novih filozofa" (Delez je sklon drogiranju). naravno. kao Spinozin cupiditas. koji mu omogućuje da funkcioniše: bez njega čak ne bi ni postojao. Ona znači i da opozicija pojedinac-društvo predstavlja lažni problem. tetošenje naroda-deteta takođe. kroz koju se vir­ tuelnosti. Bez čega se. o tome da je imperator. ako uvidimo da pojedinci već učestvuju u o n o m e što se naziva društvom. neka virtuelnost"u primitivnom stanju"? Šta bi bilo 3 Drugačije rečeno. a i spav­ anje ili smrt. Ta je aktuelizacija (sholastički rečnik je veoma udoban) ono što sveti Avgustin naziva ljubavlju i na tome je gradio teleologiju. U svojoj lepoj studiji o Kardinerovom pojmu bazne ličnosti. za aktuelizaciju. uključujući i spavanje.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU etika stupi na snagu. vodič stada. šetnja je želja. dakle. funkcionišu raspodele. Želja je činjenica kroz koju se pokreću mehanizmi. Ideja pravog uzroka. Delez. e to je ta želja. jednom rečju. jedine virtuelnosti koje pojedinac može da ostvari su one koje su nejasno iscrtane u svetu koji ga okružuje i koje pojedinac aktuelizuje tako što se za njih interesuje. ne radi ništa slično tome i naziva je željom. Ne radi se. Možete li zamisliti koliko bi fantomska bila neka neostvarena mogućnost. ostvaruju umes­ to da se ne ostvaruju uopšte. nema spisak određenih potreba koje treba zadovoljiti. posle čega bi mu preostalo samo da se odmori na stolici u svojoj sobi: on je životinja aktuelizator i ostvaruje svaku vrstu virtuelnosti koja mu dođe pod ruku: non deficit ab actuatione potentiaesuae. dakle. s 225 . kaže sveti Toma 3 . Slučaj je hteo da se neka beba rodi u kraljevoj sobi. tako da je ne primećujemo: ona je korelat postvarenja. postao otac naroda-deteta. pojedinac ispunjava praznine koje "društvo" (što će reći drugi. jeste nonsens. Osećajnost i telo znaju to m n o g o duže nego svest. onda ćemo moći da zamislimo da jedna prouzrokuje drugu: uzročnost pretpostavlja eksteriornost. kao suprotnost ideji aktuelizacije. jeste dualistička. kao naslednik prestola. još bolje. L'amor che muove il sole e l'altre stelle. "svaka raspodela izražava i sačinjava želju tako što pravi plan koji je omogućuje" (Deleuze.

u ovom slučaju. Sigurno je da ljudi m o g u i da se ne interesuju za neku "stvar": ali onda narečena stvar objektivno ne postoji. ideologije očinskog karaktera kraljevske vlasti. jedno verovanje. da obzirom na okolnosti. praksa je ta koja najpre objektivizuje kralja-oca radije nego kralja-sveštenika ili vodiča. kralj-otac će biti samo još jedan večni upravljač koji će. napotiv. praćena svešću koju o njoj imaju. već. njegova svest ne veruje da opaža jedan postvareni svet. jer ljudi misle o svojoj praksi. upravo usmeravanje tokova. vidimo večitog upravljača i večite one kojima se upravlja. jer suveren koji "jeste" kralj-otac i koji se "objektivno" nalazi naspram naroda-deteta ne može da ne zna šta je on i šta je njegov narod: on ima ideje ili mentalnu sliku o svom "objektivnom" položaju. I eto zastoje naš mentalitet primi­ tivan. ali. samo njegova osećajnost dokazuje da je taj svet aktuelizovan samo zato što ga kralj aktuelizuje. Njihova praksa. drugačije rečeno. a i narod-dete radije nego narod koji treba voditi ka večnom spasenju ili stado. nema uticaja na praksu.0 FUKOU ludilo "u materijalnom smislu" izvan prakse koja ga čini ludilom? Nećemo pomisliti: "Ja sam. Prirodnije objekat proširen sukcesivnim ide­ ologijama. pošto to jesmo. ne bi bilo potrebno postavljati psihološki problem osvešćenja"(Fuko 1998:209). veoma je spinozistički {automaton appetens). Izraz "mašina koja želi" sa početka Anti-Edipa. Aktuelizacija i uzročnost jesu dve različite stvari i zbog toga ne postoji ni ideologija ni verovanje. umesto toga naći ćemo se u ulozi kralja-oca. i s druge strane da bude osetljiva za teorijske istine. Pojam ideologije nije ništa drugo do zbrka koja je proistekla iz dve potpuno beskorisne op­ eracije: seckanja i banalizacije. koje imaju feudalni mentalitet. Verovanje u očinsku prirodu kraljevske vlasti ili u ideologiju welfare state nema dejstvo na svest i. a da čak nismo imali vremena da na to pomislimo. manje su ili više svesni onoga što čine. biti pod uticajem izvesne religijske ide­ ologije. ponašaćemo se u skladu sa tim. to jest. pustimo to i zapitajmo se kako ćemo se ponašati prema onima kojima se upravlja. Ali. Geneza pojmova vidljivo je ista: nekom sujeverju pridodamo ponašanje ljudi koji su skren­ uli sa banalnog puta i tako to sujeverje i samo post­ ane neshvatljivo. onda će ostati da se objasni neobjašnjivo. pa da. izgleda mi ubedljivo po tom pitanju". mi jesmo kralj-otac i. 226 . dakle. a to je hrišćanska ideologija. imperatorov sin i nema više Senata. "Ne bi bilo potrebno uključiti instancu individualne ili kolektivne svesti da bi se zahvatilo mesto artikulacije određene političke prakse i teor­ ije. ispunjava prazninu koju su ostavile srodne prakse i samim tim se objašnjava polazeći od njih. zanima se za njega. u ime prirodnog objekta ne vidimo upravo kralja-oca. nije svest ono što objašnjava praksu i što bi se samo objasnilo polazeći od srod­ nih uslova ili pak kao ideologija ili kao verovanje. sa­ mim tim. "s obzirom na okolnosti". ako mentalitet i verovanje objašnjavaju praksu. ne bi bilo potrebno istraživati u kojoj meri ova svest može s j e d n e strane da izrazi neme uslove. sujeverje. mnogo banalnije. zbog toga kapitalizam ne uspeva da se začne u zemljama trećeg sveta. Na taj smo način navedeni na to da verujemo kako iz ideologije proizilazi sva jasnoća i svi razređeni i vremenski određeni žljebovi prakse. U ime materijaliz­ ma razdvajamo praksu od svesti.

ova kon­ tradikcija ne postoji u slučaju vodiča stada. kao što je Feliks Kaufman (Felix Kaufmann) (Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld /Kaufmann 1929/). onako kako je istoričari mogu objasniti polazeći od kraljevih dela: "S obzi­ rom na okolnosti". Schutz 1976:120) i videćemo kako se zbog viška racionalizma može zaobići jedna divna tema. 276). tako ćemo biti navedeni da žalosno zaključimo kako ljudi čas veruju. manje z b o g Ego Cogito (jer je bila dovoljno tanana da poveruje kako razabira ono-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva u gostoljubivim podsvesnim resama pojma Cogito). 261. i sam postao toga svestan. to ukidanje je.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU se spozna samo verovanje. filozofije. 227 . treba ga braniti od njega samog i odvratiti ga primerenim kaznama od krvoločnih apetita i loših navika. ne moramo da uveravamo kralja da nar­ od jeste dete: on to i sam vidi. a više z b o g svog optimističkog racionalizma: kod Suca treba pročitati studije o društvenoj raspodeli znanja. (Naravno da nije isključeno da je kralj. Jasno se vidi razlika između ideologije u Naučne revolucije imaju svoje preteče. čija je praksa da životinjama daje ono što njihovi nagoni zahtevaju. U istoj je epohi postojala jedna ide­ ologija. i trebalo bi da resimo da više nikada ne upotrebljavamo tu reč. U razmatranom primeru ideologija će imati značenje koje možemo 4 pripisati doktrini kralja-oca. a da narod ne protestuje. a čas manje ili više knjiške re­ alnosti. iz humanističkih razloga. uprkos svetim tekstovima. Arheologije znanja (Wölfflin 1952: 17. iako se dobro slažu u praksi. čas ne veruju. a podle će zavodnike osuditi na smrt u najstrašnijim mukama. kralj-otac izgledaće kontradiktorno na drugi način: nevaljaloj će deci odobriti gladijatore koje traže. i to onda kada tre­ ba spoznati značenje prakse (u tom smo je smislu upravo upotrebili). Koliko god reči da potrošimo. a i na drugim mestima: Wölfflinovo delo Principesfondamentaux del'histoiredel'artizg\eda kao da unapred ostvaruje stranu 208. isto tako dobro kao i njegovi budući istoričari. Taj preobražaj ne prolazi kroz svest. proisteklo iz preobražaja političke prakse koja je promenila značenje s obzirom na to da okolnosti "objektivno" više nisu ono što su bile 4 . političke doktrine. i ona je osuđivala nevaljale misli. samu religiju. Ona čas označava apstrakciju. što će reći diskurzivne prakse. ideologija ne postoji. ali tek pošto je javno ukoren i pošto mu je pokazano šta ga čeka". Alfred Sue (Schutz) (Phenomenology of the social world /Schutz 1967/). ali o tome je imala nešto drugačiju ideju: njoj su iskušenja puti izgledala opasnije od krvi gladijatora. uostalom. zabrani prinošenje ljudskih žrtava. Ali fenomenologija nije mogla da ode dalje. Pojam "ono što se samo po sebi podrazumeva " stidljivo je tu i tamo izvirivao iz fenomeno­ logije. Po pitanju onoga-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva trebalo bi pratiti trag izrazä fraglos ili taken for granted kod Huserlovih socioloških učenika. Dugo smo ukidanje gladijatorskih borbi pri­ pisivali uticaju koji je hrišćanska doktrina imala na svest. zapravo. ali u drugom smislu reči. "i s obzirom na to da je narod samo dete. napisaće. ako je imao smisla za humor i dara za izražavanje. pa čak i kod Maksa Šelera (Max Scheler 1960:61). kako ih se ne može jednostavnim zahtevom naterati da veruju u bilo kakvu ideologiju i da su. Rimski je imperator mogao da odobri gladijatorske borbe i da istovre­ meno. u svojoj duši i svesti on će samo odlučiti kako i kada da tetoši ili da kazni to dete. u smislu hrišćanske religije. ali ne radi se o tome). sasvim u stanju da veruju u stvari koje su na planu verovanja međusobno kontradiktorne. reizdate u Collected Papers (Schutz 1975:14.

) Na isti su način istoričari raspravljali o pooštrenju kazni u krivičnom pravu u vreme vladavine imperatora hriščana. To je završna reč ove nove metodologije u istoriji. na mesto jednog drugog ukra­ sa. a gladijatori više ne umiru. s obzirom na to da svaka epoha nudi razne privlačnosti i rizike u ko­ jima bi manje-više svako mogao da pronađe nešto za sebe. da bismo načinili racionalan izbor. izmerene na našoj subjektivnoj lestvici vrednosti. narod-dete ima manje slobode. ne bi tre­ balo da se oslanjamo na davanje prednosti. ali to je druga priča. Ako izmerimo te preobražaje na lestvici vrednosti. a ne"diskurs" ili epistemološki prekidi koji su dugo držali pažnju javnosti.0 FUKOU smislu doktrine i ideologije u smislu značenja neke prakse. Celina istorijkih uslova postavila je jedan neobičan ukras. koji je takođe neobičan. da pokretač kaleidoskopa nije razum. da ne treba proizvoditi racionalizatorske racionalizme i skrivati heterogenost ispod proc­ esa postvarenja. već na mogućnost da uporedimo i da prihvatimo (po kom kursu?) heterogene privlačnosti i nedostatke. a gladijatori su umirali. ona je drugačije shvatala homofiliju kako bi prihvatila aktivnu mušku homosek­ sualnost. već je bilo važno da aktivnost nadvlada pasivnost. i osudom obuhvatila žensku heteroseksualnu po­ tragu za zadovoljstvom. naroda-stada. naročito. osudila pasivnu. više slobode. da je pra­ vo unazađeno. Ali to je činjenično stanje izve­ deno iz merenja: to nije objašnjenje preobražaja. (Narečena doktrina takođe ima skrivenu stranu ledenog brega i spada u diskurzivnu prak­ su. samo je bila zasnovana na drugačijem principu: nije bila poželjna normalnost u razmnožavanju. Razni se ukrasi ne mogu ni na koji način porediti: to nisu Meccanos igračkice od kojih bijedna imala više elemenata nego druga. ne treba porediti dva ledena brega zaboravljajući. evo dve heterogene prakse: narod-stado je imao prilično veliku seksualnu slobodu. niti borbom između dvaju principa. i. i to neće biti pogrešno. skrivenu stranu jednog od njih. ne treba ni krivotvoriti procenu mogućeg tvrdeći da su "okolnosti takve kakve jesu" zato što one ne postoje: postoje samo prakse. u vežbanju vrline mudrosti. on samo podseća na četiri velike istine: da taj sled heterogenosti ne označava vektor napre­ tka. ali na drugačiji način. lako izgleda kao da u istu vreću trpa užasnu Damijenovu patnju i zatvore koje su poboljšali filantropi iz XIX veka. U svakom slučaju. pri proračunavanju prednosti. ne objašnjava se napretkom svesti. reći ćemo da je humanitarizam napredovao. tako da svom snagom primenjuje narodni ideal odmazde i čak ga prekoračuje? Drugo objašnjenje mora biti valjano. manje potiskivanja. ovaj kaleidoskop ni malo ne liči na sukcesivne oblike dijalektičkog razvoja. a da je potiskivanje naglašeno. Želje i Po­ tiskivanja: svaki od ukrasa duguje svoj neobičan oblik mestu koje su joj ostavile prakse-savremenice među koje se umešao. ni njenim opadan­ jem. želja ili svest. Fuko ne tvrdi da ne bismo imali svoje favorite kad bi nam bilo dato da izaber­ emo vek u kojem ćemo živeti. narod-dete. kao i žensku homofiliju. ludilo postoji kao objekat samo u praksi i 228 . Ni antička seksu­ alnost nije u svom principu bila ništa manje potis­ nuta nego hrišćanska. naročito u oblasti seksualnih delikata: uticaj hrišćanstva? Pra­ vo postaje svakodnevije zato što kralj ima očinskiji odnos sa narodom.

iako verujemo da raspravljamo o problemu materi­ jalnog ili formalnog postojanja ludila. ideja da ludilo ne postoji u potpunosti je pozitivistička: ideja ludila po sebi čisto je metafizička. A ipak.. ona ne znači da je lu­ đak samo onaj o kome sudimo kao o luđaku. već na nivo njegove objektivizacije. Ali. o kojem treba suditi u duši i svesti. to je bilo baš u XIX veku. nesum­ njivo bih bio u pravu. ili da su razna društva na veoma različite načine konceptualizovala ludilo. Klesani kamen postaje zaključni ka­ men svoda ili opeka samo u trenutku kada zauzme mesto u okviru neke građevine. ili da je njegov pozitivitet izmenjen stavovima koja su razna društva prema njemu zauzimala. to meso jede veoma realno. ili ponašanje. i kad bi sadržalo takvu materiju. mnogo sebičniji: jesmo li u pravu što materiju za ludilo označavamo kao ludilo. još uvek ne bi bilo ludilo. u svakom slučaju. "luđak". Uskoro ćemo se vratiti na raspravu o ovoj vrsti problema. već da je na jednom nivou. ali. svetim. preobraziti način tretiranja i promišljanja luđaka jeste jedno. Negacija ludila se ne smešta ne nivo stavova prama objektu. u meri u kojoj ja m o g u da sudim o tim stvarima. i kako bi. zatim rečenice i pokreti o kojima bi neki posmatrač koji je došao sa Sirijusa zaključio da se razlikuju od rečenica i pokreta drugih ljudi. u srod­ nim praksama isti taj koji jede biće objektivizovan nekako drugačije. Ali. hoćemo li morati da se odreknemo racionalizma mentalnog zdravlja? Reći da ludilo ne postoji ne znači tvrditi kako su luđaci žrtve predrasude ili pak. ili. Poricanje objektiviteta ludila predstavlja pitanje istorijskog uzmaka. a ne "otvaranja prema bližnjem".To je iza­ zvalo mnoge povike. putanje u prostoru. iako je bliska zdravom razumu. na levoj obali Sene. a nestanak objektivizacije"luda- 229 . te ćemo ga objektivizovati kao pripadnika naroda-deteta ili pak kao životinju iz naroda-stada. Kad bih rekao da neko ko jede ljudsko meso. ova tvrdnja ne poriče ni to da ludilo sadrži neku bihejviorističku i možda telesnu mater­ iju. nešto napravila od njega. u jednoj praksi koja "vrednuje". bio bih u pravu i kada bih tvrdio da će taj ko jede biti ljudožder samo u jednom kulturnom kontekstu. sve to pred­ stavlja materiju za ludilo koje na tom stupnju još ne postoji. Argument protiv u toj polemici jeste to što. objektivizuje takav način ishrane kako bi ga proglasila varvarskim ili pak. to što postoji nije ništa drugo do prirodni oblici. ima kralja. koji se i sami međusobno razlikuju. isuviše često mislimo na jedan drugi problem.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kroz praksu. a to nije nivo svesti. nalazimo se u domenu verbalnog kada zamišljamo neko lu­ dilo koje "postoji u materijalnom smislu" izvan nek­ og oblika koji ga označava kao ludilo. međutim. najviše što može postojati jesu nervni molekuli raspoređeni na izvestan način. ali narečena praksa nije ludilo. ili da lu­ dilo ne postoji zato što ga je proizvelo društvo. molekularne strukture.. a ne kao ljudožder: ima dve ruke i snagu za rad. to poricati: smisao ove tvrdnje je drugačiji. ona niti tvrdi niti unapred poriče da luđake ne bi trebalo isključiti. hajde da Fukoovom delu damo njegov filo­ zofski stas. Rečenica tipa "stavovi prema luđacima značajno su varirali kroz istoriju" jeste metafizička. neo­ phodna izvesna praksa kako bi postojao samo je­ dan objekat. raspravu koja je jednom izaz­ vala bes u pariškoj sredini. ili kako bi društvo moglo da "proizvodi lu­ đake". Pošto smo načinili taj odlučujući korak.

rekao m i j e otprilike:"Nikada nisam lično napisao ludilo ne postoji. naprotiv. tom III. S a m o što su bića shvaćena na taj način bila neposredne datosti koje treba opisati. izdanje Wadding. ako me sećanje ne vara). Kada sam Fukou pokazao ove stranice. a treba. ta rečenica filozofa. Može se čak reći da se ništa ne na­ lazi u istoriji. sed nullius est actus). ali ne kao ludilo. treba da poreknemo transistorijsku realnost prirodnih objekata. Potreb­ no je da neki čovek bude objektivizovan kao luđak kako bi se prediskurzuvni referent retrospektivno pojavio kao materija za ludilo. potrebno je da prirodni objekti ne postoje i da istorija ostane realnost koju treba objasniti. ali ipak nisu ni jednostavni psihološki sadržaji. reći da ludilo ne postoji. prvi način da se razreši teškoća bila je fenomenologija: za Huserla "stvari" nisu ekstra-mentalne res. materija u ludilu (ponašanje. ali nije stvar. ovog mislioca koji veruje da je materija u činu. Za Fukoa. ut est res quaedam extra nihil). tokom dugog zimskog sna. Tako za Dunsa Skotusa materija nije ni razumno biće ni realnost koja se može fizički izdvojiti. Božje delo. str. autor traktata De return principio. ne izražava opredeljenja ili opsesije svog autora. zaokruženi čin stvaranja. Za Fukoa (koji je pročitao Ničea 1954-1955. bezumljem. schol. u simbiozi ljudi i pasa čije se topline tela mešaju. ludilom. čak ni revolucionarne. dakle. društvo može da proizvede luđaka i bez sumnje smo znali za takve slučajeve: ali rečenica "ludilo ne postoji" ne govori o takvoj vrsti stvari. 38B /Duns S c o tus 1639/). fenomenologija nije idealizam. ona jeste nešto u činu.O FUKOU ka" nešto sasvim drugo. što ne zavisi od naše volje. ali da nije čin ničega {materia est in actu. čiji bi smisao odmah razumeli pariški učitelji iz XVII veka 5 . što će reći da stvari postoje samo 5 Na primer skotistički učitelj. Zabavio sam se prevođenjem na skotistički jezik o n o g a što je možda osnovni problem istorije-filozofije prema Fukou: čim prevaziđemo problematiku marksističkog materijalizma (koje se drže mnogi istoričari. potrebne su bar prakse eskimskog iglua. osim iz"ubeđenja"). a da im istovremeno ostavimo dovoljno realnosti kako bi ostalo nešto što treba objasniti. to je njegova stvar. Životinje ne postoje duže od luđaka i možemo se prema njima ponašati dobro ili loše. qu. ali to može da se napiše. kao i za Dunsa Skotusa. mikrobiologija nerava) realno postoji. ali filozof po obrazovanju ne bi je m o g a o d u g o uzimati za ozbiljno. kao što ćemo videti. već pretpostavlja preobražaj praksi na lestvici na kojoj reč revolucija označava bezbojnu gorljivost. osim možda u spekulativnom smislu. i da je on uvek tako mislio. ali da bi životinja počela da gubi svoju objektivizaciju. a ne subjektivni fantomi koje samo treba opisati. S druge strane. a ne otisci prstiju? Krivo bismo. Preostaje samo da zaključimo da su za dvadeset pet vekova istorije društva na razne načine objektivizovala ono što se naziva demencijom. na primer. VII. Šta g o d mi ponav­ ljali ili nabacivali. 4: "po tom pitanju treba znati da materija jeste u činu. Samo što one sama nije čin ničega i to samo zato što služi zasnivanju svih aktuelizacija" (u delu Opera Dunsa Skotusa /Duns Scot/. pošto jeste nešto pre nego ništa (est quoddam in actu. sasvim je izvesno da. pošto u njoj sve zavisi od svega. biti luđak u materijalnom smislu znači upravo još uvek ne biti luđak. ali nije da nije ništa". a ne pseudo-ob- 230 . jer za fenomenologiju ludilo postoji. 1. jer zašto ponašanje i nervne ćelije. Ako čitalac iz svega ovoga trijumfalno zaključi da ludilo jednostavno postoji. optužili da je idealista (u popu­ larnom smislu reči). e da bis­ mo mi imali povoda da pretpostavimo kako se iza toga ne krije nikakav prirodni objekat i da posumnjamo u racionalizam mentalnog zdravlja. art.

sve je istorijsko. Razlike u molekulima nisu ludilo ništa više nego otisci prstiju. razrešio poteškoću uz pomoć ničeanske filozofije prvenstva odnosa: stvari postoje samo kroz odnos. dakle. situacija je obrnuta ako u XVII veku potražimo nešto što bi pomalo nalikovalo onome što podrazumevamo jekti koje treba naučno ili istorijski objasniti: fenomenologija opisuje sloj bića koji prethodi nauci. čim pređemo na objašnjavanje tih bića. zatim prirodu i kulturu. razlike u ponašanju i rasuđivanju nisu ludilo ništa više od razlika u rukopisu i mišljenju. Istorija i istina. Jedina razlika između ove koncepcije i marksizma jeste. 231 . a ne samo od proizvodnih odnosa. jedinstvenog uzroka ima prednaučnu prirodu. ne može se "razumno" raspravljati o "pravom" stavu koji treba "zauzeti" po tom pitanju. Na primer: seksualnost je praksa. pojam odlučujućeg. da postane takva objektivizacija. To je moralo jednog dana da se slomi. videćemo. fenomenologija namerno pušta napred nauku. ništa nije neobjašnjivo. meta za teleologiju: nema povratka potisnu­ tog. dim zavisi od vatre). još uvek neobjektivizovano. uvek isto. najzad. Ono što nazivamo razumom (čime su se bavili filozofi) ne izdvaja se na neutralnoj osnovi i ne očituje se na realnostima: on govori. a "diskurs" ne znači da ne postoje seksualni organi ili ono što se pre Frojda nazivalo seksualnim nagonom. Taj je sadržaj preobražen zato što je preobraženo ono što smo podrazumevali pod istinom. u tome što marksizam polazi od naivne ideje uzročnosti (jedna stvar zavisi od neke druge. država ludilo ili religija: to je čuvena teorija diskontinuitetä: ne postoji "ludilo kroz vekove". Pre klinike medicina je samo imala isto ime kao i medicina XIX veka. on je određuje. sve je istorijsko i sve zavisi od svega. Ne postoji "večni problem" ludila. a određenje tog odnosa preds­ tavlja njihovo objašnjenje. sve u svemu. jednog sasvim materijalnog sve­ ta. Prediskurzivni referent nije prirodni objekat. sve zavisi od svega. A to pomera granice filozofije i isto­ rije zato što presipa njihov sadržaj iz jedne u drugu. Istorija postaje istorija iz o n o g a što su ljudi zvali istinama i iz nji­ hovih borbi oko tih istina. Prva posledica: namena tog referenta nije da postane takvo i takvo lice. u nekoj drugoj praksi biće ma­ terija za nešto drugo. takvi "prediskurzivni referenti" (Fuko 1998: 53-54) jesu sidrišta neke prakse. ništa ne postoji izvan istorije. sačinjenog od prediskurzivnih referenata koji predstavljaju virtuelnosti koje još uvek nemaju lice. Već neko vreme suprotstavljamo prirodu i konvenciju. a bića nanovo postaju stvari. u njima uvek različite prakse na različitim tačkama stvaraju uvek različite objektivizacije. kulturnoj samovolji. religija ili medicina kroz vekove. Fuko je. lica. a objašnjenje nekog tobožnjeg objekta sastoji se od ukazivanja na to od kakvog istorijskog konteksta on zavisi. o objektivizacijama za koje ne zna (i ko­ jima bi mogli da se pozabave oni koje smo nazivali istoričarima). Ono što je kod nas materija za ludilo. ništa nije inertno.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU u materijalnom smislu: postojanje bez lica. Ukratko. isto tako kao i značaj ili ukidanje rimskog Senata. Pošto ludilo nije prirodni ob­ jekat. m n o g o smo govorili o istorijskom relativizmu. shvaćenog kao prirodni objekat koji bi kroz vekove izazvao promenljive odgovore. Evo. ovaj svet ne visi o našoj svesti. kao što ćemo nešo dalje videti. ništa nije neodređeno i. Ali nisu izgovori za racionalizam i u tome je poenta ovog pitanja. polazeći od "diskursa" za koji ne zna. svaka praksa zavisi od svih drugih praksi i od nji­ hovih preobražaja.

0 FUKOU pod istorijskom naukom. u zavisnosti od epohe. istorija se može objasniti u potpunosti i treba izbaciti sve reči sa su­ fiksom -izam. u nekoj drugoj epohi. prekide". Istorija je nejasan teren. Geneza se ne odvija od trenutka do trenutka. Ukratko.. na nekom novom stupnju nastaće lice koje nejsano nalikuje prethodnom. jedinstveno istorijsko lice u kojem mislimo da raspoznajemo ono što se naziva nejas­ nim imenom istorijske nauke ili pak. razne emo­ cije. da bismo mogli da suprotstavimo strukturu "medicina" njenoj laganoj genezi. kroz vekove. kako reče neko. a ne nastavak rasta. 232 . štaviše. institucija zatvora ne odgovara funk­ ciji koju treba da ispuni i preobražaje te institucije ne treba objašnjavati uspesima ili neuspesima te funkcije. funkcija postoji samo kao svojstvo prakse i nije praksa ta koja odgovara na "izazov" funkcije (funkcija "hleba i igara" postoji samo u praksi i kroz praksu "voditi stado". a ne nečitljivi Discours sur l'histoire universelle). Kao što bi rekao Delez. Dodatne posledice: ni funkcionalizam. trebalo bi da postoji kontinuitet. Geneza nije ništa više od aktuelizacije neke strukture (Deleuze 1968: 237-238). na istom stupnju će se formi­ rati sasvim drugačije istorijsko lice i. Medicinu iz XIX veka ne objašnjavamo počev od Hipokrata i prateći tok vremena koji ne postoji: desi­ la se promena kaleidoskopa. Čudno je što su ovog neprijatelja drveća ponekad smatrali fiksistom. na materijal­ nom stupnju. kakav jeste. a delimično preobražajima ostatka sveta. Treba poći od globalne tačke gledišta. Fuko ne kaže:"Ja više volim diskontinuitet. to što nalikuje onome što nazivamo istorijom jeste Histoire des variations. jeste lažni problem. u nekoj epohi skup praksi prozvodi. U tome je smisao negiranja prirodnih objekata: ne postoji evolucija ili promena jednog istog objekta koji bi uvek trebalo da izraste na istom mestu. itd) koje će u drugim epohama veoma različite prakse razbistriti i objektivizovati u veoma različitim oblicima. što će reći od sukcesivnih praksi. medicina kroz vekove ne postoji: bilo je samo suk­ cesivnih struktura (medicina u Molijerovo vreme. poreklo ne postoji. pružanje sigurnosti. ista će institucija imati različite funk­ cije i obrnuto. geneza-struktura. Poput lažnog prirodnog objekta kao s t o j e religija ili neka religija u kojoj bi se spojili veoma različiti elementi (ritualizmi. retko se dešava da je lepo. ili pak. naprotiv.) i svaka od njih ima svoju genezu. ni institucionalizam. koja se objašnjava delimično preobražajima prethodne medicinske strukture. obrnuto. jer. religije. knjiga koja je još uvek dostojna divljenja i štivo koje se guta. a ne strelište. opozicija dijahrono-sinhrono. i to kao pozitivista. Shodno tome. svete knjige. da je medicina "kao takva" rasla poput hiljadugodišnjeg drveta. bila potpuno strana? Da ponovimo: naš autor uklanja metafizičke fikcije i lažne probleme. Fuko je istoričar u čistom stanju: sve je istorijsko. jer zašto bi se neka struktura u potpunosti objašnjavala pre­ thodnom strukturom? Zašto bi joj. ali. klinika. a ne rasadnik. i to na principu verovatnog. ne post­ oji večna funkcija raspodele ili depolitizacije kroz vekove). već: "Čuvajte se lažnih kontinuiteta". već u žanru rasprave (drugačije rečeno.. drveće ne postoji: postoje samo izdanci. Kaleidoskop. jer ga nećemo pronaći u istorijskom žanru.

to je čest slučaj u fizičkim pojavama. ili zato što u to nimalo ne veruje. izgleda mi da problem koji Fukoa zanima jeste sledeće: kada bi is­ torija bila podesna za naučno objašnjenje. već na činjenicu da.. neizbežne nepromenljive organizuju u sistem naučnih istina: ili što ne možemo ići iznad jednostavne tipologije istorijskih prilika. dolazimo do pitanja koje je razumljivo. na Razum. neku vrstu servo-mehariizma. Istorijska analiza počinje od tvrdnje da ne postoji država. svaki diskurs. obelodanjivanje prakse ili diskursa. u nekim oblastima. Nije mu mnogo značajno to što se. ili što se nepromenljive svode na formalne tvrdnje. Nauka nije viši oblik spoznaje: ona je spoznaja koja se primenjuje na "serijske modele". one pretpostavljaju istorijsku analizu tog objekta. ne upućuje na dogovor između bića i mišljenja. Pozitivizam obavezuje.. čak ni rimska. zbog prirode pojava nepromenljive u nauci jesu formalni modeli. Osim ako me samoljublje ne zaslepljuje. od kojih svaka u svome vremenu izgleda kao da se sama po sebi podra­ zumeva i kao da je sama politika. da li bi se ta nauka smestila na nivo naših racionalizama? Jesu li nepromenljive u istorijskom objašnjenju isto što i "prirodni" objekti? Mislim da je za Fukoa to prava suština ovog pitanja. dok istorijsko objašnjenje razmatra "prototipe". organizovati u neki hipotetičko-deduktivni sistem? Korist od tog pitanja ostaje od sekundar­ nog značaja: nauka ne upućuje na aktivnost koja se sastoji od duha. po uklanjanju metafizičkih fikcija ostaje da se rekonstruiše pozi­ tivno znanje. jer sam u svojoj uvodnoj lekciji podržao tezu da istorija mora da se piše pomoću prirodnih nauka i da sadrži nepromenljive. na filozofsku antropologiju kakvu možemo naći u Spinozinoj III knjizi ili u Genealogiji morala: suštinska stvar je to što društvene nauke. ako nauke moraju da se umešaju. ali dvostru­ ko ograničeno. Pošto sam to priznao. a da se ne očešemo 0 lingvistiku ili ekonomiju. bar u prostornom smislu. da budu znanje za tehnokrate. Bez pribegavanja društvenim naukama? Svaka praksa. kada treba saznati da lije takav slučaj i u ljudskoj istoriji. a ne koji su zahtevi Razuma. istoriji su to još formalnije istine. 233 . ako su u pitanju oslonci 1 objektivizacije ekonomske ili lingvističke prirode. već samo korelati (stado koje treba voditi. što će reći genealogiju. tok koji treba usmeriti) vre­ menski određenih praksi. ne bi mogle da budu racionalizacija prirodnih objekata. kombinatorike prilika. deljenja karata. Da bi bila sasvim u skladu sa prilikama. istoričar ne objašnjava samu politiku.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU U istoriji postoje pojedinačne ili čak jedinstvene konstelacije i svaka se od njih može u potpunosti objasniti samo pomoćnim sredstvima. to je pitanje o kojem Fuko uopšte ne govori zato što se to na neki način samo po sebi podrazumeva. Mogu li se nepromenljive. negativan program: čovek je uvek pozitivista nekoga kome poriče racionalizacije. ni na koji način ne može dovesti do devalorizacije istorijskog objašnjenja kao nenaučnog. ima svoje oslonce i objektivizacije i izgleda nam teško da o njima govorimo. posle istoričarevog prolaska. Ono se sastoji u tome da se zapita­ mo kakve su pojave. od slučaja do slučaja. ili zato što ga to ne zanima. Pozitivizam nije ništa drugo do jedan relativan i. obrazuju relativno izolovane sisteme. Pošto postoji samo određenost. istorija ne zaostaje za naukom u strogosti. koji se mogu ponavljati. pokreti kaleidoskopa.

svuda pronala- 234 . i to sadrži određeni političko-kulturni diskurs. da li ja taj užas. potrebno je da ukupni zbir uloga u igri međunarodne bezbednosti bude nula. Ali kako. konkre­ tan. u svakom slučaju. čak ni kao truizam. da objašnjavamo. Napred smo govorili o užasu koji je Rimljanin osećao pred gladijatorom koga je u isto vreme smatrao zvezdom. Te su antropološke tvrdnje i same formalne i samo im istorija može obezbediti sadržaj: ne postoji konkretna transistorijska istina. bio po­ tisnuti strah od ubistva u stanju građanskog mira? Da li je takav strah od ubistva mogao biti transistorijski zahtev ljudske prirode. materijalna ljudska priroda. već je konstatujemo) ili iluziji spoznaje. potisnuto iz jedne epohe zapravo pred­ stavlja genezu jedne nove prakse. ona je. Fuko nije fran­ cuski Markuze (Marcuse). u slučaju društava. izgleda. na nepromenljive? Bez njih bi objašnjenje ustupilo mesto intuiciji (plavu boju ne objašnjavamo. Taj tobožnji prirodni strah nije iskaziv čisto formalnim terminima. Zato što ideja potis­ nutog prirodnog nagona ima smisla samo u slučaju pojedinca koji je imao sopstvenu istoriju. Ako je.Taj transistorijski strah od ubistva uopšte nije bio transistorijski: on je materijalan. Prema Fukou. takva struktura organizacije). on ne postoji formalno. pod okriljem javnog reda i mira. nanovo obojena lo­ kalnom bojom. njoj je korisno da upotrebi nepromenljive kakve god da su i to kako bi raspršila racionalizme koji se neprestano rađaju. zato što će se vratiti kroz prozor ako su mu zatvorena vrata? Ne bi mogao. Istorija je ničeanska genealogija. to objašnjava ono što se sa njima dogodilo"). naprotiv. nije potisnut. jer politika. ako objašnjenje u istoriji ot­ krije relativno izdvojive podsisteme (takav ekonom­ ski proces. koji nije mogao da isprovocira zabranu gladijatorskih borbi pre perioda poznog carstva. bilo da su filozofske ili se organizuju u društvene nauke. a da ne računamo na pokretače. zadovoljiće se time da na njih primeni neki model ili bar da ih iskaže u vidu principa ("potrebno je da vrata budu otvorena ili zatvorena. već je preobražen reaktivnošću (o toj reaktivnosti govori Genealogija morala: eto jednog nepromenljivog oslonca sa filozofskim ukusom): on je bio farisejsko gađenje pred tom prostitutkom smrti kakva je bio gladijator. istorijski događaj potpuno u skladu sa prilikama. Zaista: formalna potreba za postojanjem nepromenljivih ne predviđa na koji će se nivo te nepromenljive smestiti. on je strah od prizora umiranja jednog nedužnog građanina. on nije strah od smrti niti od ubistva (jer priznaje ubistvo kriminalca). izvesnu praksu Naselja. najpre. onda. za istoriju nema koristi od elabo­ racije nepromenljivih. ako nisu znale ili su priželjkivale drugačiji kraj. Istorija koja se piše apstraktnim recima umesto semantikom te epohe. "Neka ovde ne ulazi niko ko nije filozof ili ne postaje filozofom". koji su upravljači u čitavoj epohi ispravno uzimali u obzir. odnosi se na određenu upravljačku praksu. zato što. Zbog toga Fuko is­ toriju smatra filozofskim bićem (što nije ni tačno ni pogrešno). tok i druga određenja. bez obzira na to da li zainteresovane strane to znaju ili ne znaju. veoma daleko od empirizma koji joj se tradicionalno pripisuje.O FUKOU već stado. država i Moć ne postoje. istorija koja. potraga za nepromenljivom neće se zaustaviti dok ne stigne do antropoloških tvrdnji. povratak potisnutog.

bilo da se radi o analizi klinike. pojam istine je poremećen zato stoje u procesu sticanja naučnih znanja filozofija zamenjena istorijom. ne znači da svuda okolo postoji istina koju ljudi još nisu otkrili. jer upravo to pitanje nije isto od epohe do epohe. Kladili bismo se da bi Fuko potpisao rečenicu o čovečanstvu koje sebi zadaje samo one zadatke koje može da izvrši 6 : u svakom trenutku. jer istorija pisana kao mreža apstraktnih reči manje predstav­ lja živopisnu raznolikost nego anegdotsku naraciju. a u nekoj drugoj epohi. zbog čega su Fukoa smatrali relativistom ("istina pre hiljadu godina. države. A sigurno je da je Čovek lažni objekat: društvene nauke ipak ne post­ aju nemoguće zbog toga. a sa tom su se pustolovinom upoznale i prirodne nauke. e to je već druga stvar. nadam se. 0 nije ni jedno ni drugo. Ovaj svet je ono što jeste u svakom trenutku: to što su njegove prakse i njegovi objekti razređeni. veoma je istinita ili bar može da bude istinita. Ta humoristička ili ironična istorija raspršuje priv­ ide. Kod Fukoa nema potisnutog. Fuko. Deleuze 1968:205). tako da je u svakom trenutku čovečanstvo ravno samo sebi. ne zato što ne bismo znali da dosegnemo istinu o ovim značajnim objektima. A ono što ne bi moglo da bude istinito jeste mogućnost da spoznamo šta je seksualnost "kao takva" i moć "kao takva". nema ni istine ni greške u procesu varenja i razmnožavanja kentaura. ne sumnja ni da je Fuko u pravu. svaka nauka jeste privremena i istorijska analiza to neprestano pokazuje. problem nije u tome: ako dobro shvatam. On jed­ nostavno podseća na to da objekti nauke nisu večne istine. s obzirom da ti značajni objekti ne postoje: visoko drveće ne raste u kaleidoskopima. Marks kaže da čovečantvo rešava sve probleme koje sebi postavi. a ni povratka potisnutog. Moći. što ih navodimo da u to veruju. niko ne sumnja da će rakete usmerene prema Marsu zahvaljujući Njutnovim proračunima sigurno tamo i stići. kao ni sam pojam nauke. već zato što tu nema mesta ni za istinu ni za grešku. U stvari. svaka nauka je bila privremena i filozofija je to dobro znala. Što se tiče seksu­ alnosti. već se smatra da menjaju objekat. po istom pitanju. i što se zbog toga tuku. moderne seksualnosti ili Moći u Rimu. istorija koja ne­ gira prirodne objekte i potvrđuje kaleidoskop. a istinitost pitanja koje se pokaže svojstvenim svakoj epohi savršeno je objašnjiva i u njoj nema nikakvog neodređenog kolebanja. u čemu nema ničeg laskavog. ludila i mnogih drugih stvari.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU zi delimične analogije. mislili razne stvari o istom objektu: "0 Čoveku. Jer relativista smatra da su ljudi. nema neizrečenog koje kuca 6 "Uvek čujemo samo pitanja na koja smo u stanju da pronađemo odgovor" (Niče 1989:196). 235 . o Lepom. drugi su mislili ono. možemo samo reći da u njima nema mesta ni za is­ tinu ni za grešku. pošto ne postoje. hajde da sazna­ mo šta je tačno!"To za našeg autora znači unesrećiti se ni zbog čega. jedni su mislili ovo. kroz vek­ ove. Negacija prirod­ nog objekta ne vodi ni skepticizmu. Takva analiza.To što ljudi veruju da raste. skicira tipologije. što oko njih postoji praznina. greške danas"). buduće figure u kaleidoskopu nisu ništa istinitije niti pogrešnije od prethodnih. zbog čega je naš autor smatran skeptikom. a Niče da sebi postavlja samo probleme koje može da reši (Fuko 1998: 61. prakse čovečanstva su ono što od njih načini celina istorijskih uslova.

taj neko nije ovaj filo­ zof odnosa. a neki bi marksisti morali prvi to da znaju i da se. Ludilo ne postoji: postoji samo njegov odnos sa ostatkom sveta. služe samo istorijom reči. proklinjali. "naučno" je definisali. Neće biti! jezik ne otkriva realno. kontinuiran i ćutljiv. Jer je "odnos" naziv onoga što označavamo kao "strukturu". neograničeni gov­ or. Ako i postoji neko ko ontologizuje Moć ili šta g o d . neko ko čak ni ne sumnja da bi mogao postojati neki drugi nivo. "To što postoje sistemi razređivanja. Jer bi "diskurs"trebalo da bude njena negacija. Fukoova filozofija nije filozofija "diskursa". međutim. ili. naravno da se ona neprestano buni. Bergson proučava ovo očigledno dejstvo budućnosti na prošlost 7 . već ne bi realno ni bilo romantizma kod nekadašnjih klasika. države. već je konstituisana. Fuko više nije Malbranš (Malebranche) koji ne zna da nije istorijski Lakan. Umesto sveta sačinjenog od subjekata ili pak objekata i njihove dijalektike. jer se romantizam kod klasika ostvaruje samo izdvajanjem jednog njegovog aspe- 236 . već oni koji govore samo ο državi kako bi je blagosiljali. luđakom: figure predstavljaju ono što sukcesivni raspored na tabli pravi od njih. obnavljajući mu reč. kraljem. još bolje. Reći ću sve: on nije humanista. ne znači da ispod njih postoji veliki. i to ne polazeći od primitivnih ter­ mina odnosa.0 FUKOU na vrata: "Pozitiviteti koje sam pokušao da usta­ novim ne treba da budu shvaćeni kao skup deter­ minacija koje se misli individua nameću spolja ili je pak unapred i iznutra prožimaju.. Vinjija. I tako "bi trebalo da pokušamo proučavati moć. treba da ispitamo na koji to način odnosi pokoravanja mogu da proizvedu po­ danike" (Foucault 1976: 361).. Ne. ili predstavlja ono što objekti prave od nje. U tom svetu ne igramo šah sa večnim figurama. sveta u kojem svest unapred zna za svoje objekte i cilja ih. ο pitanju pojma preromantizma on piše: "Da nije bilo jednog Rusoa. pošto ona nije konstitutivna. a to je prob­ lem obogaćenja prošlosti i njenih učinaka s obzi­ rom na tumačenja koja će joj budućnost dati kroz vekove: na jednoj čuvenoj stranici iz La Pensee et le Mouvant. Svest ne može da se bori protiv istorijskih uslo­ va. a ne upad apsolutnog. već polazeći od samog odnosa pošto on određuje elemente koje obuhvata. suverena. treba da je vidimo na delu na njenom čuvenom problemu. jer šta je hu­ manista? Čovek koji veruje u semantiku. zakona. ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće. koji će oni suzbiti i potisnuti. pravnog subjekta. umesto njime. odbija gladi­ jatore i otkriva ili izmišlja Jadnika: te pobune pred­ stavljaju uspostavljanje neke nove prakse. jeste prosti korelat neke prakse koja je usko vremenski određena. a koga ćemo mi morati da probudimo. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje. umesto da pitamo idealne podanike šta su morali da ustupe kako bi bili pokoreni. Igoa. a država. Humanista je neko ko ispituje tekstove i ljude na os­ novu onoga što kažu. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju" (Fuko 2005). jezik se ne rađa iz tišine: rađa se iz diskursa. manje se radi ο granicama postavljenim inicijativi subjekta nego ο polju u kome se ona artikuliše" (Fuko 1998: 223). jednog Šatobrijana. već filozofija odnosa. Ako želimo da saznamo čime se tumači filozofija odnosa. itd. Oni pre čine skup uslova pod kojima se obavlja neka praksa. imamo svet u kojem odnos ima primat: struk­ ture daju materiji svoj objektivni lik. ne samo da ga ne bismo zapazili.

koja je ostala u Evropi. monada sa kojom se putnik oženio umre u odgovarajućem trenutku isto kao što će dva usklađena sata u istom trenutku ot­ kucati kobni čas). otac u odnosu na svoga sina i sin u odnosu na svoga oca)." Taj paradoks se danas naziva paradoksom različitih "čitanja" jednog istog dela. onda ćemo samo moći da se iznenadimo što to delo kojem ništa ne nedostaje. Pariente 1973: 139). Volja za moć. a to je autor? Da bi se ovaj problem pojavio. 237 . U prvom slučaju ništa nije istinito ο nekom individualitetu. n° 974. istinito u nekom tekstu biće ono što ο njoj kažemo. Ima li neko delo samo domet koji mu dodelimo? Ima li sve domete koje u njemu možemo otkriti? A šta postaje domet koji mu je dao glavni zainteresovani. svoj domet. ili na epohu u kojoj je napisano? Ako njegovi budući dometi ne predstavljaju obogaćenje dela. ni značenje. u stvari. U tome je čitav problem odnosa. sin. u: Belaval 1960:112) ο putniku u Indiju kome umire žena. n° 126. otac. II). lako ne zna za njenu smrt. a ta slika. Od dve stvari nastaje jedna. Vesela nauka n° 94 ("Posthumni rast"). A to je. a tekst je do pucanja nabijen najkontradiktornijim tumačenjima. sa svojom osobenom formom. koji proglašavamo istinitim. ni tekst (štampan ili pisan rukom). u tom slučaju.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kta iz njihovih dela. u tom će slučaju sve što kažemo ο jednom tekstu biti istinito. problem individualiteta. može u budućnosti da dobije nova značenja. To je ono što Rasel (Russell) naziva problemom spoljašnjih i unutrašnjih odnosa (Russell 1903: 214216. isto kao što preromantička slika u očima nekih nije ništa do tumačenje koje je spolja dodeljeno klasičnim delima koja tu ne mogu ništa. ili što možda već sadrži sva druga zamisliva značenja. utemeljeno kao neki spomenik. Ili pak odnos ima unutrašnju prirodu i proizilazi iz same zainteresovane strane: u monadu putnika oduvek je bilo upisano da će biti udovac i Bog je u toj monadi mogao da pročita buduću obudovelost (što očigledno pretpostavlja da. cf kao i u Opinions et Sentences Melees (Humain trop humain. a naročito problem individual­ nog. suprug ili udovac. ona ipak izaziva realnu promenu na njemu: postaje udovac. A šta ako delo ne postoji? Ako svo­ je značenje dobija samo kroz odnos? Ako je njegov domet. jeste ono što ostatak sveta od njega napravi. treba u potpunosti da bude inidividualitet koji ima svoje značenje. Izvesno je da "biti udovac" nije ništa do odnos (isti pojedi­ nac može istovremeno da bude udovac u odnosu na svoju pokojnu suprugu. zbog una­ pred uspostavljene harmonije. Lajbnic negde piše (Leibniz. reći će neko: ili pak to određenje mužu dolazi spolja. a pojedinac. potrebno je da delo postoji. odnos se nalazi u pojedincu koji ga podržava (omne paedicatum inest subjecto): imati odnos obudovelosti znači biti udovac. nije postojala u klasičnoj književnosti pre pojave romantizma više nego što u oblaku koji pro­ lazi postoji zabavan crtež koji će umetnik zapaziti tako što će tu amorfnu masu uobličiti prema svojoj mašti. već neke druge različite domete koji mu se ne suprotstavl­ jaju? Ako svi ti prošli i budući dometi predstavljaju različite individualizacije neke materije koja im se 7 Bergsonova ideja da budućnost obogaćuje prošlost može se pročitati i kod Ničea. prosto domet koji je to delo imalo u odnosu na svog autora.

a ne konstituisanom. zauzvrat. jeste materija dela. Tu ne može postojati događaj u krajnjoj instanci. da bude pokretačka snaga. Delo. poznaje re­ alnost "tako dobro kao da ju je sama stvorila". tako da on ne bude naša pokretačka snaga. čiju smo fizionomiju smatrali očuvanom za sva vre­ mena. koju smatra konstitutivnom. on prepušta naukama da se izraze ο postojanju. potrebni su uz­ roci da bi se ostvario i više nije poslednja pobuda. na primer. Verovatno zbog toga Fukoova metoda kao polaznu tačku koristi reakciju na nejasnu fenomenologiju koja u Francusku dolazi neposredno posle oslobođenja. ako. Huserl ne stavlja postojanje Boga i đavola u zagradu kako bi tu zagradu potom krišom otvo­ rio. postoji. pošto nikada nije ni tvrdila da ih objašnjava. Čudno je da marksisti gaje istu veru u objekat (i istu veru u svest: ideologija deluje na realnom prelazeći preko svesti delatnikä). njena krivica je u tome što ih opisuje polazeći od svesti. kako izbeći filozofiju subjekta. ako upotreba mlina na vodu prouzrokuje kmetstvo. A jeste nasamarena: veruje da ludilo postoji. ali ta materija nije ništa sve dok je odnos ne načini ovakvom ili onakvom. kao što je proizvodni odnos. kao što kaže izreka. A treba dodati da preftnjenost fenomenoloških opisa izaziva uzvike divljenja. Ta materija je pisani ili štampani tekst. ukoliko je taj tekst prijemčiv za neko značenje. od­ govor je ne ako je i sama svest konstituisana. Kao stoje govorio jedan skotistički učitelj. pouzdati u ono što nam svest omogućuje da vidimo? Odgovor je da ako je svest konstitutivna. Fukoov problem je možda bio sledeći: kako postupati bolje od filozofije svesti. kada piše ο suštini kentaura. s obzirom da u njemu naša svest obitava. ne postoji (postoji samo njegov odnos prema svakom od tumačenja). Krivica fenomenologije nije u tome što ne objašnjava stvari. Za svako objašenje ludila potreb­ no je da se ono najpre tačno objasni. Nećemo po stoti put podsećati na nesuvislosti kojima to vodi: nikada jedan istorijski objekat. proizvodnog odnosa. a da se ne zapadne u filozofiju objekta? Fenomenologija nije pogrešna zbog toga što je "idealizam". i kreće se prema drugim objektima. Ono što. ne može da objašnjava "u krajnjoj instanci". značenje koje je imalo u svoje vreme. ali nije da nije ništa: ono je određeno unutar svokog odnosa. pod uslovom da pri­ likom njegovog opisivanja bude toliko prefinjena da se u njega uvuče. to je upotreba kontradiktornih termina. ali nije čin ničega. onda treba da se upitamo iz kojih smo ga istorijskih razloga upotrebili umesto da se pridržavamo rutine. može da bude pred­ met pozitivne rasprave. željna je da doda da ono nije stvar. ako ju je nasamarila neka konstitutivna istorijska prak­ sa. Objašnjenje po­ lazi od jednog datog objekta. pošto je i sam nečim uslovljeni događaj. kao što je napisao Lukač (Lukacs). sholastičari su to na svoj način objašnjavali govoreći da pokretačka snaga ne može da sadrži silu: ako je pre postojanja pripadao virtuelnom poretku. po pitanju tog opisa. možemo li se. nepostojanju i fiziološkim funkcijama te životinje. Primat odnosa. 238 .0 FUKOU ravnodušno prepušta? U tom slučaju problem odno­ sa iščezava pošto iščezava individualitet dela. ako je događaj. ukoliko je stvoren da bi imao neko značenje i uko­ liko nije trtljanje koje je nasumice otkucao majmun daktilograf. a da se ne upadne u aporije marksizma? Ili obrnuto. već zbog toga što je filozofija pojma Cogito. jedan događaj. materija je u činu.

239 . ona se ne specijalizuje za praksu.To vodi ka kritici ideje istine. Žurden. Fukoovo delo bi kao epigraf moglo da nosi dva Ničeova teksta. aporiju "istorija i istina". Videli smo kakve to poteškoće izaziva. remećenju koje je i samo. skrivena strana diskursa i prakse ne razlikuje se od potopljene strane. 12. nastavljamo da govorimo o državi.. Istinu govoreći. U tom smislu nije bilo evolucije kod Fukoa. već tu materiju drugačije oblikuje: ne vekovi. Posve isti milieui m o g u se protumačiti i iskoristiti suprotno: nema činjenica (es gibt keine Tatsachen)". a Isto­ rija seksualnosti ne sadrži novotariju koja povezuje neku diskurzivnu praksu sa društvenom istorijom buržoazije: delo La Naissance de la clinique već je usidrilo preobražaj medicinskog diskursa u insti­ tucijama. I sama svest pripada objektu koji je navodno određuje. ekonomiji itd. ili.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Hajde da pređemo na potonje zbrke. već se i objekat koji treba objas­ niti shvata kao objašnjenje. "odvija se u dimen­ ziji jedne opšte istorije" (Fuko 1998:178). računajući i simbolička do­ bra. poslednje tragove metafizike. već ni na planu realnosti unutar koje ih eksploatišemo. ne samo na planu spoznaje koja tumači. već prakse. već i činjenicu što je tumačimo. narodi i civilizacije. Taj novi model istorije. mnogo toga što se čini utjecajem izvana samo je njezino prilagođavanje iznutra. predlaže i materijalizam: objašnjenje više ne ide od objekta do objekta. bolje rečeno. i svi mi ostali istoričari mislili u dubini duše. vlasti. Nema činjeničnog stanja (es gibt keinene Tatbestand)" Ovde reč tumačenje ne označava samo značenje koje pronalazimo u nekoj stvari. u političkoj praksi. n° 604: "Šta spoznaja jedino može biti? . itd. Istorija-genealogija a la Fuko u potpunosti is­ punjava program tradicionalne istorije. Nasu­ prot tome Fuko predlaže pozitivizam: ukloniti poslednje neistorizovane objekte. Da bi mlin bio opažen samo kao sredstvo za proizvodnju i da bi njegova upotreba poremetila svet. od prenošenja tobožnjih prirod­ nih objekata na vremenski određene i retke prakse koje ih objektivizuju. kako je naziva njen tvorac. ide od objekta do ob­ jekta. ta "arheologi­ ja". Ali. to je ono što smo. a ne po izboru: objašnjavanje i pojašnjavanje istorije sastoji se od opažanja celine. 8 Fukoova metoda je verovatno proizašla iz j e d n o g razmišljanja o Genealogiji morala. Svaka je istorija arheološka po prirodi. ekonomiju. videli smo i da to obnavlja teleološku iluziju.. druga disertacija. već od svega ka svemu. njeno tumačenje. idealizam u ničeanskom smislu.ne "objašnjenje". itd. Primat odnosa u uopštenom smislu podrazumeva ontologiju volje za moć.. ne ostavlja po strani društvo. u bolnici. potrebno je da on najpre bude objektivizovan zahvaljujući postupnom remećenju okolnih praksi. zapleti koje priča jesu istorija praksi.. što će reći značenje koje joj dajemo. Kao što vidimo."Izlaganje". činjenice ne postoje. koje ne iza­ zivaju uzvike divljenja: na kraju ćemo proizvodnim odnosom nazivati sve ono što koristi objašnjenju funkcionisanja sveta. i to objektivizuje datirane objekte u materiju bez lica. unošenje smisla . za skrivenu stranu ledenog brega. u kojoj su ljudi viđeni kroz istine i kroz njihove borbe oko tih istina 8 . nije to važno: važno je da objekti nastavljaju da postoje. Volja za moć (Niče 1988:70):"Protiv učenja o utjecaju milieua i izvanjskih uzroka: unutrašnja je snaga beskrajno nadmoćna. i od objašnjavanja tih praksi. kao i g. za diskurs. i tako ad inifinitum. Ne samo da na taj način spontane teleologije ostaju na mestu. a to znači baciti se u baru da bi se pobeglo od kiše: ono što proizvodni odnos navodno objašnjava sada pripada proizvodnom odnosu.

Ill (reedite par Vives. Mišel (1998) . Fuko 19261984-2004.Dialogues. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. tako da ništa to nije.Les formes de l'histoire. april 1978. Paris. računajući i čoveka. 385-429. 1978. 121.Leibniz critique de Descartes. u kojem je sve in­ dividualno. 76. Ta slikarska metoda proizvodi čudne slike na kojima odnosi zamenjuju objekte. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "Foucault revolutionne l'histoire". Leipzig und Wien: Franz Deuticke Lefort. Izvesno je da su to slike sveta koji poznajemo: Fuko se bavi apstraktnim slikarstvom u istoj meri kao i Sezan. Felix (1929) . Hrestomatija.0 FUKOU i to polazeći ne od jedinstvenog pokretača.Opera. Paris Deleuze. rađaju uvek različita lica koja ne postoje. München: Prestel Beiaval. Paris. hajde da na trenutak sanjamo o ovome svetu u kojem se na površini neke uzburkane ma­ terije bez lica.Arheologija znanja. Kaufmann. Posle ovih 40 strana pozitivizma. Claude (1978) . i u kojoj se mešaju njihov indi­ vidualitet i njihova ograničenja.Die Kunst Cezannes. pejzaž iz oko­ line Eksa je prepoznatljiv. preneti su u apstraktnoj gami obojenih odnosa u kojoj do­ dir potire njihov praktični identitet (Badt 1956: 38. (1960) ."Poredak govora". Gilles (1968) . ("Cours de I'annee 1975-1976""ll faut defendre la societe " ) .Difference et Repetition. Kurt (1956) . već od svih srodnih praksi u kojima se one usidravaju. Eks i London. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. Lyon: Luke Wadding. Dušan Marinković. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija. Comment on ecrit l'histoire. 240 . Michel (1976) . Gilles. 129. Paris: Flamarion Duns Scotus. Parnet. Paris: PUF Deleuze.Annuaire du College de France. 173). Y. Svi njegovi objekti. Paris: Gallimard LITERATURA: Badt. Edition du Seuil. u: Paul Veyne. 1891) Foucault. t.126. u: Pavle Milenković. Mišel (2005) . str. Claire (1977) . i to na uvek različitim mestima. samo je bogat žestokom osećajnošću: izgleda kao da nastaje iz zemljotresa.Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld. Johannes (1639) . Fuko.

the problem of social reality. studies in social theory. //. I. Lehnert. Scheler. Bertrand (1903) .Le Language et l'lndividuel. Zagreb: Mladost Niče. Alfred (1976) . J. Evanston. Bern: Francke Schutz. IL: Northwestern University Press Schutz.Phenomenology of the social world. Beograd: Grafos.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Niče. Paris: Plön 241 . Walsh and F.Vesela nauka. Fridrih (1988) . by G. Cambridge: At the University Press. (1973) . tr.The Hague: Martinus Nijoff Wölfflin. Vol. The Hague: Martinus Nijoff Schutz. Heinrich (1952) . Fridrih (1989) . Max (1960) . Pariente.The Principles of Mathe­ matics. Vol. Par­ is : Armand Colin Russell.Collected papers.Die Wissen formen und die Ge­ sellschaft. Alfred (1975) . Alfred (1967) .Collected papers.Principes fondamentaux de l'histoire de I'art Raymond.Volja za moć.

te poslužiti kao jedna od snaga koja će legitimisati nova socijalna razvrstavanja i konstelacije socijalno-političkih snaga u domenu socijalnog. njihove projekte naukom (Golinski 1998: 3-7). religijskih i ekonomskih preobražaja koji su konačno sublimirani u novi tip socijalnog identiteta. odnosno. u širokom je istorijskom luku . koji je nosilac nove vizije sveta. istorijom. ili naučni sistem (mišljenja).mehanicistički konstruisana . neposredni je produkt svih onih socijalnih.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ: OD DISCIPLINUJUĆE DO DISKURZIVNE PRAKSE Neposredni učinak novih načina mišljenja sveta ili novih načina konstrukcije realnosti. Nauka kao znanje/moć. Pose­ bno od prosvetiteljstva pa nadalje.buržoazije . političkih i vrednosno-normativnih previranja epohe. Pre nego što je novi tip socijalnog identiteta (kritički diskurzivni identitet) pronašao svoje novo udomljenje i ukorenjenje {rooting) u projektima nauke i ideologije. U istorijskom rasponu od protes­ tantizma do prosvetiteljstva i kasnije do Francuske revolucije. Drugim rečima. pa do moderne fizike . teorije . koje je. još pod platonističkim uticajima na hrišćansku teologiju. sistematičnosti i analize bilo "skup političkih. Galilejevim zločinom i Keplerovim snom (Mamford 1986) slika sveta već je u dovoljnoj meri promenjena .eksperimente. godine sve nove duhove koji pričaju rečnikom progresa da nazove naučnicima {scientists). kako primećuje Fuko. socijalnih. društvom. Keplera i Dekarta. ekonomskih. političkih. u svakom slučaju različit od reprezentacije na kojoj se gradio stari tip identiteta (reprezentativni socijalni identiteti). obitavale u transcendentnim sferama božanskog i apsolutnog."odbijaju suštine" real­ nosti koja je univerzalna. ili nekim drugim oblikom mišljenja. merenja.od Galileja. metode. 243 . institucionalnih i kulturnih događaja" (Foucault 1992). bez granica postavljenih kulturom. nauka je bila moguća kao socijalno-politički projekat koji će legitimisati zahteve novokonstruisanih socijalnih identiteta. Taj tip reprezentacionizma. a potom i državnog aparata.konstruisala ono što se danas jednim imenom označava kao nauka. hipoteze. Vilijem Vivel je mogao izreći stav da je "istorijski razvoj nauke sledio put kojim ljudski duh postepeno zadobija reprezen­ tativno gospodarstvo nad spoljašnjom realnošću" (Golinski 1998: 3). počivao je na tipu znanja kao ogledala prirode. sa svojim principima racionalnosti i univerzalnosti. Sa konačnim slomom slike sveta u kome su istine. politički projekat novih značenja koji će legitimisati interese klase u uspo­ nu . etičkih.da bi se etablirala kao dominirajuća. kul­ turnih. o čiju se površinu . i pre nego što je Vilijem Vivil (William Whewel) mogao 1830. odigrao se niz socijalnih. u Fukoovom smislu reci.

moći i vlasti "prema kompetencijama koje su uređene zakonom. a potom i sociologija i humanističke nauke . g d e na jedan neočekivan. lako je socijalno bilo konstruisano u domenu novog tipa javnosti.. novog ekonomskog. već na delovanje jednog (državnog) aparata sa mo­ nopolom na legitimnu upotrebu sile. naslućivali relativnost autonomije socijalnog.nauka. nikakva analiza osećaja. i 18. javno postaje atribut koji se više ne odnosi na tradicionalne oblike reprezentacije. ta nova sfera. lako su mnogi. i humanističke nauke se nisu javile kada je. koja do­ men javnog pretvara u sopstveni atribut. nikakav politički ili moralni stav. imaginacije ili strasti nije nikada. Vlast se pretvara u policiju.humanističke nauke i kasnije sociologije.g d e još uvek nije sigurno da ga apsolutno možemo svrstati. zapravo. jer čovek nije postojao.0 FUKOU Veoma važan momenat čije će implikacije biti vidljive i na području znanja/moći/nauke.. neuobičajen i svakako plodotvoran i teorijski nov način tumači ideje Bentamovog panoptikon-a. odlučeno da čovek. postala predmetom jedne nove diskurzivne prakse . one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati.potiču od M. njegovo trajno nasleđe. To je. naj­ bolja zapažanja o tome kako je.. Takođe. biloje potrebno da industrijsko društvo pojedincima nametne nove norme. one su se pojavile kada se javila ozbiljna pretnja po novostvoreni postrevolucionarni poredak da će se ugroziti konstruisana društvena ravnoteža . koji su objedinjeni novim utilitarnim standardima kulturnih vrednosti i kritičkim socijalnim identite­ tima koji ih čine publikom . veku. kada se jasno odvojilo ja­ vno i privatno. bio je momenat konstruisanja moderne države. Fuko. privatni ljudi koji su joj potčinjeni čine. Drugim rečima. Fukoa. susrela nešto kao što je čovek. da: "Epistemološko polje u kome se kreću humanističke nauke nije bilo unapred obeleženo: nikakva filozofija..."(Fuko 1971:383-384) konstituisale i sociologija i antropologija i pedago­ gija i psihologija. domen socijalnog nije jednostavno bio prepušten građanstvu privatnih pojedinaca. nikakvo posmatranje čovekovog tela.. kako je socijalno moglo da bude saznato i znano. i kako je uopšte. Doduše. kao adresati javne vlasti.. 244 . zalazi ne samo u ontološke domene socijalnog (arheologije socijalne ontologije mo­ derne epohe). publiku" (Habermas 1969:28. izrečen u Rečima i stvarima.. Na onim mestima u njegovom delu Nadzirati i kažnjavati (Fuko 1997).jedan prosvetiteljski ideal kanalisan kroz revolucionarnu praksu i kasnije legitimisan konceptom racionalnog naučnog znanja. Zato Ha­ bermas ističe da "javno postaje u ovom užem smis­ lu sinonim za državu" (Habermas 1969: 28). veku. čini se. Takođe. u 17. kako bi se u 19. Veber 1998). nikakva empirijska nauka . već i u njegov epistemološki domen. pređe među naučne predmete . bila moguća jedna nova diskurzivna socijalna praksa .. U konstelaciji so­ cijalnih i političkih snaga.socijalnom strukturom koja javno rezonuje. Svakako. nekog nerešenog naučnog problema ili nekog praktičnog interesa.. pod pritiskom nekog racionalizma. valja ponoviti jedan od temeljnih Fukoovih stavo­ va. ne treba sumnjati da je svaka pojedina humanistička nauka nastala po­ vodom nekog problema.bez obzira koja. tek pod pretenzi­ jama državnog aparata javne vlasti da uspostavi kontrolu nad sferom socijalnog. proizvodnog i kultur­ nog sistema. pa i Habermas.

koji se u nešto izmenjenim formama. i ovde je pitanje koliko da­ leko treba ići u potrazi za sedimentom u kojem se susreću rudimentirani oblici novih disciplinujućih praksi: od rimskih legija i njihove regimentacije ili od benediktinskih regula i samostanske discipline koja je u ranom srednjem veku primarni genera­ tor disciplinovanja i normiranja . mogli ekstrapolirati (uz ne male rizike) i na polje sociologije. po Fukou. odredio je novi sistem (naučnog) znanja. dakle internalizovanu moć kontrole i nadzora. da bi se ovi principi. U svakom pogledu. bilo je potrebno proširiti. škole. suptilnijim formama i praksama bentamovskog panoptikon-a. U tom slučaju.regulator kolek­ tivnog života. moderni univerziteti.Taj stav govori da. njegova posledica i njegovi instrumenti" (Fuko 1990:18). istrage (koja odgovara funkciji centralizacije i činjenicama) i ispitivanja (koje odgo­ vara funkciji odabiranja i isključivanja). o sociologiji ispitivanja (marksizam i njegovi varijeteti). Kao posledica ovih novih formi disciplinovanja nastaju institucije u kojima se moglo obrazovati pozitivno znanje: psihijatri­ jske klinike. o sociologiji istrage (empiricistički pravci). isključenje (Fuko 1990:18). ispitivanje je: sredstvo da se konstruiše ili utvrdi norma. Konačno. a ne više. koji je konstruisan u tranziciji od osvete ka kazni (što je bila i značajna tema Dirkemove socijalne epistemologije /Leh­ mann 1995/ u Podeli rada) i od optuživanja ka is­ trazi. toliko važnoj dimenziji sveopštih pramena. prvobitno u bratskoj zajednici. desile su se. kasnije prelio na čitav organizovani socijalni život zapadne Evrope. mera je: sredstvo da se utvrdi ili ponovo uspostavi po­ redak. kazamatima i vojnim institucijama. samo zbir pojedinačnih stvorenja razvrstanih u klasifikacione tablice. Prakse disci­ plinovanja. rasplinuti. Parsonsov struktural-funkcionalizam i teorija sistema i sistemska teorija). istraga je: sredstvo da se konstruišu ili utvrde činjenice. Pri tome. laboratorije (zašto ne i zoološki vrtovi i botaničke bašte) u kojima i prema kojima je konstruisana onto-epistemologija života. pre nego što su se iz homogene i još neartikulisane i neizdiferencirane mase postupaka i istorijskih promena "pročišćeni pojavili unutar određenih epistemoloških oblasti" diskurzivne prakse znanja "bile (su) povezane sa uspostavljanjem nove političke vlasti. a potom i modernog naučnog znanja. a koji je počivao na novom tipu politike i vlasti. U drugim. u kontekstu nekog drugog rada i teme. bili su u isti mah. U toj. difuzionisati dotadašnje norme disciplinovanja. moderni zatvori. stvorene na idejama mere (koja odgo­ vara funkciji reda). Moguće je. bolnice. U osnovi sudski obrazac. čije su se prakse ograničavale na lokalizaciju i interniranje tela u klasičnim zatvori­ ma. nezaobilazne. moglo bi se govoriti o sociologiji mere (Dirkemova sociologija. ne koristi li se još uvek kao sinonim za naučnu podelu rada pojam disciplinirarnost ? Naravno.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ Sa svim navedenim promenama koje su do­ vele do konačnog artikulisanja nauke i sociolo­ gije kao modernih diskurzivnih praksi. bilo je potrebno disciplinu. implemen­ tirati u polje socijalnog. ugrađene su kao konstitutivni činioci svake moderne naučne teorije i prakse. kao u dotadašnjoj prirodnoj filozofiji. podela. fundamentalni stav za ovo ra­ zmatranje ponuđen je u Fukoovom predavanju o Kaznenim teorijama i institucijama (Fuko 1990) kao generatorima novih disciplinujućih poredaka. 245 . konstitutivne tranzi­ cije u disciplinujućem poretku.

0 FUKOU ili kako Fuko kaže: "sistem je taj koji određuje šta treba da se konstituiše kao znanje" (Fuko 1990:19).polje proučavanja. školstvu.kao obrazujuća instanca empirijskih nauka.bila je politički/naučno konstruisana kategorija. što je u onto-epistemološkom smislu potpuno drugačija kategorija od tradicional­ ne političke kategorije naroda ili podaništva. od­ nosno. Tako se tek sa zadobijenim novim oblicima znanja/ moći moglo konstituisati teorijsko i praktično polje jedne psihologije.kao diskurs. kći inkvizicije (Fuko 1990:20). Još više. imali su zajednički interes za kontrolom. legalnu instituciju. sociologije ili demo­ grafije. preraspodela. sem ako nisu mogli biti iskorišćeni u čisto političke svrhe održavanja autoritarnih poredaka vlasti (na primer. ekonomsko-proizvodnim i socijalno-političkim tranzicijama.. sa univerzalnim zahtevima. Humanističke nauke. sama praksa istrage. meditaciji i retorici. kulturnih vrednosti i socijal­ nog i istorijskog konteksta.dis­ kurzivno . popisivanja. znanja/moći . vlasti. kroz socijalno-političke teorije Makijavelija ili Hobsa). pedagogije. politika centralizovane vlasti i nauka kao politika novih značenja. ispi­ tivanje i mera konstituisani su kao epistemološki instrumenti nasuprot eseju. To je bila osnova za celokupno pozitivno znanje koje će se konačno artikulisati i etablirati u devetnaestom veku.u ekonomiji. artikulisanim objektima čoveka. ugrađena je u naučni postupke i konstrukcije činjenica i istine. vojsci. klasifikacija. kulturnih i prostornih zoniranja i segregacija . kao govor . Narod i podaništvo retko su ulazili u epistemološko . čiji je fundamentalni entitet bio čovek. (Fuko 1990: 20) kaže Fuko .kroz bio-politiku. Konačno. Taj inkvizitorski obrazac . a "ispitivanje čovekovog bića bio je temelj svakog pozitiviteta. kontemplativnosti. već domenu ovostranog ljudskog iskustva. ali sa drugačijim ciljevima: politika da kroz kontrolu i legalnu upotrebu sile održava legitimitete svoje vlasti.moći/znanja {power/knowled­ ge) . epistemološka i teorijska polja sa jasno izdvojenim.mi pripadamo jednoj inkvizitorskoj civili­ zaciji. znanje/moć. Otud je znanje. Sa velikim demografskim.dakle. Istraga.pravnog sistema. jer iskustvena istina je. koje u osamnaestom i devet­ naestom veku postaje predmetom stalnih merenja. svako znanje je nužno njihov neposredni produkt (socialproduction of knowledge) (Gibbons 1994). koje su se odi­ grale na prostorima zapadne Evrope u osamnaes­ tom veku. planiranja. medicini. kako istorijski tako i danas. čovek je postao ono na osnovu čega je svako sa­ znanje moglo biti konstruisano" (Fuko 1971: 384). jedinke i njihovih oblika kolektiviteta koji se i za nauku i za vlast javljaju kao novi fenomeni popula­ cije ili stanovništva. koja je inkvizitorski konstrukt dolaženja do istine koja više ne pripada transcendentnim sferama. bio-moć . različitih oblika socijalnih. pravu. kako kaže Fuko. koji normi­ raju prakse drugih socijalnih sfera .koje je legitimise kao socijalnu praksu i konačnu. može se konstatovati da znanje nije konstruisano odvojeno od politike. obrazovale su svoje diskurse . Sledeći ove pretpostavke. Populacija.. 246 . biće osnova široke primenljivosti celokupne naučne prakse. a nauka da kontrolišući konstruiše znanje . proizašle iz disciplinujućih praksi modernih oblika vlasti i moći i njihovih pra­ vnih i političkih instrumenata. stanovništvo.

Mauss) (Dür­ kheim. 247 . Jednostavnije rečeno. antropologe. Sa raspadom ovih institucionalnih struktura moći. volja/ bespomoćnost.kao disciplinujući . psihologe. kojim moder­ na epoha legitimise svoja znanja i prakse: naučnike. frenologe. Suprotno. matematičare. ono što je činilo jezgro moći. određeno je verzijom događaja koja se trenutno shvata kao znanje. ona je bila ključna. na kontrolu ili podložnost kontroli zavise od znanja koja trenutno preovlađuju u jednom društvu" (Ber 2001:101). merenjima i posebno novim klasifikacijama.populaciju. Mauss 1963). Ti oblici znanja .konstitutivni resurs . Međutim. s kojim pravima i obavezama. podrazumevala je i nosioce moći klasifikovanja. za razliku od Fukoa nisu uočili. te konačno i same sociologe.novi oblici dihotomija {kons­ trukta).do­ minantni i eksplicitno opservabilni. statističare. inženjere. jesu njihove implicitne moći. To naravno. ne znači da su institucionalni i autoritarno-lični oblici moći nestali. King's body) (Fuko 1997) . dakle. Ta tranzi­ cija nije imala ni sporadičan niti efemeran karakter. kao što su neki drugi oblici moći bili ključni i uvek ostaju ključni resursi koji konstruišu svaki oblik društva. koji se odnose na čoveka. moć je u skladu sa tranzicijskim pro­ cesima u sferi socijalnih identiteta. Jedan od ključnih zasnivajućih konstrukta za humanističku nauku bio je bipolarni konstrukt normalno/patološko. odnosno. To je bilo jezgro nove politike u konstrukciji novih značenja. demografe.razlio se po čitavoj socijalnoj posudi.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ U svim ovim procesima. taj večito prisutni . Oni samo više nisu bili jedini i ključni . Ali pre nego što je postala očigledna.podrazumevali su i delegiranje znatne zalihe moći. moć je kao i drugi ljudski. na stanovništvo . moć je doživela veli­ ku istorijsku tranziciju od isključivo centralizovanih i/ili suverenih i svojom centralnošću legitimisanih oblika. one nove kritičko-diskurzivne identitete. polaganja prava na resurse. ka difuznim i/ili disciplinarnim oblicima moći (Fuko 1997). despotski ili kraljevski (Kral­ jevsko telo. moć postupanja na određen način. koje je počivalo na opservaci­ jama. za sada valja napomenuti da je moć i vlast kojom se ovaj konstrukt primenjuje. bilo je neodvojivo od jednog istorijski novog tipa znanja. veoma su uočljive kon­ vergentne amplitude političke i naučne prakse. S obzi­ rom da je ovaj tip naučnih konstrukata tema nekog drugog razmatranja. U polju nauke pojavili su se . tehničare. Klasifikacija kao oblik pozitivnog znanja (klasifikacija kao moć). Drugim recima. koji ne moraju biti vidljivi na tradicio­ nalno reprezentativan način. znanja i politike.povereni naučnicima .Tako je tokom osamnaestog i devetnaestog veka nova kategorija stanovništva postala diskurzivnim ob­ jektom sveopštih klasifikacija. Prema tome. Prevaziđeni oblici (dominantnih) moći bili su svaka­ ko oni lični. autoritarni. i jedna i druga počele su da izgrađuju nove oblike moći i legitimiteta.isključivo centralistički institucionalizovani od dvora i crkve­ nih sedišta do feuda i porodičnog oikodespotstva. tehnologe. Antropološki značaj klasifikovanja i nji­ hovu socijalno-konstruktivističku pozadinu i izvore uočio je već Dirkem sa M. Disciplinujući oblici moći sada više nisu počivali na jednostavnim i jednosmernim shemama dominacija/potčinjenost. preoblikovana od suverenih do difuznih oblika. soci­ jalni i istorijski resursi doživela tranziciju. Mosom (M. "ono što jedna osoba može da uradi drugoj. (bila) moć i vlast kojom jedna osoba može da upra­ vlja drugom. ali ono što oni. na socijalno.

Ovo shvatanje znanja/moći. bogatstvo. promenu i neograničenost (Mamford 1986: 36). Na taj način lični život je psihologizovan i tako je postao meta intervencije stručnjaka« (Ber 2001: 104). obrazovali su se i posebni objekti znanja.. čiji su članovi internalizovali principe nadzora i otpočeli život samokontrole . rad. ove familijarnosti znanja i moći koje se konstituišu u jednoj novoj episteme. a ne više religiji ili ma­ giji. soci­ jalni sistemi. bila poverena nauci. bila upletena u konstrukciju odnosa disciplinujućih moći. klasifikovanja i tipologizovanja. društvene grupe. već u sferi politike znanja koja veruje u moć. Merton i drugi. Pre nego što je život postao psihologizovan. veku. na političkoj sceni. Kako primećuje V. Povezanost znanja i moći. Fuko je (samo?) na lucidan način radikalizovao ove si­ bling odnose. Disciplinarni oblici moći. nije ni prvo ni poslednje. psihijatrijskih klinika. koja je ugrađena u arheologiju moderne socijalne ontologije i naučne epistemologije. patologija. psihičko. koja poprima forme ispovesti (kao i u naučnoj istrazi) bio je moguć empirijski pristup čoveku . Rasel. Pre njega. sociologija nije oslobođena tereta moći. kako je to mislio Marks). Guldnera i Mamforda) znanja/moći. prešla je u ruke savremenih nosilaca autoriteta. nauci je istovremeno bila poverena moć nad posedovanjem legitimnog znanja . ali nije nadzirano . od neposrednog interesa za novi tip društva i društvenih odnosa: populacija. Rani sociološki projekat socijalnog inženjeringa je i bio m o g u ć na osnovu zadobijenih znanja/moći. Ali niko od njih nije imao pretenzije da stvo­ ri. L. za­ tvorima. U konstelaciji novih političko-naučnih odnosa moći prema svojim ob­ jektima znanja. klase.samodiscipline. njihovog merenja. seksualnost. itd. Ber razmatrajući Fukoov koncept disciplinarne moći. definiše i pod neku klasifikacionu shemu podvede drugi. jedan model mišljenja znanja/moći koji ima dobre izglede da postane pa­ radigma. određivanja stvari.postali su deo života većine pripadnika modernog društva.dakle vlast. te da je njen prvobitni projekat bio projekat primene zadobijenih pozitivnih znanja na celokupnu društvenu realnost. a potom i kod Milsa..oko koje nadzire. po­ sebno lekara i psihijatara. R. Tek na toj samokontroli. kriminalitet. Rase- 248 . po analogiji sa Bentamovim panoptikonom . Mamford. Jedna vrsta monopola nad znanjem. u svakom slučaju. Moć koju (pozitivno) znanje nosi sa sobom jeste moć da se odredi. razmeri. kao što je to učinio Fuko. Takođe. nisu ni malo bila naivna zapažanja Mamforda i Rasela da jedan od prvih znakova us­ pona modernog doba nije bio u tehnologiji (proi­ zvodnoj tehnologiji. sledeći isleđivačku pro­ ceduru. Ovom psihologizacijom. a otud u pozitivizmu devet­ naestog veka i sociologizovan. on je bio socijalizovan. konstruisani u širem socijalnom do­ menu. ove veze su uočili i B. izražena je kod Fukoa jasnom konstatacijom da je "klasifikacioni raspored u 18. Ipak. naravno.0 FUKOU Onog trenutka kada je moć definisanja.biću koje saopštava {ispoveda) svoj unutrašnji doživljaj sveta u kontrolisanim pros­ torima bolnica. "moć inkvizitora. naspram suverenih. invalidnost. Ne treba zaboraviti da je sociologija na mnogo širem istorijskom planu. odeljivanja u sisteme i ta­ bele. Otuda ta neodvojivost (prevashodno kod Fukoa. ujedno i tehnika vladanja i saznajni postu­ pak" (Fuko 1997:169). školama. proizvodnja. moć da se podstakne samoispitivanje i ispovedanje.

za primenu znanja/moći. jeste pre svega mi­ sao o moći . Merton je zaključio da protestantizam i reformacija nisu mogli da anticipiraju sve "aktuelne koncekvence njihovog učenja. konačno. mogao bi da glasi. u devetnaestom veku. Kontroliše se sa pozicija vlastitih interesa. poput Dirkema. sa jasnim implika­ cijama. koji se temelji na organizovanom i kontrolisanom životu i radu. Pri tome. za razliku od mnogih drugih funkcionalista. To znači da se ne može naivno zaključiti da je postojala neka jasna. ijedan novi etos (protestan­ tizma). nije olako prista­ jao na kauzalni model razumevanja (objašnjenja) društva. na primer. To se još više odnosi na Vebera i Zimela. mo­ dernoj episteme. pripada velika zasluga. gustoći i povezanosti koju predstavlja organizovani život" (Mamford 1986: 29). Razlike između Mertona i Fukoa koje su vidljive na opštem teorijskom planu. svakako. Konačni zaključak o nauci . Drugim recima. Fuko nije toliko zaintereso- 249 . kao i prakse nove politike i ideologije.to jest. Tu nema previše mistifikacija. anticipatorna svest koja je bila pouzdan vodič za akcije. a koji su konstruisali novu socijalnu realnost i ustalili se. Ovde se pre radi o tome da su određeni is­ torijski uslovi bili pogodni (ali ne i nužni) za obrazo­ vanje naučne diskurzivne prakse. konsekvence koje nisi koincidi­ rale sa njihovim očekivanjima" (Merton 1993: 79). sloj nove socijalne realnosti. 0 stalno prisutnoj opasnosti da se prebrzo do­ nesu zaključci o nužnom kauzalitetu u socijalnoistorijskom prostoru upozoravali su gotovo svi oni sa poststrukturalističkim i konstruktivističkim nagibom. takođe su vidljive i u razvojnim perspektivama modela znanja kakva je nauka. čija se sociologija u jednostranim tumačenjima može učiniti neambivalentnom. bio je potreban novi socijalno-ontološki sloj. da je čitav ovaj arheološki sloj nauke-ideologije-znanja/moći. proizvod neanticipiranog skupa posledica (Veber) sveukupnih tranzicijskih proseca koji su se dešavali od šesnaestog do devetnaestog veka. istorijskim tranzicijama i socijalnoj ontologiji ili konstrukciji socijalne realnosti. razvijajući. Čak i klasični sociolozi. pitanje bliskosti ili čak nedeljivosti naučnog znanja/moći i tehnolo­ gije nije zanemarljivo. zacrtao primarne konceptualne okvire za razvoj sociologije nauke.znanju/moći. U domenu moderne soci­ jalne ontologije kategorija stanovništva ili popu­ lacije. da bi tehnologija mogla da ostvari svoj istorijski i socijalno-politički učinak i da se trajno poveže sa naukom (znanje/moć). nego sposobnost da istovremeno uđe u konkretnosti i da ih shvati u sveukupnom bogats­ tvu. poseban senzibilitet za istorijsku perspektivu. No. bila je potrebna kon­ trola i disciplinovanje. Mertonu. onaj tip misli kojem je svesno ili nesvesno svrha da svom posedniku podari moć" (Mamford 1986: 36). mnogo pre Fukoa.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ lova konstatacija kao da je bila izrečena sa fukoovskih pozicija: "naučna misao. bogatstva i industrije. jeste kategorija koja se kontroliše upravo zbog i preko tehnologije: proizvodnje. u veberijanskom maniru. Zato će Mamford konstatovati da "srednjovekovnoj tehnologiji nisu nedostajale snage aps­ trakcije. pa i na Mertona. što je u najboljoj veberijanskoj tradiciji spojenoj sa ranim američkim funkcionalizmom. Razmatrajući u svojoj doktorskoj disertaciji istorijske uslove koji šu pogodovali raz­ voju nauke i tehnologije (Merton 1993).

Niko ne može da garantuje da će nauka ostati univerzalni i jedini tip validnog i le­ gitimnog znanja. ispitivanja i znanja/moći kao univerzalnih fenomena. Tako mu Mouzelis zamera da se nikada nije potrudio oko relevantne literature (Mouzelis 2000: 77) u izgradnji metodološkog pristupa za razma­ tranje diskursa renesanse i klasicizma. u vajmarskoj Nemačkoj pojavila ideja kvantne fizike i akauzalnosti. Jer.u određenom razdoblju svog trajanja. Stoga je mogući prigovor da je "koncept znanja/moći relevantniji i korisniji za proučavanje načina na koji su psihoanaliza ili psihi­ jatrija delimično oblikovale modernu psihu. ili stvaranje otklona. I ona je heterotopija! Nauka je. Mouzelis.To što je danas nauka poprimila univerzalni karakter. nego za proučavanje odnosa između humane geografije i obrazaca ljudskog naseljavanja u Kini" (Mouzelis 2000:89). katolički od prot­ estantskog. veo­ ma jednostran i naivan. dakle. to su upravo pretpostavke o nauci kao politici novih značenja artikulisanih u znanju/moći. naišlo je na neodobravanje kod tradicionalno orijentisanih naučnika. pogotovo ne za Englesku. bili manje izolovani od disciplinujućih praksi koje su ih. koje se na kraju uobličilo u opštu i specijalnu teoriju relativiteta. posebno humanistička. nemački od francuskog i engleskog regiona. Ostajući nacionalno privržen.'ono što tradiciona­ lni teoretičari nisi shvatili. sa svim relativističkim implikacijama po naučno znanje. To što se reg/ono/no transformisalo tokom poslednjih nekoliko stotina godina u univerzalno. Soci­ ologija. jer Fukoove refer­ ence se veoma često odnose na anonimne autore. proleterski od buržoaskog. Na kraju. a ta ista naivnost važi i za prigovore u pogledu "nerelevantnosti" izvora.jedna episteme . još ne poriče regionalnost naučnog znanja. mnogo suptilnijim sred­ stvima. i nisu.0 FUKOU van za sedamnaesti vek. sa teorijsko-metodološkim konsekvencama. konzervativni od liberalnog. očigledno se proširio na sve kontinente. istorijski gle­ dano. Međutim. mnogo je bolje razumeti zašto se. regionalnih kriterijuma istrage. kada će ona to prestati da bude. hermeneutički od pozitivističkog. Iz ovog regionalističkog pristupa znanju. on je bio strastveno vezan za klasicističko razdoblje osamnaestog veka i njegove snažne implikacije na institucionalni život kontinentalne Evrope i Francuske posebno. lokalne arhivske izvore. Inkvizitorski karakter naše civilizacije. nametanjem zapadnih. kao što niko ne može pouzdano da tvrdi. Ona ima raznoliku konfiguraciju. ispovesti zločinaca. nauka nije neka potpuno homogena regija. fizika ili moderna medicina. ili nisu hteli da prihvate. Takođe. nego psihijatrija. na primer. Nauka je zaista bila regionalni tip koju je konstruisala jedna epoha . To je Fukoovo 250 . To je ono što mu se često i zamera. Regionalno se može protumačiti i na drugačiji način. ne govori uopšte o istinitosti i vrednosti nauke. koji je Fuko konstruisao između regiona (regionalnih znanja) i univerzalnih tipova znanja. nisu manje uk­ lopljeni u shemu univerzalističke politike naučnog znanja/moći. sudske i kriminalističke izveštaje i umetnička dela. polici­ jske. jeste izgradnja jednog epistemološkog rascepa. može se reći i subregionalizovana. Fukoovo insistiranje na regionalnom karakteru teorija. Jer. kako to uzima za primer N. regije nisu samo pro­ storni lokaliteti. konačno i konstituisale. već o širim društvenim i istorijskim tranzicijama koje su prethodile toj univerzalizaciji. Region evropske naučne tradicije se razlikuje od američkog.

(2001) . M. Hrestomatija. London. 251 . Milenković i D. Dürkheim E. Fuko. Prosveta. The Univerisy of Chi­ cago Press. N.Sociologijska teorija: što je pošlo krivo? Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. K. M. (1998) . (2005b) . Veber. Kultura.Dušan Marinković: NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ trajno nasleđe.Riječi i stvari."What Is Enlightenment? Fuko. Lehmann. Chicago.Deconstructing Dürkheim: A post-post Structuralist Critique. London. J. Fuko 1926-1984-2004. (1993) .The New Production of Knowl­ edge: The Dinamisc of Science and Research in Contem­ porary Societies. Technology & Society in Seventeenth Century England."Telo/moć" u: P. Merton. New York. Gibbons (edit.Primitive Classifica­ tion.Novi Sad. Milenković i D. Sremski Karlovci . Routledge. (1992) . Novi Sad.Predavanja. Zagreb. Fuko. M. Marinković. Hovard Fertig. V. koje se već decenijama kao senka nadvija nad samodopadljivom idejom o nauci kao univerzalnim znanjem amnestiranim od moći. (1990) . (1969) . R. Cambridge Uni­ versity Press. R. u: P. (1989) . L. Golinski.The Sociology of Science: Theoreti­ cal and Empirical Investigations. Fuko. Nolit. M. (1995) . Novi Sad. M.) (1994) . (1998) .Science.Mit o mašini. (1963) .Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Publications. M. Hrestomatija. Veber.Making Natural Knowledge: Con­ structivism and the History of Science. M. Vojvođanska sociološka asocijacija. Svetovi. University of Chicago. Zagreb. Veselin Masleša.Duhovni rad kao poziv. Foucault. (2005a) . Zepter Book World. Beograd. J. M."Poredak govora". Novi Sad. and M. Vojvođanska sociološka asocijacija. SAGE. Mauss. (2000) . Beograd. Fuko. London and New York. LITERATURA: Ber. Fuko 1926-1984-2004. Sarajevo. (1973) . Mamford. K. GZH.Javno mnenje: istraživanje u oblasti jedne kategorije građanskog društva. Merton. Habermas. (1986) . Marinković. (1997) . (1971) . Beograd. Mouzelis.Protestantska etika i duh kapitalizma. J.Uvod u socijalni konstrukcionizam. Beograd. M.

Psihologa koji je (možda i zbog svojih seksualnih opredeljenja) uspeo da uzbudi psihologe tvrdeći da su se hrabro uputili u proučavanje psihopatologije nemajući pritom baš jasnu predstavu o tome šta je normalnost. Možda zbog toga što su mnoge njegove seksualne aktivnosti u svoje vreme doživljavane kao perverzne i stoga nedopustive. Psihologa koji se u psihologiju integriše tako što svoje arheološke nalaze nudi kao novine postojećim zabludama u psihologiji. Drugim recima.d r s k o se usuđujem da na ovom mestu iznesem sopstveno mišljenje o mišljenju drugih . kogni- 253 .često upotrebljavana kao sinonim za izraze "duševna bolest" ili "mentalni poremećaj"-jedno vreme je u Zapadnoj civilizaciji poistovećivana sa pojavom "ludila" čiji je uzrok pri­ pisan animističkim. Psihologa koji je prekinuo moralnu indiferentnost. Između ostalog.Dušan Stojnov NORMALNOST. biološki. Tamo "gde se gasi misao i gde luta smrt". Vremenom. Mišela Fukoa sociologa. Međutim. kao i njihove raznovrsne kombinacije . Abnormalnost: Naučni ili metafizički problem? Psihološka abnormalnost . MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Mišel Fuko. javili su se i psihodinamski. verovatno najmanji broj ljudi koji se bavi njegovim delom razmišlja o Fukoovom radu kao o psihološkom štivu. Opet drsko.što su posledice njegovog učenja za psihologe mnogo perverznije i nedopustivije od njegovih seksualnih sklonosti. Z b o g toga.socio-biološka. To je verovatno zbog toga . reći ću ovo samo jednom: to mora da se promeni. svojevrsan duh koji uznemirava i koji nudi temeljitu reviziju svega što mislimo da znamo. bihejvioralni. ova shvatanja zamenjena su mnogim savremenim okvirima za definisanje abnormalnosti. psiholog za III milenijum Svi koji su upoznati sa Fukoovim radom znaju za Mišela Fukoa velikog mislioca. i koji je spreman da psiho­ loge "trgne iz dogmatskog dremeža"i povede ih u nepoznatu oblast rasutih slutnji. socijal­ ni. Ono je mnogo više od toga. Nešto manje ljudi zna za Fukoa seksualnog osobenjaka. psi­ hologa viđenog za treći milenijum. ovaj ogled ima za cilj da Mišela Fukoa predstavi u neuobičajenom svetlu: kao prototip psihologa poststrukturalističke struje. filozofa. kognitivni. Fukoovo učenje ne predstavlja samo jedan novi modalitet u bogatstvu psihološkog teorijskog pluralizma. genetički i neuropsihološki okvir. imaginativne fik­ cije i užasa neizvesnosti. postpozitivističke orijentacije. nadnaravnim ili fizičkim silama (Fuko 1980). ali u isto vreme i nepovratno oduzeo političku nevinost psihologiji. postkognitivističkog pristupa i postinidividualističkih nazora.

Neki autori su držali da je nedopustivo objašnjenje prema kojem je abnormalnost fizička bolest (Szasz 1982. Do završnih decenija prošlog veka. Drugim recima. ukazuju na izvesnu društvenu nesigurnost u definisanju ove pojave. Raskin 2002). Bilo kako bilo. u nastojanjima da se abnormalnost definiše. kao i radikalne promene ovih objašnjenja tokom vremena. naučne teorije nastoje da otkriju istinu o tome ka­ kav je svet i kako stvari u njemu funkcionišu. tako i jednog modela dovoljnog za razumevanje svih njenih vrsta (Benedict 1934. fundamentalno pitanje da li je moguće doći do jedne njene svuda i zauvek prihvaćene definicije . Cooper 1986) ili genetska aberacija (Valenstein 1998). itd. Međutim. Horwitz 2002). Neimeyer. Kutchins. lako ima mnogo onih koji su ubeđeni da se pojam abnormalnosti odnosi na stvarnu pojavu koja se može otkriti i koja se može objektivno definisati. Trenutno se mirne duše može tvrditi da ne postoji neki poznat kvalitet karakterističan za sve slučajeve abnormalnosti. sve je glasniji i izraženiji glas onih koji tvrde da. Mada je saglasnost veća među onim autorima koji smatraju da će se definisanje abnormalnosti menjati u zavisnosti od vremena i kulture (Gaines 1992). većinom je u ovim oblastima preovlađivalo uverenje da se jedini plodan okvir za razumevanje psihopatologi­ je zasniva na pozitivističkom pristupu nauci. S druge strane. 1995).j o š uvek je otvoreno. Kirk 1997. Simon 1994. kao ni precizna definicija na osnovu koje se abnormalno može razlikovati od normalnog (Rosenhan 1984). ili poremećen način mišljenja. ili maladaptivno ponašanje. 1995).0 FUKOU tivno-neuropsihološka. ili kao fizička ili genetska anomalija (Parker et al. ili kao posledica nerešenog unutrašnjeg psihičkog konflikta. Magaro 1976. Brojna i dugotrajna nastojanja da se abnor­ malnost objasni. nisu prihvatali postojanje kako jednog uzroka abnormalnosti. Loue 1998).odnosno do "realnosti" ab­ normalnog . psihoterapija i psihijatrija) koje su pretrpele snažan uticaj pozitivizma. nastojanja da se definicije abnormalnosti odbace brojna su kao i sama teorijska nastojanja da se ona definiše. Opsežnim promenama u ovim shvatanjima postignuta je i saglasnost o uvažavanju ispiti- 254 . postojanom i kumulativnom znanju o stvarnosti. Raskin 2000. Njima se abnormalnost definiše kao jedna vrsta telesne bolesti. pod utiskom velikih kulturnih i kontekstualnih razlika u opojmIjivanju abnormalnosti. fundamentalna metafizička pitanja o stvarnosti i saznanju igraju presudnu ulogu. a sva­ ko bavljenje metafizičkim postavkama koje se nisu mogle proveravati naučnim sredstvima nije imalo naučni legitimitet. pak. Ostali. Drugi su smatrali da opisivanje abnor­ malnosti ne može i ne srne biti svedeno na disfunkciju psihe (Gergen 1994). niti se ono može obja­ sniti kao posebna vrsta biohemijske ili anatomske nepravilnosti (Simon 1994). i da se može samo "intersubjektivno" definisati (Stanley. Prema ovom shvatanju. skorašnja shvatanja psihopatologije karakteriše sve veće neslaganje sa ovakvim pogledima (Gaines 1992. problem abnormalnosti situiran je u kontekst nauka" {psihologija. sve je veći broj au­ tora koji smatraju da se abnormalnost konstituiše u odnosima između ljudi. da ne postoji van delatnosti ljudskog uma. zasnovanom na objektivnom. Neki idu dotle da tvrde da jedne konačne definicije abnormalnosti nikad neće ni biti (Parker et al.

Neizbežno pi­ tanje koje se u vezi sa tim postavlja je sledeće: Da li abnormalnost "postoji" u ontološkom smislu.Dušan Stojnov: NORMALNOST. ontološke abnormalnosti koja je smeštena "unutar" ljudi. a koji se tiče postojanja jedne zasebne stvar­ nosti na koju se ovi sistemi odnose. pred psihijatrima. u kome se psihološka briga svodi najčešće na elim­ inaciju simptoma. Tako postaje sve jasnija presudna važnost sržnog ontološkog problema povezanog sa svim sistemima u istoriji saznavanja ljudi. odnosno da verno prenose kakva abnormal­ nost "stvarno" jeste. i da li je moguće njeno saznavanje? I moderni i postmoderni filozofi veoma mnogo su raspravljali o probl­ emu saznavanja. S jedne strane. "Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje američkog psihijatrijskog udruženja" (APA. Pre svih. Druga postavka podrazumeva da ova realnost. svrhe i kvaliteta života i koja prevazilaze objašnjenja poremećaja zasnovana na "različitostima u ponašanju" i "neadekvatnim osećanjima" (Leitner. a sa druge strane. Nažalost. već da su postojeći dijagnostički sistemi sposobni za opisivanje istine o njoj. pa i postavke sistema za dijagnostikovanje mental­ nih poremećaja koji. ove okolnosti predstavljaju i veliku priliku za preobražaj uvreženih shvatanja u naukama koja se tiču shvatanja prirode psiholoških poremećaja.. 1994). mada neki autori smatraju da su epistemološki i metafizički okviri iz filozofije povezani sa izučavanjem psihopatologije isto koliko i okviri naučnih disciplina . Istovremeno. okolnosti koje u poslednje vreme preovlađuju u svetu najčešće se povezuju sa iz­ razima kao što su "kriza sistema". U ovakvom stavu ima nekoliko postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo. kao i svi sistemi za klasifikaci- 255 . psiholozima i psihotera­ peutima iskrsla je velika šansa da razviju intelektu­ alno prihvatljivije i moralno odbranjivije načine razumevanja ljudske patnje koji uvažavaju i poštuju domen ljudske osobnosti (nadajmo se znatno više nego trenutna verzija "Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje"). naporedo sa razvijanjem i sistematizovanjem osetljivijih načina za vrednovanje terapijskog učinka od onih koji su zasnovani na jednostranom kriterijumu eliminacije simptoma. ne samo da treba da se imenuje i opiše. Drugim recima. povećanim pritiskom koji vrše ljudi u svom očajničkom tra­ ganju za rešavanjem presudnih životnih pitanja koja se tiču smisla. "gubitak vrednosti". promoviše ideju da se sva­ kom dijagnozom jasno imenuje i opisuje "ontološki evidentna" abnormalnost koja postoji u ljudskom biću. psihologije i psihoterapije. Phillips 2003). U tu svrhu je neophodno pružiti podršku svim intelektualnim stremljenjima koja zagovaraju preispitivanje svih postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo u domenu određivanja abnormalnosti. to je postojanje stvarne. s obzirom da zaista postoji. Lyddon 1988). što je od posebnog interesovanja za oblasti psihijatrije. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE vanja metafizičkih postavki u izučavanju psihopa­ tologije (Mahoney. Odbacivanje ove ideje u poslednje vreme najčešće se poistovećuje sa "postmodernom" pozicijom. Najšire prihvaćeni okvir za definisanje abnor­ malnosti. "rizična društva" itd. ove okolnosti izaz­ vane su redukcionističkim pristupom psihološkog života usredsređenim na simptomatsko ponašanje.ukoliko nisu i važniji (Watzlawick 1992). Mišljenje da stvarnost postoji kao skup empirijski saznatljivih ili objektivnih istina najčešće se naziva pozicijom "moderne" u filozofiji.

predstavljali su vid procesa društvene optimalizacije. sređivanje. ali i sprovođenja normalizacije. Norma: Ogledalo prirode ili dejstvo kulture? Norma.. primeran. ne opisuje jedan "mentalno neutralni" poredak. S obzirom da su nakon tehnološke revolucije društva naglo postajala složenija. duševno i telesno zdrav.naučnih pojmova i metoda. To je nužno zahtevalo i modifikaciju ljudskog ponašanja i razmišljanja. formiranje normalne jedinke. Ove nauke nisu u nasleđe do­ bile jasno omeđen domen koji tek treba obraditi pomoću raspoloživih resursa . obrazovanje i vaspitanje . fig. dovođenje u normalno stanje. odlučeno da čovek pređe među naučne predmete. propis. Presudno angažovanje u ovom polju bilo je zas­ novano na utvrđivanju raznovrsnih normi važnih za ponašanje ljudi. npr. propisan. itd. one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati" (Fuko 1971:383-384). 2. redovno stanje. normalan čovek". Cilj je bio obezbeđenje normaliteta . imaginacije ili strasti nije nikada. normalna mera.. Humanističke nauke žižu svoje primene našle su u proučavanju specifičnosti nastalih pramena. nikakvo posmatranje čovečijeg tela. "Nikakva filozofija. jer njihovo epistemološko polje nije spadalo u domen datosti: 256 .. ugledni primer". Ova veza toliko je fundamentalna da se dugo nije smatralo da je uopšte treba dovoditi u pitanje. Uopšte uzevši.nužnog uslova za uspešno funkcionisanje pojedinaca u društvenom životu zajednice. jer čovek nije postojao (isto kao ni život. Stoga je neophodno pre svega razmotriti kriterijume za postavljanje granice između normalnog i patološkog. redovan. veličine. os­ nova. pravilan. susrela nešto kao što je čovek. kao i neke od posledica koje ova granica ima u različitim domenima društvene prakse. nikakva empirijska nauka . Cilj ovih postupaka predstavlja uobličavanje jedinke koja uspešno funkcioniše u kontekstu date kulture . standardizacija". Leksikon stranih reči (Vujaklija 1986: 615) sadrži nekoliko odrednica koje se tiču latinske reči norma. stanje potpunog telesnog i duševnog zdravlja". normalizacija i normalitet u najtešnjoj su vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. već se zasniva na izvesnim vrednostima. poreklo ove gran­ ice i način na koji je konstituisana u humanističkim naukama. ugledan.drugim recima. nikakva anal­ iza osećaja. standard "svaka zakonom utvrđena mera. uzoran.. kulturnim specifičnostima i pretpostavkama koje se mogu i moraju dovesti u pitanje.0 FUKOU ju.bez obzira koja. To s u : norma "pravilo. u XVII i XVIII veku. normalizacija "1.. merilo. nikakav politički ili moralni stav. težine. za ugled. jezik ili rad). načelo rada. oblika. racio­ nalizacija i standardizacija proizvodnje propraćene su adekvatnim promenama u društvenim odnosi­ ma. nor­ malitet "stanje koje odgovara propisima ili pravili­ ma. standardizacija "racionalizacija proizvodnje putem smanjivanja većeg broja oblika proizvodnje na manji broj tipičnih obrazaca (standarda) istog kvaliteta. humanističke nauke se nisu javile kada je. normalan "koji odgovara pravilu. prirodan.kao os­ novna područja proučavanja pedagogije i andragogije .

Ovaj natčovečanski. humanističke psihologije. Time su na sigurnoj udaljen­ osti držani i kriterijumi na osnovu kojih je neko ponašanje proglašavano prirodnim i prihvatljivim sve dok poverenje u kreiranje društvenih normi nije našlo novog jemca . par vekova kasnije došlo je i do preispitivanja sržnih postavki epistemologije moderne. Naučna dostignuća i razvoj nauke poistovećeni su sa na­ pretkom društva. U pitanje su dovedene i norme zasnovane na gledištu da postoji "prirodno" ponašanje. Kao što bez zakona ne može biti zločinca. kao i mogućnost da se normalnost i nenormalnost proučavaju kao prirodne kategorije ljudskog ponašanja koje treba što tačnije razlikovati. tako bez utvrđenog standarda normalnog ponašanja ne može biti ni odstupanja od tog standarda . a norme zasnovane na ovako plemenitom poduhvatu ni izbliza nisu delovale kao norme zasnovane na in­ teresima neke povlašćene grupe. nešto što važi kao uzor i što je priznato kao klasično (Vujaklija 1986: 868). najčešće se dobija bezličan odgovor . predstavljao je dovoljnu garanciju da se dalje istraživanje porek­ la normi prekine.duh nauke.odnos­ no devijantnog ponašanja. 257 . Ali tek su Fukoovi radovi (Fuko 1971. već duh ljudi koji pripada Božanskom Duhu. Tako je ustanov­ ljena fundamentalna zasnovanost normalnosti na onome što je prirodno i što postoji samo po sebi kao emanacija same ljudske prirode. Iz definicija u navedenim odrednicama teško se može saznati poreklo normi. odnosno da nenormalnog ponašanja nema ukoliko nema unapred utvrđenih standarda normalnosti koji uvek predstavljaju društvene konvencije koje su nužno arbitrarne. tako i Fuko jasno daje do znanja da devijacije u ljudskom ponašanju ne može biti bez prethod­ no ustanovljene norme o normalnom ponašanju.1980. Po svemu sudeći. kritičke psihologije i konstruktivizma. norme predstavljaju proizvod hegelovskog duha koji nije duh neke konkretne osobe.Dušan Stojnov: NORMALNOST. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE merilo. kulture i istorije. jezika. Delatnost naučnika predstavljana je kao delatnost zajednice posvećenika čiji je cilj otkrivanje prirod­ nih kategorija od kojih je svet sačinjen. Preispitivanje is­ tina utvrđenih pomoću naučnog metoda delovalo je za prosečnog smrtnika podjednako svetogrdno kao i preispitivanje Božije istine. Na pitanje "Ko odlučuje o tome da li je nešto prirodno. doveli su u pitanje ustaljeno razumevanje ljudske prirode kao prirodne kategorije koja postoji ne­ zavisno od uma. Postmodernisti."društvo" ili "javno mnjenje". nor­ malnost proizvodi nenormalne na isti način na koji zakon proizvodi kriminalce (Fuko 1997). a duh Renesanse preveo je "Božije oko istine" u posed nauke čiji je zadatak opisan kao ekspliciranje postojećeg poretka prirod­ nih sila koje treba da se stave u službu čovečanstva. I pored nesumnjivo korisnih doprinosa nauke. Deklarisana moralna indiferentnost i politička nevinost nauke modernom čoveku predstavljale su dovoljnu garanciju za veru u no­ vonastalu objektivnost. ali i pripadnici antipsihijatrije. Kao što fundamentalno načelo krivičnog prava "Nullum crimen sine lege" jasno daje do znanja da ne postoji krivično delo bez z a ­ kona.1990) jasno pokazali da ustanov­ ljavanje normi proizvodi abnormalnost. uzorno ili normalno?". Drugim rečima. objektivan duh koji tokom istorije nastoji da uđe u svest pojedinačnih smrtnika.

Štaviše. Kenet Gergen naglašava da su psiholozi bihejvioristi oduvek znali za nemogućnost objektivnog određenja ovog po­ jma. jer su njegove definicije uvek uzimale u obzir nameru i voliciju osobe koja se agresivno ponaša a koja nije opaziva (Gergen 1984). a da pritom nisu uspele da formulišu jedno dobro utemeljeno. Ukoliko se neko ponašanje okarakteriše kao agresivno.da su " nauke" hrabro zakoračile u domen definisanja nenormalnog. Ovo se dešava najčešće zbog toga što je društvo ljude koji na bilo koji način odstupaju od normi složilo "u četiri uredna paketa": One koji nisu dovoljno in­ teligentni i koje je nazvalo subnormalnim (ili men­ talno hendikepiranim). ili pak. sasvim nesumnjivo. mere lečenja u kontekstu psihološke devijacije. nedvosmis­ leno tvrdi da u biologiji nema takve stvari kao što je psihopatologija ili nenormalnost! Još je neodrživije optuživati životinje za agresivnost. dovoljno je reći da jedan od najvećih bi­ ologa današnjice. one koji su dovoljno zli da 258 . a zatim se tvore znatne konsekvence njegove upotrebe. Shodno tome. pak. ono je pre svega lingvističko. značenje izraza "agresivnost" ne predstavlja biološku kategoriju. već su se poseb­ no usmerila na preispitivanje univerzalnosti i održivosti norme o normalnom ponašanju. sve je glasnije mišljenje . Ono što treba da urade ljudi nalazi se pre svega u domenu određivanja svrhe njihovog postojanja koja. op­ erativno merilo o tome šta je normalnost (Rose 1998)! Norme i pravila ponašanja na kojima one počivaju u izvesnom smislu su proizvoljne. "opravdano" se primenjuju mere kažnjavanja i odmazde u kontekstu socijalne devi­ jacije. pa deluje u naj­ manju ruku začuđujuće što su ovi psiholozi nastavili da istražuju agresivnost prenebregavajući saznan­ je da se taj termin spada u dornen mentalističkih pojmova koje su sami proterali iz psihologije. I dok u kontekstu biologije nema m n o g o smisla utvrđivati da li su životinje agresivne i nor­ malne i da li je njihovo ponašanje u granicama nor­ malnosti. ona je za njihovu vrstu sasvim normalna. predstavlja odgovornost samih ljudi. ove promene se ustaljuju samo ako većina ljudi pokaže želju da drugačije postupa u odnosu na normu. proučavajući ga pritom kao da se odnosi na skup opazivih događaja.uobličeno pre svega na temeljima Fukoovog rada . Njime se podrazumeva postojanje jednog vida ponašanja koje se zbog svoje važnosti izdvaja od ostalih vidova ponašanja. Mada se privrženost normama povremeno menja. jer je besmis­ leno reći za nekog vuka da je ispoljio agresivno ponašanje kada je zaklao neku ovcu. Uko­ liko. Z b o g toga izgleda sasvim ra­ zumljivo konstrukcionističko gledište da se agresija može proučavati kao sredstvo socijalnog uticaja i kontrole. Fukoovo gledište nekome izgleda nepri­ hvatljivo. Ono što treba da rade životinje reguliše se selekcijom vrsta u dugotrajnom procesu opstajanja za koji same životinje nisu odgovorne. Agresivnost u ponašanju grabljivica ne treba posebno isticati. utvrđivanje normalnosti kod ljudi pred­ stavlja jedan od najvažnijih problema u društvenim naukama. one koji su dovoljno telesno onesposobljeni i koji su nazvani defektnim (ili fizički hendikepiranim).0 FUKOU Abnormalno: Da li ga ljudi definišu ili ono definiše ljude? Novija preispitivanja nisu obnovila samo uopšteno jeretičko pitanje o poreklu normi. Umberto Maturana.

obrazovanje i vaspitanje postaje najznačajniji projekat establiranih instituci­ ja čiji je cilj deklarativno liberalan . Za ovakve osobe pretpostavl­ jalo se da su dovoljno različite od normalnih da opravdaju ne samo različite institucije. obrazovanje je moguće shvatiti i kao proces masovne proizvodnje normalnih osoba koji se sprovodi komplikovanim strategijama nadzora. psiholoških izučavanja teorija ličnosti i medicinske prakse lečenja hipnozom (Stojnov 2000). ni­ jedna od njih nije u nauci izazvala toliko kontro­ verzi kao četvrta kategorija .drugim rečima. S druge strane. 2002). moralno ispravno i korisno. ovaj cilj se može posmatrati i sa stanovišta ekonomske korisnosti . s druge strane. Drugim rečima. koja se više ne zasniva na svemoći suverena i manifestacijama brutalne sile koja može razoriti svakoga ko joj se protivi.opravdava didaktičkim razlozi­ ma. Pokušaji ekspliciranja fundamentalne raz­ like između ove dve discipline . Obe su zasnovane na dijalogu. Mada su kriterijumi za svrstavanje u neku od prve tri kategorije daleko od toga da budu neprikosnoveni. Ovo razdvajanje najčešće se .kategorija sinonim­ no označena kao ludilo . s jedne. Za one sa druge strane normalnosti društvo se pobrinulo institucijama prilagođenim njihovim specifičnostima. duševna bolest. kako opominje (Fuko 1997. Obema je cilj uobličavanje jedinki koje uspešno funkcionišu u kontekstu date kulture . Vlast stoji iza prosvetiteljskih tendencija globalnog obrazovanja koje postaje nadležnost države i njene vaspitno-obrazovne strukture.mentalni poremećaj. i oni koji su dovoljno psihički poremećeni da su nazvani duševno obolelim osobama (Fransela 1978). Većina ciljeva obrazovanja i vaspitanja najvećim delom usmerena je na populaciju koju nazivamo "normalnim osobama". formiranje normalne jedinke. Ono postaje jedan od fundamen­ talnih projekata transformisane vlasti.neodrživa je pred 259 .a koja se najčešće i suprotstavlja normalnom. a šta štetno. a šta neprihvatljivo. hijerarhijskog posmatranja i disciplinovanja koje se najčešće sprovodi neprimetno. već i različite društvene prakse. povlađujući tako interesima nedovoljno transparentnih i diferenciranih društvenih grupa. Potvrdu ove tvrdnje predstav­ lja pojava psihoterapije. Nasuprot tome. Ali sprovođenje u delo ovih ciljeva. nije više u rukama nekontrolisanih institucija za mistifikaciju i elitizaciju znanja.kao državni projekat broj jedan.jer svima daje šansu da prošire svoje vidike i ovladaju znanjem koje je doskora predstavljalo privilegiju posvećenih. Upravo u pedagoškoj praksi prede se splet nevidljivih niti koje razdvajaju normalno od patološkog. dok su pedagoška nasto­ janja pre svega usmerena na periferne konstrukte čija je promena moguća i bez uticaja na modifikac­ iju sržne strukture (Kelly 1955) .sas­ vim neopravdano . ili jednom rečju abnormalno .mišljenje da su psi­ hoterapijski napori usmereni na sržne konstrukte koji tvore identitet osoba. i pedagogi­ je. Stvara se pedagoška nauka koja treba da naučno potkovana odgovori šta je u društvu "onih koji uče" prihvatljivo. I jedna i druga disciplina počivaju na postupcima obrazovanja i vaspitanja. šta nemoral­ no. vremenom je izgubljena iz vida fundamentalna sličnost između psihoterapije. i mada preklapanja između ovako opsežnih kategorija nužno ima. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE krše zakonske norme koji su nazvani kriminalcima (ili socijalno hendikepiranim). zasebne discipline koja je začeta kao amalgam verske prakse ispovedanja. Nažalost.Dušan Stojnov: NORMALNOST.

i koja se "imenuje" i "opisuje" adekvatnim dijagnozama. postaje skup diskursa kojima neka osoba pripada. Norme nisu postojeće ucrtane linije koje dele nor­ malno od abnormalnog. Rešavanje ovog problema veliki je zalogaj. režima disciplinovanja. Na ovaj način. jer su kriterijumi na osnovu kojih je ova razlika napravljena nejasni i problematični. To je ujedno i izvor velikih teškoća u usklađivanju "bioloških univerzalnosti" sa "kultu­ ralnim partikularijama" (Faberga 1992). ustanovljavanje normi predstavlja ljudsku delatnost.obrazovanja i vaspitanja. Međutim. iz samog života kome u celosti pripada i kojim je prožeto čitavo njegovo biće. Naprotiv. pitanje operativnosti kriterijuma za razlikovanje normalnog i abnormalnog nije rešeno na zadovoljavajući način. Izgrađivanjem ovih moći izgrađuje se i sam čovek. klasifikovanja i označavanja koji nera­ zmrsivom spletu znanja i moći omogućava fluidan tok kroz sve pore društva (Fuko 1997). dovedena je u pitanje vekovna tradicija "ontološki evidentne" abnormalnosti koja se "otkriva" zahvaljujući napretku nauke. manevara. stvara predstave zahvaljujući kojima on živi i na osnovu kojih ima tu čudnu spo­ sobnost da upravo može sebi predstaviti život" (Fuko 1971:391). psi­ hoterapija se može definisati kao specifičan slučaj primene pedagoških postupaka . Na ovom mestu biće stoga reči o problematičnostima u određenju druge. Ovaj pro­ ces je konstitutivan: sprovođenje i vršenje moći uobličava čoveka. Abnormalnost nije "otkrivena" zato što je postala vidljiva. Izučavanje čovekove stvarne prirode i unutrašnje suštine postaje nemoguća misija.0 FUKOU savremenim shvatanjima identiteta (Ber 2001). ovako posmatran.. katkad neusaglasivi svetovi. konvencionalnim i vrednosno zasićenim presecanjem polja ljudske delatnosti na "funkcionalno" i "nefunkcionalno". ne manje važne binarne opozicije koja obrazuje dimenziju normalno-abnormalno. Naprotiv. njihovom promenom i sam se menja. Svaki novi diskurs pomoću koga se život može os­ misliti predstavlja potencijalno novi fragment iden­ titeta koji. ceo jedan splet taktika. Nova shvatanja proglašavaju humanističke nauke "ontološki nemim" (Gergen 1999) i epistemologiju pretpostavljaju i nadređuju ontologiji: "Za humanističke nauke čovek nije to živo biće koje ima posebnu formu. Važno je samo naglasiti da u novijim shvatanjima humanističke nauke ne predstavljaju analizu onoga što je čovek po svojoj prirodi.. Uvođenjem normi u ljudsku delatnost proizvodi se celokupna oblast "abnormalnog". to je živo biće koje. situiranu u datoj kulturi i zasnovanu na njenim vrednostima. mit kojem su robovali veliki "narativi moderne" (Liotar 1988). Definisanje normalnosti za svoj učinak ima i spontanu cenzuru i uzdržavanje od 260 . U tom smislu. Proces obrazovanja u kome se ovladava novim diskursima tako prestaje da bude proces skladištenja pečata istine o svetu u arhiv neispisane table ljudskih duša. jer dekonstruisanje binarne opozicije kultura-priroda zahteva posebnu raspravu. obrazovanje postaje delatnost uobličavanja "table" na kojoj se stvaraju mnogi različiti. već zato što je proizve­ dena arbitrarnim. već analizu njegovih konstantno promenIjivih moći saznavanja. Zahtevi savremenog obrazovanja i vaspitanja nedvosmisleno utiču na uobličavanje i promenu njihovih identiteta.

tako se smešta u kontekst jedne nove discipline . Na taj način. potpuno se ustalilo shvatanje da je bolest moralno neutralan događaj izazvan napa­ dom mikro-organizama koji ugrožavaju čovekovo telesno funkcionisanje. pa i samo njegovo posto­ janje.Dušan Stojnov: NORMALNOST. već se energično poricalo i samo pravo njegovog postojanja. sa bipolarnim normativnim polovima smisleno i besmi­ sleno (Marinković 2002). ekonomije. Sve što je sprečavalo ekonomski na­ predak samim tim je proglašavano beskorisnim. ne samo da je dovođeno u pitanje.arheologije ljud­ skog znanja (Fuko 1998). sub­ verzivno i nenormalno ponašanje. a ljudi koji su se takvim ponašanjem bavili postajali su društvena sramota. već daje kulturni pečat našim nastojanjima da specifičnosti neke partikularne kulture proklamujemo za biološki univerzalne norme. Ekonomija i njeni normativni polariteti korisno i beskorisno takođe su učestvovali u konstituisanju dimenzije normalno-abnormalno. sa normativnim po­ laritetima korisno i beskorisno. S obzirom da ljudi kod lekara nisu išli kad su bili zdravi i kada njihove biološke funkcije nisu bile ugrožene. Biološkim određenjem bolesti u medicini Hipokrit je stavio tačku na religiozni model shvatanja bolesti. odnosno beskorisnog za čovečanstvo. Ispitivanje abnormalnosti. Kada je čovek ugrožen u toj meri da i nje­ gove biološke funkcije postaju ugrožene. uspostavlja se jedan vid cirkularne epistemološke kauzalnosti: ustanovlja­ vanjem normi i definisanjem abnormalnosti i sam repertoar ljudskog ponašanja biva omeđen. procenjen. Ukoliko se neko ponašanje smatralo beskorisnim. predstavlja os­ novu na kojoj se dimenzija normalno-abnormalno učvrstila kao amalgam tri druge različite dimenzije zasnovane na vrednosno-normativnim principi­ ma: medicine. definisan. zna za greh koji neko mora da okaje. ekonomija i lingvistika (Fuko 1971). vrednovan. saboteri ekonomskog pro­ gresa ili jednostavno rečeno . tako da je u mnogim medicinskim defi­ nicijama zdravlje implicitno određivano kao odsu­ stvo bolesti. sa svojim normiranim polaritetima zdravo i bolesno. Ova dimenzija postala je toliko važna. i onoga neekonomičnog. da je izbila na prvo mesto lestvice društvenih potreba: "Nazovite neku stvar Izvor problema: Poreklo dimenzije normalno . MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE celog spleta ponašanja koje ostaje sa druge strane normalnog. Jedno vreme smatralo se da pomoću ekonomije mogu da se prevaziđu opasnosti i teškoće u kojima se mo­ derni svet nalazi. odnosno ideju da je bolest božija ka­ 261 . nije bilo potrebe pričati mnogo 0 zdravlju. govori se o bolesti. Dijagnostikovanje abnormalnosti ne otkriva ono što je po sebi bole­ sno. tj. Sa otkrićem mikroba. i lingvistike. Ova nauka nudila je jasne razlike između "ekonomskog" ponašanja koje je korisno.budale.abnormalno Dimenzija normalno-abnormalno predstav­ lja prilično nestabilno jedinjenje i heterogen skup raznovrsnih diskursa koji se u njima koriste. Ponašanje koje nije bilo u funkciji ekonomskog progresa predstavljalo je devijaciju od njegovih normi.Trijedar znanja od koga su ove nauke sazdane: biologija. zajedno sa mnogim drugim aspe­ ktima ljudskog funkcionisanja.

ekonomije i lingvistike stekli su se uslovi za uobličavanje dimenzije normalno-patološko. čak i spaljivanje na lomači. zove abnormalno. Ukoliko su ove promene uspešne. a os­ obe koje preuzimaju odgovornost za brigu o njima zovu se psihijatri. Reklo bi se da lingvistika sa takvom ulogom. sve dok niste poka­ zali da je ona 'neekonomična' niste zaista doveli u pitanje njeno pravo da postoji. Proces kojim se devijantnoj osobi pomaže da se prilagodi da bi mogla da se povinuje društvenim normama jeste lečenje: fizičko ili psihoterapeutsko. To se ponašanje. medicina je preu­ zela brigu nad duševno obolelim osobama čije je ponašanje odstupalo od društvenih normi. Jasnije rečeno.0 FUKOU nemoralnom ili ružnom. predstavlja Prihvatanjem polariteta zdravo-bolesno. Potpuno ludilo za Lakana znači pot­ puni kolaps na nivou subjektove integrisanosti u simbolički poredak. korisno-beskorisno i smisleno-besmisleno iz bi­ ologije. Za njega je luđak idiot. Uz to. Tako su pojmovi fizičke medicine primenjeni na osobe čije je ponašanje na neki način psihički devijantno. Uklapanje lingvistike sa polaritetima smisleno i besmisleno u ovakav način razmišljanja nije bilo očigledno sve do pojave Lakanovog i Fukoovog dela. uništiteljskom po dušu ili degradirajućom. U tom smislu. poželjnije je i normalnije od onog što je nerazumljivo. ali ne zbog mentalne insuficijentnosti. dakle. i klasifikuje se na osnovu simp­ toma koji dovode do postavljanja dijagnoze. pojam duševne bolesti ima i svoje društvene implikacije koje se tiču određenja načina na koji će se postupati sa osobama koje imaju psihičke probleme. semantički nejasno i zbrku značenja. za duševnog bolesnika se kaže d a j e izlečen. za koje je počelo da se smatra da nisu odgovorni za to ponašanje i da ga zbog nje­ ga netreba kažnjavati. 262 . ono što se može razumeti. Oni su duševni bolesnici. odnosno proces raspadanja normativno uspostavljenih značenja. Oglušivanje o norme ponašanja objašnjavano je dotle opsednutošću đavolom. već zbog svoje jedinstvenosti koja proizilazi iz neuklopljenosti u norme simboličkog poretka (Lacan 1981). Lakan je smatrao da psihotična stanja predstavljaju raspad značenja. Devijantne osobe su tada proglašene duševno bolesnim. Pojavom psihijatrije sredinom XIX veka. kada se u devetnaestom i početkom dvadesetog veka ja­ vio pokušaj za ujedinjenjem humanističkih nauka uz očuvanje koncepata pozajmljenih od biologije i ekonomije" (Fuko 1971:419). Sa Fukoom konstitutivna uloga lingvistike u stvaranju društvenih nauka postaje još jasnija: "Misao se može misliti samo kroz jezik i u nje­ mu. opasnom za mir u svetu ili bla­ gostanje budućih generacija. tako da se u samom jeziku nalazi pozitivitet koji vredi kao suštinski. ponavlja samo one funkcije koje su nekada pripadale biologiji ili ekonomiji. raste i napreduje" (Schumacher 1973:34). što ima smisla i što je uklopljeno u simbolički poredak društva. a postupci tretmana primereni ovom modelu bili su stravični: bičevanje. Pojam duševne bolesti javio se na osnovu uverenja da duševna bolest može predstavljati vernu kopiju telesne bolesti. sakaćenje.

Tako nije bilo moguće povući jasnu granicu razdvajanja koja bi omogućila održivo merilo o tome koja su ponašanja normalna. 3. Seksualno korišćenje sopstvenog tela predstavljalo je izvor neodređenog niza fizičkih poremećaja i bilo je plodna podloga raznolike patologije. korisno i smisleno" ili "bolesno. Pojava ove kategori­ je povezana je sa zavođenjem tehnike discipline koja je tokom XVII i XVIII veka zavladala u vojsci. "Onanisti" se javljaju u korelaciji sa novim odnosi­ ma između seksualnosti i porodične organizacije i sa novim značenjima pripisanim telu i zdravlju. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Paralela sa određenjem telesnog zdravlja je i ovde vidljiva: Ukoliko u duševnom (baš kao i telesnom) funkcionisanju ovakvih osoba nema prob­ lema. a kojom se nastojalo popraviti one koji se opiru vaspitnim normama. "Ljudsko čudovište". Lišavanje slobode i zatvaranje su tako opravdavane potrebom za popravljanjem i poboljšanjem. Nažalost. Tako je abnormalna jedinka proistekla iz pravno-prirodne izuzetnosti čudovišta.uobličavanja jedinke koja efikasno funkcioniše . Ono što ljudsko čudovište čini čudovištem nije samo izuzetak u odnosu na ob­ lik Vrste. Međutim. školama. Abnormalne je trebalo razgraničiti od normalnih zato da bi se postupci vaspitanja i obrazovanja . ova kategorija formirala se na osnovu tri elementa koji se nisu sasvim istovreme­ no konstituisali (Fuko 1990): 1. Velika i konfuzna porodica abnormalnih stoga ne označava samo jednu fazu početne nesigurnos­ ti psihijatrije. a rađanje azila u najtešnjoj je vezi sa ovom kategorijom. eko­ nomije i lingvistike. juridičko-biološki pojam o poluživotinji-polučoveku. već i neprilike koju ono unosi u pozitivne pravne propise. mnoštva ne­ popravljivih i svih aparata za njihovu popravku i iz lavirinta dečije seksualnosti. ona je predstavljala proizvod čitavog skupa kontrolnih institucija i mehanizama za nad­ zor. to ne znači da će u tom slučaju svako njeno ponašanje biti i ekonomski korisno.Dušan Stojnov: NORMALNOST. a koji u sebi objedinjuje nemoguće i zabranjeno.mogle uspešno sprovoditi izgrađivanjem društvenih normi i normal- 263 . u razlikovanje normalnog i patološkog ponašanja uplele su se dimenzije značenja koje nisu povezane i čiji polovi "zdravo. beskorisno i besmisleno" ne moraju da budu u pozitivnoj korelaciji. Dru­ gim recima. Velike nejasnoće u određenju nor­ malnosti u velikoj meri proizilaze i iz nemogućnosti da se kontroliše odnos između prirodnog izuzetka i pravnog prekršaja. odnosno teorije normalnog funkcionisanja od koga bi abnormalne osobe odstu­ pale. "Ličnost koju treba popraviti" je novija i man­ je oslonjena na zakonske imperative i kanone prirode. niti pak svako ponašanje koje je zdravo i korisno mora da ima jasno značenje i smisao. zdrav razum nam nalaže da zaključimo da je ona zdrava. u bogatom repertoaru prakse psihijatrije i dalje nedostaje razrađeno shvatanje "normalnosti". koliko na pedagoške ideje zakamuflirane posebnim tehnikama dresure. Pored tri pomenuta polariteta iz biologije. radionicama a malo kasnije i u porodica­ ma. a koja nisu. Onanija je simbolisala slabost savesti spram sen­ zualnog tela i mekoputanosti. 2.

već i sebe. koja u poslednjih dvadesetak godina raspolaže moćnijim sredstvima kojima se otkrivaju mnogi poremećaji koji su do sada izmicali moćima zapažanja. Ni devijantno ponašanje (tj. njena hetero­ genost i prikrivena disharmonija ranije pomenutih dimenzija dovela je do toga da se u jednoj dimen­ ziji razgraničenja mešaju i prirodno. To možda ne bi bilo tako strašno da DSM-IV ne predstavlja višedecenijsku krunu psihijatrijskih napora da se patološko definiše i klasifikuje. je kao klinički značajan ponašajni ili psihički sin­ drom ili sklop koji se događa u jednom pojedincu i koji je povezan sa trenutnim nevoljama (tj. doteruje i menja otkada je konstituisana dimen­ zija normalno-patološko. religiozno ili seksualno) niti sukobi koji su primarno na relaciji pojedinac i društvo. ovim naporom uobličen je jedan kriterijum koji je sasvim nejasan. 1 Umesto prihvatanja zdravorazumskog uverenja da je do porasta broja mentalnih poremećaja doveo napredak nauke. i etičko. na primer smrti voljene osobe. psihološke i biološke disfunkcije u pojedincu. i običajno. trebalo je odvojiti da bi im se pružila šansa da se pomoću raznih društvenih institucija i specifičnih aparata zaodržavanjeipopravkudruštva izleče i normalizuju . nesposobnosti. ovaj trend se može posmatrati i kao projekat patologi- "Potrošene kategorije": Potvrda progresa nauke ili patologizacija društva? Projekat razdvajanja normalnih od abnormalnih predstavlja dugotrajan poduhvat koji se sprovodi. ili nekog važnog gubitka slobode. ovaj sindrom ili sklop ne sme da bude samo neki očekivani ili kulturno sankcionisani uzvrat na neki poseban događaj. svaki mentalni poremećaj opojmljen 264 . Ukoliko ovaj projekat ne uspe. Najblaže rečeno. postojeće društvene institucije predstavljaju objektivnog jemca njihove kontrole i sputavanja onih ponašanja kojima mogu ugroziti ne samo druge. Pored ovoga.odnosno iznova asimiluju u preovjađujući poredak zasnovan na normama. Američko psihijatrijsko udruženje u zvaničnom Dijagnostičkom i statističkom priručniku verzija IV (u daljem tekstu DSM-IV). Nastojanje da se mentalni poremećaji što jas­ nije definišu dovelo je do toga da terminologija za iskazivanje mentalnih poremećaja napreduje i širi se zastrašujućom brzinom. političko. Zato nije čudno da je veliki deo psihijatrijskih napora bio posvećen traganjima za jednom kategorizaci­ jom patološkog ponašanja u kojoj će biti obelodanjen jasan kriterijum razlikovanja i u kome će se uredno klasifikovati svi postojeći oblici mentalnih poremećaja. bolan simptom) ili nesposobnostima (teškoćama u jednoj ili više važnih oblasti funkcionisanja) ili sa značajno povećanim rizikom od smrti. i kulturno. i pravno i još mnogo toga. One osobe kod kojih to nije pola­ zilo za rukom. bola. Štagod da je originalni uzrok. on mora da bude razmotren kao manifestacija ponašajne. Nažalost.0 FUKOU nog ponašanja. nisu men­ talni poremećaji ukoliko devijantnost i sukob nije simptom disfunkcionisanja pojedinca na način koji je gore opisan" (APA 1994: xxi-xxii). daje sledeću definiciju mentalnog poremećaja: "U DSM-IV.

izdanje. iz 1968. godine. sa tendencijom daljeg porasta. ili odvratni greh samooskvrnuća (nepoznatog autora) u Londonu. a zatim jednostavno nestao iz nje. stanje koje odgovara propisima i očekivanjima savremenog društva. Knjiga je prevedena na m n o g e jezike i do 1746. Drugim recima. od kojih su mnogi . između ostalih i slaboumnost. Anderson 1996) opominju d a j e 1929. Američko društvo za psihijatriju objavilo je prvi Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje u kome se nalazi 198 različitih mentalnih poremećaja. g o d i n e obuhvatilo je četrdesetak psihičkih poremećaja. Teorija po kojoj masturbacija uzrokuje ludilo začeta je objavom dela Onanija. "vagabundstvo". 1812. ali je sasvim jasno da se na masturbaciju danas gleda sa mnogo više blagon­ aklonosti nego pre par stotina godina. masturbacija nije jedini poremećaj koji je dugo vremena bio uvrežen u psihijatrijsku praksu. on epilepsiju. godine. godine. Po objavljivanju DSM-III. Sve više ljudi se proglašava poremećenim a istovre­ meno se ne eksplicira kriterijum poremećenosti koji povlađuje interesima nedovoljno jasno dife­ renciranih društvenih grupa. "Psihološka zavisnost od interneta" predstavlja najnoviji primer abnormalnosti za koju se tvrdi da postoji nezavisno od životnih situacija i kulture kojoj pripadaju osobe koje se proglašavaju poremećenim na ovaj način. 2 Teško je reći kada je dijagnoza masturbacije u potpunosti nestala iz psihijatrijskog aparata. U njegovom d r u g o m izdanju. kao jedna vrsta od deset navedenih seksualnih devi- ' Analizujući ovaj projekat. Objavljivanje Rozanofovog "Priručnika za psi­ hijatriju i mentalnu higijenu" 1938. 1850-1900. one su se na patološkoj sce­ ni pojavile u drugoj reviziji DSM-a iz 1968. godine doživljava 80. Nažalost. jer se pod velom otkrića postojećih neprirodnosti i disfunkcija u ponašanju uobličavaju razne kategorije koje su proishod moralnih poduhva­ ta primerenih društvenim standardima. godine publikacija dela "Neuroze" Izraela Vekslera brojala samo dvanaest kategorija psihičkih poremećaja. "mizantropija" i "masturbacija". pominje se 221 kategorija. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE zacije društva. ovaj trend se nastavlja i broj kategorija psihičkih poremećaja u četvrtoj verziji iz 1994. g o d i n e (DSM-IV) narasta na 340.kao "moralna d e ficijentnost". Nažalost. Masturbacija je danas prihvaćena kao deo svakodnevnih aktivnosti. Nedugo zatim. Mada su homosek­ sualne aktivnosti istoričarima odavno poznate (u kulturnim specifičnostima antičkih vremena bile su tretirane pre kao pitanje životnog standarda nego psihičkog poremećaja). 1816.Dušan Stojnov: NORMALNOST. 1952. DSM-II. Gergen i saradnici (Gergen. Psihijatrijsko učenje da masturbacija uzrokuje ludilo dostiže 265 . ovaj trend prisutan je od samog početka upotrebe dimenzije normalno-patološko. melanholiju i s a moubistvo dodaje stanjima uzrokovanim masturbacijom. Bendžamin Raš u prvom američkom udžbeniku psihijatrije zaključuje da masturbacija uzrokuje razne slabosti. 3 "Ontološki evidentan" status masturbacije kao psihičkog poremećaja koji ozbiljno može da ugrozi sudbinu čovečanstva jednostavno je "ispario". jedan od rodonačelnika antipsihijatrijskog pokreta u svojevremeno veoma uticajnoj knjizi "Proizvodnja ludila" daje detaljan pregled glavnih događaja u krstaškom ratu koji je protiv mas­ turbacije vođen više od dvesta godina. 1980. stanje normalnosti. Do 1838. Hoffman. godine. godine. 2 1 7 1 6 .nestali iz upotrebe. 2an Eskvirol tvrdi da se masturbacija u svim zemljama priznaje kao opšti uzrok ludila. Tomas Sas. Njena istorija puna je mnogih "ontološki evidentnih"mentalnih poremećaja koji su nestali iz psihijatrijske prakse i postali posebna vrsta "potrošenih kategorija" u dijagnostikovanju abnor­ malnosti.

razni oblici averzivne terapije. farmakološki šok: matrazol.snimljen je u produkciji kuće "Dreamworks Pictures" 1999 godine. Međutim. LSD. itd. Relativno kratkotrajan izlet jednog oblika seksualne aktivnosti u polje patološkog ponašanja manje je interesantan od legitimiteta koji je tokom ovog perioda davan različitim postupcima za lečenje homoseksualnosti. nemački psihijatar. plaši. Ernest Džons. 1905. Posle će d a n biti sve gori i gori. Karl Ludvig Kahlbaum.). klitoridektomija i histerektomija. primalna terapija. terapija prilagođavanja. grupna psihoterapija. Postoji pregled čitavog niza dijagnostikovanih kategorija mentalnih poremećaja i dijagnoza (Hare-Mustin & Marecek 1997) čija je "ontološka Hirurške intervencije: kastracija.0 FUKOU jacija. Druge procedure: anafrodizijaci. pak homofobi koje treba lečiti . itd. 1890. 1869. psihoanaliza. 3 Lester Bernam. odnosno poremećaju koji se za­ sniva na strahu od patoloških aspekata homosek­ sualizma. dekan Kraljevskog fakulteta za hirurgiju leci masturbaciju obrezivanjem i zastupa mišljenje da bi temeljitije mere no što je obrezivanje bila prava usluga pacijentima oba pola. hormonske injekcije (estrogena. Drkam pod tušem. ili da će biti povod da im deca krenu na put bez povratka. Na pitanje da li su psihijatri koji su homoseksu­ alce godinama podvrgavali ovim bolnim i surovim metodama bili politički manipulisani. ili čak kastrira. Brojne demonstracije politički aktivnih grupa homoseksualaca koje su usledile sedamdesetih g o ­ dina dovele su do toga da u današnjoj verziji DSM-IV homoseksualnost shvaćena kao poremećaj ustupila mesto homofobiji. Pojedinac koji je hteo da okuje. Hemijske intervencije: seksualni stimulansi. Kačinsi Kirkdaju iscrpan pregled metoda kojima se tokom ovog perioda u psihijatriji homoseksualnost "lečila": Psihološke intervencije: apstinencija. Z b o g toga se ovaj rad može posmatrati i kao svojevrsan vid rasprave o ovom pitanju. 1918. nešto što može na bilo koji način ugroziti društvo. pionir britanske psihoanalize smatra da će se otkriti da prava neurastenija zavisi od preterane onanije (Szasz 1982:301-312).). četrdesetdvogodišnji reklamni agent i glavni junak filma "Američka lepota" (American Beauty . elektrošokovi. sek­ sualni depresanti. vrhunac." Shvatanje abnormalnosti se v r e m e n o m toliko promenilo da ova scena kod gledalaca nije izazvala strah da će se glavnom junaku osušiti kičma. u početnim kadrovima snimljen je u kupatilu dok govori: "Pogledajte me. masturbacija i homoseksualizam nisu jedini primeri dijagnoza čija se "ontološka evidentnost" menjala u različitim kulturama i epoha­ ma. lobotomija. hipnoza. desenzitizacija. da ih tuče. ili. vazektomija. veže ili stavi pojas nevinosti nekom detetu ili duševnom bolesniku. pranturona. ili d a j e ova opscena radnja. mogao je naći čovečnog i poštovanog lekara da to uradi mirne savesti. a glavnu ulogu u njemu tumači Kevin Spejsi.još uvek nije odgovoreno. testosterona. Džonatan Hačinson. To će mi biti najlepši trenutak u ćelom danu. Istaknuti psihijatar Bernard Saks preporučuje da se mas­ turbacija kod dece leci kanterizacijom kičme i polnih organa. žrtve naučne zablude. sterilizacija. Režirao ga je S e m Mendiz po scenariju Alana Bola.(Kutchins&Kirk1997:59). dao je ime katatonija sindromu za koji se smatralo da je uglavnom uzrokovan dugotrajnom ili preteranom masturbacijom. 266 .

Dušan Stojnov: NORMALNOST. Nekada sasvim normalne. Krale su osobe iz svih društvenih slojeva. pripisivana je dijagnoza kleptomanije. bežati i mania . ali bogatim osobama iz viših društvenih slojeva (najčešće ženama koje su u kupovinu išle redovnije od muškaraca). povećalo je ne samo promet robe. Dijagnoza Metafizička intoksikacija. zahvaljujući ovim dijagnozama tretirani kao abnor­ malni. i muškaraca najčešće m n o g o starije dobi. identično ponašanje . religije i svoje uloge u svetu. a ipak su krale . Ova evidentnost je vremenom isparila iz medicinske prakse. godine Semjuel Kartrajt (Samuel Cartwright) da bi označio patološko svojst­ vo robova da teže ka slobodi1. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE evidentnost"ustvari predstavljala čudno jedinjenje medikalizacije pravnog. u već ustaljenom industrijskom načinu proizvodnje. krađa se nije podjed­ nako pravno tretirala. ili patološko svojstvo robova. a drugi premešten u psihijatrijski domen. proslavljenom evropskom 267 . podvrsta hebefrenije korišćena među psihijatrima u Sovjetskom Savezu.gonjenje.što je "evidentno" bilo posledica neke fundamentalne duševne bolesti koja je ovakve osobe oslobađala odgovornosti za njihove postupke. Za odrasle disidente bila je rezervisana dijagnoza soci­ jalna šizofrenija -jer normalna osoba evidentno ne može da zamisli bolji vid društvenog uređenja od komunističkog. koji su . da ne poštuju privatno vlasništvo] Pored toga. tradicionalno obavezujuće veze žena od oko dvanaest godina (koje su po današnjim kriterijuma još uvek devojčice). ali je njen efekat za ljude. pojavile robne kuće. Ovakvim načinom konceptualizacije. bio daleko od bilo kakvog isceljenja. skovana od grčkih reči drapethes . Ovu dijagnozu smislio je 1850. Od kako su se s kraja XIX veka. sek­ sualni odnosi odraslih sa osobama mlađim od 16 godina spadaju u dornen pedofilije. jedan vid krađe je izmešten iz kaznenog i krivičnog u medicinsko-psihijatrijski dornen. Međutim. Pored drapetomanije. Sa druge strane. porodici i seksualnosti. a njena ekonomska i pravna pozicija su time povlašćivane. kleptomanija se koristila za označavanje onih osoba koje su procenjene kao osobe koje nisu imale finansijske potrebe za krađom.krađa . Obe ove dijagnostička kategorije 4 Još jedan slikovit primer odnosi se na kriminalizovanje čitavih sistema tradicionalnih predstava o braku. jer je jedan vid krađe ostao u pravno kaznenim. 4 Bilo bi zavaravajuće misliti da je uticaj dijagnostičkog diskursa psihijatrije na građanska prava stvar davne prošlosti. Najdrastičniji primer verovatno predstavlja dijagnoza drapetomania. u američkoj psihijatrijskoj praksi korišćena je i dija­ gnoza dyaesthesia aethiopica. i predstavljaju sek­ sualni delikt . u domenu krivičnog prava. socijalnog i ekonomskog diskursa. patološkog ponašanja.trčati. moralni integritet vladajuće klase ostajao je nedirnut. koja se održala sve do potpunog ukidanja ropstva. Po današnjim kriterijumima. Uklanjanje pulta koji je delio robu i kupce. Bilo bi interesantno zamisliti suđenje Aleksandru Mekenziju. već i krađu. odnosila se na adolescente zatečene u refleksivnim preispitiva­ njima smisla života. Dakle.jednu vrstu krivičnog dela. koje nisu odolevale izazovu krađe. obojenih i siromašnih.siromašnih osoba iz nižih društvenih slojeva ostala je u domenu krivičnog prava. medikalizovan je društveni čin krađe. bile su osnova proučavanja etnologije.

luda. Razlozi zbog kojih se ljudi danas potpuno legitimno obraćaju "V" profesijama. pre samo stotinak godina bili su pot­ puno nezamislivi. dobila ime (MacKenzie River). Vremenom je zaključivano da izvesna ponašanja leže van granica razuma i ona su označavana kao "mentalne bolesti". S druge strane. Lečenje ovih oboljenja takođe nije imalo isceljujuće efekte. ponašanja koja su nor­ malna u kulturi Z a p a d a . drugačije se tretiraju u drugim kulturama. Zato je teško oteti se utisku da kulturne norme specifičnosti ponašanja pripadnika Zapadne civili­ zacije nisu podjednako na udaru patologizacije kao i kulturne specifičnosti emigranata koji je naselja­ vaju. 268 . ali i rastući broj profesionalaca (i profesija) zaduženih za nji­ hovo zbrinjavanje su bez presedana. Vremenom.paranoja. 5 Brojni eksperti za proučavanje "ontološke evidentnosti" abnormalnog tako su se oglušili o upo­ zorenja antropologa. regulišu se nedopustivim nasiljem protiv čitavih kultura zbog nedopustivog stava drugih kultura da je tak­ vo ponašanje nedopustivo. napadi.što ga čini pedofilom.0 FUKOU sovjetske psihijatrije održale su se u upotrebi sve do 1991. ogroman broj i široka rasprostranjenost ljudi za koje se pretpostavlja da pate od ovih bolesti. Neprimerenost kriterijuma "ontološke evidentnosti" ovde postaje evidentna. kod Dobuanaca u Melaneziji bila bi doživljena kao . Prototipska klasifikacija po kojoj su mentalne bolesti jedna vrsta greške prirode.Tada nikakvog zlostavljanja nije bilo.slanje u gulage i sl. S druge strane. godine. Raznovrsnost stanja koja se trenutno klasifikuju kao abnormalna. Po današnjim merilima. Određena ponašanja u nekim kulturama imaju status široko prihvaćenih običaja. koje u mnogim kulturama pred­ stavlja društveno prihvaćenu normalnost. Osoba koja se danas doživljava kao raspoložena. le­ gitimne procedure lečenja "abnormalnih" koje su nekada sprovođene danas bi mnoge lekare odvele u zatvor zbog "abnormalne" nasilnosti prema paci­ jentima. 6 istraživaču severnoameričkog kontinenta po kome je reka. U britanskom parlamentu je krajem devetnaestog veka saglasnost roditelja za udaju ćerki pomerena sa 12 na 13 godina. srećna i sklona provodu. ali su njime uspešno opravdavane različite vrste političkih obračuna . S početka. transevi i slično . 1934). on je seksualno zlostavljao j e d n u devojčicu . godini oženio četrnaestogodišnjom devojčicom. Mekenzi se u svojoj 48. Neki vidovi nasilja. treća po veličini na američkom kontinentu. na ovaj način okvalifikovan je samo mali broj ozbiljno poremećenih osoba.često imaju status normalnosti u drugim kulturama. ograničena upotreba psihijatri­ jskih etiketa se nezamislivo proširila. zasnovana je na "ontološki evidentnom" shvatanju o devijaciji abnormalnih osoba od "normalnog psihičkog funkcionisanja". Prihvaćene zapadne definicije normalnosti davno su dovedene u pitanje (Bene­ dict. Ono što danas nazivamo "intermitentnim emocionalnim poremećajem" nekada je predstavljalo povremeno "pucanje filma" osoba pritisnutih životnim teškoćama. jer stanja i ponašanja koja neka društva smatraju abnormalnim . a u nekim predstavljaju nedopustivo kršenje ljudskih prava. i pritom su se koristile posebni referentni okviri za njihovu klasifi­ kaciju (Horvvitz 2002).

tako i naspram drugih osoba. dok će se takvi sadržaji pripadnika zapadne civilizacije najčešće biti okarakterisani kao autentične "nadnaravne" sposobnosti ili njihovo simuliranje. korišćenje pasa u korejskoj ishrani proglašeno je abnormalnim. g d e je moć definisana na nivou poje­ dinca određena jednostavno kao sposobnost neke osobe da dobije ono što hoće (Boulding 1989). 6 U "Priručniku za zdravlje emigranata" (Loue 1998) opisani su poremećaji kao "Bolest duhova" koja je opisana kao stanje u kome je neko preokupiran pojavama kao što su duhovi. godine. veoma slično tretira sve različite vrste moći: psihološku. Najzad. nervoza i poremećaj sna . preko zatvora do hotela. održanog u Koreji 2002. Bujanje diskursa patologizacije društva polako uzima svoj danak. Saopštenja o kontaktu sa preminulom osobom koja dolaze od strane emigranata sa j u g a američkog kontinenta biće okvalifikovane kao simptomi ove "bolesti".predstavljaju posledicu uroka neke osobe.svrab kože. Moć se stoga shvata kao entitet koji može da se ograniči na individualne motive (McClelland 1975). specifičnosti ishrane j e d n o g naroda uzburkale su svet. U protestima globalnih razmera. U tome smislu. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Karakteristična shvatanja moći u diskursu društvenih nauka U preovlađujućim koncepcijama koje su prošlog veka dominirale u zapadnom mišljenju. ona je opisivana kao ništa drugo do uopštene sposobnosti da se dela (Lukes 1974). električnu. karakteristika je mentalnog stanja pojedinaca iz latinoameričkih kultura.ili u formi uskraćivanja redovnih i zasluženih nagrada .uživanje marihuane . posebno je el­ egantna jedan od definicija moći kao sposobnosti u ekonomiji. a da pritom normalnost veoma raširene navike da se embrion nerođenog pileta pomešan sa uljem servira kao internacionalni prehrambeni delikates (poznatiji kao majonez) . Zato ne izgleda daleko od pameti očekivati da u skoroj budućnosti globalizovanog sveta korišćenje različitih aršina u proceni psihičkog zdravlja čitavih lokalnih kultura bude proglašeno "abnormalnim". moć je najčešće shvatana kao jednostavni kvantitativni fenomen. Shvatanja u kojima se moć određuje kao jednostavna sposobnost da se dela na određen način. Zatim. Ljudi koriste moć kako naspram stvari. 5 Prilikom svetskog prvenstva u fudbalu. Poremećaj "Zlo oko" čiji simptomi . U njima. ali ne postoji ni u j e d n o m priručniku za pripad­ nike Z a p a d n e civilizacije. smrt ili preminule osobe. prikladnu ilustraciju predstavlja Blauova definicija moći kao sposobnosti osoba ili grupa da nameću svoju volju na druge uprkos otpora tih drugih .u Z a p a d ­ noj civilizaciji medikalizovano kao vid abnormalne zavisnosti od droge. jecanje.ili u formi kažnjavanja i raznih drugih sankcija (Blau 1964). sociološku. i kriminalizovano kao krivično delo.Dušan Stojnov: NORMALNOST. ili moć nekog motora ili mašine. 269 . izd­ vaja se Meklilandov pojam motiva moći: cilj tog motiva je da se čovek oseća moćno i da se moćno ponaša.nije uopšte dovođena u pitanje. i komercijalizovano kao vid profitabilnog narko-turizma. 0 tome najrečitije govore i različiti primeri definisanja moći kao sposobnosti u različitim dis­ ciplinama društvenih nauka. Kao veoma reprezen­ tativan primer određenja moći u psihologiji. moć je shvaćena kao kvantitativna sposobnost koja se može akti­ virati zarad različitih namera. glavobolja. "Normalni" habitus osobe koja sebi ovo uživanje priušti tako može da varira od bolnice. Nijezgoreg pomenuti da je jedno isto ponašanje . političku.koristeći se zastrašivanjem . u domenu sociologije.

Kada nešto konstruišemo na neki poseban način mi istovremeno proizvodimo znanje koje nužno sa sobom nosi moć. Z b o g toga. Zato se moć uvek piše kao par moć/znanje: 270 . moć se posmatra kao instru­ ment znanja: moć može da proizvodi. Tako se neki vidovi ponašanja favorizuju. i ono je neodvojivo od moći. dok se ostali marginalizuju. previranja u društvenim naukama s kraja proteklog veka dovela su do pre­ ispitivanja održivosti shvatanja moći kao sposob­ nosti. odnosno kao oblik odnošenja. Zdravorazumski pogled na svet koji preovlađuje u nekoj kulturi. moć se posmatra kao posledica znanja. ovaj pristup sugeriše postojanje jednog neravnomernog odnosa između onih koji koriste moć za svoje privatne potrebe i onih koji su izloženi posledicama ove upotrebe. Fukoova kratologija Nasuprot navedenih učenja. Znanje u ovom određenju nije shvaćeno kao is­ tina o svetu. po svojoj važnosti i uticaju na društvene nauke izdvaja se Fukoova kratologija. Ovako shvaćena. U ovom smislu. moć se posmatra kao svojstvo koje pre svega operiše na bazi legitimiteta. Shodno tome. kao učinak datog diskursa. Prvo je Parsonsovo shvatanje u kome se moć posmatra kao uopšteno svojstvo pomoću koga se obezbeđuje sprovođenje povezujućih operacija jedinica u sistemu kolektivne akcije u kome su obligacije legitimisane kao sredst­ vo ostvarivanja ciljeva od zajedničkog interesa (Par­ sons 1954). jeste vršenje moći. odnosno upotrebe moći. dužnosti i obaveze spram drugih ljudi) zavisi od tre­ nutno prihvaćenog znanja.0 FUKOU Ovo dalje znači da želje onih osoba koje poseduju više moći preovlađuju nad željama onih koji imaju manje moći. 1998) naziva znanje. a pritom i sposobnost i pravo počivaju na nekoj vrsti pris­ tanka onih osoba nad kojima se moć sprovodi. U skladu sa tim. U ovom slučaju. Fuko (Foucault 1971. moć se u ovim određenjima poima kao nešto što ne uključuje samo sposobnost. Drugim rečima. već jedna perspektiva koja predstav­ lja vodič za društvenu akciju i koja omogućava društveno delanje. Definisati svet ili osobu na način koji dozvoljava onome ko definiše da se prema svetu ili prema raznim oso­ bama u svetu ponaša onako kako on ili ona to želi. U ovim određenjima. Drugo je Fukoovo određenje moći kao učinka preovlađujućih pogleda na svet koji zbog svoje dominacije postaju legitimni. Na ovom mestu biće izdvojena dva primera definisanja moći kao legitimnog svojstva. svako znanje sa sobom kao potencijal nosi društvenu praksu da se dela na jedan. 1997. u kojima je moć definisana kao jedna vrsta sposobnosti koja pojedinačnim osobama ili grupama osoba može omogućiti neku vrstu dominacije. a ne na neki drugi način. moć se posmatra kao jednoznačna karakteristika odnosa između ljudi: definisanje sveta ili osobe na način koji nekome dozvoljava da nekažnjeno radi ono što želi predstavlja vršenje moći (Fuko 1997). sve ono što neka osoba može da uradi drugoj osobi (odnosno njena prava. tako da su u njima predložena drugačija određenja ove pojave. moć se posmatra kao instrument dominacije sa razorno snažnim dejstvom: moć može da uništi. pak. odnosno njegovo shvatanje moći. Shodno tome. već i pravo da se dela. 1990. S druge strane.

Vršenjem moći proizvodi se ono što zovemo stvarnost! Zato je neophodno razlikovati moć od brutalne sile: represija i nasilje zapravo predstavljaju nedostatak moći. Ltd. moć pred­ stavlja mnoštvo odnosa sila koje oblikuju nemoćne na način koji je poželjan sa tačke gledišta onih koji vrše moć. Zato moć nije razobličenje i uništenje nemoćnih kao što je to slučaj sa nasiljem i brutalnom silom u odnosima. a ne na stvarima. Zato se moć koja je implicitno prisutna u svakom diskursu obelodanjuje samo na osno­ vu otpora na koji nailazi u nekom drugom dis­ kursu. Rimske legije odavno nemaju nikakav uticaj. Zato je pitanje kojim se kratologija bavi stvar odnosa. moć se ne shvata samo kao repre­ sivna snaga. S obzirom da postoje brojni alternativni načini da se neki događaj osmisli i konstruiše. Nasilje i tlačenje se primenjuju kada se uticaj moći iscrpi. Možda treba odbaciti i verovanje da moć čini čoveka ludim i da je. Pitanje predstavlja pitanje dominacije nad drugima. a ne neke unutrašnje suštine. Dru­ gim recima. Pored toga. odricanje moći jedan od preduslova znanja. Z b o g toga ne treba postavljati pitanja tipa "Šta je moć?" i "Otkuda moć?". tehnika. treba prihvatiti da se moć i znanje neposredno uzajamno uslovljavaju . moći nema izvan društvenih odno­ sa. pak. Moć se sprovodi na drugim osobama. već i ulaganje i prenos u njih. preovlađujući diskurs o nekoj oblasti (kao što je to slučaj sa nekom političkom ideologijom. Međutim. a ne nekog svojstva. država ili suverena. najznačajnijom vojnom snagom svoga vremena. a ne .Isusom Hristom. Umesto toga. treba poći od pretpostavke da moć proizvodi znanje (ne samo time što ga podržava jer joj služi ili. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE "Možda treba odbaciti i tradicionalno shvatanje po kojem znanje može da postoji samo tamo g d e su odnosi moći izostavljeni i da se razvija samo iz­ van njenih naloga.ne postoje odnosi moći bez uobličavanja polja znanja koje je sa njima povezano. dok je moć njihove žrtve još uvek veoma aktivno prisutna u oblikovanju života velikog broja ljudi na planeti. koja je bila podržana svojim legijama.nad njihovim telima. Važno je istaći da moć cirkuliše kroz društvo i vrši se putem mreže kojom su svi zahvaćeni. smatra se da ona ima najveći učinak kada proizvodi znanje. jer moć nije svojstvo jedne individue. ili naučnim shvatanjem sveta) stalno nailazi na os­ poravanje. kojim sredstvima?" i "Šta su efekti vršenja moći?" Moć ne predstavlja vlasništvo vladajuće klase. već "Kako se moć vrši. već strategiju: efekti moći proizilaze iz manevara. time što ga primenjuje jer joj koristi). a moć uobličava i proizvodi. taktika. Ovu tvrdnju najbolje ilustruje slučaj rimske države. pojedinac nije samo agens pomoću kojeg 271 .Dušan Stojnov: NORMALNOST. Tako shvaćena. Zato Fuko i kaže da nasilje uništava. Umesto toga. i njenom najznačajnijom pojedinačnom žrtvom . Ona ne podrazumeva samo uskraćivanje za nemoćne. Moć se vrši nad delanjem ljudi. niti bilo kakvo znanje koje istovremeno ne pretpostavlja i ne konstituiše o d ­ nose moći" (Fuko 1971: 33-34). Moć i otpor samo su dve strane jedne iste medalje. oslabi ili dođe do svojih krajnjih granica. zahteva i interesa. zauzvrat.kao u slučaju fizičke sile i nasi­ lja .

O FUKOU se vrši moć, jer pojedinac ne poseduje moć, niti se vršenjem moći njegovi ili njeni lični potencijali gaze ili otuđuju. Osnovni učinak moći upravo je u tome da se izvesni načini konstruisanja stvarnosti ustanovljavaju i konstituišu kao pojedinci. Prema ovom shvatanju, individua istovremeno predstav­ lja i proizvod moći i elemenat njene artikulacije. Osnovne tehnike moći su disciplinovanje i nadgledanje. Disciplinovanje je tehnika moći koja obezbeđuje procedure za treniranje ili prinudu indi­ vidua ili kolektiva. Instrumenti disciplinujuće moći su: (a) hijerarhijsko posmatranje, (b) normalizujući sudovi i (v) ispitivanje: "Dugo običan čovek... nije bio predmet deskripcije. Biti viđen, posmatran, podrobno opisi­ van, praćen iz dana u dan neprekidnim procesom beleženja - bila je povlastica. Hronika o nekoj os­ obi... bila je deo rituala kojima se očitovala njena moć. Međutim, disciplinski postupci izokreću taj odnos, spuštaju prag jedinke podložne ispiti­ vanju i od tog odnosa stvaraju sredstvo kontrole i metod vladanja... Takvo beleženje pojedinosti iz svakodnevnog života više nije hijerarhizacija već postupak objektivizacije i potčinjavanja. Postu­ pak ispitivanja, kao ritualno i ujedno 'naučno' utvrđivanje individualnih razlika, kao vezivanje svakog pojedinca njegovim osobenim karakter­ istikama (za razliku od ceremonijala u kojima se manifestuju status, rođenje, poreklo, povlastice i funkcije) označava pojavu novog načina vladanja ljudima: sada svako kao status dobija lična obeležja a kao izričitu odrednicu one crte, mere, odstupa­ nja i'ocene'koji su mu svojstveni i kojima od njega u svakom slučaju, stvaraju poseban'slučaj"'(Fuko 1997:217-218). Uz pomoć hijerarhijskog posmatranja us­ postavlja se veza između vidljivosti i moći. U njoj j e ­ dan aparat, napravljen specijalno za posmatranje, indukuje efekte moći i ona sredstva prinude koja čine subjekte posmatranja potencijalno vidljivim. Druga tehnika moći, nadgledanje, epitomizovana je u Bantamovom "Panoptikonu". Panoptikon predstavlja idealno zamišljen zatvor u kojima je ponašanje zatvorenika potpuno otkriveno i vidlji­ vo čuvaru ili čuvarima koji su nevidljivi za zatvore­ nike i nalaze se u kuli koja je centralno postavljena tako da zatvorenici ne m o g u da znaju čak ni da li u kuli ima ikoga, odnosno da li ih čuvari uopšte posmatraju. Z b o g toga se zatvorenici ponašaju kao da su sve vreme nadgledani. Usled nemogućnosti da nadgledaju osobu koja ih nadgleda, zatvorenici pounutruju proces nadgledanja - i to u skladu sa preovlađujućim standardima normalnosti. Ovaj proces Fuko naziva samodisciplinom. Ono što nas čini samodisciplinovanim je disciplinujući diskurs. Z b o g toga, jedan od najvažnijih manevara moći čini pozicioniranje u diskursu, odnosno borba za prisvajanje onih atributa koji unutar datog dis­ kursa sa sobom nose važne privilegije. Verovatno najbolji primer borbe oko pozicioniranja u dis­ kursu jeste nastojanje različitih političkih snaga u svetu da drugu stranu predstave kao nelegitimnu i terorističku, a identične postupke svojih pripad­ nika kao opravdane i oslobodilačke. Međutim, s obzirom na to da panoptikoni ni­ kada nisu bili izgrađeni, postavlja se pitanje ko

272

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nadzire ponašanje ljudi umesto zatvorskih čuvara? Pomoću kojih procesa, institucija ili mehanizama se ljudi normalizuju u savremenom društvu? Ko onda nadzire ponašanje ljudi? Najprostije rečeno, to rade ljudi sami - kroz procese vaspitanja i ob­ razovanja, kroz institucije sistema i kroz meha­ nizme građenja svojih subjektivnosti. Preciznije rečeno, svi psihološki entiteti (koji se ne mogu videti golim okom, a o kojima se zaključuje na osnovu ponašanja) pomoću kojih se iskazuje subjektivitet ljudi - ego, samstvo, ličnost, identitet itd. - predstavljaju izbore ljudi (ne nužno u potpunosti osvešćene) u skladu sa datim (eksplicitnim ili im­ plicitnim) društvenim normama. Ljudi su u poziciji da vrše izbor načina pomoću kojih misle da mogu da ostvare svoje namere, planove i želje. Vršeći ove izbore ljudi postepeno grade i uobličavaju svoj identitet. Istovremeno, oni se nalaze pod j a ­ kim uticajem mreže odnosa moći koja se vrši u društvu kao proishod preovlađujućeg pogleda na svet koji održavaju različite društvene insti­ tucije - porodica, škola, bolnica, policija, vojska, itd. Ovo se sprovodi uz p o m o ć procesa vaspitanja i obrazovanja u skladu sa jednim diskursom koji preovlađuje nad mnogim potisnutim i marginalizovanim diskursima koji postoje u društvu. S h o d ­ no tome, proces znanja koji se uvek saopštava nekim simboličkim sistemom (najčešće je to jezik) uobličava stvarnost u kojoj živimo. I jezik i komuni­ kacija predstavljaju kulturne prakse u okviru kojih se konstituišu različite stvarnosti. Oni obuhvataju one vidove koje najčešće nazivamo društvenom stvarnošću (na primer socijalne kategorije osoba organizovane pomoću rase, roda, uzrasta, itd.), kao i one vidove za koje se smatra da predstavljaju psihološku stvarnost (identitet, motivacija, ličnost, itd.).
i

Fukoova kratologija sa sobom nosi bitan z a ­ okret u odnosu na liberalne teorije u kojima je moć predstavljala pre svega jednu represivnu sna­ g u . Jednostavno rečeno, moć bi bila vrlo slabašna stvar kada bi njena jedina funkcija bila da tlači, ukoliko bi se ona sprovodila samo kroz cenzure, izostavljanje, blokiranje i represiju - u maniru ve­ likog Super-ega koji postoji na jedan "negativan" način. Nasuprot tome, moć je jaka pre svega zato što proizvodi učinke u domenu želje i znanja. Moć zato ne treba suviše jednostavno shvatati kao represivnu silu, već kao veoma složenu pojavu, koja je zaodenuta i u plašt naših želja - želje za znanjem i želje za razumevanjem. Moć, između svih ostalih svojih učinaka, proizvodi zadovoljstvo i predstav­ lja veoma prijatnu stvar. Shodno tome, ukoliko se razmatra odnos između znanja i moći, više nije moguće shvatiti moć kao jednu veliku "negativnost" kojoj se treba odupirati. Umesto toga, moć treba posmatrati i kao jednu oslobađajuću, emancipativnu snagu koja proizvodi kako zado­ voljstvo, tako i smisao ovladavanja koji, čak i ako su zasnovani na nekakvoj iluziji, omogućavaju prijatni dašak slobode (Walkerdine 1988). Upravo zbog ovog pozitivnog učinka moći moguće je donekle shvatiti zašto volja za sticanjem znanja i želja za razumevanjem - pa i svi naši pokušaji da na generacije koje dolaze prenesemo dragoceni tovar znanja i razumevanja stečenog sopstvenim naporima - biva nekako osujećen onim drugim, negativnim aspektima moći.

273

0 FUKOU U skladu sa ovakvim pristupom, jedna od glavnih karakteristika moći (zasnovane na Fukoovoj kratologiji) je to što njene uticaje nije uvek i svuda lako opaziti i ustanoviti, jer su njena dejstva najčešće tacitna i nisko na nivou opažajne budnosti. Drugim recima, moć neprimetno kola kroz kapilarnu mrežu društvenih odnosa kojom smo svi zahvaćeni. Teško je oteti se utisku da je iz ove perspektive gotovo sve društvene odnose moguće posmatrati kao odnose moći. Ali da bi se nešto posmatralo, prethodno se mora učiniti vidljivim. A da bi se učinilo vidljivim, potrebno je osvestiti sve procese pomoću kojih se moć vrši. Potrebno je proniknuti u brojne strategije, manevre i taktike pomoću kojih se ona ostvaruje. Drugim recima, da bi moć mogla da se proučava neophodno je prethodno procese pomoću kojih se ona sprovodi učiniti vidljivim (Fuko 1997). Time se omogućava ne samo pronicanje u pravilnosti ispoljavanja moći, već i mogućnost artikulisanja ozbiljnijeg otpora pomoću koga je moguće pred­ lagati i boriti se za drugačije alternative pomoću kojih se može ostvariti pravednija i ravnomernija raspodela moći - što bi trebalo da bude vid sas­ vim legitimne borbe u savremeni društvima koja se deklarišu kao demokratska. Nažalost, i u savremenim demokratskim društvima distribucija moći je daleko od ravnomerne i pravedne. Z b o g toga će preostali deo teksta biti posvećen rasvetljavanju nekih prikrivenih strategija dominacije koje neke pojedince, grupe, nacije, kulture, ili diskurse privileguju, a neke sprečavaju u razvoju.

Prikrivene strategije dominacije
Nasuprot preovlađujućim institucijama društva koje propisuju preovlađujuće diskurse u kojima se uobličavaju i postojeći kurikulumi, stoji mnoštvo potisnutih i marginalizovanih diskursa čiji se glas ne čuje ili nedovoljno čuje. Jedan od tih potisnu­ tih diskursa polako počinje da dovodi u pitanje razumevanje ljudske prirode kao nečega što je za­ snovano na prirodnim kategorijama koje postoje nezavisno od uma, jezika, kulture i istorije. Njegov zajednički cilj se jednim imenom naziva politika identiteta, (Sampson 1993) što označava politiku zasnovanu na pojedinačnim iskustvima ljudi koji se bore za to da imaju kontrolu nad sopstvenim identitetom i subjektivitetom. Iz mnoštva različitih razloga, ti ljudi smatraju da im društveno domi­ nantne grupe na neki način uskraćuju ovakvu prili­ ku. Njihova borba zasniva se na konstruktivističkom gledištu po kome ne postoji jedna apsolutna stvar­ nost i apsolutna istina, već mnoštvo referentnih okvira koji tvore mnoštvo perspektiva koji su u najvećoj meri zasićeni kulturom, istorijom, jezikom, i mnoštvom idiosinkrazija različitih konverzacija, narativa i tumačenja koja posreduju u uzajamnim razmenama značenja između ljudi. Prva strategija o kojoj će biti reći je "opisiv­ anje i odsustvo standarda opisivanja". Ova strate­ gija zasnovana je na ključnoj ulozi koju "podloga" ima u oblikovanju našeg iskustva "figure". Ukoliko konstruišemo nekog učenika kao "neposlušnog", ovakav sud implicitno pretpostavlja izvesni stan­ dard - najčešće naš sopstveni ili standard naše kul­ ture ili grupe sa kojom se poistovećujemo. Figura

274

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE se jasno vidi, ističe i opisuje kao takva, dok"podloga" ostaje skrivena, implicitna i odsutna iz vidnog polja. Tako, svaki put kada opisujemo neku oso­ bu, izgleda da ona poseduje izvesnu unutrašnju suštinu o kojoj mi samo izveštavamo, čime se prikriva da je to proishod komparativnog procesa koji se sprovodi na osnovi nekog standarda koji je odsutan iz diskusije i skriven. Ukoliko kažemo da je neko "neposlušan", ne samo da implicitno vršimo upoređivanje sa nekom drugom osobom (najčešće onom čije ponašanje favorizujemo i koju nazivamo "poslušnom"), već istovremeno privilegujemo jedan implicitan (ali odsutan) standard na osnovu koga se razlikovanje vrši i koji predstavlja naše (prikrivene) želje i vrednosti. Na ovaj način, kriterijum na osnovu koga se poređenje i raz­ likovanje vrši postaje standard opisivanja. Štaviše, on predstavlja neispitani privilegovani izraz kojim se nameće jedan vrednosni kriterijum na temelju koga se vrši upoređivanje učenika, dok proces favorizovanja ovog kriterijuma od strane osoba koje ga koriste sam ostaje skriven i zaštićen od vred­ novanja. Sledeća strategija koja će se razmotriti se naziva "tačka gledišta spram nepostojanja tačke gledišta". Implicitni standard koji je dominirao u zapadnoj kulturi moderne epohe (koja se nepovratno i neza­ ustavljivo širi svetom u procesu globalizacije) zas­ novan je na tačci gledišta pre svega obrazovanih, heteroseksualnih, belih muškarca iz dominantnih i privilegovanih društvenih i ekonomskih slojeva. Ovo dalje ukazuje na to je standard bio toliko im­ plicitan i prikriven (a takođe i odsutan) da nije ni primećeno da on uopšte predstavlja standard - već se smatralo da je standard utvrđen na osnovu kriterijuma koji su vladali gledištima gore opisan­ ih osoba predstavljao neutralni opis stvarnosti kakva ona zaista jeste. Poenta se sastoji u tome da je perspektiva jedne osobe ili jedne društvene grupe o znanju poistovećivana sa tim šta znanje "zaista" jeste, odnosno njome su nametnuti uslovi za razumevanje između ljudi. Ovakve dominantne osobe ili grupe osoba istovremeno afirmišu sopstvene interese, želje i strahove - čak i onda kada insistiraju na tome da njihov pogled na znanje ne predstavlja nikakvu posebnu tačku gledišta, već prirodno stanje stvari. Shodno prethodnom primeru, "poslušnost" neke osobe nije posmatrana kao tačka gledišta (neke osobe ili grupe) po kojoj je poslušnostskup konkretnih postupaka u ponašanju učenika pomoću kojih osobe koje se drže te pers­ pektive mogu na najbolji način sprovoditi proces obrazovanja i vaspitanja, već kao neutralni opis unutrašnje suštine učenika - opis njihovih prirod­ nih osobina ličnosti, to jest opis učenika kakvi oni zaista jesu. Najzad, biće opisana i strategija koja se na­ ziva "konstruisanje uslužnih drugih". Kada neka osoba opisuje druge osobe, ona to čini koristeći se kategorijama koje nisu prirodne kategorije, već kategorije koje su kreirale dominante grupe ili dominantne osobe. Ovo se čini na takav način da karakteristike koje se koriste u opisivanjima dru­ gih obezbeđuju dominantnim grupama identitet koji oni priželjkuju. "Drugi" postaju uslužni "domi­ nantnim" (kako grupnim, tako individualnim) in­ teresima, željama i strahovima. Stvoriti "uslužne druge" pre svega znači koristiti se predstavljanjem

275

0 FUKOU na način dovoljno moćan da obezbedi željene kvalitete za sopstvenu grupu ili identitet, opisujući drugost kao kontrast koji je u službi njihove misi­ je. Stvaranje "poslušnih" učenika tako minimizuje mogućnost otvorenog preispitivanja kurikuluma koje može doći od samih učenika koji smatraju da je kurikulum "loš", "nepotreban", "dosadan" ili "neprimeren" njihovim potrebama. Njihov otpor se tako neutralizuje i oni se pozicioniraju u diskursu kao učenici čija "neposlušnost" predstavlja glavnu prepreku u uspešnijem ostvarivanju ciljeva kurikuluma. Tako se ustanovljavanje nekih oblika ponašanja i marginalizovanje drugih objašnjava potrebom za savladavanjem obrazovnih programa zasnovanih na vaspitnim ciljevima koji su podjed­ nako blagotvorni za sve: favorizovanje pojedinih tipova ljudskog karaktera se posmatra kao ost­ varivanje založenih potencijala prirode - nikako kao privilegovanje perspektiva različitih interesnih ili društvenih grupa. Zato karakter treba negovati i očvršćivati, a osobe sa slabim karakterom treba "popravljati" uz pomoć svih društvenih in­ stitucija koje za to imaju legitimitet. Otud proces institucionalizovanog obrazovanja prati ceo niz nasilja i represivnih mera nad učenicima koje su se u školskim klupama veoma d u g o smatrale le­ gitimnim pratiocem sprovođenja ciljeva kuriku­ luma. Šibanje, ćuške, stajanje u ćošku, nošenje magarećih kapa, ismejavanja, izolacija od vršnjaka, različite vrste ograničavanje ličnih sloboda i slične vrste kažnjavanja u školi predstavljaju ceo spektar vaspitnih mera koje su u savremenom pedagoškom i psihološkom diskursu neprihvatljive, a do skora su predstavljale široko rasprostranjene "normalne" vaspitane disciplinske mere.

Zaključak
Veoma popularan film koji je do nedavno plenio pažnju gledalaca raznih generacija, "Matriks", za­ snovan je na veoma interesantnom zapletu. Ljudi veruju da žive u "stvarnom" svetu koji korespon­ dira sa onim što oni m o g u da vide, ali je taj svet u stvari jedna iluzija, odnosno jedna vrsta virtuelne stvarnosti. To je obmana koju je konstruisala veo­ ma moćna veštačka inteligencija da bi mogla da kontroliše svet i ljude u njemu. Pomenuti film i do sada izneseni tekst dotiču se u jednoj važnoj stvari. Naime, podvig glavnog junaka sastoji se u tome da uspeva da proseče fini splet opskurne obmane, prevaziđe očiglednu farsu neposrednog saznanja i osvesti dejstvo jedne nevi­ dljive sile koja pokušava da svoje interese predstavi kao "pravu stvarnost", kao prosto "dešavanje stvari". Tako ceo projekat postaje vidljiv i artikulacija ot­ pora protiv tlačitelja postaje moguća. Ljudi su sada u stanju da otpočnu svoju pravednu borbu protiv jednog od mnogih mogućih viđenja stvarnosti koje im jedna sila nameće kao jedino moguće. Sličan podvig napravio je i Mišel Fuko. Pošto njegovo delo nije napravljeno u produkciji holivudske fikcije, već u opšte prihvaćenom domenu društvenih nauka, ovaj podvig je dostojan divljenja. Pre svega, sasvim je jasno da je Fuko prvi uka­ zao na "Matriks" savremenih "Ψ nauka". Nalaze ovih nauka, stoga, ne treba posmatrati isključivo kao jedini ispravan put za otkrivanje unutrašnjeg psihičkog života ljudi skrivenog od očiju laika i dostupnog samo posvećenim naučnicima. Ove

276

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nauke je moguće posmatrati i kao ishodište diskursa satkanih od dominirajućih pogleda na svet koji su svoj status stekli marginalizacijom mnoštva drugih pogleda. Ovi pogledi, odnosno dominirajući diskursi, ne predstavljaju svet kakav zaista jeste - lišen svake subjektivnosti u pers­ pektivi i greške u saznavanju - već različite ob­ like "Matriksa" koji privileguju "opisivače sveta" odsutne iz opisa. Istina ο svetu stoga nije slika sat­ kana od neporecivih činjenica naučnih traganja, već predstavlja preovlađujući pogled na svet koji se uobičajeno prikazuje kao "pozitivno znanje". Stvarnost nije odraz j e d n o g noumenalnog sveta, neopterećenog vrednosnim načelima i političkim interesima, već predstavlja jednu vrstu moći za­ snovanu na "znanju" i neodvojivu od njega. Ot­ por preovlađujućim diskursima, odnosno borba za alternativne perspektive u viđenju stvarnosti predstavlja jednu vrstu borbe za slobodu koja se ne vodi revolucionarnim sredstvima u krvi do kolena, već mnogo više sublimisanim dizanjem glasa svih osoba čije su perspektive obezvređene. Ova borba jasno ukazuje na to da je normalnost proiz­ vod borbe između različitih diksursa, u kojoj se pobednici vrednuju na pozitivan način, a gubitnici obezvređuju ο potiskuju u armiju "štrčećih" osoba koju treba uskladiti sa preovlađujućim standardi­ ma poželjnosti. Umesto poniranja u dubine skrivenih psiholoških procesa, Fuko predlaže jednu sasvim drugačiju vrstu metodologije - arheologiju znanja. Ona teži da rasloji i rasplete niti značenja od kojih su ovi procesi satkani. Ovako sagledana, naučna otkrića se mogu pojmiti kao "kopanje" po arhivama ljudskog znanja, odnosno istoriji različitih i promenIjivih pogleda na ljudsku prirodu, a psihologiju je, između ostalog, moguće zasnovati i kao istorijsku nauku. Ovakav pristup ne zahteva samo jednostra­ nu korekciju, već temeljitiju reviziju psihološkog metoda (Steier, 1991; Kendall, Wickham 1999). Međutim, doprinos Fukoovog rada u reviziji psihologije ne iscrpljuju se samo na planu metoda. Možda najvažnija implikacija njegovog dela jeste stanovište da utvrđivanje psiholoških karakteris­ tika, crta ličnosti i svojstava karaktera ljudi pred­ stavlja pre svega odraz vršenja moći, svojevrsnog pozicioniranja u diskursu, a ne proces otkrivanja "prave" ljudske prirode. Veliki broj psiholoških en­ titeta kojim se opisuje struktura u različitim teori­ jskim pristupima u izučavanju ličnosti (kao što su "Ja", "Nad-ja" i "Ono"; "Samstvo"; "Identitet"; "Faktori ličnosti"; "Sistem ličnih konstrukata" itd. u raznim toerijama) ne mora da se posmatra kao plod otkrića naučnika sačinjen na osnovu minucioznoig proučavanja ljudske suštine, već kao proishod diskursa disciplinovanja. Ljudsko ponašanje stoga ne treba proučavati kao manifestaciju crta ličnosti koje su odraz neke unutrašnje esencije, odnosno psihološkog "štofa" od koga smo svi sačinjeni, već kao jedan proizvod disciplinujućih diskursa, ili, pak, raznih strategija, manevara i taktika opiranja ovom diskursu. Pitanje normalnosti, kao i pitanje moći, uos­ talom, predstavlja pitanje granica. To nisu granice koje su zauvek date i nepromenljive, granice ko­ jima se u svetu jasno odvajaju jedan od drugoga realno postojeći objekti sa inherentnim svojstvima

277

Ukoliko se. nego do podnožja onog što ga ograničava: u predeo u kome luta smrt. kada dospe na vrhunac svake moguće reči. niti je ijedna osoba suveren svoje unutrašnje teritorije: Izunutrašnjostijezika doživljenog i prihvaćenog kao jezik. nagoveštava se čovekova konačnost.opažajući. Biće za koga je mnogo važnije da proučava ono što može da post­ ane od onog što jeste. Z b o g toga i psihologija treba da ga traži pre svega u nejasnim imaginaciji. biće koje per­ manentno pomera svoje granice. Čovek je pre svega biće odnosa. granice između nedokučivih tmina čovekove unutrašnje mentacije i očigledne spoljašnjosti u kojoj nauka otkriva nevidljivi splet niti od kojih je satkan čovekov psihički život. on ne stiže do središta samog sebe. A to je up­ ravo i poziv na reviziju psihologije koji je za sobom ostavio Mišel Fuko. ono se nalazi između ljudi.van jasnih granica pozitivnog znanja. pak. Taj­ na čoveka ne krije se unutar okeanskih dubina njegove psihičke unutrašnjosti. Zato i ono što čovek jeste i ono što on može da postane prebiva izvan grani­ ca poznatog i normalnog. Nijedno ljudsko biće nije ostrvo. 278 . Vreme u kojem je psihologija svoj zadatak shvatala kao otkrivanje čovekove realne unutrašnje suštine i njegove prirodne. osmišljavajući i opojmljujući ponašanje delatnika. u kome se gasi misao (Fuko 1971:421). niti. jasan diskontinuitet između pojava koje "realno" postoje i koje nezaustavljivi progres nauke čini "ontološki evidentnim". nešto i može nazvati čovekovom suštinom. Karakteristike nečijeg ponašanja ne zavise samo od unutrašnje suštine delatnika.polako prolazi. pak. Ono što može da postane pomerajući nejasnu granicu između nepoznatog i onoga što misli da zna. rasutim slutnjama i neizvesnostima nepoznatog . Delanje ljudi pred­ stavlja poziv drugim ljudima da njihovo delanje opojme i osmisle. To nisu ni granice koje predstavljaju vidljiv jaz. "ontološki evidentne" normalnosti .0 FUKOU nezavisnim od delatnosti ljudskog uma. već i od brojnih drugih učesnika interakcije koji takođe konstituišu te karakteristike procesima sopstvenog delanja . u igri njegovih mogućnosti uperenih ka njihovim krajnjim tačkama.

Gaines.59-80. Fuko. (1986) -JezikLudila. Zagreb: Naprijed. Newbury Park. Journal of General Psychology. Social Scences and Medicine. 172-199. 3. Billig (Eds. 35. Ber. (1990) . Fuko. After Postmodernism: Reconstructing Ideology Critique.).Agression as Discourse. Beograd: Nolit.Nadzirati i kažnjavati. (1934) .3-24. (1998) . Gergen. (1992) .Exchange of Power in Social Life. Fuko. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE LITERATURA American Psychiatric Association (1994) . M. Washington DC: American Psychiatric As­ sociation. Fransela. M. Beograd: Nolit.Predavanja. (1997) .Anthropology and the Abnor­ mal.91-103. 10. MA: Harvard University press. V.Diag­ nostic and Statistical Manual of Mental Disorders (4 t h Edition).Realities and Relationships: Soundings in Social Constructions. (1994) . Benedict. (1964) . Social Psychology of Agression. M. Fuko. (1994) .Pedagogy of Hope.from DSM-I to lll-R. A. Η (1992) . (2001) .Istorija ludila u doba klasicizma. (1984) . Κ. U: A. CA: Sage. P. Simons & M. Gergen. Novi Sad: Svetovi. K. Cooper. Voices of Self. Blau.(1989) . Boulding. M.W.The Role of the Culture in a Theory of Psychiatric Illness.Reči i stvari.Arheologija znanja.The New Politics of the Work­ place: Ideology and Other Unobtrusive Controls. K. Beograd: Nolit. Fuko. K. mastery and the Other. S.). Fuko.Naming the Mind. U: H. Freire.Nenormalni: predavanja na Kolež deFransu 1974-1975.Uvod u socijalni konstrukcionizam. London: Sage. Μ. Beograd: Prosveta. R.Dušan Stojnov: NORMALNOST. Beograd: Plato.Three Faces of Power. (1971) . (2002) . (1978) . Social Science and Medicine. Deetz. 279 . Cambridge. (1997) . Novi Sad: Bratstvo J e ­ dinstvo. Beograd: Zepter Book World. New York: Continuum Publishing Company. London: Sage. P. Μ (1980) . Mummenday (Ed. New York: Springer-Verlag. Danzinger. New York: John Wiley. Faberga. D. 124-143. F. (1995) .Potreba za promenom.

I. Magaro. A. New York: Wiley. & Dowbiggin. Hacking.Magaro (Ed. D. G.Struktura naučnih revolucija. G. Horwitz. (1955) . New York: Norton. New York: Free Press. Skinuto sa Interneta: http://www. Hoffman. R.The Social Construction of What! Cambridge. Fox and I.The Psychology of Personal Con­ structs. 104-121. New York: Plenum Press. Lukes.Handbook of Immigrant Health. T. Prilleltensky (Eds. (1951) . L. S. (2002) . Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije. S. (1989) . & Anderson. I. Lewes: Farmer Press. Chicago: The University of Chicago Press. G. R. Leitner. Goodman.Using Foucault's Methods.) Foucault and Education. L. Dž.edu/socsci/kgergen1/text5. Beo­ grad: Nolit. Kelly.Le seminaires. (1998) . & Marecek. Kun.Creating Mental lllnes.).Is Diagnosis a Disaster? A Constructionist Trialogue.Power: A Radical View. Kaslow (Ed. S. Oxford: Pergamon Press.Towards a Theory of Schooling. U: D. U: F. 43.156-173. Ball (Ed. Ž.The Immovable Objects Versus the Irresistible Force. Κ.html. J. (1999) . London: Sage. Paris: Seuil. (2203) . P. Hare Mustin. IN: Hackett. (1981) . (Ed. London: Routledge. London: Sage. Magaro. & Wickham.Misli ovaspitanju. (1978) . I.The Construction of Mad­ ness.) (1976) .. (1997) .0 FUKOU Gergen. Livre III: Les Psycho­ ses. Journal of Hu­ manistic Psychology. J. (1974) .Abnormal and Clinical Psychology: The Politics of Madness. (1974) .Ways of worldmaking. MA: Harvard University Press.Docile Bod­ ies: Commonalities in the History of Psychiatry and Schooling.Postmoderno stanje. H.The Cultural Context of Mad­ ness and its Treatment. (1976a) . Indianopolis. & Phillips. (1988) . Liotar.) Relational Diagnosis. Lacan. London: Macmillan. Gergen. H. (1999) . S.F. U: P. Kutchins. Hamilton. (1999) . Kendall. Ν. & Kirk. 105-133. Loue. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo. (1997) . Goodson. Lok. K. (1990) . U: S.) The Con- 280 . (1996) . London: Sage.Invitation to Social Construction.swarthmore.Making us Crazy DSM: The Psychiatric Bible and the Creation of Mental Disorders.) Critical Psychology: An Introduction. (Ed.

Beograd: Prosveta. C. Szasz. K. Stojnov (Ur.The Construction of Clinical "Realities". Zeig (ed. 123-143. 3-25. Bridges (Eds. Stojnov. (2001) . D. Modem and Postmodern Influences. (1992) .) The Evolution of Psycho­ therapy: The Second Conference. Beograd: Draganić.Abnormality: Does it Define Us or Do We Define It? U: J. Raskin & S. New York: Pace University Press. Walkerdine. CT: Praeger.). P. J. 282 . Exploring Constructivist Psychology. Steier. (2000) . L.Leksikon stranih reći i izraza. F.Research and Reflexivity. Vujaklija. Psihoterapije. (1998) . U: D.Blaming the Brain: The Truth about Drugs and Mental Health. New York: Free Živković. Westport. (2002) . V. Practice. & Raskin. Watzlawick.The Mastery of Reason. Valenstein. U: J. 55-62. Stanley. Τ (1982) . (1994) .Teorijski Pluralizam u Psihotera­ piji. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. New York: Bruner/Mazel. (1991) . (1986) . E. D. (1988) . Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. C a m ­ bridge: Routledge and Kegan Paul.). Press.0 FUKOU Simon.Teorija književnosti sa teorijom pismenosti.Proizvodnja ludila. London: Sage. L.Psychotherapy": Theory.

lukavstvo Vuka Karadžića. Mokranjčeve Ruk­ oveti. ali. Artemidorov san. reklo bi se. Jer. nabrajanje i brojanje jednog beskonačnog niza koji . DOGAĐAJ. Etika ovde izrasta na tlu jedne varljive prakse: ruke brazdaju tlo. orkestrirati: njihova volja za hijerarhijom. prerasta najzad u niz. Brodelov Mediteran. Melodičnost epistemologije prikriva nagla kidanja. gužvanje diskursa. neko lice iza rešetaka. par­ titura. "Nije važno ko govori. Darvinova teorija evolucije. Arheologija znanja. neko reče. Belle de jour. Pančićeva omorika. prekide u ritmu. potom u višeglasje koje od tačaka raskida gradi harmoniju. pa ni razvrstati. Lajka u kosmosu. još i više. red vožnje Jugoslovenskih železnica. disciplinovati se a ipak prestupiti. vođen ipak jednom Mišlju. prva ispoved. izreći sud koji je istovremen sa spoznajom i regulacijom. Drugo zasedanje AVNOJ-a. aharmoničnost tog skupa koji. u neprekinutoj borbi za prvi glas. nakurnjak Karla Velikog.mada nedovršen i nikada dovršiv u raspršenosti koja ga prevazilazi i ostvaruje u isti mah . istovremeno je i saznajni i moralni čin.ozvučava nepravilnim taktom volumen prostora koji se širi i sužava. Umaći tom sudu a ipak znati. Blue In Green. ruke nevidljivog. ludi Nasta. uprkos tačnim granicama koje se ne daju izmeriti. bukom. ali na izvestan način uređenu. Bentamov zatvor. klas­ icizam. možda ne uvek dopadljivu. Stvari. Drajfusova afera. prepoznati prazna mesta nemih događaja koji još nisu ispričani. odstraniti. pa onda Banket na Blitvi. usporen snimak Kenedijevog ubistva. Klasifikovati znači preurediti događaje na kojima nastaju govori. pozivajući se na Beketa (Beket. Niz. Šeherezada u beskonačnoj noći. koja je i sama jedan glas. poručuje Fuko. klasifikovati ne znači samo grupisati. ućutkati one koji su dosad bili previše glasni. Kafkin Zamak. lažni ezoterizam Hazarskog rečnika. mora biti obuzdana partiturom. Klasifikovati znači i odeliti. perfidna pedagogija Britanskih koledža. Pa ipak: gde je početak? Kako iz ovih gla­ sova izlučiti zvonki poj koji vodi do Istine? Stišati ih. nije važno ko govori". Salomin pomahnitali ples. principi klasifikacije. prividni kontinuitet: kompozicija od prekida koji napastvuju udarcima. u: Fuko 1975: 448). Reči. vrt sa fontanom u sredini. Isto tako. Šagalovi mladenci. nečije uvo u travnjaku.Pavle Milenković FUKO. učiniti a ne prestupiti. više. 283 . Istorijo ludila. ali to su. ISTORIJA Između klasicističke realističnosti Velaskezovih Meninja i eklektičke ekskluzivnosti Moderne stoje Borhesov tigar.

usnama kojih nema. uviđanje nemoći Ja pred veličanstvenom rečitošću nemosti. Trenutak u kojem Govor uzima sebe za pred­ met. Niti ο nemosti ćutanja. Središnje mesto tog govora nije razsredištenje. i izvan reči. ali ne i strano. ako ne tih vetar. avec diamants extremes?. ona lukavo prikriva svu snagu iskaza. kao i ο pravilima njegove regulacije. već ο punoći praznine koja je data u Tišini. ο osvajanju Moći Tišine. Već njegova izmeštenost.. gotovo sakrivena. sada / sam sa dijamantima krajnjim ?. Blanšoa do Fukoa . avec diamants extremes?. Niz poredaka. U onome što je dozvo­ ljeno. dakle. čisto govorenje od Malarmea i Valerija. / Si proche de moi-meme au moment de pleurer?"(Valery 1991:17).samo njeno. svi ti govori govore ne bi li potisnuli Tišinu koja strpljivo čeka. to je trenutak istovremenog nastanka i rastakanja Subjekta. a cette heure Seule. Smeštena u prostor bez reči. kao vrabac u srcu Baš-Čelika. na kojoj se dvoje ispun­ jenost i ispražnjenost. samo pukotina na površini Blistavog Bića. sasvim rečito najavljuje sebe. njegova spoljašnjost u odnosu na samu izvor­ nost koja je u neprestanom konstituisanju. Ali. to nije dualistički uslov za us­ postavljanje J a . kada. njegovog rođenja i poginuća. ovaj iskaz upućuje na pitanje ο poreklu govora. Ovde nije reč ο jeziku po sebi... propisujući. pričanjem koje je istovremeno njeno konstituisanje i prisvajanje u beskonačnom brbljanju koje se.. predstavlja događaj koji je preduslov za pro­ pitivanje jedne istorije subjektivnosti. isključujući. ne otkrivaju onoga koji govori. no u čemu jedino sama sebi daje za pravo. što jedva izgovarajući tu svetlost usnama nemim. a i p a k . sinon le vent simple. sama spozna izvan govora. 284 . ili pak granica koja se pomera do bezdana nemosti. govoreći tu ispražnjenost. do ponora tišine koja podmuklo izaziva na prvu reč. ako ne tih vetar. sada / sam s dijamantima krajnjim?. preko nadrealista... izričući nemoć govorenja. Si proche de moi-meme au moment de parier?1 Ta opsednutost čistim Govorom.. Reč je.da li je samo trag.. AI' ko govori / tako blizak meni u času govorenja ?" Ovaj Valerijev stih kojim otvara svoju p o e m u Mlada Parka.0 FUKOU Ali. obavijena diskursima. što je dodeljeno. govora i tišine. Već. unapred pobeđenu gromkim Neizrecivim? Svi ti glasovi. već ο jezičkom popunja­ vanju praznine nemosti. već samo trag svetlosti prosute preko nabora tkanine zaodevenog nekog. kao i Govor sam? Kako od njih sačiniti "nizove nizova". nije reč ο prvoj Reči. koje bi ukazivalo na neko izvorno rastrojstvo u konstituisanju govora. ona progovara svoju neizrecivost. sinon le vent simple. Al'ko jada / tako blizak meni u času jadanja?" (Valeri 1983:25). ipak. vraća prvoj reči. Moć sasvim slobodno zarobljena so­ bom samom: gotovo nevidljiva. a u prevodu Kolje Mićevića:"Ko jada tu. moćnu u moći da se govoreći. peva šapatom: Qui parle la. Mais qui parle. i koji sam bio slobodan da ovde parafraziram zapravo glasi: "Qui pleure la. koje bi. ä cette heure / Seule. Mais qui pleure. "Ko govori tu. ponovo. Paradokalno. izgovoreni gotovo bezglasno. U njoj leži. isto tako. kome se. već ο granici između reči. U onome što je spoljašnje. genealogija: u koji pak dovesti sve ove govore. govorenjem samim igralo funkciju popunjavanja i trajne ispunjenosti.

preuzimanje nekog jezika i njegovu upotrebu protiv dotadašnjeg govornika. postoje čitavom putovanju nametnula pravac kre­ tanja zacrtan na polasku" (Fuko 1995: 83). već kao genealogija osvajanja.Pavle Milenković FUKO. Najpre. Oni se. jedno beskonačno polje na kojem se iznova umrežava istorija. predstavljaju skupove iskaza koji se. Ovo bavljenje govorom ne ostaje kod struk­ turalnih pravila jezika. mogu razvrstavati. već prema sadržaju i referentnom okviru koji ih uobručava. događaj. zabrane. već upravo slučaju borbe" (Fuko 1995: 89). ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. veli Fuko (Fuko 1995: 79). usmena književnost.ne treba kroz njega razumevati neku odluku. po kojima je više puta pisano". koja se opušta. Sku­ pa. 285 . huleći na zlu sudbinu. posredstvom dokumenata koji koji nam govore ono što želimo da čujemo. najavljuje svoj dolazak. odnosno istorije konstituisanja subjekta kroz jezik i prakse govorenja. javnost prepričavana u četiri oka. DOGAĐAJ. ukrat­ ko. već kao granicu i prelaz između ispunjenosti i neispunjenosti. Događanje je borba koja se događa i odgađa u igri snaga. reč pod prismotrom. vlada­ vinu. Ono je istraživanje uslova nastanka govora shvaćenog kao događaj.kličući svoju pobedu. to je događanje. Ijubavničko gugutanje. ne znači 'ponovo naći'. "Znati. jednu drugu vladavinu koja. ali ne kao galerija slavnih zavojevača. tajna rečena pred svi­ ma. maskirana. uvek pokretna. ili bitku. pučka brbljivost. predočavaju uslovi njegovog konstituisanja u onome što je izvan njega. da živi u sadašnjosti još uvek je tajno nadahnjujući. kojoj su jednako pokoreni pojedinačni akteri koji u njemu imaju udela. ali i događaje. "Događaj . "Istorija-bitka". naročito ne'nas naći'" (Fuko 1995: 88). a potom: "Genealogija ne namerava da nanovo uspostavi vreme kako bi se opet utvrdio veliki kontinuitet s one strane rasipanja zaborava. Ono što je oduvek. sastruganim pergamen­ tima. Ona radi na zamršenim. u čijim razmeđima se odigrava opklada imenovanja. ili. vladavinu koja slabi. Arhivarski rad genealoga razobličava taj naknadni govor. vaskrsavanje smisla posredstvom događaja koje su "proizveli" veliki akteri. dela. njihove arheološke analize i genealoške interpretacije. i tome uči istorija. u igri u kojoj on pokušava da zadrži jedno pokretno mesto koje mu neprestano izmiče. i reči koje izgovaraju . nego određeni odnos snaga koji se preokreće. Autor. Reč je ο projektu koji nameće skup složenih i protivrečnih procedura. koja truje samu sebe. osama molitve. usitnjavati i ukrupnjavati. pak. kao preduslova refleksivne svesti. ugovor. ponajmanje je potvrda ο udobnom rasprostiranju Subjekta u otkrivenoj iz­ vornosti. što je"istorija sadašnjosti". ISTORIJA u govoru. U onome što on otkriva ne kao postupnu igru osvešćivanja J a . Snage koje su u igri u istoriji ne pokoravaju se ni cilju ni me­ hanici. pričanja i poništavanja u prepričavanju i ponovljenom. "Genealogija je siva. drugačija. Privilegovano mesto teleološke istoriografije bilo je predstava ο kontinuitetu. "izricanje istine". čak i u istorijskom poretku. mogu svesti na probleme događaja. izgovoreni i počinjeni prestup. oni predstavljaju projekat"istorije subjektivnos­ ti". subverzija šaputanja. pad jedne moći. i epistemološki poduhvat u istoriografskom istraživanju koje za jedinicu uzima događaje govorenja. njen zadatak nije da pokaže da je prošlost i dalje tu.

definisati. trenutak u kojem se oni nisu dogodili" (Fuko 1995: 79). pripoveda samo sebe. Ali pravi istorijski smisao prepoznaje da živimo bez uporišta. ali ipak sve prostraniju. Između istoricistički shvaćenog događaja. Obuhvatiti ove događaje. i jednog stepenovanja koje od događaja čini serije (njegov osvrt na "novu isto­ riju" u Poretku govora /Fuko 2005b/) Fuko se opredeljuje za događaj govora. nemo: na njegovim napuklinama nas­ taju govori i nizovi događaja koji govor bodre da im pokaže put.u osećanjima. iskrsavajući na mestima neočekivanim. kadkad kao senke. znači sačiniti jednu drugačiju istoriju. ljubavi. shvatiti njihovo vraćanje ne da bi se ocrtala blaga krivulja evolucije. određeni broj javnih ili tajnih funkcija" (Fuko 2005c). nepredvidive. još manje ο nesvesnom govoru ("Ne razumem Lakana"). da se istraži poreklo onome što još nije ni začeto. Govoriti ο događanju koje je sobom samim jedan prekid. u samom tom trajanju un­ utar istorije. Možda.da pokuša da ispiše jednu sasvim novu. Lično. Iz nas­ tojanja da se sačuvaju događaji a da se ne podlegne lažnom kontinuitetu. tražimo od istoričara da nas uvere u to. za događaj njegovog događanja. za znanjem. sasvim drugačiju istoriju od svih dosadašnjih. oni traju i obavljaju. "Verujemo da se naša sadašnjost oslanja ο duboke intencije. oni su ostavili tragove iza sebe. To je događanje jedno odigravanje. Fuko za načinima 286 . mene više zaoku­ plja postojanje diskursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situaciju. a ne pripovedati ο teleološkom proizilaženju .0 FUKOU koliko i govori koji se neprestano prenose i kolaju. Otud i zabuna oko strukturalističkog porekla Fukoa: ona proizlazi iz ne uvek jasnog razumevanja njegovog nastojanja da se istoriografski opišu nastanak i strategije prakse govorenja. uprkos poricanjima. Marks traga za načinima proizvodnje društvenog života. ο postojane nužnosti. čak mesto njihovog izostanka. ponikle u slučaju. Fuko nije toli­ ko udaljen od Marksa. Fuko će naglasiti da nije reč ο nekom apstrakt­ no shvaćenom govoru. da se predoči istorijapriča nastanka nečega što nastaje još uvek. "vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije . Ovo događanje postavilo je veliki zadatak Fukou .koje već u sebi sadrži ne jednu ideologiju . u beskonačnoj usitnjenosti dokumenata-glasova ispisanih po partituri zamišljenog trajanja. oslobodi­ ti ih njihove mucavosti. sakriveno. bez pr­ vobitnih koordinata. da se objasni kretanje u svom zaustavljenom toku. u prepoznavanju. Da se rekonstruiše kakvo bi mesto pripadalo nečemu što se neprestano premešta. istoriju krhkih početaka i nevidljivih nasta­ janja. znači umaći onoj varljivoj igri razumevanja koje. kadkad kao užarena želja za izricanjem. da se govori ο promeni ali ne i ο njenom skrivenom smislu. svesti. već da bi se ponovo pronašle različite scene na kojima su oni igrali različite uloge. ja nisam toliko zainteresovan za formalne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik."Za razliku od onih koji sebe nazivaju strukturalistima. u bezbrojnom mnoštvu izgu­ bljenih događaja" (Fuko 1995: 89). u instinktima.već klasifikatorsku matricu za razvrstavanje. Nikada potpunu. otkriti ih najzad. Njegovo duboko nezadovoljstvo postignućima istoriografije leži u svesnosti njenih ograničenja u događaju i događajem.

ubivstveno je na dvostruk način: najpre. Obojica ispisuju istoriju nas­ tanka te proizvodnje. već biti sveprisutan. tako prestupnička. a njegova snaga leži u skrivanju. nije reč ο tome da se dokončanjem jedne formaci­ je. tako moćna. osluškujući korake prvog pešaka koji njime stupa. ne samo jedan od načina da joj se umakne.ima da da svrhu i svršetak onome iz čega proishodi. Eto zašto anonimnost. treba dovesti do njenog ukidanja". i iskušavanju te moći. jedan jezik koji je "samo bezoblični žamor i žuborenje. ISTORIJA proizvodnje govora. i mesta normiranja i regulisanja. ili joj se približava. u spoznaji nastanka tog govora. od Marksa. mogao bi reći Fuko. jeziku. već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja. koja je maskirana anonimnošću. čak manje na način Kafkinih ubedljivih parabola ο procesu i zamku. "Uvek neko eksploatiše". to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida. i on propada. koje gov­ ore ο nedokučivosti spoznaje osnova moći neke formacije. koja bi bila "viša". kod Fukoa to proishodeće je skrivanje i brisanje. što je izvanredno predstavljeno u Kafkinoj pripoveci Most. I jer potpomaže formaciju da uveća svoje granice. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo. neko drugi koji je onaj isti"(Fuko 2005a). Za razliku. lična zamenica bez lica. kroz dinamičke protivrečnosti i hiperbolizaciju prelazi u neku drugu. do tajne početnosti govora u kome leži prikriven Zakon. jedan zakon bez boga. koja ruši onoga ko saznaje. Već u snažnoj slici ο ubilačkoj moći znanja. dakle. ne znači samo sakriti se. DOGAĐAJ. Istina. U uskom prolazu između mesta isključivanja. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja" (Fuko 2005a). Most. ovo bi se moglo 287 . koji je "saznanje" te "is­ tine" ο domašaju jedne formacije. već i da je se up­ ozna. Ali prestup. "ali. kaže Marks. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti. zbog toga on čini jedno i isto sa osipanjem vremena. ili jačanje? Verujem da je u tako shvaćenoj anonimnosti data Sloboda izbora u kretanju. to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću. i pravila njegovog regulisanja treba dovesti do anonimnosti šapata u kojoj bi se govor najzad rastočio. Ima izvesne kafkijanske bezizlaznosti u ovome. koje je posredo­ vano prikradanjem izvoru i sredstvu njene moći. "Ali. kod kojeg ono što proishodi . u neopaženom prolaženju kroz prostor koji omogućava i proizvodi sama Moć. od žamora do tišine". deleći sa njom tu anonimnost? Da li je u pitanju svrgavanje. već kako se uspostavljaju načini govorenja. Biti anoniman. u spoznaji uslova nastanka i mehanizama te eksploatacije. "Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. neko lice bez izraza i bez očiju. u znatiželji i nestrpljenju okreće se da pogledom pozdravi onoga kojem služi. Već ο do­ sezanju "istine" ο jednoj formaciji. gotovo sama Moć usled svoje rasutosti.Budućnost . nije važno ko govori.Pavle Milenković FUKO. Da li njome Fuko slabi njenu snagu. kao is­ tovremenim sredstvom i ciljem. može li se pripisati Autoru? Reklo bi se da je atribut anonim­ nosti kojim Fuko autora uzdiže do Autora. prestupom. Zbilja. Ovde. jer dovodi do obeležavanja. isključenja i kazne. "Uvek neko govori". razume. Sve do varljivog dvojenja između tišine i reči. Ova istovre­ mena prisutnost i odsutnost. prekoračivanjem gran­ ice. tako lepa usled svoje jedinstvenosti. tek što je sagrađen. U tom trenutku njegovi stubovi se ruše. ipak.

koji bi značio kraj klasifikatorskoj praksi kojom se samoustoličava disciplinujuće društvo? Da li je takav početak m o g u ć . naprotiv. preteča koliko i zaštitnička. bez trajanja. i da u njemu zaneme. mesto jed­ nom "novom" govoru. Ali. Treba rasparčati sve što je dozvoljava­ lo utešnu igru prepoznavanja" (Fuko 1995: 88). taj vrhunac nije dosegnut niti rukovođen samom znanjem. za svaki početak. Da su događaj slučaja i događanje govora neponištivi.koja je istovre­ meno otklon od teleološkog (samo)razumevanja 2 Od ranih radova. sloboda je uhvaćena u igru imenovanja. Fuko u svom projektu istoriografije kaže da "(se) ona. strpljivo čekajući na glas kojim će moći da se ispričaju.Ο FUKOU pretpostaviti imajući u vidu dva od tri ključna as­ pekta Fukoovih analiza: diskurzivnih praksi koje učestvuju u proizvodnji Znanja. A potom. bez reči. normalizacije. ponajmanje nekih Nas. i u tom pričanju ponove. njegova osnovna jedinica . ona je rezultat slučaja. Ipak. ono što je bezlično ponavljanje. istorija. Ono što je trajno.sve to valja sistematično slomiti. Ali. unutar sačinjene klasifikacije. samo što se pravila igre između govorenja i bezglasnosti neprestano menjaju. ali i na nji­ hovo konstruisanje u činu razumevanja. "ukinu­ tom". niti da je glasovima od kojih su sačinjeni dodeljeno neko privilegovano mesto. Ova "revolucija" ("diskontinuitet") nije rezultat nekog evolucionog napretka. ili pak ćute. naravno. Ono je pre utapanje u blještavo svetio. i tehnika vladanja/ upravljanja koje doprinose porastu Moći 2 . čuvar naših pogleda od zastrašujuće tamnine Ne­ mosti. Povodeći se za Ničeom. ono što je u toj promenljivosti trajno. Ovo. svaki događaj. Ona je istovremeno upućena na događaje.može biti i uzor za jedan novi početak. jeste činjenica da i u najdub­ ljoj tišini uvek biva izgovorena reč. u: Fuko 1995: 79).u genealoškom razotkrivanju strategija moći i disciplinovanja . to je to gov­ orno osvajanje znanja kroz borbu sa neizrecivim. da sve to što dozvoljava da je opišemo kao strpljivo. u belinu govora iza kojeg uzrasta senka. dajući. ukoliko bi anonimnost bilo "znanje koje preseca". kao na čiste fakticitete. u okrilju poretka koji već unapred. do­ rnen etike. No da li . suprotstavlja meta-istorijskom razvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija" (Fuko 1995:79). Događaji govore. u romor reči. niti događaj novog govorenja nalazi svoj uslov u prethodnom. koju će doneti hrišćanstvo. On dolazi izvana. koja je početak novog govora. u ponoru tišine. ima upražnjeno mesto? 288 . bez is­ torije. . ostaje pitanje na koji način ova analiza može biti probitačna sa stanovišta Fukoovog generalnog projekta "istorije sadašnjosti": antičko "staranje ο sebi" jeste prethodeće promeni u govoru ο seksualnosti. Poslednja dva toma Istorije seksualnosti oslobađaju slobodu tehnikama sopstva. Ali. čime se otvara treći dornen Fukoove analize. isključivanja. bez događaja. kontinuirano kretanje.Čvornatačka u ovom projektu jeste granica. to ponavljanje nije ponovno otkrivanje Sebe. ne znači da isključivo govori čine događaje. "Radi se ο tome da sve na šta se oslanjamo kako bismo se okrenuli istoriji i shvatili je u njenom totalitetu. zaključno sa prvim t o m o m Istorije seksualnosti. Da li se anonimnošću podspešuje uslov da govorne formacije dosegnu svoj vrhunac. No u ovoj neizbežnosti robuje se "velikim blagotvornim zab­ ludama" (Niče. novom skupu praksi ("revo­ lucija")? Da.

"Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam. u njegovoj fantastičnosti. i nameće. razbijeno. čini se. On briše prethod­ na znanja koja su važila unutar prethodnih granica. Kao da se ovde znanju pri­ dodaju epiteti koji prethode njegovom nastanku. i koji su uključeni u rođenje slučaja koji preseca. i ο sebi kao ο slučaju. u regulativnoj snazi poret­ ka. neutralise. klasifikovanja. neshvatljivi upad slučaja. Kao da se nastoji da se pod jednu moć slučaja. koje je i samo događaj. proizvodi znanje. u naporu da ga se razume. odnos­ no mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo.događaj slučaja. dvojako. još pre trenutka svog nastanka progovara priču ο svom rođenju. osnov njegove moći. neverovatno. data kao granica znanja. Rođenje je tajna. Već kao nešto stoje u potpunosti skriveno. poričući pritom da ta sklonost ima eksplicitne veze sa samom geo­ grafijom. rađanje događaja. U ovom iskazu. Ali. Moglo bi se. ne 289 .znanje ne proizvodi slučaj. pravim se kao da čitam. osnov za sukob i uzrastanje moći u osvajanju i borbi oko tog znanja. obuhvatanjem. čak. Ovde je granica. Ali ne kao nešto što se možda boljem oku nazire. iznenada se ceo tekst zamućuje. otvoreno priznajući tu vezu (Fuko 2005d). koja bi bila analogna ulozi slučaja na kojem. dakle. ISTORIJA . u nasto­ janju da ga se. reći da znanje. međutim. U drugom značenju. nesaznatljive. opet. kadkad. Ono što ostaje nesaznato. u grču da se u neočekivanom. izvire iz onog izvora tajne. koji je cepanje. On uspostavlja ponovnu borbu za znanjima unutar novih granica. Ali. događaj rođenja. koja je data u neprekidnom trošenju. "Jer. čas pak potiskivano. i što mu. ali znam da izmišljam tekst. jed­ nim govorenjem koje ne prestaje da prestaje i da se nastavlja u prepričavanju nestalnih granica u borbi za znanjem. u nenadanom ne plati životom. ovaj događaj granice predočava svu paradoksalnost znanja. i samo slučaj. nastaje znanje. koja je znanje. nego da preseče" (Fuko 1995:89). koje implicira neobjašnjivo pomeranje u ukupnom iskustvu unutar prethodnih granica. izmiče. nedokučivo. uspostavljajući nove. borba za moć. sakrivene. ona predstavlja. u potčinjavanju slučaju koji je nesaznatljiv. obrazac za uspostavljanje novih granica i jedne geografije moći unutar koje se ocrtavaju uvek novi kontinenti: pomeranjem. u diskontinuitetu. za"novim znanjima". granica predstavlja događanje rascepa. isključivanja. većslučaj. u stalnom počinjanju u kojim se iznova ocrtavaju nove granice. DOGAĐAJ. omeđava teritoriju ljudske prakse. Granica je u stvarnom kao i u simboličkom prostoru izazov za osvajanje teritorije znanja. čudo njegovog nastanka. ovaj diskontinuitet ne samo da briše prethod­ ne granice. nova pravila regulisanja. i utoliko nemoguće. i kao da sa nečim prekognitivnim u sebi. znanje nije stvoreno da razume. ili uvećano. to je nastanaktog događanja. razređivanjem koje je čas instrumentalizovano na­ gomilanim iskustvom u obliku praksi i "znanja". Fuko kao da znanju pridodaje jednu aktivnu ulogu. pod­ vede ta volja za imenovanjem. Najpre. izvor njegovog govora. uslov za igru prekoračivanja i isključivanja. pregrupisavanjem. Kao da je znanje dovedeno u istu ravan sa samim slučajem.Pavle Milenković: FUKO. "diskontinuitet". njegovo rođenje. ona predstavlja horiz­ ont istorijskog iskustva. Fuko je bio sklon prostornim i geografskim metaforama. Granicu ovde treba razumeti. u tom naziranju. u odmeravanju snaga koju donosi.

1. Fuko 19261984-2004.Vo\."Niče. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Valeri.0 FUKOU mogu više ništa da čitam."Pitanje Mišelu Fukou ο geo­ grafiji". istorija". Hrestomatija. Fuko 19261984-2004. na ivici. Dušan Marinković. i otpočinje nerazumljivi."Šta je autor?" Izraz. u: Pavle Milenković. Mišel (1995) . Hrestomatija. LITERATURA Fuko. Pol (1983) -"Mlada Parka". 1975. u:Sabrane pesme. Mišel (2005d) . mart 1995. Paris: Gallimard 290 . Hrestomatija. niti da izmišljam. Mišel (2005b) ."O načinima pisanja istorije". prelaz se grana od žamora u zatamnjeni šapat. Fuko 19261984-2004. a onda prestaje svaki govor. možda zato što je reč ο granici i ο prelazu koja prevazilazi ljudsko. Fuko 1926-1984-2004. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Mišel (2005a) . Beograd: Nolit Valery. Dušan Marinković. br. u: Pavle Milenković. 11-12. Možda zato što je Znanje rasprostrto preko granice koja se apso­ lutno ne može preći. XXXVIII."Mišljenje spoljašnjosti". grlo mi se steže i ja se budim" (Fuko 2005c). Hrestomatija. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko.La Jeune Parque. br. Sarajevo Fuko."Poredak govora". Dušan Marinković. u: Pavle Milenković. Theoria. svom svojom dužinom. Beograd Fuko. beskonačni romor tišine. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. u: Pav­ le Milenković. genealogija. Tu. Mišel (1975) . Paul (1991) . koja je ipak tanja od izgovorenog glasa. Dušan Marinković. Mišel (2005c) .

CHRESIS I "Upotreba". Pomoću disciplinske moći svaka osoba disciplinuje samu sebe. sa sledovanjem uzroka i diskurzivnim kretnjem njegovih formi. ili komponente. Disciplins- BINARNI SISTEM | Crno-belo razlikovanje. sanitarne čvorove i obrazovanje (Foucault prema: Darier 1996:587) ΒΙΟ-TEHNIČKA MOĆ (ΒΙΟ-MOĆ) | Bio-moć se poja­ vila u XVII veku kao koherentna politička tehnologi­ ja. takođe. Drugi pol predstavlja disciplin­ ska moć (koju Fuko analizira u Nadzirati i kažnjavati /Fuko 1997/)."nivo onoga što je omogućilo neku situaciju ili događaj" (Fuko 1971). Stroga analiza diskursa (Dreyfus. Rabinow 1982:209). moć aphrodisia-e nalaže da se ona mora prikladno upotrebljavati i da njom treba primereno upravljati. arheologija i genealogija zamenjuju i dopunjuju jed­ na drugu (Dreyfus.Lois Šouver (Lois Shawver) POJMOVNIK APHRODISIA | Jedinstvo seksualnog čina/zado­ voljstva/želje. ARHEOLOGIJA | Arheološki nivo . One predstavljaju "višak" moći. koji se vezuje za praksu ispovedanja. doduše. Ima dva pola. Arheologija je strukturalistička. DISCIPLINSKA MOĆ | Pounutrašnjena forma nadg­ ledanja. To pre svega znači da je taj za­ kon podvrgao pol pod jedno dvojno ustrojstvo: us­ trojstvo dopuštenog i nedopuštenog. primarna svrha ovog upravljanja je obezbeđenje zadovoljstva. Rabinow 1982:104). seksualne prakse i slično). rasa. kategorija koje se tiču ljudi (vrsta. adekvatno snabdevanje hranom i vodom. ludilo nam ne pokazuje ništa drugo do prirodne konstante nekog deter­ minizma. što je vezano za uspon kapitalizma. "Vlast (moć) bi u suštini bila ono što seksu nalaže njegov zakon. Osnovni cilj disciplinske moći je da proiz­ vede poslušnu osobu (Dreyfus. BOLESTI MOĆI | Fuko navodi dve "bolesti moći": fašizam i staljinizam (Foucault u: Dreyfus. Prvi je pol naučnih 291 . rod. DETERMINIZAM | Stanje u kom se sve forme slo­ bode postepeno ukidaju. Rabinow 1982:134135). ΒΙΟ-POLITIKA j Rastuća briga države za biološko blagostanje populacije. dozvoljenog i zabranjenog" (Fuko 1982: 76). sama napetost koja seksualnost čini problematičnom. Rabinow 1982:105). ona je. jedan od polova bio-moći. populacija. uključujući kontrolu i pre­ venciju bolesti. pokušava da zauzme neutralnu poziciju i izbegava kauzalne teorije promene. tako da se stvari shvataju isključivo ili na jedan ili na drugi način. jer ludilo preti modernom čoveku tek povratkom u jezivi svet čudovišta i stvari i u njihovu sablasnu slobodu (Foucault 1978:83).

iz drugačijih mišljenja i teorija koje se nisu etablirale niti su široko priznate i. DISKURS I Prakse koje poštuju izvesna pravila: "Ar­ heologija ne nastoji da odredi misli. Dominacija nije samo pritisak kojim se sprečava uživanje drugih ljudi. a pogotovo ne za istoriju mišljenja. transformisati i poboljšati" (Fuko 1997). pravila. drugo. Rabinow 1982:141). Možemo poželeti da izdvojimo određene periode. slike. Ne tako retko. Ljudi koji se opiru toj vrsti pritiska često se time nesvesno bore za sopstvenu dominaciju.činjenica da se u okviru neke kulture tokom nekoliko godina pres­ tane misliti kao ranije i počne se razmišljati na drugi način (Fuko 1971: 115). moć koju moramo imati nad sobom da bismo iskoristili aphrodisia-u na pravi način. DISKONTINUITET j Diskontinuitet . Rabinow 1982: 121). predstave. GENEALOGIJA | Genealogija znanja se sastoji iz dva različita korpusa znanja: prvo. filan­ tropija) koje mogu pomoći pri izradi genealoške analize određene situacije (Dreyfus.0 FUKOU ka moć je jednako važna i za upravljanje seksualnim ispovedanjem (Dreyfus. Utvrđivanje diskontinuiteta nije lak posao ni za istoriju uopšte. EPISTEME Isto što i paradigma. Ove prakse stvaraju pojačane mehanizme nadzora i kontrole (Darier 1996: 589). administrativne mere. se istražuje analizom diskursa (teksta). arhitektonsko uređenje. zakoni. naučne tvrdnje. Možemo poželeti da povučemo graničnu liniju. Cilj disciplinske tehnologije je da stvori "poslušno (telo) koje može pokoriti. Genealogija nastoji da raskrije ove dve vrste znanja i njihovu borbu da budu preneta drugima. svaka granica koju utvrdi­ mo je samo proizvoljna podela napravljena u okviru konstantno pokretne celine. ali postoje i neke dodatne prakse (institucije. to su "disciplinske tehnike". vezana je za askezu koja predstavlja "trening u samo-negiranju". teme. tu prazninu popunjava pojam dispozitiv. DISCIPLINSKE TEHNOLOGIJE | Tehnike proizvođenja poslušnih ljudi. imamo li pravo da utvrdimo simetrične prekide u dve određene tačke u vremenu kako bismo proizveli izgled kontinuiteta i jednistva nekog sistema koga umećemo između njih? (Fuko 1971:115). moralnost. ENKRATEIA | "Samokontrola". Rabinow 1982:169). ali. iskoristiti. filozofski nacrti. što vodi stvaranju ot­ pora u određenim grupama. ljudi misle da dominiraju kada se ustvari pokoravaju. Moć uvekzahteva otpor (Dreyfus. opsesije. koje se kriju ili pokazuju u diskursima. međutim. kreirajući određenu politiku discipline. Episteme 292 . Bez uključivanja disciplinovanih. nego diskurse same. poslušnih individua u mašineriju proizvodnje. iz lokalnih verovanja i shvatanja (pomislite šta sve medicinske sestre znaju ο leku koji ne uživa javno priznanje). DOMINACIJA | Dominacija je često posredna. Rabinow 1982: 135). diskurse kao prakse podložne pravilima" (Fuko 1998:151). DISPOZITIV I Pojam episteme je nedovoljan. novi zahtevi kapitalizma ne bi bili mogući (Dreyfus.

Genealoška strana analize pokušava da razume moć konstituisanja domena objekata. (Pogledati diskurs ο jeziku koji se nalazi u dodatku Arheologiji znanja). Genealogija istražuje ono što zbog institucionalizacije znanja od strane onih koji imaju moć nije bilo evidentno. S obzirom da se individue uvlače u ovu subjektivnost. Ovaj novi tip umeća vladavine je omogućen stvaranjem specifičnih (ekspertskih ili profesionalnih) "znanja". psihologije. Kada bi neko društvo institucionalizovalo ulogu vrača. ona proizvodi realnost pomoću "rituala istine" i krearira određeni stil subjektivnosti kojem se možemo konformirati ili mu se opirati. Rabinow 1982:104) Dok arheolog tvrdi da piše iz neutralne. tako da individue koje smatramo za eksperte mogu da zahtevaju neophodno znanje za upravljanjem. medicine. kao i stvaranjem eksperata. nezainteresovane perspektive. 293 .Luj Šouver: POJMOVNIK Genealogija ne tvrdi da je istinitija od institucionalizovanog znanja. ali i dalje postoji nadzor i podsticanje konformiranja pravilima. one postaju deo snaga normalizacije. dok se arheologija bavi jezičkim praksama (u strogom smislu). Ustvari.To se dogo­ dilo u vreme pada feudalizma i u doba opadanja moći apsolutne monarhije. Mada danas nema ap­ solutne moći monarha. na prim­ er. a zatim ih sledi do njihovih istorijskih korena (Dreyfus. Umeće vladavine podrazumeva i rastući korpus znanja koji sebe predstavlja kao "naučni" i koji do­ prinosi njenoj moći. GOVERNMENTALITY/UMEĆE VLADAVINE | Cen­ tralizacija i povećana moć vlade. HETEROPIJA | Prostor u kome su spojeni protivrečni elementi. Umeće vladavine je nova vrsta vladanja koja se po­ javila u Evropi tokom šesnaestog veka. psihijatrije). Rabinow 1982: 119) Ovi istorijski koreni su nam dostupni samo zahvaljujući dvema gore opisanim korpu­ sima znanja. već samo da predstavlja nedostajući deo slagalice. ipak postoji vlast. GENEZA I Analiza konstitucije poredaka na osnovu empirijskih podataka (Fuko 1971:137). ova moć nije negativna. Nju su ljudi u velikoj meri internalizovali. Dok ne zasnujemo i ne institucionalizujemo ovu delatnost. i pripisalo mu određene privilegije. Ovo je termin koji je Fuko prvi put upotrebio u rezimeu i ilustrovao ga u drugim člancima (videti: Darier 1996). genealogija istražuje stvaranje objekata kroz institucionalne prakse (Drey­ fus. Takođe. time bi bio "konstituisan predmet vrač". niko i ništa ne može biti nazvano vračom. Fuko kaže: "Nazovimo terminom 'genealogija' je­ dinstvo eruditskog znanja i lokalnog sećanja koje nam omogućuje da utvrdimo istorijsko znanje ο postojećoj borbi i da danas taktički iskoristimo to znanje" (Foucault 1994:42). Ona funkcioniše tako što izoluje glavne delove nekih tekućih političkih meh­ anizama (kao stoje održavanje strukture moći koja dijagnostikuje mentalne bolesti). institucija i disciplina (npr. Ničeov ili Fukoov genealog priznaje političke i polemičke motive u pisanju istorije (Hoy 1986:6-7). pogledati Fukoov članak na ovu temu.

Fuko kritikuje komen­ tar zbog njegove preterane zavisnosti od smisla dostupnog autoru (Dreyfus. a ovo govorenje istine će ih ne­ kako osloboditi (Dreyfus. 294 . svakog društva. (Fuko 1971: 410). "Svako saznanje ukorijenjeno je u životu. "Istoricizam je način isticanja stalnog kritičkog odnosa između Istorije i humanističkih nauka". ISTORICIZAM | Ideja d a j e sva "istorija" samo isto­ rija iz perspektive istoričara. jedinstvo diskursa ο lu­ dilu bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. u pravosuđu. dijagnozi lekara. jer ono shvata ne samo da je oko njega svuda. poboljšati efikasnost i povećati njihovu moć. kvalitativna nauka ο poretku (Fuko 1971:135-137). svake akademske discipli­ ne. ili na konstituciji jedinstvenog horizonta objektiv­ nosti. koji se diferenciraju u svakodnevnoj praksi. psihoanalitičaru). isto­ rija ekonomije. Rabinow 1982: 123). koji su okruženi propisima i receptima za lečenje."Na taj način. to jest genealogija. KOLONIZOVATI | Povezati grupe. religijskoj kazuistici. Rabinow 1982:141. MERA I Mera nam omogućuje da analiziramo slične stvari pomoću izračunljivih formi identiteta ili razli­ ke (Fuko 1971:117).ili beleškama koje se zasnivaju na informacijama proisteklim iz naše sumnje. a da ne za­ visi od istorijske situacije samog pripovedača. iza istorije pozitiviteta nastaje još radi­ kalnija . Osim toga. KOMENTAR I Diskurs koji parafrazira i razjašnjava površinsko značenje teksta. treba da bude jasno da za Fukoa skriveni smisao koji otvara hermenutika sumnje. Nema "narativa" koji opisuje istoriju. (Komentar treba suprotstaviti onome što je Pol Riker /Paul Ricoeur/ nazvao "hermeneutika sumnje" . Fuko 1982:55-63). Ljudi uče da njihova sloboda od njih zahteva "da govore istinu" daje priznaju nekom moćnijem (svešteniku.Istorija'. prelom koji se u njima javlja. nego bi to bila igra pravila koja u određenom razdoblju omogućavaju pojavu objekata: objekata koji su zahvaćeni merama diskriminacije i repre­ 1971: 134). produžiti njiho­ vo trajanje. To je istorija koja sada zaokuplja samo čovjekovo biće. drugačijim od onih koje nam nudi autor. unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998:38). tretman i negu. MATHESIS I Nauka izračunljivog poretka (Fuko JEDINSTVO DISKURSA | "Jedinstvo diskursa ο lu­ dilu ne bi se temeljilo na egzistenciji objekta'ludilo'. objekata koji se ispoljavaju u patološkim opisima. istorija jezika" (Fuko 1971:408). društvu ili jezi­ ku koji imaju svoju istoriju. sije. njihov ne-identitet kroz vreme. I u toj istoj istoriji saz­ nanje nalazi onaj elemenat koji mu omogućava da komunicira sa drugim oblicima života"(Fuko 1971: 411). ISTORIČNOST I Istorijska predubeđenja svakog autora. Međutim. nego da je i ono samo sa svojom vlastitom istoričnošću ono čime je zacrtana istorija ljudskog života.O FUKOU ISPOVEST I Značajna komponenta bio-moći. takođe nije u potpu­ nosti istinit).istorija samog čovjeka.

Zasniva se na tehnikama društvenog inženjeringa. koji stvara veru u ri­ tual ispovedanja i oslobađanja od psihičkog bola. u naj­ dubljem kutku nas samih skrivena najviše što može biti. Mi ispovedamo (u crkvi. postoje dva velika postupka ko­ jima se iznosi na videlo istina ο polu" (Fuko 1982: 54).1977. Gore pomenuto je glavna tema Istorije seksualnosti (Fuko 1982: 53-57) (ovde se nalazi nekoliko repre­ zentativnih citata): "Bit ove priče nije u tome što su ljudi zatvarali oči ili začepljivali uši. a popularnost ovog mita suštinski oblikuje prirodu naše seksualnosti.po cenu da je preruše u poslednjem trenutku" (Fuko 1982:53-54) "Istorijski gledano. a koje nam . čini nam se. ili pomoću mitova koji pogrešno predstavljaju izvore moći i upućuju na manje moćne izvore. Ovde je u pitanju mit ο našoj navodnoj seksualnoj potisnutosti. "samo je on može preneti na ezoteričan način" (Fuko 1982: 55). nego u tome što su oko polnosti I povodom nje izgradili ogroman mehanizam za proizvođenje istine . da je više ne opažamo kao dejstvo vlasti koja nas prisiljava.Luj Šouver: POJMOVNIK MOĆ I Moć se implicitno ispoljava u načinu kon­ verzacije (odnosno diskursa). Ovaj mit i njemu odgovarajući ritual implicitno ob­ likuje naše seksualno iskustvo govoreći nam šta bi ono trebalo da bude.zbog prirode našeg potiskivanja . obrazovanja i slično. kako nam priroda govori. MOĆ/ZNANJE I Znanje kako se može uticati na ljudsko ponašanje. ono što danas ima moć je manje samo potiskivanje naše seksualnosti. Dva glavna teksta u kojima Fuko ocenjuje i upot­ punjuje svoj model odnosa moći su Power/Know­ ledge: Selected Interviews & Other Writings 1972 . da istina. i često se ispoljava osporavanjem sopstvene istine. postao životinja koja priznaje" (Fuko 1982: 56). O b a v e z a priznanja sada nam se vraća sa toli­ ko različitih strana. Međutim. "moderni" ljudi obično mislimo da je naša seksualnost potisnuta društvenim pritiskom koji zabranjuje njeno ispoljavanje. Druga procedura je "ispovedanje". pogo­ tovo preko rituala ispovedanja. Jedna je tehnika erotskog majstora. samo 'ište' da se obelodani"(Fuko 1982:57). NEGATIVNA MOĆ | "Moć koja kaže ne" (Foucault u: Gordeon 1980:139). niti u tome što su se varali. omugućuje nešto i koristi ne­ kome. Moć se takođe hrani i otporom. Pozitivna moć inspiriše i rešava određene probleme. u Istoriji seksu­ alnosti Fuko objašnjava da mi. trebalo da budu slobodne (ili od koji bismo mi bili slobodni da ih ne potiskujemo). a "Čovek je.uzroku­ ju patnju i poniženje. nego i skrivenim uzbuđenjem i fascinacijom koja od naše seksual­ nosti pravi ono što ona danas jeste. naprotiv. šta bi trebalo tražiti i bojeći ga ne samo stidom i prekorom. psihoanalitičarima) misli koje bi. i Istorija seksualnosti: Volja za znanjem (Fuko 1982). bez otpora svaka moć bledi. na Zapadu. 295 . Na primer. od sada je toliko utelovljena u nama. koja nešto zabranjuje i time osnažuje zakon. a više sam mit ο potiskivanju.

koji čuvarima omogućava da vide unutrašnjost svake ćelije. mi grupišemo uočljive predmete u celine i tako konstituišemo naše predmete. predmet je konstituisan pomoću "jedinst­ va diskursa". Uporedimo ovo društvo sa onim koje sve svetlonarandžasto označava kao "narandžasto". Kako bi se između ova dva društva moglo govoriti ο bojama? Koristile bi se različite jezičke mape za označavanje boja. kao i da se ljubičasta ubraja u crvenu. Proučavanje obrazovanja ovih diskursa (ili diskur­ zivnih formacija) jeste "arheologija". "demokratska" država zahteva internalizovanu i sofisticiranu silu da bi izvršila svoju ulogu. to je metod koji moderna država koristi da bi kontrolisala i regulisala društvo.To se postiže pomoću umeća vladavine (governmentality). Na taj način. uključujući tu i crveno (ali ne i ljubičasto) i žuto. kako kontrolišemo našu mentalnu taksonomiju putem jezičkih praksi. Vitgenštajnovim recima. Problem je u tome što mi u sopstvenoj jezičkoj za­ jednici ne uočavamo način na koji konstituišemo ono što govorimo. proces kojim se ljudi u nekoj kulturi ohrabruju da upravljaju i da se konformiraju ustanovljenim pra­ vilima. to bi glasilo: OPŠTA GRAMATIKA | "Opita gramatika je nauka ο verbalnom poretku u njegovom odnosu prema simultanosti koju mora da predstavi" (Fuko 1971:146. "Jedinstvo diskursa po pitanju određene teme (ili predmeta) bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. prelom koji se u nji­ ma javlja. Pokušaćemo da otkrijemo implicitna pravila koja koristimo da bismo formirali ovu mapu sveta oko nas. pomoću jezičke igre. unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998: 38). Panoptikon je središnji posmatrački toranj u zatvoru modernog arhitek­ tonskog uređenja. Na primer. OTPOR I "Nema odnosa moći bez otpora" (Fou­ cault 1980: 142). Termin "panoptikon" je predložio Džeremi Bentam (Bentham 1995). Za razliku od mo­ narhije koja upotrebljava sirovu silu da bi kontroli­ sala podređene. Fuko počinje kritikujući ideju da je sve što ima istu eti­ ketu ista stvar i tezom da je razlika između različito etiketiranih stvari možda samo navika u mišljenju. koristeći takve prozvoljne jezičke prakse koje su postale naša druga priroda. "koja se pojavila u drugoj polovini XVII vijeka i nastala posljednjih godina sljedećeg vijeka" (Fuko 1971:153). Pretpostavimo da se u nekom društvu svetlocrvena boja označava kao "crvena". razveden. a da zatvorenici ne 296 . njihov ne-identitet kroz vreme. tako da jednostavan prevod izgleda prosto nemoguć. PANOPTIKON I Metod nadzora u modernom zat­ voru. nevažeći). Ni ne znajući. podv. OBRAZOVANJE DISKURSA | Ovaj pojam je pred­ met drugog poglavlja Arheologije znanja.0 FUKOU NORMALIZACIJA | Grupisanje ljudi u "normalne". mi konstitušemo predmet "brak" pomoću niza pravila koja nam omogućuju da kažemo da smo "udati". Fuko sugeriše da bi arheologija trebalo da istraži način na koji to funkcioniše. kao i pomoću pravila koja defmišu brak kao raski­ nut (poništen. Fuko).

registrujući sve što se u naukama ο čovjeku može matematizirati i smatrajući da sve što nije podložno takvoj formalizaciji još nije dobilo svoj naučni pozitivitet"(Fuko 1971:387). ispod zahtevanog nivoa znanja ili naučnosti. a z a ­ kon zahteva pokoravanje"(Dreyfus. jes­ te represija: represija je nametanje zakona. O b i č n o pokušavaju da ga definišu u funkciji matematike: bilo da ga približuju 297 . prvi. i na to kako oni sami sebe shvataju. Zatvorenici se kontrolišu konstantnim nadzorom. Moć. POTČINJENA ZNANJA | Potčinjena znanja predstavljaju čitav niz znanja koja su diskvalifikovana kao neadekvatna za obavljanje svog zadatka ili su nedovoljno razvijena. drugi. Represivna hipoteza koja se tiče seksu­ alnosti glasi da je zapadna civilizacija prešla iz čedne seksualnosti u doba potisnute seksualnos­ ti. "(sve što moć) može da čini je da zabranjuje. koja se nalaze nisko na hijerarhijskoj lestvici. nemir i slično. REFLEKSIVNA FORMA ZNANJA | Ono što zna­ mo ο sebi refleksijom. čime se ne utiče samo na ono što oni čine. njime upravljaju insti­ tucionalne sile koje kontrolišu i ograničavaju. PATOLOGIZACIJA | Postoje dva smisla. Radi se ο mišljenju da je istina potisnuta snažnom silom i da se možemo osloboditi ukoliko dopremo do nje. na kraju krajeva. ali je izvor bolesti (Fuko 1988:127-128). Fuko "represivnu hipotezu" suprotstavlja "bio­ tehničkoj moći" (ili "bio-moći") (Dreyfus. (Fuko 1971) REPRESIVNA HIPOTEZA | Termin koji je Fuko prvi put upotrebio u Istoriji seksualnosti. POTČINJENO I Podređeno. SAMOUREĐIVANJE | Staranje ο sebi . takođe. seksu­ alnost je potisnuta jer nije kompatibilna sa poslov­ nom etikom u vreme uspona kapitalizma tokom poslednja dva veka. a ne introspekcijom.analogno upravljanju sobom. Shodno represivnoj hipotezi. Rabinow 1982: 127). kojim se pojačava državna kontrola nad građanima. što je mogućno više matematici. Rabinow 1982: 130). nego. "otkriće" da se u korenu seksualnosti nalazi izvor bolesti u formi skrivene pasivnosti. ograničene na roditeljsku spavaću sobu (Fuko 1982: 21-47). Ova slika služi kao metafora moći centralizovanog upravljanja u modernoj državi. POZITIVITET I (Fuko 1971: 387) PREDSTAVA | Ono čemu se može pridati merljiva i strogo naučna forma. on zamenjuje nekadašnje tamnice i mračne ćelije pomoću kojih su zatvorenici ranije kontrolisani (Fuko 1997: 227-228). Prema represivnom shvatanju moći. Seksualnost zato nije zlo. naivna znanja. POLICIJA I Posao policije je artikulacija i admi­ nistracija tehnika bio-moći. a sve što može da zapovedi je poslušnost. pri­ rodno iscrpljivanje organizma koje proizvodi drhtavice.Luj Šouver: POJMOVNIK znaju da su posmatrani.

već više "način na koji se ponašanje pojedinaca ili grupa može usmeravati: vlada dece."To. duša.treba se starati ο samome sebi'. 1992). (Fuko 1988: 53) To je ranije bilo pitan­ je samousavršavanja. moramo napraviti neku taksinomiju. nalazi sličnosti i odnose koji ne postoje. odnosno da rade kako bi se usavršili. bolesnih. SVEŠTENIČKA MOĆ | Vrsta moći koja je koristila crkva. jasno je da se taksinomija u potpunosti oslanja na mathesis (Fuko 1971:135). pretpostavlja neki veći red i sličnost među stvarima od onog na koji zaista nailazi.techne tou biou u njenim raz­ nim oblicima .u njemu podređena načelu. za šta je pot­ rebno napraviti neki sistem znakova. znanje koje može biti krajnji smisao prirode i svrha ljubavi/seksa. takođe znači i"jednostavnost". u ovom smislu. VLADA I Pod vladom Fuko nije podrazumevao toliko političke ili administrativne strukture mo­ derne države. Ovi znako­ vi stoje u istom odnosu prema poretku složenih entiteta u kom stoji algebra prema poretku jed­ nostavnih entiteta. (Foucault u: Dreyfus. blagostanje. kakve su nam date u iskustvu). STARANJE Ο SEBI | Naziv etičkog principa koji lju­ de nagoni da se kultivišu. TEHNOLOGIJE SOPSTVA | Tehnologije sopstva predstavljaju specifične prakse pomoću kojih sub­ jekti sami sebe konstituišu u okviru i pomoću sis­ tema moći. zahvaljujući svo­ joj neobičnoj prirodi.0 FUKOU SLIČNOST I Fuko objašnjava ovaj pojam uzimajući za primer Bekona: ljudski razum. ono određuje njeno razvijanje i organizuje njeno primenjivanje" (Fuko 1988: 51-52). prema: Smart. a koje često izgledaju ili "prirodne" ili nametnute od gore. Rabinow 1982: 221) SUBJEKTIVNOST | Potčinjavanje. Vezana je za pojam individualizma. SOPHROSYNE | "Razboritost" ili "mudrost". TAKSINOMIJA | Kada uređujemo složene entitete (predstave uopšte. počiva na crkvenoj moći koja obezbeđuje individualno spasenje u onostranom svetu. sigurnost) (Fuko 1982). Ali. pomoću koga se može uspešno praktikovati aphrodisia. zajednica. znači struktuirati moguće polje delanja drugih (Burchell et al. ali je tokom istorije prešlo u problem kako oblikovati sopstveni karakter (Fou­ cault 1988:78-79). upravo na tom načelu staranja ο sebi zasniva se njena neophodnost. i dok su mnoge stvari u prirodi jedinstve­ ne i prilično nepravilne. 298 . chresis i enkratia. dokle g o d treba analizira­ ti empirijske predstave njihovim rastavljanjem u jednostavne entitete. Vladati.negovanje samoga sebe' možemo ukratko okarakterisati ukazujući na činjenicu da je veština življenja . on i dalje povlači paralele. porodica. U modernim vreme­ nima. U Antičkom dobu se smatralo da on podrazumeva i "kultivisanje duše". spasenje u budućem životu je zamenjeno spasenjem u ovom životu (zdravlje. Odatle ta "fikcija da sva nebeska tijela u svom kretanju opi­ suju savršene krugove" (Bekon u: Fuko 1971:116).

Hubert.htm LITERATURA: Bentham. Burchell.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. Environmen­ tal Politics. Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault. C. & Miller. 299 . Mišel (1971) . UT: Uni­ versity of Utah Press/Cambridge University Press. Foucault. London: Verso.Luj Šouver: POJMOVNIK ZURENJE I Prodorno i mudro posmatranje. str.The Panopticon Writings (edited and introduced by Miran Bozovic). U Rođenju klinike Fuko govori ο mitu ο "kliničkom zu­ renju".com/~rathbone/foucau10. Michel (1978) .) (1991) . New York: Vintage books. Gordon. Jeremy (1995) . L. Michel (1975) . Foucault. Rabinow. P. Beograd: Nolit. II.The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception. (eds. G.. a ova sposobnost znanja na osnovu gledanja je re­ zultat niza posmatranja i iskustva lekara. Eric (1996) -"Environmental Governmental­ ity: The Case of Canada's Green Plan". http://california. odnosno ο mitu da lekar treba da vidi samu srž problema kako bi ga dijagnostikovao i lečio. Fuko. Foucault.The Foucault Effect: Studies in Governmentality. Salt Lake City. Michel (1981a) .Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics. Darier. Chicago: The University of Chicago Press. New York: Vintage Books. Paul (1982) . 5 (4)."Omnes et Singulatim: Toward a Criticism of'Political Reason'". 585-606. Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: Lois Shawver.Madness and Civilization: The History of Insanity in the Age of Unreason. in The Taner Lectures of Human Values. Dreyfus. London: Harvester Wheatsheaf.

). L. Mi­ chel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics. Colin (ed. Michel (1981b) ."Genealogy and social Criticism". Sociology. 300 . str. Juillard. C. Hubert. Mišel (1997) . The Postmodern Turn: New Perspectives on Social Theory. Hoy. Foucault. Mišel (1988) . B. Michel (1994) . Ideol­ ogy and Consciousness. Summer 1986. Brighton: Harvester Press. 26 (3)."Space.Istorija seksualnosti III. No. Chicago: The University of Chicago Press. Michel (1989) . Staranje ο sebi. (1992) "Review of the Foucault Ef­ fect". Foucault. in Dreyfus.Selected Interviews and Other writings 1972-1977.Arheologija znanja. Gordon. Paul.Resumš de cours 190-1982. Rođenje zatvora. Foucault. D. New York: Ran­ dom House. Fou­ cault: A Critical Reader New York: Basil Blackwell. Beograd: Prosveta Fuko. MA: Cambridge University Press. Paris: conferences.)."Afterword. 6. Michel (1986) -"Governmentality". Fuko. in Steven Seidman (ed. Hoy.Power/Knowledge .Ο FUKOU Foucault. u: Paul Rabinow (ed. Foucault. (1986) . 559-560. Cambridge. Rabinow. & Smart. The Foucault Reader.Power/Knowledge: Se­ lected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. Mišel (1998) . u: D. Foucault. Michel (1984a) . Knowledge and Power". 521. essais et lecons du College de France. (Michel Foucault). Fuko. 125. C. Gordeon. Michel (1982) .) (1980) .Nadzirati i kažnjavati. New York: Pantheon books."Introduction". Beograd: Plato. Beograd: Prosveta (Biblioteka "Erotikon"). str. Colin (ed. The Subject an Power".).

.

tokom dugog vre­ mena jedina bibliografija Fukoovih radova. Na žalost. kao i ra­ dova ο Fukou na srpsko-hrvatskom jeziku. čini mi se nemali previd. IV. Ova bibliografija priložena je dakle četvrtom tomu Govora i spisa {Dits et Ecrits. Ali isto tako i. priložim simbole koji bi. ili nešto drugo. koji se pojavio u posebnom izdanju časopisa Delo. ali jedino u navođenju stranica. omogućili kretanje kroz novu. što se ogleda u razlici u obimu. pod nazivom Complement bibliographie. Na nekoliko mesta došlo je do neslaganja. i objavili u časopisu Theoria. sačinio ju je Žak Lagranž (Jacques Lagrangue). lako iscrpna. koja datira iz 2001. ova bibliografija nije mi bila dostupna. godine. Karskensova bibliografija ne sadrži jedan intervju iz sedamdesetih. sa potpunijim podacima ο nekim radovima koji su sadržani u Karskensovoj bibliografiji. odnosno katalozima u elektronskoj formi. str. kojih verovatno ima na obe strane. još 1984. Iz ove perspektive. koju su sačinili Mladen Kozomara i Ivan Vejvoda. Drägocena je bila pre svega bibliografija Makijela Karskensa (Machiel Karskens) sa Univer­ ziteta u Nijmengenu. ultimativne bibliografije koja je odštampana u Galimarovom četvorotomnom iz­ danju Fukoovih intervjua. u prevodu Milana Komnenića. koju sam u potpunosti preuzeo. koji je Fuko dao Jeleni Stakić (koja je u tom periodu prevela Istoriju ludila i prvi tom Istorije seksualnosti). 829-838). Nedostatak druge bibliografije u odnosu na prvu. nemoguće mije da utvrdim da li su u pitanju greške u prekucavanju. kako tako. Bib­ liografija Kozomare i Vejvode značajna je jer prati 301 . Posrednu proveru Karskensove bibliografije obavio sam ponovo preko Interneta. Stoga sam odlučio da Karsensovoj bibliografiji Fu­ koovih originalnih radova (od 1954. jer joj nedostaje prevod prvog poglavlja Arheologije znanja. pa sve do smrti 1984).Pavle Milenković MIŠEL FUKO : BIBLIOGRAFIJA Ova bibliografija nastala je ukrštanjem nekoliko izvora. No ovoj biblio­ grafiji potkrao se jedan. i tek­ stova. Prva je pak nepregledna. vol. jeste ogromna vremenska razlika. još 1974. i koji je obja­ vljen u beogradskom NIN-u. govora. predavanja. do ovog časa. Njega sam pronašao u Vejvoda/Kozomara bibliografiji. do koje sam došao posred­ stvom Interneta. pristupivši nekolikim francuskim bibliotekama.

ova bibliografija biti od koristi svim budućim proučavaocima Fukoovog rada. od kojih svaka podleže sopstvenim pravilima regulacije. Nadam se ipak da će. od tog jezika naknadno napravi nekoliko jezika ("bošnjački". Po čisto lingvističkom kriterijumu. Treći izvor. potrebno dati još neka razjašnjenja. i pored nepotpunosti. kao i u literaturu ο Fukou na hrvatskom. Promena diskursa tokom devedesetih na području Balkana uvodi novi princip klasifikaci­ je. itd. "crnogorski". Do početka raspada druge Jugoslavije. povezanih u jedinstveni međubibliotečki sistem.). hrvats­ ki. srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski jezik i dalje predstavlja jedan jezik. No. ona se prekida taman u periodu kada je zanimanje za Fukoa pojačano. Jedna od posledica ovoga jeste činjenica da je uvid u prevodnu Fukoovu literaturu. Čitalac će uočiti da iznad bibliografije prevedenih Fukoovih dela stoji NASRPSKO-HRVATSKOM JEZIKU. odnosno hrvatsko-srpskom jeziku. "događaji" Fu­ koovih tekstova na ovom jeziku grupišu se unutar jedne serije. odnosno ujedinjena elektronska kataloška baza biblioteka u Srbiji. ustanovio sam da ni ona nije potpuna. jeste bibliotečka baza Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. ORIGINALNA I Z D A N J A (1954-1984): 302 . U vezi sa tim. Na nesreću.BIBLIOGRAFIJA recepciju Fukoovih radova na području bivše J u g o ­ slavije. unutar novih "dis­ kurzivnih praksi". znatno otežan. upoređivanjem sa drugim. uprkos "epistemološkim rezovima" kojima se nastoji da se. elektronskim kao i štampanim izvorima. koji mi je pomogao da donekle pop­ unim ovu prazninu. koji dovodi do pregrupisavanja u najmanje dve serije događaja. srpski.

.

.

.

.

.

.

.

.

311 .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Nenad Daković -"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati. 09. edites par D.1997. Ivan Kolarić . 40-41. Politika.08. 37-38. 73-106. Reč. jul-avgust 2004. 22.04. Misao. Machiel Karskens . Vol." F u k o o v preokret" (prikaz knjige: Mišel Fuko: Hermeneutika subjekta)."Novi Arhivar". septembar 2003. Aleksandar Molnar . br. str. 4 (decembar 1994). (Bib­ lioteka "Na tragu") Nenad Daković . 5. Beograd: Plato. Mladen Kozomara . BIBLIOGRAFIJE: Ivan Vejvoda. 663. str. 2002. str. predavanje i diskusija na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju od 20. br. Đorđo A g a m ben)". Mladen Kozomara . Paris: Gallimard. NIN. NIN. zima 1995. IV. (Biblioteka "Na tragu") Ivan Milenković . Zoran Janković . u: http://foucault.bibliogra­ phies. 1998. (neobjavljeno). br. str. Colloqium 330."Nadziranje i kažnjavanje u epohi Moderne: Foucaultove aporije moći"." D v e decenije od smrti Mišela Fukoa: Mišel Fuko (1929-1984)". Theoria. Vreme. Mišel Fuko.html 331 . Mladen Kozomara . str.01.Subjektivnost i moć. br."Arheologija i genealogija znanja: zapleti jedne istorijske kritike uma". 36. (kasnije uvršteno u knjigu pod istim naslovom) Nenad Daković-"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati. 129-142."Disciplina bez palice" (prikaz knjige: Nadzirati i kažnjavati). 4 (decembar 1994). 5-29. 2001. 1994. 101. 07. Defert & F. 24. 18. 10. Filozof­ ski godišnjak. str.info/foucault/bibliography. Beograd: Plato.1992.Mo\. Treći program. 1997". 1999. jul/avgust 1998. NIN.1997. Theoria. Ewald.Govor i subjektivnost. str. "Reč ο delu: Filozofija . Na rubo­ vima arheologije znanja. 11. br."Biopolitika kao način depolitizacije (Hana Arent.Mišel Fuko". Mladen Kozomara . XXXVII."Bibliografija Michela Foucaulta". str.Pavle Milenković: MIŠEL FUKO: BIBLIOGRAFIJA Mladen Kozomara . 1997". Beograd.10. Theoria. u: D/'fs etecrits 1980-1988 vol. 829-838. Beograd. 1-2/1984. Nenad Daković . 107-122.Michel Foucault . XXXVII. 09."Subjektivnost i moć". str. 47. br. Jacques Lagrange-"Complementbibliographique"."Genealogija modernog indivi­ duuma". Branko Romčević .

.

Razvio kon­ cept epistemološkog reza Gastona Bašlara. Paris: Presses Universitaires de France. Od 1948. Paris: Vrin. Droit de Cite. (sa Lujem Altiserom. Paris : Hachette. Cinq Etudes du materialisme historique. lekar. Paris: La Decouverte. La crainte des masses. Oblasti naučnog bavljenja: istorija i epistemologija medicine i biologije. le peuple. 1965. Knjige: Lire le Capital. 1997. Irvine. Nanterre. France) [ Filozofi društveni teoretičar. Paris: La Decouverte. Sur la dictature du proletariat. Knjige: Essai sur quelques problemes concernant le normal et le pathologique. Paris: Editions Maspero. nation. 1993. Paris: Editions Maspero. Paris: La Decouverte. Paris: Vrin. u istom periodu radi kao lekar. France . 1977. upisuje studije medicine na Univerzitetu u Tuluzu. 1985. marksizam. Doktorat iz filozofije na Univerzitetu Nimegue. država.BELEŠKA Ο AUTORIMA Etienne Balibar (1942 . Trenutno profesor političke filozofije na Univerzitetu Pariz X. strukturalizam. 1974. 2002. socijalna filozofija. Paris: Galilee. građani Evrope?: granice. do 1955. 1965-1967 asistent na Univerzitetu u Alžiru. Kako čitati Kapital. Berits pour Althusser. l'Etat. narod. naučnotehnički aspekti znanja. 1966). 2001 {Mi. La formation du concept de reflexe aux XVII erne et XVIII erne siecles. 1936. 1943 (preštampano i prošireno pod naslovom: Le normal et le pathologique. Les frontieres de la demoeratie. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine. Paris: Presses Universitaires de France. citoyens d'Europe: les frontieres. Etudes d'histoire et de philosophie des sciences. sa kojim objavljuje Čitati Kapital. Paris: Presses Universitaires de France. Nous. epistemolog i istoričar nauke. i na Univerzitetu Kalifornija. 1975). Dokto­ rirao filozofiju na Univerzitetu u Strazburu (1943). eksplicitno ga primenivši u oblasti medicinskih i bioloških nauka. Paris: La Decouverte. Oblasti naučnog rada: kritička društvena teorija. 333 . 1965. potom profesor istorije filozofije nauke na Sorboni. Georges Canguilhem (1904 Castelnaudary. Paris: La Decouverte. Spinoza et la politique. Culture et politique en demoeratie. Les identites ambigues. ukazao na značaj greške u naučnoistraživačkom radu i rastu naučnog znanja. Paris: Presses Universitaires de France. predavač na Col­ lege de France. La Philosophie de Marx. do penzije 1971. 1988 (sa Imanuelom Valerstinom). na problemu normalizacije u medicini. Ideologie et rationalite dans l'histoire des sciences de la vie. La connaissance de la vie. Početak naučne karijere obeležen saradnjom sa Lujem Altiserom. Race. 1991.1995 France) | Filozof. Tokom Drugog svetskog rata aktivan u Pokretu otpora. 1976. Paris: La Decouverte. 1952. 1968. Holandija. Od 1971. 2003).Avalion. classe. na čelu Insti­ tuta za istoriju nauka i tehnike Univerziteta u Parizu {/'Institut d'Histoire des Sciences et des Techniques). Završio Ecole Normale Superieure. Beograd: Beogradski krug. 1955. Politique et philosophie avant et apres Marx. 1992.

editions Odile Jacob. 1983. Critical and Effective Histories: Foucault's methods and Historical Sociology. Cambridge: Cambridge University Press. Reshaping Australian Institutions series. (Izbliza i izdaleka /razgovori sa Klodom Levi-Strosom/. Heresies. genealogija rata. 1975. France . 2001. problemi liberalnog autoritarizma.Mitchell Dean | Australijski filozof i sociolog. Paris: Fayard. Priredio: Dictionnaire des cultures Gays et Lesbiennes. Sarajevo: Svjetlost. korukovodilac seminara "Sociologija homosekualnosti" na Visokoj školi za društvene nauke {TEcole des hautes etudes en sciences sociales) u Parizu. Cambridge: Cambridge University Press. Doktorirao filozofiju (1988) na Univerzitetu u Novom J u ž n o m Velsu. 2003. Poslednjih godina bavi se pitanjima homoseksualizma. France) | Biografski podaci i potpuna bibliografija na stranicama ove Hrestomatije. 1988. 1991. biografi publicista. 1992. Papiers d'identite. medije i filozofiju na Macquarie Univer­ zitetu. Didier Eribon | Filozof. Cambridge: Cambridge University Press. London and New York: Routledge. Harvard 334 . Harvard University Press.1884 Paris. Paris: Larousse. London and New York: Routledge. Uglavnom poznat po biografijama i knjigama razgovora. 1995. Une morale du minoritaire. Magistrirao (1958) i doktorirao (1962) na Kembridžu. Od 2005. kulturu. Paris: Flammarion. 1989). Open University Press (u štampi). lan H a c k i n g (1936 . Mad Travellers: Reflections on the Reality of Transient Mental Illness. 1999. 1990. 1999. 2000. Oblasti naučnog rada: društvenopolitička teorija sa posebnim osvrtom na probleme suve­ reniteta. Priredio: Governing Australia: studies in contemporary rationalities of government. Governing Societies. Knjige: The Logic of Statistical Inference. Variations sur le theme de Jean Genet. 1989. Michel Foucault et ses contemporains. Governmentality: power and rule in modern society. profesor na Univerzitetu u Torontu od 1982. 1965. godine. interventions surla question gay. Oblasti naučnog rada i interesovanja: filozofija i istorija nauke. Paris: Flammarion. 1975.Vancouver. Cambridge University Press. Princeton: Princeton University Press. filozofija matema­ tike. Paris: Fayard. (sa Barry Hindessom). 1994. The Emergence of Probability. Cambridge: Cambridge University Press. 1998. Paris: Fayard. Gostujući profesor na Univerzitetu u Berkliju. filozofija jezika. mira i moći. Michel Foucault: 1926-2004. Biografske i publicističke knjige: De pres et de loin. Paris: Fayard. biopolitike i vladavine. Knjige: The Constitution of Poverty: toward a genealogy of liberal governance. 1998. Essais sur la theorie de la sexualite. Why Does Language Matter to Philosophy?. Fautil bruler Dumezil?: Mythologie. Michel Foucault (1926 Poitiers. C a n a d a ) | Filozof. The Social Construction of What?. filozofski aspekti poremećaja ličnosti. Echapperä la psychanalyse. Trenutno dekan na Fakultetu za Društvo. science et politique. istoričar ideja. Australija. London and Beverly Hills: Sage. Paris: Fayard. 2003. Cambridge: Cambridge University Press. The Taming of Chance. Representing and Interven­ ing: Introductory Topics in the Philosophy of Natural Science. 2005. Rewriting the Soul: Multiple Personality and the Sciences of Memory. Sidnej. profesor filozofije i istorije nauke na College de France. Ostali radovi: Reflexions sur la question gay. 1994.

335 . jedan od najvernijih učenika i nastavljača Žaka Lakana. Pokretač časopisa Ornicar? za oblast psihoanalize (1975). Završio Ecole Normale Superieure u Parizu. Novi Sad. 2003. 1999-2000 predavač na Baptističkom teološkom fakultetu u Novom Sadu. direktor Odseka za psihoanalizu na Univer­ zitetu Vinsen. Un debut dans la vie. Verdier. Knjige: Intimna proza. diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Africa and Social Class: A Critique of Relevant Theories. Knjige: Refleksivna sociologija Alvina Guldnera. Harvard University Press. sociologija nauke. 1981. socijalni konstrukcionizam. profesor sociologije na Trent Univerzitetu. od 2003. Od 1995. Pavle Milenković ( 1 9 6 4 .Prokuplje. Stephen Katz | Sociolog. Paris: Seuil. diplomirao. Takođe se bavi književnim i esejističkim radom.1996. Historical Ontology. u Ecole de la cause freudienne. opšta soci­ ologija. 20C3. zahvaljujući njemu. 1 997. Peterborough. Niš: Gra­ dina. Ogledi ο sociološkoj istoriografiji. Srbija) | Sociolog. Oblasti naučnog bavljenja: metodologija i epistemologija društvenih nauka. Oblasti interesovanja: sociologija znanja. Osnivač svetske asocijacije psihoanalitičara (1992). (sa Milanom Tripkovićem). 2001. Uvod u sociologiju. magistrirao i doktorirao na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Doktorirao na Jork Univerzitetu. Srbija) | Sociolog. asistent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Oblasti naučnog bavljenja: lakanovska psihoanaliza. An Introduction to Probability and Inductive Logic. Pariz VIII. Ontario. Osnivač i član Vojvođanske sociološke asocijacije. sociologija tela. godine docent na istom odseku na predmetu Sociološke teorije. Satire. Oxford Uni­ versity Press. neoliberalizam. Doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Konstrukcija društvene realnosti u sociologiju (u štampi). 2004. Knjige: Marxism. France) j Psihoanalitičar. Cambridge: Cambridge University Press. Jacques-Alain Miller (1944 . istorijska sociologija. Dušan Marinković (1968 .Novi S a d . The University Press ofVirginia. istorija društvenih nauka. Knjige: Lettres ά l'opinion eclairee. Qui sont vos psychanalystes?. Le Neveu de Lacan. Oblasti naučnog rada: gerontologija.Chateauroux.University Press. 2002. Osnivač i glavni i odgovorni urednik Žurnala za sociologiju. Fukoa i Burdijea. Novi S a d : Visio mundi academic press. Centre for Developing-Area Studies. Lakanov zet. Učestvovao u nastanku Ecole freudienne de Paris (1964) koju je osnovao Lakan. Disciplining Old Age: Essays on the Formation of Gerontological Knowledge. Od 1974. društvena teorija. Priredio veliki broj Lakanovih preda­ vanja i spisa. Priredio: Istorijska sociologija (sociološka hrestomatija. Novi Sad: Stylos. 2002. Priredio: Scientific Revolutions. preimenovanog. Njegovi teorijski stavovi formirani su pod uticajem Altisera. u štampi). 1980. 1999. McGill University. Škola Anala. 2004.

Kolumnista u listovima Al-Hayat i Al-Ahram. 1994. Srbija) | Psiholog i psihoterapeut. Massachusetts: Harvard University Press. Od 1963. S a i d (1935 J e r u s a l e m . 1993 {Kultura i imperijalizam. i na Univerzitetu Džon Hopkins. Sa pijanistom i dirigentom Danielom Barenboimom učestvovao na produci­ ranju Betovenove opere Fidelio. 1996. Military. Covering Islam: How the Media and the Experts Determine How We See the Rest of the World. Dušan Stojnov (1957 . Na poziv Pjera Burdijea održao seriju predavanja na College de France. Knjige: Intention and Method. Out of Place: A Memoir. Doktorirala iz oblasti kliničke psihologije. 2000. rukovodio muzičkom radionicom za izraelske i palestinske studente. 2002). Synthetic A Priori. sa posebnim osvrtom na Kanta.S. Orientalism. Musical Elaborations. The World. The Ethos of Modernity. 1979. USA) | Pisac. Rimric Press. New York: Pantheon. A Bartered Tide. 1999. 1986. 1999. Rimric Press. Rimric Press. New York: Pantheon Books. Parrott (1966 . Aktivan u rešavanju Palestinskog pitanja. The Empiricism of Subjectivity. 2004. Timeless: Book I. Cambridge. Piše oglede iz filozofije.Fairhope. Knjige: An Opening Lyric. Knjige: And the Flag Was Still There: Straight People. Diplomirao. 2003. 1978 {Orijentalizam. New York: Pantheon. Stajnbeka i Hemingveja. New York: Times Books. R. Oblasti naučnog bavljenja: seksualnost. Culture and Impe­ rialism. magistrirao i doktorirao na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures. USA) | Pisac. the Text. 1995. New York: Knopf. muzički kritičar za The Nation.1983. 1999. studirao u Sjedinjenim Američkim Državama. New York: Pantheon Books. To Lie Within the Moment. Njene aktivnosti uglavnom se svode na diskusionu razmenu i edukaciju putem Internet mreže. Magistrirao (1960) i doktorirao (1964) na Harvardu. The Generation ofX. 1994. New York: Vintage. 1991. godine profesor engleske i uporedne književnosti na Kolumbija Univerzitetu. 1995. pijanista i muzikolog. za koju je preveo libreto na engleski. 1994.Μ. interpretacije pojedinih pisaca (Vitgeštajn. 1981.B e o g r a d . Gay People and Sexuality in the U. Haworth Press. New York: Basic Books. Jejlu. terapeut i psihoanalitičar. Torontu. književni kritičar i teoretičar. 1997. 1969-1994. Rimric Press. Reflections on Exile and Other Essays. Cambridge. 1975. Beograd: Beogradski krug.1998. Edward W. London: Routledge & Kegan Paul. na istom fakultetu trenutno u sta­ tusu vanrednog profesora.: Harvard University Press. 1995. Beograd: XX vek. Another Generation Cometh. London: Faber. After the Last Sky: Palestinian Lives. Fukoa i Deleza. Mass. 2000. Odrastao u Kairu. and the Critic.2 0 0 3 New York. postmoderna reinterpretacija istorije psihologi­ je. Dynamism: Volume I: Force. Specijalizirao konstruktivističku psihoterapiju u Centru za psihologiju ličnih kon- 336 . Peace and Its Discontents: Essays on Palestine and the Middle East Peace Process. dizajner i fotograf. The Pure Critique of Reason. Μ. 2000). The Politics of Dispossession: The Struggle for Palestinian Self-Determination. Lois Shawver | Klinički psiholog. Gostujući profesor na univerzitetima u Harvardu. 1990. U književnim radovima i poeziji vezuje se za Virdžiniju Vulf. The Question of Palestine. New York: Knopf/Random House. New York: Columbia University Press. porodična psihoterapija. Fuko).

I.Αίχ-en-Provence. do 1998. Oblasti naučnog bavljenja: konstruktivistička psihologija i konstruktivistička psihoterapija. Osnivač i predsednik Udruženja konstruktivista Srbije. Knjige: Comment on ecrit l'histoire: essai d'epistemologie. 1976.strukata u Londonu. Paris: Le Seuil. 2000. 2003. 1991. u statusu honorarnog profesora. 1990. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Paris: Le Seuil. France) | Istoričar i epistemolog. Knjige: Psihologija ličnih konstrukata: uvod u teoriju i terapiju. Priredio: Psihoterapije. L'inventaire des differences. Les Grecs ont-ils eru a leurs mythes? Paris: Le Seuil. Paris: Gallimard. Paul Veyne (1930 . Paris: Le Seuil. 1983 (Do li su Grci verovali u svoje mitove?. 1957-1965 asistent na Sorboni. vol. 1971/1978. L'elegie erotique romaine. Beograd: Zepter Book World. sociološka istorija. Rene Char en ses poemes. Od 1975. na predmetu Istorija Rima. La societe romaine. Histoire de la vie privee. Predavač na Institutu za Geštalt psihoterapiju na Malti i na Institutu za konstruktivističku psihoterapiju u Padovi. Paris: Le Seuil. predavač na College de France. istorija mentaliteta. Paris: Le Seuil. 1987. Paris: Le Seuil. Fakultet za književnost u Eksu (d'Aix). Le pain et le cirque. od 1999. Oblasti naučnog bavljenja: istorija antičkog Rima. 1976. Novi Sad: Svetovi). 337 . epistemologija. 1983. po­ tom profesor na Univerzitetu u Provansi.

New York: The New Press. 1981. masoeur etmon frere. u: Moi. sa engleskog prevela Milana Bošković). H. "Istina. Bellour/. Un cas de parricide au XIXe siede. oktobar 1971. Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. "Poredak govora" (L'ordre du discours. octobre 1984. Paris: Gallimard. 9-15. Mouvement. Herodote. 523-546. Pierre Riviere. ayantegorgemamere. New York: Random House. London: Tavistock Publications. u: Colin Gordon /ed. H. 1988. 1982". Architecture. Gutman and P. sa engleskog prevela Milana Bošković). sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). 46-49. politika i problematizacije" ("Polemics. n° 1187. ("Des espaces autres". Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. moć.October 25th./. sa francuskog preveo Pavle Milenković). 71-85. sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. Hutton /eds/. Paris: Gallimard. str. Martin. 25. u: L. Les lettresfrangaises. "Polemike. n° 1.15-21 1967. "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". Subjectivity and Truth. Vol. Power. oktobra 1982" ("Truth. str. 339 . Sarajevo. prethodno objavljeno u: Pregled. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur ^ ί β ς ο ^ d'ecrire l'histoire'Ventretien avec R. Critique. "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie". 1971. Continuite. u: Paul Rabinow /ed. Politcs and Problematizations". str. sa francuskog prevela Vanja Manić). 1. juin 1966. 6-9. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". sa engleskog prevela Milana Bošković). Self: An Interview with Michel Foucault . n° 229. str. str. "Druga mesta". sa francuskog preveo Ivan Milenković). Presente par Michel Foucault. 265-275. Ethics. Essential Works of Foucault: 1954-1984. 1973. n° 5.BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". str. janviermars 1976. sa francuskog prevela Eleonora Prohić). sa francuskog preveo Ivan Milenković)./.

("Des espaces autres". prethodno objavljeno u: Pregled. 6-9. Mouvement. janviermars 1976. str. sa engleskog prevela Milana Bošković). 523-546. Leslettresfrangaises. sa francuskog preveo Pavle Milenković). 1982".BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". H. "Istina. n° 5. n° 1187. London: Tavistock Publications. Pierre Riviere. Vol. Sarajevo. Herodote./. u: L. u: Colin Gordon /ed. 9-15. 25. 1. Subjectivity and Truth. moć. "Polemike.15-21 1967. sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. str. Paris: Gallimard. Presente par Michel Foucault. str. Paris: Gallimard. str. oktobar 1971. sa engleskog prevela Milana Bošković). oktobra 1982" ("Truth. "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". sa francuskog prevela Eleonora Prohić). 1973. sa francuskog preveo Ivan Milenković). masoeur etmon frere. Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. juin 1966. sa francuskog preveo Ivan Milenković).October 25th. New York: Random House. Un cas de parricide au XIXs siede. "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie". octobre 1984. Continuite. ayant egorgi ma mere. H. Essential Works of Foucault: 1954-1984. 1971. "Poredak govora" {L'ordre du discours. sa francuskog prevela Vanja Manić). str. 46-49. Critique. u:Moi. n° 229. Architecture. str. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur les facons d'ecrire l'histoire"/entretien avec R. Gutman and P. politika i problematizacije" ("Polemics. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". Ethics. 71-85. sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). Martin. Politcs and Problematizations". n° 1. Power. 339 . Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. 1981. New York: The New Press. u: Paul Rabinow /ed. Hutton /eds/. 265-275. 1988. "Druga mesta". sa engleskog prevela Milana Bošković). Bellour/./. Self: An Interview with Michel Foucault .

R. Georges Canguilhem . Foucault and Enlightement. Didier Eribon . u: Sylvere Lotringer /ed. Etienne Balibar . The Ethos of Modernity. R." 0 Istoriji ludila viđenoj kao događaj"("Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement".. 1978. sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev)."Mišel Fuko" ("Michel Foucault". Turner.". 1994. 27-40. Anthony Elliott (ed. 54-75. 37-40. Parrott .'"Nestrpljivost slobode' (Fuko i Habermas)" ('"L'impatience de la Liberie' /Foucault et Habermas/". 2001. Blackwell. Pjer Rivijer.10.). 29-37. USA: SEMIOTEXT[E]. 1986. str. u: Bryan S. Paris: Editions du Seuil. Mitchell Dean -"Pitanja prosvećivanja" ("Question of enlightenment". str. 385-429. London. 1989. Paris: Editions du Seuil. Jacques-Älain Miller . Paul Veyne-"Fuko revolucioniše istoriju" ("Foucault revolutionne l'histoire". str. sa francuskog prevela Olja Petronić). Le Debat. New Delhi: Sage Publications. str. str. 2002. South Carolina: Rimric Press. novembre-decembre 1986. u: Didier Eribon. 340 ."Fuko i imaginacija moći" ("Foucault and the Imagination of Power". str. sa engleskog prevela Milana Bošković). sa engleskog prevela Milana Bošković). 9. 203-206. M. sa engleskog prevela Milana Bošković). Parrott. 149-155. Foucault's Method and Historical Sociology. Foucault: A Critical Reader. u: Michel Foucault philosophe.11 Janvier 1988. sa francuskog prevela Olja Petronić). str. sa francuskog preveo Andrej Horvat). 1996. Edited by David Couzens Hoy. u: Μ. Paris: Editions du Seuil. u: David Couzens Hoy /ed. Ο FUKOU: Stephen Katz . Blackwell.. Recontre internationale. sa francuskog prevela Olja Petronić). Comment on ecrit l'histoire."Mišel Fuko i psihoanaliza" ("Michel Foucault et la psychanalyse". u: Michel Foucault philosophe. 1961-1984. Μ. str." ("I. sa engleskog prevela Milana Bošković). Ulog nominalizma" ("Foucault et Marx. Paris: Fayard. lan Hacking -"Fukoova arheologija" ("The Archeology of Foucault". 43-57. Foucault Live: Collected Interviews. str. 117-127. u: Mitchell Dean. London and New York: Routledge. Pierre Riviere. 9... u: Foucault: A Critical Reader. sa francuskog prevela Olja Petronić). 77-83. L'enjeu du nominalisme". 1994."Fuko i Marks. sa engleskog prevela Milana Bošković)./. 1989."Ja. Michel Foucault et ses contemporains. 289-311."The care of Self". M./. str. Paris. Said . Edward W. Paris.10. Critical and Effective Histories. str. 1986. Recontre internationale. Profiles in Contemporary Social Theory. u: Paul Veyne.11 Janvier 1988.

sa engleskog prevela Duška Dobrgsavljev).con/ -rathbone/foucau10.Dušan Marinković ."Nauka kao znanje/moć od disciplinujuće do diskurzivne prakse" (objavljuje se prvi put). Dušan Stojnov -"Normalnost. Pavle Milenković . moć i revizija psihologije" (objavljuje se prvi put). BIBLIOGRAFIJA: Pavle Milenković-"Mišel Fuko: bibliografija"(objavljuje se prvi put).htm."Pojmovnik" (Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault. događaj. Lois Shawver . http://california. 341 . istorija" (objavljuje se prvi put)."Fuko.

\ .