P. 1
Mišel Fuko - Hrestomatija 1

Mišel Fuko - Hrestomatija 1

|Views: 370|Likes:
Published by aurorascribid

More info:

Published by: aurorascribid on May 22, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/16/2013

pdf

text

original

Sections

  • POREDAK GOVORA
  • TELO/MOĆ
  • POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMAT
  • POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE*
  • MIŠEL FUKO
  • FUKOOVA ARHEOLOGIJA
  • FUKO I IMAGINACIJA MOĆI
  • MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA
  • PITANJA PROSVEĆIVANJA
  • "NESTRPLJIVOST SLOBODE
  • 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ
  • MIŠEL FUKO REVOLUTIONISE ISTORIJU
  • NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ:
  • OD DISCIPLINUJUĆE DO DISKURZIVNE PRAKSE
  • FUKO, DOGAĐAJ, ISTORIJA
  • POJMOVNIK

defi1965

Digitally signed by defi1965 DN: cn=defi1965, c=YU, email=defi1965@live.com Date: 2011.04.23 12:36:20 +02'00'

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004

HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

tekstove preveli: Milana Bošković (engleski) Duška Dobrosavljev (engleski) Andrej Horvat (francuski) Vanja Manić (francuski) Ivan Milenković (francuski) Pavle Milenković (francuski) Vladimir Milisavljević (francuski) Olja Petronić (francuski, srpski) Eleonora Prohić (francuski) Darko Rakin (srpski) stručna redakcija prevoda sa francuskog: Pavle Milenković sa engleskog: Dušan Marinković i Pavle Milenković Dizajn, prelom i tehnička priprema: Igor llić Prvo izdanje Izdavač: Vojvođanska sociološka asocijacija Dr Zorana Đinđića 2, Novi Sad Za izdavača: Dušan Marinković

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004 HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

Novi Sad 2005. Vojvođanska sociološka asocijacija

UVOD

Živo interesovanjeza delo Mišela Fukoa čini se da ne jenjava ni dve de­ cenije posle njegove smrti. Naprotiv, ono je toliko da poprima heterotopijske razmere, spajajući u okviru fukoovskog diskursa pisce sa različitih kontinenata i sa raznorodnim disci­ plinarnim zaleđem. Ako bi se, sledeći uput samoga Fukoa, "delo" razmatralo nezavisno od "autora", onda bi se ova knjiga Fukoovih tekstova i tekstova ο Fukou mogla tretirati nesamo kao prikladno obeležavanje dvadesetogodišnjice autorove smrti, već i kao rođendanska proslava jednog Delà koje u ovoj, dvehiljadeičetvrtoj, puni celih pedeset godina. Maladie men­ tale et Personnalité (Paris: PUF, 1954), označilo je jedno rođenje i život čija burna biografija, sada već u domenu "dugog trajanja" ne prestaje da poprima dramatične uzlete. Dopusti li se jedno uopštavanje - imajući pri tom u vidu fukoovski nominalistički

A great interest for Michel Foucault's work is still not subsiding nearly two decades after his death. On the con­ trary, the interest is so great that it assumes heterotopic proportions connecting authors under Foucault's discourse framework, from different continents with heterogeneous dis­ ciplinary backgrounds. If, following Foucault's directions, a "work" is to be scrutinized inde­ pendently of its "author", then this book of Foucault's texts and texts about Foucault could be treated not only as an appropriate mark­ ing of his death but as an anniver­ sary celebration of the work's fiftieth birthday. Maladie mentale et person­ nalité (Paris: PUF, 1954) has branded a birth and life whose turbulent bi­ ography (now only in the domain of "long-term") continues to dramati­ cally soar. If generalization is to be allowed - having in mind Foucault's nominalistic caution applied to any

Il semble que le vif intérêt pour l'oeuvre de Michel Foucault n'affaiblisse pas ni deux décennies après sa mort. Au contraire, il est si grand qu'il gagne des dimensions hétérotopiques, en réunissant, dans le cadre du discours foucauldien, les auteurs venant des continents différents et ayants des arrières disciplinaires divers. Si, suivant l'instruction de Foucault lui-même, on considérait un 'oeuvre" indépendamment de son "auteur", ce livre des textes par Foucault et sur Foucault pourrait être traité non seulement comme un geste convenable pour commémorer la vingtième anniversaire de le mort de l'auteur, mais aussi comme l'anniversaire de la mise au monde d'un Oeuvre qui cette année, 2004, a cinquante ans. Maladie mentale et Personnalité (Paris: PUF, 1954) a marqué une naissance et une vie dont la biographie tumultueuse, qui est mainJ

7

HRESTOMATIJA
oprez kod svakog uopštavanja - moglo bi se reći da Fukoovo delo svoje mladalačke dane živi tek posle smrti svoga autora, u jednoj zbilja opštoj, i na raznim stranama gotovo euforičnoj aklamaciji. Posredstvom tog delà, Fuko je i dalje zvezda. I to pokretna, koja se na intelektualnom nebu sa jednakim sjajem da raspoznati u sazvežđima: filozofs­ kom, istoriografskom, sociološkom, pedagoškom, psihijatrijskom, krivično-pravnom, književnom, antropološkom, verovatno i u onima koja se upravo rađaju ili će se tek roditi. Protekle decenije pokazale su da je Fukoovo delo i dalje uslov i osnov za traganje, za novo otvaranje heterotopijskih polja onima koji ga slede, onima koji ga poriču. Nje­ gov ambivalentan, u mnogo čemu neuhvatljiv i svakako fascinantan intelektualni i literarni legat stavio je priređivače ove knjige u dilemu: omaž? obuhvat? odabir? delo? "Kome se obraćate, ako se obraćate?" Fukou ničeancu? Fukou hajdegerijancu? Fukou istoričaru? Fukou ar­ heologu? Ciniku sopstvenog poststrukturalizma? Onome koji svim svojim srcem nervozno prokazuje parajuću prazninu sadašnjosti. generalization - it seems that Fou­ cault's ingenious work has started living its early days after the author's death in a really broad and, in many aspects, euphoric acclamation. By virtue of his work, Foucault contin­ ues to be'a star. In fact, he is a roam­ ing star in the intellectual sky whose brightness can be easily recognized in philosophical, historiographical, sociological, pedagogical, psychiat­ ric, criminal and legal, literary, an­ thropological, and other newly born constellations and perhaps those in­ tellectual constellations that are yet to come. Recent decades have showed that Foucault's work is still a condition and a foundation for searching and opening new heterotopic fields for both his followers and those who deny him. His ambivalent, in many aspects fugacious, and most cer­ tainly fascinating intellectual and literary legacy, has put editors of this book in a real dilemma. Is it: a tribute? an envelopment? a selec­ tion? a work piece? With whom are you talking to, if you are talking to? Are you talking about Foucault as a "Nitze-ist", "Heidegger-ist"? Fou­ cault as a "Historian", "Archeologist"? or perhaps Foucault as a "Cynic of his own post-structuralism"? or to tenant déjà dans le domaine d'une "longue durée", ne cesse pas de faire des envolées dramatiques. S'il est permis de faire une généralisation - en tenant compte de la réserve nominaliste foucauldien envers toute généralisation - on pourrait dire que l'oeuvre de Foucault ne vit sa jeunesse qu'après la mort de son auteur, et cela à travers une acclamation vraiment générale et parfois presque euphorique. A travers cet oeuvre, Foucault est toujours un star. Le star mobile, dont l'éclat est reconnaissable dans le ciel intellectuel, également dans les constellations: philosophique, historiographique, sociologique, pédagogique, psychiatrique, pénale et juridique, littéraire, anthropologique, et probablement aussi dans les constellation qui sont en train de naître ou vont naître un jour. Les décennies passées ont montré que l'oeuvre de Foucault représente toujours une condition et une base pour la recherche, pour une nouvelle ouverture des champs hétérotopes à ceux qui le suivent, à ceux qui le nient. Son patrimoine intellectuel et littéraire ambivalent, qui est souvent insaisissable, mais certainement fascinant, a posé les rédacteurs de ce livre devant une dilemme: un

8

a delimično u ritualnom izgovaranju imena. serves the obligation of elaborating happenings of thought. it should not be over­ looked the fact that the amount of glory. Ili nas samo. in which proportion this "happening" has been and still is circumstantial. a u kojoj pak Fukoovo poigravanje slučajem? Do koje mere poigravanje strpljen­ jem onih koji ga svojataju? Možda se on još uvek igra sa našim strpljen­ jem. aimer Foucault ne suffit pas pour le comprendre. En mesurant. n'est pas tout à fait comme la quantité de l'éclat qui provient de la source même. L'étincellement de cet Oeuvre est parfois si aveuglant qu'il nous fait prendre le faux chemin. perhaps.UVOD Ne treba. priređivači ove knjige imali su (možda neskromnu). mais correspond à l'obligation de travailler l'événement de la pensée. qui se reflète partiellement dans l'adoration et partiellement dans la pronociation rituelle de son nom. koje. and epistemological cogitation. à condition que vous vous adressez?" A Foucault nietzschéen? A Foucault heideggerien? A Foucault historien? A Foucault archéologue? Au cynique de son propre poststructuralisme? A celui qui dénonce de toute son âme la vacuité déchirante du présent. il ne faut pas perdre de vue que la grandeur de la gloire. Važući. "to love" Foucault does not mean "to understand" Foucault. odnegde. koja se delimično ogleda u obožavanju. theoretical. Foucault's reputation is more than enough assurance to make those sideways miniscule. The editors of this book have had an im­ modest and. voleti Fukoa nije isto što i razumeti ga. međutim. ne se satisfait pas de la compréhension d'un Oeuvre ni de l'oeuvre en général. Car. nas koji nad njegovim rukopi­ som raščitavamo iznova "nas". No u kojoj je meri taj događaj bio. which is partially manifested in worship and partially in ritual name pronunciation. les rédacteurs de ce livre ont eu une ambition (peutêtre immodeste) qu'on pourrait appeler brave: réunir (leur propre) l'idolâtrie intellectuelle avec l'effort pour la compréhension. dovoljno je pokriće da te stranputice prođu neopaženo. ne os­ taje tek kod razumevanja jednog Delà. 9 . Njegova slava pak. "happening Fou­ cault" is still prevalent in method­ ological. someone who is nervously showing a ripping emptiness of reality with all his heart? However. Now. By reason. Nemasumnjedaje"događajFuko"još uvek delatan za metodološko-teorijska i epistemološka promišljanja. However. Cependant. Jer. niti samo delà uopšte. Without doubt. a brave ambi­ tion to merge (personal) intellectual offerings with their cognizance ef­ forts that. izgubiti iz vida da veličina slave. Mais sa gloire suffit pour nous empêcher d'apercevoir ces détours. već odgovara obavezi obrade događaja mišljenja. igra slučaja. Blještavilo ovog Delà kadkad je toliko zaslepljujuće da navodi na krivi put. nije isto što i količina sjaja koja potiče od samog izvora. na tragu samog Fukoa. is not the same as the amount of shine that radiates from the source. and in which proportion is Foucault's con­ scious play with the circumstance? Where is the patience breaking point hommage? un recueil? un choix? un ouvrage? "A qui vous adressez-vous. being on Foucault's path. ili još uvek jeste. time donekle verovatno i hrabru ambiciju: da (lično) intelektualno pokloništvo združe sa naporom razumevanja. na granici između misli. The brilliance of this book can be quite dazzling that might lead to sideways and dead­ ends. smrti i smrtnoj misli ο toj smrti. qui. suivant la trace de Foucault lui-même.

un hasard. encore une fois. il nous observe curieusement. behind the Janus mask.HRESTOMATIJA iza Janusove maske. he is inquisitively watching us in silence. ou toujours est. Mais. Sa srpskog prevela Olja Petronić 10 . qui. on a verge between thought. en silence. derrière le masque de Janus. toujours agissant pour la pensée méthodologique. à la frontière entre la pensée. death. avec nous. sans aucun doute. à quelle mesure cet événement était. lisons "nous" dans ses mots. Sa srpskog preveo Darko Rakin "L'événement Foucault" est. Ou quelque part. radoznalo u tišini posmatra. Dušan Marinković Pavle Milenković of those who usurp him? Through his ingenious work. Or. from somewhere. and deadly thought about death. et à quelle mesure c'était le jeu de Foucault avec le hasard? A quelle mesure il jouait avec la patience de ceux qui se le approprient? Peut-être joue-til toujours avec notre patience. Foucault is still playing with our patience and with Us who over his scripts are rediscov­ ering nobody else but Us again. la mort et la pensée de cette mort. théo­ rique et épistémologique.

.

služi kao oslonac. Uzalud gramatička forma paradoksa pokušava da izmakne (pogotovo ako je on uvijen u prosti oblik onoga "Ja lažem") toj suštinskoj dvojnosti: ona ne može da je ukine. Čitava mogućnost jezika ovde je isušena tranzitivnošću u kojoj se on događa. moguće je da stvari nisu tako jednostavne. od kojih je jedan objekat drugoga. ono "Ja govorim" polaže svoju suverenost samo u odsutnost svakog drugog jezika. ne prelazeći ni preko jednog ruba. nje­ gov smisao. otvara jedno područje pitanja koje je možda neograničeno. time što mu daje predmet. Dakle. Ako formalno tvđenje onoga "Ja govorim" ne post­ avlja probleme koji bi bili specifični za njega. što je moguće da on laže kada govori ο laži . što sadržaj Krićaninove tvrdnje čini sumnjivom nje­ govu iskrenost u trenutku kada on govori. Dobro je poznato da se Epimenidov argument može savladati ako se. taj govor ne postoji. Ali. dva stava koji se skrivaju u ovom jec. otklanjajući svaku opasnost zablude -jer. U trenutku kada sasvim prosto kažem "Ja gov­ orim"."Ja govorim"stavlja na ispit čitavu modernu fikciju. u kojoj jedna tvrdnja tvrdi sebe. To što stav koji je objekt povratno utiče na stav koji ga označava. Ali. tačno se primeravajući sebi samoj. govor ο kojem govorim ne postoji pre nagote koja se izriče u trenutku kada kažem: "Ja govorim". razlikuju dva stava. već i na strani sub­ jekta koji tu reč izgovara. Njega okružuje pustinja. i on nestaje u trenutku kada ućutim. ja govorim Nekada je grčka istina uzdrmana u jednoj jedinoj tvrdnji:"Ja lažem". Zaštićen sam u neosvo­ jivoj tvrđavi. ja ne izričem ništa drugo do činjenicu da gov­ orim.sve je to manje nepremostiva logička prepreka nego konsekvenca jedne proste činjenice: subjekt koji govori identičan je sa onim ο kojem se govori. unutar jednog govora koji je lukavo sklupčan u sebe. uprkos svojoj prividnoj prozirnosti. U kojoj bi krajnjoj tananosti. istina je. trebalo bi da se ono "Ja gov­ orim" odnosi na jedan govor koji mu. Istini za volju. ove dve tvrdnje nemaju istu moć. nisam izložen nijednoj od ovih opasnosti. nstvenom is­ kazu ("Ja govorim" i "Ja kažem da ja govorim") ne ugrožavaju se međusobno. Svaki stav mora po svom "tipu" biti viši od onog stava koji mu služi kao objekt. i to ne samo na strani reči koja je ovde u pitanju. Zaista. u kojoj singularnoj i suptilnoj tački mogao da se pribere jedan jezik koji bi sebe hteo da uhvati u ogoljenoj formi onoga "Ja govorim"? Sem ako up­ ravo praznina u kojoj se pokazuje besadržajna ne- 11 . nepobitna istina da govorim kada kažem da govorim.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ja lažem. Stav koji je objekt i onaj koji ga iskazuje pove­ zani su bez prepreke ili oglušenja.

i koji se ponekad u njemu predstavlja pod gramatičkim oblikom koja je za to predviđen). ono "Ja govorim" potiskuje. niti vrednosti ili sistemi predstavljanja ko­ jima se on služi.što znači. ono "Ja mislim" vodilo je do nesumnjive izvesnosti onoga Ja i njegove egzis­ tencije. Zaista. to nije toliko jezik u svojoj pozitivnosti. To je. čista spoljašnjost koja se širi. oblikujući mrežu čija je svaka tačka. jednom rečju. koji u njemu tvrdi i sudi. to nije jezik koji se približava sebi samome sve do u tačku svog ključalog pojavljivanja. Čitava jedna tradicija. različita od drugih. naučila nas je da nas "mišljenje mišljenja" vodi do najdublje unutrašnjosti. ako u tom stavljanju "van sebe". "Reč reči" vodi nas preko literature. ali možda i drugim stazama.jeste to što ono "Ja govorim" funkcioniše tako kao da se suprotstavlja onome "Ja mislim". briše tu egzistenciju i pušta da se od nje pojavi samo prazno mesto.dok je nekada stvar bila u tome da se misli istina . A ono što čini tako potreb­ nim promišljanje te fikcije . a subjekt koji govori više nije toliko onaj koji je odgovoran za govor (onaj koji ga drži. koliko prazni­ na u kojoj on nalazi svoj prostor kada se iskazuje u nagoti onoga "Ja govorim". rase­ java. Taj neutralni prostor danas odlikuje zapadnu fikciju (toje razlog zbog kojeg ona više nije niti neka mitologija niti retorika). 12 . razlog zbog kojeg je zapadno mišljenje tako dugo oklevalo da misli biće jezika: kao da je predosetilo opasnost kojoj bi golo iskustvo jezika izložilo očiglednost onoga "ja mislim". on više nije govor i saopštavanje nekog smisla. da je u toj autoreferencijalnosti ona pronašla način da se istovremeno interiorizuje do krajnosti (da bude još samo iskazivanje sebe same) i da se pokaže u svetlucavom znaku svog udaljenog postojanja.SPISI znatnost onoga "Ja govorim" nije upravo apsolutna otvorenost kroz koju jezik može da se proširi u beskonačnost. Ako jezik zaista ima svoje mesto samo u usamljenoj suverenosti onoga "Ja govorim". vlasti pred­ stave . mnogo pre bi se moglo reći da se radi ο jednom prelazu u "spoljašnjost": jezik izmiče načinu bića govora . rasipa i rasejava sve dok ne nestane u tom ogoljenom prostoru. on otkriva svoje pravo biće. već izlaganje jezika u njegovom sirovom biću. smeštena u odnosu prema svim dru­ gim tačkama u jedan prostor koji im istovremeno daje boravište i koji ih razdvaja."Subjekt" literature (ono što u njoj govori i ono ο čemu ona govori). naprotiv. koja je još šira od filozofije. U stvari. do one spoljašnjosti u kojoj iščezava sub­ jekt koji govori. dok se subjekt .niti onaj kome se on obraća. Literatura.rasparčava. i. udaljena čak i od onih koje su joj najbliže. to je jezik koji sebe postavlja najdalje od sebe samoga.ono "ja" koje govori . pre nego neko vraćanje znakova na sebe same. već nepostojanje u čijoj se praznini bez počinka produžava beskonačno izlivanje jezika. Veruje se da se savremena literatura odlikuje udvostručavanjem koje joj dozvoljava da označava sebe samu. niti istina onoga što on kaže. njega po pravu ništa ne može da ograniči . rasipanje.i literarna reč počinje da se razvija polazeći od sebe same. svakako. ta iznenadna jasnoća otkriva pre jedan razmak nego neko presavijanje. događaj koji je po­ rodio ono što se u strogom smislu te reči naziva "literaturom" samo za površinski pogled spada u red pounutrašnjenja.

na paradoksalan način. učinilo da se pojave njene granice. da bismo se uvili i pribrali u zaslepljujuću unutrašnjost jednog mišljenja koje je po punom pravu Biće i Reč. U to isto vreme.ćutanje. bez sumnje u beskonačno. već da bi se ponovo pronašao prostor u kojem se ona razvija. isto tako i u istraživanju onog Logosa koji predstavlja nešto poput rodnog mesta čitavog zapadnog uma. Kako da nađemo pristup pre­ ma tom neobičnom odnosu? Možda kroz jedan oblik mišljenja čiju je mogućnost. počev od tekstova Pseudo-Dionisija. koja je možda nepopravljiva. kako bi izrekao njen kraj. koji je za nas dugo bio nevidljiv: biće jezika pojavljuje se samo za sebe jedino u nestajanju subjekta. Pa ipak. možda se ono održalo. lutalo na međama hrišćanstva. kao izvana.ništavilo.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOST! Iskustvo spoljašnjosti Prodiranje prema jednom jeziku iz kojeg je subjekt isključen. U Kantovo i Hegelovo vreme. još uvek nesig­ urnu. u Sadovom repetitivnom monologu. u trenutku kada je zapadna svest na najzapovedniji način zahtevala pounutrašnjenje zakona istorije i sveta. Isto tako će biti potrebno da se potrudimo da pronađemo njegov put. u Helderlinovom pesništvu objavljivalo se svetlucavo odsustvo bogova i izricala. da pogleda­ mo odakle nam ono dolazi i u kojem pravcu ide. Da li bi se bez preterivanja moglo reći da su u istom tre­ nutku. još samo gola želja. u proučavanju mitova i u psihoanalizi. čini ono što bi se jednom rečju mo­ glo nazvati "mišljenjem spoljašnjosti". Nalazimo se pred jednim ponorom. zapadna kultura ocrtala na svojim rubovima. ništa nije manje sigurno od toga: jer. ako je u jed­ nom takvom iskustvu reč ο izlaženju "izvan sebe".to mišljenje. Jednog će dana biti potrebno da pokušamo da odredimo oblike i temeljne pojmove tog "mišljenja spoljašnjosti". kao novi zakon. ne toliko da bi se pojmio osnov ili opravdanje te subjektivnosti. to iskustvo danas se objavljuje na različitim tačkama kulture: u samom gestu pisanja kao i u pokušajima da se jezik formalizuje. praznina koja joj služi kao mesto. Može se pretpostaviti da je to ono rođeno iz onog mističkog mišljenja koje je. Bilo bi manje pustolovno pretpostaviti da se prva pukotina kroz koju nam se mišljenje spoljašnjosti objavilo nalazi. drugi kroz otkriće zaobilaznog puta bogova u raselini jednog jezika koji je na putu da se 13 . i s one strane svakog bića . Sad pušta da govori. to je samo zato da bismo se naposletku pronašli. učinilo da njeno rasipanje zasvetli i od nje dobilo samo njenu nepobedivu odsutnost. u odnosu prema unutrašnjosti naše filozofske refleksije i u odnosu prema pozitivnosti našeg znanja. raskrivanje nespojivosti. jedan kroz ogoljavanje želje u beskonačnom žamoru govora. obaveza da se iščekuje. zagon­ etna pomoć koja dolazi od "odsutnosti Boga". čak i ako je ta unutrašnjost s one strane svakog jezika . koja se istovremeno drži na pragu svake pozitivnosti. tokom jednog hiljaduleća ili nešto manje. između pojavljivanja jezika u njego­ vom biću i samosvesti u njenom identitetu sa so­ bom. To mišljenje koje se drži izvan svake subjektivnosti kako bi. u vidu jedne negativne teologije. razmak u kojem se ona konstituiše i u kojem njene neposredne izvesnosti izmiču čim se pogled usmeri na njih . kao svetski zakon bez zakona. i prema tome Govor.

slomljene subjektivnosti. i da se na zemlji ponovo uđe u posed dobara koja su bila potrošena na nebo. i to odsutan sa­ mom čudesnom snagom njihovog postojanja. On se mora okrenuti ne prema nekom unutrašnjem overovljenju . spoljašnjosti i simulakruma. fikcija Krajnje je teško dati tom mišljenju jezik koji bi mu bio veran. da se otuđenja izbrišu. jer ono nije ni prodrlo u dubinu naše kulture. kod Artoa. za vek koji će doći. progon i cepanje samog subjekta.stvarna prisutnost. beskonačna sna­ g a . teatralnog i luđačkog umnožavanja onoga J a . refleksija nezadrživo teži ka tome da to iskustvo vrati u dimenziju svesti i da ga razvije u jedan opis doživljaja.Svaki govor koji ječisto refleksivan u opas­ nosti je da svede iskustvo spoljašnjosti na dimenziju unutrašnjosti. ali šifrirano na izvestan način? Iskustvo koje će morati da os­ tane ne potisnuto. on je za nas pre samo to mišljenje . da se prevaziđe lažni momenat Entäusserung. čija je mera to mišljenje samo. kod kojeg se jezik pojavljuje kao raskidanje sa onim što on imenuje. sa iskustvom dvojnika. apsolutno udaljena. kao spoljašnje u odnosu na našu unutrašnjost. drže i pravo na reč. koji je postao.SPISI izgubi. već odsutan iz njihovog postojanja. u ko­ joj on uvek treba da osporava sebe: kada je došao 14 . da se čovek naturalizuje. i to u samom srcu jezika. kod kojeg je sav diskurziv­ ni jezik pozvan da se rasplete u nasilnost tela i krika. Rečnik fikcije pod­ jednako je opasan: u dubinu slika. kod Bataja. i kod kojeg mišljenje. kao da on drži tajnu njene unutrašnjosti. toliko je on svojim tekstovima ne skriven. za čitavo vreme dok se oblikovao najzapovedniji zahtev da se svet interiorizuje. i pored toga što je naša kultura uvek nastojala da u njemu nađe svoj odraz.k a o kretanje u kojem nestaje onaj ko govori. granica htenja. Sad i Helderlin u naše mišljenje položili. Koliko se on u pojavljivanju svoga delà povlači.već prema jednoj krajnosti. samo iskrenje spoljašnjosti: kod Ničea. Ali. postaje materijalna energija. strano. to iskustvo ponovo se pojavljuje u drugoj polovini 19. mirna. nužna sudbina. kod Malarmea. postaje govor granice. on može da položi već gotova značenja. napuštajući brbljivu unutrašnjost svesti. nevidljiva. Otuda neophodnost da se refleksivni jezik preobrati. svetlucava. ponekad u čistu prozirnost najneutralnijih ili najužurbanijih figura. neizbežan zakon.od Igitura pa sve do autonomne i aleatorne teatralnosti Knjige . neizbrisive prisustnosti drugih. prostora. prestupa. već plutajuće. Blanšo možda nije samo jedan od svedoka tog mišljenja. ali još više . kod Klosovskog. držeći govor.prema nekakvoj središnjoj izvesnosti iz koje više ne bi mogao da bude izbačen . kod kojeg mišljenje. pod vidom neke zamišljene spoljašnjosti. koja. iskustvo spoljašnjosti. da se priroda humanizuje. Refleksija. umesto da bude govor protivrečnosti ili nesvesnog. ponovo ispre­ daju staro tkivo unutrašnjosti. već i za one koji. patnja puti. veka. koji otkriva da je čitava metafizika Zapada vezana ne samo za njegovu gramatiku (što se uglavnom pretpostavljalo još od Šlegela). u kojem bi "spoljašnjost" bila ocrtrana kao iskustvo tela.

kako bi bio slobodan za jedan početak . prihvatajući da se rasplete u žamor. hodnici. neprestano. Ne refleksija. već u tome da se pokaže koliko je nevidljiva nevidljivost onoga vidljivog. postoje prošli jezik taj koji je. već zaborav. blizine onoga najudaljenijeg. do toga ne dolazi u njima samima. daleko iza sebe. preobražavanje. Negirati svoj sopstveni govor onako kao što to čini Blanšo. str. Ono fiktivno nikada nije u stvarima ili u ljudima. to znači činiti da taj jezik neprestano izlazi izvan sebe. prostor među slikama. pred njim se ne pojav­ ljuje pozitivnost koja mu protivreči. Simetrično preobraćenje zahteva se od jezika fikcije. jedva neki drhtaj. već praznina u kojoj će se on izbrisati. zabranjene prostorije koje su ipak ot­ vorene odasvud. ali koji je isto tako ponavljanje početka. manje nego ćutanje. sve dok ne učini da se one ne rasprsnu i ne raseje ih u lakoći onoga nezamislivog. Otuda njena dubinska srodnost sa prostorom. u ćutanje koje nije prisnost neke tajne već čista spoljašnjost. stalno mu oduzimati ne samo ono stoje on upravo izrekao nego i moć da to iskaže. premeštanje. koja ih nastanjuje unutrašnjom prozirnošću koja ih postepeno pali. već beskonačno ponavljanje. koja m i j e na dohvat ruke" 1 . Z b o g toga se Blanšoov jezik ne služi negacijom na dijalektički način.koji je čisti iz­ vor. jedva neki šapat. Ona više ne srne da bude moć koja nezasito proizvodi slike i čini da one sijaju već. već u nemogućoj verovatnosti onoga što se nalazi između njih: susretanja. manje nego ponor praznine. u kojoj se reči beskonačno odvijaju. već beskonačno osipanje spoljašnjosti. apsolutne skrivenosti tamo g d e se nalazimo. nji­ hove figure ocrtane su samo u sivilu svakodnevice i anonimnosti. pre nego slike. u neposrednu negaciju onoga što on kaže. 125. već osporavanje koje briše. i to ne bilo kakva reč. hodnici na kojima udaraju vrata koja se na sobama otvaraju za nepodnošljive sus­ rete. koja ih oslobađa od svakog suvišnog naboja. koji je. ne pomirenje. ovako shvaćen. zatvorene. 1 Celui qui ne m'accompagnait pas. oslobodio tu prazninu. 15 . ne šapat već reč. vra­ ta i sobe: prostori bez mesta. već žuborenje i nesreća jednog jezika koji je uvek već započeo. u prostoru u koji su položene bez korena i podloge. neutralni posrednik. Dijalektički negirati. pošto za svoje načelo ima samo sebe samoga i prazninu.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI na granicu sebe samoga. Takva je. naprotiv. Te fikcije su precizne. već razgovetna. Kod Blanšoa su fikcije. ono neprekinuto. nešto što se ne može ućutkati. i prema toj praznini on mora da ide. a kada ustupaju mesto divljenju. ne istina koja konačno zasvetli. fikcija se ne sastoji u tome da se pokaže ono nevidljivo. pragovi koji privlače. punina praznine. bez sumnje. moć koja ih raspliće. "Ne neka reč. pogođena. dubeći sebe samoga. ne protivrečnost. ne duh koji trudom osvaja svoje jedinstvo. uloga koju u gotovo svim Blanšoovim pričama igraju kuće. to znači učiniti da ono što se negira uđe u nemirnu unutrašnjost duha. Prema tome. u odnosu na fik­ ciju ono što je negativnost u odnosu na refleksiju (dok je dijalektička negacija vezana za bajku ο vre­ menu). što zauzima čitav prostor. jedan drhtaj a već neki šapat. to znači ostaviti ga tamo gde on jeste. već u praznini koja ih okružuje. razdvajajući ih ponorima preko kojih glasovi ne mogu da pređu i u kojima i sami krikovi zaneme.

već iskusiti. prisustvo spoljašnjosti. od trenutka kada govor prestaje da sledi nagib mišljenja koje se ppunutrašnjuje i. bez istine ili pozorišta. bez tvrdnje. štampano. sto je već rečeno. bez dokaza. str. izvan koje on govori. Ali kao reč koja uvek ostaje izvan onoga što kaže. to ne znači biti pozvan privlačnom snagom spoljašnjosti. govor ο ne-govoru svakog jezika. kao ono mesto. nepomičnim izgledom.da se. ukrštaju da bi sačinile jedan govor koji izgleda bez zaključka i bez slike. kako bi dopustila da govori. nije nikada dobila jezik. apsolutno tanana. govor koji je lišen svakog središta.približavaju jedno drugome i udaljavaju u beskraj. kako je Blanšo shvata. Zaista. hučanja koje ne prestaje da ga razgrađuje.jezik ο spoljašnjosti svakog jezika. koji ne pripada ni fikciji ni refleksiji. razmak očekivanja . i on sam jeste. prigušeni glas onih koji govore. izokreće mišljenje prema spoljašnjosti. kao i činjenicu koja je vezana za to prisustvo . Kao govor spoljašnjosti. kašalj bolesnih. 16 . uzdržanost stvari u stanju njihove skrivenosti" 2 . Tako se refleksivna strpljivost. hropac umirućih. ne prekida nikakvu usamljenost. ovaj govor će biti neprekidno pružanje prema onome čija svetlost. govor ο nevi­ dljivoj strani reči. ne oslanja se ni na kakvu ljupkost. pokaz­ ano . nalazimo izvan spoljašnjosti. obraćajući se samom biću jezika. i to u jednom komadu: brižljiva pripovest ο iskustvima. i fikcija koja se poništava u praznini u kojoj raspliće svoje oblike. Taj je­ dinstveni način bića govora . s one strane svakog sna. 162. kao spoljašnjost prema kojoj.svakako određuje mesto koje je zajedničko Blanšoovim "romanima" ili "pričama" i njegovoj "kritici". ovaj će gov­ or imati otvorenost komentara: ponavljanje onoga što vani nije prestajalo da žamori. ni onome što je već rečeno. neverovatnim znakovima 2 . gde se razmak i pristup . još jedino sam jezik .SPISI prolazi koji se izvijaju u nove prolaze. treba dobro razumeti ono što ta reč ovde označava: privlačnost. ni onome što nikada nije rečeno.pristup zaborava. u kojima preko noći ječe. fikcija nevidljivog prostora u kojem se on pojavljuje. Z b o g toga se ra­ zlika između "romana". Biti privučen. uzana poput tunela. i pažnja prema onome što od jezi­ ka već postoji. i koji čini svoj sopstveni pro­ stor. nepovratno. Ali. već onome što se nalazi "između njih.jezik koji nije ničiji. susretima. za Artoa materijalnost mišljenja a za Bataja prestup: čisto i najogoljenije iskustvo spoljašnjosti. Biti privučen i nemaran Privlačnost je za Blanšoa svakako ono što je za Sada želja. bez maske.slušanje ne toliko onoga sto je u njemu došlo do reči. Daleko od toga da bi pozivala unutrašnjost da se približi nekoj L'attente l'oubli. "priče" i "kritike" kod Blanšoa neprestano smanjuje. soba duža nego sto je široka. oslobođen zavičaja. sa svojim značajnim. uvek okrenuta iz­ van sebe same. ne zasniva nikakvo pozitiv­ no opštenje. već praznine koja kruži između njegovih reči. za Ničea sila. koja u svoje reči prima onu spoljašnjost kojoj se obraća. kao u delu Čekanje zaborav. u praznini i u ogoljenosti.vraćanje u dvosmis­ lenu šupljinu rasplitanja i izvora . zaustavljen dah onoga koji ne prestaje da prestaje da živi.

bude privučen privlačnošću ili. otvorena. bez intim­ nosti. sem nekih otvorenih vrata. ni u gradu IzSvevišnjeg. da veruje da se ono s t o j e skriveno nalazi na drugom mestu. koja smatra ništavnim ono što on upravo čini (Toma.stvar koja je iznutra osvetljena izvesnošću svog sopstvenog postojanja . koji je tako odbačen u spoljašnjost (ni u zavo­ du izAminadaba. ali da samoj toj otvorenosti ne možemo da priđemo. ni u stanu IzŽeljenog trenutka ne zna se šta se napolju događa. kao da bi bilo moguće spojiti se sa njom. svih srodnosti? Nije li kretanje koje čini da čovek koji je privučen napreduje bez predaha upravo kretanje rasejanosti i zablude? Nije li trebalo "zadržati se tamo. da je se zakon tiče. dok privlačnost govori zapovednički. bez cilja i bez pokretača. sem ravnodušnosti koja ga prima kao da on nije tu. takva nemarnost je samo naličje jedne revnosti . ostati tamo".već samo kao odsutnost koja se povlači najdalje od sebe same. tvrdoglavog nastojanja da se. da preduzima i suviše toga. jer spoljašnjost nikada ne daje svoju suštinu.tog nemog.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI drugoj unutrašnjosti. neoprav­ danog. bude to kretanje same privlačnosti. Privlačnost za svoj nužni korelat ima nemar­ nost.suštinskom nemarnošću. čitav njegov drugi život. sem nekog pogleda koji je obećan smrti. ni u"sanatorijumu"iz Poslednjeg čoveka. Istini za volju. da li je ta revnost uvek budna. koje se samo dva ili tri puta pojavljuje u tekstu. samo onome što se povuklo? Revnos­ ti suštinski pripada to da bude nemarna. da se. kada ona nema unutrašnjosti. uprkos svim nevoljama. niti se ο tome brine: čovek se nalazi izvan te spoljašnjosti. bledilo jednog izdvojenog sećanja ili. nema ništa da ponudi sem praznine. ljude koji su mu bliski. svih ranijih ljubavi. u Aminadabu. nosi prezime Sorge (Briga). Ali. sem osmeha nekog čuvara na nedozvoljenom pragu. da se na 17 . Klosovski je odlično pogodio kada je istakao da Anri. kao što se to u više navrata kaže u Onome koji me nije pratio i u Željenom trenutku? Nije li revnosti svojstveno to da se zakrčuje svojom sopstvenom brigom. tačnije (pošto privlačnost nema pozitivnosti). ali na koju neprestano upućuje belina njene odsutnosti. suviše dvosmislen da bi se mogao odgonetnuti i da bi mu se moglo dati konačno tumačenje . bljeskanje snega kroz prozor). ona ne može da se ponudi kao neka pozitivna prisutnost . ta divna prostota otvorenosti. kao i njegovu prošlost. ali i m n o g o važnije od sveukupnog zaborava čitavog života. najviše. sem muka koji je suviše nametljiv da bi mu se moglo odupreti. i ukopava se u znaku koji nam daje da krenemo prema njoj. lik iz Svevišnjeg. da trči ispred privlačnosti. da se zaglušuje sopst­ venom tvrdoglavošću. bez zaštite ili zadrške (kako bi ih ona mogla imati. u praz­ nini. sa dna svoje povučenosti. da umnogostručuje mere. prelazi prag famoznog zavoda samo zbog toga što nemar­ no propušta da uđe u kuću s lica). nije li ona odgovorna za jedno zaboravljanje . Da bi mogao biti privučen. čovek mora da bude nemaran . da će se prošlost vratiti. već se širi u beskonačno izvan svake zatvorenosti?).ništa da ponudi sem gesta neke žene na prozoru. koja nikada nije prikazana. koja se otvara u beskonačno pod stopama onoga koji je privučen. privlačnost zapovednički po­ kazuje da je spoljašnjost tu.koje je naiz­ gled ispraznije. Njihovi međusobni odnosi su složeni. Privlačnost.

Tolika nesigurnost. U njoj se sve može protumačiti kao namerni znak. da je se nadzire i vreba. prema tome. Možda on nije taj koji je bio poz­ van. to je način da se pokaže i da se sakrije zakon . Kako bi ona mogla da ne bude suštinski nemarna . da krene najprostijim putem. nemarnu revnost koju je ona privukla. umesto što je hteo da se popne na više spratove kako bi našao neverovatnu ženu koja mu se osmehnula. možda je tre­ balo da upita onoga koji mu je bio nametnut kao pratilac. dvosmislenija. koje kroz njega prolazi. kada nema ničega što ne pada van nje. kao svoj nezaobilazni deo senke. da se zakon privuče u neko svetio koje ga skriva. možda je točak slučaja podelio sudbine koje su odavno ispisane u knjigama. sve do trenutka u kojem se pokazuje da je svetlost samo nemar­ nost. ona ne vezuje nikoga. Ta nemarnost je vidljivija. ovde revnost ne obuhvata nemarnost. čista spoljašnjost koja je jednaka noći'. Ali. koja pušta ljude da se upućuju prema njoj . zbog toga se revnost i morala sastojati u tome da čovek bude nemaran prema tom nemaru. biti privučen. str.da se pokaže povlačenje u kojem se zakon skriva i. kao tajno nastojanje. koja pušta vreme da prolazi i da se vraća. Kada bi srcu bio očigledan. šta radi zakon? Biti nemaran. Da li ćemo ikada znati da li je Toma . Gde je zakon. isto tako senka kao i svetlost? Lucija možda nije ta koju je on tražio. kada je mučio svoje sopstveno verovanje i tražio da vidi i da dotakne? Da lije ono stoje on dotakao na telu od krvi i mesa to stoje on tražio kada je hteo da vidi prisutnost koja je uskrsla? I nije li prosvetljenje. 18 .kada je ona beskonačna spoljašnjost. već blaga unutrašnjost svesti.SPISI nju čeka. koja ra­ sipa. da se uputi prema svetlu zanemarujući senku. najblažim nagibom. kao uhođenje ili zamka: lenja služinčad možda su skrivene sile. skrivenija.imao više vere od drugih. da se prepusti biljnim moćima odozdo.možda ovde treba misliti na "nevernog"Tomu . jer bi inače i ona sama bila vezana za tu vezu i više ne bi mo­ gla da bude čista otvorena privlačnost. Kada bi. 235. bio prisutan u nekom tekstu. možda je trebalo. svakako potiče od "nebrige koja vlada u kući" 3 . prisila koju ona vrši (zbog toga je ona apsolut­ na. ali i temeljnija nego svaka druga. već je nemarnost ta koja ostaje tako ravnodušna prema onome što može da je pokaže ili da je skrije. Toma je poz­ van nemarnošću: otvorenost privlačnosti jedno je i isto sa nemarnošću koja prima o n o g a koga je priv3 ukla. možda se čekalo na nekog drugog. kada ona raspliće u čisto rasipanje sve figure unutrašnjosti? Čovek je privučen u istoj meri u kojoj je zane­ maren. koja od revnosti i nemarnos­ ti čini dve figure koje se u beskonačno preokreću jedna u drugu. poput svece u koju se duva.kada je ona ta koja pušta stvari da budu to što jesu. zakon više ne bi bio zakon. naprotiv. da i sam postane hrabro nemarna briga. kada bi se Aminadab. da s obzirom na nju svaki gest dobija vrednost znaka. i apsolutno ne-recipročna) nije naprosto šlepa: ona je iluzorna.

i koja pretvara. str. nezadovoljstva. koja. ali u trenutku kada mislimo da izdaleka čitamo propise koji važe samo za druge. zakon je već utvrdio svoju vlast: "Kuća je uvek. prisutnost zakona jeste njegovo skrivanje. veliki Aminadab. g d e bi tada bila njegova moć. u koju se on sve više povlači? Kako bi se njegova nevidljivost mogla videti. može da pokuša da prekorači zabranu nastojeći da privuče zakon sebi. institucije. njihovu pojedinačnost u sivu jednoličnost onoga univerzalnog. naposletku. neobični zavod u koji je Toma ušao (privučen. Zakon je ta senka prema kojoj se nužno upućuje svaki gest. Kako bi se zakon mogao zaista saznati i iskusiti. Le Très Haut. 19 . umnogostručene revnosti. u svakom trenutku. neopipljiva supstanca. u stanju koje joj odgovara" 4 . ali. da na jasan način vrši svoju vlast. u stvari. oni bi bili gospodari njegove senke i njegove svetlosti. kada bi bilo moguće poslužiti se njegovim zapisom. kako bi se on mogao prinuditi da sebe učini vidljivim. da govori. z a ­ kon koji je izvan sebe? Ali. prazni­ na koja ih okružuje. 81.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI mogao odgonetnuti među redovima neke knjige. najbliži smo zakonu. Z b o g toga prestup. to stalno pokazivanje nikada ne osvetljava ono što se kaže. možda izabran. Zakon suvereno nastanjuje gradove. Pa ipak. šta god da učinimo. razdražen. nije ništa drugo do zakon koji je prekoračen. str. sem preokre­ nuta u naličje kazne. a da to niko ne zna. i koja čini da ona izmiču svakoj unutrašnjosti. kada ga ne bismo izazivali. Slobode koje sebi dopuštamo ne mogu da prekinu zakon. možemo da verujemo da se odvajamo od njega i da njegovu primenu posmatramo spolja. Zakon isto tako otvara prostor prestupa. kada bi kazna mogla biti izazvana samom voljom onih koji krše zakon. U prvom od ova dva roma­ na. uvek prepušta privlačenju koje dolazi od suštinske povučenosti zakona. on ne postiže ništa drugo sem što ojačava zakon u nje­ govoj slabosti . koja bi ga sila ili ugled činili dostojnim poštovanja? U stvari. zakon bi imao čvrstinu spoljašnjih stvari: on bi se mogao slediti ili ne. i otvara oko njih prostor nela­ gode. pozvan. ali on se. koliko god da su velilki nered i nebriga. on se tvr­ doglavo upućuje u otvorenost jedne nevidljivosti koju nikada ne pobeđuje. kada ne bismo odlučno išli sve dalje prema spoljašnjosti. Na obe strane nevidljivosti zakona. mi ga stavljamo u opticaj. doduše. zakon je spoljašnjost koja ih obuhvata."do­ prinosimo primeni jednog javnog propisa" 5 . prestup ludo pokušava da učini da se zakon pojavi kako bi mogao da ga poštuje i da ga zaseni svojim svetlim licem. ali svakako prisiljen da prekorači mnoštvo zabranjenih pragova) izgleda potčinjen jednom nepoznatom zakonu: na nje­ govu blizinu i na njegovu odsutnost neprestano podsećaju nedozvoljena i otvorena vrata. ili ono što zakon hoće: pre nego načelo ili unutrašnji propis vladanja. jer je on sama senka gesta koji se upućuje. on je noć koja ih ograničava.u toj noćnoj lakoći koja je njegova nepobediva. on bi im stajao na raspolaganju: oni bi mogli da ga dodir­ nu i da učine da se on pojavi po njihovoj volji. kada ga ne bismo pritiskali uza 4 s zid. postupke i delà. Aminadab i Svevišnji čine diptih. 122.

slomom i. sumnjiva vlažnost. U Svevišnjem. koja bi bila zakon koji je konačno savladan. u kretanju kojim briše svoju pojedinačnu egzistenciju i izuzima je iz univezalnosti zakona. izbljuvci. kao čuvari \ kao sluge. 20 . u kojem se ne zna ko je bolesnik a ko lekar.da rasulo zahvati sve živote. zaštićena oblast ili tvrđava zla. Pa ipak. Anri Sorž je funkcioner. na dan kada su neki pokušali da potisnu za­ kon u njegovo pribežište. individue se raspadaju. to nije prava. beskonačni krici urliču kroz prste koji ih guše. ali time što ga vezuje za svoj nestanak (što u izvesnom smislu predstavlja suprotnost prestupničkoj egzis­ tenciji. konačno.da li je ono uz­ rok. već na spoljašnjost same te spoljašnjosti . moraju da predstavljaju zakon kako bi ga primenjivali i tiho mu se potčinjavali . pripadaju "kući". za razliku od "gostiju". on je prvobitni oblik z a ­ kona. čirevi. on ga prisiljava da se pokaže na tom praznom mestu koje je tek napustio. pijanstvo i pažnja. poka­ zuje njegovo savršenstvo. očajanjem i dobrovoljnim. sa krvlju. da li je to napuštanje? on je na odsustvu.SPISI točak koji deli sudbine koje se ne mogu odgon­ etnuti ili neispisane listove. u svojoj dosadnoj sličnosti. sa jednoličnošću mesta na kojem su već bili. i brižnost zakona prema onima na koje se on primenjuje.na zabo­ rav koji je dublji od svih drugih zaborava. on "obavezuje"zakon. spoljašnjost zako­ na tako je nepristupačna da smo. utvrđena i zavedena smrt. Sorž ("brižnost" zakona: brižnost koja se oseća u odnosu prema zakonu. ali u dosluhu sa upravom. koja više nije razvrstavajuća vladavina matičnih knjiga. kada napušta državnu službu. on veliča taj zakon. kada želimo da je pobedimo i da u nju prodremo osuđeni ne na kaznu. sve se preliva: vladaju vode koje nadolaze. ne zna se čak ni to nisu li oni gosti koji su postali sluge. svakako sićušan. sam zakon (u izvesnom smis­ lu. on više nije ništa drugo do sam zakon. uzvišenje gornjeg sprata. čak i ako. kakva je Buksova ili Dortova). bez dopuštenja. i pogotovo ako oni hoće da mu umaknu). već poremećena. u odeljenju za matične poslove. smrću. san i nezasita delatnost. ali na koji niko nije imao pris­ tupa. Pregrade su srušene. oni su ujedno revnost i nebriga. fatalnim nestajanjem u spoljašnjosti: jer. Ali. svakako. on je samo jedan točak. koja mu prećutno obezbeđuje tu suštinsku doko­ licu). jer preobražava svako rođenje u arhivu. i koji. već bezoblično gomilanje leševa. znojava tela ras­ tapaju se u zidovima. prema tome. u tom neobičnom organizmu koji od pojedinačnih eg­ zistencija čini instituciju. Kada je reč ο "posluzi" . blizanačka figura zlobe i brižnosti: ono u čemu se skrivaju skrivanje i ono što ga pokazuje. u kojoj je trebalo da uredi egzistencije dru­ gih. zarazna. i da smrt uspostavi svoju vladavinu. anonimna vladavina epi­ demije. on napušta svoj zadatak (ali. gornji sprat iz Aminadaba. i sa nasiljem. u svojoj potpunoj jednakosti sa dru­ gim spratovima) jeste taj koji se pokazuje u svo­ joj suštinskoj skrivenosti. sa rezignacijom. naprotiv. i produžava to odsustvo. ko je čuvar a ko žrtva. to povlačenje dovoljno je . Sorž se ne stavlja izvan zakona.niko ne zna kome oni služe (za­ konu kuće ili volji gostiju). sa kojeg je poziv došao i sa kojeg padaju anonimni recepti. zapo­ slen je u opštini. u isti mah. šta je zatvor a šta bolnica. oni su se sreli. služi mu. pa čak ni oni sami. da li učinak? .ο onima koji. eksudati.

žena koja neobično liči na njegovu sestru prepoznaje. srećna praznina slušanja. sa­ mim iznošenjem tog jezika u spoljašnjost njegovog ćutanja. lice zakona odvraća se i povlači u senku. i svaki od njegovih oblika biće još samo metamorfoza tog umiranja koje se nikada ne završava.sa pretečom i kukavnom majkom kao što je to Klitemnestra. Euridika i Sirene Čim ga pogledamo.Sorž je potčinjeni Orest. praznina pažnje. u odsutnu odsutnost.to je prošlost njegovih sopstvenih poduhva­ ta. na ovaj izazov zakon može da odgovori jedino svojim sopstvenim povlačenjem: ne time što bi se zatvorio u još dublje ćutanje. da organizuje neku drugu policiju. taj jezik nema da kaže ništa više do ono "Ja govorim. Onaj ko protiv zakona hoće da osnuje neki novi poredak. Pod preuzetom maskom grčke tragedije . One su sve od pevanja. požari i ubistva mogu doći na mesto najceremonijalnijeg poretka. pa ipak. ali koji. Orest koji brine da umakne zakonu kako bi mu se bolje potčinio. Zakon se. Ali. On koji se zainatio da živi u kužnoj četvrti isto tako je onaj bog koji prihvata da umre među ljudima. Opčinjenost se ne rađa iz njihovog sadašnjeg pe­ vanja već iz onoga što se to pevanje obavezuje da će biti. ostavlja obećanje za­ kona praznim. udubljenje među talasima. samo obećanje nekog budućeg pevanja prožima njihovu melodiju. šta radi zakon? I kada g a . poredak zakona bićesuvereniji nego ikada. on. preobraženih za budućnost u pesmu:"Mi znamo zla. sa sestrom pomamnom u žalosti.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ali. Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa koji privlači. optužuje i ismeva. budućnošću onoga što upravo kažu. pevanje je samo privlačnost pevanja. već zbog toga što on ostaje u svojoj identičnoj nepokretnosti. ono što sirene obećavaju da će pevati Uliksu. oslobađajući tišinu koju para najdu­ blji krik: gde jë zakon. imenuje. uvek će kod njega naići samo na ćutljiv i neodređeno ljubazan prijem. špilja otvorena među stenama. potkazuje. zapravo. poziva na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: ni­ kakva prisutnost ne svetluca u njihovim besmrtnim recima. belina žala. pošto mu to ne uspeva. u bezobličnu prisutnost praznine i u nemi užas te prisutnosti. možda je ta smrt Boga suprotnost smrti (grdoba neke mlohave i ljigave stvari koja večito podrhtava). u novoj metamorfozi ili u novom prodiranju u sopstveni identitet. koji se održava u beskonačno. ne menja: on je jednom zauvek sišao u grob. da ustanovi neku drugu državu. sa svemoćnim i podmuklim očuhom . nailazimo na pevanje koje nije ništa više do smrtonosno obećanje nekog budućeg pevanja. Sirene ne zavode toliko onim što daju da se čuje. sada ja govorim" koje pripada zakonu. jer on sada obuhvata i ono što hoće da ga pore­ meti. već onim što sija u daljini njihovih reči. a gest koji se pruža da bije ubio najzad oslobađa njen jezik. Prosta srebrnkasta brazda u moru. pretvara se u stvar koja se ne može imenovati. Ponuđeno kao naprazno. sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli ljudima Argosa i Troje". vlasnik svih imena. sa poginulim ocem. Možemo se baciti u otvorenu prazninu: mogu se kovati zavere i praviti sabotaže. šta su one u samom svom biću ako ne čisti zov. čim hoćemo da čujemo njegove reči. Ali. ali ono j u ­ naku ne obećava ništa drugo do kopiju onoga 2 1 .

Ono laže. L'espace littéraire. jer će kroz smrt pevanje moći da se uzdigne i da u beskonačno priča pustolovine junaka. za Orfeja. u kojem upravo pesma može da se pojavi. Orfej je uspeo da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na putu povratka. na nestalnom pragu smrti. treba da prođemo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili da živimo i. u stvari. pre. prema tome. to je. jer junak nije umeo da se odupre moći čarolije koju ona ima. da bi se rodila priča koja neće umreti. 174-184. puštajući da u senci iščezne nevidljivo lice. jadikovka koja neće imati kraja. na svetlost dana. pokušava d a j e dovede. Postoje priče koje su posvećene. vezanih članaka na rukama i nogama. treba da pobedimo svaku želju lukavstvom koje vrši nasilje nad samim sobom. bio je obuzet zabranjenom željom i oslobodio se svojim sopstvenim rukama. ona je bliska rođaka Sirena: kao što ove pevaju samo budućnost jednog pevanja. u samom trenutku kada se odvratilo i ponovo ušlo u noć: himna svetlosti bez imena i mesta. Tada se za jednog kao i za onog drugog oslobodio glas: za Uliksa. sliku. Ali moguće je da ispod Uliksove pobedničke pripovesti nečujno vlada jadikovka što nije bolje i duže slušao. ali u podnožju jarbola. propatio. u sred noći. Ovde. Pa ipak. Orfej nije video Euridikino lice u kretanju koje ga odvlači i čini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra sučelice. kao što je Uliks pustio da pevanje koje nije čuo nestane u talasima. jer ona mora da bude dozvana iz senke melodijom jednog pevanja koje je sposobno da zavede i da uspava smrt. radi­ je. 22 . To obećanje lažno je i istinito u isti mah. Orfejevom pogledu: tom pogledu koji. treba da slušamo. ali od nje zadržava jedino ništavilo. čarolije čija će najjadnija žrtva biti ona sama. Preko puta je Euridikin lik. str. Ona je naizgled sas­ vim suprotna. i da se konačno nađemo s one strane pevanja. po­ gled pripovedača na taj pogled. sa njegovim spasen­ jem. jer će se svi oni koji se prepuste zavođenju i uprave svoje lađe prema žalu sresti samo sa smrću. nepristupačno lice. što nije zaronio bliže prekrasnom gla­ su u kojem je pevanje možda trebalo da se dovrši. A taj pogled ili. ili ne manje neosetljiv nego njegovi 6 mornari. u preneraženosti koja Upor. polazi da traži odbeglu prisutnost. treba da zapušimo uši. Ova dva lika dubinski se prepliću u Blanšoovom delu 6 . Le livre à venir. Ali ono govori istinu. oslobađa čudesnu moć privlačnosti: on je taj koji.treba da se odreknemo njegovog slušanja. ništa drugo sem onoga što on sam jeste. tako i Euridika daje da se vidi samo obećanje jednog lica. on je u jednoj osobi bio junak kao i njegova posada. on je svojim očima video otvoren pogled smrti. u magnovenju. trebalo je da bude isto tako oko­ van kao i Uliks. 9-17. to čisto pevanje .SPISI što je on doživeo. Pa ipak. str. to je apsolutni gubitak. kao Smrtna presuda. A ispod Orfejevog jadikovanja probija blaženstvo što je video. kao da smo prošli živi kroz smrt da bismo je povratili u nekom drugom jeziku. moguća priča ο čudesnoj pustolovini. čini da se pojavi jedna druga žena. međutim. da podnesemo svaku patnju ostajući na pragu ponora koji privlači.tako čisto da ne kaže ništa sem svog uništavajućeg povlačenja . ili. saznao. "najstrašniji pogled koji se jednom živom biću može uputiti". počeli da pevamo.

ali na način koji podseća na pravednost kada je ona izručena svim negativnim pogubnostima" 7 . u trenutku kada se povlačenje željenog lica jedva ocrtava. jedan zakon bez boga. u začaranoj nepokretnosti kojom one vezuju one koji ih slušaju? dvojnik na razdaljini. jedna spoljašnjost dubi ono mesto na kojem je unutrašnjost navikla da nađe svoje sklonište i mogućnost tog skloništa: iskrsava jedan oblik . čija je sva zavodljivost u praznini koju one otvaraju. Orfejev pogled dobio je ubilačku moć koja je pevala u glasu sirena. lična zamenica bez lica. Isto tako. Ali iza nje. koja dolazi da se ponudi u nemogućem i srećnom povratku. izlišno. blisko prisustvo. kada se u preplitanju žamora jedva razabire čvrstina usam­ ljenog glasa. za čitavu večnost". koji ga prazni i deli na dva blizanačka ali nepodudarna lika. pošto odbija pre nego što privlači. i čini da se pored nje . koji je uvek skriven. 23 . on je pro­ nalazi bez teškoća. Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. ima nešto poput blagog i nasilnog kretanja koje prodire u unutrašnjost. to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida. str. i koji će joj konačno staviti gip­ sanu masku. izvrćući je.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI je već zatočenička. i od koje on hoće da je otrgne. 68-69.pojavi pozadinski lik jednog pratioca. nije nepopustljiva i mračna boginja. i koji nje­ govom govoru suprotstavlja jednu reč koja je na nerazlučiv način odjek i poricanje. neka vrsta bezoblične i uporne anonimnosti . Taj glas koji"peva naprazno". "ravnodušan i neutralan. koje. to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću.manje nego oblik. U trenutku kada je unutrašnjost privučena izvan sebe same. suprotno svakom očekivanju. Pratilac bi tada bio privlačnost na vrhuncu skrivanja: privlačnost koja je skrivena jer se daje kao čisto. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti. u kojoj se može posmatrati'Ono što je živo. i koji daje da se tako malo toga čuje.koji subjekta lišava njego­ vog prostog identiteta. neko drugi koji je onaj isti. nije li to bilo naprosto to gluvo prisustvo koje pritiska u senci svog neizbežnog narastanja? Prazna spoljašnjost privlačnosti možda je jedno i isto sa sasvim bliskom spoljašnjošću dvo­ jnika. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo.ili ispod nje . već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja. tvrdoglavo. neko lice bez izraza i bez očiju. nije li to glas sirena. ali koji se nameće sa očiglednošću koja nikad ne popušta. već čisti glas. kao neki suvišni oblik. da se čini kao da je lišen sebe samoga: pravedan. kao neku suviše blisku Euridiku. koji ga lišava nje­ govog neposrednog prava da kaže "ja". pripovedač iz Željenog trenutka dolazi da traži Juditu na zabranjenom mestu na kojem je ona zatvorena. pošto je treba Pratilac Od prvih znakova privlačnosti. 7 Le moment voulu. izbacuje tu unutrašnjost iz nje same. sličnost koja se isprečuje. Da li u toj pocepanosti i u toj vezi tajno počiva načelo privlačnosti? U tre­ nutku kada mislimo da nas nepristupačna daljina izvodi izvan nas. za­ tvoren u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako potpuno oslobađa svih svojih suvišnih divota. figura koja je čuva. licem u lice. privlačnost koja je isto tako skrivena.

biće zadugo ta smrt. najbliže i najdalje. zakon koji je očigledan ali koji je nevidljiv kao zakon. inercija koja sputava. san koji preti da obuhvati svaku budnost?Tek stoje ušao u kuću u koju g a j e privukao jedan ovlašan gest. što nije pitao njega. pa ipak. jer nam bez prestanka preti da nas usiše i pomeša sa sobom u konfuziju bez mere. u tom svetu u kojem vlaga prokapava. u jednoj noći koja se spaja sa danom koji izbija. i beskonačno će zvučati među Soržovim prstima. urličući. koje je po svoj prilici povređeno. dok je bilo dovoljno da se prepusti silaženju. Nevidljiv i ćutljiv kad god Toma govori sa trećim licima. Z b o g toga pratilac istovremeno važi kao zahtev na koji nikada ne možemo da odgovorimo i kao teret od kojeg bismo hteli da se oslobodimo. ističući svoje pravo da govori. u Soržovoj sobi. izvanjski u odnosu na pore­ dak grada. kada je. i ono. prisan je bez zadrške. sa krikom koji je istovremeno osporava i tvrdi. Dom se ponovo pojavljuje kao onaj koji čuva. njegov hropac ječi kroz čitavu kuću i. Toma konačno ušao u kuću. u kojem voda odasvud nadolazi. i sam Tomin jezik počinje da govori bez njega. on je onaj Nižnji. što je rasipao svoju revnost na pokušaje da se probije do viših spratova. u poslednjem prestupu. ili je samo sluga? On se zove Dom. Pratilac je takođe. i nije li ono što izgleda kao njegova glupost samo nemo iščekivanje pi­ tanja? Da li je on vodič ili zatvorenik? Pripada li on nepristupačnim silama koje vladaju kućom. sama smrt koja je rasejana kroz život. i sama Dortova put. on je večiti sused. Ne poznaje li on tajne ove kuće bolje nego bilo ko drugi. njegova groznica i njegov znoj probi­ jaju kroz pregradni zid i prave mrlju sa druge strane. Kad naposletku umire. zadržava nešto poput "odsjaja neke stare lepote". široke je ruke kada se poverava. Ova figura preokreće se u beskonačno. stran zakonu. njega predstavlja Dort. na nerazlučiv način. Soržova put. da li je pratilac nepriznati vodič. on ubrzo sasvim iščezava. on se nalazi u napasnoj blizini. Pre svega. kao što će to nadmoćno tvrditi na kraju romana. za njega smo neotklonjivo vezani jednom bliskošću koju je teško podneti . da sa njim pronađemo neku vezu koja neće biti ta odsutnost veze kojom smo vezani za njega prema obliku odsutnosti. kako izgleda. ili tvrdi da čuva. u skladu sa značenjem naslova. Čitav jezik se iskreće i. njegov kašalj prolazi kroz vrata i kroz zidove. on je bolest u nepripitomljenom stanju. iznad te praznine koja ostavlja. Bez sumnje se u tom kretanju kojim se jezik okreće oko sebe najtačnije pokazuje suština ne- 24 . kada se Dom služi prvim licem. koji nema lica. nje­ gove kosti. je­ dan dvosmislen pogled. I.SPISI odmaknuti od sebe. nasuprot Svevišnjem. kada misli da je našao lice i glas koje je tražio. njegov krik prolazi kroz šaku koja ga guši. brazdu svoje vidljive odsutnosti. i da govori za njega. trebalo bi da mu se još više približimo. kada se sa njim postupa kao sa slugom. da nije mrtav. ili je on samo masa koja pritiska. njegovo telo.pa ipak. Toma dobija čudnog dvo­ jnika (da li je on taj koga je. ali iznenada. čovek "odozdo". koji je bio tu da odgovori. uprkos grubim greškama. samo je obris lika koji je istetoviran na njegovom sopstvenom liku. prisutan je umnogostručenom i neiscrpnom prisutnošću. u Svevišnjem. Dom govori. "Gospod dao"?): njegovo lice. kako seTomin glas guši. zakon i reč: Toma je pogrešio stoje bio tako maloveran.

između pripovedača i nerazdruživog pratioca koji ga ne prati. razrešujućije. u svom beskonačnom od­ vijanju. kao što razdvaja ono Ja koje govori od onoga On koje to Ja u svom govorenom biću jeste. i pokazuje. On otvara jedan neutralni prostor. već bezimena granica u koju jezik udara. On stvarno nije privilegovani sagovornik. I onda kada ta egzistencija osporava sebe samu. u kojem iskustvo može da otpočine. oni su snažno vezani jednim stalnim ispitivanjem (opišite ono što vidite. da li sada pišete?) i neprekinutim govorom koji pokazuje nemogućnost da se odgovori. Z b o g toga onaj ko kaže Ja mora neprestano da mu se približava. koje ih razvlašćuje. ovde se nalazimo jako daleko od onog iskustva u kojem neki imaju običaj da se izgube da bi se ponovo pronašli. duž te tanke linije koja ih razdvaja. Njih ne vezuje nikakav ugovor. ali kako bi se vratio kao identičan sa sobom. koje je spoljašnjost svake reči i svakog pisanja. prvobitni. svetlucanje. da bi se na kraju sreo s tim pratiocem koji ga ne prati. pa ipak. i što se nalazi iznad svake ćutnje: neprekinuto žuborenje jezika. istog govora koji kazuje nešto drugo. Kretanje privlačnosti i povlačenje pratioca otkrivaju ono što prethodi svakoj reči. ona zbog toga ne prestaje da bude sklonište. i koje čini da se oni pojave. iz kojeg može da dođe svaki ob­ javljeni govor. U kretanju koje joj je svojstveno. jer. on nema veze sa tim Ja. ćutanje je nečujni. koja širi jedno mesto lišeno mesta. Ali u iskustvu spoljašnjosti ne radi se ο tome. ona je pre bezmerna dubina u kojoj jezik ne prestaje da se gubi. kada se udubljuje u rad svoje sopstvene negativnosti da bi se beskonačno povlačila u jedan dan bez svetlosti. njihovo trenutno iskričavo nestajanje. on tako dolazi najbliže on­ ome Ja koje govori u prvom licu. on je od njega odvojen bezmernom daljinom. to je neki on bez lica i bez pogleda. njihovo Ni jedno ni drugo Uprkos mnogim sličnostima. u saglasnosti sa oblikom iskustva. oslobađa prostor jednog neutralnog jezika. Ali ta granica u sebi nema ničega pozitivnog. neki drugi subjekt koji govori. Taj jezik se ne razrešava ni u kojem ćutanju: svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez šavova. prekomerni dah. u jednu čistotu bez imena. Taj jezik niko ne govori: svaki subjekt u njemu ocrtava samo gramatički nabor. u kojem nijedna egzistencija ne može da se ukoreni: još od Malarmea je poznato 25 . kojeg stavlja u red svoje sopstvene noći.sa pozitivnošću egzistencije. nameće im svoj zakon. u jednu vidljivost koja je oslobođena svakog oblika. i čije reči i rečenice on preuzima u jednu prazninu koja nema granica: pa ipak. u jednu noć bez senke.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI popustljivog pratioca. u tom udubljenju koje možda nije ništa više do nezadrživo osipanje lica koje govori. on može da vidi samo kroz jezik nekog drugoga. sa kojom uspostavlja tegobnu vezu. mistika nastoji da se spoji pa makar morala proći i kroz noć . d a j e pokaže. taloži se čitava priča. Z a ­ kon jedne Reči pruža to sklonište podjednako kao i otvoreno prostranstvo ćutanja. kao eho nekog drugog govora koji kazuje isto."Onaj koji me nije pratio" nema imena (i želi da se održi u toj suštinskoj anonimnos­ ti). dok je reč gospodstvo koje ima moć da se uzdrži u privremenosti ćutanja. Kao da se u tom povlačenju. ili da bi sa njim uspostavio vezu koja je dovoljno pozi­ tivna da bi mogao.

on se otvara jedino u čistoti iščekivanja. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja. pošto se nalaze sasvim spolja. sada se zna da je biće jezika vidlji­ vo brisanje onoga ko govori: "time što bih rekao da čujem ove reči ne bih sebi razjasnio opasnu neobičnost mojih odnosa sa njima. njihovog mogućeg ponovnog početka: takvo je pitanje. taj­ na nema dubine. mešati niti sa rasejanošću ra­ zonode niti sa snom. One ne gov­ ore. Celui qui ne m'accompagnait pas. isto tako se verovalo da u toj suverenosti on ima moć da učini da se pojavi vidljivo i večno telo istine. u kojem bi budnost bila uspa­ vana. sjajno i neposredno. koja je prividno skrivenija i još više unutrašnja od reči savesti. U svakoj od svojih reči. Ali. one su. na poslednjim stranicama Onoga koji me nije pra­ tio. to ne govori. i koje sebi nikada ne obećava neki odmor kao nadoknadu.u Svevišnjem. da je vredan pod­ jednako kao buduća veza u reči koja je data. Pa ipak.. i kao čista otvorenost prema jednom danu koji još nije došao. Iščekivanje ne može da iščekuje sebe samo na svršetku svoje sopstvene prošlosti. pojavljivanje osmeha. i kao 8 pamćenje i priča. lišene prisnosti. one nisu unutrašnje. ο literaturi. Samo iščekivanje nije usmereno ni prema čemu: jer. koje je najzad vedro. tako svetio. koje Toma postavlja na kraju Aminadaba. str. Njega ne sabira pamćenje. ο govoru. U tom smislu. 26 . jezik se zaista usmerava prema sadržajima koji mu prethode. čisto rasprskavanje praznog obećanja . međutim. prvi do­ dir sa recima potonjeg ponovnog početka na kraju Poslednjeg čoveka. već zaborav. u tom žamorećem prostoru ona ne nalaze toliko svoj cilj koliko mesto. ali ovde. ali koji konačno nosi jedno neizgovoreno ime. koji je bez lica. tako jutarnje da se ono pre može sh­ vatiti kao otpust noći. spoljašnjost je prazna. ono se ne može obuh­ vatiti nikakvom unutrašnjošću. naprotiv. da se ushićuje svojom strpljivošću."sada ja govorim" . verovalo se da njegova suština leži u ob­ liku reči ili u dahu koji ih oživljava. ono ima izdržljivost jednog kretanja koje nema svršetka.SPISI da reč jeste objavljeno nepostojanje onoga što ona označava. koja mu nikada nije nedostajala. i ako se drži u najvećoj blizini svog bića."8 Upravo u tu anonimnost jezika koji je oslobođen i koji gleda na svoju sopstvenu lišenost granice vode iskustva koja je ispričao Blanšo. u trenutku kada se čini da mu je svaka reč oduzeta. ili. 136-137. ono samim tim nije rezignirana nepokretnost. to je oduvek bilo rečeno. Jezik se tada otkriva kao oslobođen od svih starih mitova u kojima se oblikovala naša svest ο recima. jezik je samo bezoblični žamor i žuborenje. niti da se jednom zauvek os­ loni na hrabrost. on je sačinjen od bdenja koje je tako budno. svaki od njegovih najmanjih delića pada u nepovratnu spoljašnjost. a ono što one označavaju upliće me u tu spoljašnjost svake reči.. verovalo se da je on proročanstvo i istorija. pa ipak. D u g o se verovalo da jezik gospodari vremenom. ili još. ono što se ponavlja jeste prazni­ na ponavljanja. ali u samom svom biću. zbog toga on čini jedno i isto sa osipan­ jem vremena. predmet koji bi ga ispunio mogao bi samo da ga izbriše. bez geografije. a njegova snaga leži u skrivanju.Taj zaborav ne treba.

u toj sivoj neu­ tralnosti koja čini suštinski oklop svakog bića. Sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević Naslov izvornika: "La pensée du dehors". nikada ne postavlja granicu polazeći od koje bi se konačno ocrtala istina. on povezuje ili. za njega je bilo apsolutno pogubno to što je Epimenid Krićanin tvrdio da svi Krićani lažu: povezanost ovog govora sa samim sobom razrešavala ga je od svake moguće istine. suviše čudan i suviše blizak da ne bi odmah bio odbijen čistotom iščekivanja. nije dato preteče obećanje njenog sopstvenog iščeznuća. Orfejev ubilački zaborav. to je taj glas koji je tako tanan. Kada se jezik definisao kao mesto istine i kao veza vremena. ne oblik kojim on to kaže). čim je utvrđen. u toj moći skrivanja koja briše svako određeno značenje i samo postojanje onoga ko govori. i pažnja prema on­ ome što bi bilo najtemeljnije staro (pošto u svojoj osnovi iščekivanje nije prestalo da iščekuje). pušta da se vide. to povlačenje koje je tako neprimetno. i koja tako oslobađa prostor slike. bez veze sličnosti ili kontinuiteta sa bilo čim (novost iščekivanja koje se i samo pruža izvan sebe. pre. jezik nije ni istina ni vreme. ni­ kada se ne ustaljuje u neku nepokretnu i dokučivu pozitivnost. već uvek rasuti ob­ lik spoljašnjosti. n° 229. i tako posvećen neposrednosti zaborava. jun 1966. ni večnost ni čovek. svakog lica. str. Ali.zakasneli na­ por izvora.njihov trenutni dodir koji se održava u bezmernom prostoru. jutarnje osipanje smrti. ta slabost u srži svake stvari i oko svake stvari. i koje je oslobođeno od svake prošlosti). ako se jezik otkriva kao uzajamna prozirnost izvora i smrti. i uvek iznova započeta spoljašnjost smrti. A ono što jezik jeste (ne ono što on hoće da kaže. U svom iščekujućem i zaboravnom biću.iščekivanje koje je tako zaoštreno da briše svako pojedinačno lice koje može da mu se ponu­ di. Uliksovo okovano iščekivanje. ne postoji ni jedna egzistencija kojoj. izvor ima prozirnost onoga što je bez kraja. u bljesku njihovog beskonačnog njihanja. neki oblik je istovremeno suviše star i suviše nov.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI zaborav je iščekivanje koje je dovedeno do kra­ jnosti . ako je stvarno ona ta koju jezik pažljivo prihvata. ako je zaborav. 27 . Čista spoljašnjost izvora. Oni se odmah preokreću jedno u drugo. smrt se beskonačno otvara prema ponavljanju početka. Critique. to je samo biće jezika. iz­ vor i smrt . njegovog budućeg pojavljivanja. nosi prema svetlu.dan i noć u isti mah . U zaboravu se iščekivanje održava kao iščekivanje: napregnuta pažnja prema onome što bi bilo radikalno novo. ono što on jeste u svome biću. koja je sva u jednoj i istoj neu­ tralnoj jasnoći . koji je suštinski za jezik. kroz samo tvrđenje onoga Ja govorim. 523-546.

sa svoje strane. u srednjem veku postojao hijerarhijski sistem mestâ: mesta svetih i mesta profanih. i zauzvrat. naprotiv. naših teorija. epohi bliskog i dalekog. Sadašnja epoha verovatno je možda više epoha prostora. urbanih mesta i selišta (svakako namenjenih stvarnom životu ljudi). 29 . može se reći. nije reč ο tome da se porekne vreme. ima istoriju. u časopisu Architecture. već kao mreža koja vezuje tačke i koja stvara sopstveni nered. * Ovaj tekst predstavlja osnovu za predavanje koje je Mišel Fuko održao 14. u jednom krajnje grubom ocrtavanju te istorije prostora. u zapadnom iskustvu. naših sistema nije neka novost. razlikovalo od zemaljskog. podrazumevajući i jedno i drugo. Nalazimo se u času u kome je svet na kušnji. u okviru ciklusa Cercle d'études architecturale. Valja u međuvremenu napomenuti da prostor koji se sada pomalja na obzorju naših briga. taloženja prošlosti. Moglo bi se možda reći da se izvesni ideološki sukobi koji pobuđuju rasprave današnjice odvijaju između pobožnih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika pro­ stora. mesta otvorenih i nebranjenih. i koji iskrsava kao jedna vrsta konfiguracije. sučeljavanje. oktobra 1984. verujem. nebesko mesto se pak. uistinu. Strukturalizam. Sva ta hijerarhija. u kosmološkoj teoriji. marta 1967. postojala su nadnebeska mesta sučeljena mestu nebeskom. godine u Tunisu. ta sučeljenost. hlađenja koja prête svetu. to je izvestan način da se razmotri ono što se zove vremenom i ono što se zove istorijom. viška mrtvih. Mi smo u veku istovremenog. Paris: Gallimar (prim. temâ krize i ciklusa. Tekst je prvi put objavljen nekoliko meseci posle njegove smrti. mesta štićenih. to prožimanje mestâ činili su ono što bi se krajnje uopšteno moglo nazvati srednjovekovnim prostorom: prostorom i lokalizacijom. i nije mogućno prenebregnuti sudbinsku ukrštenost vremena sa prostorom. jeste na­ por da se ustanovi. ili ono što je objedinjeno pod tim poprilično uopštenim nazivom. a potom je uvršten i u kritičko četvorotomno izdanje njegovih radova Dits et écrits. U drugom z a konu termodinamike devetnaesti vek pronašao je suštastvo svojih mitskih izvora. i mesta g d e su one. Continué. istorija temâ razvoja i stagnacije. ne toliko kao jedan veliki život koji se razvija tokom vremena. susednog. Movement. raštrkanog. Može se reći da je. mi smo u epohi naporednog. sâm prostor.DRUGA ΜΕSTA* Velika napast koja je opsedala XIX vek bila je. bilo je mesta u koja su se stvari smeštale dospevši tamo nasilno. između elemenata koji su to­ kom vremena bili razdvojeni. jedan skup odnosa koji se predočava kao slaganje. bez njegove autorizacije. našle svoje utočište i prirodni počinak. ur.).

kretanja. ali izgleda da još uvek nismo dospeli do jedne praktične desakralizacije prostora. oni se mogu opisati kao ni­ zovi. lokalizaciju je zamenilo prostiranje. stabla. Raspoređivanje se može odrediti odnosima bliskosti između tačaka ili elemenata: formalno. proizašlih nasumično (kao što je kretanje automobila ili ponajpre zvukova koji se prenose telefonskim linijama). problem smeštanja i premeštanja postavlja se povodom ljudi u domenu demografije. u ovoj ili onoj situaciji. između prostora dokolice i prostora rada.SPISI Ovaj prostor lokalizacije otpočinje sa Galilejem. U svakom slučaju. u zavisnosti od cilja ka kojem se teži. da se Zemlja okreće oko Sunca. da odmorište neke stvari nije ništa do beskonačno usporeno kretanje. Bašlarovo veličanstveno delo. položaj elemenata. No. sve su one potaknute zarad jedne prikrivene sakralizacije. između porodičnog i društvenog prostora.problem koji je svakako od prvorazrednog značaja . kakvoj vrsti pohranjivanja. već. I moguće je da našim životima ponovo upravlja određen broj protivrečja koja se ne m o g u dotaći. postoji jedna izvesna teorijska desakralizacija pro­ stora (ona kojoj je Galilejevo delo dalo podsticaj). beskrajno otvorenog. koliko vaspostavljanje jednog beskonačnog prostora. raspoređivanje dolazi na mesto prostiranja. kruženje dis­ kretnih elemenata. bez sumnje mnogo više negoli vremena. Drugim recima. Mi smo u dobu u kojem nam se prostor predočava u obliku odnosa raspoređivanja. naprotiv. na koje instituci­ je i praksa nemaju hrabrosti da udare. uprkos svoj mreži znanja koja dopušta da ga se odredi i formalizuje. ili ponovno otkriće. takvog da su se mesta srednjeg veka obrela u svojevrsnoj rasplinutosti. Na mnogo određeniji način. uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju. u prostoru koji je 30 . svrstanog u jednoglasnu klasu. verujem da se uznemireno­ st današnjice suštinski tiče prostora. počev od Galileja. suprotnost između javnog i privatnog prostora. dobro je poznat značaj prob­ lema raspoređivanja u savremenoj tehnologiji: pothranjivanje podataka ili pojedinačnih rezultata nekog proračuna u memoriju mašine. Svakako. između kulturnog i utilitarnog prostora. da mesto neke stvari nije ništa više nego tačka u njenom kretanju.to je takođe problem spoznaje kojim odnosima blizine. taj krajnji problem raspoređivanja čovečanstva nije jednostavni upit da bi se saznalo hoće li biti mesta za čoveka na svetu . vreme se verovatno predočava jedino još kao jedna od igara mogućih rasporeda između elemenata rasutih u prostoru. označavanja i razvrstavanja ljudi se mora dati prvenstvo.za razliku od vremena desakralizovanog u devetnaestom veku. obeležja ili kodova. Danas. S druge strane. opisi pojavnog naučili su nas da ne živimo u jednom homogenom i praznom prostoru. unutar jednog nasumično podeljenog skupa. sadašnji prostor možda još nije sasvim desakralizovan . jer prava sablazan Galilejevog delà nije toliko bilo otkriće. koje je zamenilo lokalizaciju. ili u klasu višeglasnog. mreže. od sedamnaestog veka naovamo. itd. suprotnosti koje podrazumevamo kao sve stoje dato: na prim­ er.

0 prostoru spoljašnjosti bih. plaža. ali na takav način da ukidaju. eteričan. pak. raspoređivanje privremenih odmorišta: kafea. ili pak naličje toga društva. jer predstavlja stvar kroz koju se prolazi. ma kako značajne za savremenu misao. budući apsolutno druga u odnosu na sva raspoređivanja koja odražavaju i ο kojima gov- 31 . opisati skup odnosa koji određuju razmeštanje prelaza. utopije su prostori koji su u svojoj suštini nestvarni. vozova (izvanredno klupko odnosa sadržano je u vozu. Naravno. dele se na dva glavna tipa. krevet itd. moglo bi se. to su. ove se analize. to je prostor visina. zatvorenih ili polu-otvorenih. hrapav. obesnažuju ili preokreću skup odnosa koje sami oblikuju i koji se u njima očituju. Prostor u kojem živimo. želeo da govorim. ili naprotiv prostor dna. blata. naših snova. rasporedi odmora. od kojih se sastoji kuća. Ovi pro­ stori koji su. Heterotopije Pre svega utopije. prostor naše primarne percepcije. na neki način. preko njihovih mreža odnosa. mi ne živimo u nekoj vrsti vakuuma. taj prostor koji nas slama i troši i sam je isto tako raznorodan. stamenit kao kamen ili kao kristal. bioskopa. to su rasporedi bez stvarnog mesta. kojim smo zave­ deni da u njega izađemo iz sebe. Mi ne živimo u unutrašnjosti kakve praznine oslikane raznolikim blještavilom. ili pak pro­ stor mračan. Mogli bi se isto tako odredi­ ti. svojevrsne utopije uprostorene posredstvom stvarnih rasporeda. mesta koja su izvan svih mesta. u unutrašnjosti u kojoj se mogu razlučiti osobe i stvari. tek. bez sumnje. povezani sa svima ostali­ ma. Na pri­ mer. No ono što me zan­ ima. spavaća soba. posegnuti za opisom tih različitih razmeštanja. Može se opisati. u svakom slučaju. no čiji se položaj ipak da stvarno odrediti. prostor koji može biti nepomičan. pomoću koje se može preći s jedne tačke na drugu. i to verovatno za sve kulture i civilizacije. pro­ stor koji teče kao izvorska voda. odraženi i odražavajući.DRUGA MESTA sav napunjen svojstvima. u potrazi za sku­ pom odnosa kojima se ona m o g u objasniti. Ipak. prostor vrhova. i koja su svojevrsni protiv-rasporedi. označeni. ona među njima koja imaju neobično svojstvo da budu povezana sa svim ostalim raspoređivanjima. Postoje takođe. mi živimo unutar jednog skupa odnosa koji određuje položaje nesvodive jedne na druge. proziran. u kojem se odvija erozija naših života. među svim ovim raspoređivanjima. svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronaći unutar kulture istovremeno kao predstavljeni. i koja je i sama sposobna da prelazi). pretrpan. preko klupka odnosa koji dopuštaju da ih se opiše. apsolutno nenadređene. Ova mesta. osporeni i preokrenuti. mesta stvarna. zbiljska. a ipak protivrečni sa ostalim raspoređivanjima. mesta čiji se obrisi naziru u svakoj ustanovi društva. našeg vremena i naše istorije. puteva. Drugačije rečeno. Utopije. u prostoru koji je možda čak obavijen fantazmom. naših strasti rastočenih u njemu samom odlikama koje su mu gotovo svojst­ vene: to je prostor lak. To su rasporedi koji stupaju u o d ­ nos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim pros­ torom ili društvom. Oni su samo društvo dovedeno do savršenstva. odnose prvenstveno na unutrašnji prostor.

izvan porodice. Što se tiče heterotopija u pravom smislu reči. Prvo načelo je da. opis. ogledalo funkcioniše kao heterotopija u značenju da. Defloracija devojke morala se dogoditi "nigde". postojala tradicija koja se zvala "voyage de noces". do sredine devetnaestog veka. da prođe kroz tu virtuelnu tačku koja se nalazi tamo. U ogledalu. te verovatno ne postoji jedan jedini oblik heterotopije koji bi bio univerzalan. da se prvi znaci muške seksualnosti ispolje "drugde". postoji nesum­ njivo svojevrstan doživljaj mešanja. i. One su konstanta svih ljudskih grupa. isto tako utopija. u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okružuje. Ali to je jednako tako heterotopija. očigledno. No ove heterotopije krize danas nestaju i bivaju zamenjene.već neka vrsta sistematskog opisa koji bi imao za predmet. starci itd. tih drugih mesta. javlja se određena vrsta heterotopije koju bih nazvao heterotopijom krize. neku vrstu povratnog dejstva. trudnice. heterotopijama koje . i u kojoj ima.zato stoje ta reč odveć rabljena . u nekoj vrsti mitskog i. u to vreme. Mogu se ipak razlučiti dva glavna tipa. het­ erotopija bez geografskih koordinata. žene tokom menstrualnog perioda. U našem društvu ove heterotopije krize lagano iščezavaju. krenuvši ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam. verujem da između utopija i ovih raspoređivanja apsolutno drugih. proučavanje. u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza površine. iznova upućujući moj pogled ka sebi samom.SPISI ore. graničenja svojstvenog ogledalu. heterotopija. tih različitih prostora. Pošav od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraća. zato što se vidim tamo. No heterotopije poprimaju. ne postoji nijedna kultura u svetu koja nije sačinjena od heterotopi­ ja. za razliku od utopija. kakvo je njihovo značenje? Mogla bi se pretpostaviti. u isto vreme. jer je nužno. vidim sebe tamo g d e nisam. iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu stakla. kao kakva senka koja daje meni samom moju vlastitu vidljivost. neću reći jedna nauka . oblike koji su veo­ ma promenljivi. ono zapravo post­ aje potpuno stvarno. takav opis bi se mogao nazvati heterotopologijom. rezervisana za pojedince koji se nalaze. tamo g d e me nema. u meri u kojoj ogledalo zaista postoji. mada su im se zadržali neki ostaci. koleži. budući da je mesto bez mesta. spram mesta koje zauzimam. u odnosu na društvo ili okolinu unutar koje žive. "čitanje" kako se danas rado veli. U društvima zvanim "primitivna". heterotopijama. ja sam tamo. kad g o d obuhvatim to mesto koje zauzimam u času kada vidim sebe u staklu. rekonstituišući se tamo g d e stvarno jesam. da bi bilo primećeno. u ogledalu. Za mlade devojke je. ta je tema drevna. ja se okrećem sebi. kako ih možemo opisati. Ogledalo je. 32 analizu. nazvaću. i potpuno nestvarno. verovatno. na koncu. Adoles­ centi. koja mi dopušta da se gledam tamo g d e sam odsutan: utopija ogledala. stvarnog nadmetanja sa prostorom u kome živimo. što će reći da sadrži povlašćena ili sveta mesta. kako mi se čini. u obliku kakav su imali u devetn­ aestom veku. voz ili hotel bili su to mesto-nigde. ili vojna obuka za dečake igrali su istu takvu ulogu. Na primer. mukla. u stanju krize. u odnosu na jedno određeno društvo.

no. zapravo. Drugo načelo u opisu heterotopija. i jedna ista heterotopija. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama. konačno. U svakom slučaju. to su. i u rečima. tik do crkve. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. jednako kao i odstupanje. prisus­ tvo. bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. s druge strane. i zato što u našem društvu. zato što. može imati različitu funkciju. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. razume se. i zatvori. jeste da. To su prihvatilišta. Mrtvi su. svaka porodica na groblju ima ponekog svog. posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore.DRUGA MESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. Ali je pretrpelo značajne promené. starost pred­ stavlja krizu. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. psihijatrijske klinike. veruje se. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. i koja nikada ne prestaje da postoji. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. to je ta blizina koje seje smrt. U zapadnoj kulturi. bezmalo nasred ulice. ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. U osnovi. smešteno u sveti prostor crkve. Naprotiv. na kraju krajeva. uz crkve. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. groblje praktično postoji oduvek. koji su. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . jedini trag našeg postojanja u svetu. budući da svaki pojedinac. blizina mrtvaka tik uz kuće. to­ kom svoje istorije. niti da telo vaskrsava. već "drugi grad". u kojem je uživanje pravilo. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. ti koji prenose bolest na žive. Groblje. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji.

Naprotiv. zato što. može imati različitu funkciju. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. Ali je pretrpelo značajne promené. veruje se. To su prihvatilišta. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja. prisus­ tvo. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. Groblje. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". no. starost pred­ stavlja krizu. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . i jedna ista heterotopija. U svakom slučaju. i zato što u našem društvu.DRUGA M ESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. na kraju krajeva. budući da svaki pojedinac. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. i u recima. ti koji prenose bolest na žive. to je ta blizina koje seje smrt. u kojem je uživanje pravilo. i koja nikada ne prestaje da postoji. bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. smešteno u sveti prostor crkve. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. jednako kao i odstupanje. i zatvori. jedini trag našeg postojanja u svetu. to­ kom svoje istorije. već "drugi grad". Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore. ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. groblje praktično postoji oduvek. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. to su. psihijatrijske klinike. Drugo načelo u opisu heterotopija. bezmalo nasred ulice. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama. zapravo. posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. blizina mrtvaka tik uz kuće. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. uz crkve. tik do crkve. jeste da. počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. niti da telo vaskrsava. neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji. svaka porodica na groblju ima ponekog svog. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. konačno. koji su. razume se. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. U zapadnoj kulturi. ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. s druge strane. U osnovi. Mrtvi su. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada.

pripadajuće našem modernitetu. budući da groblje počinje s tom čudnom heterohronijom koja je. jednim prostorom svetijim od svih ostalih. Muzeji i biblioteke su heterotopije svojstvene zapadnoj kulturi devetnaestog stoleća. najprolaznijim. na pravouglu pozornice. oljuđeni. zaštićeno od sveopšteg propadanja. to je najsitniji delić sveta i u isto vreme sveukup­ nost sveta. one takoreći otpočinju onim što se može nazvati. od početka Antike. u obliku nespojivih lokacija. nastojanje da se organizuje najzad svojevrsno neprekinuto i neograničeno sakupljanje vremena na mestu nepokretnom. to je bio ćilim u kojem je svet u svojoj ukupnosti dostigao simbolično savršenstvo. Heterotopija ima moć da na jed­ nom stvarnom mestu sučeli više prostora. muzeji i biblioteke bili izraz pojedinačnog izbora. van vremena. na dvodimenzionalni ekran. naprotiv.SPISI Treće načelo. do kraja sedamnaestog stoleća. re­ produkcija vrta. ti čudesni prazni pros­ tori smešteni na izmaku gradova. vrsta srećne i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni naši zoološki vrtovi). ideja sakupljanja svega. muzeji i biblioteke su heterotopije kod kojih vreme ne prestaje da se gomila i uspinje ka sopstvenom vrhu. jednom Četvrto načelo. želja da se zatoče na j e d ­ nom mestu sva vremena. biblioteke. imala na Istoku veoma duboka značenja. najčešće. Vrt je. ovde se može uočiti da je groblje mesto izrazito heterotopijsko. te navodna večnost u kojoj ono ipak ne prestaje da se rastače i iščezava. Ne treba zaboraviti da je bašta. Što se tiče čilima. heterohronijama. u društvima poput našeg. pak. okončanje života. sada već hiljadugodišnja tvorevina. dakle. sva razdoblja.Takva su vašarišta. sve je to. zamisao da se sačini jedno mesto za sva vremena no koje je. projektuje trodimenzionalni prostor. vezanih za akumu­ laciju vremena. veoma slojevita. svi stilovi. Heterotopije su skopčane. sa vremenom najpovršnijim. Naspram ovih heterotopija. kao što su muzeji. koje su predstavljale četiri strane sveta. više razmeštanja koja su međusobno nespojiva. izvorno. najnestalnijim. onim u obliku svetkovine. tradicionalnim vremenom. već apsolutno prolazeće. isto tako je i bioskop veoma neobična pravougla prostorija. svi oblici. ta čudesna. sa fragmentima vremena. smenjuje čitav jedan niz mesta koja su jedna drugima strana. iako su. drevni prim­ er bašte. pupku sveta na njegovoj sredini (ovde behu bazen i vodoskok). Ima ponajpre heterotopija vremena akumuliranih u beskonačnosti. heterotopija i heterohronija su organizovani i raspoređeni na relativno složen način. sva vegetacija vrta bila je oku­ pljena oko tog prostora. Uopšte uzev. oko tog svojevrsnog mikrokosmosa. To su heterotopije ne više večnujuće. za pojedinca. ideja da se sazda svojevrsna opšta arhiva. Vrt. ima heterotopija koje su povezane. Tradicio­ nalni persijski vrt bio je sveto mesto koje je imalo da objedini unutar svog pravougla četiri strane. Tako se u pozorištu. koji je bilo nalik uvali. no možda je jedan od najdrevnijih primera ovih het­ erotopija. iz čije se pozadine. po čistoj simetriji. Vrt. a ćilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. heterotopija u potpu­ nosti obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nađu u svojevrsnom potpunom prekidu sa svojim 34 . oni su bili. Zauzvrat.

svetkovine i večnog vre­ mena koje se akumulira. kr­ iju čudna isključenja. uostalom. Postoje isto tako heterotopije koje su u potpunosti posvećene tim aktivnostima očišćenja. to nije ništa doli iluzija: verujete da ste ušli. svako može da uđe u neku od ovih heterotopijskih lokacija. stvaran. mogao bi se možda prepoznati u čuvenim sobama američkih "motela". postoji prisila. svaki putniknamernik imao je pravo da otvori ta Vrata. možete videti da se. one imaju ulogu da stvore jedan pro­ stor privida koji razobličava iznova svu iluzornost stvarnog sveta. Ovo nije heterotopija privida već kompenzacije. ili se pak mora podvrći obredima očišćenja. Dakle. da pruže ono čega se lišava. nikada pravi gost. i svako ko bi tuda prolazio. na primer. naprotiv. u sedamnaestom stoleću. Ne može se ući izuzev uz dozvolu ili po izvršenju izvesnog broja radnji. ženama-zmijama. načelno. Imam na umu. sva ta razmeštanja unutar kojih je ljudski život izpregrađivan. skrajnut. vreme ukida. U izvesnim slučajevima one su. Ili bolje. polu-higijenskih kao kod muslimanskih amama. u odnosu na ostatak prostora. pravo govoreći. Ima onih drugih koje su. puritanska društva koja su Englezi os- 35 . koji je danas praktično iščezao iz naše civilizacije. u trenut­ ku prvog talasa kolonizacije. uopšteno. u koje se ulazi sa automobilom i partnerom i g d e je nezakoniti seks istovremeno potpuno skriven i potpuno zaštićen. no u času kada ste unutra. da su kolibe Džerbe u izvesnom smislu srodne bib­ liotekama i muzejima. Ulazna vra­ Šesto načelo. istovreme­ no. ova dva tipa heterotopije. u Južnoj Americi. koju imaju da odigraju tokom dugog vremena sve te čuvene javne kuće. isključeni ste. i pitam se nije li tračak od ovoga prisutan i u funkcionisanju izvesnih kolonija. on beše vazda slučajni prolaznik. Ili bolje. mislim. igrale ulogu heterotopija. neobičnim predmetima. no koje. prividno čista i jednostavna otvaranja. uzasve. sela za odmor. na primer. očišćenja polu-religioznih. Uopšteno uzev. no. Heterotopije pretpostavljaju uvek je­ dan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih. ponovnim otkrivan­ jem polinežanskog života. te sobe behu takve da onaj ko bi ušao nije nikada mogao da dopre do središta porodičnog života. Peto načelo. za­ tvorom. da stvore drugi prostor. barakama. u kojem je sadržana sva istorija humanizma koja seže do svojih prapočetaka kao do kakvog velikog. gatarama. i. Nedavno je izumljena jedna nova heterotopija pro­ laznog. isto tako savršen. te da se. pod vedrim nebom. Ovaj tip heterotopije.DRUGA MESTA ili dvaput u godini. loše zamišljen i manjkav. bez da bude. ali to je isto tako vreme iznova nađeno. stupi u sobu i u njoj prenoći. na one čuvene sobe kojih je bilo na velikim farmama u Brazilu. Ili pak. na nivou opšte organizacije zemljišnog prostora. Poslednja odlika heterotopija jeste da su one. neposredovanog znanja. besprekoran i dobro uređen ko­ liko je ovaj naš u neredu. izopštava i čini prohodnim. na heterotopijsko mesto ne dospeva se dragovoljno. ili pak očišćenja očigledno čisto higijenskih. tezgama. kao kod skandinavskih sauna. jedna funkcija. približavaju jedna drugoj. što je slučaj sa kasarnom. ta nisu vodila u glavni deo kuće u kome je živela porodica. koja se ostvaruje između dva suprotna pola. polinezijska sela koja nude stanovnicima gradova tri tanušne nedelje večne i primitivne nagote. rvačima. Može biti da je uloga. naprotiv.

Continuité. i ako se pomisli. i. potom se ide na spa­ vanje. 36 . koje živi samo za sebe. shvatićete zašto brod bejaše za našu civi­ lizaciju. od javne kuće do javne kuće. Architec­ ture. posao je počinjao za sve u isto vreme. već zvono. str. n° 5. Mislim takođe na one izvanredne jezuitske kolonije koje su osnivane u Južnoj Americi: divne. potpuno uređene. to su dva ekstremna tipa heterotopije. a u ponoć. mestu bez mesta. obrazujući tako tačnu reprodukciju Hristovog znaka. octobre 1984. kad manastirsko zvono zazvoni. od mesta do mesta. špijunaža smenjuje avanturu. odigravalo se ono što se zvalo bračno buđenje. U civilizacijama bez brodova snovi usahnjuju. koje je zatvoreno u sebe i koje istovremeno pluta po beskonačnom moru te koji. obroci u podne i u šest sati. suštinski označilo svojim znakom prostor i geografiju američkog sveta. Buđenje beše utvrđeno za sve u isti čas. brodi čak do kolonija u potrazi za najskrivenijom dragocenošću njihovih vrtova. porodice su imale svaka svoju malu brvnaru duž jedne od tih dveju osa. na jednom kraju škola. apso­ lutno savršena.SPISI novali u Americi i koja behu druga mesta. naspram crkve. a policija stupa namesto gusara. 46-49. Svakidašnjicom pojedinaca upravljaše ne pištaljka. ulica koja se sa drugom ukrštala pod pravim uglom. od luke do luke. nakon svega. već i najveći izvor mašte. ο bro­ du. Lađa. Jezuiti Paragvaja osnovali su kolonije u kojima je život bio uređen do najsit­ nijih pojedinosti. oko pravouglog trga u čijoj osnovi beše crkva. počev od šesnaestog stoleća pa do naših dana. Mouvement. ne samo najveće oruđe ekonomskog razvoja (što nije predmet mog današnjeg obraćanja). u kojima je ljudsko savršenstvo bilo stvarno dostignuto. Sa francuskog preveo Pavle Milenković Naslov izvornika: "Des espaces autres". svako bacao na ispunjenje svojih dužnosti. Hrišćanstvo je. Selo je građeno prema strogom pravilu. što će reći da se. Javne kuće i kolonije. tako. tom komadu plivajućeg prostora. to je heterotopija par ex­ cellence. na drugom groblje.

možda zlo­ kobnog mogla imati. okružujući ih pažnjom i tišinom. i namećući im . jedna po jedna. kao neka srećna lutalica". voleo bih da me ona obmota i ponese daleko s onu stranu svakog mogućeg početka. oni su mi možda već kazali. beskra­ jno otvorena prozračnost. godine. Voleo bih da iza mene stoji (odavno uzevši reč i govoreći unapred sve što ću reći) jedan glas koji bi govorio ovako: "Treba nastaviti. tanka rupa. čudna greška. treba reći onoliko reči koliko ih ima. ne bih želela da mu govorim ο onom stoje u njemu britko i odlučno. uznemirenost u odnosu na ovu tranzitnu egzistenciju namenjenu da sebe izbriše.kao da bi ih iz daljine označila . morati da držim . ukoliko mu se dogodi da bude moćan . kao mirna. da je sledim. ja ću radije biti nasumice prepušten njegovom odvijanju.potajno uvučem. ali prema jednom trajanju koje nam 37 . Više negoli da uzmem reč. duboka. da se smestim. Ovoj tako zajedničkoj želji in­ stitucija odgovara na ironičan način. održana 2.u besedu koju danas treba da održim. Želja kaže:"Ja sama neželim da uđem u taj rizični poredak govora. ja ne m o g u da nas­ tavim.a da se ne mora spolja gle­ dati šta bi ona jedinstvenog. A institucija odgovara: "Ne plaši se da počneš. kao i u one koje ću. gde bi drugi odgovorili na moje očekivanje i iz koga bi se istine. možda su me doveli do praga moje priče. samo mi. volela bih da on bude sav oko mene. da mu je bilo dato počasno ali obezoružavajuće mesto. u njemu i njime.POREDAK GOVORA Pristupna beseda na Kolež de Frans. izdigle. od ulaska u igru do druge strane govora . čineći početke svečanima. opasnog. da se ponovo nađe. Želeo bih da sebe opazim kako govorim bezimen­ im glasom koji mi je već odavno prethodio: onda bi mi bilo dovoljno da frazu obložim. svi mi smo tu da ti pokažemo da je govor u zakonitom redu stvari. treba nastaviti. i da.ritualizovane forme. imala bih samo da se prepustim.kao da mi je ona dala neki znak. Kod mnogih.čudna muka. do vrata kojima se moja priča otvara. decembra 1970. u njenim međuprostorima . No možda su ova institucija i ova želja samo dve replike protivstavljene istoj uznemirenosti: nemiru u odnosu na to šta je govor u svojoj materijalnoj re­ alnosti izgovorene ili napisane stvari. Voleo bih da se . to je možda već učinjeno. činimo takvim". da se odavno bdi nad njegovom pojavom. treba ih govoriti sve dok me one ne nađu. sve dok mi ne kažu . možda godinama. treba nastaviti. mislim. postoji slična želja da se ne započinje. a da se na to ne obrati pažnja. začudilo bi me ako se ona otvore". držeći se za trenutak na oprezu. tačka njegovog mogućeg iščeznuća. Od početka nje dakle neće biti: i umesto da budem onaj od koga govor teče.to ga mi.

Od početka srednjeg veka luđak je onaj čiji govor ne teče kao kod drugih: dešava se da se nje­ gova reč uzme kao bezvredna. Najočiglednija i najbliža je zabranjeno. bez istine i važnosti. slugovanja .preko tolikih reči što im je dugogodišnja upotreba uglačala nerav­ nine.za rad koji obavljam: pretpostavljam da je u svakom društvu proizvodnja govora u isti mah kontrolisana. ne mogući njome overiti akt ili ugovor. ili pak uzeta kao reč istine. Dodao bih samo da. on je i onö stoje objekt želje. privilegovano ili isključivo pravo sub­ jekta koji govori: tu je igra tri tipa zabrana. već razdeljeno ili odbačeno. sigurno. pridaju čudnovate moći. Mislim na suprotstavljenost razuma i ludila. u sveto­ sti mise. ne mogući čak. njome omogućiti da se hieb pretvori u telo Isusovo. da bih odredio mesto . ne može bilo ko da govori ο bilo čemu. najzad. organizovana i raspoređena preko izvesnog broja procedura koje trebaju da od njega otklone moći i opasnosti. I šta je u tome čudno: budući da govor . Znamo dobro da nemamo prava sve da kažemo. dakle. U našem društvu postoji i drugi princip isključivanja: ne više zabranjeno. i budući da . daleko od toga da bude taj prozračni ili neutralni elemenat u kome se seksualnost obezoružava a politika umiruje. jedno od mesta na kojima oni os­ tvaruju. vladavina. da ne možemo ο svemu da govorimo u bilo kakvim okolnostima. do danas. moć da kaže skrivenu istinu. uzajamno jačaju i nadopunjuju. oblikujući jednu složenu rešetku koja se neprestano menja. i to premoćno. nasuprot svakom drugom. to 38 . selekcionisana. No. da prorekne budućnost. šta je toliko opasno u činjenici da ljudi gov­ ore. da izbegnu njegovu tvrdu. da. da gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem. U svakom slučaju. nerečena. ne verujući u njenu pravdu. neke od svojih najopasnijih sposobnosti. da u svoj svojoj naivnosti uvidi ono što mudrost dru­ gih ne može opaziti. procedure isključivanja. Tabu predmeta. nemir u slutnji bitaka. oblasti g d e je rešetka najčvršća. desi se da se luđaku. čime se bori. već ono za šta se. Prividno. ne osete moći i opasnosti na koje se malo misli.ο ovom istorija ne prestaje da nas uči .SPISI ne pripada. uzalud bi se govor predstav­ ljao kao beznačajan: brzo i vrlo rano zabranjeno otkriva njegovu vezu sa željom i sa moći. Zanimljivo je da je reč luđaka u Evropi vekovima bila ili neslušana. i da se njihov govor beskrajno množi? Gde je. opasnost? su oblasti seksualnosti i politike: kao da je govor. ritual okolnosti.ili možda vrlo provizornu scenu . strašnu materijalnost.nije jednostavno ono što manifestuje (ili skriva) želju.odbačena onoga trenutka kada i izrečena. isključena Evo hipoteze koju bih večeras hteo da istaknem. nemir da se pod ovom aktivnošću. gde se crna okna umnožavaju.kako nam je psiho­ analiza pokazala . rana. U društvu kakvo je naše poznate su. ili se pak u njoj dešifrovao naivan ili lukav razum.govor nije jednostavno ono što prevodi borbe ili sisteme dominacije. pobeda. Ili je padala u ništavilo . moć kojom hoćemo da se podičimo. razumniji od ra­ zuma razumnih ljudi. ipak svakodnevnom i sivom. zauzvrat. što se ukrštaju.

da bi se monstrumi lečili. da reč luđaka nema više drugu stranu podeljenog. zašto se reklo) u ovoj reči koja je ipak bila različita. dovolj­ no je. koje se. podele koje podržava čitav sistem institucija što ih i nameću i njima upravljaju. u pozorištu gde bi on istupio . još kod grčkih pesnika iz VI veka.ona nije postojala.kao svoju najveću egzaltaciju ili svoju najvišu strepnju . ako se postavi pitanje ο tome kakva je volja za istinom bila i kakva je ona koja još danas traje . Možda je rizično razmatrati suprotstavljenost is­ tinitog i lažnog kao treći sistem isključivanja. kome se svakako moralo potčiniti (pošto je vladao). Svakako da na nivou pretpostavke. na sve ovo pomisliti da bismo se zapitali da li ta podela .dovoljno je samo da ta tišina bude pozvana na uzbunu. pravi govor koga se poštovalo i plašilo. to­ lika pažnja ne dokazuje da je stara podela postala beznačajna: setimo se samo onog oklopa znanja kroz koji dešifrujemo reč. naprotiv.ili pak ako se zapitamo koji tip podele upravlja našom voljom za znanjem: onda se pred nama ocrtava nešto poput jednog sistema isključivanja (istorijski. i jednim delom čak i putem nasilja. in­ stitucionalno prinudan sistem). sluh koji sebe drži . Kako bi se ra­ zumno mogli uporediti stega istine i podele poput ove. izmenljiv. To je zasigurno istorijski nastala podela. skicu ili ostatak jednog delà. pa da podela ostane. Ludilo luđaka prepoznavalo se kroz njegove reči. ili se bar organizuju oko istorijskih kontingencija. do kraja XVIII veka.da čuje ovu reč. Nikada. ni institucionalna. a reč su mu davali samo simbolično. pomislimo samo na celu mrežu institucija koja nekom dozvoljava . Čak i ako bi se uloga lekara sastojala samo u tome da pažljivo posluša jednu najzad slobodnu reč. ni nasilna. Jer je pravi govor. unutar jed­ nog govora.nenaoružan i pomiren . a pacijentu da ponese. Ceo taj beskonačni govor luđaka pretvarao se u buku. Ali. u tom minijaturnom pror­ ezu kroz koji nam izmiče ono što govorimo. ili beznadno zadrži svoje sirote reči.za opterećenog strašnim moćima. čini opreznima.lekaru. kroz nove institucije i sa efektima koji nikako nisu isti.daleko od toga da bude izbrisana . ni izmenljiva. podele koje su na početku neograničene. nikada ih nisu sakupljali niti slušali. Sluh za govor posednut željom. upravo one su bile mesto gde se podela obavljala.drugačije važi. jedan lekar nije došao na ideju da sazna šta se reklo (kako. i prema određenom 39 .ta volja koja je prošla tolike vekove naše istorije . koje su ne samo podložne promeni već se nalaze u stanju stalnog premeštanja. ne izvršavaju bez prinude. No ako smo na nekoj drugoj lestvici. bio govor koji je neko izgovarao uz posebna prava. pored onih ο kojima sam upravo govorio.POREDAK GOVORA ili tajno uvedena razumom u striktnom smislu . još uvek se akt slušanja odvija u trajanju cenzure. ili se završava. i da smo došli dotle da reč luđaka lovimo u onom što mi sami naglašavamo. podela između istinitog i lažnog nije ni samovoljna. ali. da ona više nije ništa i nerečeno. najzad. Reklo bi se da je danas sve ovo gotovo. da nas ona. psihoanalitičaru . potrebna tišina razuma . da u njoj tražimo smisao. u pra­ vom i valorizovanom smislu reči.pošto je igrao ulogu zamaskirane istine. prema različitim linijama. Ako je odista.

ni sa tehnikama na koje se oslanja. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. Setimo se ovde. pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ jom i podrškom. kao što su sistem knjiga. Najzad. opštu formu našoj volji za znanjem. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje. sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. Sofista je izgnan. koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. Stvorila se izvesna pode­ la između Hesioda i Platona. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji. pošto odsada pravi govor nije više dragocen. prvo verifikovati pa komentarisati). Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom. kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju.SPISI ritualu. bez sumnje. biblioteka. to je bio govor koji. dvojeći istinit i lažan govor. na koji se ono vrednuje. iz ritualizovanog. i neku vrstu prisile. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. instrumentalnih ulaganja saznanja. deli i na određen način pripisuje. iskrenosti. vek kasnije. sličnom. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. svojoj formi. No evo kako. tehničkih. raspodeljuje. Međutim. Ova istorijska podela dala je. svom odnosu prema vlastitoj referenci.izvrši izvestan pritisak. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći. svom predmetu. izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi. ocrtala predmete moguće. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio. ova volja za istinom. kao i drugi siste­ mi isključivanja.ukratko u istinitom govoru. u nauci takođe . jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju.stalno govorim ο našem društvu . ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. samo simbolično. od 40 . podela je nova. kodifikovane kao predloži ili recepti. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. merenju. podložne posmatranju. istorija materijalnih. No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. željeni govor. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. ja verujem da ova volja za istinom. eventualno kao pouka. jer ona uči jed­ nakosti. ni sa domenima predmeta kojima se obraća. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta. klasiranju. prorokujući budućnost. kao što je pedagogija. hoće da na druge govore . edicija. ponekad.

deli i na određen način pripisuje. kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. ponekad. No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. podela je nova. to je bio govor koji. Najzad. od 40 . instrumentalnih ulaganja saznanja. najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio. kodifikovane kao predloži ili recepti. No evo kako. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći. eventualno kao pouka. i neku vrstu prisile. Međutim. edicija. Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. opštu formu našoj volji za znanjem. oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. svojoj formi. prorokujući budućnost. sličnom. Ova istorijska podela dala je. ni sa tehnikama na koje se oslanja. jer ona uči jed­ nakosti. tehničkih. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. svom odnosu prema vlastitoj referenci. ocrtala predmete moguće. bez sumnje. nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ j o m i podrškom. podložne posmatranju. kao što je pedagogija. hoće da na druge govore . ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju.izvrši izvestan pritisak. klasiranju. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. ja verujem da ova volja za istinom.stalno govorim o našem društvu . na koji se ono vrednuje. svom predmetu.SPISI ritualu. merenju. Stvorila se izvesna podela između Hesioda i Platona. raspodeljuje. kao i drugi siste­ mi isključivanja. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu. vek kasnije. željeni govor. samo simbolično. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta. u nauci takođe . koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. biblioteka. Sofista je izgnan. ova volja za istinom. Setimo se ovde. pošto odsada pravi govor nije više dragocen. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. dvojeći istinit i lažan govor. već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje. istorija materijalnih.ukratko u istinitom govoru. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji. sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. kao što su sistem knjiga. ni sa domenima predmeta kojima se obraća. prvo verifikovati pa komentarisati). ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. iz ritualizovanog. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. iskrenosti.

tiha i zavodlji­ vo univerzalna snaga. opravdaju u teoriji bogatstva i proizvodnje: mislim i na način kojim je jedan tako zastareo skup kao što je to krivični sistem.naravno . po­ navljaju i variraju.šta je on u stvari. One ο kojima sam do sada govorio deluju u izvesnom smislu spolja.POREDAK GOVORA XVI veka morale da traže da se zasnuju. od XIX veka. psihijatrijs­ kim znanjima: kao da je sama reč zakona u našem društvu morala da se autorizuje istinitim govorom.kao da se ovog puta radi ο ovladavanju jednom drugom dimenzijom. onaj koji odgovara na želju. zauzvrat. Pretpostavljam. A razlog za ovo leži možda u sledećem: ukoliko pravi govor u stvari više nije. u svom nužnom od­ vijanju. raspodele . predočava nam se samo jedna is­ tina. Na prvom mestu komentar. tačku po tačku. pošto sami gov­ ori obavljaju vlastitu kontrolu. A mi. ritualizovani ansambli govora koji se pripovedaju. od Ničea do Artoa i Bataja.u teoriji prava. stvari koje se jednom 41 . dimen­ zijom događaja i slučaja. medicinskim. one funkcionišu kao sistemi isključivanja. podela između ludila i ra­ zuma. sve više on pokušava da ih preuzme na sebe. ako ne želja ili moć? Istiniti govor. procedure koje većim delom predstavljaju principe klasifikacije. tekstovi. plodnost. od Grka. ne znamo za volju za istinom kao za jednu ogromnu mašineriju namenjenu isključivanju. onda ovaj pravi govor . Od tri velika sistema isključivanja koji pogađaju govor . Dva prethodna su. ne može priznati volju za istinom koja samo prelazi preko njega: a volja za istinom. u sociološkim. Svi oni koji su. jeste takva kakvu nam istina koju ona želi ne može maskirati. sve opsežnija. koji nužnost njegove forme oslobađa želje i lišava moći.zabranjena reč. u volji da se ona kaže.bez sumnje uzvišenim . Na taj način. tražio svoja veća prava .za svakodnevni rad. up­ ravo onde g d e istina pred uzima da opravda zabran­ jeno i da definiše ludost. u volji za istinom. svi oni. koja bi bila bogatstvo. psihološkim. ili onaj koji čini moć.uko­ liko ih je danas obuhvatila volja za istinom koja. i volja za istinom . Očigledno da postoji još mnogo drugih proce­ dura kontrole i ograničenja govora. a prva dva ne prestaju da bivaju sve krhkiji. Interne procedure. A. u njegovom pravcu izvođeni. ipak. sve nesigurniji . uređivanja.ja sam najduže govorio ο trećem. Mislim da se iz govora može izdvojiti jedna druga grupa. one bez sumnje sadrže onaj deo govora koji se uključuje u moć i želju. a zatim. Kao da su za nas volja za istinom i njene peripetije bile zamaskirane istinom samom. ο njoj se sigurno najmanje govori. bili prema njemu. moraju sada da nas ponude naznakama . opet. već vekovima. racionalizuju. da nema društva g d e ne postoje važni govori koji se pričaju. prema tačno određenim okolnostima. ne prestaje da jača i postoje sve dublja. da bi ih istovremeno modifikovao i zasnovao. a da u to nikako nisam siguran. kakva nam se nametnula još odavno. u našoj istoriji pokušali da ocrtaju ovu volju za istinom i da je stave u pitanje nasuprot istini. formule.

čudni kada razmotrimo njihov status. ni konstantno. vrlo distinktivne tipove govora: Odiseja se u istoj epohi pojav­ ljuje i u prevodu Berara. No uzalud ove primene menjaju -funkcija ostaje. ukratko govori koji. mase onih koji ih ponavljaju. jeste samo da najzad kaže ono što je u tišini tamo dole bilo artikulisano. kategorije date jednom za sve. ko ne uviđa da se ovde radi ο tome da se svaki put poništi jedan od termina relacije. Poznajemo ih u našem sistemu kulture: to su religiozni ili pravni tekstovi. pošto se u njima sluti nešto poput tajne ili blaga. a princip jednog razilaženja uvek je ponovo uključen u igru. pravna egzegeza se potpuno razlikuje (i to već odavno) od religioznog komentara. beskrajno. njegova stalnost. u izvesnoj meri to su i naučni tekstovi. shodno paradoksu koga on uvek menja. ponovo započinjana. njegov status govora koji se uvek može ponovo aktualizovati. No. u onom što se globalno naziva komentarom. Lirski san ο govoru koji se ponovo rađa u svakoj svojoj tački potpuno nov i nevin. Nema. među ljudima.Radikalno brisanje ovog različitog nivelisanja uvek će biti samo igra. uz beskrajna objašnjenja.bilo kakve da su tehnike koje su u pitanju. moglo bi se reći da u društvima postoji. vrlo regularno. ali kome nikada ne izmakne.jednojedino i isto književno delo može da izazove. bitna nedovršenost i bogatstvo koji mu se pridaju . uz to igra kritike koja bi do u beskraj govorila ο delu koje uopšte ne postoji. i koji se bez pres­ tanka uvek javlja u svoj svojoj svežini. preobražavaju ili govore ο njima. mnogostruki i skriveni smisao koji on dobija da bi bio posednik. i koji prođu onoga časa kada su izgovoreni. Mno­ gi značajni tekstovi se pokvare i nestanu. osećanja ili misli. jesu rečeni. ostaju rečeni i treba ih opet reći. ni apsolutno. Izvesno je da ovo razilaženje nije ni stabilno. uloga komentara . kad pomis­ lim na tu rečenicu koja ide u večnost i koju možda nisam sasvim shvatio". S jedne strane.to sve pruža otvorenu mogućnost za izricanje govora. a nika­ ko da se ukine sam odnos? Odnos koji ne prestaje da se vremenom menja.SPISI kažu pa sačuvaju. i u Džojsovom Ulisu. fundamentalnih ili stvaralačkih govora. i koje nazivamo "književnim" tekstovima. s onu stranu njihove formulacije. Za trenutak ću se ograničiti i naznačiti da. s druge strane. neka vrsta us­ postavljanja različitih nivoa među govorima: gov­ ori koji "se ispričaju" tokom dana. ono omogućava da se sačine (i to beskrajno) novi govori: položaj prvog teksta. On je dužan. sa jedne strane. koji te reči preuzimaju. da prvi 42 . komentarisana:"Kada pomislim. tumače i komentarišu. Ali. to su i oni čudni tek­ stovi. i to simultano. polazeći od stvari. odnos koji u datoj epohi dobija mnogostruke i divergentne forme. a komen­ tari ponekad dođu na prvo mesto. razilaženje između prvog i drugog teksta igra jed­ nake uloge. a zatim. Strepnja onog Žaneovog bolesnika za koga je najmanji iskaz bio kao "reč Jevanđelja" koja krije neiscrpne riznice smisla i zaslužuje da bude neprestano proganjana. gov­ orio bi kada bi nešto pročitao ili čuo. Ukratko. utopija ili strepnja. i govori koji su u početku izvesnog broja novih reči. reč po reč (no ovoga puta svečano i očekivano) onoga što on komentariše. Igra à la Borhes jednog komentara koji bi bio samo ponovno javljanje. s druge strane.

ne zadržavajući svoj smisao ili efikasnost autora kome su pripisivane svakodnevne izjave. u oblastima g d e je pripadnost jednom autoru pravilo . pesme. Ovaj princip ne važi svuda. No to nikako ne smeta činjenici da je on odista postojao.vidi se da ta pripadnost ne igra uvek istu ulogu. koji je izgovorio. vi ovde govorite ο autoru. već u događaju njego­ vog povratka. stvarni autor. Do izvesne tačke. jer je ona bila indeks istine. u stvari. tehnička uputstva koja se u anonimnosti prenose. u vrsti književnog govora. Od XVII veka ova funkcija se neprestano brisala u naučnom govoru: ona u stvari sada samo funkcioniše da bi dala ime teoremi. obliku. No. na stvarnoj priči iz koje su se rodile. čovek koji se uvlači u izanđale reči i unosi u njih svoj duh i svoj haos". koji se naravno ne shvata kao pojedinac koji govori. u vrsti naučnog govora. tražimo da au­ tor vodi računa ο jedinstvu teksta koga potpisuje: traži se da on otkrije. okolnosti ponavljanja. čvorove koherencije. dekreti ili govori kojima je potre­ ban potpisnik ali ne autor.literatura. preuzima funkciju autora: ono što on piše i što ne 43 . u to sve mora se uvesti malo reda. Smatralo se da pretpostavka od svoga autora uzima čak i naučnu vrednost. jednu tematiku koja se traži od svesti ili života autorova. Ali. on je komple­ mentaran prvom. Otvorena mno­ gostrukost i neizvesnost principom komentara bi­ vaju prenesene od onoga što bi se usudilo reći ο broju. filozofija. i počev od iste epohe.pojedinac koji piše tekst na čijem je horizontu jedino moguće delo. Autor. takvom kakvog ga kritika naknadno iznala­ zi. na njegovom horizontu možda nema ničeg drugog od onoga što je bilo i na početku: jednostavno pričanje. Autor je onaj koji uznemirujućem jeziku funkcije pruža nje­ gova jedinstva. drame ili komedije. funkcija autora nije prestala da jača: sve ove priče.za njih sada pitamo (i tražimo da nam one to kažu) otkuda dolaze. pripad­ nost jednom autoru u srednjem veku je bila neo­ phodna. koje su odmah izbrisane. ko ih je pisao. kao ognjište njihove koherencije. koje su u srednjem veku kružile kao anonimne ili približno takve . ili bar da pred sobom navede skriveni smisao koji ih prožima. možda je u izvesnoj meri fiktivno zamisliti jedan projekat. niti na stalan način: postoji svuda oko nas mnogo govora koji cirkulišu. kao jedinstvo i izvor nje­ govih značenja.bar od izvesnog vremena .već autor kao princip grupisanja govora.POREDAK GOVORA put kaže ono što je svakako već bilo rečeno i da neumorno ponavlja ono što ipak nikada nije bilo rečeno. kada je smrt došla i ostao samo zamršen gali­ matijas. Komentar štiti govor od slučaja. Sigurno bi bilo apsurdno poricati egzistenciju individuuma koji piše i pronalazi. primeru ili sin­ dromu. ali pod uslovom da se kaže taj isti tekst i da se on na neki način ispuni. nauka . Novo nije u onome što je rečeno. ili napisao jedan tekst . Verujem da postoji i drugi princip razređivanja jednog govora. snom ο skrivenom ponavljanju. Znam da će mi se reći: "Ali. ja mislim da . jednu koherenciju. čineći njegov deo: on omogućava da se kaže nešto drugo a ne sam tekst. u doživljenim iskust­ vima. maski. uklapanje u stvarno. na ličnom životu. Nepregledno penušanje komentara obav­ lja se iznutra. Zauzvrat. Radi se ο autoru. traži se od njega da ih artikuliše.

povodom iste date. istorijsko delovanje. On mora da se obrati jed­ nom planu predmetno određenom: od kraja XVII veka. zbog kojeg jedan iskaz koji pripada botani­ ci ili patologiji. i princip discipline se protivstavlja principu komentara: u disciplini. I drugi.uticaće na sva­ kodnevne izjave. takvom kakvu mu njegovo doba daje. modifikuje. Međutim. Medicina nije sastavljena iz ukupnosti svega što se može istinito reći ο bolesti.SPISI piše. Jer on sigurno može da uzburka tradiciona­ lnu predstavu ο autoru. mora da odgovori ovim uslovima. sa svoje strane.u svemu što bi mogao reći. Princip autora ograničava ovaj isti slučaj igrom identiteta koji ima oblik individualiteta i principa ja. to je ono što je potrebno za gradnju novih iska­ za. na sistem njenih bližih ili daljih sličnosti ili na mehaniku njenih fluida (te tako nije više mogao da sačuva. jedan iskaz ima da posegne za konceptu­ alnim ili tehničkim instrumentima jednog sasvim određenog tipa. a da njegov smisao i valjanost ne budu povezani sa onim koji je sebe našao u pronalazaču. prihvaćeno u svojstvu principa koheren­ cije ili sistematičnosti. drugačijim uslovima. U onome što se naziva ne naukama već "disciplinama" trebalo bi takođe uočiti princip ograničavanja. Principu autora. u jednom strožem i složenijem zahtevu nego što je čista i jednostavna istina: u svakom slučaju. potrebna je mogućnost formulisanja. sačinjene su kako od istina tako i od grešaka. upravo polazeći od nove pozicije autora on će modelovati . Dakle. pošto se disciplina definiše j e d n o m oblašću pred­ meta. za razliku od komentara. počev od XIX veka jedan iskaz nije 44 . Organizacija disciplina protivstavlja se i prin­ cipu komentara i principu autora. Ta kode relativan i pokretljiv princip. igrom pravila i definicija. da bi jedan iskaz bio tretiran kao „botanički". kao i svaka druga disciplina. Princip koji dozvoljava da se gradi. svoje simboličke vrednosti. jednu ulogu često nerazdvojivu od uloge istina. kao skicu delà. u svemu što svakog dana kaže. skupom metoda. Sva ta igra razlika propisana je funkcijom autora. [grešaka koje nisu ostaci ili strana tela. i ono što on napušta .još uzdrhtali obris svoga delà. ali prema jednoj strogoj igri. da bi postojala disciplina. što beleži čak i kao provizoran koncept. No i bez da pripadne nekoj dis­ ciplini. Komentar je ograničavao slučajnost govora igrom identiteta u formi ponavljanja i istog. on se mora odnositi na vidljivu struktu­ ru biljke. botaniku ne možemo definisati sumom svih istina koje se odnose na biljke. novih stavova. kao što je to bio slučaj u XVI veku. tehnika i instrumenata: sve ovo čini jednu vrstu anonimnog sistema na raspolaganju onome koji želi i može njime da se posluži. ili skup svojstava koje su mu pripisane u Antici). pošto bez sumn­ je postoji i nešto manje: disciplina nije suma svega što može biti istinito rečeno povodom neke stvari: to čak nije skup svega što može biti. ili pak takvom kakvu on. na primer. Ali. ono što je na početku pret­ postavljeno . već koje imaju pozitivne funkcije. Za to postoje dva razlo­ g a : prvi. u sva­ kom trenutku . botanika ili medicina. korpusom pretpostavki koje se smatraju istinitim.to nije smisao koga treba ponoviti. i to beskonačna. ima nešto više: više.

koji je ovde preuzet. u čistu i prostu lingvističku nakaznost]. on ga izvodi iz vrste. postavljao na teorijskom horizontu .to je bilo strano biologiji njegove epohe. onda. Sam Mendel konstituiše hereditarnu crtu kao apsolutno nov biološki predmet. svakako. upala ili degeneracija tkiva). Ima još nešto: da bi pripadao jednoj disciplini. svaka disciplina priznaje istinite i lažne iskaze. umesto toga. Često se postavljalo pitanje kako su botaničari i biolozi XIX veka mogli da ne vide kako je bilo tačno ono šta je Mendel govorio. Da bi mogao pripadati celini jedne dis­ cipline. 45 . i pola koji ga prenosi. dakle. Spoljašnjost jedne nauke naseljena je manje ili više no što se u to veruje: postoji.POREDAK GOVORA više medicinski. ipak. ali jeste integralni deo originalnog teksta. do pada u svakom diskursu. kao što je govorio Kangilem. on štaviše seže „van medicine" i zadobijavrednostipojedinačnefantazije ili narodne domišljatosti. čudovišta tumaraju.bar u smislu enigme . Mendel je govorio istinu. s druge strane svoga ruba. pre no što može biti izrečen kao istinit ili lažan. iskaz mora da se pripiše jednom određenom tipu teorijskog horizonta. da bi Mendel ušao u istinito i da bi se. funkcionalnom i fiziološkom (kao što su nadražaj. koji zahteva nove pojmovne instrumente. tridesetak godina pre toga. negirajući usred XIX veka biljnu * Napomena priređivača: tekst unutar uglastih zagrada izostavljen je u prevodu Eleonore Prohić. snoviđenje. a oblik im se menja sa istorij o m znanja. dospeva. neću reći u grešku. kvalitativne i supstancijalne (kao što su gušenje. imaginarne teme koje uvode i provode verovanja bez sećanja.biološkog govora.* Unutar svojih granica. u drugoj polovini XIX veka. on je mogao biti deo . on mora da bude. jedan stav treba da ispuni složene i teške zahteve. Deo teksta na koji se odnosi ova napomena preveo Pavle Milenković. Nema sumnje da je Noden pre njega postavio tezu ο tome da su hereditarne crte neupadljive. kao tema savršeno prihvaćena u XVIII veku. neposredno iskustvo. njegovi stavovi pojavili (dobrim delom) kao tačni. služio se metodama. nije integralni deo prevoda iz 1971. ona odbacuje čitavu teratologiju znanja. Međutim. proistekao iz filtriranja koje se dotad nikad nije praktikovalo. ali sazdanim n a j e d n o m drugačijem modelu. razastiranje sasvim novog plana predmeta u biologiji. i nove teorijske osnove. tople tečnosti ili tvrde materije). tako da nauka nije mogla ο njemu govoriti. Novi predmet. ali. ali on nije bio "u istinitom" svoga doba: biološki predmeti i koncepti nisu se uopšte oblikovali prema sličnim pravilima: bilo je potrebno kompletno menjanje lestvice. na primer. no možda nema grešaka u striktnom smislu. ma kako ovaj princip bio nov ili čudan. neka bude dovoljno podsećanje da istraživanje primitivnog jezika. Dak Šlajden. ubacivši u igru pojmove istovremeno metaforičke."u istinitom". ono što je Mendel govorio ο predmetima. jer greška može izbiti i desiti se sama unutar određene prakse. označeni deo. Mendel je bio istinsko čudovište. on se može i mora uzvratno obratiti pojmovima isto tako metaforičnim. a dornen u kome ga on posmatra jeste beskrajno otvoren niz generacija u kojima se on javlja i nestaje prema statističkim pravilnostima. ali u himeru.

prema pravilima biološkog govora. U stvari. beskonačnu i slobodnu razmenu govora. ali to nisu ništa manje principi prinude. trgovine. naredio je da ovaj dođe u njegovu palatu i tu g a j e zadržao. Poželeo je da se dočepa jednog tako dragocenog znanja. U prostoru slobodne spoljašnjosti uvek je moguće da se kaže istina. Najpovršnija Mislim da postoji i treća grupa procedura koje omogućavaju kontrolu govora. na jednu anegdotu toliko lepu da se plašim da li je istinita. Početkom XVII veka. jedan šogun je čuo da superiornost Evropljana . ο nametanju .samo je. kao i ο tome da se ne dopusti ćelom svetu pristup do njih.isto toliko beskrajnih izvora za stvaranje govora. u razvoju jedne discipline . U priči se kaže d a j e engleski mornar Vil Adams u stvari bio samouk: bio je tesar. Ovoga puta se radi ο razređivanju govorećih subjekata.individuama koje ih imaju . i da bi radio na brodogradilištu. ukoliko se ne uzme u obzir njihova sužavajuća. ali. prisilna funkcija. one koje biraju između govorećih subjekata. Ona sve prisile govora izražava u jednoj figuri: to su prisile koje govoru ograničavaju moć.proističe iz njihovih matematičkih znanja. umnogostručavajuća uloga. U XIX veku. Disciplina je kontrolni pristup proizvodnje gov­ ora. ova tema nije pri ispitivanju otporna. i bezuslovno date na ra­ spolaganje govorećem subjektu.u plodnosti jednog auto­ ra. u istinitom se biva samo slušajući pravila diskurzivne "uredbe" koju treba reaktivirati u svakom njenom govoru.SPISI seksualnost . prodiranju: neke su uporno branjene (diferencirane i diferencirajuće). Ovog puta se uopšte ne radi ο tome da se ovlada moćima koje ovi donose. Još preciznije: sve oblasti govora nisu jednako otvorene i podložne 46 . i ne bi moglefunkcionisati nezavisno od ovih. Pošto su mu pričali ο jednom engleskom mornaru koji je posedovao tajnu ovih čudesnih govora. one koje up­ ravljaju njegovim aleatornim pojavama. Uobičajeno je videti . počeo je da uzima časove. Upoznao je matematiku. i moguće je da se ne može shvatiti njihova pozitiv­ na. od ulaska u igru. niko neće ući u poredak govora ukoliko ne od­ govori na izvesne zahteve i ukoliko nije. Možda. u mnoštvu komentara. politike. No anegdota se ovde ne zaustavlja. naučio je geometriju. Nema sumnje da su razmene i komunikacije pozitivne crte unutar kompleksnih sistema ograničenja. Podsetiću vas. vojne veštine . Evropa suprotstavlja univerzalno saopštavanje saznanja. Ona ima svoju evropsku verziju. povodom ove teme. i živeo veoma dugo.u poslovima navigacije. Ona mu utvrđuje granice igrom identiteta koji ima oblik stalne reaktualizacije pravila.izvesnog broja pravila. kvalifikovan da je obavlja. Nasamo s njim. radi se ο određivanju uslova njiho­ vog uvođenja. sačuvao je vlast. dok druge izgledaju gotovo ot­ vorene za svaki podsticaj. Ali. u Japanu su se pojavili matematičari. formulisao jednu disciplinsku grešku. niti da se odvrate opasnosti njihovog pojavljivanja. Treba li u ovoj priči videti izraz jednog od velikih mitova evropske kulture? Monopolizmu i tajnom znanju orijentalne tiranije.

forme difuzije i cirkulacije medicinskog govora. čak i u javnom i od svakog rituala slobodnom društvu još uvek se ispoljavaju oblici prisvajanja tajne i ne­ postojanja uzajamne izmene.saglasnosti sa potvrđenim gov­ orima: da su one bile samo to. No ne zavaravajmo se: čak i u istinitom govoru. jedini potreban uslov je priznavanje istih istina i prihvatanje izvesnog pravila . koja funkcionišu na jedan sasvim različit način. eventualno. ceo skup znakova koji treba da prate govor: on najzad fiksira pretpostavljenu ili nametnutu efikasnost reči. koji se neprestano. težio da bude ograničen. možda difuznom ali jamačno i prisilnom. putem vežbi pamćenja. uostalom. ritual određuje kvalifikaciju koju individue koje govore moraju posedovati (i koje. Verovatno je da se akt pisanja. filo­ zofske). pričanja. teži da se ponovo vrati igri praksi). učenje je omogućavalo da se uđe u isti mah u jednu grupu i u jednu tajnu koju je recitovanje pokazivalo.POREDAK GOVORA i najvidljivija forma ovih sistema restrikcije konstituisana je kroz ono što se može ponovo grupisati pod imenom rituala. prema jednom drugom režimu isključenja i objave.sve to u formulaciji pokazuje egzistenciju izvesnog "gov­ ornog društva" (i. Grupe rapsoda koji su znali da recituju pesme. naličje jednog "govornog društva" čine "doktrine" (religiozne. da ih variraju i menjaju. naprotiv. dali su nam jedan od arhaičkih modela. potvrđenoj nesimetriji između "kreacije" i bilo kojeg uvođenja lingvističkog sistema . suprotstavlja ak­ tivnosti svakog drugog subjekta koji govori ili piše i koji svom govoru pridaje neprelazni karakter. političke.više ili manje spretnog . koje je ova podrazumevala. Na primer tehnička ili naučna tajna. Tu je broj individua koje govore. Naizgled. ali da bi ih naterali da kruže u zatvorenom pros­ toru. sam po sebi. moraju da sačuvaju ili proizvedu gov­ ore. slična "govorna društva" sa tom dvos­ mislenom igrom tajne i objave više ne postoje. Što se razlikuje od pisca. tako da posednici ovom raspodelom ne budu razvlašćeni. postoje još i mnoga druga "govorna društva". ali je nije razglašavalo. oni koji su prisvojili ekonomski ili politički govor. koliko hoćete brojne. pitanja. a govor je mogao da cirkuliše i da se prenosi upravo među njima. uloge nisu bile uzajamno izmenljive. a individue. Religiozni. terapeutski i delimično politički govori nisu nimalo razlučivi od ove upotrebe rituala koji za subjekte koji govore istovremeno određuje izuzetna svojstva i poznate uloge. Naravno. čak i ako nije bio fiksiran. granice njihove prinudne vrednosti. Na prvi pogled. takav kakav je danas institucionalizovan u knjizi. često vrlo složenih. njihov efekat na one kojima se obraćaju. iako joj je cilj bio recitovanje uostalom ritualno. "Govorna društva" jednim delom različito funkcionišu. Doktrina. okolnosti. između reči i slušanja. odvijao u jednom "govornom društvu". Ali. teži da se širi. doktrine se ne bi 47 . bila je štićena. i da ih raspodeljuju samo prema strogim pravil­ ima. pravni. u igri dijaloga. branjena i čuvana u određenoj grupi. ponašanja. on određuje gestove. sistemu izdavanja i ličnosti pisca. određuju svoju recipročnu pripadnost združivanjem jednog istog skupa gov­ ora. fundamentalnu singularnost koju on odavno daje "pismu". moraju da za­ uzmu izvestan položaj i formulišu taj tip iskaza). i. ali ova veština.

koja osig­ uravaju raspodelu subjekata koji govore u raznim tipovima govora. Kroz nju. Svaki sistem vaspitanja je jedan politički način da se održi ili izmeni prisvajanje govora. sledi društvene protivrečnosti i borbe. U meri u kojoj doktrina uvek vredi kao znak. shodno tome. nacionalnosti ili interesu. Najzad. kao što sam ja to upravo učinio. i instrument prethodne pripadnosti klasi. Najzad. bar u nekom svom aspektu. na jednoj mnogo široj lestvici. Većim delom vremena. u svojoj raspodeli. i da ih . društva govora. i iskaz. revoltu. sa znanjima i moćima koja im oni donose. borbi. ako ne konstituisanje doktrinar­ ne ili bar šire grupe. koja istinu obećava samo po želji istine same i uz moć da se ova misli. a disI kurzivna kontrola bi se samo odnosila na formu i sadržaj iskaza. ali. šta je jedan sistem obrazovanja ako ne ritualizacija reči. manifestacija. da bi individue međusobno vezala. Jednom rečju. ako ne raspodela i prisvajanje govora sa njegovim moćima i zanimanjima? Staje "pismo" ("pisaca"). one se vezuju jedne za dru­ ge i konstituišu svojevrsna velika zdanja. doktrinarna pripadnost uvodi istovremeno i subjekat koji govori. doktrinarnih grupa i društvenih usvajanja. i da bi ih ovim istim diferencirala od svih drugih. predlažući idealnu istinu kao zakon govora i imanentnu racionalnost kao princip njihovog odvijanja. ako ne sličan sistem zavisnosti. 48 . i. Vaspitanje je uzalud bilo zakonit instrument kome svaka individua u društvu kao stoje naše može da pristupi bilo kom tipu govora . slične sisteme pokoravanja govora? Pitam se nije li izvestan deo filozofskih tema nas­ tao zato da odgovori na ove igre ograničavanja i isključivanja. zabranjuje im sve druge. Jasno mi je da je sasvim apstraktno izdvajati. u onom što ono omogućava i sprečava. no čija su velika skandiranja ipak analogna? Zar pravni sistem. i pripadanje govora uz izvesne kategorije subjekata. jedan preko drugog.ona u raspravu uvodi iskaze. Međutim. ako ne kvalifikacija i vezivanje uloga za sub­ jekte koji govore. trebalo bi razmotriti velike rascepe u onome što bi se mo­ glo nazvati društvenim prisvajanjem govora.možda . ot­ poru ili prihvatanju . Doktrina vezuje individue za izvesne tipove izražavanja. obratno. društvenom statusu ili rasi. Prvo da im odgovori. kao što to dokazuju procedure isključivanja i mehanizmi odbacivanja koji imaju važnost sve dok je subjekt koji govori formulisao jedan ili više iskaza koji se ne mogu izjednačiti: her­ eza i ortodoksija uopšte ne proizlaze iz fanatičkog naduvavanja doktrinarnih mehanizama.SPISI mnogo razlikovale od naučnih disciplina. one im fundamentalno pripadaju. koji možda dobija unekoliko različite oblike.pojača. rituale reči. ona se služi izvesnim tipovima izražavanja. govora od grupe subjekata koji govore. institucionalni sistem medicine ne čine. u raspravu ulazi i subjekt koji govori kroz iskaz i pošavši od njega. polazeći od subjekata koji govore.dobro znamo da to vaspitanje. a ne na subjekt koji govori. Doktrina ostvaruje dvostruku zavisnost: subjekata koji govore od govora. uvodeći isto tako etiku saznanja. u pitanju su velike procedure pokoravanja govora.

Govor nije ništa više no ogledanje istine koja se pred sopstvenim očima rađa: i kada najzad sve može da dobije oblik govora. u njemu. šta bi on mogao biti. rasporedila ga svud oko nas i od početka igre ga otvorila za jednu vrstu primi­ tivnog ispitivanja. da bi se svuda našlo kretanje jednog logosa koji singularnosti uzdiže da koncepta i neposrednoj svesti omogućuje da najzad razotkrije racionalnost sveta. No ovaj logos. Tako bi prvo saučesništvo sa sve­ tom zasnovalo za nas mogućnost da se govori ο njemu. " Elizija: izbacivanje. tragovima. obeležjima.pošto su ispoljile i razmenile svoj smisao . Mislim da je tema univerzalnog posredovanja još jedan način da se izvrši elizija realnosti govora. to su same stvari i događaji koji sebe opskrbljuju govorom.). Jer se čini. obratno. u vidu raznih nama bliskih tema. bolje rečeno. 49 . da se on potkrepi i imenuje.mogu da se vrate u ćutljivu interiornost svesti po sebi. u svojoj legitim­ nosti. doli diskretno čitanje? Stvari već šapuću smis­ ao koji naš jezik treba samo da probudi. obišla svet. ućutkani njihovi paradoksi. čini se da je ona bdila nad tim da govoriti izgleda samo kao izves­ tan dodatak između misliti i pričati: to bi bila misao obučena u znake i kroz reči učinjena vidljivom. ili. čini se da se zapadna misao starala da govoru ostavi što je moguće manje mesta između misli i reči. kada sve može da se kaže i da se govor povodom svega kaže. nedavno. ured. otkako su. Analognu ulogu igra tema suočena ovoj. U svom odnosu prema smislu subjekt osnivač raspolaže znacima. pre no što su mogla da se osveste u formi jednog cogito. Našli smo je. od svoga najrudimentarnijeg projekta. Subjekt osnivač je u stvari zadužen da svojim težnjama direktno ani­ mira prazne forme jezika: on u intuiciji zahvata kroz gustinu ili inerciju praznih stvari . s manje ili više sigurnosti. izostavljanje vokala u govoru (prim. Od vremena kada su igre i aktivnost sofista bili isključeni. ili. da bi prešao jedinstvenu instancu govora. to bi bile prave strukture jezika uvučene u igru proizvodeći efekat smisla. da se on proceni i da se najzad upozna u obliku istine. već nam je govorio ο jednom biću čije je on nervno tkivo. pravo govoreći. je samo već sadržani govor. tema izvornog iskustva. slovima. Ako ima govora. Ova vrlo stara elizija* realnosti govora u filozof­ skoj misli uzela je razne oblike u toku istorije. da se sam govor stavlja u centar speku­ lacije. Ona pretpostavlja da su na nivou iskustva. izvan vremena. a ovaj jezik. na prvi pogled. Možda tema subjekta osnivača omogućuje da se elidira realnost govora. osniva horizonte značenja koje će istorija zatim samo eks­ plicirati. deduktivni sku­ povi. razvijajući tajnu vlastite suštine. u izvesnu ruku već rečena. na kraju naći svoju osnovu. i g d e će stanovišta nauke.POREDAK GOVORA Zatim da ih pojača osporavanjem koje se ovoga puta odnosi na specifičnu realnost govora en g é ­ néral. prethodna značenja. Ali on nema potre­ bu da ih pokaže.smisao koji je tu položen: on isto tako. I to uprkos prividnom izgledu. to je zato što sve stvari .

discipline. od sveg ovog neprestanog i razuzdanog mrmljanja govora. u trećem razmene. čitanje. krije jedna vrsta straha. bilo u filozofiji prvobitnog iskustva ili u filozofiji uni­ verzalnog posredovanja. Međutim. kontinuiran i ćutljiv. ne znači da ispod njih postoji veliki. od svega što tu može biti nasilno. neograničeni govor. koji će oni suzbiti i potisnuti. Na taj način govor se poništava u svojoj realnosti. kad se ovi principi razređivanja obeleže. ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće. bolje rečeno. neke od tema što rukovode radom koji bih ovde u narednim g o ­ dinama hteo da obavim. od ovih izjava. princip preokretanja: onde gde. Princip diskontinuiteta: to što postoje sistemi razređivanja. stavljajući se na raspolaganje značenju. diskon­ tinuirano. već da ga analiziramo u njegovim uslovima. pod ovom prividnom logofilijom. obnavljajući mu reč. Odmah bi se mogli izložiti neki metodski zahtevi koji prate ove teme. vratiti govoru nje­ gov karakter događaja i. nje­ govoj igri i njegovim efektima. u prvom slučaju pisma. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju.SPISI Dakle.naizgled . meni se čini da se pod ovim prividnim štovanjem govora. ne kažem da ovaj strah izbrišemo. pismo uvek uvode u igru samo znake. Takvi su pokušaji. govor je samo igra. ili. U našem društvu bez sumnje postoji. a verujem i u svim dru­ gim . prema tradiciji. Koja je civilizacija . Govore 50 . bilo u filozofiji subjekta osnivača. vrsta gluvog straha od ovih događaja. postoji verovanje da će tu biti iz­ vor govora. volje za istinom. princip njegovog obilja i kontinuiteta. a ova razmena. mislim da se treba resiti na tri odluke kojima se danas naša misao pomalo suprotstavlja i koje odgovaraju trima gru­ pama funkcija na koje ću podsetiti: ponovo staviti u pitanje našu volju za istinom. kavgadžijski haotično i opasno. najzad.j e d n a duboka logofobija. a koga ćemo mi morati da probu­ dimo. čini se. uzdići suverenitet značenjskog. pragovi i granice bili tako raspoređeni da se velikim širenjem govora bar delimično može upravljati tako da se njegovo bogatstvo sa svoje najopasnije strane rastereti i da se njegov haos organizuje prema oblicima koji mogu da izbegnu ono što se najmanje može kontrolisati. u drugom čitanja. barikade. kao što su uloge autora. radikalnije i bolje oslobađali prisila i univerzalizovali ga? Međutim.više od naše poštovala govor? Gde su mu više i bolje odava­ ti počast? Gde su g a . u ovim figurama što čini se igraju pozitivnu ulogu. I ako želimo.no prema različitom profilu i naglašavanju . kada prestanemo da ih smatramo fun­ damentalnom i kreativnom instancom. Sve se odvija kao da su zabrane. šta ćemo ispod njih da nađemo? Treba li prihvatiti virtualnu punoću sveta neprekinutih govora? Ovde bi treba­ lo uvesti druge metodske principe. Pre svega. od ove mase rečenih stvari. treba prevashodno upoznati negativnu ulogu razd­ vajanja i razređivanja govora.

to je da istorija jedan događaj ne razmatra a da ne definiše niz kojeg je deo. do notarskih akata. originalnost. Jedna se odnosi na istoriju.POREDAK GOVORA treba tretirati kao diskontinuirane prakse. niz jedinstvu. a da se ne zapita ο varijacijama. više površinska ili dublja. tražila poenta kreacije. već. prostrani i uzajamno razmenljivi. jedinstvo. ne postoji pre-diskurzivno proviđenje koje nam ga. Svakako. dekre­ ta. pak. masivni fenomeni vekovnog ili viševekovnog domašaja. Četiri pojma trebaju dakle da analizi ponude regulativni princip: pojam događaja. i uza­ jamno ne poznaju ili isključuju. uz zajedničko slaganje. dinastija ili skupštitna. stavlja na raspolaganje. epoha ili tema. su­ protstavljaju: događaj kreaciji. takva kakva se danas praktikuje. Oni se. ali isto tako. nekad suprotstavljaju. kreacija) u neku su ruku dosta uopšteno dominirali tradicionalnom istorijom ideja. počev od samog govora. ne odvraća svoj pogled od događaja. eksterioriteta: ne ići od govora ka njegovom unutarnjem i skrivenom jezgru. tačku po tačku. naprotiv. beskrajno blago zakopanih značenja. uslova mogućnosti. u našu korist. a uslov mogućnosti značenju. ona im stalno pronalazi nova staništa. a da ne zahteva da spozna pravilnost fenomena i granice verovatnoće njiho­ vog izbijanja. Četvrto pravilo. pregi­ bima i izgledu krivulje. niza. a upravo u ovaj praksi događaji govora nalaze prin­ cip svoje regularnasti. da parohijskih registara. a da ne specifikuje način analize iz koga on proističe. tuđe strukture. Često se savremenoj istoriji pri­ pisuje da je uzdigla preimućstva koja su nekada davana pojedinačnom događaju i da je učinila da se pojave strukture dugog trajanja. nisam siguran da bi istoričari trebalo da rade u tom pravcu. Dodao bih samo dve primedbe. koje se ukrštaju. ona im neprestano širi polje. povremeno retki i odlučni: od kvazi svakodnevne varijacije cena ide se do stogodišnjih inflacija. Govor treba shvatiti kao nasilje koje mi činimo nad stvarima. u svakom slučaju kao praksu koju im mi namećemo. gurajući moć odlučivanja istorijske analize do kraja. ona iz njih neprestano izdvaja nove skupove gde su oni ponekad brojni. Naprotiv. Ali ono što je važno. od njegove pojave i njegove regularnosti. Naravno. ka srcu misli ili značenja koje bi se u njemu manifestovalo.vidimo kako se ocrtavaju. Istorija. iz nedelje u nedelju . znak individualne originalnosti. istorija već odavno ne traži da shvati događaje igrom uzroka i posledica u bezličnom jedinstvu velike budućnosti. sužavajući zrno događaja. Princip specifičnosti: govor ne treba razrešiti u igri prethodnih značenja. on nije saučesnik našeg saznanja. ne treba umišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje mi treba samo da dešifrujemo. regu­ larnost originalnosti. ići ka spoljnim uslovima nje­ gove mogućnosti. je­ dinstva delà. Ipak. gde se. široko homogenizovane i čvrsto hijerarhijski ustrojene: ali ne zato da bi pronašla prethodne. da lučkih arhiva iz godine u godinu. ne želeći da odredi uslove od kojih oni zavise. regular­ nosti. iznad bitaka. čini se da baš do kra­ jnjih granica. ne mislim da između obeležavanja događaja i analize dugog trajanja postoji nešto kao inverzan uzrok. prema onome što podstiče aleatorni niz ovih događaja i što im učvršćuje ograde. Ova četiri poslednja pojma (značenje. 51 . Ili.

treba razraditi . plašim se da u njemu ne prepoznam jednu malu (i odurnu možda) mašineriju koja omogućava da se u sam koren misli uvede slučaj. aleatoričnost. ipak. on nije nematerijalan. ni kvalitet ni proces. veze mehaničkog kauzaliteta ili idealne nužnosti. koji dopuštaju da se zacrta "mesto" događaja.teoriju diskontinu­ iranih sistematičnosti. A. događaj nije ni supstanca ni slučajnost. Fundamentalni pojmovi koji se sad nameću nisu više pojmovi svesti i kontinuiteta (sa odgovarajućim problemima slobode i kauzaliteta). ali diskon­ tinuiranim jednih u odnosu na druge. svoju regularnost. S druge strane. on izbija kao posledica iz i u materijal­ noj disperziji. treba zamisliti sve diskontinuirane nizove rel­ acija koje ne spadaju u sukcesiju (ili simultanost) u jednoj (ili u mnogim) svesti. ni ο sukcesiji vremenskih trenutaka. u ovom laganom pomicanju koje se preporučuje u istoriji ideja i koje se sastoji u tome da se ne raspravljaju sadržaji koji mogu stajati iza govora. takvim spojem ova analiza govora na koju ja mislim artikuliše se svakako ne prema tradicionalnoj tematici koju jučerašnji filozofi još uzimaju kao "živu" istoriju. kakav status treba dati ovom pojmu događaja koji su filozofi tako retko razmatrali? Naravno. on uopšte nije čin ili svojstvo tela. on je uvek posledica na tom nivou. svakako. koji su jamačno i teški. Treba prihvatiti uvođenje aleatoričnosti kao kategorije u proizvodnju događaja. već prema efektivnom radu istoričara. onda više nije moguće zasnovati. raščlanjivanju. preobražaj. u određenim granicama. Recimo da filozofija događaja treba da krene napred. koegzis­ tenciji. ako je istina da ovi diskurzivni i diskontinuirani nizovi imaju svaki. disperziji. Ako govore treba prvo razmatrati kao skupove diskurzivnih događaja. ovim ta analiza postavlja filozofske i teori­ jske probleme. uzajamno ukrštene nizove. niti ο mnoštvu raznih mislećih subjekata. Najzad. Već da bi zasnovala razne. Ovakav diskontinuitet obara i poništava najmanje jedinice koje se tradicionalno priznaju ili najteže opovrga­ vaju: trenutak i subjekt. među elementima koji ih konstituišu. ako diskurzivne događaje treba razmatrati prema nizovima homogenim.izvan filozofija subjekta i vremena . kakav status treba dati ovom diskontinuiranom? Ne radi se. već da se razmatraju govo­ ri kao pravilni i distinktivni nizovi događaja. na prvi pogled paradaksalnog. radi se ο cen­ zurama koje kidaju trenutak i rastvaraju subjekt u mnoštvenosti mogućih pozicija i funkcija. zavisnost. akumulaciji. To su pojmovi događaja i niza. Ali. U ovom tananom odvajanju. u pravcu materijalizma bestelesnog. Trostruka opasnost koju određena forma istorije pokušava da otkloni pripovedajući kontinu- 52 .SPISI neprijateljske događaju. I ovde se oseća odsustvo teorije koja omogućava da se misle odnosi slučaja i misli. on uvek izaziva posledice na nivou materijalnosti. uslovi nje­ gove pojave. rubovi njegovog domena. on ima svoje mesto koje je u relaciji. nezavisno od njih. to nisu ni po­ jmovi znaka i strukture. sa igrom pojmova koji su sa njima povezani: pravilnost. diskontinuitet. selek­ ciji materijalnih elemenata. događaj ne spada u tela. A ispod njih. često divergentne no ne autonomne. diskontinuirano i materijalnost.

izvesna prirodna filozofija koja se sigurno ne može izdvojiti od uvođenja novih političkih' struktura. (u početku vrlo stidljivog. i to u određenom periodu: radilo se o podeli između ludila i razuma. sve do pojavljivanja 53 . pokazati kako su se oni formirali. Zatim bih se skoncentrisao na razdoblje XVI i XVII veka. te koji su bili uslovi njenog pojavljivanja. o kojima sam maločas govorio. jav­ lja jedna nauka pogleda. Tri pojma koja bi morala omogućiti da se za praksu istoričara veže istorija misaonih sistema. zasnivačkim potezima moderne nauke. ili bar sa platonovskom filozofijom . da bi od­ govorili na koje potrebe. tri etape našeg filistejstva. variranja. premešta i na nov način artikuliše polazeći od verske prakse. S jedne strane.POREDAK GOVORA irano odvijanje idealne nužnosti. S jedne strane. pozabaviću se trećim sistemom isključivanja. ograničavanja. S druge strane. kao i od religiozne ideologije: zasigurno jedan novi oblik volje za znanjem. ponovo vođen. kakvu prisilu su u stvari izvršili. umesto da se srećno i progresivno briše. šta je bila specifična forma svakog. pokušao bih da naznačim kako je on nas­ tao. sociološkog . gde su zabranjena ponašanja bila imenovana. Jednom sam proučavao jednu od tih funkcija. formiranje industrijskog društva i pozitivistička ideologija koja ga prati. i to na najeksplicitniji način. nizovi govora. Voleo bih da isto pitanje još jednom pretresem. ili uz podršku ovih sistema prisile. Trebalo bi zatim proučiti sistem zabranjenog u jezi­ ku: onaj seksualiteta od XVI do XIX veka. ali pod drugim uglom: izmeriti efekatjednog govora sa naučnim pretenzijama . Tri vrha u morfologiji naše volje za znanjem. u klasičnom dobu. Ovo su samo vrlo simbolični nagoveštaji. analize koje nameravam da izvršim raspoređuju se prema dva skupa. Odmah zatim. opservacije. ritualni govor. premeštan ovaj izbor istine unutar koga smo uhvaćeni i koga neprestano obnavljamo. na epohu u kojoj se. videlo bi se kako se on. kako se malo pomalo usmerio na jednu podelu između istinitog i lažnog govora. govor koji ima moć i opasan je. od njegovog nastanka sa Sokratom. počeću od sofističkog doba.da bih video kako se efikasni.medicinskog. Tri pravca koja će morati da sledi teorijsko razrađivanje. Proučavanje psi- Sledeći ove principe i upućujući se prema ovom horizontu. Najzad. "kritički" skup koji uvodi princip preokretanja: pokušati da se zacrtaju oblici isključivanja. konstatacije. kako su se izmenili i premestili. klasifikovana. uprkos.na skup govora i propisujućih praksi koje čine krivični sistem. ali možemo računati na to da zabranjeno nije uvek zauzimalo mesto koje mu zamišljamo. Kritički skup prvo. "genealoški" skup koji uključuje druga tri principa: kako su se formirali preko. sa velikim. Prva grupa analiza trebalo bi da se odnosi na ono što sam označio kao funk­ cije isključivanja. ali i kako je bio ponavljan. I obradiću ga na dva načina. poredana po hijerarhiji. vrlo zakasnelog) seksu­ alne tematike u medicini i psihijatriji XIX veka. psihijatri­ jskog. prisvajanja. u kojoj meri su se obrnuli. treća tačka bio bi početak XIX veka. naročito u Engleskoj. rasta.

na iz­ voru jednog drugačijeg načina filozofiranja). na jednu analizu koja bi se odnosila na istoriju medicine od XVI do XIX veka. obrnuto. među kojima sam maločas napomenuo princip autora. oba zadatka nikada nisu potpuno razdvojiva. Mogli bismo započeti neka proučavanja u ovom smislu.kako je bio uveden princip autora. premeštajući postupke religiozne egzegeze. procedure kontrole (ono što se. delimitacije. Sidenhajma ili Berhava. kliničkog proučavanja na konkretnom slučaju. nekoliko projekata za kritički as­ pekt pokušaja. radilo bi se ne toliko ο tome da se navedu učinjena otkrića ili ostvareni koncepti već da se ponovo sh­ vati. vidovi kontrole mogu da se otelotvore unutar diskurzivne formacije (što je slučaj sa književnom kritikom kao konstitutivnim govorom autora). i. Između kritičkog i genealoškog poduhvata. princip discipline. u konstrukciji medicinskog govora. Trebalo bi analizirati. ali i Paracelzusa. bilo unutar granica kontrole. prema kome mod­ elu je medicina pokušala da se konstituiše kao dis­ ciplina. autobiografije i memoara. Što se tiče genealoškog aspekta. treba da analizira u isti mah diskurzivne pravilnosti kroz koje se one formi­ raju i da svaka genealoška deskripcija treba da ima u vidu granice koje postoje u stvarnim formaci­ jama. menjajući. tako da svaki kritički pokušaj. odmah posle ili pre njiho­ vog ispoljavanja. bilo . razlika nije toliko u predmetu ili u domenu već je ona tačka napada. koja je sigurno mnogo drugačija od uloge koju može odigrati autor na polju filozofskog govora (bio on. Eto. 54 . stavljajući u pitanje instance kontrole. bilo spolja. jača . oslanjajući se pre svega na prirodne nauke. princip komentara. zatim na anatomiju i biologiju. još duboko u XIX veku. isključivanja. Mislim. kako je. perspektive. on se odnosi na stvarno formiranje govora. ponovnog grupisanja ili pripajanja: a zatim. u izvesnim uslovima i do izvesne tačke. Regularno formiranje govora može da integriše. malo pomalo. genealogija proučava njihovo formiranje. za analizu instanci diskurzivne kontrole. dešava kada jedna disciplina dobija oblik i status naučnog govora). Istinu govoreći. Trebalo bi takođe razmotriti način na koji su književna kritika i istorija u XVIII i XIX veku stvor­ ile ličnost autora i lice delà.SPISI hijatrijskih ekspertiza i njihove uloge u krivičnosti poslužilo bi kao polazna tačka i kao osnovna građa za ovu analizu.najčešće . dakle. kako se vršila. takođe u ovoj kritičkoj perspektivi ali na drugom nivou. procedure ograničenja govora. prenosi. hagiografije. bib­ lijske kritike. diskontinuirano i pravilno. koristeći. na dubljem nivou. Najzad. na primer. na primer. ali i u sva­ koj instituciji koja ga podržava. sabiranja slučajeva. praksa aforizma i komentara. s druge strane. kao Kant. u isti mah disperzno. istorijskih i legendarnih "žitija". podvrgavaju selekciji ili kontroli. J e d n o g a dana moraće se proučiti i uloga koju dr Frojd igra u psihoanalitičkom umeću. s j e d n e strane. forme odbacivanja. Kritika analizira procese razređivanja. komentara i discipline. bila zamenjivana praksom slučaja. spontano izbijanje govora koji se. ali i ponovnog grupisanja i unifikacije govora.s obe strane razgraničenja. ne postoje. Istražiti kako se ostvarivao prin­ cip velikog autora: svakako Hipokrata i Galijena.

Genealoški deo analize se opet pripaja uz nizove efektivnog formiranja govora: on pokušava da je zahvati u njenoj moći potvrđivanja. novac. psihijatri­ je i toka svesti. sa sjajem i veštinom kojoj nema ravne. podvući bar jedna stvar: na taj način shvaćena analiza govora ne razot­ kriva univerzalnost jednog smisla. opravdavajući ili odbacujući ove ili one od njegovih iskaza. Bilo bi teško. Daleko od toga da smo konstituisali jedinstven i pravilan govor ο seksualnosti: možda to nikada nećemo ni uspeti i možda u tom pravcu i ne idemo. Ipak. religiozne i etičke. Nijedan od njih ne oblikuje tačno unapred ovu drugu formu diskurzivne regu­ larnosti koja će dobiti vid jedne discipline što će se nazvati "analizom bogatstva".uz drugu igru reči da . I. zatim "političkom ekonomijom". odnose na bogatstvo i siromaštvo. koje su bar delimično različite. razmerno razdeljeni i rasuti sve do početka XX veka.epistemološki koherentne i institucionalno priznate. kritičke deskripcije i genealoške deskripcije moraju se uzajamno izmenjivati i oslan­ jati jedne na druge. ona obelodanjuje igru nametnute oskudice. trgovci ili moralisti. preuzimajući ili isključujući. opisana. najzad oskudi- 55 .Tu imamo posla sa skupovima veoma heterogenih iskaza koje su formulisali bogati i siromašni. razređenosti govora. voditi ovo izučavanje ne analizirajući is­ tovremeno skupove govora .POREDAK GOVORA Maločas sam podsetio na jedno moguće izučavanje: izučavanje zabranjenog u govoru seksualnosti. Nazovimo ove domene predmeta pozitivitetima. objašnjena. a pod ovim ne podrazumevam moć koja bi se suprotstavila moći ne­ giranja već sposobnost da se konstituišu domeni predmeta povodom kojih će se moći potvrditi ili poricati istinite ili lažne pretpostavke.ukoliko je kritički stil studiozna neusiljenost. protestanti ili katolici. genealoško nezadovoljstvo biće stil srećnog pozitivizma. u XVI i XVII veku. Nije važno. opservacije. Dakle. i recimo . Recimo . formi­ rala se jedna nova pravilnost. onda bi se pokazalo kakvom su se igrom artikulacije ovi nizovi na kraju krajeva ponovo sas­ tavili u vidu genetike . Trebalo bi misliti i na izučavanje koje bi se usmerilo na govore ο nasleđu. ne ocrtavaju i ne razmeštaju zabrane na isti način. kao i pravne gde je seksualnost u pitanju i g d e se ona nalazi imenova­ na. uzfundamentalnu moć afirmacije. Isto tako bi se mogli razmatrati i nizovi govo­ ra koji se. u svakom slučaju. kraljevski oficiri. proučavanje se neće moći provesti drugačije no prema mnoštvu nizova gde zabrane. Mora se. naučnici i nezn­ alice. procenjena. Zabrana nema isti oblik i istu ulogu u književnom govoru i u govoru medicine. kao i svoje sisteme prinude. proizvodnju. kroz discipline. Oskudica i potvrđivanje. u sva­ kom počinju da funkcionišu.poigravši se recima . i u svakom slučaju ap­ straktno. isključivanja. tehnike i razna uputstva. takvi kakvi se mogu naći. Kritički deo analize pripaja se uz sisteme obavljanja govora.književne.da on praktikuje marljivu neusiljenost. polazeći upravo od njih. Na taj način. te različite diskurzivne regularnosti ne jačaju. obratno. metaforična. Taj posao je upravo obavio Fransoa Žakob. Svaki ima svoju formu pravilnosti.trgovinu. on pokušava da pronađe i ocrta ove principe raspoređivanja. biološke i medicinske.

stvarno izmaći Hegelu pretpostav­ lja tačnu procenu šta bi nas koštalo da se od nje­ ga odvojimo: to pretpostavlja da znamo dokle se Hegel . On je Hegela učinio prisutnim prevodom Fenomenologije duha. u očima mnogih. uzima distanca. teorijskih modela i konceptualnih instrumenata. nikako monarhija značenjskog. on me naučio da analiziram unutrašnju ekonomiju jednog govora potpuno drugačije od metoda tradicionalne egzegeze ili lingvističkog formalizma. Ali. Zato. Njemu dugujem što sam shvatio da se istorija nauke apsolutno ne mora uzeti u alter­ nativi: hronika otkrića. Istraživanja koja sam hteo da vam naznačim ne bih mogao preduzeti . prešao onaj put kojim se udaljava od Hegela. pošto me on podstakao na rad u dobu kada sam još verovao d a j e pisati zado­ voljstvo. A sada neka oni koji imaju praznina u svom rečniku kažu .da se nisam pomagao obrascima i uporištima. igrom poređenja. bilo preko logike ili preko epistemologije. Ipolitu. Z n a m da je. da bi bolje shvatio ono što je. svedoči i to da je on otišao Nemcima da ih konsultuje. 56 . on me naučio da odredim položaj jed­ nog govora prema drugom. siste­ mom funkcionalnih korelacija. unekoliko fantomske Hegelove sen­ ke. opet prisiljeni da ga ponovo napustimo. ono što je još hegelovsko. mislim da mnogo dugujem i Žanu Ipolitu.nama približio. ali drugačije. ili opisi ideja i mišljenja koji ivice nauku iz aspekta njene neodređene geneze. Ipak. to je stoga stoje on neumorno.već da se istorija nauke može i mora stvarati kao iz jed­ nog skupa. on me naučio kako da opišem transformacije jednog govora i odnose prema instituciji. ideja mije sigurno pala na um posredstvom radova istoričara nauke. naročito gos­ podina Kangilema. mnogo dugujem i njegovom delu: neka mi on oprosti ako sam ove tekstove koji su njegovi udaljio od njihovog smisla i odvratio od njihove st­ rogosti.to dobro znam . i da izmerimo u čemu je naše odvraćanje od njega možda još jedno lukavstvo koje nam on suprotstav­ lja i na čijem kraju nas očekuje smiren.SPISI ca afirmacije a nikako kontinuirana velikodušnost smisla. za nas i ispred nas. u isti mah koherentnog i preobrazivog. ili iz aspekta njenih spoljašnjih ponovnih padova .možda lukavo .da je ovo strukturalizam. negde na nekom drugom mestu. pokušava da pobegne od Hegela: i ono što sam ja maločas kazao ο govoru uopšte nije verno hegelovskom logosu. Ako sam sličnu metodu hteo da primenim na govore sasvim drugačije od legend­ arnih ili mitskih priča.ukoliko im to lepo zvuči a ne nešto govori . to pret­ postavlja da znamo. i kojim se pred njim nalazimo iznova. u onom što nam dopušta da mislimo protiv Hegela. postojalo kao nemačka verzija. Mnogo dugujem gospodinu Dimezilu. a da je Hegel stvarno prisu­ tan u ovom francuskom tekstu. njegovo delo u Hegelovom carstvu i da cela naša epoha. ako je više nas dužno Ž. bar u trenutku. Žan Ipolit se prvo pobrinuo da ponudi prisus­ tvo ove velike. koja kruži još iz XIX veka i sa kojom se nejasno borilo. Međutim.

i filo­ zofije. nije hteo da napravi samo jednu pedantnu istorijsku deskripciju: on je od toga hteo da napravi šemu iskustva savremenosti (da li je na hegelovski način moguće misliti nauke. i patnju svakodnevice?). treba li ona da odpočne na osnovi istovremeno dvosmislenoj i apsolutnoj? Tako vidimo kako se hegelovska tema kretanja svojstvenog neposred­ nom zamenjuje temom osnove filozofskog govora i njegove formalne strukture. i . i poslednji preokret koji je Žan Ipolit izvršio u hegelovskoj filozofiji: ako filozofija odista mora početi kao apsolutni govor. ne onome što je okončava već onom što joj prethodi. ne da bi ih svela već da bi ih mislila: jedinstvenost istorije. regionalne racional­ nosti nauke. u mrmljanju stvari? Ali. ona je uvek morala da se drži u pozadini. Ona nije htela da prosledi gradnju ap­ strakcije. Hegelovskim sistemom on se uopšte nije služio kao jednim sig­ urnim univerzumom već je u njemu video krajnji rizik koji je filozofija preuzela. bila je za Z. Otud. možda filozofski govor nema svoj raison d'être? Ili. dubinu sećanja i svesti. mislim.Takođe se javlja tema prisutne. od Hegelovog prisustva koje nam je ovako pružio. jed­ nog pokušaja bez roka: umesto da filozofiju shvati kao totalitet koji je najzad sposoban da sebe misli i shvati u kretanju koncepta. potiču izmene koje je ona napravi­ la. otada. a nikada spremna da se dovrši. koja ipak samo njom postoji. predodređen za paradoks i formu po­ navljanja: filozofija. šta biva sa istorijom i šta je taj početak koji počinje sa jedinstvenom individuom. od naše savremenosti hteo je da napravi dokaz hegelovstva. kao nedostižna misao totalite­ ta. to je bilo ono što se daje i što se ponovo otkriva kao pitanje koje život stalno ponovo preuzima. tajno prisutna u onome što nije ona. da prekine sa svojim uobičajenim opštostima i da ponovo dođe u dodir sa ne-filozofijom: ona mora što je moguće više da se približi. nemirne. suočavanja g d e nikada nije bilo sigurno da li će filozofija izaći kao pobednik. ako se ona sastoji samo u ovom ponavljanom dodiru sa nefilozofijom. Napor bez roka. šta je početak filozofije? Da li je ona već tu. počinjući da se formuliše u pola glasa. istoriju. pošto je bila ponavljanje. onom što nje­ na uznemirenost nije još probudila. od ovog teksta Žan Ipolit je potražio i prešao sve puteve. pak. usred borbi? 57 .POREDAK GOVORA Međutim. otkrivajući smisao koji ova nefilozofija ima za nas. filozofije pokretljive ćelom dužinom svoje dodirne linije sa nefilozofijom. ne unutar hegelovske filozofije već na njoj. Ipolita ono što je on mogao ponav­ ljati u krajnjoj nepravilnosti iskustva. u jednoj društvenoj klasi. Najzad. Ali. Za njega je odnos prema Hegelu bio mesto iskustva. u sećanju: tako je on hegelovsku temu dovršenja samosvesti preobražavao u temu ponavljajućeg upita.time . dakle napor koji se uvek ponovo započinje. kao da je njegov nemir bio: može li se još filozofirati tamo g d e Hegel više nije moguć? Može li još postojati filozofija koja nije hegelovska? Nije li nužno ne-filozofsko ono što je u našem mišljenju ne-hegelovsko? Tako da on. Ona mora da ih ponovo preuzme. politiku. filozofija nije kasnila za pojmom. u jednom društvu. u smrti. No. i to na filozofiji takvoj kakvu je Hegel zamišljao: otud potiče i čitava inverzija tema. Žan Ipolit je filozofi­ rao na fondu jednog beskonačnog horizonta. njegova filozofija je uvek bila budna. i obrnuto.

Fihtea sa problemom apsolutnog početka istorije. godina LXI. bio ohrabren njegovom milošću. čineći da ona bez svake sumnje pređe na drugu stranu vlastitih granica. matema­ tiku i formalizaciju govora. u stvari. Ako se ne osećam dostojan da ga sledim. Kjerkegora sa problemom ponavljanja istine. ukratko sve oblasti od kojih se. Bergsona sa temom dodira sa nefilozofijom. formulisalo najfundamentalnije probleme naše epohe. u odgovornost naizgled admin­ istrativnu i pedagošku (to će reći. opažamo čitave oblasti znanja koje je Žan Ipolit inicirao oko svojih sopstvenih pitanja: psihoanalizu sa čudnom logikom želje. može postaviti pitanje jedne logike i jedne egzistencije koje ne prestaju da ve­ zuju i razvezuju svoje veze. Duboko sam vam zahvalan i za ono što se u tom izboru odnosi na njega. Znam zastoje bilo tako opasno uzeti reč. Prema nje­ mu. pošto sam je uzeo na mestu odakle sam njega slušao i g d e njega nema sada . dvostruko političku). Sa francuskog prevela Eleonora Prohić Naslov izvornika: L'ordre du discours. ja sam. vaš izbor da me po­ zovete da ovde predajem dobrim delom osećam kao počast koju njemu ukazujete. koje Ž. Sada bolje shvatam zašto sam imao toliko teškoća da maločas počnemo. Mislim da ovo delo. Pošto sam. nema sumnje. da me nosi. Brojni smo mi koji mu moramo biti beskrajno zahvalni. broj 10. da je ovo delo raslo. teoriju informacije. okto­ bar 1971.da mene čuje. od njega uzajmio smisao i mogućnost onoga što činim. i njenu primenu u analizi živog. Ipolit nije prestao da suočava sa Hegelom: Marksa sa pitanjima istorije. večeras. vodeći hegelovsku filozofiju do krajnje granice. pošto mi je osvetlio ono što sam ja pokušavao naslepo . ipak znam da. stalnu pažnju. polazeći. Huserla sa temom filozofije kao beskrajnog zadatka povezanog sa istorijom naše racionalnosti.ukrštaju se pitanja koja danas sebi postavljam. ako nam je sreća mogla biti data. u svakodnevnu bud­ nost i plemenitost. grandiozne figure moderne filozofije. ovaj prevod preuzet iz: Pregled. skupljaju jednu po jednu velike.SPISI Ovih pet izuma.želeo sam da svoj rad stavim pod njegov znak i da svoje projekte predstavim misleći na njega. prema nedostatku u kome u isti mah osećam njegovo odsustvo i vlastiti neuspeh . Sada znam čiji sam glas hteo da mi prethodi. Paris: Galli­ mard. da me pozove da govorim i da se nastani u mom vlastitom gov­ oru. 1971. 58 . ali još više uvedeno kroz istraživanja . zacrtano u nekim glavnim knjigama. A. s onu stranu ovih filo­ zofskih figura.u obrazovanje. Pošto mu toliko dugujem.

Neki kažu: postoji u činu ubistva i u ispričanim detaljima. koji je jedva znao Monomanie (fr. Priča ο zločinu nika­ ko nije bila za savremenike izvan zločina ili iznad njega. onaj koga je štampa predstavila kao luđaka i besomučnika. napominjući da je memoar bio tako reći sačinjen zajedno sa zločinom. činovnika i sudija.) . kako bi završio u neku ruku ono što je već bio započeo. Ali uzevši sve u obzir. godine. tekst je pokrenuo borbu stručnjaka.UBISTVA Ο K O J I M A SE P R I Č A Memoari Pjera Rivijera dolaze nam nakon skoro sto pedeset godina. između ostalog. ono što je moralo omogućiti da od toga sh­ vatimo pravi povod bio je elemenat koji je pripad­ ao njegovoj razumnosti. koji su tu morali naći razloge na osnovu kojih bi presudili ο ludilu ili smrti? Međutim. Čini se da su savremenici prihvatili samu Rivijerovu igru: ubistvo i priča ο ubistvu su nerazd­ vojivi. u njegovoj studiji ο samoubistvu (prim. tako malo i tako loše. Činovnistvo zaduženo za istragu. ipak je bio prihvaćen s jednom izvesnom spokojnošću. bio je dakle sposoban da piše i razmišlja. Loše se branimo od pomisli da je bio potreban jedan i po vek nagomilanih i preobraženih iskustava. samih dokaza oštroumnosti. Svi su se mogli dobro zapitati da li je jedno od ovo dvoje. Sama njegova njegova lepota bila bi i danas dovolj­ na da ga zaštiti. naći i kod Dirkema (Dürkheim). u dugoj raspravi ο monomaniji*. bez puno buke zauzeo je mesto među ostalim delovima dosijea. u okolnosti ubistva. pritiskivao porotu iz Savoa u kasacionom sudu. počinjena delà i ono što je ispričano. ur. bilo za drugo znak ludila ili dokaz oštroumnosti. napisao je četrdeset stranica objašnjenja. drama procesa. te u činjenici da je napisano. umesto da ga objašnjava i čini jasnijim. Čini se d a j e svaki od ovih delova razmatrao zločin. A tokom narednih meseci. kako bi ga na kraju mogli razumeti. poslužio kao dokumenat jednom članku "Letopisa ο higijeni". Ukratko. motivisao pomilovanje uz jemstvo Eskirola.termin koji je bio u upotrebi u drugoj polovini devetnaestog veka. istih znakova ludi­ la. kako se napominje u obustavi odlaganja pred sudom. 59 . drugi opet: postoje u samoj pripremi. Marka i Orfila. Tokom jedne istrage i procesa iz 1830. činjenica ο ubistvu i pisa­ nju.). Tekst je ubrzo postao. u naj­ manju ruku čitati i to još uvek. izaz­ vao neodlučnost sudije. niko nije izgledao uistinu iznenađen da je jedan normandijski seljak. Bez sumnje da je u poslednjem trenutku izazvao i čuđenje: onaj kog sma­ traju u svom selu za neku vrstu idiota. i puno nejasnoća. kao jedan veoma čudan tekst. i koji je u domenu psihijatrije i medicine označavao vid ludila sa suicidalnim sklonostima. tražilo je od Rivijera da ga napiše crno na belo. Termin se može. ukrštaju se poput elemenata istovetnih po prirodi. Zasigurno je pobuđena znatiželja. kako je uopšte i mogao biti prihvaćen od strane lekara.

reč po reč. Pjer Rivijer je zapravo želeo da započne pišući memoare: kao prvo bi došla objava zločina. zatim bi bio opisan život oca i majke. da je ovo trostruko ubistvo moglo biti isprepleteno sa raspravom ο ubistvu. malo po malo. tačnije. ono što 60 . smešteno u spoljašnjost. ispitao je većinu svojih reči koje su se javljale. podvlači dobro d a j e njegov sastav već unapred bio napisan u njegovoj glavi. zaista. Drugi plan: ubistvo više isprepleteno sa tek­ stom. Memoari već unapred sačinjeni u umu. Ako verujemo Rivijerovom tekstu. nego posle samog ubistva. ubistvo bi bilo počinjeno. ne samo posle memoara. zle i smrtonosne reči bile su tu uzaludno upućene žrtvama.Tekst ne govori ο delu. ne pišući je. pisala priču. Ono se ipak jednim suprotnim učinkom. koju donosi jer ga koban san odvraća da piše i u neku ruku čini da zaboravi svoje memoare: ubiti. Poslednja odluka. dakle. Uzevši-sve u obzir. oni se podržavaju. memoar i ubistvo nisu poredani po nekom jednostavnom hronološkom redosledu: zločin. post­ oji cela jedna spletka odnosa. a Rivi­ jer bi se na kraju ubio. ali samo jednim postupkom. on naziva povodom kraja i početka. Ovakvim završetkom spisa. da je Rivijer mogao biti na oba načina. ono mora biti sakriveno tekstom. pokrenuto odlukom koja je tu. rukopis dakle poslat poštom. prepustiti se. jedno je potisnulo drugo. Tokom ovih promena. prožimaju jedan drugog u pričanjima koja uosta­ lom nisu prestala da se menjaju. umesto da piše. Osim toga. njegov glavni "autor". sačinio tekst koji nije bio ni priznanje ni odbrana. mogao udvostručiti svoj zločin s jed­ nom sličnom pričom. koji od tada neće pričati ο ubistvu i čiji će biti skriveni do­ datak. zatim umreti. zatim da napiše tekst koji će pričati ο ubistvu koje tek sledi. ono je odvojeno. a posle lažnih izjava. mada je ubistvo počinjeno. Ako i piše nakon toliko vremena posle ubistva. koja je najpre tre­ bala biti na početku uspomena.To je odluka koju na kraju i sprovodi u delo. nego više deo zločina. najava ubistva smeštena je. Jednom rečju. priznati. izvlačilo iz sećanja: predviđeno da dođe posle sastava i da pokrene samo svoje slanje. a zatim priča. prepisanu na zahtev činovničkog istražitelja. luta celih mesec dana. da je preduzimajući ubistvo svoje familije. tekst i ubistvo su zamenili mesta jednog u odnosu na drugo. jedino bi zločin bio počinjen. počinjeno. otud. Rivijer planira da ispriča život njegovih roditelja u memoaru kog će moći svi da čitaju. oslobodilo se i naglo pojavilo na kraju priče samo i prvo. Uzastopni raspored teksta i delà nije u osnovi ništa drugo do faze aktivnosti i stvaranja jedne Tekst i ubistvo U Rivijerovom ponašanju. nestaje. Priča ο ubistvu. pre nego što je uhvaćen i pre nego što je napisao istinitu priču. memoar je trebao na osnovu prvog plana zaokružiti ubistvo. na kraju razlozi postupka. ovde duboko tone. u isto vreme potisnuto u samu krajnost teksta i na samom kraju izvršeno od strane njega.SPISI da čita i piše. ali od jednog do drugog.

verbobalističke izume. albalètre. Samostrel je bio poput nemog priznanja. koju su prepričavajući učinili slavnom. Zapravo . ili zbog sistematskog slepila svih onih koji su ga sre­ tali. najpre u mašini jedne rasprave. koji se postavio na mesto crne priče podbodene zločinom. A ako je i mogao igrati ovu ulogu. Ubistvo se ja­ vlja i kao skriveni projektil. i samostrela (prim. Teško je dati precizan prevod ovih reči. Retki detalji i okolnosti ο nedavnom otkriću dveju osoba koje su pobegle iz zatvora u San-Žermen-an-Leju. jer se radi ο kovanicama Pjera Rivijera. Tako dakle odlučuje da napravi samostrel: ovo bi moglo više da posluži. koja se izmiče i postaje nekorisna u pokretu koji je lansira. okolnost. svojom formom za ceo jedan niz pripovedanja koja su sačinjavala narodno sećanje ο zločinima. Po njihovom opisu. uvećati proporcije. omogućiti dnevniku U originalu stoji: calibene. mašine za rasvetljavanje uma. u one naprave smrti kojima stvaramo imena i kojima zakopavamo leš. Nazovimo to mehanizmom "kaliben"ili"samostrel" 1 . ono što je on nazivao svojim idejama i zamislima. Detalji ο užasnom zločinu počinjenom nad Poljakinjom iz ljubomore. njegova mašta.). Beži. objašnjenje. One zapravo do­ bro određuju funkciju te vrste rasprave u odnosu na važnost koju časopisi ili knjige pridaju istim činjenicama: menjati nivo. ova priča ο Rivijeru je vezana.. Ekvivalentnost oružje-beseda se ispoljava dosta jasno u lutanju ubice posle zločina. on je taj pečat i priznanje. i sudbina. događaj. Opš/'mo izlaganje i objašnjenje ο događaju koji se desio 3. evo ga ijedan što nosi samostrel. to je možda zato što su se igre Pjera Rivijera. one ο priči-ubistvu. reči stvorene. oružje za gađanje oblaka i ptica. oružje smrti i palica dvorske lude koju nosi u ruci. pesmu-pogrde. Istorija i dnevna štampa Letak i ubica. ali ne skrivajući se zaista. uvek na granici između šuma i gradova.. u Parizu. pozorište.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA nove mašinerije.ubistvo počinjeno . u naj­ manju ruku. čitavih mesec dana je nevidljiv. imenom ovih naprava koje su ujedno i mašine izmišljene od strane Rivijera. Tačni detalji ο nemogućem zločinu počinjenom u jed­ noj osamljenoj kući blizu glavnog grada. Opširno izlaganje ο dvostrukom ubistvu. i to ne usled lukavstva. sprave koje lansiraju strele. prev. on je taj koji ga tera na priznanje nekim čudnim saučesništvom: A vidiš li. kovanice koje nose smrt i koje prikucavaju divljači za drveća. 61 . nego iz čiste sposobnosti njegovog bića za ubistvo. ulozi koju sam ja hteo da igram. Treba obratiti pažnju na ove reči koje se javljaju toliko često u naslovima dnevne štampe: detalj. u besedu-oružje. preobrazile jednog dana (da li je to 1 bio onaj dan kada ga je jedna devojka poljubila u usta?).Rivijer ne objavljuje ono u čemu se i angažovao. juna u Fokteriju izgleda da se poduda­ ra sa toliko drugih priča koje su objavljivane u dnevnoj štampi u lecima iz epohe: Nesrećan događaj koji se desio u Pale-Rojalu. u ove reči projektile koje ubuduće neće prestajati da izlaze sa njegovih usana i da izbi­ jaju iz njegovih ruku. objas­ niti samo jedan mali deo priče. može se naslutiti d a j e reč ο nekoj vrsti otrova.

izazivaju ubistva i sami prihvataju rizik da umru). Otuda. Sećanje na bitke odgovara drugoj strani zakona koja je u sramnoj popularnosti ubistava.SPISI pristup priči. Nakon svega. i ο povratnosti koje ovi leci uspostavljaju među izuzetnim vestima. ustaljena jednom zauvek. nejednakost i patriotizam. uvek spremni da se ukrste. osvajanju Alžira zajedno sa ubistvima. konačno. evo ih na kraju dostojnih papira za štampu: prelaz ka pisanju. delà. os­ obe. izuzetni ili čudni. U isto vreme. ginuti. Da bi načinili ovakvu promenu. Ubist­ vo je ono što čini ratnike besmrtnima (oni ubijaju. dijaloge. objekte kojima obično tu nije mesto. univerzalno prepisive. nametnuta kazna. postaju svima podesne za pripovedanje. ove dve klase suprostavljene su kao zločin i slava. vest koja se prenosi preobrazila se u oglas. Nije bilo potrebe da tu bude reči ο nekom kralju ili glavešini da bi ih učinili značajnim. biti pogubljen. 62 . dobrovoljna žrtva. bitke ostavljaju trag u istoriji bezimenim ubistvima. zatečeni su kako stvaraju istoriju. s jedne strane u pripovedanje treba uvesti: elemente. retki. Ubistvo je tačka ukrštanja istorije i zločina. bez sumnje. između dnevne štampe i istorije. imena. Otud. A prelazi se zbog jednog privilegovanog događaja: ubistva. i ono što pripovedaju došaptavajući se. rizikovali da budu giljotinirani). Sve ove priče ka­ zuj 4 istoriju bez poglavara. ο suprotstavljanjima. Sve one priče koje se prenose duž čitavog sela ili kantona dobijajući čudnu formu.uprkos njihovom čestom ponavljanju i njihovoj monotoniji . sami od sebe i bez spoljašnjih uticaja. Napo­ leon ili La Rošežakelan zauzimaju mesto pored raz­ bojnika ili šofera. jer toga nisu dostojni ili nisu od neke društvene važnosti. Na ovaj način će ovakva pripovedanja moći da igraju ulogu razmenioca između običnog i osobitog. ispunjenu frenetičnim i samostalnim događajima. odnos između vlasti i naroda: naređenje ubistva. svi ovi elementi koji su na raspolaganju . zabrana ubistva. dok priča čini samo delove istorije od jednostavnih uličnih borbi. s druge strane. a ona za uzvrat obeležava u prolazu datume. izvanrednim delima i velikim događajima ili istorijskim ličnostima. velikim danima Revolucije ili ο Vandejskom ratu iz 1814. oficiri patriote pored ljudoždera brodolomnika. Od jednih do drugih. selo ili ulica. Odatle i izveštaj ο okolini. to je novela. u ogoljenom obliku. i činjenica da ubistvo za sećanje naroda . I u ovoj razmeni se ostvaruju tri osnovne operacije: ono što su ljudi videli svojim očima.predstavlja događaj par excellence. Sa njim se uspostavlja. giljotina i sjaj besmrtnosti. Naizgled. Ubistvo uspostavlja dvosmisle­ nost između zakonitog i nezakonitog. ubistvo je ono što obezbeđuje mračnu slavu krimi­ nalaca (oni su sami. istoriju niže od vlasti i koja se upravo ogrešila ο zakon. mesta i ljude. po svim kanonskim detaljima: primamo je odozgo. prolivajući krv.pojavljuju se u ljudskoj psihi kao jedinstveni.takvo kakvo se stvara tokom kruženja novina i druge štampe . granica se neprekidno prelazi. pripovedanje menja status: to više nije nepouzdano brbljanje koje se prenosi iz veze u vezu. Ali oni su toliko bliski. Žuta štampa zapravo priča ne samo ο sadašnjim zločinima nego i ο epizodama iz bliske prošlosti: carskim bitkama.

Pa ipak. odsekli su šaku i odrubili glavu na trgu u Melnu. on je namenjen da kruži od usta do usta. svojim rukama počinio istorijsko ubistvo. ispod ili iznad. izvukao pouke iz svoje avanture. Ove tužbalice imaju nekoliko značajnih osobi­ na. osetljiva srca. I moja pojava inspiriše strah. kajao se. od svakog se očekivalo da može da ga peva kao svoj vlastiti zločin u jednoj lirskoj fikciji (npr. 1811. s one i s ove strane zakona. kako da prevaziđu zakon. Umirite se. zaborav. Zločin se peva. jednoj devetnaestogodišnjoj devojci. pre. njihov univerzalni uspeh ispoljava želju za znanjem i pričom ο tome kako su ljudi mogli da ustanu protiv vlasti. brzo bi evo­ cirao svoj život. kako su mogli da se izlože smrti počinivši ubistvo. One su pouka. moja kazna stiže. moja nedela. Zločin koji se peva Početkom XIX veka novine su se uglavnom sasto­ jale iz dva delà. njihovim samim postojanjem ove priče slave i jednu i drugu stranu ubistva. Jedan je bio "objektivna" priča ο događajima. povezavši je tako sa pričom ο žrtvenim i slavnim ubistvima. Najpre. Dvosmisleno postojanje ovih novina bez sum­ nje je posledica jedne neme bitke koja se odvijala u danima nakon revolucionarnih borbi i carskih ra­ tova. Takve kakve ih nalazimo u XIX veku. anonimnost i herojstvo. čas uz nju. priziva na sebe 63 . i u trenutku umiranja pozivao nemoguće i milost. on je objavljuje. pripisuju mrtvoj devojci tužbalicu koja počinje ovako: Drhtite. ili je. sa njim nečasno delo dodiruje večnost.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA sećanje. Brižno vrše podelu između slavnog delà vojnika i sramnog delà ubice. Sve novine koje kruže u XIX veku su veoma konformističke i moralne. to vidim. Ono dovodi u vezu zabran­ jeno i potčinjeno. Da. pravo na pričanje i pravo na pripovedanje. one više nemaju za likove pozitivne heroje protiv zakonitosti kakvi su Mandarin i Kartuš. okreće se oko vlasti. Priča ο ubistvu se smešta u opasno područje iz kojeg ono koristi povratnost. drugi deo je bila tužbalica zločinca. one i dalje ne ot­ krivaju nikakav narodni izraz. Zločinac u njoj priznaje svoju grešku. čas protiv. moji zločini su strašni I zaslužila sam strogu kaznu s neba. oko dva prava.Takođe. naprotiv. Tužbalica devojke ubice iz Melna se peva kao Veran Pas). koja je ubila svog oca. možda i manje različita nego što na prvi pogled izgleda: pravo na ubistvo i pravo na izazivanje ubistva. ope predstavljaju zakon i prenose politički moral koji je u njemu skriven. Žuta štampa je dugo prepričavala i menjala priču: jedne novine iz 1836. upotrebu prvog lica sa versifikacijom i ponekad naznačenom melodijom. Ubistvo vreba oko granica za­ kona. Upravo na temeljima ove mračne borbe Rivijer je ispisao svoju priču-ubistvo. Trebalo bi jednom napraviti analizu ovih priča ο zločinu i ukazati na njihovo mesto u sećanju nar­ oda. U ovim čudnim pesmama od optuženog se očekivalo da uzme reč da bi prepričao svoje delo. U izvesnom smislu. nikako ne beži od svoje krivice. godine. ispričana od strane nekog anonim­ nog lica.

Na kraju se očekivalo da zločinac javno govori neposredno pre kazne. juna u Fokteriju. Ovo istorijsko polje nije bilo toliko obeležje ili eksplikativni sadržaj. odvratno). Pjer Rivijer je subjekat ovih uspomena u dvostrukom značenju: on je taj koji se seća. koji se nemilice svega seća.// Da. Od Svete istorije. polazeći ka kaznionici. pored svih ostalih zločina. okrutno. lica koje bi u isto vreme govorilo i odnosilo živote. {Prepoznajmo ovu prokletu devojku. istovremeno u tekstu i u postupku. koliko uslov mogućnosti ovih memoaraubistva. poziva za­ kon i u isto vreme priziva sećanje i grozotu. to sam ja. uzima na sebe zakon čije posledice prihvata {Osuđuju me na smrt:// Moja odsečena šaka i odrubljena glava// Uplašiće sve ve­ like zločince). igru zakona. postoji jedan dornen znanja okupiran njegovom pričom-ubistvom i za koji se ova priča-ubistvo zalaže. Rivijer je. Naslov memoara nam to očito i govori: Opširno izlaganje i objašnjenje događaja koji se desio 3.SPISI kaznu koju zaslućuje. onakve kakvu je učimo u školi. Pjer Rivijer je zaista došao da ispuni ovaj fiktivni lirizam.ubistva i pogubljenja {Napokon čujem kako poslednji čas ot­ kucava// Moja glava. Svoje delo i reč smestio je na tačno određeno mesto u neku vrstu rasprave i u izvestan dornen znanja. pripada krvniku//Moja će se duša dakle pred Bogom pojaviti). do bliskih događaja ο kojima nas izveštavaju i podsećaju leci i novine. Zapravo je igrao. naravno fiktivno. Ne skrivajući se. izvršio svoj zločin na nivou jedne govorne prakse i za nju vezanog znanja. Od mašinerije priče-ubistva pravi u isto vreme i projektil i metu. u nerazmrsivom jedin­ stvu svog oceubistva i svog teksta. Ovde imamo. od Pjera Rivijera. iz sveg glasa priziva na sebe pravdu koja će ga zbri­ sati. Svi istorijski zapisi na koje se poziva u svom tekstu više nisu naknadni ukrasi ili opravdanja. Naposletku. avaj. Magdalena Alber// Ovo grozno čudovište. pevanje se nalazi između dve smrti . položaj određen iz spoljašnjosti od strane onih koji su imali dužnost da uređuju letke. nema sumnje. kao lirski položaj subjekta ubice. što ga je i stavilo u fatalnu pozic­ iju osuđenika. osamljuje se u njemu. Nerazumna igra? Čini se da je porota svojom većinom ocenila pre užasnim nego besmislenim igranje ove poznate igre. ne čini nikakve ustupke svojoj vlastitoj grozoti. 64 . zločinac priznaje da je obuzet strahom koji i njemu samom uliva strah. nešto malo pre smrti. po nalogu sudije. ni odbrane. bio je autor svega toga dvostruko: kao autor zločina i autor teksta. ni opravdanja. čiji je on bio dvostruki autor. ubistva i sećanja koji su određivali u to vreme veliki broj "priča ο zločinima". i on je taj čije sećanje priziva zločin. precizan izveštaj. kao što od njega ni ne tražimo milost ili pomirenje. ali ga i priziva bez ostatka. Tako se obeležava mesto. Lice koje govori očito nosi svoje ubistvo. Ovo mesto nije mesto priznanja u pravom smislu. strašan i slavan. počinioca ovog delà. i u kojoj se pojavljuje kao dvostruki subjekt. Ispunio g a j e stvarnim ubistvom čiju je priču unapred isplanirao i ο kojem je sačinio. ispaljen je igrom tog mehanizma u stvarno ubistvo.

njegovog načina života.). 265-275. oko njegovog dela-teksta postavljeno je trostruko pitanje istine: činjenične istine. 65 . Ali iz jednih novina saznajemo da se on i u zatvoru osećao već mrtvim. u: Moi. niti su se odvijali pod istim okolnostima. Ukratko. memoar koji ga je poštedeo sramote. koji je od 1832. Pierre Rivière. itd. izmešan sa elementima koji su pripadali drugim zločinima. rekao. U najmanju ruku na planu novca. duboko umešan u pravila narodnog znanja. primenjivana su pitanja jednog znanja rođenog drugde. Kao i svi drugi zločini iz tog vre­ mena bio je opevan u lecima 2 . Présenté par Michel Foucault. Bio je izveden pred porotni sud. ayant égorgé ma mère. na ovaj govor na delu. misaone istine i naučne istine. Sa francuskog prevela Vanja Manić Naslov izvornika: "Les meurtres qu'on raconte". (ova primedba se odnosi na originalno izdanje teksta. Na ovo govorno delo. Letak je reprodukovan na strani 227. oceubistvo Pjera Rivijera ipak je bilo plaćeno slavom koju je sam tražio. Rivijeru čak pripisuju i smrt koju je sam želeo. pred sudom. prim. ma soeur et mon frère. e 2 Zahaljujući gospođi Koazel. Međutim. Pevan i menjan po običaju. prev. ali koja nije bila njegova. Paris: Gallimard. Un cas de parricide au XIX siècle. možda upravo zato što je napisao. Na kra­ ju je bio podvrgnut medicinskom ispitivanju: radilo se ο tome da se dozna da li su njegovo delo i govor odgovarali kriterijumima na osnovu kojih su se simptomi bolesti opisivali.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA Neka druga igra Upravo ovde. Rivijer je osuđen: radilo se ο tome da se ustanovi da li je on stvarno bio počinilac zločina. koju je zakon propisao. bili smo u mogućnosti da nađemo jedan primerak među neklasifikovanim spisima u Nacionalnoj Bib­ lioteci. 1973. i kog su drugi vodili. Rivijerovo ubistvobeseda sučeljava se sa jednom sasvim drugom igrom. bilo je reči ο tome da se ο njemu stvori jedno mišljenje na osnovu onoga što je uradio. da bi se bolje pripremio na slavnu smrt. ili koji su bili obavezni elementi ove vrste priča. Ne samo da lica koja govore nisu imala isti status. nego ni govori nisu predstavljali istu vrstu događaja. str. godine dobio za pravo da uvaži olakšavajuće okolnosti: dakle. vaspitanja koje je stekao.

.

pre više od godinu dana. No. Poznato je da se knjige Dimezila (Du­ mézil). istraživanja istorijske škole iz Kembridža. etnologija. priznati da su pojmovi koji su. dijalektičkog reda . suzdržano. isto tako. postoji i jedan više tehnički razlog.dobrim delom napušteni. Belur: Zar vam se ne čini da su forma knjige . ali. Koja vas je reakcija. Levi-Strosa (Lévi-Strauss) i Lakana (Lacan) računaju među najveće u našem vremenu. da izvesne osobe ne znaju najvažnije promené koje su. s druge prećutkivanje bio je podsticaj da vaša knjiga dobije nastavak u vidu razgovora u kojem ste. nesumnjivo. a mnogi drugi.pojmovi. pre svega. obrazovani u oblas­ tima kakve su lingvistika.. zapomagali su i vikali da je istorija ubijena. treba staviti knjige Brodela (Braudel). zbog ta dva razloga i nasuprot svakoj verovatnoći. po vama. ali verujem. na delu već više od dvade­ set godina.pod tim podrazumevam kako nedostatak razvijenih fus­ nota i bibliografije. sociologija.Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Razgovor vodio Rejmon Belur (Raymond Bellour) Belur: Dvostruki prijem-prijem kritike i prijem javnos­ ti. Potom. što je uobičajeno za tu vrstu delà. Firea (Furet) i Deni Rišea (Denis Richet). održala koncepcija istorije organizovane po modelu priče kao velikog nastavka događaja uzetih u hijerarhiji određenja: individue su zahvaćene unutar tog totaliteta koji ih prevazilazi i igra se njima. Tako se kod mnogih intelektualaca. danas veoma demodirana ide­ ja. . zapravo. Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie).. Šta je. prikupljenih i priznatih referenci. koji smatraju da je istorija bivša i.kao i vaš stil. uzrok takvome neznanju? Fuko: Verujem da je istorija postala predmet jedne neobične sakralizacije. u XIX veku. sovjetsku školu? Belur: Vi se. Valja. ali one su. mogli da doprinesu tome da se skrije njena priroda? Fuko: Nesumnjivo je da prezentacija knjige u svemu tome igra izvesnu ulogu. najviše začudila? Fuko: Začudila me je sledeća činjenica: istoričari od zanata su u toj knjizi prepoznali knjigu koja se bavi istorijom. da li se zna da među radove koji znanju da­ nas obezbeđuju jednu novu avanturu. u istorijskom znanju. dakle. tako i igru ogledala u Meninama . izložili prirodu i polje svojih istraživanja. Za mnoge intelek­ tualce. istorija religija. pod krstom istorije svaki je diskurs posta­ jao molitva bogu ispravnih uzroka. možda. neupućeno i tradicionalističko poštovanje istorije bilo je najjednostaviji način da pomire svoju političku savest i aktivnost istraživanja ili pisanja. može se reći. is- 67 . za neke je istorija kao disciplina predstavljala poslednje pribežište dijalektičkog reda: u njoj se mogla spa­ siti vladavina racionalnih protivrečnosti. izazvana knjigom Reči i stvari. odlučno svrstavate među istoričare. s jedne strane oduševljenje.

istorijski diskurs je ispunjen analizima koje je pozajmio od etnologije i sociologije. 68 . Tako dolazimo do složene metodologije diskontinuiteta. Rancière (J. Sve te promene imaju dva suštinska ispoljavanja: . Tako da je istorija. Lire "Le Capital". 3) Stara. dostići različite nivoe. To je skup tananih problema zato što ćemo. svaki sloj događaja bira sopstvenu periodizaciju. institucija. 1. škole iz Kembridža i ruske škole itd. Primećeno je da uobičajena periodizacija. dela itd.kod istoričara radovi Brodela.veoma značajna kritika i analiza pojma istorije koju je razvio Altiser na početku teksta Čitati "Kapi­ tal"? Belur: Da li na taj način ukazujete na direktnu srod­ nost vaših i Altiserovih radova? Fuko: Budući da sam bio njegov učenik i da mu mnogo dugujem. između Altisera i mene postoji očigledna razlika: on koristi reč epistemološki rez u vezi sa ' Louis Althusser .1965. najbolji oblik za mogući uzorak. Machetey (P. 4) U istorijsku analizu uvode se tipovi odnosa i mo­ dusi veza kojih ima m n o g o više od univerzalne rel­ acije uzročnosti kojom se htela definisati istorijska metoda.RAZGOVORI tovremeno i njegovi nesvesni tvorci. kojoj ritam daju političke revolucije. praksi. pp. Međutim. Paris.Du "Capital"à la philosophie de Marx. Na taj način možda po prvi put imamo mogućnost da kao predmet analiziramo materijale koji su se. Belur: U čemu je tačno novina istorijskih radova koje pominjete? Fuko: Možemo ih odrediti na po malo shematski način: 1) Ti istoričari sebi postavljaju vrlo težak problem periodizacije. s obzirom na nivo koji odaberemo. obrnuto.). tokom vremena. metodološki. možda težim tome da pod nje­ gov znak smestim jedan napor koji bi on mogao da odbaci. tragova. . rekao: otvorite Altiserove knjige. nije uvek bila. ujedno individualni i totalitarni projekt.tradicionalna opreka između humanističkih nauka i istorije (prve proučavaju ono istovremeno i ne-evolutivno.1. od humanističkih nauka.). s obzirom na periodizaciju koja se daje. 2) Svaka periodizacija iseca iz istorije izvesni nivo događaja i. iako ne m o g u da odgovorim u njegovo ime. Ali bih. druga analizira velike i neprestane promene) nestala je: promena može biti predmet analize u terminima strukture. 9-89. in Althusser ( L ) . za neke postala nedodirljiva: kada bismo odbili takav oblik iskazivanja istorijskog to bi značilo napasti ve­ liki uzrok revolucije. morati da razgraničimo različite periodizacije i što ćemo. isto tako. taložili u obliku znakova. Maspero.

a ja tvrdim obrnuto. Šta mislite ο tome? Fuko: U onome što se naziva istorijom ideja opisuje se promena uopšte. onako kako nam je predaje marksistička tradicija. Fuko: Po mom osećaju ta prilično raširena ideja ne nalazi se zaista kod Marksa. Na taj način 69 . a za teoriju istorije i politike u sredinu XIX veka. tako i pripovedačku tehniku koju to odsecanje implicira. osvešćivanje. Belur: U člancima koji napadaju vašu knjigu uočavaju se reči poput "zalediti istoriju". interes za neki problem. Ali pre svega ću od­ govoriti da je. Budući da su svi utilitarni. Koliko god da su Marksove analize Rikarda važne. poput lajtmotiva. u vašim analizama strukturalnih promena znanja tokom XIX veka. koja se odlikuje time da dovo­ di u pitanje kako vaše pojmovno odsecanje. u toj oblasti u kojoj se bavimo samo mogućim principima. precizno. čudno. reči koje se. Belur: Ali to onda znači odlučno prekinuti sa prednošću koju istorija ima kao harmonična nauka ο totalitetu. Nalazimo se pred nekom vrstom slaganja cigala i biće zanimljivo. Tome nasuprot. poja­ vilo kao sporno? Fuko: Ono što sam rekao u vezi sa Marksom odnosi se. na epistemološki domen političke eko­ nomije. ne verujem da njegove ekonomske anal­ ize izlaze izvan epistemološkog prostora što ga je uspostavio upravo Rikardo. Ali to su samo pretpostavke. formuliše jedna logika promené. uz dve olakšice: 1) Koriste se pojmovi koji mi se čini po malo magičnima: uticaj. vraćaju i izgledaju kao da formulišu najtemeljniju optužbu. kako vi to nastojite. Belur: Zar taj raskorak povodom Marksa nije upravo najočigledniji znak onoga što se. Moja knjiga nosi podnaslov "Arheologija humanističkih nauka": ona pretpostavlja jednu drugu arheologiju koja bi bila analiza znanja i istorijske svesti na Zapadu od XVI veka. može se pretpostaviti da je Marks u istorijsku i političku svest ljudi uveo radikalan rez i da je marksistička teorija društva inaugurisala jedno potpuno novo epistemološko polje. a u stvari se u pitanje dovodi sama mogućnost da se. na jedan drugi nivo koji je u odnosu na ovaj spoljašnji. neobično. kriza. 2) Kada se naiđe na teškoću prelazi se s nivoa analize. čini mi se da veliki rez mora da se smesti na nivo Mark­ sa. s nivoa samih iskaza. da Marks ne pred­ stavlja epistemološki rez. Čak i pre nego što sam značajnije uznapredovao u tom radu. Ovde smo se vratili na ono što sam rekao gore: periodizacija oblasti znanja ne može da se obavi na isti način s obzirom na nivoe na koje se smešta. saznati kako se i zbog čega epistemološki rez za nauke ο životu.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Marksom. još isuviše rano za postavlja­ nje problema uzajamnih određenja tih slojeva. ekonomiji i jeziku smešta na početak XIX veka. Nipošto nije nemoguće da pronađemo takve ob­ like određenja g d e su svi nivoi saglasni da zajedno hodaju korakom regimente po mostu istorijskog postajanja. itd. ne čine mi se delotvornima.

RAZGOVORI se pred nekom promenom, protivrečnošću, nekoherentnošću, pribegava objašnjenju preko društvenih uslova, mentaliteta, vizije sveta, itd. Pokušao sam, putem metodičke igre, to da zaobiđem i bio sam, prema tome, prinuđen da opisujem iskaze, čitave grupe iskaza, dovodeći do toga da se pojave odnosi implikacije, suprotnosti, isključenja, koji su mogli ponovo da ih povezu. Rečeno mi je, na primer, da sam dopustio, odnosno izmislioapsolutni prekid između kraja XVIII i početka XIX veka. U stvari, kada se pogledaju naučni diskursi s kraja XVIII veka, može se, pri najpažljivijem pogledu, konstatovati vrlo brza i, pravo govoreći, jako zagonetna promena. Želeo sam da opišem up­ ravo tu promenu, drugim recima da utvrdim skup nužnih i dovoljnih preobražaja kako bi se prešlo s početnog oblika naučnog diskursa, onog iz XVIII veka, na njegov završni oblik, onaj iz XIX veka. Skup preobražaja koje sam definisao zadržava izvestan broj teorijskih elemenata, premešta neke druge, vidi kako nestaju stari i kako se pojavljuju novi; sve to omogućava da se definiše pravilo prelaska u oblasti koje sam razmatrao. To je, dakle, pot­ puno suprotno od nekog diskontinuiteta koji sam želeo da ustanovim, pošto sam pokazao sam oblik prelaska iz jednog stanja u drugo. Belur: Pitam se da li dvosmislenost potiče iz teškoće da sejedan pokraj drugog, promišljaju termini prome­ na i prelazak s jedne strane, i slika i opis s druge. Fuko: Isto tako, pre više od pedeset godina uočeno je da su zadaci opisa bili od suštinske važnosti u oblastima kakve su istorija, etnologija i jezik. Najposle, matematički jezik od Galileja i Njutna ne funkcioniše kao objašnjenje prirode, već kao opis procesa. Ne vidim zbog čega bi se neformalizovanim disciplinama poput istorije ospo­ ravalo da se i one poduhvate prvobitnih zadataka opisivanja. Belur: Kako shvatate metodičku orijentaciju tih prvo­ bitnih zadataka? Fuko: 1. Ako je ono što sam kazao tačno, moraju se moći objasniti i analizirati, prema istim shemama, donoseći neke dodatne preobražaje, tekstovi ο ko­ jima nisam govorio. 2. Vrlo se dobro mogu preuzeti tekstovi ο kojima sam govorio, i to sâm materijal koji sam obrađivao, u jednom opisu koji bi imao drugačiju periodizaciju i koji bi se postavio na drugi nivo. Kada se uradi, na primer, arheologija istorijskog znanja, očigledno je da će biti potrebno iznova koristiti tekstove ο jezi­ ku i biće potrebno dovesti ih u odnos sa tehnika­ ma egzegeze, tehnikama kritike izvora, sa čitavim znanjem koje se odnosi na sveto pismo i istorijsku tradiciju; njihov će opis tada biti drugačiji. Ali ti opisi, ako su tačni, morali bi biti takvi da se mogu definisati preobražaji koji omogućuju da se pređe s jednog na drugi. U jednom smislu opis je, dakle, beskonačan, u drugom on je zatvoren, u meri u kojoj teži da usta­ novi teorijski model koji je u stanju da objasni od­ nose između proučavanih diskursa.

70

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Čini se da je dvostruki karakter opisa takve prirode da dovodi do prećutkivanja, odnosno uzmaka, jer se istorija tako direktno kalemi na beskonačnost svojih arhiva, dakle na ne-smisao svojstven svakoj beskonačnosti i, istovremeno, ona je obuzdana u modelima čiji formalni karakter u samoj svojoj logici optužuje ne-smisao svojstven svakom zatvaranju unutrašnjeg i kružnog karaktera. Učinak je utoliko jači što vaša knjiga održava apsolutnu distancu prema onome što bi se moglo nazvati "živa istorija", ona u kojoj praksa, ma kakav da je teorijski nivo na kojem se ta praksa izaziva i ma kakvi da su modeli u koje se može zatvoriti njena neumorna raznolikost, preokreće ne-smisao u neku vrstu bliskosti, u "prirod­ ni" svet akcija i institucija. Kako vi razumete taj isečak na kojem se zasnivaju Reči i stvari? Fuko: Hoteći da odigram igru strogog opisivanja samih iskaza, pokazalo mi se da se područje iskaza dobro potčinjava formalnim zakonima. Mogao se, na primer, pronaći jedan teorijski model za različite epistemološke oblasti i, u tom smislu, moglo se zaključiti da diskursi poseduju autonomiju. Ali in­ teres za opisivanje tog autonomnog sloja diskursa postoji samo u meri u kojoj se on može dovesti u od­ nos sa drugim slojevima, praksama, institucijama, društvenim, političkim odnosima itd. Upravo me je taj odnos oduvek opsedao i hteo sam, u knjigama Istorija ludila i Nastanakklinike, da definišem odnose između tih različitih oblasti. Uzeo sam, na primer, epistemološki dornen medicine i dornen institucija represije, hospitalizacije, pomoći nezaposlenima, administrativne kontrole javnog zdravlja, itd. Ali uočio sam da su stvari bile složenije nego što sam ja verovao u te prve dve knjige, da se diskurzivne oblasti ne potčinjavaju uvek strukturama koje su im bile zajedničke sa njihovim pridruženim praktičnim i institucionalnim oblastima, da su se one, napro­ tiv, potčinjavale strukturama zajedničkim za druge epistemološke oblasti, d a j e među njima postojalo nešto poput izomorfizma diskursa u određenoj epohi. Tako da se nalazimo pred dve osovine ver­ tikalnog opisa: osovinom teorijskih modela koji su zajednički za više diskursa, osovinom odnosa između diskurzivne i ne-diskurzivne oblasti. U knjizi Reči i stvari prešao sam horizontalnu, u Istoriji ludila i Nastanku klinike vertikalnu dimenziju figure. Kada neko bude prvi put pokušao, oslanjajući se na tekstove, da mi dokaže kako jedna takva teorijska koherencija među diskursima ne postoji, moći će da otpočne prava rasprava. Kada je reč ο tome da se umanji dornen prakse, moje prethodne knjige pokazuju koliko sam daleko od toga. Pozvaću se, zbog njihovog odnosa, na jedan čuveni primer. Kada Dimezil dokazuje da je rimska religija u izomorfnom odnosu sa skandinavskim, odnosno kelt­ skim legendama,odnosnoodređenim iranskim ritu­ alom, on ne želi da kaže kako rimska religija nema svoje mesto unutar rimske istorije, da istorija Rima ne postoji, nego da ćemo istoriju rimske religije, njene odnose sa institucijama, društvenim klasa­ ma, ekonomskim uslovima, moći da opišemo samo uzimajući u obzir njenu unutrašnju morfologiju. Na isti način, dokazati da naučni diskursi nekog vre­ mena proističu iz zajedničkog teorijskog modela, ne znači reći da oni izmiču istoriji i lebde u vazduhu kao da su lišeni tela i kao da su sami, već da nećemo moći da načinimo istoriju toga znanja, nećemo moći da analiziramo na koji način ono funkcioniše,

71

RAZGOVORI njegovu ulogu, njegove uslove, način na koji se ono ukorenjuje u društvu, a da ne uzmemo u obzir snagu i konzistenciju tih izomorfizama. Belur: Objektivnost koju pridajete teorijskim mode­ lima imajući u vidu ekstenzivnu analizu istorije kao nauke i, zarad konstruisanja tih modela, deskrip­ tivnoj logici, ta objektivnost, kao takva, obavezuje da se zapitamo nad polazišnom tačkom toga opisa, nad njegovom postojbinom na neki način, što se svodi, u slučaju jedne tako lične knjige kakva je vaša, na pokušaj da se razume odnos autora i njegovog teksta, koje mesto, zapravo, on može, hoće i mora da zauzme. Fuko: Na to mogu da odgovorim samo ako zaronim u samu knjigu. Ako je stil analize, koji sam tu pokušao da formulišem, prihvatljiv, morali bismo moći da definišemo teorijski model kojem pripada ne samo moja knjiga, već i one knjige koje pri­ padaju istoj konfiguraciji znanja. Bez sumnje nam ta konfiguracija danas omogućava da obrađujemo istoriju kao skup doista artikulisanih iskaza, jezik kao predmet opisa i skup relacija u odnosu prema diskursu, prema iskazima koji sačinjavaju predmet tumačenja. Upravo naše doba, i samo ono, čini mogućim pojavu tih tekstova koji obrađuju grama­ tiku, prirodnu istoriju,2 odnosno političku ekono­ miju, kao i mnoge predmete. Autor je u tome, i samo u tome, konstitutivan za ono ο čemu govori. Moja knjiga je čista i prosta
2

fikcija: ona je roman, ali nisam ja taj koji sam ga izmislio, nego odnos našega doba sa njegovom epistemološkom konfiguracijom u čitavoj toj masi iskaza. Subjekt je, zapravo, prisutan u celoj knjizi, ali je on ono anonimno "se" koje danas govori u svemu što se kaže. Belur: "se"? Kako vi razumete status toga anonimnog

Fuko: Možda se upravo oslobađamo, malo po malo, ali ne bez muke, velikog alegorijskog nepoverenja. Pod tim razumem prostu ideju koja se sastoji u sledećem: ne pitati se, pred nekim tekstom, ni ο čemu drugom osim ο onome što taj tekst uistinu kaže ispod onoga što on stvarno kaže. Bez sumnje to je nasleđe stare egzegetske tradicije: podozrevamo da se iza svake izrečene stvari krije nešto drugo. Učinak laičke verzije tog alegorijskog nepoverenja bio je da svakoga komentatora pozove da svugde pronađe istinsko mišljenje autora, da pronađe ono što je on rekao a da nije izgovorio, što je hteo ali nije stigao da kaže, što je hteo da skrije ali što se ipak pojavilo. Danas zapažamo da ima mnogo drugih mogućnosti da se obrađuje jezik. Tako je savremena kritika - i to je ono što je razlikuje od onoga što se još do nedavno događalo - upravo formulisala, na različitim tekstovima koje proučava, njenim tekstovima-objektima, neku vrstu nove kombinatorike. Umesto da ponovo uspostavi nje­ govu imenentnu tajnu, ona tekst uzima kao skup elemenata (reči, metafora, književnih oblika, sku-

Histoire naturelle, prirodna istorija (izraz nastao 1551.): proučavanje, odnosno opis tela koja se m o g u uočiti u kosmosu, naročito na zemaljskoj kugli (Le Petit Robert 1997. /prim. prev./).

72

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pova priča) između kojih se mogu pojaviti apso­ lutno novi odnosi u onoj meri u kojoj njima nije ovladala namera pisca i koje (odnose) je mogućim učinilo samo delo kao takvo. Formalni odnosi koji se otkrivaju na taj način nisu bili prisutni ni u čijem duhu, oni ne stvaraju latentni sadržaj iskaza, njiho­ vu indiskretnu tajnu; oni su konstrukcija, ali tačna konstrukcija čim tako opisani odnosi mogu da budu realno određeni u obrađenim materijalima. Naučili smo da reči ljudi stavljamo u još neformulisane od­ nose, koje izričemo po prvi put, a koji su ipak ob­ jektivno tačni. Tako je savremena kritika upravo napustila veliki mit ο unutrašnjosti: Intimior intimio ejus. Ona je potpu­ no iščašena u odnosu na stare teme uzglobljavanja, kovčega s blagom, koje su z g o d n e za to da se ide u potragu sve do samog dna delà. Smeštajući se iz­ van teksta, pišući tekstove ο tekstovima, ona stvara jednu novu spoljašnjost. Belur: Čini mi se da moderna književna kritika, svo­ jom plodnošću i mnogim doprinosima, onako kako je vi opisujete, u jednom smislu označava neobičnu regresiju u odnosu na smisao u kojem je ona pronašla suštinu svojih zahteva: hoću reći Blanšo. Jer, iako je Blanšo, pod imenom "literature", u prostoru modernog mišljenja doista osvojio preko potrebnu spoljašnjost teksta, on se nipošto ne predaje toj lakoći koja teži da izbegne nasilje delà kao mesta jednog imena ijedne biografije, čija je tajna, upravo, da bude na različite načine prožeto nesvodivom i apstraktnom snagom literature za koju Blanšo, u svakom slučaju, iscrtava strogi put, a da je ne opisuje kao takvu u logici njenih oblika, kako bi to želela jedna više naučna kritika. Fuko: Tačno je da je Blanšo učino mogućim diskurs ο literaturi. Pre svega zato što je upravo on prvi pokazao da se delà vezuju jedna za druge tom spoljašnjom stranom svoga jezika u kojem se pojavljuje "literatura". Literatura je, prema tome, ono što se stvara izvan svakoga delà, ono što pravi j a ruge u svakome pisanom jeziku i na svakome tekstu ostavlja prazni beleg nekoga žiga. Ona nije neki jezički modus, već praznina koja prolazi, kao neki veliki pokret, kroz sve književne jezike. Čineći da se pojavi ta instanca literature kao "zajedničko mesto", prazan prostor u koji se smeštaju delà, verujem da je on, Blanšo, naznačio savremenoj kritici šta mora biti njen predmet, šta je to što njen posao, ujedno egzaktan i inventivan, čini mogućim. S druge strane, može se tvrditi da ga je Blanšo učinio mogućim ustanovljujući između autora i delà odnos koji je bio nepoznat. Sada znamo da delo ne pripada zamisli svoga autora, čak ne ni projektu njegovog postojanja, ono sa autorom održava odnose negacije, destrukcije, ono za njega blista iz večne spoljašnjosti, a da, ipak, među njima postoji primordijalna funkcija imena. Upravo se imenom u nekome delu obeležava modalitet nesvodiv na anonimno mrmljanje svih drugih jezika. Izvesno je da savremena kritika još nije zaista ispi­ tala taj zahtev imena koji joj je Blanšo predložio. Biće potrebno da se ona zaokupi upravo time, zato što za delo ime označava odnose suprotnosti sa drugim delima, razliku prema drugim delima, i zato što ono apsolutno karakteriše način posto­ janja književnog delà u nekoj kulturi i institucijama kakve su naše. Nakon svega, a sada je tome pet, šest vekova, anonimnost je, izuzev u izuzetnom

73

RAZGOVORI slučaju, potpuno nestala iz literarnog jezika i nje­ govog funkcionisanja. Belur: Upravo zbog toga mislim da Blanšoov nauk ima, pored tehničkih kritika prema kojima čuva jednaku distancu, ispravniji odjek u interpretaciji psihoanalitičkog tipa, koja se po definiciji drži pros­ tora subjekta, nego u interpretaciji lingvističkog tipa u kojoj se često pojavljuje rizik od mehaničke apstrak­ cije. Ono što je važno, problematično, u određenim istraživanjima naučnog tipa kakvo je vaše, jeste izvestan odnos bliskosti koju ta istraživanja, čini se, održavaju sa, još eksplicitnije, "subjektivnim" delima literature. Fuko: Bilo bi vrlo zanimljivo saznati u čemu se sas­ toji individualnost koju može označiti, Imenovati" neko naučno delo; Abelovo (Abel) ili Lagranžovo (Lagrange) delo, na primer, obeleženo je svojstvima pisma koje ga individualizuje isto onoliko koliko i Ticijanovo platno, ili neku Šatobrijanovu (Chateau­ briand) stranicu. Isto je i s filozofskim, ili deskrip­ tivnim pismom kakvo je Lineovo (Linné) i Bifonovo (Buffon). Ta dela su, ipak, zahvaćena u mrežu svih onih dela koja govore ο "istoj stvari", u mrežu dela koja su im savremena i koja slede nakon njih: ta mreža koja ih obuhvata ocrtava velike figure bez građanskog statusa koje se zovu "matematika", "is­ torija", "biologija". Problem osobenosti, ili odnosa između imena i mreže, stari je problem, ali nekada je postojala neka vrsta kanala, označenih puteva koji su odva­ jali književna, fizička ili matematička, istorijska dela; svako je evoluiralo na sopstvenom nivou i, na neki način, na delu teritorije koji mu je bio određen, uprkos čitavom j e d n o m skupu prikupljenih po­ dataka, pozajmica, sličnosti. Danas konstatujemo da se čitavo to odsecanje, pregrađivanje, upravo briše, odnosno obnavlja na jednom potpuno drugačijem modelu. Odnosi između lingvistike i književnih dela, između muzike i matematike, dis­ kursa istoričara i diskursa ekonomista, nisu više reda pozajmice, podražavanja, odnosno neželjene analogije, čak ne ni strukturnog izomorfizma; ta dela, ti postupci, obrazuju se u uzajamnim odnosi­ ma, jedni postoje za druge. Postoji literatura ο lingvistici, a ne uticaj gramatičara na gramatiku i rečnik romansijera. Na isti način, matematika nije primenljiva na konstrukciju muzičkog jezika, kao na kraju XVII veka i početkom XVIII veka, ona sada stvara formalni svet samog muzičkog dela. Prisust­ vujemo jednom opštem i vrtoglavom brisanju stare raspodele jezika. Rado se govori da nas danas ništa drugo ne zanima izuzev jezika i da je on postao univerzalni predmet. Ali ne treba se zavaravati: ta suverenost je privre­ mena, dvosmislena, nestalna suverenost jednog plemena koje se seli. Zacelo, nas zanima jezik; ipak, to nije stoga što smo najzad ušli u njegov posed, već pre zato što nam on izmiče više nego što nam je ikada izmicao. Njegove granice se ruše, a njegov univerzalni mir ulazi u stapanje; i ako smo poto­ pljeni, to nije toliko zbog njegove bezvremene st­ rogosti, koliko zbog aktuelnog kretanja njegovog talasa.

74

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Gde vi, lično, vidite sebe u tim promenama koje najzahtevnija dela znanja povlače u neku vrstu romaneskne avanture? Fuko: Za razliku od onih koji sebe nazivaju struk­ turalistima, ja nisam toliko zainteresovan za for­ malne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik. Lično, mene više zaokuplja postojanje dis­ kursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situ­ aciju, oni su ostavili tragove iza sebe, oni traju i obavljaju, u samom tom trajanju unutar istorije, određeni broj javnih ili tajnih funkcija. Belur: Vi na taj način popuštate strasti svojstvenoj istoričaru koji hoće da odgovori na beskonačni romor arhiva. Fuko: Da, jer moj predmet nije jezik, već arhiva, to jest akumulirano postojanje diskursa. Arheologija, onako kako je ja razumem, nije srodna ni geologiji (kao analiza onoga što je ispod zemlje), ni gene­ alogiji (kao opis početaka i redosleda), ona je anali­ za diskursa u njegovom modalitetu arhive. Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam, odnosno mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo; pravim se kao da čitam, ali znam da izmišljam tekst; iznenada se ceo tekst zamućuje, ne mogu više ništa da čitam, niti da izmišljam, grlo mi se steže i ja se budim. Z n a m sve što može biti lično u toj opsesiji jezikom koji postoji svuda i koji nam izmiče u samom svom opstanku. On opstaje odvraćajući od nas svoje poglede, lica okrenutog prema noći ο kojoj mi ne znamo ništa. Kako opravdati te diskurse ο diskursima na kojima radim? Koji status im dati? Počelo se uočavati - a to naročito rade logičari, učenici Rasela (Russell) i Vitgenštajna (Wittgenstein) - da bi se formalna svo­ jstva jezika mogla analizirati samo pod uslovom da se uzme u obzir njegovo konkretno funkcionisanje. Jezik je skup struktura, ali diskursi su jedinice funkcionisanja, a analiza jezika u njegovom totalitetu ne može a da se ne suprotstavi tom suštinskom zahtevu. U toj meri ono što radim smešta se u opštu anonimnost svih istraživanja koja se trenutno vrte oko jezika, to jest ne samo jezika koji omogućuje da se govori, već diskursa koji su bili izgovoreni. Belur: Šta vi, preciznije, razumete pod tom idejom anonimnosti? Fuko: Pitam se zar trenutno ne nalazimo, u formi odnosa imena sa anonimnošću, izvesnu transpoziciju starog klasičnog problema pojedinca i istine, odnosno pojedinca i lepote? Kako se događa da neki pojedinac rođen u određenom trenutku, budući određene istorije i određenog lica, može da otkrije, i to samo i prvo on, određenu istinu, možda samu istinu? To je pitanje na koje odgovaraju Dekartove Meditacije:3 kako ja mogu da otkrijem istinu? Mnogo godina kasnije, to pitanje pronalazimo u romantičarskoj temi genija: kako neki pojedinac, koji se nalazi u naboru istorije, može da otkrije ob­ like lepote u kojima se izražava sva istina jednoga vremena, odnosno jedne civilizacije? Problem se

75

RAZGOVORI danas više ne postavlja u tim terminima: nismo više u istini, već u koherenciji diskursa, ne više u lepoti, već u složenim odnosima formi. Sada je reč ο tome da saznamo kako neki pojedinac, kako neko ime može biti oslonac nekoga elementa ili grupe elemenata koji, integrišući se u koherenciji diskursa, odnosno beskonačne mreže formi, brišu, odnosno barem čine praznim i beskorisnim to ime, tu individualnost čiji znak to ime ipak nosi do određene tačke, jedno izvesno vreme i za izvesne poglede. Potrebno je da osvojimo anonimnost, da dokažemo veliku pretpostavku da ćemo jednoga dana, najzad, postati anonimni, po malo kao što su klasici imali da dokažu ogromnu pretpostavku da su pronašli istinu i da za nju vežu svoje ime. Nekada je problem, za onoga ko je pisao, bilo da se iščupa iz potpune anonimnosti, dok je danas problem iz­ brisati svoje vlastito ime i smestiti svoj glas u taj ve­ liki anonimni romor diskursa. Belur: Zar vam se ne čini da to znači, čim je pokret doveden do krajnosti, ući u dvostruku recipročnu igru afirmacije i brisanja, reči i tišine, od čega Blanšo pravi suštinu literarnog čina kada delu pripisuje izabranu funkciju jednog bogatog boravišta tišine nasuprot nepodnošljivoj veličini govora, bez koje, ipak, dela ne bi bilo? Kada Levi-Stros kaže ο svojoj knjizi Presno i pečeno: "Ova knjiga ο mitovima je, na svoj način, je­ dan mit", on u vidu ima suverenu bezličnost mita, a ipak malo je knjiga, samim tim, koje su tako lične kao što su njegove Mitologike. 4 Kolikogod da je vaš odnos prema prirodi različit, toliko je prema istoriji sličan. Fuko: Ono što knjigama poput ovih, koje nemaju drugu pretenziju do da budu anonimne, daje takvo obeležje naročitosti i individualnosti, nisu privilegovani znaci nekoga stila, niti obeležje neke naročite, odnosno individualne interpretacije, nego je to žestina pokreta gumice kojom se brižljivo briše sve što bi moglo da upućuje na neku ispisanu individu­ alnost. Između pisaca i piskarala postoje brisači. Burbaki 5 se nalazi u osnovi modela. Naš bi san bio da svako u našoj oblasti uradi nešto poput onoga stoje uradio taj Burbaki, g d e matematičari rade anonimno pod jednim izmišljenim imenom. Možda je nesvodiva razlika između matematičkih istraživanja i naših aktivnosti u tome što pokreti gumicom, sračunati da dovedu do anonimnosti, sigurnije obeležavaju pot­ pis jednog imena nego razmetljivi držači za pero. I još bi se moglo reći da je stil Burbakija i njegov način rada takav da bude anoniman.

3

Descartes (R.), Meditationes de prima philosophia, Paris, Soly, 1641

[Méditations touchant la Première Philosophie, dans lesquelles

l'existence de Dieu et la distinction réelle entre l'âme et le corps de l'homme sont démontrées, in Oeuvres et Lettres, éd. André Bridoux, Paris, Gallimard, coll. "Bibliothèque de la Pléiade", 1953, pp. 253-547). (René Descartes, Meditacije ο prvoj filozofiji, Izvori i tokovi, Z a ­ greb 1975, prevod Tomislav Ladan)
4

Lévi-Strauss ( C ) , Mythologiques, 1.1: Le Cru et le Cuit, Paris, Pion, 1964. (Klod Levi-Stros, Mitologike, 1.1: Presno i pečeno, Prosveta, Beo­ grad, 1980.) Nicolas Bourbaki, kolektivni pseudonim koji je uzela jedna grupa francuskih matematičara (Henri Cartan, Claude Chevalley, Jean Dieudonné, Charles Ehresmann, André Weyl, etc.) koji su se poduhvatili prerade matematike na strogim aksiomatskim osnovama.

5

76

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: To, kao i vaše upućivanje na klasičan odnos prema pojedincu, podstiče na mišljenje da se pozicija autora u tom tipu istraživanja pojavljuje, u stvari, kao podvostručavanje pozicije filozofa, između nauke i literature. Kako vam izgleda, u tom smislu, modemi status filozofije? Fuko: Čini mi se da filozofija danas više ne postoji, ne u smislu da je ona nestala, već da je raspršena na veliki broj različitih aktivnosti: aktivnosti aksiomatičara, lingviste, etnologa, istoričara, revo­ lucionara, političara, m o g u biti oblici filozofske aktivnosti. U XIX veku filozofska je bila refleksija koja se pitala ο uslovima mogućnosti predmeta, a danas je filozofija svaka aktivnost koja dovodi do toga da se pojavi jedan novi predmet za saznanje, odnosno praksu - kao ona aktivnost koja proizilazi iz matematike, lingvistike, etnologije, odnosno is­ torije. Belur: Međutim, u poslednjem poglavlju knjige Reči i stvari, u kojem obrađujete humanističke nauke da­ nas, vi istoriji dajete prednost nad svim ostalim disci­ plinama. Da li bi to bio novi način da se pronađe moć sintetičkog zakonodavstva koje je do sada prednost davalo filozofskom mišljenju i koje je već Hajdeger prepoznao ne više kao tradicionalnu filozofiju, već kao "istoriju filozofije"? Fuko: U stvari, istorija zadržava, po mom istraživanju, povlašćenu poziciju. To je stoga što se u našoj kulturi, već vekovima, diskursi ulančavaju na način istorije: mi primamo stvari koje su bile rečene kao da dolaze iz neke prošlosti u kojoj su sledile jedne nakon drugih, u kojoj su se suprotstavljale, uticale jedne na druge, zamenjivale mesta, rađele se i gomilale. Kulture "bez istorije" očigledno nisu one u kojima ne bi bilo ni događaja, ni evolucije, ni revolucije, ali u kojima se diskursi ne pridodaju na način istorije; oni se se postavljaju jedni kraj drugih; oni se zamenjuju; oni se zaboravljaju; oni se preobražavaju. Tome nasuprot, u kulturi kakva je naša svaki se diskurs pojavljuje na tlu s kojeg je nestao svaki događaj. Z b o g toga, proučavajući teorijske diskurse koji se odnose na jezik, ekonomiju, živa bića, nisam hteo da ustanovim mogućnosti, odnosno nemogućnosti a priori takvih znanja. Hteo sam da se bavim pos­ lom istoričara pokazujući simultano funkcionisanje tih diskursa i preobražaja koji su položili račun ο svojim vidljivim promenama. Ali u svemu tome istorija ipak ne igra ulogu neke filozofije filozofija, niti se diči time da je jezik jezika, kako je to u XIX veku hteo istoricizam koji je težio tome da na račun istorije prenese zakonodavnu moć i kritiku filozofije. Ako istorija ima neku pred­ nost, to bi pre bilo u meri u kojoj ona igra ulogu neke unutrašnje etnologije naše kulture i naše racionalnosti i u kojoj, prema tome, otelotvorava samu mogućnost svake etnologije. Belur: Voleo bih, posle ovog dugog skretanja, da se vratim na knjigu i upitam vas za razlog tog odmaka koji se oseća u vašoj poziciji kada se prelazi s analize XVII i XVIII veka na analizu XIX i XX veka, odmak koji je postao predmet nekih od najžustrijih rezervi prema vašem radu.

77

RAZGOVORI Fuko: Čini se, zapravo, da se sa XIX vekom nešto menja u distribuciji knjige. Ista je stvar i sa Istorijom ludila, kada se pretpostavilo da sam hteo da napad­ nem modernu psihijatriju, kao i sa Rečima i stvari­ ma, kada sam polemisao sa mišljenjem XIX veka. U stvari, postoji razlika u obe analize. Mogu, zapravo, da odredim klasično doba u njegovim sopstvenim konfiguracijama putem dvostruke razlike koja g a , s jedne strane, suprotstavlja XVI i, s druge, XIX veku. Tome nasuprot, moderno doba u njegovoj osobenosti mogu da odredim samo suprotstavljajući ga XVII veku s j e d n e strane, i nama s druge; potrebno je, dakle, da bi se podela mogla obavljati bez pres­ tanka, dopustiti da se ispod svake od naših rečenica pojavi razlika koja nas deli od nje. Radi se ο tome da se oslobodi moderno doba, koje počinje oko 1790-1810. i traje sve negde do 1950, a kada je reč ο klasičnom dobu ono se samo opisuje. Prividno polemički karakter drži do činjenice da je reč ο tome da se iskopa čitava masa diskursa koji se nalaze pod našim nogama. Jednim blagim pok­ retom možemo otkriti stare, skrivene konfiguracije; ali čim se radi ο tome da se odredi sistem diskursa na kojem i dalje živimo, u trenutku u kojem smo obavezni da dovedemo u pitanje reči koje i dalje odzvanjaju u našim ušima, koje se mešaju sa on­ ima koje pokušavamo da izgovaramo, tada je ar­ heologija, kao ničeanska filozofija, prinuđena da deluje kao udarac čekićem. Belur: Zar status, jedinstven i strastven, koji vi dajete Ničeu nije upravo najočigledniji znak tog nepoprav­ ljivog raskoraka? Fuko: Kada bih iznova započeo ovu knjigu koju sam završio pre dve godine, pokušao bih da Ničeu ne dam taj dvosmisleni, apsolutno privilegovani, metaistorijski status, koji sam mu, popuštajući slabosti, dao. Bez sumnje zahvaljujući toj slabosti, moja genealogija više duguje ničeanskoj gene­ alogiji, nego strukturalizmu. Belur: Ali kako, u tom slučaju, vratiti Ničea arheologi­ ji, a da se ne ogrešimo kako ο Ničea, tako i ο arheolog­ iju? Čini se da je u samoj činjenici postojala nepre­ mostiva protivrečnost. U vašoj knjizi tu protivrečnost vidim, slikovito govoreći, kao principijelni sukob između Ničea i Menina. Jer, ne pribegavajući lakim igrama ο vašoj sklonosti ka metaforama prostora, jasno je da se platno tu pokazuje kao privilegovano mesto, kao, uostalom, u određenom smislu, i u čitavom strukturalizmu: mislim da upravo na tom mestu vi upoređujete sadašnju anonimnost sa onom iz XVII veka, u ime jedne ideje čitanja koja bi mogla da ima istoriju na nekome platnu, kao i u Borhesovom tekstu ο kineskoj enciklopediji, tekstu koji je "mesto rođenja" vaše knjige. Zbog toga je XIX vek, u kojem se izumeva istorija u obliku raskoraka između znakova i čoveka, predmet rasprave, a naše doba nada u novo razrešenje putem pokušaja da se nanovo integriše istorijski subjekt u prostor slike, u jednu novu anonim­ nost. Zar nije upravo Niče mesto na kojem svi znaci streme u nesvodivu dimenziju subjekta, isuviše anonimnog da bude sopstvo, isuviše anonimnog da inkorporira totalitet glasova u formi fragmentarnog diskursa; i zar autobiografija nije ekstremna i egzemplarna for­ ma mišljenja i svakog izražavanja, forma koja uvek

78

možda. pa. u osnovi.15-21 juin 1967. odnosno. i sa njim određena istina literature. 79 . jer. a ne putem pribegavanja spoljašnjem zakonu? I zar činjenica da Niče. zar ta činjenica ne svedoči ο nemogućnosti da se svi diskursi obrađuju na istom nivou? Zar to. u kojem ona i jeste i nije. Beluru. koji vi unosite u ono što se događa oko vas. Ničeova kružna doslovnost? Fuko: Na to mi je pitanje teško da odgovorim. kao što pravi grešku i u vremenu istorije. Fukou daje R. po malo rezervisan. str. iz njega proističu sva vaša pitanja. počinje intervju koji M. objaviti časopis Les Lettres françaises. prema tome. 6-9. izmiče vašoj knjizi koja mu toliko duguje i kojoj on do­ prinosi.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pravi grešku u prostoru slike. intervju koji traje već nekoliko godina i čiji će jedan fragment. jer ona se može izreći samo u smislu sopstvenog ludila. nije tačno po meri nemoguće anonimnosti ο kojoj vi snujete i koja. u obliku vašeg prisustva u knjizi. i čitav naš dijalog. da bi bila potpuna. Bellour). u gen­ eracije koje vam prethode. n° 11 87. u: Les lettres françaises. jednoga dana. sve do ludila. dakle. upravo se na to pitanje oslanja strasni interes. danas može da znači samo jedan svet bez napisane reči. Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Sur les façons d'écrire l'histoire" (entretien avec R. Ovde. iz tog pitanja proističe vaša želja da pišete i da postavljate pitanja.

kada moć jed­ nom stvori ta dejstva.kriminologijom.. eugenikom i zatvaranjem "dege­ nerika" u karantine.. lekovi i terapeutski saveti upotreb*jeni su za segregaciju bolesnih... zamenjena je tako metodom asepse . nadgledanje zaraznih. Nadmoć i svesnost nad telom može biti stečena samo kroz dejstva ulag­ anja moći u telo: gimnastike. Njegova politička prisutnost bila je neo­ phodna za funkcionisanje monarhije. Sve to svojstveno je putu koji vodi ka želji tela posredstvom upornog. one sopstvenog tela nasuprot moći. već politička stvarnost. Da li je to oslobađanje moguće bez mreže? Fuko: Kao i uvek sa odnosima moći. Quell Corps?: Postoji li fantastično telo koje odgov­ ara različitim tipovima institucija? Fuko: Verujem da je ideja socijalnog tela konstituisanog univerzalnošću volja velika fantazija. pedantnog delovanja moći na telu dece ili vojnika. već materijalnosti moći koja funkcioniše na samim telima pojedinaca. tu se neizbežno pojavljuju odgovarajući zahtevi i afirmacije. zdravlja nasuprot ekonomskog sistema. Ali ona nikada nije funkcionisala na isti način kao Kraljevsko telo pod monarhijom. Međutim. isključivanje delikvenata. Sada je fenomen socijalnog tela posledica ne konzesusa. suočeni smo sa složenim fenomenom koji ne podleže hegeli­ janskoj formi ili dijalektici. "jednom i vidljivom"? Fuko:To je formula koja je bila nametnuta nasuprot žirondinaca i ideje federalizma na američki način. zdravih tela. Quell Corps?: Šta je sa Republikom. Quell Corps?: Osamnaesti vek obično se vidi u as­ pektu oslobađanja. u kvazi-medicinskom smislu. Naprotiv. Fuko: U društvu kao što je ono u sedamnaestom veku. Eliminacija ne­ prijateljskih elemenata putem javnog mučenja i pogubljenja. vežbi. Kraljevsko telo nije bila metafora. glorifikacije lepog tela. jačanja mišića. Na mestu rituala koji su služili ponovnom uspostavljanju telesnog integ­ riteta monarhije. ili zadovoljstva nasuprot moralnih normi ο 81 . to je telo društva koje postaje novi princip u devetnaestom veku.TELO/MOĆ Razgovor vodili urednici časopisa Quell Corps? Quell Corps?: U Nadzirati i kažnjavati opisujete politički sistem gde Kraljevsko telo (King's body) igra važnu ulogu. nudizma. Vi ga prikazujete kao doba kada je uspostavljena mreža oblika kontrole. istrajnog. Upravo to socijalno telo je trebalo zaštiti.

sadržanim u pi­ tanju jednačine: marksizam=revolucionarni pro­ ces. javlja se panična tema: užasna bolest raz­ vija se u zapadnom svetu.iako to ne znači da joj jed­ nog dana neće doći kraj. Pobuna seksu­ alnog tela obrnuta je posledica ove povrede. za preplanulost do pornografskih filmova. Izne­ nada. uspostavlja se nad telima dece. udružena sa telesnim proganjanjem. Za svaki potez protivnika. nalazi se izložena protivnapadu u tom istom telu. već kontrole putem stimulacije. nakon što se uložila u telo. Deca masturbiraju. Da li je to revolucionarna borba.. važnost koja je dana telu jedna je od značajnih. Moć. Ono što nastupa uobičajeni je strategijski razvoj borbe. Kroz medijum porodica. Restrikcija masturbacije jedva da je započeta u Evropi sve do osamnaestog veka. i tako se bitka nastavlja. postoji odgovarajući na drugoj strani. Kako se evropski revolucionarni pokreti mogu osloboditi od "Marks-efekta".. od proizvoda "oporavljanje" tela putem pornografije Quell Corps?: Nije li nova revolucionarna strategija morala proći kroz nove definicije politike tela? Fuko: Pojavljivanje problema tela i njegova sve veća važnost proishodi iz toka političke borbe. ipakje ovde pogrešan. deteta i instanci kontrole. postajući objektom analize i staranja. u našim buržujskim. Da li se sećate pan­ ike institucija socijalnog tela. Tako telo postaje predmet konflikta između rodite­ lja i dece.. u i nad svojim telom. Iznenada. Kakav je odgovor na strani moći? Ekonomska (možda i ideološka) eksploatacija erotizacije.RAZGOVORI seksualnosti. Ali to nije "opor­ avljanje" u levičarskom smislu. ne znam. braku. "Razgolitite se . mada ne na njihovu inicijativu. doktora i političara zbog ideje nezakonite kohabitacije (l'union libre) ili slobodnog abortusa? Utisak da moć slabi ili da se koleba. Quell Corps?: Da li bi to opravdalo toliko puta raspravljano ireklame? Fuko: Uopšte se ne slažem sa tom pričom ο "opor­ avljanju". Quell Corps?: Koji pravac uzima evolucija telesnih odnosa između masa i državnog aparata? Fuko: Pre svega. mora se ostaviti po strani široko prihvaćena teza da je moć. uložiti sebe drugde. ako ne i suštinskih elemenata. Neko bi rekao da je ono što se dešavalo posle 1968. Uzmimo određen primer kao što je autoerotika. istovremeno dovodi do pojačavanja želje svakog pojedinca za. reorganizovati svoje snage. izgledajte dobro. objektivizacija sek­ sualnosti. preplanulo!". pristojnosti. insti­ tucija tipičnih za devetnaesto i dvadesetovekovni marksizam? To je bio pravac pitanja postavljenih šezdesetosmom.. nešto duboko antimarksističko. nalazimo nov način ulaganja koji se više ne očituje u obliku kontrole putem represije. moć se može povući. sistem kontrole seksualnosti. kapitalističkim društvima porekla stvarnost tela 82 . ono što je moć načinilo snažnom navikava se d a j e napada. Tačno u skladu sa pobunom tela.ali budite vitki. godine. U tom prizivu. a sporno je da li je to omogućilo šezdesetosmu. Ali seksualnost. Mora se priznati neodređenost borbe . jednačine koja je konstituisala oblik dogme.

pre nego neko postavi pitanje ideologije. Daleko od toga da sprečava znanje. ništa nije više materijalno. da bi je se dočepala. porodicama. blokade i represije. počelo se shvatati da takva glomazna moć nije više neophodna kao što se smatralo. nisam od onih koji nastoje da iznesu na videlo posledice moći na nivou ideologi­ je. Otuda teški disciplinarni režimi u školama. Zaista. Kao da su "revolucionarni" diskursi još uvek utopljeni u ritualne teme izvedene iz marksističkih analiza. minucioz­ no i konstantno. time što je fiziološko. pitam se ne bi li.. kako počinjemo da shvatamo. kod analiza koje daju prioritet ideologiji. bilo više materijalistički proučiti najpre pitanje tela i efekte moći po njega. I onda. Činjenica da je moć tako duboko ukorenjena i da je teško izbeći njen zagrljaj posledice su svih ovih veza. na način velikog super-ega. 83 . Quell Corps?: Da li biste mogli napraviti razliku između vašeg zanimanja za telo od drugih savremenih interpretacija? Fuko: Mislim da bih napravio razliku između mene i marksističkih i paramarksističkih perspektiva. Fuko: Naravno. telesno nego primena moći. I dok postoje veoma intere­ santne stvari u vezi sa telom u Marksovim delima. naprotiv. obdaren svešću na koju je moć onda usmerena.i takođe na nivou znanja. marksizam shvaćen kao istorijska stvarnost imao je užasnu tendenciju da uguši pitanje tela. kasarnama. svesnosti. fabrikama. To je počivalo na osnovu moći nad telom.TELO/MOĆ u korist duše. moć snažna to je stoga. Koji način ulaganja tela je neophodan i dovoljan za funkcionisanje kapitalističkog društva poput našeg? Mislim da se od osamnaestog do početka dvadesetog veka verovalo da je ulaganje u telo putem moći moralo da bude teško. ona ga proizvodi. primenjujući se samo na negativan način.. bolnicama. Mora se proučiti kakvu vrstu tela sadašnje telo treba. Ustvari. gra­ dovima. idealnosti. ako bi funkcionisala samo putem cenzure. što stvara učinke na nivou želje . Ako je bilo moguće konstituisanje znanja tela. Zato mi se predstava represije. stanovima. organsko znanje ο njemu postalo moguće. s obzirom na činjenicu da današnji politički i ekonomski zahtevi sve više nas­ taju u korist nadnice nečijeg tela a ne nadničarske klase. to je učinjeno posredstvom skupa vojnih i obrazovnih disciplina. počev od šezdesetih. U pogledu marksizma. Međutim. u korist svesti i ideologije. fizičko. retko se čuje da se ο potonjem kao takvom raspravlja. Jer. Takođe bih razlikovao sebe od paramarksista kao što je Markuze koji je prikazao represiju i njemu preuveličanu ulogu . uznemiruje što je tu uvek pretpostavljen ljudski subjekt u granica­ ma modela koji pruža klasična filozofija. te da industrijska društva m o g u biti zadovoljna sa mnogo labavijim oblikom moći nad telom. kojoj su me­ hanizmi moći uglavnom redukovani.jer moć bi bila krhka stvar ako bi njena jedina funkcija bila da guši. Tada je otkriveno da kontrola seksualnosti može biti razblažena i zadobiti nove forme. čini veoma neadekvatnom i potencijalno opasnom. Ako je. Quell Corps?: Ali marksistička perspektiva uključuje svesnost ο posledicama moči po telo u praktičnoj situaciji.

posebno psihoanalizi? Fuko: Slučaj psihoanalize zaista je zanimljiv. Uopšte ne tvrdim da je državni aparat nevažan. Tako dolazimo do druge posledice: tokom trajanja dik­ tature proleterijata. Dakle. uglavnom buržujska. ispod i pored društvenog aparata. Međutim.biće neophodno imati resurse za tehničare i specijaliste.osvajanja državnog aparata: treba li ga shvatiti kao jednosmerno preuzimanje.koja je još uvek psihijatrija današnjih psihijatara . ali mi se čini da se. praćeno odgovarajućim modifikacijama. sa istim mehanizmima hijerarhije i organizacijom moći. takođe ne budu izmenjeni.RAZGOVORI Quell Corps?: Vaše proučavanje usredsređeno je na sve mikro-moći koje se primenjuju na nivou svakodnevnog života. državni aparat mora biti dovoljno netaknut da bi mogao da bude iskorišćen protiv klasnih neprijatelja. iznu­ tra organizovana na isti način kao i državni aparat. Ako se uspe u modifikovanju odnosa moći onoga u šta ulazi psihoanaliza. Kao drugo. i učine nepri­ hvatljivim posledice moći koje se propagiraju. tu je pitanje .psihoanaliza je odigrala ulogu oslobađanja. uzmite ono što se dešava u istočnim zemljama: ljudi koji su tamo uzeli učešća u psihoanalizi nisu najdisciplinovaniji među psihijatrima. Ovo se očigledno desilo u SSSR-u.mnogo puta raspravljano unutar samog marksizma . Zar tu ne zanemarujete državni aparat? Fuko:Tačno je da su od kasnog devetnaestog veka marksisti i "marksizovani" revolucionarni pokreti pridali poseban značaj državnom aparatu u in­ teresu njihove borbe. Opet. psihijatrije degeneracije. Ova praksa i teorija. Da bi se to učinilo.da bi se upravljalo državnim aparatom. Neizbežnost njenih aktivnosti su posledice koje vode u funkcije kontrole i nor­ malizacije. mora se pozvati stara klasa koja je up­ oznata sa aparatom. na mnogo trenutačnijem i svakodnevnom nivou. revolucionarni pokreti moraju posedovati jednake političko-vojne snage i tako se konstituisati kao partija. eugenike i nasleđa. što je treća posledica . ukazujući na saučesništvo psihijatara sa političkom ulogom. to će funkcionisanje državnog aparata učiniti mnogo 84 . Ta posledica je veoma značajna. Zaista. Šta su bile krajnje posledice toga? Da bi bili sposobni za borbu sa državom koja je mnogo više od proste vlade. Psi­ hoanaliza je utemeljena u suprotnosti prema jednoj vrsti psihijatrije. ali ne i uništen . koju je u Francuskoj predstavljao Magnan. delovala je kao sjajna suprotnost psihoanalizi. koji je preuzet. ostaje činjenica da je u našim društvima karijera psiho­ analize uzela druge pravce i da je često bila objekt različitih ulaganja. državni aparat se bar do izvesne mere mora sačuvati. Državni aparat mora biti podrška ali ne do kraja. u odnosu prema toj psihijatriji . Tek tada. između svih uslova potrebnih da bi se izbeglo ponavljanje sovjetskog iskustva i da bi se sprečilo da se revolu­ cionarni procesi obiju ο glavu. Quell Corps?: Možemo li se sada okrenuti naukama ο čoveku. jer klasna borba neće biti p r a v e d n a do neposrednog okončanja bez us­ postavljanja diktature proleterijata. ili je to prilika za uništenje ovog aparata? Znate kako je to pitanje konačno rešeno. kao jedna od prvih stvari mora se razumeti da moć nije lokalizovana u državnom aparatu i da se ništa neće promeniti u društvu ako mehanizmi moći koji funkcionišu spoIja.

delanja i oblici ponašanja. u početnom stadijumu industrijskih društava. Quell Corps?: Vaša proučavanja ludila i zatvora omogućavaju nam da sagledamo konstituciju čak i disciplinarnijeg oblika društva. I sad vidimo celo razmnožavanje različitih kategorija socijalnog rada. položaje u koje su se učvrstili. topološki i geološki pregled bojnog polja . Projekat. Njen diskurs postavio je u kruženje jednu instancu do sledeće.to je uloga intelektualca.postignuta putem uspeha napada i protivnapada. U ime medicine ljudi su dolazili u inspekciju kućnih prostorija i. Uzmite primer filantropije u ranom devetnaestom veku: javljaju se ljudi koji stvaraju posao od uključivanja u tuđe živote. jake tačke. Arheologija nauka ο čoveku mora biti utemeljena putem proučavanja mehanizama moći koji su uvela ljudska tela. zdravlje. Čemu onda ta svetogrdna skromnost (pudeur) koja insistira na poricanju da psihoanaliza ima ikakve veze sa nor­ malizacijom? Quell Corps?: Ko ili šta koordinira aktivnosti agena­ ta političkog tela? Fuko: To je izuzetno složen sistem odnosa koji dovodi do toga da se na kraju pitamo kako. institucije. Quell Corps?: Kako vidite ulogu intelektualaca u militantnoj praksi? 85 . podjednako. oblici znanja: javna higijena. To je veoma komplikovan mozaik. Ono što je efektivno potrebno jeste razgranata. Da bi to pratili. ona koja omogućava da se odrede relacije slabosti. Ali da se govori "Ovo morate učiniti!". Druga prednost sprovođenja kritike odnosa koji postoje na trenutnom nivou bila bi da se učini nemogućim reprodukcija oblika državnog aparata unutar revolucionarnih pokreta. meha­ nizmima.. socijalni radnici. posledica i kontra-posledica. Čini se da ovi istorijski procesi prate skoro neumoljivu logiku. budući da ga nijedna osoba u potpunosti nije mogla zamis­ liti. Frojd je bio veoma svestan svega toga. Fuko: Nastojao sam da analiziram na koji način je. a danas je to suštinska uloga istoričara.TELO/MOĆ težim. održavanje kuće: i onda. us­ postavljen posebni kazneni aparat zajedno sa siste­ mom za razdvajanje normalnih i abnormalnih.. pronicljiva percepcija sadašnjosti. medicina je odigrala ulogu zajedničkog imenitelja. inspektori. Bio je svestan superiornosti njegovog mesta u problemu normalizacije. može biti tako vest u svojoj distribuciji. Drugim rečima. Tokom izvesnih perioda tu se javljaju agenti vezivanja. Ono što intelektu­ alac može učiniti je da pruži instrumente analize.kao aktuelna šema bitke . Fuko: Intelektualac više ne mora igrati ulogu savetnika. taktike i ciljevi koje treba usvojiti stvar su onoga ko vodi borbu. reciprocitetnoj kontroli i prilagođavanju. To ispitivanje bi nam omogućilo da iznova otkrijemo uslove pojavljivanja nauka ο čoveku: velike napore u disciplini i normalizaciji u devetnaestom veku. nužno je konstruisati istoriju dešavanja u devetnaestom veku i načine na koji je današnja veoma složena veza snaga . Koherencija takve istorije ne potiče od otkrivanja projekta već od logike opozitnih strategija. izvan ovog konfuznog skupa funkcija. Naravno. psiholozi. ishranu. po­ javljuju se određene ugledne ličnosti. nikako.

Selected In­ terviews and Other Writings 7972-1977. Ali se tu isto tako javlja. preuzetog iz: Quel corps?.. septembar/oktobar 1975. 86 . veoma raznovrsni mozaik koji uključuje sve te "socijalne radnike". Zanimljiva stvar je doznati. u smislu strategije. str. već kako su. ne koji globalni projekat predsedava svim ovim razvojima. različiti delovi bili uklopljeni. godine Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Power/Knowledge". izvan konfuznih matrica filantropije. Jun 1975. kriminalne ili bolesne.RAZGOVORI klasifikovali su pojedince kao umno poremećene. 2.. Engleski prevod francuskog teksta. 2-5.

niko nije imao šta da kaže. Šta imate da kažete na to? Da li ste bolje pripremljeni da raspravljate ο tome nego vaše kolege u XIX veku? U izvesnom smislu. Ipak..i ο ličnosti koja ga podstiče. Fuko: Da. Međutim. tako snažno i tako čudno. itd. no koji je uspeo putem svog veoma 87 . Osim jedne budale. koji je bio njegov savremenik i koji je počinio celu gomilu manjih i rđavih zločina. psihoanalitičari. i psiholozi): dakle. ba­ rem delimično. koji je tvrdio da je Rivijer bio ilus­ tracija paranoje kako ju je definisao Lakan. možemo započeti diskusijom ο vašem zanimanju za objavljivanje dosijea ο Pjeru Rivijeru. još jednom. No. i ο središnjem problemu -a to je samo ubistvo . tamo ste imali veličanstven slučaj: 1836. ipak. da na kraju zločin završi tako što više ne postoji. do 1830. ne verujem da se išta može reći ο tome. Tako d a j e opklada ili dobijena ili izgubljena.J A . ili u svakom slučaju toliko izmiče svakom mogućem razumevanju. Diskurs psi­ hijatara. zato što govor samog Rivijera ο njego­ vom postupku toliko dominira. psihologa i kriminologa neiscrpan je oko fenomena delikvencije. a da to ne bude korak nazad u odnosu na njega. da se ne može reći nešto ο tom središnjem problemu. napravljen film na osnovu toga. Prema tome. nagonima i željama. koji je ostavio preko stotinu strana autobiografije. objavljivanje knjige je za mene bio način da se kaže praktično svim psihićima (psihijatri. pobedio ili izgubio. prisutni ste tu već nekih 150 godina. čestitati na obazrivosti i razumnosti sa kojom su se odrekli diskusije ο Rivijeru. bila da čujem kako kriminolozi. sam zločinac. Ako želite.. godine trostru­ ko ubistvo. Osim tog izuzetka. ne znam. psihoanalitičara. jer mi je potajna želja. njiho­ voj psihologiji. I danas vam mogu reći ono što nije moglo biti rečeno u XIX veku". Fuko: Za mene je knjiga predstavljala zamku. uglavnom neuspelih. kako vam se sviđa. teško je raspravljati ο samom događaju. i posebno ο vašem interesovanjuza činjenicu da je. naravno. Kako onda postavljate sebe u odnosu na nemogućnost tog diskursa? Fuko: Nisam ništa rekao ο samom Rivijerovom zločinu i. i evo slučaja koji je istovre­ men sa vašim rođenjem. m o g u reći da sam pobedio. oni su se bukvalno sveli na tišinu: nijedan nije ustao i rekao: "Evo šta je Rivijer bio u stvarnosti. teško u ičemu zadivljujućih. smatram da se Rivijer mora uporediti sa Lasenerom (Lacenaire). PJER R I V I J E R . psiholozi i psihijatri raspravljaju ο slučaju Rivijer svojim bljuta­ vim jezikom. i onda ne samo svi aspekti suđenja već i apsolutno jedinstveni svedok. zločinu ili postupku. Znate kako sada svi pričaju ο delikventima. to je diskurs koji dat­ ira nekih 150 godina unazad. Moram im. Ali uopšte. Ipak. Dakle. on beži kroz samu činjenicu tog diskursa koji je u rukama onog koji ga je počinio. vidimo fenomen kojem nema ravnog bilo u istoriji zločina ili diskursa:zločin koji prati diskurs.

bili rđavi i neplemeniti. sa glumcima. isti nespretan i bučan govor koji prebrojava iste stvari bez skoro ičega promenjenog. Bilo je nužno smeštanje. Bilo je teško svesti celu kinematografsku aparaturu. legalnosti. na jeziku koji jedva da je književni. I tu je mogućnost 88 . Rekonstituisanjem zločina spolja. tragedija zakona. desetinama godina. celu film­ sku aparaturu na takvu tananost. U stvari. propisima. koji se fokusirao na ideju siromaha koji dobija mogućnost da govori? Ili ste već razmišljali ο tome? Fuko: Ne. a verovatno i danas. godine bude ispunjen onim što bi bio govor seljaka tog doba. godine na svom jeziku. istim glasom. Cela drama ο Rivijeru nije drama ο za­ konu. i to je stvarno iz­ vanredno. zahvaljujući filmu. štaviše. unutar Rivijerovog govora da bi film bio film ο sećanju. te da samog Lasenera načine umetnikom kriminala. to su isti glasovi. A ipak. više od 150 godina. ali jako malo literature seljaka. Ona je uvek unutar te tragedije koju pokreće seljački svet. tog doba? Fuko: Znate da postoji mnogo literature ο selja­ cima. isti ak­ centi. ako ne i isti govor. godine. Međutim. to jest. braku. ako hoćete: on je uspeo da pruži snažnu stvarnost. Alijo je odlučio da proslavi uspomenu na to delo na istom mestu. ali su sjaj i inteligencija njegovih zabeleški svemu tome dali konzistenciju. tragedija seljaka do kraja XVIII veka još uvek je bila glad. izgubila bi se suština. to jest. Predmet Rivijer pojavio se 1836. kao da je to bio događaj i ništa drugo do kriminalni događaj. više od veka. da li se slažete sa projektom filma Renea Alijoa (René Allio). ali se u potpu­ nosti slažem sa idejom. seljaci koji žive na istom mestu. bila je to. Ono što je još značajnije u Alijoovom filmu jeste da on seljacima pruža njihovu tragediju. Rivijer je nešto sas­ vim drugo: uistinu neobičan zločin koji je oživljen još neobičnijim govorom kojim je zločin prestao da postoji. Koju ulogu može da odigra ta činjenica da sadašnji normandijski seljaci mogu da sačuvaju. To je drugačija tour de force. U suštini. da taj diskurs ο sitnom normandijskom seljaku iz 1835. Alijova je zasluga za to. i slično. duh tog događaja. Dakle. dvadeset godina nakon utemeljenja Code Civil: novi zakon je nametnut svakodnevnom životu seljaka i on se bori u tom novom pravnom univerzumu. jedinstveno. on je bio poprilično sitna riba. I najzad. ono što je najbliže tom obliku govora jeste. posedovanju. postupcima koji su na kraju krajeva. i mislim da se to desilo u mišljenju sudija. sa jedne strane. rekao bih.RAZGOVORI inteligentnog diskursa da načini da ti zločini posto­ je kao stvarna delà umetnosti. u istoriji filma. Ipak. I stoga je važno pokazati seljake danas u toj staroj drami koja je istovremeno i tragedija nji­ hovih života: kao što su grčki građani gledali prika­ zivanje sopstvenog grada na pozornici. Kao kriminalac. zakona i zemlje. ovde imamo tekst koji je napi­ sao seljak 1835. onaj kojim govore danas. ili seljačke ekspresije. i sa gotovo istim likovima koji su tamo preko 150 godina. Grčka tragedija koja uvažava rođenje zakona i moralne posledice zakona po čoveka. a ne film ο zločinu. počevši od XIX veka. poput svake velike tragedije. a sa druge strane. to su isti seljaci koji na is­ tom mestu ponavljaju iste postupke.

zločin nije predstavljao problem za njih. tuče. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: " I . 89 . Svako je užasno inteli­ gentan u ovom filmu. itd. Ja sam zapravo više mislio na unekoliko nesrećnu simetriju: danas je veoma moderno praviti filmove ο pokvarenosti i monstruoznosti buržoazije. da im je dao dosta objašnjenja upućujući ih. mislim d a j e politički veoma važno dati seljacima mogućnost igranja tog teksta seljaka. Nema ništa od te lirike nasilja i seljačke podlosti koje se izgleda bojite. užasno uzdržan.JA. Otuda važnost i glumaca koji nisu seljaci da predstavljaju svet zakona. u: Sylvère Lotringer (ed. oni bi se osećali verovatno manje teatralno i scenski. advo­ kata. Ali. do izvesne mere.. Pierre Riviere". zar tu ne postoji opasnost sadržana u činjenici da oni započinju da govore samo kroz takvu mon­ struoznu priču? Fuko: To je nešto čega bi se mogli bojati. bio je veoma iznenađen da vidi da su to veoma lako prihvatili.. kad je počeo da im priča ο mogućnosti snimanja filma. njihov svakodnevni život. u osnovi.. Naprotiv. u ovom filmu postojao rizik od padanja u zamku indiskretnog nasilja seljaštva? Fuko: I da se na kraju ponovo poveže sa tradicijom užasne predstave seljačkog sveta. umesto da bude prepreka. gustina. I Alijo. I kad pogledamo kako je Alijo privoleo svoje glumce da glume. lako možete videti da im je u nekom smislu bio blizak. Naravno da postoje neke frenetične scene. ali i kao u dokumen­ tima.. gestikulaciji. kao kod Balzaka i Zole. 203-206. suptilnost čak i kod poročnosti. bio je to svojevrstan prostor na kom su se mogli sresti. i iznad svega. koje je Alijo uspeo da vizualizuje i. PJER RIVIJER. 1996. ali sa druge strane. da­ kle. dao im ih je dosta slobode u njihovom jeziku. Foucault Live: Collected Interviews. Kad im je rekao. u istoriji. tuče među decom oko kojih se svađaju njihovi roditelji. do izvesne tačke. ponavljanja. dopustio da se naturščiciseljaci predstave. za te seljake da igraju sebe. nego u igranju te vrste zločina. koje su. ako želite. prigušene stvari.. pomalo dalekog. tako je kao u Alijoovom filmu. Ono što postoji su žestine. Verovatno samo zato što tamo nasilje nikada nije prisutno na plastičan i teatralan način. popričati i raditi mnoge stvari. zapravo. Da lije. stvari ο kojima se jedva govori. svih ljudi iz gradova koji su u osnovi izvan veoma direktne komunikacije između seljaka XIX veka i onih XX veka. u drami koja pripada njihovoj generaciji. u skloništu u koje bi sasvim mogli pobeći od svoje stvarnosti. umesto da ih blokira. ne mislim. Zbog toga. zločin ih je oslobodio. sudija. često nežnost. te scene nisu veoma česte. izgov­ oru. sa svojim sopstvenim nazorima. I. str.. ali na kraju. U stvari. užasno osetljiv i. USA: SEMIOTEXT[E]. 1961-1984. ali ne nasilje. gledajući ih vidimo d a j e uvek prisutna velika finesa i oštrina osećanja. nijedan od likova nema tu osobinu neobuzdanog divljaštva zveri koja se u određenom stepenu na­ lazi u literaturi ο seljaštvu. Osim toga. nije se usudio da im kaže šta je zapravo bilo u pitanju. I kad bi bili zamoljeni da odigraju nešto bliže njiho­ vom svakodnevnom životu i aktivnostima. mitskog.).

epistemologije i istorije nauka.Geografija mora da bude u središtu onoga čime se bavim". Najpre sam pokušao da napravim genealogiju psihijatrije. od marksizma. zato što sam radio u psihijatrijskoj bolnici. pojmovno dezinfikovana. refleksiju ο ideologijama i strategijama prostora. to možemo korektno da učinimo samo pod uslovom da je povežemo. sa borbama koje se odvijaju u toj oblasti. Pokušaćemo. zato što je važna. Hipoteza koju ste izneli u Arheologiji znanja. još opštije. napetosti.PITANJA MIŠELU Ο GEOGRAFIJI FUKOU ". iznenađeni vašim ćutanjem kada je reč ο geografiji (ako ne grešimo. Mišel Fuko Herodot: Posao kojeg ste se poduhvatili velikim delom preseca (i snabdeva) refleksiju ο geografiji kao i. to mi se ne čini dobrom metodom. Izabrati neku nauku zato što je zanimljiva. potom. niti istrajnošću neke tematike. drugom u društvenim naukama? Da li je geografi­ ja neko "mesto" u vašoj arheologiji znanja? Zar vi. napravio ni arheologiju istorije. To je.. a vaša je arheologija pomogla u usmeravanju naše refleksije. Da li krivicu treba svaliti na geografe koji su se. disciplina). samim tim ukidajući mesto gde bi se geo­ grafija mogla ustanoviti? Fuko: Najpre plitak empirijski odgovor. da vidimo ima li nečeg iza toga. na jedan ili na neki drugi način. koja je jednom nogom u prirodnim. ne odvajate iznova prirodne nauke (istraživanje. već mora biti shvaćena kao sistem uređene rasutosti. imao sam izvesno iskustvo i zato što sam tu osećao borbe. kojima sam blizak na jedan. Nisam. epistema. Ali ako hoćemo da napišemo neku istoriju koja ima smisla. dobra metoda ako se hoće načiniti korektna. pu­ tanje kojima prolazi sila. bez sumnje. vi se na geografiju pozivate samo u jednom saopštenju posvećenom Kivijeu (Cuvier) i to samo da biste je prognali u prirodne nauke). Kantu i Hegelu uprkos. jer. nauka. ozlojeđene na geografiju koja se ne da svrstati. omogućila nam je da bolje zaokružimo geografski diskurs. odnosno zato što bi u njenoj istoriji bilo nečeg egzemplarnog. prenerazili bismo se da je geo­ grafija bila uzeta u obzir. svih saznanja.. Kada bih napravio spisak svih nauka. Bili smo. koja se može iskoristiti. 91 . koja je "izmeštena". Paradoksalno. postarali da se zatvore. ni igrom stalnih pojmova. tačke sukoba. da se neka diskurzivna tvorevina ne određuje ni predmetom ni stilom. filozofi ne znaju geografiju. arheologizujući. koja je politički učinkovita. da li treba okriviti filozofe. diskurzivna tvorevina. odnosno. a ο kojima bih morao da govorim. moć. svih oblasti znanja ο kojima ne govorim. da se zaštite od društvenih nauka. ili na neki drugi način. Ne govorim ο biohemiji. taj bi spisak bio gotovo beskonačan. spisak) od nauka ο čoveku (ispitivanje. Ispitujući geografiju naišli smo na izvestan broj po­ jmova: znanje. takođe. od Vidala de la Blaša (Viđale de la Bloche). pogled. ne govorim ο arheologiji. čak. čista istorija.

ali takođe mislim da se valja čuvati te volje za esencijalnošću: ako ne govorite ο nečemu to je sigurno stoga što vas ometaju velike prepreke koje ćemo ukloniti. Ako ste prinuđeni da uzmete druge. napetosti. odnosno da preobrazite moje in­ strumente. u kaznenom sistemu. jeste uloga koju apsolut­ no odbijam. Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie). zaista: samo sam iznenađen. odnosno da obnove neku geo-istoriju. bavio sam se njome samo u zavisnosti od tih borbi. U osno­ vi. putanje sila u geografiji. No. niti da se pravi neka opšta kritika mogućnosti nauka. ta pozicija presuditelja. može da napravi teoriju nauke i da ustanovi podelu između nauke i ideologije. Brodeta (Braudel). Alija nipošto ne spadam u tu vrstu filozofa koja vlada. Podnaslov knjige Reči i stvari nije bilo koja arheologija. mogu da vam posluže ." Herodot: Vrlo se često pozivate na istoričare: Lisjena Fevra (Lucien Febvre). u prirodnoj istoriji. Na vama je. No. Fuko: Skrupuloznost mi nameće da odgovorim samo činjeničnim argumentima. ili da izvlači korist iz nje. opklada. Herodot: To dovodi u vezu hipotezu koju vam pre­ dajem: ako postoje tačke sukoba. koji ste suočeni sa svim tim sukobima moći koji prolaze kroz geografiju. jeste pozitivistički projekt. to nije stoga što postoji polemika u kojoj bih želeo da presuđujem. budući da moć drži istiniti diskurs koji je strateški delotvoran. psihijatrija. Fuko: Tačno je da značaj neke polemike može biti privlačan. koji se sastojao u tome da se kaže: marksizam. univerzalnog svedoka. na vama je da im se suprotstavite. one se ne vide već zbog same činjenice što u geografiji nema polemike. ili još. jeste ili da presuđuje u već pokrenutoj polemici. Tako primećujemo da se geografija stalno dotiče. odnosno hoće da vlada istinitim diskursom ο nekoj. sudije. već određena arheologija humanističkih nauka. zapravo. nekog epistemologa. bilo kojoj nauci. na vama koji ste direktno vezani za ono što se događa u geografiji. Izučavajući ih bili ste u prilici da se susretnete i sa geografijom. odnosno metoda) za koje sam verovao da mogu da ih upotrebim u psihijatriji. da iznađete instru­ mente koji bi vam omogućili da se borite.RAZGOVORI Istorija kojom sam se bavio.biću očaran. Nikada nisam čuo da se pravi neka opšta istorija humanističkih nauka. kazneni sistem. Vrlo se 92 . one su podzemne. Ako se bavim analizama kojima se bavim. ali se. Ti su istoričari pokušavali da pokrenu dijalog sa geografijom. U mome pitanju nema zahteva za nekom hipotetičkom arheologijom geografije. jer mi se čini vezanom za univerzitetsku instituciju filozofije. Problem. ulog. kako istina istorije može da ima politički učinak. Odajete im poštu na mnogim mestima. niti nekog razočaranja. dotakli ste i oblast geografije. Nisam siguran da u nekim oblicima "obnovljenog" marksizma nis­ mo imali sličan pokušaj. Napraviti zakon u sva­ koj nauci. Uostalom. pokažite mi ih zato što ću i ja od toga da imam koristi. kao nauka ο naukama. proučavajući političku ekonomiju i prirodnu istoriju. nikada ne uzima u obzir. nekog arheologa. morali biste da mi kažete: "Vi se ne bavite tom stvari koja vas ne zanima previše i koju ne pozna­ jete dovoljno". već stoga što sam bio ve­ zan za izvesne borbe: medicina. ili neku antropogeografiju. ono što može privući nekog filozofa. A ja ću vam odgovoriti: "Ako jedna ili dve stvari (pristup.

Francuska. možda je to stoga što je hotimično vezana za istorijski.1. Tako se dolazi do složene metodologije diskontinuiteta". već bi va­ ljalo uraditi arheologiju geografskog znanja. u kom smislu bi se za njega moglo reći da je filozof? Ja sam uzalud govorio da nisam filozof: ako je isti­ na ono što me zaokuplja onda sam. obaveza istine. takođe. prevod Zoran Đinđić). Dečje novine. ako nije u polju koje vi istražujete. Kriza evropskih nauka. Možemo. a ne zato što ο tome nešto nesvesno znamo. u stvari. prednost daje vremenskom činiocu. 77176 {Le Crise des sciences européennes et la Phénoménolgie transcendentales. čak je i potrebno. Pronaći mesto geografiji značilo bi da arheologija znanja ima projekt totalnog i iscrpnog pokrivanja svih domena znanja. Gallimard. apsolutno prožimaju čitavo zapadno društvo već hiljadama godina. 1936. Nesigurne spacijalizacije koje su u suprotnosti sa brigom ο prekrajanju delova.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI dobro može ne govoriti ο nečemu naprosto zato što to ne poznajemo. Philosophia. 1976. perioda. nomadskih razgraničenja i maglovite. Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie. Vi zaista prednost dajete vremenskom činiocu. određivanja mesta. Arheologija znanja nije ništa drugo do način na koji se pristupa određenoj stvari. prinuda istinitog. odnos­ no čak ni precizirani. Pitali ste me da li za geografiju ima mesta u arheologiji znanja? Da. kako se sve to prepliće sa odnosima moći? Ako krenemo tim putem. Belgrad. Herodot: Ako geografija nije vidljiva. izlažući se opasnosti maglovitih. zapadni svet. tada geografija proizlazi iz iste metode. ritualizovane procedure za njeno proizvođenje. a to nipošto nije ono što imam na umu. ili arheološki postupak koji. Možemo. a da nije postavio pitanje "šta je saznanje?". od Ničea. što bi značilo da posedujemo znanje do kojeg ne možemo da dopremo. demografiji i čemu sve ne? Tu nema mesta u pravom smislu reči. G.1. svemu uprkos. Tome se ne može izbeći. oduvek bila vezana za problem sazna­ nja. U kom smislu bi se za nekoga koje verovao d a j e filozof.). Potrebno je iskušati tu metodu na geografiji. obrnuto. koja je u opreci sa mekoćom. Paris. a da nisu zaista opravdani. dostignemo različite nivoe. ali kako bismo to mogli učiniti i na far­ makologiji. s obzirom na nivo koji izaberemo. Gornji Milanovac 1991. filozof. moći da razgraničimo različite periodizacije i da. s obzirom na periodizaciju koju damo sebi. a sada su univerzalizovane kako bi postale opšti zakon svake civilizacije. Pišete da "svaka periodizacija u istoriji prekraja određeni nivo događaja i. mikrobiologiji. pod uslovom da se promeni formulacija. preobrazilo. Granel. odnosno "šta je istina?". u kojem izvodite svoja iskopavanja. u svakom slučaju od Dekarta. svaki sloj događaja priziva blisku periodizaciju. da pojmimo i stvorimo metodologiju diskontinuiteta u vezi sa pro­ storom i prostornim stupnjevima. već: koji je bio najsmeliji put do istine?To je bilo Ničeovo pitanje. 1 Husserl (Ε. da primetimo strogu brigu za periodizacijom. To pitanje se. Prostori na koje se pozi­ vate bez razlike su hrišćanstvo.) (Edmund Huserl. Tačno je da je Zapadna filozofija. Ne više: koji je najsigurniji put do Istine?. pp. Koja je njihova istorija. 93 . epoha. kao i Huserlovo u Krizi evropskih nauka? Nauka. trad. severna Evropa. sa relativnom neodređenošću vaših loka­ lizacija. pošto ćemo. nomadske spacijalizacije. koji su njihovi učinci.

italijanskom društvu itd. geopolitika. premeštanje. učvršćenje tačaka. Horizont: slikarski. Ako to ne kažem. Tlo: istorijsko-geološki pojam. To je ono što mi omogućuje. to su osnovni pojmovi za svaki geografski iskaz. mogućnost jednog čoveka da tu metodu sledi. što je poslužilo kao model. nesumnjivo. Upotrebio sam ga samo jedanput. začelo. opšte pokrivanje društva jednim kaznenim sistemom. Fuko: Ali da li ste vi sigurni da ja te pojmove poza­ jmljujem od geografije. kako bih označio. Herodot: Ti pojmovi. i to zbog Solženjicina . Naime. španskom. počev od koje tačke bi se moglo reći: "Događa se nešto drugo. a ne od onoga od čega ih je upravo geografija pozajmila? U Surveiller et Punir (1975). da bi se razumeo neki francuski fenomen. arhipelag. što nije baš jasno. kao i: "Govorim ο čitavoj Evropi. to je ono što sam uglavnom radio. ipak. jer bi zloupotreba bilo reći: "Gov­ orim samo ο Francuskoj". polje. region. nisu striktno geograf­ ski.RAZGOVORI Fuko: Ovde dotičemo problem metode. po malo nomadizujući. po malo zapadnjački. ali i strateški pojam. možda bi bilo potrebno precizirati . pejzaž. sasvim prosto. savršeno bih mogao da kažem: istorija ka­ znenog sistema u Francuskoj. Polje: ekonomsko-pravni pojam. 94 . u isto vreme. Vrlo sam često. uz izvesna odskakanja. Ne preciziram unapred. ali i prob­ lem materijalnog oslonca koji je. administrativni. horizont. hajde malo da pretresemo te geo­ grafske metafore." Herodot: Ta nesigurna spacijalizacija u suprotnosti je sa obiljem prostornih metafora: pozicija. Oblast: pravno-politički pojam.premda bi to bio posao za više ljudi . Izraz je izostavljen u narednim izdanjima. vojni pojam.rasipanje i. Napokon. Region: poreski. geografski pojam. Fuko: Dobro."Zapravo. ali ona je pre svega pravno-politički pojam: teritorija je ono što određeni tip moći/vlasti kontroliše. ali je i glavni pojam tradi­ cionalne geografije. da pronađem mesto tim fenomenima u anglosakson­ skom. pejzaž jeste slikarski pojam. oblast. tlo.zatvorski arhi­ pelag 2 .gde se ta vrsta procesa zaustavlja. što se dogodilo ranije. mesto. Premeštanje: premešta se armija. ako ostavljam da lebdi jedna vrsta nejasne gran­ ice. Ukazujemo na činjenicu da geografski diskurs proizvodi malo pojmova i uzima ih po malo odasvud. to je stoga što dokumentacija koju sam prevrnuo unekoliko prevazilazi Francusku. Postoji samo jedan uistinu geografski pojam arhipelag. trupe se premeštaju. reference. ponekad čak i geografskih metafora: teritorija. narod. 2 Teritorija je. ukoliko je bilo regionalnih ili lokalnih promena. morao da se pozovem na nešto što se dogodilo drugde.

Rancière (J. ali u isto vreme i kao regresivno. Između geograf­ skog i strateškog diskursa može se primetiti protok pojmova: region geografa nije drugo do vojni region (od regere. pobeđena teritorija (od vincerel Polje upućuje na bo­ jno polje. region. ili pre njega? Prostor je ono mrtvo. a to je i normalno pošto se geografija razvijala u send vojske.1. kroz odnose moći i počev od njih. Onaj ko bi diskurs analizirao samo u terminima vremenskog kontinuiteta.). strateške metafore.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI Herodot: Ono što je potrebno podvući. Establet (R.). postavlja i sebi. ne rigorozno. upućuju na te oblike dominacije u kojima se koriste pojmovi kao što su polje. pozicija. II. nužno vodi ka upotrebi modela individualne svesti. ako hoćete da ih opišete. Balibar (É. teritorija. sasvim prirodno. Čim se znanje može analizirati u terminima regiona. Lire le Capital. administracija. u osnovi. Lire le Capital. jedno analogno pitanje: "Pribegavanje prostornim metaforama (. A političko-strateški izraz pokazuje kako se ono voj­ no i administrativno zaista upisuju bilo u tlo. Sve.) koje ovaj tekst koristi. Althusser ( L ) . postavlja teorijski problem: na koji način one egzistiraju u diskursu sa naučnim pretenzijama? Taj problem može biti izložen na sledeći način: zbog čega određeni oblik naučnog diskursa nužno zahteva upotrebu metafora pozajmljenih od ne-naučnih diskursa?"3Na taj način pribegavanje prostornim metaforama Attiser predstavlja kao nužno. Herodot: U tekstu Čitati Kapital Attiser postavlja. 1965. prenošenja. Imate administraciju znanja. jeste da su one geografske koliko i strateške. kroz prostorne.. mišljenja "koje se bori". sa njenom sopstvenom vremenitošću. Valja­ lo bi izložiti kritici to isključenje prostora koje vlada već mnogim generacijama. Macherey (P. a provincija je osvojena. 1965. navodi na mišljenje da su prostorne metafore. omogućuje da precizno zahvatimo tačke kroz koje se diskursi preobražavaju u odnosima moći. U metafore prevoditi preobražaje diskursa tako što ćemo izokola koristiti vremenski rečnik. tehnokratske. da su one. Ali verujem da sam kroz te opsesije prostorom otkrio ono što sam. 1. sraslost. poli­ tiku znanja. Maspero. sraslosti. Paris Maspero. Naprotiv. pre simptom nekog "strateškog" mišljenja. nužno bi bio naveden da ga analizira i razmatra kao unutrašnji preobražaj neke individualne svesti. zaista. a koje prostor diskursa postavlja kao teren i ulog političkih praksi. t. Da li je to započelo s Bergsonom. komandovati). u vezi sa određenim prostornim metaforama. On će izgraditi još jednu veliku kolektivnu svest unutar koje će se sve događati. bilo u oblike diskursa. upravo rat.. 3 Althusser ( L ) . naprotiv. možemo shvatiti proces kroz koji znanje funkcioniše kao moć i da otpratimo njegove učinke. preterane ili nelegitimne.). upravljanje moći. Fuko: Dosta mi je zamerano što mi je prostor bio opsesija i zaista sam njime bio opsednut. premeštanja. dakle. daleko od toga da su reakcionarne. tražio: odnose koji mogu posto­ jati između moći i znanja. Fuko: U takvim izrazima u pitanju su.. oblasti.). 95 . pokušaj da ga dešifrujemo. Paris.. odnose moći koji prolaze kroz znanje i koji vas.

Tome nasu­ prot. Sa širenjem o p s e g a . sve do preuzi­ manja odgovornosti kroz religijske grupe. kako su govo­ rile budale. Ali sasvim je nešto drugo stalno nadziranje neke grupe školaraca. Mislim da sam naveo jedan veoma lep opis uloge vrhovnih tužilaca u Carstvu. Panoptizam je tehnološki izum u poretku moći. da su razgraničenja. upozoravate na etatizaciju škola. kako se vode beleške i kako se razvrstava. bile uopštene.Tako d a . Oni nisu razumeli da su otkrivanje sraslosti. odnosno projek­ ta postojanja. da su sve to bili procesi . naučili smo se knjigovodstvu tih indi­ vidualnih podataka. u terminima prostornih figura. policijski aparat je bio jedan od glavnih vektora. organizovanje oblasti. bili ste "tehnokrata". Spacijalizujući opis činjenica diskursa otvara za analizu učinke moći koji su ve­ zani za njih. oglašavanja. kao i prvog vrhovnog tužioca Pariza sa malim zamenikom u provinciji. "Organizacija policijskog aparata potvrđuje uopštavanje disciplina u XVIII veku i dostiže dimenzije države". U zaključku vi čak podsećate na "izmišljenu geopolitiku"zatvorskog grada. odnosno dobrotvorna društva. živog kontinuiteta. nepokretno. Te su metode. Da li se ta panoptička figura odnosi na čitav državni aparat? U vašoj poslednjoj knjizi pojavljuje se jedan implicitni model moći: rasejavanje mikro-moći. A ako tom sveopštem pogledu nešto slučajno izmakne. kao što je to parna mašina u poretku proizvodnje. Naravno.i poreski sistem . odnosno grupe bolesnika. činilo se to protiv vremena. Ipak. sankcioniše sve devijacije. vreme je bogato.ispoljavanja moći. naravno . popravnih domova i nastave. ali i napoleonovska admin­ istracija. od određenog trenutka. Postojao bi tu i jedan shema- 96 . Panoptizam nisu prisvojili državni aparati. ekonomija . Sa panoptizmom smo iznad metafore. živo. Eksperimentisalo se sa potpunim nadzorom. bez jedinstvenog aparata. ako se negde uspava. Taj izum je naročit po tome stoje bio korišćen najpre na lokal­ nim nivoima: škole. bolnice. dijalektičko. napretka svesti. Fuko: Panoptizmom ciljam na skup mehaniza­ ma koji imaju svoju ulogu među svim snopo­ vima procedure kojom se služi moć.istorijski. ne možemo se držati samo analize državnih aparata. Korišćenje prostornih termina daje po malo antiistorijski izgled svima onima koji mešaju istoriju sa starim oblicima evolucije. or­ ganskog razvoja. otklanja opasnost od kriminalnosti. Naučili s m o kako se prave dosijea. tada država nije daleko od toga da se sruši. ako hoćemo da sh­ vatimo mehanizme moći u njihovoj složenosti. Upravo zato što se "poricala istorija". Od trenutka kada se počelo govoriti u terminima prostora. kasarne. koji su bili carevo oko. Naporedo sa tim svoje mesto pronalazi centralizovana policija koja stalno.RAZGOVORI zaleđeno. predmetna odsecanja. ne-dijalektičko. plodno. Herodot: Sa knjigom Nadzirati i kažnjavati tastrategizacija mišljenja savlađuje jedan novi stupanj. ali i u detaljima. a sve to je jedan isti pogled koji nadzire nerede. koja je u stanju da sve učini vidljivim pod uslovom da je ona sama nevidljiva.ijedna transverzalna koordinacija institucija i tehnologija. već su se ovi oslonili na te vrste malih regionalnih i rasutih panoptizama. iscrpno nadzire. bolnica. U igri je opis in­ stitucija u arhitektonskim terminima.već je koristila neke od tih postupaka. mreža rasu­ tih aparata. bez žarišta i središta.

popravljaju g a . Jer. i time se izlažemo riziku da pro­ pustimo sve one mehanizme i učinke moći koji ne prolaze direktno kroz državni aparat. daju mu maksimum svoje efikasnosti. i koji od državnog aparata pravi povlašćeni. Bišaova (Bichat) medicina bolnički krug. nije manje ročno da on. željama. porodični život. sa istorijom. 97 . silama. Herodot: Ako državni aparat nije vektor svih moći. Naprosto mis­ lim da se na njenoj ulozi. Sa sovjetskim društvom imamo primer državnog aparata koji je prešao u druge ruke i koji je društvene hijerarhije. pokretima. u toj meri. isuviše insistira. Nije jedini zadatak moći da reprodukuje odnose proizvodnje. prolazi kroz mnogo tananije kanale. ne nalazi ni kod samog Marksa . a politička ekonomija strukturu fabrike. bolesnika. svako nosilac izvesne moći i. Prema vama bi to bio čovek koji pripada određenom narodu? Jer. ostavio gotovo onakvima kakvi su bili u društvu kapitalističkog tipa. ali se ne poklapaju. U stvari. pokriva glavninu disciplinarne prakse. jeste proizvod jednog odnosa moći koji se vrši na telima. njenoj isključivoj ulozi. kako je disciplinarno znanje u sebi nosilo model zatvora. presecaju i oslanjaju jedno na drugo.shematizam koji se. uostalom. moja hipoteza je da individua nije datost nad kojom se vrši i na koju se svaljuje moć. koji po­ stoje u radionici između inženjera. Nipošto mi nije namera da umanjujem važnost i efikasnost državne moći. Mreže domi­ nacije i opseg izrabljivanja prepliću se. Fuko: Što kao učinak ima stvaranje nekog identite­ ta. oblasna ili kantonalna? Pa dakle. kapitalni. poslovođe i rad­ nika. Vi znate da je u Francuskoj Luja XV izmišljena policija. proletera ne treba dodati figuru građanina vojnika? Prostor utamničenja bi tada bio beskrajno širi i manje nepropustljiv. bilo kao hipotezu .a koji se sastoji u lokalizovanju moći u državnom apara­ tu. toliko različiti u Sovjetskom Savezu i ovde? Herodot: Pokazali ste kako je psihijatrijska moć nos­ ila u sebi. Možemo se za­ pitati . seksualnost. geo­ grafski diskurs koji opravdava granice jeste diskurs nacionalizma. konstitu­ tivna za nacionalni diskurs. u svojoj prikovanosti za sebe samu. Herodot: Pošto je geografija. u osnovi. kako je pretpostavljala. snažno centralizovana. Individua. moć u svom vršenju ide m n o g o dalje. zar utamničenim figurama koje ste istakli . na mnoštvu. to je ono što dobro po­ kazuje obnavljanje škole Žila Ferija (Jules Ferry).PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI tizam koji bi valjalo izbeći . gotovo jedini instrument moći jedne klase nad nekom drugom. ona je m n o g o dvosmislenija zato što je. telo. zasigurno je bila prvi mo­ del. naročito u Francuskoj sa panoptičko-prefekturalnim sistemom.da li geografsko znanje nosi u sebi krug granice. svojim identitetom. prestupnika. bila ona nacionalna. Fuko: To je jako zavodljivo. Zar verujete da su mehanizmi moći. a koji ga često mnogo bolje podnose. sa svojim obeležjima. Fuko: Administrativna kraljevina Luja XIV i Luja XV.bilo da to shvatimo kao doskočicu.figure luđaka. koji istorio-geografiji daje zadatak da ukoreni i da usadi građanski i patriotski duh. zahtevala ograđeni azil. glavni. prenosnik moći.

poreska i politička she­ ma. One su imale neposredan uticaj među sobom. sakupljali informacije. krstareći svetom. rezultate. Ispitivanje je ko­ ristilo srazmeru. isto tako. konsultujući diplomatsku korespondenciju XVII 98 . mnogo bi se toga moglo reći ο prob­ lemima regionalnog identiteta i ο svim sukobima koji se mogu dogoditi između njega i nacionalnog identiteta. Neposredno se ukrštajući. svoje zamisli preplitale i nauke ο prirodi i nauke ο čoveku. mapa za pribiranje poreza itd. uostalom. Verujem da je postojao istorijski sled ta tri modela. Doslovno. već masa obaveštenja koju je ona.kao što su nauke ο čoveku nastale od trenutka u kojem su bile stvorene procedure nadziranja i registrovanja poje­ dinaca. Istorija mape (odnos­ no njena arheologija) ne poštuje "vašu" hronologiju. Moći nije potrebna nauka. Mapa pristaje uz svaki od pragova. postala instrument ispitivanja (izborna mapa. moglo da posluži kao kalup za velike korake koji su se dogodili od kraja Srednjeg veka do XVIII veka i u kojima su ljudi. preobražava se iz in­ strumenta srazmere u instrument istraživanja. zapravo. oni su istraživali prema manje ili više jas­ nim. u stanju da koristi. pa su. Mis­ lim da bi geografija mogla biti jedan lep primer discipline koja sistematski koristi istraživanje. Verujem da su se nauke ο prirodi. postoji jedna sveprisutna figura: figura inventara. iako su oni (ili su to bili) značajna dobit za aparate moći. metode. Ali. mogli direktno da koriste. Fuko: Mogu da navedem jednu činjenicu koju iznosim sa puno rezervi. Inventar koji je u sirovom stanju nije od velikog značaja. srazmere i ispitivanja. sraz­ meru i ispitivanje. danas. Herodot: U geografskom diskursu. Ali to je bila samo polazna tačka. smestile unutar tog opšteg oblika kakav je bilo istraživanje . odnosno geografi XIX veka. da bi. informacije koje su kolonijalne vlasti.to je možda njegov suštinski. razumljivo je da te tri tehnike nisu ostale međusobno izolovane. Potom je ispitivanje skočilo na druga dva. ukrštale su svoje pojmove. istraživanje i ispitivanje su se preplitali. Oni ih nisu sakupljali u sirovom stanju. kao administrativna. Jedna osoba specijalizovana za dokumente iz doba vladavine Luja XIV. manje ili više svesnim shemama. prema tome. vojnici. Fuko: Mapa na kojoj se vide izborni glasovi. kroz svoju stratešku poziciju. Putnici iz XVII veka. odnosno indus­ trijalci. bili su. obaveštajci koji su skupljali i kartografisaIi informacije. odnosno kataloga. a može ga koristiti samo moć. Tako bolje razumemo slab epistemološki domet geo­ grafskih radova. strateški zadatak sakuplja informacije. odnosno izborne mogućnosti: ona je instrument ispitivanja. u stvari.RAZGOVORI Uostalom. voleo bih da vidim kako je istraživanje kao model. Geograf .). ispitivanje u XVIII. istraživanje u Srednjem veku. trgovci. Taj tip inventara udara trostruki namet na registar istraživanja. Herodot: Mapa kao instrument znanja-moći prelazi tri praga koje vi razlikujete: srazmera kod Grka. tako da pronalazimo jedan aspekt vašeg prvog pitanja: zar razlikovanje ispitivanja i istraživanja ne vodi odvajanju društveno-naučne nauke od prirode? U stvari. a istraživanje je koristilo ispitivan­ je.

Brimer Luja Napoleona. ili njegov 78. ne proističe iz modela XVIII veka. Uvek je moguće od Marksa načiniti "autora" koji se dâ lokalizovati u jedinstven diskurzivni rudnik. Ali uzmite. u stvari. imamo pra­ vo da "akademizujemo" Marksa. Kultura. pogodan za analizu u terminima originalnosti. ta omaška je kod prevođenja sačuvana (prim. ta vrsta entiteta koja se konstruiše oko jednog vlastitog imena. očigledno. Brimer Luja Bonaparte. Iz razloga d o kumentarnosti. da su te priče. tome nasuprot. n° 1. Édition sociales.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI veka. Sve ono što je Marks pisao ο vojsci i njenoj ulozi u raz­ voju političke moći. Beograd 1950. "Der Achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte". bile šifrovane priče. zapravo. No. sam Marks je to rekao. prema ekonomiji. Geografi koji se pozivaju na marksizam odvajaju se. jasno je da to proizvodi pogrešan utisak. ekonomski tekstovi. čudovišnih životinja.) " U pitanju je Fukoova omaška u navođenju Marksovog delà . koje su potom bile reprodukovane kao priče putnika i koje su donosile izveštaje ο gomili čudesnih stvari. ili sociologiji. ne verujem da njegove ekonomske analize izbegavaju epistemološkom prostoru koji je uspostavio Rikardo"? Fuko: Za mene Marks ne postoji. La Révolution.). Nije bilo marksističke geografije. To su bila precizna obaveštenja ο stanju vojnih snaga zemlje kroz koju se prolazilo. Da lije pitanje ο onome ο čemu govorite u odlomku iz jednog razgovora: "Ma kolika da su važne promené koje Marks unosi u Rikardoove analize. Vrlo su važne stvari praktično bile ostavljene na ledini. a za koje im se činilo da su od ključnog značaja. Postoje čitavi komadi koji odaju začuđujuću pros­ tornu osetljivost. Hoću reći. mai 1852 (Le 18 Brumaire de Louis Bonaparte. Nisam to ja smislio. (Karl Marks. mogućnostima za uspostavljanje odnosa.4" tu imate jedan tip istorijske analize koji. velikim delom namet­ nuli pojmovi koje on izvodi iz samog tkanja rikardoovske ekonomije. ο ekonomskim izvorima. prevod H u g o Klein.) 99 . primetila je da mnoge priče. bo­ gatstvu. njegovo se delo čini heterogenim. pa čak ni marksističke tendencije u geografiji. koji prednost daju vre­ menskom činiocu. u stvar­ nosti. čas na ogro­ man istorijski proces koji otud proističe. trgovini. možda oni nisu pogodni za spacijalizaciju. u korist nepres- 4 Marx (Κ. 18. uopšteno. Mnogi su platili zakasnelu naivnost nekih naturalista i geografa XVIII veka ο stvarima koje su. Herodot: Ako ponovo pročitamo Marksa kroz jedan prostorni zahtev. njegovu analizu Pariške komune. prednost daju planetarnom i srednjem stupnju. neverovatnih biljaka. čas na celinu onoga što je on pisao. Najzad. Verujem da su njegove ekonomske analize.Brimer Luja Napoleona umesto Brimer Luja Bonaparte. odmah smo pomislili na slab utkaj koji je Marks izvršio na geografiju. 1969). odnosno interne koherencije. Paris. a koji se odnosi čas na nekog pojedinca. bile izvanredno precizni obaveštajni podaci. Fuko: Postoje kod njega vrlo značajni delovi. Marksizam i geografija se teško uzglobljuju. Herodot: Kada smo se zapitali zbog čega nije bilo nikakve polemike ο geografiji. recimo. način na koji on analizira stvaranje kapitala. Možda marksizam. ur. u svakom slučaju Kapital i.20.

na kraju. Među određenim stvarima koje sam doveo u odnos. odnosno ideoloških formi. Begenom (F. Dopao mi se ovaj razgovor zato što sam.. promenio mišljenje. a u kojoj bi se moje zaokupljenosti pridružile vašim metodama. teri­ torija. 100 . Ta istraživanja su bila zaista sprovedena. odnosno stvorio sam proizvoljne od­ nose. 5 Geografija mora da bude u središtu o n o g a čime se bavim. Što više idem. naročito sa F. U takvim situacijama govorio sam sebi: "Ljubazni su kada hoće da im se uradi arheologija. organizacije oblasti koje bi mogle da konstituišu upravo neku vrstu geopolitike. postojala je i geografija koja je bila podloga. u: Hérodote. str.. n° 1. Istina je da sam na početku verovao da vi zahtevate mesto za geografiju kao profesori koji se bune kada im se predloži reforma nastavnog programa: "Smanjili ste broj časova prirodnih nauka. Kaba (P. Béguin). Ostavio sam stvari nerešenima. odsecanja. Taktike i strategije koje se razvi­ jaju kroz usađivanja. Cabat) i Serfijem (Cerfi). P. Nisam uopšte bio uočio smisao vaše primedbe.neophodnost da se 5 proučava utvrđenje. ali. modaliteta per­ cepcije. kolonija. 71-85.RAZGOVORI tanih komentara ο onome što je procenjeno kao najvrednije. Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Questions à Michel Foucault sur la géographie". Postoji jedna tema koju bih želeo da proučavam u godinama koje dolaze: vojska kao kalup organizacija i znanja . neka je oni naprave sami". "pokret". odnosno muzike. janvier-mars 1976. uslov mogućnosti prelaza s jedne stvari na neku drugu. Shvatam da su problemi koje postavljate u vezi sa geografijom za mene od suštinskog značaja. nakon svega.". već od taktika i strategija moći. "vojna". više mi se čini da obrazovanje dis­ kursa i genealogija znanja treba da budu anali­ zirani ne počev od tipova svesti. rasipanja. kon­ trolu teritorija.

. odlukom opšteg zbora profesora Koleža. saradnik 1. Predavanja na Kolež de Fransu 19741975. Tada je imao 43 godine. Paris. politikom. r. Igra je vredna sve dok ne znamo šta će biti na kraju. 1994. Gallimard. godine Mišela Fukoa izabrao za profesora nove Katedre. ured. Ona je osnovana 30. Defert & F. i "marksista". kada je koris­ tio sabatnu godinu. aprila 1970. Postoji socijalni fenomen koji me m n o g o uznemiruje: od šezdesetih godina neki učitelji postaju javni ljudi sa istim obavezama. Isti zbor je 12. staza . Kada biste znali na početku pisanja knjige šta ćete reći na kraju. Došao sam da bi diskutovali ο našem zajedničkom radu. Glavni cilj u životu i radu je da postanete neko drugi ko niste bili na početku.a to je staza istoričara misli. Čovekje misleće biće. Ne želim da postanem prorok i kažem:"Molim vas. 1954-1988. ali i "istoričar". S O P S T V O Intervju sa Mišelom Fukoom. Nisam pisac. i da bi ostvarili neke trajne veze. * Mišel Fuko je na Kolež de Frans predavao od januara 1971. Šta to znači? Ne mislim da je neophodno da se tačno zna ko sam ja. 2001. do svoje smrti u j u n u 1984. Ewald. vol. Lagrange. Između socijalne istorije i for­ malne analize nalazi se put. Novi Sad. filozof. mislite da biste imali hrabrosti da je napišete? Ono što je tačno ο pisanju i ljubavnim vezama. na predlog 2ila Vijmena (Jules Vuillemin). Zašto ste došli na Univerzitet u Vermontu? Došao sam da bih pokušao preciznije da objasnim nekim ljudima kojom vrstom rada se bavim. kao zamena za Katedru za istoriju filozofske misli koju je sve do svoje smrti držao Žan Ipolit (Jean Hippolyte). misao je nešto drugo od društvenih relacija. MOĆ. godine . Više ο Fukoovim predavanjima na Kolež de Fransu: Napomena Fransoa Edvalda i Alesandra Fontane za izdanje Fukoovih predavanja na Kolež de Fransu u: Mišel Fuko. Međutim. da upoznam kojom vrstom rada se oni bave. 1. Moja oblast je istorija misli. ono što ću vam reći veo­ ma je važno". sedite. Predavao je na Katedri za istoriju sistema misli. 25.ISTINA. Način na koji misli povezan je sa društvom. Naziv vašeg mesta na Kolež de Frans (Collège de France) je "profesor istorije sistema misli'". "strukturalista". ekonomijom. 846). Nenormalni. i istorijom. novembra 1969. (Prim. Svetovi. godine. tačno je i za život.) 101 . izdanje Ο. oktobra 1982. Mišel Fuko je p o v o d o m svoje kandidature napravio jednu plaketu sa sledećom formulom: «Trebalo bi započeti rad na istoriji sistema mišljenja* («Titres et travaix» in Dits et Ecrits. Vi ste najčešće određivani kao "filozof". a isto je tako povezan sa veoma opštim i univerzalnim kategori­ jama i formalnim strukturama.možda veoma uzana . Način na koji ljudi misle nije adekvatno analiziran univerzalnim kategorijama logike.sa izuzetkom 1977. ve­ lika osoba filozofskog života: ja sam učitelj.

Vaša dela nose duboku emocionalnu skrivenu struju. vlada­ vine tradicionalne institucije. bes i fugu u Istoriji ludila u doba klasicizma. Većina njih je. gubavci. Bio sam slobodan da se premestim od pacijenata ka čuvarima. Svako od mojih dela deo je moje biografije. mislite na osobu koja "uznemiruje utemeljene zakone i na neki način anti­ cipira nadolazeću slobodu". i više ih ne opažamo. prezir i nadu u Recima i stvarima. čak i sa najboljim namerama.to je uloga intelektualca. ipak. Iz vaših dela se čini da ste fascinirani osobama koje egzistiraju na marginama društva: luđaci. opskurni mislioci.i to je suviše empatična reč . zapitao sam se: "Koja je potreba ovih stvari?".da su ljudi univerzalni ~ rezultat nekih veoma preciznih istorijskih promena. nakon tri meseca (ja sporo mislim!). instrument opresije. ljubitelj slobode. iskorišćen je u Francuskoj revoluciji za izgradnju modela socijalne opresije. Oni su deo naše najpoznatije okoline. Promeniti nešto u glavama ljudi . Sve moje analize protiv su ide­ je univerzalnih potreba ljudske egzistencije. devijanti.je da pokažem ljudima da su mnogo slobodniji nego što se osećaju. želeo sam da vidim šta je ludilo: bio sam dovoljno lud da bi proučavao razum. Moja uloga . neuobičajenu za naučne analize: mučenje u Nadzira­ ti i kažnjavati. hermafroditi. nekada šokirala ljude. Ali šta je sa vašim zanimanjem za društvene izgnanike? Bavim se opskurnim osobama i procesima iz dva razloga: politički i društveni procesi kojima su zapadno-evropska društva dovedena u red nisu baš očigledni. takvi programi postanu oruđe. U početku sam prih­ vatio stvari kao nužne. i tu sam počeo da pišem istoriju ovih praksi ("Isto- 102 . jer nisam imao nikakvu preciznu ulogu. dokaz. ali onda. Bilo je to vreme procvata neurohirurgije. početak psihofarmakologije. i da taj takozvani dokaz može biti kritikovan i uništen. One pokazuju arbitrarnost institucija i koliko prostora slobode još možemo uživati i koliko još promena može biti stvoreno. ubice. neke teme koje su podignute u određenom trenutku tokom istorije. kriminalci. Nakon tri godine napustio sam posao i otišao u Švedsku sa velikim ličnim nespokojem. Uzmimo jednostavan primer. radio sam u psihijatrijskoj bolnici tokom pedesetih godina. bio sam dovoljno razuman da bi proučavao ludilo. Veo­ ma dobro znamo da. Nakon što sam završio filozofiju. Jedan od mojih ciljeva je da pokažem ljudima d a j e većina stvari koje su deo njihove okoline . Veoma dugo ljudi su me molili da im kažem šta će se desiti i da im dam program za budućnost. Marks bi bio užasnut staljinizmom i lenjinizmom. Moj odgovor bi bio snobovski: nemoguće je smatrati likove poput Bopa (Bopp) i Rikarda (Ricardo) opskurnima. da ljudi m o g u da prihvate kao istinu. Da li vidite svoj rad u tom svetlu? Ne. Ruso. zaboravljeni su ili postali uobičajeni. Iz jed­ nog ili više razloga imao sam priliku da osetim i proživim te stvari. Zašto? Ponekad sam prekoren jer izabirem marginalne mis­ lioce umesto da uzimam primere iz glavnog toka istorije.RAZGOVORI U Istoriji seksualnosti.

čitao sam Huserla. Dobro je osećati nos­ talgiju za neke periode pod uslovom da je to način da se ima misaoni i pozitivni odnos prema sopstvenoj sadašnjosti. Merlo-Pontija. iako sam radio kao psiholog u francuskom zatvoru. pokušate da otvorite prozor. Alije sasvim dobro imati takvu vrstu nostalgi­ je. Šta čitate iz uživanja? Dela koja izazivaju najviše emocija u meni su: Fokner. Međutim. Vrlo dobro znam da je to naš sopstveni izum. ali niko u Francuskoj nikada to nije primetio. Kad sam bio student pedesetih godina. Kad sam bio u Tunisu. Sveti Lazar je nekada bilo najveće prihvatilište leproznih u Parizu. Hajdeger nije veoma težak da bi ga Francuz razumeo. Sartra. Osećate li nostalgiju za jasnoćom tog doba ili za "vidljivošću" Renesanse kad je sve bilo objedinjeno i ispoljeno? Sva lepota starih vremena posledica je a ne razlog nostalgije. Niče je za mene bio otkrovenje. kao što je dobro imati dobru vezu sa sopstvenim detinjstvom ako imate dece. Šta je sa genezom u Nadzirati i kažnjavati? Moram da priznam da nisam imao nikakve direktne veze sa zatvorima ili zatvorenicima.Tomas Man. Dovoljno paradok­ salno. ali su skorašnja dela jasnija. 1980. Bitak i vreme je teško. Istorija ludila u doba klasicizma. University of Chicago Press. Osetio sam da je tu bilo nešto sasvim drugačije od onoga što su me učili. Fuko. Nolit. 1982]). Znate li razliku između stvarne nauke i pseudonauke? Stvarna nauka pre­ poznaje i prihvata svoju istoriju bez da se oseća napadnutom. to je bilo tačno. SOPSTVO rija ludila u doba klasicizma"). ali to je bio opis iz istorije. Malkom Lovri Pod vulkanom. ur. crkva nije ostala po strani. Beograd. ona mora biti odbačena. Mnoge crkvene prihvatne ustanove preoblikovane su po uzoru na državna prihvatilišta. Kad je svaka reč enigma. Knjiga je primljena kao psihijatrijska.ISTINA. Kada psihijatru kažete da su njegove mentalne ustanove potekle od kuće Saint-Lazar". (posebno deo Veliko utamničenje) (prim. ako je nostalgija razlog da budete agresivni i da pokazujete nerazumevanje prema sadašnjosti. Dreyfus and Paul Rabinow. Koji su bili intelektualni uticaji na vašu misao? Bio sam iznenađen kad su dva moja prijatelja sa Berklija napisali nešto o meni i rekli da je Hajdeger uticao na mene (Hubert L. 103 . pretvoreno u prihvatilište za "osobe uhapšene po naredbi Njegovog Veličanstva." Videti: M. Naravno. Čitao sam ga sa velikom strašću i raskinuo sa svo- U Istoriji ludila Fuko skreće pažnju da u opštoj genezi institucionalnih oblika hospitalizovanja abnormalnih u obliku Opitih prihvatilišta. i to je uticalo na mene. Volim da pišem prve tomove. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics [Chicago. a mrzim da pišem druge. on se veoma razbesni. nalazite se u netoliko-lošoj poziciji da razumete Hajdegera. MOĆ. video sam ljude zatvorene zbog političke nedoslednosti. To je trebalo da bude prvi tom. Kada osetite neizdrživ uticaj. Doba klasicizma ključno je u svim vašim delima.).

napustio Francusku: imao sam osećaj da sam bio zarobljen. ne da bih pronašao materijalne uzroke. Na istu situaciju. emigrirao bih u Sjedinjene Države. U svojim delima zaista sam pokušao da ana­ liziram promene. U Nadzirati i kažnjavati.RAZGOVORI jim životom. od spektakla ka­ zne do disciplinovane institucionalne kazne. već da pokažem sve faktore koji su uza­ jamno uticali. Ono protiv čega reagujem je činjenica da postoji barijera između socijalne istorije i istorije ideja. na primer. postao sam stranac svemu tome. napustio posao na mentalnoj klinici. Kroz Ničea. 104 . međutim. mislim da je tu nešto pogrešno. Reči i stvari. zanima se samo za naučnu mi­ sao. postupci i ljudi međusobno se bore. nihilista. Nema pritiska na mene. zapravo bila samo normalizovanje sposobnosti društva da kažnjava. I danas još uvek nisam potpuno integrisan u francuski društveni i intelektualni život. Ističete. Zašto? Vidim mogućnosti. Da bi bile priznate kao naučni diskurs. svi sa veoma različitim interesovanjima. Jedna. tekstovi. druga. Verujem u ljudsku slobodu. Prema njihovom mišljenju. a istoričari ideja bi trebalo da opišu kako ljudi misle bez postupanja. kao i reakcije ljudi. ljudi reaguju na veoma različite načine. Zašto mislite da bi verovatno bili otpušteni? Veoma sam ponosan što neki ljudi misle da pred­ stavljam opasnost za intelektualno zdravlje stude­ nata. s obzirom da sam kripto-marksista. Da sam mlađi. zainteresovana je za društvene principe i institucije. U Nadzirati i kažnjavati. moglo bi se zaključiti da su in­ dividualna nastojanja reforme nemoguća jer nova otkrića imaju svakakve vrste značenja i implikacija koje njihovi stvaraoci nikada ne bi mogli razumeti. Tamo postoji mnogo sjajnih univerziteta. i da je ta promena. iracionalista. pokazujete da se desila iznenadna promena od skupine sa lancima do zatvorenog policijskog držanja tela. Kad ljudi počnu da razmišljaju o zdravlju u intelektualnim aktivnostima. misli se mora­ ju pridržavati određenih kriterijuma. Socijalni istoričari bi trebalo da opišu kako ljudi postupaju bez da opisuju kako ljudi misle. ne bih morao da budem integrisan. Način na koji ljudi postupaju ili reaguju povezan je sa načinom mišljenja. Ono što sam pokušao da analiziram je taj veo­ ma složen fenomen koji je naterao ljude da reaguju na drugačiji način na zločine i zločince u veoma kratkom periodu. Nadzirati i kažnjavati. Istorija nauke ne razvija se na isti način kao društveni senzibilitet. Ne postoji homogeni intelektu­ alni i kulturni život. ja sam opa­ san čovek. Kao stranac. i naravno mišljenje je povezano sa tradici­ jom. Svako i čini i misli. Napisao sam dve vrste knjiga. Svi mi smo živeći i misleći subjekti. Ali bih naravno verovatno bio otpušten od njih na najnečuveniji način. Čitajući Reči i stvari. Kako je onda moguća svesna promena? Kako možete da pomislite da ja mislim d a j e prom­ ena nemoguća s obzirom d a j e ono što sam anali­ zirao uvek bilo u vezi sa političkom akcijom? Celo delo Nadzirati i kažnjavati pokušaj je odgovora na to pitanje i pokazivanja kako su novi načini mišljenja zauzeli mesto. koja se u to vreme činila kao "reforma".

105 . Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Truth. Želeo bi da završim sa pitanjem: šta bi moglo da bude više klasično ako ne ova pitanja i sistematičnije nego evolucija kroz prvo. ali može biti poprilično relativan u odnosu na određenu situaciju. Self: An Interview with Michel Foucault . centra. liberala. MOĆ. Power. Humanizam možda nije univerza­ lan. ako biste pre osamdeset godina zapitali da lije ženska čednost deo univerzalnog humanizma. Ali se ponekad samom sebi činim previše sistematičnim i rigidnim. Martin. ka­ znene. i više pronalazaka u našoj budućnosti nego što možemo zamisliti u humanizmu kako je dogmatski predstavljen na svakoj strani političkog spektra: levice.razvijena je određena ideja ili model ljudskosti. Mislim da postoji više tajni. nacista. treće pitanje. svako bi vam odgovorio da jeste. ali ne možemo reći da sloboda ili ljudska prava moraju biti ograničeni do određenih tačaka. i sada je ta ideja o čoveku postala normativna. obrazovne . London: Tavistock Publications. katolika. kao univerzalni model svake slobode. medicinske. Technologies of the self: A Seminar with Michel Foucault. Ono što nazivamo humaniz­ mom iskorišćeno je od strane marksista. moći i sopstva. te potom povratak na prvo? Upravo sam na tom mestu. u: L.October 25th. H. desnice. drugo. Hutton (eds). Ranije ste rekli da imate osećaj da sam nepred­ vidljiv. više moguće slobode. str. Gutman and P. samoočigledna i trebalo bi da bude univerzalna. Ono što sam proučavao tri su tradicionalna problema: (1) kakvi su odnosi koje imamo sa istinom kroz naučno zna­ nje. Kakav je odnos između normalizacije i koncepta čoveka kao središta znanja? Kroz različite prakse . 9-15. To ne znači da se moramo otara­ siti onog što nazivamo ljudska prava ili sloboda.ISTINA. 1988. Ono čega se plašim u vezi sa humanizmom je da on predstavlja određene oblike naše etike. sa onim "igrama istine" koje su toliko značajne u civilizaciji i u kojima smo i subjekti i objekti? (2) kakvi su odnosi koje imamo prema drugima kroz takve čudne strategije i odnose moći? i (3) kakvi su odnosi između istine. I to je ono što predlažu "Tehnologije sopstva"? Da. To je tačno. Na primer.psihološke. SOPSTVO Zaključujete Nadzirati i kažnjavati sa tvrdnjom da će "služiti kao podloga raznim studijama o normalizaciji i moći znanja u modernom društvu". H. 1982".

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMAT
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj
" Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m su postavljana Fukou od strane američke p u b l i k e ( p r i m , ur.)

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski
se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja

107

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE*
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski

* Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m da se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja su postavljana Fukou od strane a m e r i č k e p u b l i k e ( p r i m , ur.)

107

RAZGOVORI i politički model. Kao u jeresologiji, polemika sebi stavlja u zadatak određivanje nedodirljive tačke dogme, fundamentalni i neophodni princip da je protivnik zanemaren, ignorisan ili prevaziđen; i to osuđuje ovaj nemar kao moralni promašaj; u korenu greške, ona pronalazi strast, želju, interes, celi niz slabosti i nedopustivih privrženosti koje je određuju kao krivu. Kao u sudskoj praksi, polemika ne dopušta nikakvu mogućnost jednake rasprave: ona ispituje slučaj; ne bavi se sabesednikom, ona obrađuje osumnjičenog; skuplja dokaze nje­ gove krivice, određuje prekršaje koje je počinio, izriče presudu i osuđuje g a . U svakom slučaju, ono što ovde imamo nije po pravilima zajedničke istrage; polemičar izriče istinu u obliku suda i po zamišljenom autoritetu koji je sebi pripisao. Međutim, danas je najmoćniji politički model. Po­ lemika određuje saveze, regrutuje dobrovoljce, ujedinjuje interese ili mišljenja, predstavlja partiju; ona utemeljuje drugog kao neprijatelja, pristalice suprotnih interesa protiv kojih se treba boriti sve dok neprijatelj ne bude poražen, bilo da se preda ili uništi. Naravno, obnova, u polemici, ovih političkih, sudskih ili religioznih praksi nije ništa drugo do pozorište. Gestikuliraju se: anateme, ekskomunikacije, osude, bitke, pobede, a porazi nisu ništa više od načina govora, na kraju. Pa ipak, u poretku govo­ ra, postoje isto tako načini postupanja koji nisu bez posledica. Postoje efekti sterilizacije. Da li je iko video da iz polemike proizađe neka nova ideja? A i kako bi moglo biti drugačije, s obzirom da su tu sabesednici unapred podstaknuti ne da sve više rizikuju u onome što govore, već da se neprekid­ no okreću ispravnosti onoga što tvrde, njihovoj legitimnosti, koju moraju da brane, i potvrđivanju svoje nevinosti? Tu je još nešto m n o g o ozbiljnije: u toj komediji, podražavaju se rat, bitke, uništenja, ili bezuslovne predaje, zahtevi ubilačkog instinkta koliko g o d je to moguće. Ipak, zaista je opasno uveriti nekoga da može da dopre do istine ovim putevima, i tako potvrdi, čak i u samo simboličnom obliku, stvarne političke prakse koje bi time bile zagarantovane. Zamislimo, na trenutak, da se mahne čarobnim štapićem i da se jednom ili dvojici pro­ tivnika da mogućnost da primeni koliko g o d moći želi nad drugim. To se ne mora ni zamišljati: dovolj­ no je pogledati šta se nedavno desilo za vreme debate u SSSR-u u lingvistici ili genetici. Jesu li ti nenormalni devijanti došli iz onoga što je trebalo da bude korektna diskusija? Uopšte ne - oni su bili stvarne posledice polemičkog stava čiji efekti obično ostaju zaustavljeni. Rabinov: Određivali su vas kao idealistu, nihilistu, "novog filozofa", kao antimarksistu, novog konzervativca, i tako dalje... Koje je vaše stanovište? Fuko: Mislim da sam zaista bio smešten na većini kvadrata političkog šahovskog polja, uzastopno, kadkad i istovremeno: kao anarhista, levičar, razmetljiv ili z g a đ e n marksista, eksplicitni ili pri­ kriveni antimarksista, tehnokrata u službi golizma, novi liberal i tako dalje. J e d a n američki pro­ fesor prigovorio je što je kripto-marksista poput mene pozvan u S A D , a štampa istočno-evropskih zemalja proglasila me je saučesnikom disidenata. Nijedan od ovih atributa s a m po sebi nije važan; uzeti zajedno, sa d r u g e strane, znače nešto. I

108

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE moram priznati da mi se više dopada njihovo značenje. Tačno je da radije ne određujem sebe, i zabavlja me raznovrsnost načina na koje su me ocenjivali i klasifikovali. Nešto mi govori da je do sada trebalo da bude nađeno manje ili više odgovarajuće mesto za mene, nakon toliko napora u tako različitim pravcima; i očigledno ne smem da sumnjam u kompetenciju onih koji se zapetljavaju u svojim divergentnim procenama, jer se nije moguće su­ protstaviti njihovoj nepažljivosti ili predrasudama. Moram biti uveren da njihova nesposobnost da me odrede ima neke veze sa mnom. Bezsumnje, u osnovi se totiče mog načina prilaženja političkim pitanjima. Tačno je da moj stav nije re­ zultat oblika kritike koja teži da bude metodično ispitivanje u cilju odbacivanja svih mogućih rešenja osim validnog.Više je to prema poretku "problematizacije"-takoreći, razvoja polja radnji, postupaka, i misli koje, čini mi se, postavljaju problem za politiku. Na primer, ne mislim da u slučaju ludila i mentalnih bolesti postoji neka "politika", koja bi sadržavala is­ pravna i definitivna rešenja. Ali mislim da u ludilu, rastrojstvu, problemima u ponašanju postoje ra­ zlozi za promišljanje politike; i politika mora da od­ govori na ta pitanja, ali nikada ne odgovara na njih u potpunosti. Isto je sa zločinom i kaznom: prirodno, bilo bi pogrešno misliti da politika nema ništa sa sprečavanjem i kažnjavanjem zločina, i zbog toga sa određenim brojem elemenata koji menjaju nji­ hovim oblikom, značenjem, učestalošću; isto tako bi bilo pogrešno misliti da postoji politička formula koja bi razrešila pitanje zločina i stala mu na kraj. Isto je sa seksualnošću: ona ne postoji izvan odno­ sa sa političkim strukturama, uslovima, zakonima i propisima koji su od suštinskog značaja za nju; pa ipak, ne sme se očekivati od politike da obezbedi oblike u kojima bi seksualnost prestala da postoji kao problem. Pitanje je, dakle, promišljanja odnosa tih različitih iskustava sa politikom, što ne znači da će se u politi­ ci tražiti glavni sačinilac tih iskustava ili rešenja koja će definitvno razrešiti njihovu borbu. Problemi koje ovi predmeti postavljaju moraju da se raz­ rade. Takođe je neophodno odrediti šta za politiku znači "postavljanje problema". Ričard Rorti (Richard Rorty) ističe da se u tim analizama ja ne obraćam bilo kojem "mi" - bilo kojem od onih "mi" čiji kon­ senzusi, vrednosti i tradicije konstituišu okvire mis­ li i određuju uslove u kojima m o g u biti potvrđeni. Problem je, tačnije, odlučiti da li je zaista podesno smestiti se unutar "mi" da bi se afirmisali principi koji se priznaju i vrednosti koje se prihvataju; ili, nije li pre potrebno napraviti buduću formaciju "mi" omogućenu razrađivanjem pitanja. Čini mi se, stoga, da "mi" ne sme prethoditi pitanju; ono može biti samo rezultat - i to neophodni privremeni re­ zultat - pitanja u skladu sa time kako je ono postav­ ljeno u novim uslovima u kojima je formulisano. Na primer, nisam siguran da je u vreme kada sam pi­ sao Istoriju ludila postojalo prethodno i receptivno "mi" kojem sam jedino trebao da se obratim da bih napisao knjigu, i čiji bi spontani izraz bila knjiga. Lang (Laing), Kuper (Cooper), Basalja (Basaglia) i ja nismo imali nikakvu zajednicu, niti vezu; ali se sam problem postavljao pred one koji su nas čitali, kao što se postavljao i pred neke od nas, problem

109

RAZGOVORI sagledavanja da li je bilo moguće izgraditi "mi" na osnovu učinjenog rada, "mi" koje bi verovatno ob­ razovalo i zajednicu dela. Nikada nisam pokušavao da analiziram ništa sa stanovišta politike, ali sam uvek pitao politiku šta ima da kaže o problemima sa kojima je suočena. Nju ispitujem o stanovištima koje zauzima i ra­ zlozima koje daje za to; ne tražim da odredi teoriju onoga što ja činim. Nisam ni protivnik ni partizan marksizma; ja ispitujem šta on ima da kaže o iskust­ vima koja postavljaju pitanja o njemu. Što se tiče događaja od maja 1968, čini mi se da oni zavise od druge problematike. Nisam bio u Francuskoj tada; vratio sam se tek nekoliko meseci kasnije. I činilo mi se da jedino m o g u da prepoznam kontradiktorne elemente u tome: sa jedne strane, pokušaj, koji je bio široko afirmisan, da se politiku pita celi niz pitanja koja tradicionalno nisu bila deo njenog ustavnog područja (pitanja o ženama, odnosa među polovima, medicini, men­ talnim bolestima, okolini, manjinama, delikvenciji); i sa druge strane, želja da se svi ti problemi ponovo ispisu rečnikom teorije koja je manje ili više direkt­ no poticala od marksizma. Međutim, proces koji je tada bio očigledan nije vodio do preuzimanja pro­ blema koje je postavila marksistička doktrina, već suprotno, do sve vidljivije bespomoćnosti mark­ sista da se suoče sa tim problemima.Tako da se na­ lazimo suočeni sa pitanjima koja su bila upućena politici, ali sama nisu ponikla iz političke doktrine. Sa ovog stanovišta, takvo oslobađanje postupka ispitivanja je, činilo mi se, odigralo pozitivnu ulogu; sada postoji pluralitet pitanja postavljenih politici umesto ponovnog zapisa postupka ispitivanja u okviru političke doktrine. Rabinov: Da li bi ste rekli da se vaš rad može odrediti odnosima između etike, politike i genealogije istine? Fuko: Nema sumnje da bi se u nekom smislu mo­ glo reći da pokušavam analizirati odnose između nauke, politike i etike; ali mislim da to ne bi bila pot­ puno tačna predstava rada koji sam postavio za cilj. Ne želim da ostanem na tom nivou; pre bih rekao da pokušavam sagledati kako su oni uzajamno delovali u formiranju naučnog područja, političke strukture, moralne prakse. Uzmimo za primer psihi­ jatriju: nema sumnje, ona se može analizirati unutar okvira političkih institucija u kojima deluje; može se proučavati u njenim etičkim implikacijama, u vezi sa osobom koja je objekt psihijatrije isto koliko i sam psihijatar. Međutim, moj cilj nije bio da uradim to; to jest, pokušao sam sagledati oblikovanje psihijatrije kao nauke, ograničenje njenog polja i određivanje njenih objekata impliciralo je političku strukturu i moralnu praksu; u dvostrukom smislu oni su bili pretpostavljeni progresivnom organizacijom psihi­ jatrije kao nauke, a isto tako bili su menjani ovim razvojem. Psihijatrija, kakvu je poznajemo, ne bi mogla da postoji bez čitavih međusobnih dejstava političkih struktura i bez skupa etičkih stavova; ali i obrnuto, utemeljenje ludila kao oblasti znanja (savoir) promenilo je političke postupke i etičke stavove sa kojima je ono bilo povezano. To je bila stvar određivanja uloge politike i etike u utemelje­ nju ludila kao posebne oblasti naučnog saznanja (connaissance) i analiziranja efekata potonjeg na političke i etičke postupke.

110

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE Isto je i u vezi sa delikvencijom. U pitanju je bilo sagledavanje koja je politička strategija, dajući pravni položaj kriminalu, bila sposobna da se obra­ ti određenim oblicima znanja (savoir) i određenim moralnim stavovima; bilo je to i pitanje na koji način su ti modaliteti znanja (connaissance) i ti oblici moralnosti mogli biti reflektovani, i time menjani, ovim disciplinarnim tehnikama. U slučaju seksu­ alnosti to je bio razvoj moralnih stavova koje sam želeo odvojiti; ali pokušao sam da ih rekonstruišem kroz ulogu koju su zauzeli u političkim strukturama (suštinski u odnosu između samokontrole [mattrise de soi] i dominacije drugih) i sa modalitetima zna­ nja (connaissance) (samo-znanje i znanje drugačijih oblasti postupaka). Tako sam u ove tri oblasti - ludilu, delikvenciji i sek­ sualnosti - svaki put naglašavao poseban aspekt: utemeljene izvesne objektivnosti, razvoj politike i upravljanje sobom i razradu etike i prakse u vezi sa sobom. Ali sam svaki put pokušao i da istaknem mesto koje su ovde zauzimale jedna ili dve kompo­ nente neophodne za konstituisanje polja iskustva. U suštini, radi se o različitim primerima u kojima su tri fundamentalna elementa bilo kojeg iskustva implici­ rana: igra istine, odnosi moći i oblici odnosa sa so­ bom i drugima, lako svaki od tri principa naglašava, na određeni način, jedan od ta tri aspekta - jer je iskustvo ludila nedavno organizovano prvenstve­ no kao polje znanja (savoir), znanje kriminala kao područje političke intervencije, dok je znanje seksu­ alnosti definisano kao etička pozicija - svaki put sam pokušao da prikazem na koji način su druga dva el­ ementa bila prisutna, koju su ulogu odigrali, i kako su na svaki uticale promene u druga dva. Rabinov: Nedavno ste govorili o "istoriji problema­ tike". Šta je istorija problematike? Fuko: Odavno sam pokušavao da sagledam da li bi bilo moguće prikazati istoriju misli različitu od istorije ideja (pod čime podrazumevam analize sistema predstavljanja) kao i od istorije mentaliteta (pod čime podrazumevam analize stavova i tipova postupaka /schemas de comportement/). Činilo mi se da postoji jedan elemenat koji je upotrebljiv u opisivanju istorije misli - bilo bi to ono što bi se mo­ glo nazvati problemi ili, preciznije, problematizacije. Ono što razlikuje misao jeste da je ona nešto sasvim različito od skupa predstava koje naglašavaju izvesno ponašanje; ona je isto tako sasvim različita od oblasti stavova koji mogu da odrede to ponašanje. Misao nije ono što nastanjuje izvesno ponašanje dajući mu značenje; pre, ona je ono što dopušta da se odstupi od tog načina delovanja ili reagovanja, da ga se predstavi kao predmet mišljenja i ispita prema svojem značenju, uslovima i ciljevima. Mi­ sao je sloboda u odnosu na ono što se čini, pokret u kojem se odvaja od tog čina, utemeljujući ga kao objekat, i reflektujući ga kao problem. Reći da je proučavanje misli analiza slobode ne znači da se suočavamo sa formalnim sistemom koji referira jedino na samog sebe. Zapravo, za polje delovanja, za ponašanje, da bi se ušlo u polje misli neophodno je, za izvestan broj činilaca, da ih se učini neizvesnim, da ih se liši uobičajenosti, ili da se pobudi izvestan broj poteškoća koje ih okružuju. Ti elementi proishode iz društvenih, ekonomskih ili političkih procesa. Ali ovde, njihova jedina uloga je u podsticanju. Oni m o g u postojati i sprovoditi

111

da uzmemo veoma dalek primer. modifikujući samo par postulata ili principa na kojima se temelji odgovor koji se daje. Na isti način. Jasno je kako smo daleko od analize u smislu dekonstrukcije (svako brkanje ova dva metoda ne bi bilo pametno). Za različite teškoće koje se susreću u praksi u odnosu na men­ talnu bolest u osamnaestom veku. ponuđena su različita rešenja: primeri su Tukovo (Tuke) i Pinelovo (Pinel). The Foucault Reader. to je ono što konstituiše tačku problematizacije i specifičan rad misli. Ali delovanje istorije misli biće ponovo otkriveno u korenu tih različitih rešenja opšteg oblika prob­ lematizacije koji ih je omogućio . različite filozofske škole helenskog doba nudile su različita rešenja za teškoće tradicionalne seksualne etike.RAZGOVORI svoje delovanje tokom veoma dugog vremena. kako su ta različita rešenja proizašla iz specifičnog o b ­ lika problematizacije. Ili opet. pre ove delotvorne problematizacije putem misli. str. ona određuje elemente koji će konstituisati ono na šta različita rešenja pokušavaju da odgovo­ re. ponekad čak i protivrečne u svojim različitim aspektima . ona je originalni ili specifični odgovor . Ali ono što mora biti shvaćeno jeste ono što ih čini istovremeno mogućim: to je tačka u kojoj je njihova istovremenost ukorenjena. Taj razvoj od datosti u pitanje. u: Paul Rabinow (ed. taj preobražaj od grupe prepreka i teškoća u probleme kojima se u različitim rešenjima nastoji da sačini odgovor. Otud se predočava da svako novo rešenje koje bi se moglo pridodati drugima iskrsava iz aktuelne problematizacije. Rad filozofske ili istorijske re­ fleksije stavljen je u područje promišljanja jedino pod uslovom da se problematizacija jasno shvata ne kao skup predstava. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Polemics. 112 . ali postupajući sasvim drugačije od izražavanja ili manifestovanja teškoća: u povezanosti sa njima. ali.čak i u samim nji­ hovim suprotnostima. ona ne pretpostavlja jedinstven oblik koji je direktan rezultat ili neophodni izraz tih poteškoća. Problematizacija je ta koja reaguje na teškoće. razvija uslove u kojima m o g u biti dati mogući od­ govori. to je pitanje kretanja kritičke an­ alize u kojoj se nastoji sagledati kako su konstruisana različita rešenja za problem. 381-390. 1984. to je tlo koje ih prehranjuje u svoj njihovoj različitosti i ponekad uprkos njihovim protivrečnostima. ili u onome što je omogućilo preobražaj poteškoća i prepreka u opšti prob­ lem za koji se predlažu različita praktična rešenja. i koje sadrže istinu kao moguće pitanje. New York: Pantheon. To jest. takođe. An interview with Michel Foucault". Politics and Problemizations. koje su određene tom situacijom ili kon­ tekstom.često uzimajući mnoge oblike.). Za jedan skup poteškoća može se dati nekoliko odgovora. I kad se misao umeša. I većinom su zaista ponuđeni različiti odgovori.na ove poteškoće. cela grupa rešenja bila je ponuđena za poteškoće koje su iskrsle u drugoj po­ lovini osamnaestog veka u kaznenoj praksi. nego kao rad misli.

.

juna 1984. lako je njegova asketska slika obrijane glave postala ikona postmoderne misli. otkrio je entuzijazam za interdisciplinarno učenje još u najranijim danima studija na univerzitetu. To se dešava sa Fukoom. oktobra 1926. predava­ nja. Treće. on je razotkrio materijalne prakse i odnose moći koji leže ispod uspona zapadne filo­ zofije. Chambon et al. Dodatna činjenica jeste da Fukoova čudesna delà ne pokazuju nijedan jedinstveni teorijski model ili političku orijentaci­ ju. McKinlay i Starkey 1998. Fuko je postao javni intelektualac koji je prkosio dominantnoj kul­ turi putem svojih političkih udruživanja. onda.. Smatraju ga najvažnijim i najpoznatijim misliocem dvadesetog veka. obuhvatnu teoriju moći. strukturalne lingvistike. hegelijan- 113 . državne politike. Diplo­ mirao je na prestižnom École Normale Supérieure u Parizu. Fuko se suočio sa glavnim kritičkim tradicijama. a niti jedno delo ne predstavlja čisto njegovo učenje. da mislioci uvek. medicine. politike i književnih proučavanja. tvrdi da "Fuko iza sebe nije ostavio nijednu sažetu kritiku društva. Drugo. Najzad. kako otkriva Dejvid Mejsi (David Macey) u biografiji The Lives of Michel Foucault (Macey 1993). 1999). i socijalnog rada. a umro je 25. zaista ima njegovo delo? Šta nam ono može značiti? Kako bi se tre­ balo upotrebiti? " (Miller 1993:19). drugi biograf. i po njegovim distinktivnim dostignućima u četiri oblasti. političke i javne osobe. Fukoa bi pre svega tre­ balo zapamtiti po maštovitoj potrazi za mišlju izvan datih istina i rezigniranog skepticizma našeg doba.Stiven Kec (Stephen Katz) MIŠEL FUKO Ključna stvar je. Žil Delez (Gilles Deleuze) Biografski detalji i teorijski kontekst Mišel Fuko je rođen 15. (Neki od primera su: Garland 1997. Džejms Miler (James Miller). takoreći. kriminologije.. kao što su struktural­ izam. od AIDS-a. njegov rad je obnovio profesionalna polja poput urbanog planiranja. mentalnog zdravlja. Vruća intelektualna atmos­ fera na École Normale odražavala je i posleratni entuzijazam u Francuskoj za ideje koje su dolazile od marksizma. menadžerskih studija. ispaljuju strele u vazduh. obrazovanja. Francuska. godine u Poatjeu (Poitiers). dete porodice iz srednje klase. kao što je Niče rekao. nijedan sistem etike. Koju vrednost. dobivši diplome iz filozofije 1948. Ova dostignuća upućuju izazov onima koji teže da predstave njegovu karijeru. godine. čak ni generalno korisnu istorijsku metodu. a drugi mislioci ih pokupe i ispale u drugačijem pravcu. i psi­ hologije 1949. Kao prvo. intervjua i gay aktivizma. prikazujući Fukoovo kreativno žongliranje između intelektualne. i pružio je vitalnu kritiku njihovih ograničenja. Fuko. istorije. marksizam i humanizam.

Leng). Fuko je primio agregaciju iz filozofije na École Normale (veoma zahtevan skup ispita koje je na kraju pao). Uprkos kriticizmu. i mentalnoj bolnici. Takav kriticizam javljaće se iznova tokom Fukoove karijere. koja je primljena i pohvaljena od strane Žorža Kangilema (Canguilhem 1995). Fuko je napisao svoje prvo delo Maladie mentale et personnalité {Mental lllnes and Psyhology).0 FUKOU ske fenomenologije. završio je kurs iz psihopatologi­ je. godine. Pohvale knjige. Te godine Fuko je prijavio Folie et déraison kao doktorsku dis­ ertaciju. predavao je psihologiju na kat­ edri za filozofiju na Univerzitetu Nord-Pas-de-Calais. njegovo delo o istoriji ludila prošlo je kroz prvi krug oduševljenog naučnog prihvatanja. te mešavina talenta. Leng (D. do 1966. Dok je to delo nagoveštavalo Istoriju ludila u doba klasicizma. Imalo je sve karakteristike onoga što će kasnije biti prepoznato kao Fukoov brilijantan stil. 114 . Velody 1992). pod naslovom Maladie mentale etpsyhologie. te o razvoju azila i psiholoških nauka. retko primenjivanih u tako prozaičnim temama od strane socijalnih teoretičara. Od 1952 . ali je ta rana runda bila nepraved­ no izazvana okrnjenim prevodom originala iz 1965. 1951. Za to vreme radio je kao istraživač i "neslužbeni stažista"(Miller 1993:63) u bolnici Sveta Ana u Parizu. i upravo je tu Fuko upoznao uticajne savremenike kao što je bio istoričar nauke Žorž Kangilem i marksistički teoretičar Luj Altiser. Ivan llič (Ivan lllich) i Dejvid Kuper (David Cooper). Kasnih šezdesetih u Francuskoj delo je povezano sa naglim društvenim promenama šezdesetosme. i time ug­ lavnom zanemareno u naučnoj literaturi o Fukou). Međutim. Od 1960. (Na engleski g a j e preveo Alan Šeridan /Alan Sheridan/ 1976. u svakom slučaju. te nepriznavanje i neuvažavanje istinski lekovitih funkcija moderne terapije. Delo Folie et déraison navodnoje o medikalizaciji ludila tokom osamnaestog i devetnaestog veka. Biblioteka na univerzitetu u Upsali obezbedila mu je materijale potrebne za pisanje Folie et derasion: historié de la folie a l'âge classique {Ludilo i bezumlje : Istorija lu­ dila u doba klasicizma). neumorna erudicija. D. istim je kasnije bilo zasenjeno. u gradu Lil. u kojem su izbačeni važni delovi i primedbe (Gordon 1990. medicini. bile su praćene kritikom koja je optuživala Fukoa za diskursni determini­ zam. a rad u Varšavi i Hamburgu pogodovali su da delo dovrši do 1960. Ova nameštenja pružila su mu. 1954. značajne intelektualne mogućnosti. slabo istorijsko istraživanje. dok je izvan Francuske dočekano kod veoma politizovanog"antipsihijatrijskog" pokreta na čijem čelu su bili Tomas Sas (Tomas Szasz). Varšavi i Hamburgu. Drugi internacionalni krug oduševljenog prihvatanja pratilo je objavljivanje knjige u Engles­ koj 1965. te kao takvo pokreće Fu­ koov širi projekt razotkrivanja ontoloških značenja putem kojih su istina. genijalna metodologija. godine pod naslovom Madness and Civilization.1955. pak. ono predstavlja i kritiku prosvetiteljske liberalne tradicije i filozofije razuma. kad se Fuko premeštao iz Pariza na mesto profesora na Univerzitetu Clermont Ferrand. na osnovu prerađene francuske verzije iz 1962. Still. Istorija ludila u doba klasicizma nastavila je da širi svoj uticaj. a 1952. stičući vredno kliničko iskustvo koje će kasnije igrati važnu ulogu u njegovim delima o psihologiji. dobijajući mesta u Upsali. Sledećih pet godina Fuko je ostvarivao karijeru kombinovanjem predavanja i kulturne diplomatije. znanje i moć postali ispre­ pleteni.

na engleski prevedeno kao The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception (1973). Rođenje klinike unapredilo je "arheologiju"kao novu istorijsku metodologiju. 115 . Ž a k o m Lakanom i Lujem Altiserom. epistemoloških i političkih konstituenti ljudskog života. Drugo. Pod uticajem ideja Gastona Bašlara i Žorža Kangilema o istorijskom diskontinuitetu i kritici progresivizma i prezentizma u istoriji nauka (Gutting 1989). (Reči i stvari: arheologija humanističkih nauka /Fuko 1971/) i u L'Archeologie du savoir {Arheologija znanja/Fuko 1998/) 1969. ova dela nisu bila uticajna u književnim proučavanjima. predstavlja način prikazivanja diskurzivnog sloja. Na površini. g o ­ dine. distancirao se od nje­ govog popularnog prikazivanja kao strukturaliste. uklopljenog u moderno obrazovanje medicinsk­ og autoriteta. sa širokom popularnošću kao i naučnom prijemčivošću. tehnoloških. ipak. izgleda da se delo bavi promenama u medicinskoj praksi u Francuskoj od kasnog osamnaestog do ranog devetnaestog veka. koje je bilo simptomatično po rastućoj humanističkoj i marksističkoj suprotstavljenosti Fukoovim ideja­ ma.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Kako ističe Robert Kaštel (Robert Castel). Tako se Fuko pridružio intelektualnom putovanju zajedno sa kolegama. a ne smatraju se ni delom njegov­ og značajnog korpusa (za neke od ovih dela v. Fuko je usavršio svoju arheološku metodologiju i u glavnim crtama izložio formalnosti koje leže ispod diskurzivnih formacija u naukama o čoveku za čijim razumevanjem je tragao. Pošto se Fuko nakon 1960. Fuko unutar mode­ rne medicine otkriva slojeve novih lingvističkih. književnosti i filozofiji. "arhe­ ologija". Arheologija znanja mnogim je čitaocima ostala opskurna u poređenju sa Recima i stvarima. Kao prvo.u devetnaestom veku. koje je postalo bestseler. bi­ ologije i lingvistike . godine. do 1968.teodelima Žorža Bataja (George Bataille). Kontroverzno istraživanje dela o "smrti" figure "čoveka" u savremenoj misli izazvalo je kritičko reagovanje Žan-Pol Sartra (Sartr 1974) između ostalih. nije bio u Francuskoj. delo je ukazalo na njegovo eksperlmentisanje (iako ne i na pridržavanje) sa strukturalizmom i semiologijom. U Arheologiji znanja. Ali. i Renea Margita (Rene Margitte). Klodom LeviStrosom. Fukoovo drugo značajno delo. Po povratku u Pariz. (Tokom ovog perioda Fuko je napisao brojna dela i eseje o umetnosti. a kasnih šezdesetih postalo je analitičko sredstvo za "politički aktivizam i uopšte anti-represivni sen­ zibilitet" (Castel 1990: 29).ekonomije. Foucault 1998). kako je primenjuje Fuko u Rođenju klinike. godine nije vraćao na ova područja. označilo je dva razvoja u njegovoj karijeri. predavajući u Tunisu u kritičnom periodu između 1966. Rolanom Bartom. Fuko je proširio svoj arheološki pristup u dva sledeća dela: Les Mots et les choses: une archeologie des sciences humanies 1966. Naissance de la clinique: une archeologie du regard medical (Foucault 1963). Fuko. U tom delu Fuko nalazi diskontinuitete u naukama o čoveku od njihovog pojavljivanja u Renesansi kroz razvoj njihovih suštinskih oblasti . sa fokusom na lingvističke sisteme značenja i prostorne diskurse percepcije. Fukoovo prvo značajno delo time je imalo dvostruki značaj: ranih šezdesetih pojavilo se kao ključni doprinos "epistemologiji nauka o čoveku" (Castel 1990: 27). francuskim misliocima. Morisa Blanšoa (Maurice Blanchot). Ispod njenih naoružanih zamki. kao što je Rejmon Rasel(Foucault 1963).

U tom periodu pisao je oglede. Postalo je i Fukoova najpoznatija knjiga. Surveiller et punir: naissance de la prison (Foucault: 1975. upravlja­ nje i etika (Foucault 1997b). godine Fuko postaje politički aktivan u grupama kao što je Grupa za informisanje o zatvoru (Prison Information Group) i putuje kroz Poljsku i Irak da bi pisao o represiji i revoluciji. istorija (Foucault 1977c. Fukoov metodološki zaokret ka genealogiji. Njegov radikalni karakter dobro se uklapao u alternativno interdisciplinarno okruženje na Uni­ verzitetu u Vinsenu. Imenovanje za profesora filozofije na novom eksperimentalnom Univerzitetu u Vinsenu (Vincennes) 1968. i 1975. posebno njegovim delom Genealogija morala. Fuko 1995). godine označilo je različite intelek­ tualne pravce koje će slediti tokom sedamdesetih godina. ali je ubrzo izabran na istaknu­ tom Collège de France. Rezimei Fukoovih kurseva predstavljaju fascinantne hronike pustolovina u područja koja će inspirisati drugu polovinu nje­ gove karijere: kriminologija. genealogija. koja se pojavila nakon praz­ nine u objavljivanju. "Genealogija je siva. delo je započelo genealoško prepravljanje kriminološke istorije zatvorskog sistema. Snažno artikulišući političko i intelektualno zanimanje koje ga je zaokupljalo prethodnih sedam godina. Fuko jasno prika­ zuje snagu onoga što vidi kao ničeovski genealoški metod: multidisciplinarna tehnika otkrivanja kontigentnih istorijskih trendova koji podupiru savremeni diskurs i prakse moći. ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. i prema tome. davao intervjue i priređivao tekstove. sastruganim pergamentima" (Fuko 1995:79). Collège de France zahteva od svojih profesora da smisle godišnje kurseve u skladu sa svojim predmetom. Obavljao je ovu službu do kraja života. Ovven 1996. seksualnost. koncept ili ključni pojam koji karakterišu strukturalnu analizu". U međuvremenu. radio je na svom sledećem metodološkom proboju inspirisanim idejama Fridriha Ničea. Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora /Fuko 1997/). suprotstavljena je traganju za tradicionalnim poreklima i podizanju temelja u korist narušavanja"onog stoje prethodno smatrano imobilnim" i fragmentiranju "onog što je smatrano objedinjenim" (Fuko 1995). Nilson 1998). izražen je u dramatičnoj knjizi. Idealno. Nisam uspeo da doprem do njihovih sitnih mozgova to da nisam koristio nijedan metod. na­ pisao je Fuko u svome predgovoru za englesko iz­ danje Reči i stvari (Foucault 1971 b: xiv). U eseju pod naslovom Niče. dok nije objavio nijedno važnije delo. da preuzme mesto profesora istorije sistema mišljenja. jer vešto iznova određuje mod­ ernu kao "disciplinarno društvo" oblikovano novim formama moći koje su pratile opadanje evropskih 116 . Ona radi na zamršenim. kao što je mono­ grafija o devetnaestovekovnom ubici Pjeru Rivijeru (Foucault 1975). i novom opsegu tematskih zanimanja. Prado (Prado) jasno predstavlja uvod u Fukoovu "genealošku analitiku" (Prado 1995). cilj genealogije je da razume "istoriju sadašnjosti" nezavisno od poznatih istorijskih pripovesti i političkih ideologija koje su predstavljale prošlost.O FUKOU "U Francuskoj su izvesni budalasti 'komentatori' istrajavali da me etiketiraju kao'strukturalistu'. Drugi autori su tragali za Fukoovom vezom sa Ničeom ili se nisu slagali da takva veza postoji (Mahon 1992. Između 1969.

. /Fuko 1978/). Rabinovljev ko­ mentar (Rabinow 1984: 7-11) uistinu ostaje dosledan Fukoovoj preporuci prikazivanjem njegovog rada u smislu praksi klasifikacije. Tomasom Kunom (Dreyfus. Prvi su oblici ispitivanja koji sebi pokušavaju da daju sta­ tus nauka. Socijalna teorija i doprinosi Dosta literature koja se bavi Fukoovim doprinosi­ ma socijalnoj teoriji težilo je da podeli njegovo delo u odnosu na druge teoretičare ili škole misli (a ponekad ga izvodeći od njih). Moje delo se bavilo sa tri oblika objektivizacije koja preoblikuje ljude u subjekte. bio je zadovoljan čitajući prve prikaze njegovih poslednjih knjiga. ova delà konzistentno upotrebljavaju ničeovsku dekonstrukciju porekla zapadne duše i pokoravajućih režima istine. 1988b). Deridom (Boyne 1990).. kritička teorija (Ransom 1997). Istorija seksualnosti I. Zajednički im je i razumljiviji jezik negoli u Fukoovim prethodnim radovima: ona su postala nužna za svaki univerzitetski kurs o kriminalu. Feministička kritika bila je izuzetno važna za ovu primenu (o tome kasnije). Uprkos njihovim razlikama. Najzad. Sa skoro dirljivom ironijom.Stiven Kec: MIŠEL FUKO suverenih režima. Owen 1999). Rabinow 1983). posebno potonje zbog Veberovog naglašavanja birokratske 117 . i sociologija Maksa Vebera (Turner 1992. Dirkemove studije (Cladis 1999). Fuko je u svojim poslednjim godinama težio utemeljenju jedinstvenog teorijskog stanovišta njegovog životnog delà nezavisno od svojih komentatora. proučavao sam objektivizacije subjekta u onome što ću naz­ vati 'prakse odvajanja'. Fukoovi poslednji dani u junu 1984. U drugom delu mog rada. kao što je mark­ sizam (Poster 1984). Ashenden. provedeni su u Salpetrijeru. Morisom Merlo-Pontijem (Crossley 1994) i Jirgenom Habermasom (Kelly 1994. ljudi pretvoreni u subjekte. L'Usage des plaisirs (Fou­ cault 1984. LeSouci de so/(Foucault 1984. Istorija seksualnosti: staranje o sebi /Fuko 1988/). Volja za znanjem. Szakolczai 1998). praksi odvajanja. u našoj kulturi. bio je da stvorim istoriju različitih oblika kojima su. Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja /Fuko 1988/). ekspertize i disciplinarne estetike vladanja sopstvom. Žilom Delezom (Braidotti 1991).. "Moj cilj. Naredni radovi povezuju Fukoa sa Ničeom. toma II i III Istorije seksualnosti. trebali bi da pra­ timo Fukoovo određivanje sopstvenog delà kako bismo potom razumeli probleme koje su njegove teorijske ideje učinile razumljivim. Subjekat je ili podeljen u sa­ mom sebi ili odvojen od drugih. etike i identiteta. I na drugim mestima Fuko ponavlja ovu trostru­ ku organizaciju svog korpusa (Foucault 1983b: 237. čuvenoj bolnici koju je osuđivao u svome radu zbog njene istorijske uloge u uspostavljanju "bio-moći" francuskog upravljanja: ležeći u krevetu u bolnici. Zanimanje za genealošku istoriju sadašnjosti nadahnulo je Fukoov sledeći niz istorije seksualnosti: Historié de la sexualité I: La volonté de la savoir (Foucault 1976. način na koji se čovek (on ili ona) pret­ vara u subjekat" (Fuko 1983a: 208). sek­ sualnosti i srodnim temama koje se bave regulaci­ jom i socijalnom kontrolom. težio sam da proučim. 1988a: 7-16. Prema tome....

medicina. zatvora i škola. Fuko prikazuje kako su moderne evropske države označavale skitnice i navodno "nekorisne" ljude kao politički problem. kao što diskusija koja sledi to i pokazuje. vežbanjima. stanovništvo i individ­ ua. Ekonomija. lingvistika je konstruisala govornog subjekta čije su karakteristike uslovljene strukturama značenja. bolnica. Rođenje klinike. Fuko je razradio način na koji su ovi nizovi praksi delovali najočiglednije u poljima subjektivizacije: telo. seksologija i kriminologija. i ponovo ih grupisale u lude. Fuko je isticao da profesionalni status znanja proizlazi iz oblasti u kojima se ono razvijalo. ironična konvergencija disciplinarnosti sa liberalnim humanizmom postala je određujuća karakteristika onog što Fuko naziva "rođenjem zat­ vora" (podnaslov delà Nadzirati i kažnjavati). Dakle. su stvaraoci modernog znanja oblikovali svoje diskurse i opravdavali svoje intervencije u sve domene ljudske egzistencije. u Nadzirati i kažnjavati Fuko pokazuje kako su. kako Fuko 118 . Na taj način. vođenju dokumenata i pris­ motri. Stvaranjem istorije oblika putem kojih su "ljudi pretvoreni u subjekte". Prakse odvajanja U Fukoovom delu prakse odvajanja predstavljaju političke strategije koje razdvajaju. Prakse samosubjektivizacije Prakse subjektivizacije Prakse klasifikovanja Kroz svoja delà. Na primer. te život/smrt. normalizuju i institucionalizuju stanovništvo radisocijalnestabilnosti. Ovo disciplinujuće uređenje društva poklapalo se sa razvojem moćnih institucija . kao što su psihijatrija.mentalnih bolnica (azila). normalno/patološko. u delu Reči i stvari Fuko dokazuje d a j e ekonomija konstruisala proizvodnog subjekta koji podleže ekonomskim pravilima i zakonima. tehnike regulisanja zasnovane na ispi­ tivanjima. U delima Istorija ludila u doba klasicizma. siromašne i delikvente. biologija je kon­ struisala živog subjekta kojim upravljaju biološki zakoni prirode. Dodatno. određene figure oko koje Prakse samosubjektivizacije konstituišu najneuhvatljivi oblik subjektivizacije jer. od kasnog osamnaestog i devetn­ aestog veka. pridodao je savremenoj soci­ jalnoj teoriji kritičku dimenziju punu života. i Nadzirati i kažnjavati. koji ga uslovljavaju kao organizam. biologija. lingvistika takođe su pove­ zane jer su njihove šeme klasifikacije utemeljene u proučavanju "čoveka". Na prim­ er. pre nego iz autoriteta samih profesionalaca. Fuko je rekonceptualizovao modernu politiku kao subjektivirajuću mrežu prak­ si i polja. on je izoštrio naše shvatanje načina na koji je proizvodnja znanja u naukama o čoveku. Fuko je is­ ticao kako su prakse odvajanja istorijski crple svoju moć iz merkantilnih državnih društava i prosvetiteljske političke filozofije individualnih prava i ljud­ ske slobode. takođe bile povezane sa novim korektivnim programima usmerenim ka individualnoj rehabili­ taciji. Najvažnije. i stoga nam pruža ko­ risnu formulaciju.0 FUKÔU i praksi samosubjektivizacije. pretvorila ljude u tipove subjekata klasifikujući ih u skladu sa dualističkom logikom koja prožima zapadni način mišljenja: razum/be­ zumlje. Prema tome.

veza između individualnog i so­ cijalnog tela. nezapadnjaka i starih. mislima. nižih klasa. prakse samosubjektivizacije množe se u području seksualnosti. čistoće. i na taj način obavezivale subjekte da o tome govore u snažnim samorefleksivnim značenjima. Nadzirati i kažnjavati i Istorija seksualnosti dva su ključna delà u kojima Fuko razvija svoju analizu tela kao područja subjektivizacije. sopstvenim sredstvima. izdržljivošću i produktivnošću. Sennett 1982:10). prema tome. Zaista. vežbanje. Disciplina tela razvijena u zatvorima ima paralele u čitavom širem disciplinarnom društvu. ili stanovništva. Terry. najintimnije potrebe tela . U prvom. To je razlog. Buržujsko muško telo potom je upotrebljeno za označavanje inferiornih tela žena. Sledstveno tome. jer su seksološke nauke seks istorijski označavale kao taja­ nstven. preoblikovan.Stiven Kec: MIŠEL FUKO objašnjava. Stoga. policijski čas. devijantnih i perverznih pojedinaca.hrana. sreće. natprirodne moći" (Foucault. ključna za nastanak moderne politike. Porter 1994. Za Fukoa. ove nauke na­ stavljaju uvećanje svoje ekspertize krivotvorenjem seksualne istine u srži čovekovog identiteta. Zaista.postaju građa na osnovu koje se donose zatvorski raspored. Polja subjektivizacije Jelo Mada Fuko nije usamljen u usmeravanju pažnje na političku ulogu tela. svojim dušama. bila je. te poreklom i rasom. viktorijanski seksualni diskurs posebno je idealizovao buržujsko muško telo. U Istoriji seksualnosti. u Istoriji seksualnosti Fuko poka­ zuje zastrašujuću nadmoć sa kojom su devetnaestovekovni stručnjaci konstruisali hijerarhiju seksualizovanih tela i podelili stanovništvo u grupe normalnih. Fuko identifikuje priznanje kao eg­ zemplarnu tehnologiju sopstva. san. Urla 1995). Slično tome. i štetan. prostor. i to na način na koji bi se preobrazili. Nadalje. i postigli određeno stanje savršenosti. Jones. ponašanjem. uspeh nadmoći Moderne nad efikasnim telima u industriji. prema Fukou. izvestan broj radnji nad svo­ jim telom. zašto naše dugovečne istine o sopstvu moraju da budu proučene u smislu praksi samosubjektivizacije koje ih održavaju. koje se o d ­ likuje zdravljem i dugovečnošću. privatnost. pokornim telima u zatvorima i disciplinovanim telima u školama potvrđuje Fukoovu tezu da je ljudsko telo veoma prilagodljivo područje za cirkulaciju moći. nekoliko područja (Sawicki 1991. terapeutski stručnjaci i pomoćni moralni inženjeri primenjuju tehnologije sopstva na najrazličitije načine (Mar­ tin 1988). koja je nastala zajed­ no sa hrišćanstvom a kasnije je odlikovala modernu medicinu i psihijatriju. on kaže da prakse kažnjavanja ustvari proizvode "dušu" delikventa disciplinujući telo i korporizujući zatvorske am­ bijente. U Fukoovom delu. svetio i toplota . Fukoovo promišljanje tela podstaklo je ekspanzivnu sociologiju tela obuhvatajući 119 . provere i mikrokazne. on je jedinstven z b o g određivanja raznolikih načina na koje je "bio-moć" odigrala ulogu u uspostavljanju modernih režima moći. Socijalni naučnici. seks. zahtevaju razvijanje tehnologija sopstva: "Tehnike koje omogućuju individuama da izvode. sakriven.

njihova starost. ili u ono što Fuko naziva "bio-politikom stanovništva"(Fuko 1978). objašnjava da "sa ulaskom stanovništva u političku misao. Rouza.0 FUKOU Stanovništvo Fuko je radikalno istorizovao pojam stanovništva izvodeći ga iz tradicionalnih demografskih koncep­ cija i tražeći njegova diskurzivna i politička porekla u mrežama moći/znanja koje su izrasle iz prosvetiteljske brige oko zdravlja i bogatstva. Počevši od sedamnaestog veka. bolesti i tipovi smrti. Dok su više marksističke kritike optuživale studije o upravljanju da se odriču radikalne politike (Frankel 1997). shvatili da ih moraju poznavati" (Rose 1990:5). onog što bi se moglo nazvati 'prakse sopstva'i'prakse upravljanja'. dugovečnost. "rođenje i istorija znanja o subjektivitetu i intersubjektivitetu suštinski su povezane sa programima koji su. Literatura o vladavini takođe ističe kako su lično ponašanje. standardizacije i regulacije javnog ponašanja i rizika. studije vladanja nisu nekritične oko podoblasnih nedostataka (Hindess 1997. Cruikshank 1999). Nikolas Rouz (Nikolas Rose). policija. navike i poroci. 1988a). u svojoj inventivnoj studiji slučaja britanske socijalne psi­ hologije. Argumenti Fukoa. sloboda. vladanje kao svoj objekat uzima takve fenomene kao što su brojni subjekti. Rođenje klinike ispituje kako su medicinske krize u vezi sa urbanom higijen­ om i epidemijama u osamnaestom i devetnaestom veku osposobile centralizovano medicinsko uprav­ ljanje da nadgleda zdravlje stanovništva i društvene prostore njihovih aktivnosti. da bi upravljali subjektima. Stanovništvo se pojavilo kao polje subjektiviteta tamo gde je ad­ ministrativna moć nad ljudima primenjivana putem identifikacije. pregledi. Individua Uprkos Fukoovom radikalnom socijalnom kon­ struktivizmu. Barry 1996. U ovom smislu. programa za savladavanje rizika. "umeću vladanja" (governmentality) (Foucault: 1991: 90) i ogledima o genealogiji liberalne vladavine (Fou­ cault 1981. Dean 1999. Fukoov koncept bio-politike vodi ka njegovom obuhvatnom viđenju politike. O'Malley 1997). koje ih povezu­ je bez svođenja jednog na drugo" (Dean 1994:174). i drugih u vezi sa up­ ravljanjem i stanovništvom kao subjektom postav­ ljaju sveže kritičko viđenje politike demografskog znanja. Na primer. dodatna je definicija Mičela Dina (Mitchell Dean): vladavina "određuje novi prostor misli u domenu etike i politike. Dakle. zapadne administracije racionalizovale su svoje upravljanje društvenim problemima novim tehnikama vladanja kao što su statistika. osiguravajućih programa. i dovode do uzbudljivih podoblasti studija o upravljanju (Burchell 1991. regulisanje zdravlja i centralizovano soci­ jalno staranje. Bunton 1997. i programa utilitizacije tehnologije podataka i tržišne racionalnosti u državnim preduzećima. ili vladanju. Te studije razrađuju Fukoovu perspe­ ktivu politizacije moći kritikom neoliberalnih režima. U kasnijim studijama Fuko proširuje medicinski fokus i prikazuje kako je moderna država uvećala svoju moć intervenisanjem u život stanovništva. izbor i odgovornost refigurisane kao politički izvori i umotane u tkaninu "društvenog" (Peterson. Rose 1999). stope reprodukcije". njegovo delo ističe dva važna aspekta 120 .

manje povezanu sa odnosima moći i naučnog diskursa. To jest. sek­ sualni devijanti. istoričar i Fukoov prijatelj Pol Ven (Paul Veyne) kaže da je tokom poslednjih osam meseci Fukoovog života. a više prilagođenu društvenim impera­ tivima samo-stilizovane autonomije. Na primer.mogu da ruše i ruše uslove svog subjektiviteta. delo Fukoa i njegovih sledbenika ukazuje da subjekti moderne disciplinarne matrice . i da se mobilišu kao kolektivni činilac socijalne promene. u kontekstu materijalnih praksi. 1993).To je omogućilo gay pokretima u dvadesetom veku da preokrenu medicinsku praksu "označavanja" restriktivnih homoseksualnih kategorija. pisanje dve finalne knjige o istoriji seksualnosti "za njega igralo ulogu kao što su filozofska delà i lični dnevni­ ci igrali u starovekovnoj filozofiji: rad sopstva nad sobom. Kritike u vezi sa istorijskim metodom razmatrale su Fukoa u cilju isticanja njegove antipozitivističke arheološke i genealoške strategije na štetu pogodnih naučnih 121 . Foucault 1988b. individua za Fukoa predstavlja personalni prostor g d e i aktivne i pa­ sivne. individualni subjektivitet je kontigentan i nestabilan jer postoje druge "mogućnosti organizovanja samosvesnosti". U tom smislu. i regulisane i suprotstavljajući mogućnosti za ljudsko posredovanje izbijaju na površinu. Komentatori Fukoa gener­ alno se slažu da bi. posebno u vezi sa njegovim istorijskim metodom i političkim teorijama. Ocena ključnih prednosti i kontroverze Fukoove misli o naukama o čoveku i nasleđu prosvetiteljstva inspirisale su celi niz snažnih kon­ troverzi. promišljajući etičke konfiguracije starovekovnog društva. Najznačajnije. Ovde njegovo inovativno istraživanje "sopstva" i subjektivnih "igri istine" inkorporiše veoma aktivnu dimenziju subjektivite­ ta. pacijenti i deca . samo-stilizacija" (Veyne 1993: 8). produbio ovaj as­ pekt svog rada i stvorio nov skup pitanja o preob­ likovanju umeća života. u svo­ joj istoriji devetnaestovekovne seksologije Džefri Viks (Jeffrey Weeks) primećuje da iako su seksolozi "težili tome da regulišu označavanjem. zatvorenici. Ven zaključuje da "Fukoova originalnost među velikim misliocima našeg veka leži u odbijanju da pretvori našu konačnost u osn­ ovu za nove izvesnosti" (Veyne 1993:5). Ove ideje o individualnom subjektivitetu uve­ liko figuriraju u Fukoovim kasnijim radovima o predhrišćanskoj etici i seksualnosti (Fuko 1988a. ili preciznije.vojnici. A imajući na umu Fukoovu smrt. to je pružilo i odskočnu dasku za samoodređenje i individualni i kolektivni otpor" (Weeks 1987:38). Kao prvo. Pre­ ma tome. Fuko je počeo da razmatra način na koji samo-znanje može biti razdvojeno od praksi subjektivizacije.Stiven Kec: MIŠEL FUKO individualnih posredovanja. d a j e ostao živ. Drugo. To je predstava koju su stvorili tradi­ cionalni diskursi filozofije i diskursi društvenih nauka ograničeni rigidnim teorijskim modelima i političkim ideologijama. Fukoova individua nije tradicionalni subjekat uhvaćen u ontološko vođenje rata između oslobođenja i dominacije. subjektivnošću koja je očigledno samo jedna od datih mogućnosti organizovanja samosvesnosti" (Foucault 1989:330). Njegova opažanja u jednom od poslednjih intervjua navode na pravac u kojem je njegov budući rad mogao da vodi: "Nazvao bih subjektivizaciju procesom koji rezultira konstituci­ jom subjekta.

Druge kritike Fukoovog istorijskog metoda mogu se pronaći u izvrsnoj zbirci Foucalt and the Writing of History (Goldstein 1994). u međuvremenu razvijajući sofisticiranu Fukofeminističku literaturu (Bell 1993. Oni su ili kritikovali Fukoa. Fuko tvrdi da je bio "sasvim svestan" da nije napisao "ništa drugo do fikcije". seksualnosti i starovekovne etike nisu faktički razumljive istorije. Na primer. Raširenije su bile rasprave oko Fukoovih političkih teorija. zatvora. koji. iako fikcije ne znače da je "istina stoga odsutna" (Foucault 1980: 193).0 FUKOU objašnjenja. to jest. Bynum 1994). Ona dodaje d a . kako se tvrdi. Na primer. Pored svega. ipak. Slično tome. Deveaux 1994. telesnosti i požude nisu proizvod odnosa moći. g d e su oni ukinuti. Lois Meknej (Lois McNay) slaže se sa Fukoom da je "seksualnost stvorena u telu na takav način da bi olakšala regulisanje društvenih odnosa" (McNay 1993: 32). Rezultat ove kritike bila je popular­ izacija netačnih objašnjenja prošlosti. istorija mentalnih bolnica (azila) i bolnica u Engleskoj i drugim zemljama sasvim je drugačija od onih u Francuskoj (Porter 1987. ili su samo privremeno prihvatili nje­ gove teorijske intervencije. Hekman 1996). čitaoci koji su očekivali da se Fuko postavi u poseban politički program ili da ponudi teoriju otpora ostavljeni su na cedilu. i gradilište otpora. Tačno je da Fuko često traga za istorijs­ kim klasifikacijama i podelama tela i stanovništva putem dominacije nad njima. one pokazuju kako nastaju specifični problemi u posebnim isto­ rijskim okolnostima. Njegove studije slučaja klinike. kada Fuko misli na period od sedamnaestog do osamnaestog veka kao na "doba klasicizma" u Rečima i stvarima i Istoriji lu­ dila u doba klasicizma. Ipak. ženskoj istoriji i seksual­ nom nasilju. azila. Ramazanoglu 1993. svi aspekti seksu­ alnosti. postoje velike razlike između nacija i lokaliteta. jer nije posvetio pažnju neravnopravnosti rodova. Femi­ nistkinje su posebno isticale da je telo i gradilište regulacije. Fukoova kasnija istraživanja etike individualnog sopstva delimično su otklonila mesto aktivnog subjekta u političkom životu (kao što prethodna diskusija ukazuje). suštinski ih prerađujući u cilju prevladavanja njihovih ograničenja. g d e se održavaju stvoreni rodni identite­ ti. Na primer. jer. Feministički naučnici i aktivisti predstavili su najopsežniju kritiku Fukoovih političkih teorija. posebno oko njegovog dalekosežnog pojma moći. Džudit Batler (Judith Butler) piše da ritualizovane osobine tela koje vežu ženu za fiktivne ženske identitete takođe mogu da post- 122 . on ne daje nijedno jasno objašnjenje načina na koji se ovo "doba" pretvorilo u "moderno doba" u devetnaestom veku. poriče političko polje ljudskog posredovanja i otpora. u stvari. često z a ­ snovanih na konfuznoj i slabo istraženoj doku­ mentaciji. U intervjuu relevantnom za kritiku istorijskog metoda. uprkos njegovom insistiranju da je moć isto toliko "produktivna" koliko i represivna. Nadalje. kritike Fukoa bile su suočene da preispitaju sopstvene metodološke pretpostavke. istoričari su prigovarali Fukoovoj pretpostavci da se istorijski diskontinuiteti i preokreti koje je ot­ krio m o g u internacionalno primeniti. čak i ako su u pravu u vezi sa njegov­ im istorijskim previdima. McNay 1993. I u tom smislu Fuko zaista izumeva kvazi-istorijske formacije kao što su "disciplinarno društvo" i "doba klasicizma".

Gordon. Upravo zbog toga Fuko je izbegavao političke saveze i teorijske veze: da bi njegovi čitaoci mogli da unesu sopstvene politike i učenja u njegove namere. by Antho­ ny Elliot and Bryan S. Osborne. 2001. strast i ra­ doznalost snovi i vodilja koji su inspirisali Fukoovu karijeru. uistinu su unapredile fukoovsku socijalnu teoriju u najinventivnijim pravcima.Foucault and Derrida: The Other Side of Reason. (1991) . R. Feminističke spisateljice. 117-127. (1994) . LITERATURA: Ashenden. Za Fu­ koa. G. Miller. Bell. te da bi stvorili živu kritičku razmenu oko njegovih ideja."Michel Foucault". str. P.T. Critical Inquiry. A. London and New York: Rout­ ledge Bynum. Turner (eds. New York: Routledge Burchell. radoznalost "budi pažnju za ono što postoji i što bi moglo da postoji. London: Sage Barry.The Foucault Effect: Studies in Gouvernmentality.. London: UCL Press. Cambridge: Cambridge Univesity Press. Rose. Butler. (1990) . G. Neo-Liberalism and Rationalities of Government. N. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Stephen Katz .Science and the Practice of Medicine in the Nineteenth Century. (1993) . J. Canguilhem. Fou­ cault and the Law.) (1999) . (eds.Foucault Con­ tra Habermas: Recasting the Debate between Genealogyand Critical Theory. (eds) (1991) .Gender Trouble: Feminism and the Subversion ofldentity. D. spremnost. (1995) ."Georges Canguilhem on Michel Foucault's Histoire de la folie". W. V. onda su to verovatno istinski ključevi za razumevanje njegovog mesta u savremenoj soci­ jalnoj teoriji. R. (1990) . S. U jednom od njegovih najintere­ santnijih intervjua Fuko kaže da sanja "o novom dobu radoznalosti" (Foucault 1989: 199). putem kritike Fukoa na osnovu politike tela i rodnih odnosa moći i otpora.Interrogating Incest: Feminism. Ako su pažnja. C. London & New Delhi.Stiven Kec: MIŠEL FUKO anu dekonstruktivne osobine koje otkrivaju arbitrarnost takvih identiteta (Batler 1990: 140-141). 123 . u: Profiles in Contemporary Social Theory. Chica­ go: University of Chicago Press.). Sage Publica­ tions. F. 21 (2): 275-289). (eds) (1996) . London and New York: Routledge Boyne..Foucault and Political Reason: Liberalism.Patterns of Dissonance. spremnost da se pronađe neobično i posebno koje nas okružuje" i "strast da se shvati šta se dešava i šta prolazi" (Foucault 1989: 198-199). Owen. London and New York: Routledge Braidotti.

124 . L. A. L. (1994) . Bernauer and D. th Foucault. A.Mental lllness and Psychology. L. Irving."The subject and power". Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. New York: Pentheon Books.The Politics of Subjectivity: Between Foucault and Merleau-Ponty. Michel (/1954/ 1976) . (eds) (1999) Reading Foucault for Social Work. Oxford: Durkheim Press./."The ethic of care for the self as a practice of freedon: an interview with Michel Foucault on January 20. Rabinow.Critical and Effective Historiés: Foucault's Methods and HistoricalSociology. Pierre Rivière. (1994) . S. (1999) . Michel (1971b) . MA: MIT Press. R. London and New York: Routledge Dean. 20 (2): 223-247. Rasmussen (eds). Chicago: University of Chicago Press. New York: Pantheon Books."The Two Readings of Histoire de la folie in France". An overview of work in progress". H. Dreyfus. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. u: H. Epstein. P.. New York."Feminism and Empowerment: A Critical Reader of Foucault". My Sister and My Brother: A Case of Parricide in the 19 Century. Michel (1988b) .The Will to Empower: Démocratie Citizens and Other Subjects. B. Michel (1983a) . Having Slaughtered My Mother. (1999) . (1994) .. Michel (1975) . Feminist Studies. Foucault. Dean.The Birth of the Clinic: An Archaeology of Médical Perception. Michel (1983b) . M. Foucault. L. NY: Cornel University Press."On the genealogy of ethics.0 FUKOU Castel. M. C a m bridge. Historyofthe Human Sciences. Foucault. Ithaca. Panthéon Books.Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. Foucault. New York: Harprer & Row Foucault. The Final Foucault. Crosslezy.The Order ofThings: An Archaeology of the Human Sciences. Michel (/1963/ 1973) . (1990) . M. Michel (1963) . (1983) . N. u: J. Cladis. 1984". u: H. Dreyfus and Paul Rabinow (eds).) (1999) .Raymond Roussel. (ed. London: S a g e Deveaux. 3(1): 27-30. Chicago: University of Chicago Press. M. Foucault.Durkheim and Foucault: Perspectives on Education and Punishment. Dreyfus and Paul Rabinow (eds).Governmentality: Power and Rule in Modem Society. Paris: Gallimard Foucault. Aldershot: Avebury Cruikshank. Chambon. Chicago: University of Chicago Press. New York: Columbia University Press.

(ed. Beograd: Prosveta.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. Michel (1989) . br."Governmentality". Oxford: Blackwell Gordon. Fuko. 1988."Niče. and P. Mišel (1997a) .Foucault and the Writing ofHistory. 1. Mišel (1988b) . Vo­ lja za znanjem. Mišel (1982) . Mišel (1971a) . Sremski Karlovci. Humanities in Review. C. 125 . J. R. Theoretical Criminology. (Ed. C. (1982) . Gordon. New York: Panthéon Books. B.Istorija seksualnosti: korišćenje ljubavnih uživanja. C. mart 1995. History ofthe Human Sci­ ences. Michel (1993) . 1:3-21. Rabinow). S."Sexuality and solitude". 1].Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason. Criminology. The Foucault Effect: Studies in Governmentality.Essential Works of Fou­ cault 1954-1984. Garland. Beograd: Prosveta (drugo izdanje) Fuko. New York: The New Press. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Frankel. 1966-84). Mišel (1988a) . (ed. Foucault. Michel (1991) . G. Michel. P. Beograd: Nolit Fuko.Feminist Interprétations of Michel Foucault. Foucault. Beograd Fuko. Political Theory. Foucault."About the beginnings of the hermeneutics of the self". 226:57-92. Vol. [knj. Mišel (1998) . Hekman. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. Chicago: Univer­ sity of Chicago Press. Ethics.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Foucault. Burchell. (1989) . Goldstein.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. New York: Panthéon Books. Cambridge: Cambridge Univer­ sity Press. u: G. Beograd: Prosveta Fuko. (1997) . 1 (2): 173-214. XXXVIII. Michel (1980) .Istorijaseksualnosti. Michel (1997b) ."'Governmentality' and the Problem of Crime: Foucault. Subjectivity and Truth (ed. D.) (1994) . 1. Gordon).Arheologija znanja. genealogija. Gutting.Nadzirati i kažnjavati: nastanakzatvora.Mo\.) (1996) . Theoria. University Park: Pennsylvania State University Press. istorija". 3(1): 3-26. New Left Review.) C. Sociology". (ed.Foucault Live (Interviews. Miller (eds). (1997) -"Confronting neoliberal régimes: the post-Marxist embrace of popularism and realpolitik". Gordon. Foucault. (1990) -"Histoire de la folie: an unknown book by Michel Foucault". Fuko. Foucaut. Sennett.Istorija seksualnosti: staranje o sebi. 21 (2): 198-227. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. Mišel (1995) .

R. London: Hutchinson.Technologies ofthe Self: A Seminar with Michel Foucault. N. 126 . Boulder. R. Rose.The Passion of Michel Foucault. New York: Panthéon Books. Nilson. London: Routledge Ransom. (1993) .) (1993) . Gutman H. Thousand Oaks. (eds. Prado. H. A. MA: MIT Press.Foucault's Discipline: The Politics of Subjectivity. London: Macmillan. Cambridge. Economy and Society.0 FUKOU Hindess. New York: Simon & Shuster. London: Athlone. M. (1998) .Foucault. G. K. Macey. (eds) (1998) . L. Starkey. D. C. J. Albany: State University of New York Press. Boston: Northeastern Univerity Press. D.The Lives of Michel Foucault. Health and Medicine. (1984) -"Introduction".) (1994) -Reassessing Foucault: Power. in P. (1997) -"Politics and governmentality". P. Miller. M. L. London and New York: Routledge. M. Ramazanoglu. Porter.Foucault. Peterson.Michel Foucault and the Games of Truth. Martin. Porter. CO: Westview Press. B. (1995) . C. L.) (1988) . criticism. J. (ed. Rabinow. H. Economy and Society. (ed. C.Foucault and Feminism. (1993) . (eds) (1997) . Weber. Foucault and the Ambivalence of Reason. (1997) .). (1990) . Manon. Weir. (1984) . Medicine and the Body.Governing the Soul: The Shaping of O'Malley.Foucault.) (1994) . CA: Sage. London and New York: Routledge.Foucault's Nietyschean Genealogy: Truth. (eds."Governthe Private Self. Durham. Rabinow (éd.Starting with Foucault: An Introduction to Genealogy.Up Against Foucault: Explorations ofSome Tensions Between Foucault and Feminism. (1993) . politics". Management. London: Tavistock McKinlay. London and New York: Routledge mentality. (1992) . The Foucault Reader. Marxism and History: Mode of Production versus Mode of Information. 26 (2): 25-272.Critique and Power: Recasting the Foucault/Habermas Debate.Mind-Forg'd Manacles: A Historyof Madness in England from the Restoration to the Regency. Shearing. Jones. (1997) . P. P. London: Routledge Kelly. Poster. Hutton. Owen. McNay. R. and Organization Theory. C. Power. H. NC: Duke University Press. (1987) . (1996) -Maturity and Modernity: Nietzsche. A. Cambridge: Polity Press. and the Subject. 26 (4): 501-517. Bunton. S.

London: Routledge Terry. S.). Still. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. (1992) . Žan-Pol (1974) . London: Tavistock. 1974. Veyne.Disciplining Foucault: Feminism. Power and the Body. zbornik časopisa Delo. 127 .Regulating Bodies: Essays in Médical Sociology. (1999) . Sawicki. (1993) . in P. J."Questions of identity". N. (eds) (1995) ." O strukturama i struktural­ izmu" (intervju). London and New York: Rout­ ledge. Cambridge: Cambridge University Press. A.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Rose. B." T h e final Foucault and his ethics". 20 (1): 1-9. C a plan (éd. The Cultural Construction of Sexuality. J. J.Déviant Bodies. Beograd. London and New York: Routledge Szakolczai. (eds) (1992) . London and New York: Rout­ ledge. u: Marksizam/Strukturalizam. Sartr.Max Weber and Michel Fou­ cault: Parallel Life-Works. P. (1991) . I. J. Velody. A. Weeks.Powers ofFreedom: Reframing Political Thought. Turner.Rewriting the History of Madness: Studies in Foucault's Histoire de la Folie. Urla. Critical Inquiry. (1987) . (1998) .

Ali ta vladajuća klasa ne zna kako to čini. i 2) nova ideologija.funkcionera. "Ključne reči" u Fukoovom radu bile bi. 2) novi oblik znanja rađa novu klasu ljudi ili institucija. Da. "moći" i "znanja". niko ne drži tu moć. vladajućih. lako njegove sadašnje misli o znanju i moći još nisu sazrele. stvara u g o d n u poziciju za novu vladajuću klasu. i sada takođe služe odgovarajućoj klasi u Istočnoj Evropi. Niko ne zna to znanje. oblici znanja i moći počev od devetnaestog veka služili su buržoaziji više nego drugima. izgnanih . don Kihot. postoje pojedinci i organizacije koji vladaju drugim ljudima. sastavljena uređena struktura društva. Da. na nivou malenih lokalnih događaja gde bitke nesvesno odigravaju igrači koji ne znaju šta čine. Trebalo bi započeti analizu moći odozdo. da ih odene u činjenice koje jedva da je neko drugi primetio. voj­ ska. Vest je u reorganizovanju prošlih događaja ne bi li pono­ vo promislio sadašnjost. jezik. zatvor. Niče. tvrdi on. Angažovano preokreće poznate truizme u sumnje ili haos. medicina.Jan Heking (lan Hacking) FUKOOVA ARHEOLOGIJA Moć/Znanje je zbirka od devet intervjua. jed­ nog ogleda i par predavanja u kojima Mišel Fuko pokušava da iznađe nove načine govora o moći (Foucault 1980). One nisu sve ostvarene niti iscrpene ovom adolescentskom listom tema. Uprkos svim apstraktnim šemama po ko- 129 . Kakve su veze između moći i znanja? Postoje dva loša kratka odgovora: 1) znanje pruža instru­ ment koji moćnici m o g u da koriste za sopstvene svrhe. te da se taj teatar preobrati u tragove do sada nemišljenih serija sučeljavanja od kojih je. život.svaki od njih voljno ili nevoljno obavlja svoj deo. Zbilja. No on ne traga za odnosom između dve datosti. potlačenih. Fukoova je genijalnost u tome da se spusti do ma­ lenih drama. niti da li bi mogla bez drugih uslova u odnosima moći . Fuko je jedan od mnogih koji želi novu koncepciju međusobnog uticaja znanja i moći. on se oduševljava činjenicama. na primer: rad. Da. sa novim vrednostima.Te dve tvrdnje paralelne su dvema suprotnim tezama o ideologiji: 1) vladajuća klasa proizvodi ideologiju koja odgovara njenim interesima. masturbacija. de Sad i seks. on pokušava da iznova promisli predmet u njegovoj ukupnosti. psihijatrija. ludilo. Fuko poseduje originalan i analitički um. ima potiskivanja i represije koji potiču od autoriteta. Sada ova vrsta projekta nije više nekakva novina. koje mogu da upražnjavaju novu vrstu moći. Kao i uvek. Praktično niko ne voli nijednu stranu ovih pojednostavljenih dihotomija. i njegovi "znanje" i "moć" predstavljaju nešto drugo. one su očito deo vrenja dostojnog da ga se prouči. To je još jedna etapa u izvanred­ noj avanturi ideja započetoj u kasnim pedesetim. ima ljudi koji znaju ovo ili ono.

dakle. To sigurno nije ono što nauke o duševnim bolestima zovu ludi­ lom. svi datumi izdavanja odnose se na francuske originale. ludilo. dolazi "veliko isključenje" u polo­ vini sedamnaestog veka: mahnito zatvaranje ne­ normalnih i izgradnja azila za umobolne. On obožava činjenice. Uživao sam više u njegovim dugačkim knjigama negoli u ovim kratkim intervjuima. o čemu drugom sam govorio u Ludilu i civilizaciji ili Rođenju klinike. Osim toga. Nije znao i bio je oduševljen kada mu je njegov sabesednik otkrio. Historié de folie a l'âge classique (Foucault 1961 ). Njihovi prevodi nisu skraćeni. formulisan u pojmovima priklad­ nim za raspravu među specifičnom publikom. 1965). uprkos usponima i padovima. koja je nedokučiva. Jedan od intervjua završava sa tipičnom primedbom. "Kada pogledam unazad" govori Fuko u intervjuu 1977. Intervju je francuska umetnička forma koja se koristi da se predstavi rad u napredovanju koji je namenjen. Radnja knjige o ludilu. Prva Fukoova značajna knjiga nagoveštava skoro kantovsku priču prema kojoj je naše iskustvo luđaka fenomen prosto uslovljen našom misli i našom istorijom. Do vremena kad je knjiga napisana bilo je već očigledno da je romantična koncepcija čistog i apri­ ornog ludila bila pogrešna. kada veli da nam intervjui mogu biti od pomoći da razumemo knjige. Ludilo i civilizacija bilo je donekle romantično delo (Foucault 1961)'. Urednik Znanja/Moći ipak je u pravu. sagledavamo i predočavamo ludilo posredstvom sistema koji su naše delo. Mnogo ' Folie et derasion. Najpre. da post­ oji čista stvar. nikada izrečenim. Tokom ostatka ovog teksta. is­ prva. i pokušaću da ih opišem tako što ću objasniti intervjue. on je isto tako najkonkretniji od svih pisaca. razum je takođe samo fenomen čije postojanje zahteva suprotstavljenost da bi se naspram nje odredio. možda po sebi i dobro. Dva su značajna događaja. preds­ tavlja intelektualno napredovanje. Fuko. post­ oji i stvar po sebi koja se može nazvati ludilo. 130 . isto tako. "pitam se. osim o moći?" (Foucault 1973a). kod nas Istorija ludila u doba klasicizma. Na engleskom knjiga ima ironični podnaslov Istorija ludila u doba razuma (A History of Madness in the Age of Reason). Pi­ tali su ga kada je izmišljeno ili bar uvedeno dojenje novorođenčeta na bočicu u Francuskoj. Čini se da je počelo sa neodlučnim uverenjem. ponavljana u nekoliko sledujućih. Otud neposrednost koja često nedostaje dugačkim i složenim knjigama. ali. O čemu? Ispr­ va to nije bilo tako jasno. za uski krug.0 FUKOU jima je Fuko postao poznat. koreći se istovremeno što je bio tako glup da sâm ne postavi to pitanje. Ne može postojati takvo nešto kao što je predpojmovno postojanje. prilično je jednostavna. samo zato što su knjige krcate činjenicama. Knjiga je postala knjiga o nečemu drugom. koje nije nešto što se da zarobiti u koncept. nije tkalac verbalnih fantazija. Mi klasifikujemo. No Fukoovi pojmovi znanja i moći su tako udaljeni od uobičajenog govora da moram da podsetim kako je došao do njih. Skraćena verzija prevedena je kao Madness and Civilization (New York: Random House. Sied nje­ govih knjiga. Naše institucije stvaraju fenomen u terminima našeg viđenja ludila.

kao nemoralnog. koja ni po čemu ne odgovara onoj iz 1780. Uprkos svim ljutnjama. No ne mari. Imali su m n o g o hipoteza i predrasuda i čistih teorija koje su stalno ispravljane. užas nije bio gori od svečanih uništavanja ludih. Dramatična i suštinska osobina Fukoovog skorašnjeg rada odba­ civanje je te ideje. On predočava preuređivanje događaja koje ranije nismo opazili. Škola Anala izučavala je kontinuitete d u g o g traja­ nja ili spore prelaze . Gotovo "isti" organ na mermernoj ploči ima svoju ulogu u kas­ nijoj fiziologiji. i drugi dvadesetpet godina kasnije. nasleđenim od Gastona Bašlara. Sada ne samo što vidimo da činjenice ponekad nisu sasvim u pravu. i da su stisnute u model odsečne transformacije.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA kasnije. sa njihovim stalnim probama nadrilekarskih uputstava. godine. ali da nije opšti model.ne samo ideja bolesti. Bar su u starim azilima. to je bio okvir. One su i ono što nazivam filozofijom: način analiziranja i dolaženja do razumevanja uslova mogućnosti ideja . U jednom razgovoru priznaje da opsesija prelomima daje opis znanja koji odgovara nekim činjenicama. forenzičari. naime znanja. umobolnosti ili zatvaranja već i tradicionalnih koncepata epistemologije. Možemo slobodno dodati naše korektivne primedbe. dok je savoir značilo m n o g o više od nauke. Fuko se služi francuskom reči connais­ sance da bi označio predmete površinskog znanja. u vreme Francuske revolucije. Imamo deo opisa mozga oko 1780. Fuko se služi suprotnim načinom. već vidimo i da su mnoge od Fukoovih drama već bile izrečene tišim glasom. teoretičari zatvora. Isključivanje je primena moći. nepokretna i nema postolja. luđaci os­ tavljeni nasamo u svem svom užasu. Žorža Kangilema i Luja Altisera. budući da su previše uopštene. koje je splet tradicionalnih pripovesti prekrio gustim slojem događaja" (da citiramo prvu stranicu Fukoove Arheologije znanja /Fuko 1998/). ali koje su bile ugrađene u fundamentalnu koncepciju bolesti ili zločina. i etike. obrazovanja i stanovništva koji se poja­ vljuju u devetnaestom veku tvore novu skupinu stručnjaka. Njegove istorije ostaju u glavi. Dva su ekstrema francuske istoriografije. tokom koje je svaka tradicija preobražena u onu drugu. No ne treba se odmah okrenuti ka njegovim delima o moći. budući da se već u njego­ vim razmatranjima o znanju javlja to preobraćanje. od strane drugih. Ipak."velika. higijeničari. unutar kojeg 131 . poručuje Fuko. pojavljuje se lažno oslobađanje. Ludilo i civilizacija prati romantičnu konvenciju gledanja na primenu moći kao represije. Te istorije važe jer su jednim delom politički stavovi. uzetih sa obe strane velike podele. To je smeštanje u bolnicu. kada je novi oblik psihijatrijskog znanja izumeo nove načine postupanja sa ludilom. Njegova nak­ lonost ka francuskim primerima prenela je na ev­ ropsku istoriju sklonost ka greškama (Midelfort 1980). kojeg je postulirao Fuko. od strane odbora stručnjaka. Efekat je pojačan brilijantnim prikazima sekvenci pre-i-posle. Fukoove priče su dramatične. Naučnici nas podsećaju da su činjenice mnogo složenije nego što ih opisuje Fuko. naime moći. Psihijatri. On predočava oštre diskontinuitete u istoriji znanja.

jezik" predstavljaju koncepte sačinjene u devetnaestom veku kao građa za bi­ ologiju. i pojavljuje se u drugačijoj vrsti iskaza. Najzad. već pripovesti o mreži specifičnih iskaza koji su izgovoreni. Možda niko nije svestan ovog znanja. rad. ovaj izraz odnosi se na ažuriranje tačaka i koordinata u mapu nekog zemljišta ili područja u skladu sa geografski nastalim promenama (prim. verovatno. klinike (1963) je još jedno delo o isključivanju i novim kandidatima za igru istine-laži. ur. tu je budućnost. teoriji zdravlja ili opštoj gra­ matici. način govora. 132 . o njihovom finansiranju. ekonomiju i lingvistiku. Novo znanje obuhvaćeno je u oslobađanju duševno bolesnih kada su oni stavljeni pod stara­ nje lekara. nije ista sa onim što se izriče četvrt veka kasnije. Šta čini ovaj razvoj mogućim? Uobičajena istorija nauke ispričala bi nam bajku o herojima. Fukoova knjiga o medicini ima povezanu priču. onoga što je omogućilo da se ti iskazi izgovore (u velikoj meri nezavisno od toga ko ih je izgovorio).). koja počinje sada.mapirati. eksperimentima.0 FUKOU svaka površinska hipoteza dobija svoj smisao. Saznali bismo o njihovim problemima. Prvo i. Ispitivana polja sukcesivno nemaju nikakvu paralelu u renesansi. Zatim istoricistički devetnaesti vek koji vodi do sadašnjosti. Periodizacija je već poznata. Govoriće se i misliti nove stvari o ludilu. Vrsta iskaza koji se izriče o mozgu 1780. Ove nauke imaju objekte koji ne korespondiraju sa onim što je "upi­ sano"* kod njihovih predrevolucionarnih prethod­ nika: u prirodnoj istoriji. Sa­ voir nije znanje u smislu hrpe uverljivih predloga. Ovaj nemogući zadatak proizvešće bizarni bilans onoga što možemo nazvati čisto znanje. La clinique označava istovremeno instituciju. Znanje Moći/Znanja je savoir koje zovem "du­ binsko" znanje. Fuko nije sklon takvoj istoriji koja pripoveda ko je šta i zašto rekao. To nije z b o g toga što imamo različita uverenja o mozgu. na­ zvanoj arheologija. Očekivali bismo da će Fukoova "moć" biti neka vrsta "dubinske" moći koju niko ne primenjuje primereno. ubeležiti. Reči i stvari govore nam o četiri epohe. i o teoriji. Ovo "dubinsko" znanje više je skup pravila koja određuju koja vrsta iskaza će važiti kao istinita ili lažna u nekom području. Tu je i prethodna era koju zovemo Renesansa. No ono je isto tako i knjiga o stvaranju samokonstituišuće klase stručnjaka smeštenih u novo znanje. koliko iz nastanka novih predmeta mišljenja povo­ dom kojih će biti izgovarane nove istine ili neistine. U Rečima i stvarima radi se o načinu na koji se neko Rođenje * 'map o n t o ' . vidljivim i nevidljivim školovanjima. od Dekarta do Revolucije. Takvi proizvodi (non-mappings) proizlaze ne toliko iz novih otkrića. Fukoova briga za moć i znanje onda ne bi bila važno već otrcano pitanje oko toga kako genetičari ili nuklearni fizičari trebaju da upotrebe svoja novostečena površinska znanja za dobro ili zlo naših vrsta. Tu je doba razuma. "Život. veli Fuko. poslednje remek delo u ovom žanru su Reči i stvari (Fuko 1971). u tehničkom smislu. snovima. bolnicu za podučavanje. kliničku poduku. već zato što "mozak" označava novu vrstu objekta u kasnijem govoru.

Fuko je bio taj koji je priredio francusko izdanje Kantove/Antropologije(1964) . u smislu mogućnosti da budu izgovorene. Ona je i traktat protiv nauka o čoveku. već u smislu uslova pod kojima će takvi iskazi imati određenu istinosnu vrednost. ne treba analizirati u smislu ko šta kaže. određenu vrstu književne analize i različite refleksije o marksističkim korenima. Fuko poriče da nauke o čoveku imaju istinski objekat da bi o njemu govorile. koji teži da bude nalik biološkom ili lingvističkom. čist govor bez subjekta saznanja koji izgovara reči. On isto tako naglašava da je književnost izumrla. Ta vizija odvodi nas dalje od materijalnih uslova proizvođenja iskaza. Nelegitimne nau­ ke o Čoveku nisu tek puka priča. Tamo g d e je Kant pronašao uslove mogućeg iskustva u strukturi ljudskog uma. ako ne teoriju. Opsednutost rečima bila je isuviše krhka da bi opstala. dakle. Ulazi diskurs. figuri od manjeg interesa za našu. u najmanju ruku. One su uključivale 133 . obaveštava nas on. Reči i stvari neizbežno izgledaju kao idealističko delo. on je bio formal­ no prizvan kada je jedne godine Kant na svojim godišnjim predavanjima iz logike postavio pitanje: "Šta je Čovek?" Prispeće filozofske antropologije . ob­ lik spekulacije koji je pružao smisao. Verovatno je u samoizrugivanju Fuko nakratko usvojio oznaku "istorijskog a priori". autor sâm nebitan je za analizu kakva je "analiza uslova mogućnosti". No povrh svega. Moja fraza "književna kri­ tika" predstalja solecizam u predstavljanju Fukoa. Feno­ menologija je bila omrznuta i prezrena od mislioca kao što je Levi-Stros. Diskurs. Fuko je morao da se vrati materijalnim uslovima pod kojima se reči izgovaraju. podsećajući iznova na Kanta. Fu­ koova knjiga je o Čoveku. Takva je bila moda tih dana. i sa ko­ jim posledicama.generiše nelegitiman način govora. morao je da makar razmotri interese kojima bi se izrečene i napisane reči podvrgle. Otud. uslovima za mogućnost govora. a ono. Ti uslovi ležaće u "dubinskom" znanju vremena.dokazuju da se koncepti poput "autora" i "dela" ("oevre") moraju zameniti manje ličnim načinima grupisanja iskaza. Neki od ovih antagonizama vezanih za subjekt saznanja tipični su samo za pariške rasprave. Fukoove književne kritike . Čovek izlazi iz mode. Mogućnost da budu istinite ili lažne ne leži u želji osobe da saobraća. Metod je isuviše dobro oblikovan u legitimnim naukama.od kojih se neke mogu naći u zbirci eseja prevedenih kao Language. Američki čitaoci ne bi trebalo da je izjednače sa društvenim naukama. Fuko je imao. Practice (Foucault 1977) . Counter-Memory. jer francuska klasifikaci­ ja uključuje i svojevrsnu mešavinu psihoanalize i etnografije. Ovo nije uobičajena kritika koja tvrdi kako je metod društvenih nauka neodgovarajući. Držao je da klase iskaza koji m o g u biti izrečeni u određenom prostoru i vremenu nisu vođene svesnim namerama govornika. Fuko to čini sa istorijskim. anglosaksonsku kulturu. dakle prolaznim. Na svu sreću. Ne hoteći da se vrati pojedinačnim govornicima ili autorima. Ova knjiga nije samo nova vrsta istorijskog istraživanja.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA "dubinsko"znanje može promeniti u drugo.

Prvi deo Istorije seksualnosti (1976) polemika je pro­ tiv tog modela (Fuko 1978). u redu. Pjer Rivijer. koji započinju sa 1829. To je jedan mali način na koji je znanje moć. Foucault 1975). Kategorije u koje su ga stavili odrediće ono što će potom biti učinjeno sa njim.. "dubinskim" znanjem. Stari model represije kaže da postoji ko: neki odredivi deo organizuje živote drugih ljudi. nije nam dopušteno da činimo određene stvari. Volja o kojoj je reč nije volja nekoga po­ sebnog. onda idete dalje od čitanja intelektualnih dostignuća j u ­ naka nauke i sakupljate ono što se svugde govori . škola i bolnica. što je opisano u Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora (Fuko 1997). Francuski naslov prvog toma je La Volonté de savoir. U toj tački Fuko fundamentalno raskida sa tra­ dicijom. kako naznačuje Fuko u jednom inter­ vjuu. Ona iskrsava u fabrici jednako kao i u zgradama planski podizanim za kažnjavanje. "Seksualnost" predstavlja (prema odrednici u jednom rečniku) priznanje seksa ili preokupaciju njime. koliko o mogućnosti da se o njemu misli na način koji zapečaćuje nje­ govu sudbinu. Postoje očigledne forme moći kao što je sudska mašinerija sa svojom novom masom stručnjaka koji svedoče o mentalnom zdravlju zatvorenika. Ako čitate godišta Annales d'hygiène publique et de medicine légale. Tu je manje reč o činjenicama u vezi sa Pjerom. Postoje i veoma lični razlozi makarza proširivanje projekta preduzetog u Rečima i stvarima. malo tome ćete pokloniti poverenje izuzev statistikama. posledično. ustinu. Znanje je postalo moć. Neizbežno. U intervjuima Fuko se slaže sa poznatom isti­ nom da su ga neuspele pariške pobune maja 1968. i propisivanja njihovog lečenja. Postoji volja za stvaranjem mogućnošću govoren- 134 . On je prvi poricao subjekta znanja. ali ćete godinu dana biti glavni u društvu sa horor pričama. Posvuda je pri­ sutna disciplina.. Čak će i malena kuća radnika imati podeljene sobe ne bi li osigurala najstrožu moralnost.ne uključujući samo anale javne higijene već i široki opseg svakodnevice. godine. volja za znanjem. naslov je i aluzija na Šopenhauera. te da su prouzročile novu publiku koja je mogla raspra­ vljati o diskursu i moći. Ne da neko "zna" ono što bismo danas nazvali glasom verovanja. Taj zakonski reformizam izlučio je novu arhitekturu zatvora. svoju sestru i brata. Napolje sa ko i sa kome. Fuko je uzeo iz Anala događaj iz 1835. prenule iz jednostrane fascinacije diskursom. (Foucault 1973b. kao što sam upravo rekao.0 FUKOU važeću medicinu koja je u devetnaestom stoleću bila preokupirana poslom preklasifikovanja devijantnih (izumevši pritom koncepte normalnog i patološkog). morate da razmatrate ko šta kome čini. posebno ako fotokopirate neki od bakro­ reza. U knjizi se delimično radi o toj preokupaciji. Ovo delo. Nova koncepcija ljudi kao objekata disciplinovanja znači da će neko učiniti nešto novo sa ljudima. koji sam ubio svoju majku. godinom. Po prvi put je horda stručnjaka visila po sudovima teoretišući oko navodno poludelog ubice. danas objavljenim kao Ja. Ako smatrate da je govor sadržan u uku­ pnosti onoga što je rečeno u nekoj oblasti. ili. nije o seksu.

naprotiv. koji se više ne može odrediti u smislu suvereniteta". To je aps­ traktni osnovni element koji zauzima svoju poziciju zajedno sa "dubinskim" znanjem i moći. Velike mreže birokratije razvijaju neograničene načine prebrojavanja i klasifikovanja ljudi. ispada da je volja za znanjem postojala već dugo vremena. 135 . bolest. svaka nova klasifikacija. Statistika ne nastaje jer ljudi znaju bolje računati. Ako se okrenemo postupcima prikupljanja podataka o stanovništvu. U jednoj dimenziji ta moć će se nazvati "disciplinarnom" ali disciplinovanje je samo jedan njen aspekt. Neposedovana moć još je mis­ terioznija. već stoga što se nove vrste činjenica o po­ pulaciji predočavaju kao stvari o kojima se saznaje. o telima. Nekad smo imali suverena koji je primenjivao moć nad podanicima. eru statističkih po­ dataka. "'Istinu'". Seksualnost za Fukoa nije samo preokupacija seksom. intenzifikacija i raspodela sile. "Svejedno je" počinje ogorčeno ispitivač u jednom intervjuu "da li neko pokreće celu stvar ili ne?" Raspravljalo se o zatvorima. Predočavaju se dve zabrane seksualnosti: "discipli­ ne tela. Na početku devetnaestog veka javlja se ono što Fuko u intervjuima označava kao "novi tip moći. Ova "istina" pomerena je korak dalje od onog što uobičajeno pod njom podrazumevamo.ali uvek posredstvom određenog modela po kojem se zatvorima graditi. regulaciju. Posebno nam je zabranjeno da mislimo o ovoj vezi u smislu ideologije i Marksove superstrukture. Nova tehnologija moći ne potiče ni iz jedne prepoznatljive osobe ili grupe. smrt. Izbija lavina brojeva u ranom devetnaes­ tom veku. Istina. "treba razumeti kao sistem uređenih pos­ tupaka za proizvodnju. prilagođavanje i ekonomija energije. Poput zatvora. Rođenje.Taktike uzimaju oblik delimičnih metoda bez ičijeg svesnog znanja šta su zbilja pri­ dodali. ('seksualnost') je primenjivana za upravljanje stanovništvom". statističke procene i intervencije" ciljali su na ukupno društveno telo: "Seks je bio sredstvo pristupa podjednako životu tela i životu vrsta". Sa druge stra­ ne. idejom svesti o telu. seksualnost ima sopstvene ne­ posredne interese. Ona je presečena jednim obuhvatnijim krugom ideja. Mi zbilja jesmo shvatili pojedinačne taktike smišljene za po­ sebne potrebe. ali Fukoova stalna zainteresovanost okreće njegovu pažnju i ka određenom pozitivnom znanju o stanovništvu koje naziva biopolitikom. obuzdavanje. Nasuprot ostalim akterima Fukoovih istorija. poručuje nam Fuko. samoubistvo. To je jedan od velikih izuma buržoaskog društva. Većina čitalaca već je imala problema da nađe smisao Fukoovog anonimnog znanja. uslovi mogućnosti buržoaskog stanja. "cela mikro-moć upućena na telo" i "obimna merenja. samorazumevanja nastalih nakon legitimisanja ekonoms­ kog uređenja. moć su. Zatvorska arhitektura prilagođena je da onemogući zatvorenicima da se obese . fertilitet: oni inaugurišu modernu eru. 'Istina' je povezana kružnim od­ nosima sa sistemom moći koji je stvara i održava".Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA ja istina i laži o seksu. distribuciju i delovanje iskaza. Oboje. npr. diskursa koji ima sopstveni život. Ona je povezana sa "političkim tehnologijama života". Nove vrste istine i laži predstavljaju drugi aspekt. znanje. Fuko odgovara odprilike ovako.

Samo su pisali pesme. zbilja. Fukoova teza jeste da je svaki način na koji ja mislim o sebi kao osobi i činiocu nešto što je konstituisano unutar mreže istorijskih događaja. Jedna je da se on ukr­ cava u nova ispitivanja nastanka subjekta. Dve su stvari očigledne.0 FUKOU i svaka nova računica u toj klasifikaciji. Umesto toga. Postojala su ponašanja." Izvan konteksta mogli bi se zapitati da li nam poručuje da se nikada ne pitamo zašto su Ruzvelt.. Dobijamo "složenu igru podrški u međusobnoj povezanosti. tako ne postoji ni čisti subjekt. na nivou trajnih i neprekinutih procesa koji potčinjavaju naša tela. njegov citat zapravo govori. preuređuje i deli po principima od kojih je svaki nedužno unapred udenut od strane ovog ili onog tehnokrate. Staljin ili de Gol želeli da dominiraju? Zar da se ne pitamo zašto su te osobe imale poroke i vrline. trebali bismo pokušati da otkrijemo kako su subjekti postepeno. Kad je napao koncept "autora" kao kritičko sredstvo. šta im je cilj.To je još jedan korak u uništenju Kanta: noumenalni (noumenal) subjekt je ništa. nikada nije poricao značaj metodologije škole Anala u potrazi za postojanošću koja leži is­ pod. u svakoj posebnoj priči imati celi kauzalni lanac od početka označenog kao "Staljin" sve do dole. Uporedite njegove ranije radove. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju. materijala. pitajmo se kako stvari deluju na nivou aktuelnog potčinjavanja. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju. sila. i kako su ostavili tragove na milionima subjekata? Fuko ne pretpos­ tavlja tako nešto. i "heteroseksualca") nije postojala dok je doktori devijantnosti nisu izmis­ lili.pre romantizma. može se reći. do 136 . nikakvo " J a " koje bi prethodilo oblicima objašnjavanja i delovanja odgovarajućim za osobu. Ukratko. nikakve stvari po sebi. progresivno. staje njihova globalna strategija. Trebali bismo pokušati da shvatimo potčinjavanje u njegovom materijalnom delu kao konstituciju subjekata. stvarnoi materijalno. iskrivljena slepim koncepcijama moći koje uvek potiču odgore. Sa najvećim oduševljenjem za odsečne promené u znanju. Upravo sam citirao Fukoa: "Dakle. za moje svrhe. smišljena je od osobe ili grupe sa veoma usmerenom. Tada se stanovništvo samo intenzivno klasifikuje. Možemo. ali ne i homoseksualna vrsta osobe. nije izgubio naklonost prema omiljenim piscima i njihovim najboljim delima. konstituisani kroz višestrukost organizama. To bi bilo upravo suprotno Hobsovom projektu u Levijatanu. ograničenom namerom. nje­ gova ispitivanja ne isključuju druga... Drugim recima. energija.kao takvu vrstu osobe ."(Foucault 1980:97). Književni istoričari davno su primetili da osoba nije sebe zamišljala kao pesnika . umesto da se pitamo kako nam se prikazuje suveren u njegovoj uzvišenoj izdvojenosti. različite mehanizme moći": "Dakle. Os­ lobodioci (liberationists) naglašavaju da kategorija "homoseksualca" (dakle. diktiraju naša ponašanja itd. Druga je da su stara propitivanja moći ili pojedinačnih des­ pota. ne pita­ jte zašto određeni ljudi žele da dominiraju. U kontekstu. želja. upravljaju našim gestovima. Tačno obrnuto: Fukoa ne zanima način na koji će subjekti uzeti oblik konstitucije određujući ko ili šta će biti suveren. misli itd. Kao što nije bilo čistog lu­ dila.

Čini se da je taj tip zla nerazmrsivo pove­ zan sa istočnoevropskim socijalističkim državama. govora. a ne odnosa značenja". to što je zbilja postojala institucija tipa Gulag nije. upravlja­ ju kanalima vode iz jednog područja u drugo. čak ni način na koji opisujem sebe. pronalaze sebi uloge. Nemam predstavu kako b i j e Fuko napi­ sao. davanje arheološkog objašnjenja ni u kom slučaju nije izgovor ili neuspeh kod načinjenih distinkcija. područje objekata. Umesto okretanja ka moći. moć bi istrulila ili presušila. da bi celina mogla cvetati. Ispovesti održavaju odnose moći čistim. Zašto bi onda postojala jedna stvar . već o govoru samom. ta koja dovodi do te netačnosti. Reči i stvari govore kao da ne bi bilo nijednog drugog refleksi­ vnog govora osim govora o govoru. Istorija koja nas potvrđuje i određuje pre uzima oblik rata a ne jezika: odnosa moći. i njegovo objašnjenje bi zahtevalo arheologiju ko­ munizma. nije ništa do ono što je načinila istorija. upražnjavana sa vrha. opsednutog je­ zikom. Nemojte. ipak. bez potrebe upućivanja ka subjektu koji je transcedentalan u odnosu na polje događaja ili serija u svojoj ispraznoj jednakosti tokom istorije". Ego okuplja mnoštvo nepovezanih aktivnosti: nadanje i patnju. i isto tako. To nije tačno. Možda su oba smisla namerna. Žamor pri priznavanju je "ispiranje" (njegov izraz) moći. kao kod 137 . na određenom mestu u isto­ riji. Fukoova nova zainteresovanost odnosima moći. ali nije moć.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA žrtve u Gulagu. ali trebali bismo da odbacimo metafore koje nam predlažu. Nije jezik taj koji će se smatrati nevažnim. itd. trebala bi da nas odvrati od nestvarnih metafora o govoru koji teče iz opsednutosti jezikom.supstanca. Osim toga. Verovatno ne bi trebalo da posmatramo ovo delo kao uvođenje nove ere čistog govora. Isto tako. postati plenom retorika koji govore da svi imamo sopstvene Gulage ispred naših vrata. Dobar deo tog pro­ jekta ostaje u onome što Fuko sada naziva genealogijom. i biraju delà . biti otelovljena u objašnjenju mogućnosti delovanja i izvora moći. Reč "ispiranje" ne nosi samo poznato poljo­ privredno značenje već upućuje i na medicinsku higijenu. ali naznake postoje u intervjuima.samo je "vođenje rata drugim sredstvima". zalaže se on."oblikom istorije koji može da objasni konstituisanje znanja. Takva istraživanja sada će. Svaki nov način na koji može da se misli osoba . Mogli smo da budemo zavedeni ovim prelaženjem preko znanja i jezika. Međutim. već kao poslednji nastavak u veku filozofskog razmatranja. Bez izvršavanja pojedinačnih radnji ispiranja. u našim gradovima. prema Fukou. on se još uvek zanima za projekat razumevanja načina na koji određene klase iskaza posežu za istinitim ili lažnim. i dokazivanje teorema i praćenje drveća. treba se okre­ nuti ka "ratu i bitkama. Fukoo­ va nastupajuća istorija ispovedanioca između osta­ log mora da bude istorija određenog oblika govora. pre nego odnosima značenja.i zbog toga. način na koji ljudi misle o sebi. Ali. lični ili istorijski ćef. Čak i događaji poput čisto filozofskog ispiti­ vanja kao što je uvođenje kartezijanskog ega u diskurs može biti viđeno u tom svetlu. Fuko predlaže ekstremni nominalizam: ništa. Reči i stvari završavaju proricanjem nove ere u kojoj samosvesni govor nije o Čoveku ili o mislećem subjektu.

Pravila Dekarta za upravljanje umom. Šta bi sada bilo "odvajanje" istine od sadašnje hegemonije? Drugde je objavljen zajednički intervju sa Fukoom i Noamom Čomskim (Noam Chomsky /Chomsky 1974:133-99/). Mada reforma zatvora može da bude popularna fasada oko koje bi se većina nas složila. ili odlaženja do kraja. Oslobađanje preds­ tavlja pogrešan koncept za Fukoa. nastoji da zatvore učini manje nepodnošljivim. već o odvajanju moći istine od oblika hege­ monije. Neko bi mogao valjano da primeti da je reforma zatvora skoro naporedna sa ispovedaonicom.. Da li je način "odva­ janja" moći istine od oblika hegemonije? Možda. npr: šta u ovom trenutku treba da se učini sa tim čudovištima? Budući da je istorijski objekat.0 FUKOU Dekarta . ekonomske i kulturne. koja po­ put zatvora treba da se prouči i razume u skladu sa Fukoovom istorijom. Ako je romantičarska revolucionarna iluzija oslobođenja u načelu napuštena. unutar koje ona deluje u sadašnjosti".. kao kod Marksa. razgovorom sa francus­ kim maoistima. osećali. i još uvek. socijalne. i nije izvesno da bi bilo kakvo odvajanje od te moći uspelo. Nemojte stvarati narodne sudove na početku revolucije. ali "odvajanje" bi bilo moguće. Fuko zvuči više kao ana­ rhista: uništimo sudski sistem. Nemojte po­ novo ustoličavati institucije hegemonije koje služe za odvajanje i kontrolu masa. Znanje/Moć počinje 1972. povrh svega. i osnovama znanja. videli i. naizgled tako čedno zainteresovana za po­ tragu. Posedovati režim govorenja istinitih i lažnih iskaza o nama znači ući u režim moći. delimično zbog toga što je anarhija nemoguća. postavljanjem pitanja Gulaga. na taj način mogu da izgledaju kao još jedan predmet u nizu monaških regulae. sanjali. Neka moć i znanje budu ono stoje Fuko kratko razmatrao. Po­ litika levice obično je zasnovana na romantičarskoj koncepciji vraćanja prvobitnom stanju. Mogli smo da budemo zadovoljni sa idejom zamenjivanja naših "oblika hegemonije" drugim obli­ cima onoliko d u g o koliko smo imali romantičarske 138 . Isti slučaj je i sa francuskim zatvorima.koja je subjekat svih tih predikata? Pret­ postavimo da smo pogodili da je ispovedanioca za tek zaređene monahe prvo mesto na kojem su ljudi naterani da pričaju ne samo o onome što su ura­ dili. Fukou su očigledno privlačnije radikalnije transforma­ cije. U nekom posebnom kontekstu možemo poći istim putem bez romantičkih iluzija levicejer ostajeprax/s. godine sudnica se ironično ponovo otvara za Bandu četvorke. Šta ćemo onda? Čini se da smo nave­ deni na neizmerno pesimistični oblik doktrine. koja kao da je bila pomoćnik toj instituciji. šta ćejezameniti? "Ne radi se o oslobađanju istine od svakog sistema moći. pravila u kojima se vrlo određeni način g o ­ vora integriše u sistem telesne discipline. kao kod Rusoa.Marksov. 1980. za televizijska prava od 40 000$. i donekle Spinozin. Gulag isto tako predstavlja i "pozitivnu sadašnjost". Lingvista se prikazuje kao fascinantno normalan reformistički liberal: učinimo da pravda ispravno deluje. nego i o onome šta su mislili. Fuko nije anarhista. upravo da­ nas. Možemo da razlučimo i instituciju Gulaga. naglašava on. Biće i arheologije Gulaga. Fuko pojašnjava da nije raspravljao (niti otkrivao) je­ dino disciplinovanje u buržoaskom društvu.

Istorija seksualnosti. kaže Fuko. ma souer et mon frère.: A case of Parricide in the 19' Century. str. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "The Archeology of Foucault". Isto tako. New York: Panthéon h 139 . Michel (1974) -"Human nature: Justice Versus Power". Edited by David Couzens Hoy. šta god d a j e ona. Historié de folie a l'âge classique.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA iluzije o istinskom čovečanstvu. Paris: Gallimard e Foucault. Paris: Librarie Pion Foucault. having slaughtered my mother. (1975) . [knj./..Taj put vodi do pustoši. koncept Nade je potpuno pogrešan. Fuko govori da je koncept Čoveka obmana. u: Foucault: A Critical Reader. Blackwell. "Šta je čovek?" pitao je Kant. Fuko je. Već zbog toga što nam nije pružio zamenu za prolećnu čaroliju u ljudskim grudima.The Birth of the Clinic: An Archeology of Médical Perception. 1]. 27-40. (1973b) . Michel (1973a) .Naissance de la Clinique. Practice. ili čak o istinitom ludilu. N. Michel. Pierre Rivière. Foucault. znači pogrešno shvatiti Fukoov odgovor na pitanje o Čoveku. Noam.. Ali štagod da je Fuko podrazumevao pod odvajanjem istine od oblika hegemonije. Sitni ra­ dikalni činovi protesta i reforme ne treba da pruže smisao koji bi bio suprotstavljen napretku po želji tradicionalne levice.). 1986.Folie et derasion. o istinitom ja. to nije stoga što je on pesimističan.. Michel (1977) . Pierre Rivière. Ništa. Mišel (1971) . Daje li Fuko isto ništa u odgovoru? Misliti da daje.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. on neće utehu u romantičnim iluzijama. pesimizam. "Čemu se onda možemo nadati?" pita Kant. Nade pripisane Marksu i Rusou verovatno su deo istog koncepta Čoveka. my sister and my brother. Barret-Kriegel. ne u smislu da smo ti i ja ništa. Blandine et al. Mišel (1978) . Paris: Presses Universitaire de France Fuko. Beograd: Prosveta LITERATURA: Chomsky. Ithaca. Fons Elders (éd. Fuko ni najmanje nije inkoherentan oko svega ovog.Moi. London: Tavistock Foucault. Foucault. Beograd: Nolit Foucault. Optimizam. Reflexive Water. Volja za znanjem. Y. ni­ hilizam i slični koncepti imaju smisao samo unu­ tar ideje transcedentalnog ili trajnog subjekta. Counter-Memory.. Un cas de parricide au XIX siècle. i one predstavljaju žalosnu osnovu za optimizam. Michel. ayant égorge ma mere. Michel (1961) . Ako nismo zadovoljni. London: Souvenir Press Foucault.Language. Svako pitanje Kanta namerno je preokrenuto ili uništeno. Michel (1963) .: Cornell University Press Fuko. recimo. Barret-Kriegel. Blandine et al. završavao dijalog sa Kantom.

Hexter.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. Mišel (1998) . After the Reformation. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Midelfort. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora. H.0 FUKOU Foucault.). (1980) -"Madness and Civilization in Early Modern Europe: A Reappraisal of Mi­ chel Foucalt". Mišel (1997) . Novi S a d : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. Erik H. 140 . Barbara C. C.Arheologija znanja. Colin Gordon (ed.) New York: Panteon Fuko. Essays on Honor of J. Michel (1980) . Beograd: Plato / Sremski Karlovci. Sremski Karlovci. Malamen (ed.

biblioteka. i građanske poli­ tike. Toliko utisnuto u Fukou. Dok su nagoveštavali ono što će kasnije napi­ sati. datumska pravovernost. bilo to ubedljivo ili ne. težnju da se govori o konti­ nuitetima. vidi zadatak istoričara u radu koji se nalazi između retorike. Mislim da je najzanimljivije u vezi sa kontinuite­ tom Fukoovih ranijih sa srednjim radovima. liči na toliko načina. Verovatno da se Fukovo izuzetno nenostalgično viđenje istorije i gotovo potpuno odsustvo metazifičke čežnje. razumevanja da su iskazi zahtevali ne samo svoj društveni i epistemološki status. što donekle olakšava razumevanje njegove sklonosti ka analizi diskontinuiteta. Za njega su les choses dites objekti smešteni na maticama znanja kao što su formacije vojnika raspoređene taktički i strategijski na polju bitke. Said (Edward W. kako ga je označio u časopisu Hérodote 1976. već i svoju specifičnu gustinu kao ostvareno delo. te stvarnih pro­ stora. dakle. 141 . temporalnostima i odsutnostima. autoriteta. stabilnosti. arheološkim studijama u Historié de la folie {Istorija ludila). oblasti i mesta . i Naissance de la clinique {Rođenje klinike). oba rada su izgrađena i razvijena na njegovim ranijim radovima. pro­ storno. iskazi su. kod Ibn Halduna. različita od obe. Stoga je Fukoovo stanovište. isto tako. nešto što je manje sadržano u autoritetu nego u direktnim izg­ ovaranjima nekog iz vladajuće moći. sa druge. mogu pripisati njegovoj geografskoj strani. sa jedne strane. U Mukadimi Ibn Haldun kaže d a j e nauka istorije jedinstvena jer je. veoma dobro sačinjeno predstavljanje reda. škola. kao što bi se očekivalo od jednog istoričara. Čini mi se da ovo jako dobro opisuje Fukoov analitički stav: iskazi za njega imaju mno­ go veću težinu nego načini prostog govora i. Kada je Borhes (Borges) rekao: "Nekad sam se čudio što se slova u zatvorenoj knjizi nisu pomešala i izgubila tokom noći". Said) FUKO I IMAGINACIJA MOĆI Do vremena kad je moć postala eksplicitna i cen­ tralna tema u njegovim radovima u ranim sedam­ desetim.pre nego. disciplinar­ na konvencija. i regulativne moći znanja. kakva se može susresti kod naslednika hegelijanske tradicije. Fuko je već objavio svoju teoriju diskursa i diskursne analize u L'Ordre du discours {Poredak govora) i L'Archéologie du savoir {Arheologija znan­ ja). godine (Fuko 2005a). kao d a j e pružao Fukou početak istorijske po­ trage. Les Mots et les choses {Red i stvari). korisno je rasvetljeno kod nekog ko mu. mada povezana sa retor­ ikom i građanskom politikom. velikog četrnaestovekovnog arapskog istoriografa i filozofa.Edvard V. On. iako u drugačijoj i ranijoj tradiciji nego Fuko. bolnica i zatvora . i tako duboko povezano sa njegovom vizijom o iskazima kao brižljivo podešenim produžecima institucija i instrumenata upravljanja. teritorija.

što nužno uključuje da slediti kon­ vencije nije uvek isto što i pokoravati se moći.. ima neke valja­ nosti u pokušaju da se razume zastoje otišao toliko daleko koliko je otišao u zamišljanju moći tako ne­ odoljivom. naporedne sa Fukoovom. uključujući i mene. Kao što kaže Piter Djuvs (Peter Dews): "(Fuko) očigledno uviđa da institucije nisu samo nametnuti konstrukti. a ipak nema aparat sa kojim bi savladao tu činjenicu. teško prepoznatljive složenosti koja ne dopušta luk­ suz lake moralne klasifikacije. i. Fukoova je "poredak govora". piše u svojoj poslednjoj fazi.nepotpuno. poštuju. Ona nadvisuje. da bi se uzdigli iznova u raznim uređenim društvima (politejama). je svugde.Ibn Haldun više . neusmerevane. Ibn Haldunovo viđenje je takvo da je istorija za njega sačinjena od ciklusa društvenog života koji predstavljaju kretanja od početaka. čini se da je Fuko bio zatečen između moći institucija da pokoravaju pojedince. progresa tiranske moći. mislim . uvek postoje i često su uspešni u sprečavanju. uz dozu opreza. Mnogi od onih koji mu se dive i koji su učili od Fukoa. čini mi se. beskrajno podrobna i neizbežna u širenju svoje dominacije. komentarisali su nedife­ renciranu moć za koju se čini da ju je pripisao mod­ ernom društvu. što ga je odvratilo od diferencijacija i podnaslova unutar moći u L'Ordre du discours i L'Archéologie du savoir. Štaviše. dive se nagonu ka koherentnom redu koji karakteriše ljudski diskurs kao i veštinu istoričara. lako ne bi trebali da povlađujemo sebi u spašavanju Fukoa od njega samog. vidimo po dokazi­ ma sa svih strana. kako bi sačuvali svoju zainteresovanost za njega. ka hipertrofiranoj verziji moći u kasnijim radovima kao što su Surveiller et punir (Nadzirati i kažnjavati). l'ordre du discours. ako ne u stvarnom zaustavljanju. suprotno Hobsu. dinamiku sekularnih događaja. Osim toga. preko ze­ nita ka propadanju. I obojica. neprekidnih kretanja. Ali bez tog razlikovanja svako ograničavanje postaje isključenje. Moć.kao tendenciju rastuće koherencije. kojem pripada.. Ibn Haldunova vizija društvenog reda je ono što naziva "asabejom" (obično prevođeno kao "grupna solidarnost"). i kakav je od- 142 . i teh­ nokrate onoga što se naziva disciplinarno društvo. i činjenice da je individualno ponašanje u društvu često stvar pratećih pravila i konven­ cija. njihovih nemilosrdnih pritisaka. Fukoova pers­ pektiva je da u modernom dobu. te prvi deo L'Historié da la sexualité (Is­ torija seksualnosti). od kojih je svako organizovano sa većim ili manjim stepenom "asabeje" unutar sebe.svetski istoričari koji razumeju. Sa ovim duboko pesimističnim pogledom išao je i pojedinačni nedostatak interesa za snagu efektivnog otpora. za izbor pojedinačnih mesta intenziteta. nesuprostavljivom. Primetiću da posto­ je druge predstave moći. Istorijska ten­ dencija koja je. Sa druge strane. Ipak. menadžere. a svako isključenje izjednačava se sa primenom moći" (Dews 1979:147).0 FUKOU Razlika između Ibn Halduna i Fukoa nije ništa više instruktivnija. Obojica su . privlači sebi. izbora koji. uhvatila Fukoa intelektu­ alno i politički u poslednjim godinama života bila je ona koju je sam označio . osetljivo je započeti postavljanjem početnog pitanja. postoji neprekidno i nezaustavljivo proširenje moći koje favorizuje administratore. zašto uopšte zamišljati moć. koje čine puno da bi njegovu upravile i dopunile. verovatno čak i cene.

upriličenog u njegovom pristupnom predavanju na Collège de France. Ukratko. Možda je taj paradoks ukorenjen u ekstremnoj izdvojenosti koja se oseća u Fukoovom naporu. što ne svedoči toliko o ispravnosti Fukoovih priča ko­ liko o alternativnim vizijama moći. njegovi prikazi usamljenih likova poput de Sada i Ničea zanimljivi su zbog načina na koji su njihovi neobuzdani i čak besmisleni pritisci na racionalnost apsorbovani i institucionalizovani skoro rutinski. njene provoka­ tivne inventivnosti i stvaralačke dovitljivosti. bilo kao racionalizovanih političkih pref­ erencija. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI nos između motiva za zamišljanje moći i slike sa ko­ jom se završi. Razmotrimo ove četiri mogućnosti. to jest. promena koju uvo­ di Rajt Mils (C. Razmišljate o moći 1) da bi zamislili šta bi mogli da učinite kad bi imali moć. kojim započinje L'Ordre du dis­ cours. i uspostavite novi poredak moći. na primer. ostvaruju svoje stvarne zadatke. pre svega. Slično tome. Ipak. Ne bih otišao tako daleko u izjavi da je Fuko racionalizovao moć. u suverenim lokalitetima i unutar periodičnih grupa političkog pritiska koje 143 . Fukoova imaginacija moći uveliko je sa nego protiv. ili pak suprotstavljajući kao što se površno čini da jeste. produktivnosti moći. to je slučaj u srednjim nivoima moći.Edvard V. putem iste struk­ ture za koju bi se moglo misliti da su je trajno one­ sposobili. Nasuprot bezbrižnoj bezličnoj spretnosti moći tu je. već pokre­ nutim i oživljenim. a ne u suprotnosti prema njoj. ne u celosti sav­ ladanim ili poništenim njegovim radom. zadobijaju autoritet.Wright Mills) čiji napad na banalnost i neodgovornost korporativnih menadžera neće biti prećutan posredstvom koncepta mikrofizike moći. Čini mi se da je Fuko uglavnom bio privučen prvom i drugom mogućnošću. Fukoovo naglašavanje. nema nikakve sumnje da je Fuko i pored toga izvanredno brilijantan kao vizionar moći koji unapred izaziva u čitaocu celi spektar reakcija. u nelagodnosti koja je jednako uzrokovana njegovim sopstvenim geni­ jem i jednom anonimnošću koja mu ne pristaje. ali ju je teoretisanjem pustila da prođe kao manje ili više neproverena. To vodi paradoksu d a j e Fukoova imaginacija moći htela da putem analize moći otkrije njenu nepraved­ nost i okrutnost. ili da je legitimisao njen suverenitet i rušenja proglasivši ih neizbežnim. Treća i četvrta mogućnost su buntovničke i utopijske. zajedno sa brilijantnim retoričkim prikazivanjem. 2) da bi spekulisali šta biste zamišljali kad bi imali moć. razmišljanjem 0 moći sa stanovišta njene stvarne realizacije. koja je eliminisala klasične ideje o vladajućoj klasi i dominantnim interesima: "Ukoliko i sada postoje u velikom rasponu rel­ ativno jednake jedinice ravnoteže. 3) da bi došli do neke procene kakva moć bi vam trebala da po­ korite sadašnju moć. dajući tako svoj glas oboma u isključivanju sebe. bodri­ lo je njegove analize načina na koji disciplinovanja 1 diskursi uređuju. bilo kao problemi moralnog izbora. 4) da postulirate domet stvari koje ne mogu biti zamišljene ili upravljane bilo kojim oblikom moći koji postoji u sadašnjosti. pre bih rekao da je njegovo zanimanje za domi­ naciju bilo kritičko no ne i konačno borbeno. zbog čega ga treća i četvrta mogućnost ne zanimaju ozbiljno.

do stepena da moderna istorija Zapada služi kao primer Fukou za ograničavanje marginal­ nih.sve to kao i izvanredno snažna suprotstavljajuća angažovanost feministkinja i manjinskih kultura na Zapadu i u Trećem svetu. novelista kao što su Ngugi (Ngugi) i Rušdi (Rushdie) . ali uticajne van svake srazmere u odnosu na radvojene grupe u srednjim i nižim nivoima strukture vlasti (.) Oni koji u američkoj državi danas raspolažu stvarnom vlašću nisu prosti senzali vlasti. z b o g čega sam skupio Fukoa i druge u njihovu tam­ nicu zbog osećanja ili rezignacije ili posmatračke ravnodušnosti posle iranske revolucije. Fuko 2005b. Sijeda Alatasa (Syed Alatasa). Ako ostavimo na stranu to mnoštvo interesa. suprotstavljajući i ekscentričnih grupa. Drugo. ako ne i uvek tragično obeležen. postoji. 1998). već ono za šta se vode borbe.čak i predviđa . koji se nalaze na srednjem nivou. a potom da otpočnu težak. Pani­ ka ra (Panikkar). jer. ali mislim da se moramo ozbiljnije podsetiti šta uči sam Fuko. spasonosna vrlina u uverenju članova tih grupa dok dokazuju prava svog predstavljanja un­ utar celovite ekonomije diskursa.koje su od značaja pri bilo kome stanju ravnoteže u stvari su malobrojne. zapravo je rela­ tivni uspeh protiv-diskurzivnih pokušaja. da je u ovom slučaju. Dela Fanona. na svoje posebne sfere stečenih prava. ili sistemi dominacije. stoje čini se i Fuko shvatio. da pokažu. posto­ janje istog izvora koji zaista poništava bilo kakvu priliku za suprotne reakcije procesu pokoravanja. što je Volerstinov izraz mislim. ljudi koji rešavaju sukobe ili mire razne i suprotne interese . Prema tome.. najpre da pokažu pogrešna predstavljanja diskurzivne moći. da su velike priče emancipacije i prosvećivanja okončane. Fuko je izvesno u pravu . možemo da poverujemo.u oblasti privrede. ponekad od najveće važnosti ne toliko šta je rečeno. uvidećemo da je većina tih interesa. nasilje izvršeno nad fizički i politički inferiornim u ime napredne kulture..oni u stvari reprezentuju i bez sumnje oličavaju sasvim specifične nacionalne interese i politiku" (Mils 1998:324-325). Moram da napomenem da opisati ove protiv-diskurzivne ot­ pore jednostavno kao ne-sistemske. Teško da može da izdrži kritiku postojanje jednom utvrđenih "assujettissement du discours". dužni smo re­ vidirati i relocirati prihvaćenu koncepciju o ogrom­ noj raznovrsnosti interesa. jedinke moći i uticaja . zajedno sa Fukoom i Liotarom. Mazruija (Mazrui). negiranje organizovanei 144 J . Ono što nije shvatio onoliko koliko je bio spreman da prihvati. projekat formulisanja diskursa oslobađanja. Šariatija (Shariati). kao i mnogim drugim.pokazujući kako diskurs nije samo ono oko čega se bore prevodioci. a ta često nisu od nekog odlučujućeg političkog značaja. orijentisana samo na svoje osobne stilove. "le pou­ voir dont on cherche a s'emparer" (Foucault 1971: 12. kada pogledamo na stvari izbliza i kroz duže vreme. obilno svedoče o kon­ tinuiranoj privlačnosti oslobodilačke borbe. već ko govori. proglašavajući se ostvarenim i okončanim već na samom početku. upravo je negiranje njihove snage. verujem. politike i vojske . iako sa gledišta društvenog blagostanja ista predstav­ ljaju značajan negativan elemenat.0 FUKOU kulminiraju u Kongresu. Konačno. Abdulaha Larujia (Abdallah Laroui). Fanonovim rečima.

Prob­ lematika odnosa između subjektiviteta i ideje pravde na primer. koji mora ostati za njegove učenike. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Foucault and the Imagination of Power". Vilijams kaže da "ma kako dominantan sistem može da bude. sa principom tog nastanka koji. samo značenje njegove dominacije uključuje ograničavanje ili selekciju aktivnosti koje pokriva. te da su. zanemareno. prekoračeno ili premešteno. poput Fukoa. otporan razaranju. kao i ono što on naziva "pobeda građanskog društva". na garantovanoj nedovoljnosti u dominantnoj kulturi prema kojoj je moguće podesiti napad. budući da su ga konstruisali ljudi. u: Foucault: A Critical Reader. 145 .pružena je antitetičkim zalaganjem. str.da se vratim poznatijim arenama borbe .Edvard V. Ne bih želeo da izgleda kako zaključujem prostim okretanjem ovih i drugih komentara pro­ tiv Fukoove koncepcije moći. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI racionalizovane osnove njihovog protesta. nigde to zalaganje nije više sadržano nego u konfliktu između Fukoove arheologije i same društvene promené. Sve dok prihvatamo njihovu nesistemsku snagu najednom nivou. kadkad eksplicitno no češće implicitno. u njegovom ekstremizmu i konstantnom divljanju granica i reifikacija. Za Gramšija i Vilijamsa. pa čak ni kao projekti" (Williams 1979:252). nasuprot Fukou. da ga izložimo i ako je moguće da ga razrešimo. Edited by Da­ vid Couzens Hoy. Najzad . 149-155. Fukoovom imaginacijom moći. nije nepobediv. o očiglednim ili alter­ nativnim svestima. Ipak. U stvari. Spominjem ih jer je njihov rad. oni imaginacije za koje mi nemamo lak način da ih shvatimo. tako da po defin­ iciji ono ne može iscrpsti sva društvena iskustva.Fukoova neprikladna minimizacija otpora izaziva aluziju na formacije kod pisaca kao što su Gramši i Rejmond Vilijams. kao i rad teoretičara Frankfurtske škole. biva izostavljeno. nalazi se uznemirujuće podsećanje na ono što. u skladu sa najvažnijim mestom ideologije i kritike kulture. nije neusmeriv. poput nas u tom slučaju. u velikoj svežini njegovog rada. koja stoga uvek potencijalno sadrže prostor za al­ ternativna delanja i alternativne namere koja ipak nisu artikulisana kao socijalne institucije. 1986. ili kategorija estetskog kao negacija moći. anal­ iza diskurzivne moći istovremena je sa slikom o onome što bismo mogli opisati kao kontigentna moć. iako stavljaju sasvim drugačiji. Čak i ako ostavimo po strani složenost Gramšijeve filozofije i političku or­ ganizaciju koju ona nužno uključuje. ili genealoška i kritička istorija kao skup postupaka unutar mreže diskursa znanja . otud. Oxford and Cambridge: Blackwell. tu je teori­ jsko nastojanje. očigledno srodnim i alterna­ tivnim potčinjenim grupama unutar dominantnog diskurzivnog društva. na drugom bismo morali da prihvatimo granice naše imaginacije njihove moći i principa organizovanja. sve u svemu pozitivniji naglasak na ranjivost sadašnje organizacije kulture.

"The Nouvelle Philosophie and Foucault". May 1979."Pitanja Mišelu Fukou o g e o ­ grafiji". Peter (1979) . Michel (1971) .). Hrestomatija. Fuko 19261984-2004. Mišel (2005a) .).0 FUKOU LITERATURA: Dews.Elita vlasti. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Fuko 1928-1984-2004. Novi sociološka asocijacija Mils. London: New Left Books Sad: Vojvođanska 146 .L'Ordre du discours. Mišel (2005b) . Economyand Society 8:2. Rajt (1998) . Foucault. u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir. Raymond (1979) . Paris: Gallimard Fuko.Politics and Letters: In­ terview with New Left Review. Beograd: Plato Williams. u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir."Poredak govora". Hrestomatija.

Još od Kanta znamo da je filozofija Kampfplatz. povezati učinkovite iskaze sa diskurzivnim taktikama koje se konstituišu i priozvode sopstvene posledice na određenom strateškom polju. Ipak nije teško zamisliti kakvu je ironiju u njemu izazivala vrsta formalnih ispitivanja i tumačenja do kojih su neizbežno dovodile paralele između delà i autora. Ako želimo da u toj perspektivi dodelimo privilegovanu funkciju opoziciji između Marksa i Fukoa. moraćemo odmah nešto da preciziramo.Etjen Balibar (Etienne Balibar) FUKO I M A R K S Ulog nominalizma Zašto se danas vraćati na pitanje odnosa između Fukoa i Marksa (ili na pitanje Fukoovog stava prema "marksizmu"). krajem sedamdesetih godina i da su razmenjeni svi argumenti prilikom vatrenih svođenja računa ko­ jih se svi sećamo? I sâm je Fuko u velikoj meri sebe tumačio u brojnim novinskim napisima i intervjui­ ma. Shvatićemo da se tu ne radi o spekulisanju 0 nekakvom nerečenom i o njegovim namerama. sa kojima ulaze "u područje osporavanja i borbi". sa­ mim tim što se iskazuju. koji "nastanjuju njihove rubove". već se razvija kroz opoziciju sa postojećim iskazima. hteo bih da ga navedem na prečicu ("dijagonalu") koja bi mu malo poremetila uloge u potrazi za pitanjima koja bi trebalo postaviti kako bi se nastavilo sa radom na filozofiji sa Fukoom. s obzirom na to da su čari tog pitanja i koristi od njega već iscrpljene. prilikom čitanja koje nije pobožno . u skretanju sa marksističkog 147 . 131). Pošto sam ipak krenuo tim putem. i. posmatranih u celini.a možda i neophodno. proučavati preobražaje tih taktika u onoj meri u kojoj one. menjaju teren svoga delovanja. kao i sa Marksom. Mašre / Macherey / u jednom nedavno objavljenom napisu. na kojem nema konačnog rešenja sukoba i na kojem nijedan misaoni projekat nikada ne zauzima apso­ lutno jednostavan i stabilan položaj.primeniti na Fukoove tekstove (a tu pre svega mislim na njegove knjige) njegov princip analize pravila za obrazovanje ili individualizaciju iskaza: potražiti njihovu korel­ aciju sa drugim iskazima. kroz njihovu neprestanu "problematizaciju". Poželjno je . 114. kako oportuno podseća P. već o doslovnom shvatanju potvrde neizostavno političkog karaktera teorijskog diskursa. kako bi se "pronašla njihova prodornost događaja" (Fuko 1998: 106. u njegovoj čistoj "netelesnoj materijalnosti" (Fuko 1998: 130). Postaviću hipotezu da se istinska borba sa Mark­ som neprestano obnavlja kroz čitavo Fukoovo delo 1 da predstavlja jedan od suštinskih izvora njegove produktivnosti: borba je već započeta u trenutku kada se piše Istorija ludila (pošto. u najmanju ruku. radi toga.

kojoj odgovara snažno propovedanje seksualnog oslobođenja kao komponente političke i društvene revolucije (Fuko 1982:12. 107. već u funk­ ciji konjunkture. Sam Fuko precizno nam navodi glavne teme ovog delà: . i dovodi do toga da im se pripiše esencijalistička definicija. u kojima sukob sa Marksom ne interveniše uvek na jednako odlučan način i ne obraća se uvek istom "Marksu" i istom "marksizmu". u kojima on interveniše u trećoj. kao što ne prestaje da drugim sagovornicima ili protivnicima postavlja pitanja čija formulacija zavisi od Marksa. iz napisa i sa predavanja iz osamdesetih godina. . prilično je jasno da se Marksovi iskazi ne shvataju na akademski izolovan način. I konačno. s kraja na kraj. Merlo-Pontija /Merleau-Ponty/. Ta borba. prvoj ili drugoj liniji. na prvi se pogled vidi da se za Fukoa borba sa Marksom nikada nije završila u njemu sa­ mome i da se ne može razdvojiti od drugih sukoba. već i svaki zahtev za ograničavanjem uloga u borbi na jedno jedino pitanje. Treba sh­ vatiti koliki je značaj činjenice da Fuko. Nije dovoljno reći da Fuko u njemu odbacuje izvestan pojam moći. 114-115). određeni su svojom upotrebom i tumačenjima. Štaviše.0 FUKOU pravca koji je inicijalno prihvatio kao "konkretnu kritiku" otuđenja. dodeljuje sebi zadatak da uništi nejasnu prob­ lematiku te "epohe". pokazujući šta predstavlja osnovu i za jedno i za drugo ("represivna hipoteza"). i Frank­ furtske škole mogu ovde da posluže kao reperi). treba tražiti razloge iz kojih se kasnije "kao kuge čuvao od svega što je dolazilo od dijalektičkog materijalizma"). kao što svedoče odlomci sa kurseva. procene njegove uloge u savremenoj nauci (imena Sartra. ona se umeće u različite programe rada.saučesništvo moralne cenzure. u generičkom smislu. iz arhive u arhivu. ali i da nje­ govo jedinstvo proizilazi upravo iz protivnika koje za sebe bira i od načina na koji ih uključuje. Za to postoji nekoliko jasnih razloga. Altisera /Althusser/. nije jednostavan dvoboj. 74. Obrađujući sopstvena pi­ tanja. 115). Prvo.uzajamna prepletenost potiskivanja seksa i eksploatacije radne snage u kapitalističkom društvu (Fuko 1982: 11. Fuko ne prestaje da postavlja Marksu pitanja koja mu dolaze iz drugih filozofskih i istorijskih iz­ vora. problematiku koja je sistematizovana u onome što bismo. To delo ima snažan polemički i programski karakter i dobro znamo da će njegova perspektiva biti delimično izmenjena. u svakom slučaju. borba je još uvek otvorena i nakon Volje za znanjem. Tačno je da nam ponovno pokretanje tog sukoba naknadno može izgledati kao jedan od kontinu­ iteta koji obezbeđuju jedinstvo potrage kojom se Fuko bavi iz knjige u knjigu. kroz neku vrstu rendgenskog snim­ ka marksističkog tkiva. Treba odmah zapaziti da ta situacija "polivalentnosti taktike govora" (Fuko 1982: 90) ovde zabranjuje. "policije iskaza" i reprodukcije ekonomskih odnosa u okviru domi- 148 . Radi se o načinu na koji se u Volji za znanjem pitanje marksizma ukršta sa pi­ tanjem psihoanalize. izvestan pojam seksualnosti. ne samo svaki zahtev za iscrpnošću. Pokušaću da ilustrujem ovu hipotezu jednim zapanjujućim primerom. mogli nazvati savremeni "frojdo-marksizam" (Rajh /Reich/ je navođen više puta).

Odatle seksualna hipokrizija vladajućih klasa (Fuko 1982:111). već kroz upotrebe ili primene. Nasuprot tome. i značaj tog ponašanja u političkoj ekonomiji modernih društava. a naročito kroz nji­ hovu međusobnu primenu (posebno način na koji svako od njih obrađuje polje "društvenih nauka"). mora delovati neko određenje koje je za njih ključno. bar na prvi pogled. Ali. filozofske. zato što. zato što taj oblik ima posla sa načinom na koji neki 149 . što je neka vrsta geometrijskog prostora u kojem se odvijaju misaoni tokovi koji povezuju različite dis­ cipline. kada se odnosi. obuhvata i aktuelne psihosociološke diskurse i Batajevo nasleđe. . za koje bi i iskus­ niji i ne previše pakosni čitaoci mogli pomisliti da donose supstitut ili uopštavanje (taj će "rizik" uvek biti prisutan u analizi "pastoralnog" oblika moći. 103). u opštem smislu. 114). pod vodstvom zajedničke figure Oca (Fuko 1982:30-32. . isključenja. efikasnost izvesnog levičarstva ili revolucionarnog utopizma. Zašto je kritika ovih tema toliko važna za Fu­ koa? Bez sumnje zato što frojdo-marksizam is­ tovremeno pripada i narodnoj i naučnoj kulturi. sve u svemu.opšta opozicija između prirodne energije. teorijske ili estetičke prakse. 100. frojdo-marksizam (u toj i toj varijanti) predstavlja "izvrtanje" vrednosti koje propovedaju moćni institucionalni aparati. 96. predstavlja prirodno mesto kojem teži al­ ternativa društvenim naukama. 76-77. ponašanje društva prema moralnim i seksualnim "devijacijama". izgleda da takva jedna kritika predstavlja kontra-iskušenje za autonomiju samog Fukoovog duskursa. slepo usmerene ka potrazi za zadovoljstvom. 42-43).Etjen Balibar: FUKO I MARKS nacije jednog istog političkog poretka (Fuko 1982: 21. ali jeste sigurno da. mili­ tantne.ovde želi radikalno da ispita evidentnost. i veštačkog poretka institucija. učinkovito navodi na osporavanje u tim aparatima. ali od svega toga njemu je najvažnije da se zapita u kojoj meri one uistinu raskidaju sa diskurzivnim obrascima koje osuđuju. Nije preterano zaključiti da Fuko .sličnosti između globalnog buržoaskog poret­ ka i vlasti koja se vrši u porodičnim i obrazovnim "ćelijama". presecaju u najmanju ruku verbalno (a to ne može biti slučajno) teme frojdo-marksizma. otpore. na bitke čiji značaj Fuko prepoznaje. da otkrije upravo ono po čemu marksizam i psihoanaliza pripadaju istom naučnom polju. između zabrane incesta u monogamnoj porodici i države (Fuko 1982: 66. u tom združivanju. 88-89. na iste "objekte": institucije moći. koji su unapređeni u Nadzirati i kažnjavati. Nije sigurno da se mogu svesti na ono što na taj način "združuju". Uticaj frojdo-marksizma na taj se način širi daleko izvan eksplicitnih realizacija. Još neki razlozi čine mi se odlučujućim. što će reći istoj prekonceptualnoj osnovi. Sam način na koji Fuko kritikuje frojdo-marksizam sugeriše da u njegovim očima takva jedna "kom­ binacija" mora. globalni prevrat lažnih vrednosti zas­ novanih na laži (Fuko 1982:88). naučne i književne diskurse.koji pomalo vuče na konzervativizam . Pojmovi poput "normalizacije" i "disciplinarnog društva". koja kulminira izmišljanjem "principa realnosti" kojem se suprotstavlja snažno odbijanje. Marksizam i psihoanaliza ne mogu se tumačiti kroz neku varljivu čistotu.

Najpre njegova istorijska pogrešnost. Z n a i da je j e d ­ na od najočiglednijih teškoća koja proističe iz teoretizacija frojdo-marksista (u svakom slučaju kod Rajha. kao i kod Adorna ili Markuzea (Marcuse) (izvanrednog teoretičara "represivne civilizacije"). Nalaganje koje osigurava umnožavanje narečenih diskursa (zbog čega moderna zapadna društva postaju najrečitija u istoriji kada se radi o seksu i postaju izumitelji ovog generičkog po­ jma). 105. 109-110). No. i koje nije oslabljeno. u savremenom režimu znanja-moći (pa čak i. i to u cilju isticanja različitosti njegovih sopstvenih pojmova i poravnavanja njihovih praktičnih učinaka. videti"Deux essais sur le sujet et le pouvoir"/ Foucault 1984 / ) . istovremeno sa objašnjenjem funkcije koju ona ima u ekonomi­ ji diskursâ o seksu: nalaganje govora o seksu.neće biti shvaćena dvos­ misleno.0 FUKOU seksualni režim zauzima mesto u "ekonomiji" moći moderne države. o njihovoj dinamici "mase". ta srodnost između objekata i samih reči frojdo-marksizma i fukoovske istrage (srodnost koja bi mogla još uvek da se održi kada bi izgledalo da Fuko pristupa protivrečnom kombinovanju antifrojdovskih i antimarksističkih pojmova) naglašena je u Volji za znanjem kroz konačno pomaljanje pojma"biomoći"i kroz stalno označavanje savremenog rasizma kao ključne po­ jave o kojoj bi moralo da se govori. na koga ne prestaje da se poziva) povezana sa nezgodnom bliskošću njihovog biologizma.kao što je. U tom smislu kritika frojdo-marksizma neće biti samo teorijski preduslov. Fuko će frojdo-marksizmu uputiti tri velika argumenta: 1. konačno. traženja svačije istine u njemu. stvaranja istine o njemu. biomoć ili moć nad vrstom."nazovimo ga po volji građanskim. Z n a m o kako se u Volji za znanjem razvija kritika "represivne hipoteze". I ne može da se ne zapita pod kojim to uslovima analiza moći u savre­ menim društvima . Radije ga je proizvelo kao predmet svojih stalnih 150 . računajući i energetizam samih rasisitičkih ideologija. Problem ra­ sizma zauzima značajno mesto u potrazi koju ovde trasira Fuko (Fuko 1982: 29. Istorija seksualnosti trebalo je da se završi tomom o "Populaciji i rasama". taktički ojačano uapostavljanjem zabrane. naprotiv. Pogrešno je u materijalnom smislu što je društvo koje se raz­ vija počev od XVIII veka . Nije li. kao što precizira Fuko na kraju. već neophodan ogled. ili njihovog energetizma. u suštini. U svom prvo­ bitnom obliku.odbilo seks i praktično ga cenzurisalo. o njihovom uticaju na individualnu "ličnost" i o njihovom odnosu sa ratom (o čemu opširno govori u poslednjem poglavlju Volje za znanjem) jeste u korenu frojdo-marksizma kod Rajha. kapitalističkim ili industrijskim" (Fuko: 1982: 64) . "znanja-moći-zadovoljstva"). koja je ukorenjena u "bioistoriji" i zapoveda "biopolitici". usidreni pojmovi kao što su "degeneracija" i "eugenika" koje bi trebalo shvatiti kao sam tip us­ postavljanja kompromisa između simbolike krvi i analitike seksualnosti (Fuko 1982: 110)? Ali Fuko savršeno dobro zna da neophodnost da se govori o savremenim oblicima rasizma. u tome "konkretan" učinak koji najviše otkriva od igre modernih političkih tehnologija koje se odnose na život na nivou pojedinačnih telâ i na nivou populacija iliti "vrste" i njene reproduk­ cije? Nije li to značajan znak dubine u koju su. Polazeći od ove karakterizacije. već je.

ideju "discipline" (mada je ta ideja kod njega mnogo starija: videti Istoriju ludila. modela koji je i ograničen i arhaizujući. o "moći afirmacije" koja pokušava da opiše genealogiju). U ovom slučaju. naprotiv. Ako napravimo još jedan korak. Verujući da je otkrio princip objašnjenja u sličnosti države i moralne Cenzure. ili Poredak govora. svaki od njih je u onom drugom prepoznao varijantu ideje potčinjenosti pojedinaca jednoj sili dominacije. kao referencu na idealističku filozofsku tradiciju na koju su se veo­ ma rano obrušili materijalisti (Lukrecije). ili u dualizmu državadruštvo). usredsređen na predstave suvereni­ teta i Zakona (moralnog Zakona. frojdo-mark­ sizam. zajedno sa svim ostalim varijantama repre­ sivne hipoteze. simboličkog Zakona). Još preciznije rečeno. dispozitivu koji oblikuje jednu od suštinskih moći "buržoaske" 151 . ili kulturnoj) "celini" svi "delovi" ili "ćelije" moraju biti slični samoj celini. prole­ tarijata (Fuko 1982: 100-101. zatim. Ovde Fuko direktno citira Marksa (Fuko 1982:111). njihovo kombinovanje. moći ćemo da otkrijemo u čitavom tekstu Volje za znanjem siste­ matsku kritiku onoga što ću. Svaki od njih je u onom drugom pre­ poznao sopstvenu pretpostavku. i to ne kao uslov za ekonomsku racionalnost. Tu je. kao što su škola ili me­ dicina). o "pozitivnom" značenju moći zatvaranja. i kojoj Fuko od Nadzirati i kažnjavati neprestano suprotstavlja ideju pozitivizma ili proizvodnje moći. edukativna dresura. ili obrnuto. Istovremeno treba zamisliti "asketizam" buržoaskog morala. pošto pokornost na taj način određuje cepanje subjekta. njene medikalizacije) u dispozitivu regulacije populacija. to da je seksualnost sa svojim regulacionim i represivnim dispozitivima (porodični moralitet. Ono što je tačno u istorijskom smislu jeste. ali ga možemo pronaći i u dualizmu javno-privatno. Zapazićemo i da između ideje potčinjenostipokornosti i ideje otuđenja postoji duboka srod­ nost (pošto pokornost u krajnjoj instanci mora da se zasnuje na interiorizaciji Zakona koji proizilazi iz spoljne vlasti. samo ponavlja već postojeću imag­ inarnu shemu i to na identičan način u svakom od svojih dvaju sastavnih delova. medikalizacija i psihijatrizacija) bila uvezena u oblast rada počev od jednog buržoaskog modela. Toliko Fuko podvlači stratešku ulogu po­ rodice (njene moralizacije. 106-107). koji će poprimiti privilegovan oblik dualizma duša-telo. kao hipokriziju. 3. već kao taktiku intenzivi­ ranja telesnog zadovoljstva. 2. poenta Fukoove kritike (u ovom smislu materijalističke) usredsređuje se na pitanje porodice (ali dodiruje i druge institucije i aparate. Pogrešno je i što je kastinski nadzor nad polno određenim telom radnika bio neophodan uslov za "puštanje u rad" radničkih masa. Ovde dolazimo do zajedničkog jezgra psihoanalize i marksizma. političkog Z a ­ kona. veoma rado nazvati principom društvene homeometrije: uz pomoć toga shvatićemo ideju da u društvenoj (ili političkoj. pa čak i neizbežno. koja mora da poprimi oblik pokor­ nosti (Fuko 1982: 84-85).Etjen Balibar: FUKO I MARKS briga. njegova zavisnost od jednog čisto pravnog modela moći. naročito zabra­ na incesta. zbog kojeg je moguće. a od tada su ekonom­ ski odnosi evoluirali prema društvenoj integraciji i tananoj normalizaciji radne snage (a bez sumnje i prema rastućoj intêlektualizaciji te snage).

polaznu i krajnju tačku za sve varijetete normativne moći. Porodica je "lokalno žarište"znanja-moći (Fuko 1982: 88). 107). i ulog u nadmetanju između posednika profesionalnih znanja o čoveku (Fuko 1982: 89.da ne postoji praksa kao takva. već postoje razne prakse. ne podražava" (Fuko 1982: 89). i prešao je na tezu dvosmislenosti moći i na proučavanje istorijske artikulacije njenih različitih praksi. sačinjen od nekoliko koncentričnih krugova institucija. niti je država veliki patrijarhat. u najširem smislu reči. kasarne. a ovo je. za koju možemo reći da se provlači kroz čitavo Fukoovo delo. a i daje novu vrstu preciznosti. sa svoje strane. disciplinarnih praksi koje predstavljaju "sredstvo za stalnu kontro­ lu stanovništva: ono je aparat za nadziranje čitavog društva. drugačije rečeno organicizma (organicizma u kojem treba čitati održavanje ideje duše ili duha radije nego telesnog modela). već njena specifičnost ili njena različitost. koja je u isti mah i mesto institucionalne perverzije (Fuko 1982: 45) i histerizacije ženskog tela (Fuko 1982: 93. dakle. i to upravo iz tog razloga. nije država u malom. pars totalis "društva". 93. toliko se upinje da pokaže kako se porodica. svojstvenih datom društvu. svoj us- 152 . a naročito mesto pravnog "rekodiranja" telesnih tehnika uopšte. koje pak sve liče na zatvore?" (Fuko 1997: 256) lako je jasno upozorio čitaoca da "panoptikum" treba shvatiti samo kao program. kao kontrapunkt njegove kritike humanizma i "antropološkog kruga": ponovno postavljanje pi­ tanja političkog psihologizma. ta se kritika pridružuje. prosecaju društveno telo s kraja na kraj" (Fuko 1982: 83). i sam je predstavio zatvor kao "zatvorski arhipelag" (Fuko 1997: 341). 96). Tada je Fuko izgleda odustao od ideje da se definicija velikih "dijagrama moći". 107). u obliku saveza ili srod­ nosti (Fuko 1982: 94. po pitanju svog opisa panoptizma:"Šta je neobično u činjenici da zatvor liči na fabrike. 96-97. Ali. i za šta se ne može reći da nema kritički učinak na neke od njegovih sopstvenih ranijih formulacija. i nešto što nije psihijatrijski prostor (Fuko 1982: 99). i to posredstvom samih prestupnika" (Fuko 1997: 320). čija će realizacija odmah naići na otpor. ili učestvuje u generičkoj suštini moći). konkretno ilustruje ono što Fuko naziva potrebom za nominalizmom (Fuko 1982:84).OFUKOU države. dakle. ne može se.kroz prekid sa filozofskom tradicijom koja ide od Kanta do Marksa (ili bar "mladog Marksa") . ali nije monada. Ova se analiza odmah proširuje na sve insti­ tucije čije prakse doprinose proizvođenju takvog složenog objekta kao što je "seksualnost" i oblikuje suštinski deo kritike predstavljanja moći koja je "opšti sistem vladavine što ga jedan element ili sku­ pina sprovodi nad drugim i čija dejstva. smatrati svedenom slikom globalnog društva. Ona. koja sa svoje strane implicira . i ono stoje od strateškog značaja nije njena sličnost. i sredstvo socijalizacije prokreativnog ponašanja. "Porodica ne ponavlja društvo. može zasnovati na for­ malnoj sličnosti institucija (po kojoj uvek luta ideja da svaka od tih institucija jeste deo velikog meha­ nizma neke moći. od kojih svaka ima sopstvenu tehnologiju. jednoj suštinskoj temi. Porodi­ ca. bolnice. koji kao celina predstavljaju "dis­ ciplinarno društvo". Uz pomoć toga razumećemo ideju da istorijski i društveni procesi pronalaze svoje sidrište. škole. neprekid­ nim račvanjima. U Nadzirati i kažnjavati napisao je sledeće.

da "istina nije slobodna po prirodi. Čini se da je ona (upravo iz razloga početnog cilja jedne "istorije seksualnosti") najpre usmerena protiv psihoanalize. već da se opiše način na koji ta dvostruka simetrija tumači Fukoovu diskurzivnu strategiju. 153 . u načinu na koji se određuju po­ jedinci. Kakvi su modeli subjektiviteta koje pojedinci mora­ ju podražavati kako bi se uključili u igru praksi? U tom pogledu utopija frojdo-marksizma izgleda kao prosto izvrtanje vrednosti. Na taj način.Toj kritičkoj tezi psihoanaliza kakvom je Fuko vidi postavlja suštinsku prepreku.). Tu se. Fuko je nepres­ tano istraživao poreklo i insitucionalne oblike tog teorijskog odnosa. ponašanje ili svest pojedinaca reflektuje funkcionalno mesto koje oni zauzimaju na polju institucija ili političkih kontra­ dikcija (marksistička "klasna svest" najčešće je bila samo jedna od varijanti te ideje). dakle "politizuje". s obzirom na to da se kritika psi­ hoanalize vrši pomoću izvesne upotrebe marksizma (ili. ako hoćete. već da kroz čitavu njenu proizvodnju prolaze odnosi moći". da simetrična ideja prema kojoj psihologija. zato što je ona u potpunosti oslonjena na praksu priznanja i * "L'histoire politique de la vérité". niti je neslobodna greškom. odbaciti čitav taj deo transcendentnosti marksizma. bilo da je od suštinskog značaja prekid sa Frojdom čija kritika Marksa nije ništa drugo do sredstvo. Ali. Ovde se neće raditi o tome da se utvrdi da li je jedan tačniji od drugog. (ne usuđujem se da kažem od odabiranja "Marksa" ili "Frojda" kao teorijskih referenata). politika (bilo da se radi o praksama vladanja ili o otporima koje one izazivaju) projektuje na psihologiju. moći ćemo da steknemo osećaj. čini se da je isto tako važno. ur. zavisno od tačke gledišta. kako stoji prema navodu Balibara. što će njen kritički domašaj svesti na nulu. radi o dispozitivu "političke istorije istine" (Fuko 1982: 57)* pokazati. i to utoliko više što se ono"modernizuje". opisanoj na poslednjim stranicama Reci i stvari). međutim. i kao nešto što otkriva psihologizam nerazdvojiv od svojih roditelja. naravno. kroz povratak tradicionalne teme istine koja bi bila "u izvesnom srodstvu sa slobodom". bilo slobodno. što će reći neprestano se pitao zašto se u savremenom društvu. bilo da je kritika Marksa utoliko nemilosrdnija ukoliko uslovljava svako konačno svođenje računa psihologizmom u koji je uključena psihoanaliza. tako što se protiv same psihoanal­ ize okreću marksistički iskazi koji joj se pripisuju u frojdo-marksističkoj mešavini). prestaje simetrija. U kontekstu Volje za znanjem Marks i Frojd su predmet potpuno drugačije obrade. mark­ sizma i psihoanalize. koja je data u samom jeziku istorijske imanentnosti (ideja za­ kona u istoriji). pri­ morava pojedince da se poistovete sa jednim"ja"(ili sa jednim "mi") kako bi delovali kao društvena bića. U postojećem prevodu Jelene Stakić ovo je prevedeno kao "politička teorija istine" (prim. s obzirom da tvrdi da seksual­ nost nema istoriju (ili da je seks upravo ono što u čitavoj istoriji nadvisuje istoriju.Etjen Balibar: FUKO I MARKS lov za ostvarenje. prema shemi iska­ zivanja granica ljudske ograničenosti. Tu. koje u potpunosti ostaje zarobljeno u političkoj mreži. bilo pod prinudom (ideja ko­ joj "seksualna psihologija" ili psihologija seksualne ličnosti daje dodatnu objektivnost).

sa problematike predstave i znaka na problema­ tiku prakse. najidealniji element. umesto da joj dâ neko drugo ime u cilju kritike vrsta znanja. i to samo virtuelno. Treba li reći da kritika psihoanalize nastaje iz kategorije ideologija! Fuko je uvek odbacivao taj pojam (i to ponovo čini i ovde: Fuko 1982: 63. da ono što predstavlja problem u pojmu ideologije jeste njegova antropološka pretpostavka. u koje bi spadale i "diskurzivne prakse". pre nego kao odraz) uvek morao da se prikazuje. što će reći kao "svest o sebi" društvenog bića. Pri ponovnom čitanju analiza "proizvodnje diskursa". genezu seksa koji je"idealnatačka". Arheologija znanja je predstavljala trenutak bekstva iz nestalne ravnoteže (a to je je­ dini trenutak kada se Fuko ravnopravno pozvao na Marksa. računajući i "neznanje". implicira norme istine.. naprotiv. Frojda i Ničea kao na začetnike "decentral­ izacije subjekta"). Pošto psihoanaliza ne treba da se kritikuje kao "ideologija". kao vršenje moći. već se istorijske kategorije kulturnog iskustva savijaju u pravcu analize institucionalnih praksi. a kritiku njegovih naučnih preten­ zija omogućuje arheologija.po cenu zamene Prirode Istorijom u ulozi izvornog iskustva u koje će se uplesti i znak i stvar. ali značajnim izuzetkom u Arheologiji znanja. Prešli smo. "zamišljena tačka" ili "zamišljeni element" kojoj istorijski dispozitiv seksualnosti propisuje 154 . ili kao apstrakcija "jezika stvarnog života". u Nemačkoj ide­ ologiji.. Svaka praksa. Ali ne uvek iz istog razloga. taj je trenutak nestalan. Između ove dve kritike. takođe i element koji se nalazi najdublje u unutrašnjosti jednog me­ hanizma". knjige u kojoj se ne radi o Marksu. Čini mi se da bi jedna retrospektiva pokazala da je marksistički pojam ideologije (onakav kakav je is­ kazan u Nemačkoj ideologiji. Pri ponovnom čitanju Naissance de la clinique. koje se jedna za drugom pojavljuju počev od Poretka diskursa./ Ideologa) . Od te tačke jedinstvo "moć-znanje"pomera pitanje ideologije u smeru potpune istoznačnosti praksi po pitanju istine. koji ulaze u sastav odnosa dominacije. a marksizam može da dâ odlučan doprinos.0 FUKOU na osporavanje te prakse. međutim. na primer. Fuko nam jednostavno predlaže. Marks na koga upućuje Fuko kako bi upisao "raskid" između ideologija i nauka u isto­ riju diskurzivnih formacija jeste upravo onaj Marks koga je Altiser preobrazio u teoretičara artikulacije praksi. zato što od samog seksa pravi istinu koja "zahteva" da bude oslobođena. procedure podele na istinu i lažnost. i to sa razlogom. 88. pod uslovom daje u stanju da se razdvoji od svog delà koji poistovećuje télos oslobođenja sa konačnom mani­ festacijom istine. 91. Ali. i koji u konačnoj analizi nastaje iz represivne hipoteze. a (naučna) spoznaja po tom pitanju nije ništa drugo do moć koja se vrši među drugim moćima. čini se. zato što označavanje dis­ kurzivnih formacija uvek teži svođenju artikulacije moći i znanja na artikulaciju neznanja i spoznaje. kroz obrasce koji u velikoj meri upućuju na kritiku spe­ kulacije kakvu čitamo.111)."najspekulativniji. ne možemo izbeći zaključak da je Marksov "jezik stvarnog života" Fukou morao izgledati kao nešto izmenjena varijanta Kondijakovog (Condillac) "jezika delovanja"(i shodno tome svaka teorija ideologije kao potomstvo /. na samom polju diskursâ i znanja. sa jednim malim. njegovo implicitno pozivanje na otuđenje subjekta. ili "iluz­ iju".

nije izazvao ni ista dejstva. Ranije je Fuko neprestano iznosio argumente pro­ tiv ideje paralelizma između političke represije siromašnih klasa i kontrole seksa (Fuko 1982: 106 i dalje). povezanog sa nasleđem i eugenizmom. Odbacivanje frojdo-marksizma onda može da se čita kao jednostavan preduslov za marksističku kritiku psihoanalize: "Neki veruju da m o g u da obznane dva sime­ trična licemerja u isti mah (. ona je plavu krv vlastele preobratila u dobrodržeći organizam i zdravu seksualnost. a ono bar mesto i trenutak njenog nastanka. "I taj je proces bio povezan s kretanjem ko­ jim je ona potvrđivala svoju različitost i svoju pre­ vlast. Z b o g toga što se porodica morala prven­ stveno shvatiti kao mesto intenziviranja dispozitiva seksualnosti. u cilju njegovog potčinjavanja. potvrđivanjem jedne nadmene politike. podarila sebi jednu razbrbljanu seksualnost koju je prole­ tarijat dugo odbijao da prihvati. tako se biće diskursa ili prakse psihoanalize ne može razdvojiti od položaja klase. dakle. ona je najpre predstavljala privilegiju buržoazije. prema tome. ako ništa drugo. Ako je tačno da je'seksualnost'skup dejstava što ih je u telima. u smislu mesta koje ona zauzima u strateškim odnosima među klasama (Fuko 1982: 113 i dalje). istorijski buržoaska: da ona u svoja uzastopna pomeranja i premeštanja uvodi posebna klasna obeležja"(Fuko 1982:111-112). društvenim odnosima izazvao izvestan mehanizam koji je proizašao iz jedne složene političke tehnologije. suštinski element njene kulture. Valja se. Ali i osn­ ovu rasizma čisto buržoaske države.Etjen Balibar: FUKO I MARKS čitavo pojedinačno iskustvo (Fuko 1982:136-137).. i sa strane zadovoljstva i sa medicinske strane. Ili.. Tako da je pretpostavka psihoanalitičkog nominalizma jednostavno apsurdna/dok se pretpostavka nominalističkog marksizma može bar uzeti u razmatranje. treba reći da postoji buržoaska seksualnost. reč i zabranu). ako ne samu mogućnost psi­ hoanalize (jer se ona u čitavu istoriju objektivizacije seksa upisuje kao objekat znanja. ponašanjima. shvatamo zašto joj je trebalo toliko vremena i zašto se sa onoliko prećutkivanja 155 . I kaže nam da ta geneza istovremeno ima vrednost "arheologije psihoanalize" (Fuko 1982: 114). u čitavu istoriju koja povezuje seks. ili još bolje"klasno telo"sek­ sualnosti (Fuko 1982: 109). Fuko upućuje upravo na jedno od tih pomer­ anja kako bi objasnio. još bolje. onda valja priznati da taj mehanizam nije dejstvovao simetrično i na jednoj i na drugoj strani te da. Kao što postoji biće. a ono je sa buržoazijom osamnaestog veka slučaj bio takav. Nema sumnje u to da treba priznati da je potvrđivanje tela jedan od glavnih vidova klasne svesti. Psihoanaliza ne može da izbegne spajanje sa tom idejom seksa ni teorijski (zato što je to za nju sâmo ime istine) ni praktično (zato što psihoanalitička praksa u potpunosti zavisi od postojanja neke sek­ sualne zabrane i od nalaganja da se ona ukine).) To znači pogrešno razumeti proces kojim je buržoazija. da postoje klasne seksualnosti. vratiti još odavno izvikanim formulaci­ jama. sve otkako mu je ona počela bivati nametana. baš naprotiv. da je seksualnost prvobitno.

"Oni koji su izgubili isključivu povlasticu da brinu o svojoj seksualnosti od sada imaju povlasticu da više od ostalih doživljavaju ono što zabranjuje seksualnost i da poseduju metodu koja omogućava uklanjanje potiskivanja" (Fuko 1982:114). U srcu (psihoanalitičkog) idealizma javlja se nesporno carstvo pravnog idealiteta. Fuko označuje ono što naziva "političkim ponosom psihoanalize" (Fuko 1982: 131). širom sveta. demografskih tehnika seksualizacije. već na način na koji je nametnuta i tretirana zabrana. ustavi doneti. itd. U isto vreme psihoanaliza u buržoaskoj klasi zauzima mesto kritičke krune psihijatrijskog dispozitiva.što će reći širenja porodičnih. Taj klasni položaj psihoanalize jeste samo jed­ na od dvaju strana kritike. Fuko to carstvo opisuje kao iluziju.0 FUKOU suprotstavljala tome da i drugim klasama . Podela klase se onda pomera: više se ne odnosi na posedovanje ili neposedovanje seksualnog tela. U odnosu na društva kakva smo znali do osamn­ aestoga stoleća. ali samo kao ono što održava anahronizam: "Društvo koje postavlja norme istorijska je posledica tehnologije vlasti čije je težište na životu." pozivajući se na taj kritički povratak. "pravnodiskurzivni" (Fuko 1982: 81) .prizna telo i seks" (Fuko 1982:110-111). već povratak na pravni model .ili još bolje. njegovu teorijsku i praktičnu opoziciju fašizmu. medicinskih. dovode do širenja "seksualnog tela" na čitavo društveno telo (Fuko 1982:111) .a zatim pokazujući kako u disciplinarnoj.upra­ vo onima koje je eksploatisala . Na drugoj strani. smrti i srodnosti prvobitno spojenih. ne delu je tematika bliska marksizmu./). želje i zakona. tu pozivanje na Marksa neizbežno mora da uđe u proces podele. urbanizacija i društveni kon­ flikti XIX veka dovode u pitanje tu privilegiju. Ili bolje rečeno. imaginarnog sistema istorijski sačinjenog od suvereniteta. A to smo pokušali da razmatramo kao unutrašnju kontradikciju u kompleksu pravila i normi. što će reći nor­ mativnoj moći ima "najviše moći" ili "dodatka" koji jedini obezbeđuje pravnim fikcijama spajanje sa re­ alnim. vascela trajna i bučna zakonodavna delatnost ne bi trebalo da nas zavaraju: upravo su to oblici koji čine jednu u suštini normativnu vlast prihvatljivom" (Fuko 1982:127). 288. U predstavi psihoanalize seksa. po Fukoovom mišljenju ne treba videti jednostavnu posledicu razvoja disciplina normalizacije telâ. zasnovanoj na igri skrivenog i očiglednog. obavljen u ime prava i njegovog pravnog ideala. onu koju je detaljnije analizirao u Nadzirati i kažnjavati (suprotstavljajući najpre "moć Norme" sa "moći Zakona" . zašli smo u fazu opadanja pravo­ sudnog.moći na praksama koje je ostvaruju. Industrijalizacija./Fuko 1997: 208/ . posle francuske revolucije. proizvodeći pravno realno /Fuko 1997: 254. iznova napisani i prerađeni zakonici. i što ukazuje na sam iz­ vor njegovog inicijalnog prekida sa organicističkim "velikim sistemom" perverzije. Uostalom. nasleđa i degenerecije (Fuko 1982:105). koja se isključivo tiče geneze idealiteta psihoanalize. a narodne su klase žigosane kao žarište degeneracije "rase". a protiv disciplina iz kojih ipak proističe. 156 . itd. i ubačene su u administrativnu i pravnu mrežu namenjenu progonu incesta.

izgleda kao da se na čudan način približavamo marksizmu: onom koji je. zasnovane na antitezi prava i nasilja) koju i sam kritikuje. mogla delimično tumačiti u terminima unutrašnjeg prekida. J e ­ dan deo marksističkog diskursa mogao bi se onda tumačiti kao osporavanje unutar pravne predstave moći. Jer ta bi se zavisnost marksizma po pitanju pravne iluzije (ili "decizionističke" iluzije. i postizanja da. o produktivnosti). Čini to u Nadzirati i kažnjavati. i. već i to da je sam pravni sistem tek način vršenja nasilja. dejstvuju nesimetričnosti i nepravde dominacije. Na kraju se ipak nalazimo daleko od njega. raspravljajući o analizama Rušea (Rusche) i Kirhajmera (Kircheimer). onom. pod vidom opšteg zakona. u opštijem smislu. "Disciplina" i "mikromoć" istovremeno predstavljaju drugu stranu ekonom­ ske eksploatacije i drugu stranu pravno-političke dominacije klase i omogućuju promišljanje njenog jedinstva. Fuko siste­ matski suprotstavio zakon "sve ili ništa". kritike mno­ go korenitije postoje posredi bilo da se pokaže ne samo to da stvarna vlast izmiče propisima prava. i ukazao na Prudonovu "fikciju društva osobe". koje je u tom smislu simetrično sa unutrašnjim osporavanjem koje unosi psihoanaliza u disci­ plinarne prakse i sastavni je deo humanističkog so­ cijalizma XIX veka: "Druga jedna vrsta kritike političkih ustanova pojavila se u devetnaestome stoleću. kontrole ili destrukcije. Brimera i Lenjinom iz 1905. Fuko. to znači da se umeću u trenutku "kratk­ og spoja" koji Marks pravi između ekonomskog i političkog.Etjen Balibar: FUKO I MARKS Sa nekoliko reči ("život" nasuprot "radu". sa Marksom iz 18. "normalizatorski" nasuprot "ekonomskom": ali u oba diskursa radiće se o proizvodnji. i to da bi pokazao kako disciplinarni prosedei utiču na porast korisnosti telâ neutrališući njihov otpor. onom koji je. ubacilo u predstavu monarhijskog suvereniteta. kao što ga zamišljamo po pitanju državnih aparata. po pitanju države. opisivao "ustavne iluzije" revolucionara. Ali ova kri­ tika prava i dalje se vodi na temelju postulata da vlast po svojoj prirodi i u idealnom vidu treba da se vrši prema jednom osnovnom pravu" (Fuko 1982: 80). sa Mark­ som iz Kapitala. ponavljajući oblike borbe protiv feudalnosti. između društva i države. tvrdio "žrvanj će vam dati društvo sa sizerenom. naravno. I to ne samo zato što Fuko posredno opisuje mark­ sizam kao nešto što se samo. služeći se Marksovim analizama iz Kapitala po pitanju manufakturne podele rada. u analizi pro- 157 . omogućuju spa­ janje dvaju procesa akumulacije ljudi i akumulacije kapitala (Fuko 1997: 249). opisivao u zakonskim propisima fabrike posledicu stalne "krajnosti" odnosa snaga na pravne oblike ugovora. parni mlin će vam dati društvo sa in­ dustrijskim kapitalizmom". njegovog prisajedinjenja dobiti nekih. sa Marksom iz Bede filozofije. koji je. u stvari. koje deluju u samom kontaktu telâ) (Fuko 1997:33 sq). u skladu sa dijalektikom sve ili ništa (već je u Nadzirati i kažnjavati. ili bolje rečeno. i sam sugeriše načine da se izađe iz tog zamršenog odnosa prava i kritike prava. što ga osuđuje da oscilira između ideje svemoći i ideje radikalne nemoći ili čisto parazitske funkcije države. ili razilaženja između njegove analize eksploatacije i njegove analize države. sa nejasnom mrežom učinkovitih "mikromoći".

mnogostrukosti oblika konflikta i otpora u samu njihovu definiciju (Fuko 1982: 86). ali na drugi način. bilo bi pravo postaviti tezu da "veze vlasti ne stoje izvan ostalih vrsta odnosa (. što predstavlja način da se izađe iz sheme "korenitih preloma. Isto se tako revolucije moraju shvatiti kao "strateško kodovanje tih tačaka otpora" (Fuko 1982: 87). a fortiori bilo bi pravo i postaviti tezu da"gde ima vlasti ima i otpora" (Fuko 1982: 86). već se odnosi na opoziciju između jedne logike odnosa snaga. koju predlaže Fuko. čija "protivrečnost" nije ništa više od naročite konfiguracije. Nasuprot tome. Ali. str.. koji ne zna ništa o tome šta je prava revolucija" . što će reći da čitavu svoju učinkovitost ili realnost izvlači iz materijalnih uslova u kojima se vrši. u poslednjoj analizi. t. "Društvene hegemonije" (Fuko 1982: 83). na nekom drugom mestu.0 FUKOU cesa proizvodnje (i na taj nam način omogućuje da mu pripišemo poznavanje "prakse"). Rancière).. što znači da se "ciljevi" suprotstavljeni u nekom strateškom konfliktu uništavaju. Ukratko. da tako kažemo). 383). razgovor sa Ž.Oeuvres. ali ne obrazuju jedinstvo ili nadmoćan individualitet. a naročito sa svrstavanjem složenosti odnosa moći. i da će to biti društvena revolucija (. neutrališu. ali ni po čemu nisu u neskladu sa Marksovim strateškim analizama. i jedne logike protivrečnosti. ove su korekcije u suprotnosti sa eshatološkim imaginarijumom istorije koji marksizam preuzima. uzajamno jačaju ili menjaju. čiji "odnos snaga" nije ništa drugo do strateški trenutak. već kao rezultati ili kao rezultante "konačnih oblika" koji su istovremeno oblici razlikovanja i uspostavljanja odnosa.) već da kao bitne postoje u njima" (Fuko 1982: 84). Ono što.. Za Marksa kao i za Fukoa. koji nisu unapred utvrđeni (ovde ćemo zapaziti da je Lenjin. XXII. Fuko ih razume kao čisto spoljašnje. znači biti revolucionar na rečima. zauzvrat. krupnih podela nadvoje" (Fuko 1982: 86) koja na uvek idealan način sadrži neophodnost konačne krize i prevrata. "hegemonijski učinci" koji čine "velike dominacije" (Fuko 1982: 84). tako da antagonistički pojmovi postaju funkcije ili nosioci tog odnosa: zbog toga u marksističkoj predstavi 158 .. Ransijerom ( J . Razmimoilaženje se ne odnosi na izbor između "lokalnog" i "glo­ balnog" (mikrofizike i makrofizike moći. u stvari. o kome je Fuko j e d n o m prilikom ironisao po pitanju njegove "teorije" "najslabije karike" domi­ nacije -"Pouvoirs et stratégie". moraju se shvatiti ne kao datosti. o tome da treba da prestanemo sa pred­ stavljanjem klasa kao subjekata ili kao kasti (Fuko 1982: 85). u Volji za znanjem. reći: 'mi smo za imperijalizam'. ove se teze ne razumeju na isti način. obrazovanje "žarišta prevlasti" koja predstavljaju polaznu os­ novu za širenje mreže institucija i disciplinarnih praksi na čitavo društvo (Fuko 1982: 110). a ne protivreče ni ideji "naddeterminacije" kojom se služio Altiser radi analogne kritike "marksističke" teleologije. uzimajući u razmatranje pojam hegemonije koji snažno upućuje na Gramšija (Gramsci): radi se. ili čak da moć "dolazi odozdo" (Fuko 1982: 85). (Foucault 1977) . drugim recima kao učinci konjunkturalne integracije.). Fuko to nanovo čini.napisao sa svoje strane: "zamišljati da će jedna vojska zauzeti položaj na nekom datom mestu i reći: 'mi smo za socijalizam'. a da će neka druga. za Marksa uslov konflikta jeste interiorizacija samog odnosa. označava neumanjivo razmimoilaženje jeste sama ideja društvene struk­ ture konflikta.

Ovde su u igri iste instance: filozofija kao jedna vrsta filozofije istorije (a i nema ih više od jedne. ciljajući najpre individu­ alizaciju ili subjektivizaciju (konačno "sopstvena praksa" ili "praksa sopstva"). možda će nam omogućiti da malo konkretnije zapazimo složen oblik u kojem se pojavljuje njegov odnos sa Marksom. kao odnose koje "podvlašteni" mogu izbeći samo ako unište sam odnos potčinjenosti. a drugi delimičnu upotrebu marksističkih iskaza ili iskaza koji su skla­ du sa marksizmom. Sve u svemu. Već sto godina neprestano se pitamo da li je Marksov poduhvat trebalo smatrati ostvarenjem filozofije istorije ili pak začetkom jednog drugog. Na taj će se način opozicija sa Marksovom "teorijom" neprestano produbljavati dok će razmimoilaženje sa Marksovim analizama i pojmovima postati značajnije. fukoovska logika odnosa snaga jeste prenapregnuta plastičnošću života.zbog kojeg kod Fukoa uvek imamo utisak da bi bilo moguće beskrajno pomerati pojmove kon­ flikta da bismo razlikovali njihove ishode . 159 . istorija kao jedna vrsta potrage za istorijskim pis­ mom (a njih očigledno ima više). g d e prvi povlači sveobuhvat­ nu kritiku marksizma kao"teorije". mislim da se pouka može uopštiti. Možda je paradoksalno. koja posredno proiz­ vodi učinke objektiviteta ili znanja. ne-filozofskog. karakteriše svaku od faza njegovog rada. odnosa sa istorijom. Dodaćemo da se Fuko nije najviše služio Marksom onda kada ga je najviše citirao. Podjednaka složenost. niti je pozivao na najradikalnije kritikovanje Marksa onda kada ga je najpažljivije čitao (režim citiranja i pozivanja na Marksa i sam zaslužuje pažljivu studiju). poduprta ponovnim čitanjem jednog teksta Mišela Fukoa. dok se marksistička logika protivrečnosti (koja interiorizuje odnose snaga) ne može razdvojiti od imanentnosti strukture. i posredno učinke subjektivizacije (kon­ flikt se razvija na polju "proizvodnih odnosa"). faza koje možemo pronaći u njegovim knjigama. u kojoj idemo od prekida do taktičkog saveza. Možemo čak sugerisati da su ovi drugi sve više i više ograničeni / sve više i više specifično marksistički. ali drugačije organizovana. koja proizvodi učinke izvan sebe same. I sam Fuko učestvuje u tom ispitivanju. a ipak drugačije od Marksa (odatle neophodnost njihovog sučeljavanja). Ova duga rasprava.Etjen Balibar: FUKO I MARKS klasne borbe nije ključno empirijski opisati društvo kao nešto što je u potpunosti okarakterisano kao "dvojna i sveobuhvatna suprotnost između vladara i potčinjenih"(Fuko 1982:85).upućuje na razmimoilaženje suprotnog smisla kada se radi o praksi. ali to razmimoilaženje . ili. bolje rečeno. Fuko je sa dis­ tance od jednog veka ostvario ono što sam naziva "filozofskim fragmentima na istorijskom gradilištu" (Foucault 1980: 41). Kao i Marks. ona ima samo je­ dan problem: problem jedinstvenosti "buržoaskog" društva i njegovih sukcesivnih političkih oblika). već je ključno pojmiti klasne odnose kao nepomirljive u unutrašnjosti. dok za Fukoa moć jeste produktivna praksa koja najpre deluje na samim telima. i koji je u j e d n o m trenutku istinska privilegija. i na taj se način preobraze u pojedince koji su drugačiji od onih koje taj odnos "sačinjava". Rado ću sugerisati da se ta složenost pokorava više puta ponovljenoj opštoj shemi. Za Marksa praksa par excellence jeste spoljašnja proizvodnja. Ali.

Otuda. Međutim. na izvestan način. polazeći od drugih objekata u drugačijoj konjunkturi.neverovatna rezultanta strategija potčinjavanja i mnogostrukih i delimično nekontrolisanih otpora.radi li se tu o d r u g o m obliku teleologije? 160 . u nepobitnom obliku niza dilema (ili pak Marks. pitanja vremena i subjekta). i počeo. postoje formulisao čisto teorijski odgovor (onaj koji možemo pronaći na čuvenim stranama Reči i stvari. možemo još više da rizikujemo. već analizu njihovog aktuelnog pokreta kroz njegova unutrašnja određenja? U središtu teškoće pojavljuje se pojam "društvenog odnosa". Ako je tačno da se Fukoove diskurzivne taktike ključnim delom mogu analizirati kao "antimarksističke". ili pak Fuko) iscrtaju čvrste linije jednog teor­ ijskog polja koje treba definisati. Hoćemo li reći da to polje jeste polje "istorijskog materijalizma"? Z n a m o da Marks nije ko­ ristio taj izraz da bi okarakterisao filozofski položaj upleten u njegovu kritičku analizu kapitalističkog društva. No. Upravo njega će. ili protivrečnosti kao strukture imanentne odnosu snaga. ne istoricitet protivrečnosti (neka bude shvaćena kao instanca totalizacije borbi ili kao instanca interiorizacije njihove neophodnos­ ti) već događaja . Sve u svemu. za razliku od mnogih drugih (pokušao sam da kažem: od gotovo svih drugih). sve eksplicitnije i eksplicitnije. ne počiva toliko u teškoći promišljanja "preobražaja" počev od "mikrofizike moći" (dakle u problematičnim terminima) koliko u sledećoj teškoći: kako promišljati kategori­ je istoriciteta počev od materijalnosti tela a da se ne upiše istorijski događaj na horizont preobražaja života . "skok" filozofije u ne-filozofiju. Volji za znan­ jem i dodatnim tekstovima).0 FUKOU Ali. Otuda otvoreno filozofsko pitanje koje os­ taje nerešivo: može li se promišljati dijalektika koja više ne bi predstavljala zamišljeno predviđanje kraja protivrečnosti. ali vrteo se oko njega i nije ga odbacio. Ako je tačno da je pomeranje filozofije kojim su se Marks i Fuko koristili tiče. ali koje se tačku po tačku su­ protstavljaju Marksovim tezama: ne materijalnost "društvenog odnosa" već dispozitivi i prakse moći kakva se vrši nad telima. dakle protivrečnost. Na (privremenom) kraju svoje evolucije po tom pitanju (u Nadzirati i kažnjavati. on dolazi do teza koje takođe ne bi bilo pogrešno nazvati imenom "istori­ jskog materijalizma". moći i prakse. čitanje Fukoa predstavlja naročitu prečicu. ako nas zanima da utvrdimo po čemu je naš filozofski hori­ zont nepovratno postmarksistički (u oba smisla tog izraza). skok koji iznenada otkriva drugo lice filozofskih pitanja (pitanja istine. Ali. Fuko dovesti u pitanje. jednom rečju. potrebe koja u nama postoji bar sto godina da pređemo sa filozo­ fije istorije na filozofiju u istoriji.tamo gde pominje "oluje u dečijem bazenu"). Taj pojam podržava marksovsku ideju istorijskog materijalizma. uzeo ga je u razmatranje u jednom praktičnom obliku. već bude tu. po mom mišljenju. da već bude pređeno i singularizovano. Odatle otvorena filozofska aporija kod Fukoa: ona. onda je potrebno da postoje nekoliki zajednički ulozi. onda je potrebno da se. Potrebno je da to polje. potrebno je i da ima veliki deo koji tek treba otkriti i preneti na kartu. dakle neophodnost istorijskog preobražaja (delovanjem protivrečnosti na polju "društvenih odnosa" nastalih iz klasne borbe). taj izraz na manje loš način od svih drugih označava osetljivu tačku i sidrište filozofije u objek­ tu koji teorija sebi dodeljuje: materijalnost klasne borbe.

koris­ titi se "istorijskim nominalizmom" ne znači samo radikalno raspršiti idealitete kao što je "seks".od nas dvojice u manjoj meri metafizičar. A naročito položaj može da bude izvrnut. dakle o "materijalizmu". već znači i zabraniti sebi prelaženje sa materijalnosti telâ na idealnost života. neophodnost. danas smešta su­ dbina filozofije po pitanju njenog odnosa prema istorijskoj spoznaji.zabranio svaki povratak na metafiziku. već sam iz toga virtuelno izvukao posledice koje unapred kritikuju dvosmis­ lenost vašeg "materijalizma": potpuno se slažem sa vama da istorijski pojedinci jesu tela potčinjena disciplinama. da obrazujete analitiku moći koja objašnjava njenu prirodu isključivo kroz odnose. vidimo da je to dvosmislen poduhvat koji pruža priliku za preokrete. Dakle.ekonomskoj. ali ja postavljam tezu da sama ta "tela". imamo ogromnu pred­ nost što možemo da se oslonimo na rad Mišela Fukoa: umesto da preživamo Marksa. Shod­ no tome. Što se tiče promišljanja istorijskog u njegovoj materijalnosti. U svakom slučaju. političkoj ili dis­ kurzivnoj . Sa moje tačke gledišta ovde se ne radi o odsecanju. od ove ili one strane tih pojmova ("telo" i "odnosi"). ili kulture) moraju biti promišljana u terminima odnosa. protiv supstancijalizma svake koncepcije moći kao "stvari" koju usvajamo. imanencija struk­ ture kao logika ili diskurzivnost istorijskog vreme­ na). protiv idealizma (pravnog) koji poistovećuje svaku moć sa emanacijom suvereni­ teta. aktivnu opoziciju tih dvaju načina (bar). nasuprot filozofiji istorije. Dvostruka je korist od ovog termina: jer. čak i ako se radi o zabrani koju smo sami sebi nametnuli.Etjen Balibar: FUKO I MARKS Ako Marksov istorijski materijalizam još uvek pohodi spiritualizam filozofija istorije (protivrečnost. onda ne možemo da ne postavimo pitanje on­ oga što u Fukoovom "materijalizmu" i "istoricizmu" vodi prema neposrednoj srodnosti sa vitalizmom. "ra­ zum". nikada nije ništa drugo do ambivalentni nalog. znanja. Upravo se u taj raskorak. svojim nominalizmom. Tome ćemo nara­ vno odmah prigovoriti da se on od toga zaštitio: svojim pozitivizmom (tom rečju koju su prema njemu bacali kao diskvalifikaciju i čiju je upotrebu preokrenuo). dok drugi ne prestaju da prelaze sa materi­ jalnosti društvenih odnosa na idealnost dijalek­ tike. u svakom slučaju bez ikakvog drugačijeg ispitivanja sem onog koje je u njih upleteno. u svojoj osobenosti klase (a zašto ne i seksa. Ali. normama i političkim pravilima. U kritici filo­ zofija istorije od Marksa do Fukoa uvek se radi o materijalnosti. ili. Možemo se složiti da nominalizmom nazovemo dodatak materijalizmu koji je neophodan da bi se nekoj materijalnosti . dva načina da se bavimo filozofijom u istoriji. sada 161 . Dakle. sučeljavanje Marks/Fuko pokazuje da postoje bar dva načina da se bude nominalista. ili kao "materijalnog". već ga samo potiskuje. Radi se samo o tome da se precizira pitanje koje je malopre apstraktno formulisano. Hajde da ovde fik­ tivno damo reč Marksu: vi tvrdite. nominalista . Ona ne uništava pitanje. još bolje. ne samo da ja nisam radio ništa drugo kada sam analizirao kapitalističku eksploataciju kao proces potrošnjeproizvodnje radne snage i kao stalnu krajnost ob­ lika ugovora i razmene.jesam ja. "moć" ili "protivrečnost". umesto da ostanemo zarobljeni u dvosmislenoj potrazi za tačkom oslonca u Marksu radi kritike Marksa. da ne kažemo biologizmom. zabrana. Ali.

L'enjeu du nominalisme". Foucault. Revel. Paris. str. (éd. Beograd: Prosveta Mišel Fuko (1998) .Istorija seksualnosti. n°4. "jeretičkom tačkom" oko koje možemo iskazivati pitanja nekog znanja. Paris: Seuil. razgovor vodio J. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Etienne Balibar . Paris.). u: Michel Foucault philosophe. Ewald. str. koja su u isti mah i razdvojena i neophodno suprots­ tavljena."Pouvoirs et stratégies".0 FUKOU imamo na raspolaganju dva teorijska skupa. 89-97. Perrot. 5475. Recontre internationale. Michel (1984) . Beograd: Prosveta (drugo izdanje). Foucault. [knj. Michel (1980) . L'impossible prison.10. u: Perrot. Volja za znanjem. Beograd: Plato / Sremski Karlovci."Foucault et Marx. un parcours philosophique. 9.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. LITERATURA: Foucault. i]. Michel (1977) . 1989. Les révoltes logiques. Éditions du Seuil. Mišel Fuko (1982) ."Table ronde du 20 mai 1978". 40-56.Arheologija znanja. M. u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow. Paris: Gallimard Mišel Fuko (1997) . l'entretien avec Léonard. zima 1977. Rancière. Michel Foucault. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 162 .11 janvier 1988."Deux essais sur le sujet et le pouvoir". str. raspolažemo. dakle.

kaže Moriš Blanšo (Maurice Blanchot) (Blanchot 1986). Frojd to i kaže. i jedan Fukoov tekst iz 1976. sa nama. uzdiže se iz jednog istorijskog pregiba unazad. Međutim. ali prednost je data psi­ hoanalizi. Ona ne vodi arheologiju. lišena smisla i nade. kada se suštinsko uređenje znanja bude promenilo. čiju arheologiju treba obaviti kako bismo mogli da ga se oslobodimo. g d e bi se moglo desiti da čovek bude izbrisan "kao što more briše tragove u pesku". Pripada dispozitivu u kojem pojava istorije vremenski koincidira sa društvenim naukama. već je. U pravu je. Možda će sutra ili prekosutra. tačnije psihoanaliza i etnologija. psihoanaliza se nalazi u srcu projekta koji je okupirao Fukoa poslednjih godina njegovog života: projekta istorije seksualnosti. izgledati nekom budućem arheologu kao oznaka trenutka u kojem je praksa psihoanal­ ize konačno postala zastarela. Psihoanaliza nikada nije odušeljavala Fukoa. Ipak. Zar u psihoanalizi nije nastanjena svest o tome da je smrtna? Frojd je to znao. na početku knjige koja bi se mogla zvati Smrt psihoanalize. ovaj zaokret u Fukoovom delu između 1966. Više nije sastavni deo principa istraživanja. 163 . tako bi se moglo do­ goditi da nam budući arheolog dâ da pročitamo jedan Fukoov tekst iz 1966.Žak-Alen Miler (Jacques-Alain Miller) MIŠEL F U K O I P S I H O A N A L I Z A "Psihoanaliza nikada nije oduševljavala Fukoa". tako bih i rekao. kada je Fuko proveo jedno veče u raspravi o svojoj Volji za znan­ jem. isto tako anahrona kao stoje danas za nas njen nas­ tanak. smrvljena sarka­ zmom. dakle analizom izgleda društvenih nauka uz pomoć njihove arheologije. uostalom. već je predmet istraživanja. naprotiv. Više ne dozvoljava da se predoseti buduća pukotina u suštinskom uređenju znanja. Možda. Nije hvaljena. Nećemo isključiti tako nešto. I kao što nam Fuko na početku Naissance de la clinique (Foucault 1963: V-VI) daje da pročitamo jedan Pomov (Pomme) tekst iz 1769. koja tek što je bila izašla. To kaže Moris Blanšo i to je nesumnjivo. U Volji za znanjem psihoanaliza zauzima simetrično i suprotno mesto od mesta koje je za­ uzimala u Recima i stvarima. To sam već uradio. Možda je tako. i jedan Bejlov (Bayle) iz 1825. svojim pri­ jateljima sa katedre za psihoanalizu (Foucault 1977). Ne. već trpi njen protivnapad. arheologijom društvenih nauka u Recima i stvarima (1966). ne želim da mu protivrečim. i 1976. kroz njegovu metodu i njegovu teškoću. I nije li Frojd želeo da ovekoveči svoje otkriće i svoj izum tako što će ih staviti u zaklon u obliku neke insti­ tucije. Kad bih to želeo. u kojem je Lakan prepoznao samu strukturu crkve? Ono što me po ovom pitanju pokreće nije želja da protivrečim Fukou. već da sledim ono što govori. krajnje eksplicitno rukovodi psihoanaliza.

sve ono što smo mogli smatrati suprotnim psihoanalizi."čovekom" društvenih nauka. zbog prikladnosti te crte. Na prvi bi pogled mo­ glo izgledati da isto važi i za seksualnost. ponašanja. Kao što je mogao da kaže da je "čovek" pronalazak za koji arheologija lako utvrđuje d a j e novijeg datuma. institucije. odsus­ tvo sa ove strane modernog prekida. iskoristivši ovaj objekat koji je izumeo i nazvao "dispozitivom seksualnosti" kao prečicu. u Volji za znan­ jem veli da je seksualnost buržoaska izvorno i is­ torijski. a upravo zato što Fuko. kao stvari koja je mrtva ili tek što nije umrla. igru prisustva i odsustva. Najdragocenija pouka projekta Istorija seksualnosti po mom mišljenju jeste sledeća.ne zaboravimo da je Fuko nominalista: "dispozitiv sek­ sualnosti". onakvu kakvu je pronalazimo u Volji za znanjem. Učinak Fuko. taj objekat načinjen polazeći od psihoanalize. Čim se ta z g o d ­ na crta izoluje. 1 naziva ga "čovekom". već kroz umetanje. a što se. može da važi i kao arheologija psihoanal­ ize" (Fuko 1982:114). I najpre ću ga osvetliti u kontrastu sa načinom izlaganja u knjizi iz 1966. Taj Fukoov objekat. pojavljuje se krajem XVIII i u prvim godinama XIX veka. tog atributa. Još jedan primer: klinika. granice i kate- 164 . A u Volji za znanjem Fuko ne izlaže kroz isključivanje. i neke od tih nauka o čoveku. U Rečima i stvarima Fuko izlaže kroz isključivanje. koji ga je izmislio. može označiti imenom . onako kako se razvijala od doba klas­ icizma. uvek je na vrhuncu kada nam arheologija. Naziva ga "dispozitivom seksualnosti". polazeći od psihoanalize. on definiše pojam čoveka koji sve one podrazumevaju. da rastvore svoj objekat.0 FUKOU kada se poduhvata izvrtanja perspektive Reči i stvari. uprkos svojoj heterogenosti. prisustvo sa one strane. u epistemi Predstave. na primer. i to kako bi i od psihoanalize. i vremenski je smešta u sredinu XVIII veka. sa obe strane nekog prekida. Polazeći od psi­ hoanalize stvara jedan širi skup u koji onda umeće. i taj je čovek nezamisliv i ne postoji u klasično doba. koje su u stvari protiv-nauke. odsustvo sa ove. Ovde me zanima njegov način izlaganja. on ga ipak priziva i vidi kako se pomalja. grupiše oko nje kako bi nastala zajednica koja se. prikazuje pojavljivanje i nestajanje. što će reći redefinisanu. prisustvo sa one strane. "Seksualnost" u Volji za znanjem zaslužuje navodnike koliko i "čovek" u Recima i stvarima. Po pitanju skupa društvenih nauka. koji se pojavio gotovo istovremeno sa dispozitivom "čoveka". već uspevaju da ga rastvore. htedoh reći učinak istine istraživanja ili iskustva prema kojem izlaže. dobija taj dispozitiv sek­ sualnosti u koji smešta i nju kao jednu od kompo­ nenti? Tako što iz nje uzima jednu zgodnu crtu. dakle taj objekat malo po malo kvari okvir."Čovek". lako ne najavljuje sa istom sigurnošću njen bliski kraj. prakse. Kako Fuko. trpi i preuzima njegovu logiku. to je ime koje možemo dati. kaže Fuko. poduhvatio onoga što je sam nazvao arheologi­ j o m psihoanalize. Tako se Fuko. To nije prirodna datost. odmah joj sa svih strana pritrčavaju znanja. j e d n o m istorijskom dispozitivu. zgodnu za smeštanje u njegovu arheologiju i rezi­ mira je u sintagmi:"govoriti o seksu". Citiram g a : "Povest mehanizama seksualnosti. napravio arheologiju. koji je takođe novijeg datuma i možda je isto tako blizu svoga nestanka.

do prakse pokajanja. I tu se arheolog. mora izazvati divljenje onih kojima je mišljenje etičko pitanje. I uzbudljivo je konstatovati kako se ta divna arheološka mašina. klimaju se i slamaju. omogućavala da se odvijaju u skladu sa nepogrešivim binarizmom. Ali. do duhovnog vodstva. i stoje došao sebi. kaže Fuko. To će ostati jedna od najvećih Fukoovih pouka. ovde spotiče i sama se raspada pod uticajem objekta kojeg je sebi dodelila polazeći od psihoanalize. s obzirom da i samo duhovno vodstvo ima svoju istoriju. zbog toga što se definiše zgodnom crtom "govoriti o seksu".Žak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA gorije svoje sopstvene arheologije. "Seksualnost" se javlja sredinom XVIII veka. što lukavi arheolog nije podneo ostavku pred učinkom istine koji je proizveo. kao da ga je neki neodoljivi pokret odbacio sve do Grka i Rimljana. Možemo se zapitati da li su epistemski okviri stvoreni da bi se proučavalo nešto kao što je religija. u kojem seksualnost igra značajnu ulogu. i u stvari. koja su tim smenama prisustva i odsustva. širila se. upravo u ideji religiozne arheologije psihoanalize. koja su vodila istraživanje o medicini i naukama. do ispita savesti. koja su se. koji ga je uvek zvao sve dalje s ovu stranu sebe samog. i treba mu premestiti formativno jezgro još malo unazad. Ali. i koja bi bila 165 . zato što se tu začelo ono što sam malopre nazvao Fukoovim iskliznućem. koja bi nas bez sumnje odvela do onog Egipta koji je oduvek fascinirao Frojda. zatvora. što se nije uhvatio za granje kada se tlo njegove arheologije obrušavalo pod njegovim nogama i što se uz ljupko odricanje potčinio paklenoj logici koju je bio pokrenuo. po pitanju klinike. odvaja od svoje drage arheologije. To što Fuko tu nije uzmaknuo. ta je ideja vodila do jedne vrste arheologije religije koja ju je terala da bez otpora napusti svoj izvorni teren. odsustva i prisustva. koja je trijumfovala po pitanju ludila. sa poslednja dva toma Istorije seksual­ nosti. te nam je kao iznenađenje dao Upotrebu ljubavnih zadovoljstava i Staranje o sebi. to što se ovde nije povukao. A Moris Blanšo još može da mu se obrati s onu stra­ nu groba i da mu kaže: zašto ne antički judaizam. u sasvim drugačijem obliku. koja su osiguravala bezbednost arhe­ ologije. ali je već tu sredinom istog tog veka. I zaista. Sve se odvija kao da je Fukoova arheologija u tom objektu prepoznala put transistorijskog pro­ laza. Treba se vratiti do koncila iz Trentea. stari veštac. Pošto su zarđala. društvenih nauka. koja bi se postepeno uvek postavljala iznad prve. pojavila u sasvim drugačijem obliku. ta skandiranja su nagrizena kao da smo ih polili kiselinom. Onda posmatramo kako arheologija klizi i kako se epistemička skandiranja. od XVII veka. I sam Fuko zapaža mutaciju svojih istraživanja. Sve se odvija kao da se ta zgodna crta "govoriti o seksu" pokazala premalenom da podnese projektovanu arheolog­ iju i da joj je trebalo dodati neku drugu. sredio svoje poslove uz najmanji trošak. Dispozitiv psihoanalize potvrđuje se krajem XVIII veka. i u kojem leži poreklo zakona? To je program za arheolog­ iju od pet hiljada godina. kaže on. s obzirom na to da je moderno vreme podeljeno na klasično doba i na savremeno doba. čitav diskurs hrišćanske puti uta­ pa se u arheološki dispozitiv.

i rado je priznavao da ga ne razume. ne objašnjenje Lakana. sa ovu. Ići ću tako daleko da kažem da je njegova Arhimedova tačka bio Lakan. već to moraju biti tela i zadovoljstva". još od samog početka. Tela i zadovoljstva. Naravno da je pojam subjekta prisutan u Volji za znanjem. I nije li zbog toga što se taj pokret ipak zaustavio u antičkoj Grčkoj Fuko otkrio. ni u Recima i stvarima. recimo to.proveli smo jedan dan u Salpetrijeru gde sam mu pravio društvo dok je pregledao Šarkoove (Charcot) arhive: "Moraćeš jednog dana da mi objasniš Lakana". osim kao utopija tela izvan seksa čija mnogostruka zadovoljstva više ne bi bila saku­ pljena pod ujedinjujućom strogošću kastracije? Ova tačka oslonca. I uvek je imala potrebu za tačkom oslonca. zato što mu je bilo potreb­ no da preispita sopstvo u istoriji koja je krenula od pojma jednog dispozitiva stvorenog zato da ga ne bi uzeo u razmatranje u korist potpuno spoljnih praksi. U uvodu u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava nedvosmisleno se radi o širenju istraživanja s onu stranu seksualnosti subjekta. Fuko ga nikada ne citira. Ako ponovo pročitamo taj uvod videćemo da u njemu postoje znaci koji pokazuju zašto je objašnjenje sa Lakanom zauzelo poslednje g o ­ dine Fukoovog života. više nije imao tačku oslonca ni u jednoj disciplini. u narednim to­ movima ustupa mesto pojmu subjekta. . psihoanalizi. s obzirom na to da je Fukoov subjekat onaj koji sebe prepoznaje kao takvog. na osnovu kojeg je obrađivana seksualnost u tomu I. Ali odakle dolazi ta smireno­ st u delu koje je žestoko i sarkastično najavljivalo ambiciju da nas oslobodi? Istorija seksualnosti. Moriš Blanšo zapaža razliku u stilu poslednjih knjiga: smiren. I upravo je to mana te početne tačke oslonca koja je punom brzinom gurala arheologiju ujedan retrogradni pokret. a to nije više bio Lakanov subjekat bar od 1958.0 FUKOU "govoriti o sopstvu". Govorio je: "Protiv dispozitiva seksual­ nosti". bez kočenja i bez ograničenja. Zaista je tako. Pojam moći. Još uvek ga čujem kako mi kaže 1972. kao što kaže Fuko. a ne sa onu stra- 166 . naprotiv. na konstituisanje sopstva kao subjekta. etnologiji. ni u jednoj praksi. ali samo kao incident. Već. bila je protivnapad. bez strasti kojom gore njegovi drugi tekstovi. ni u Istoriji seksualnosti. Fukoova je arheologija uvek bila pro­ tivnapad. bila je veoma sićušna. već objašnjenje sa Lakanom. sa psihoanalizom u svom srcu. a i moć je prisutna u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava i Staranju o sebi. protiv dispozitiva seksualnosti. U stvari. Nije stvar u tome da subjekat o kojem govori Fuko jeste Lakanov subjekat. Ništa više od delića perverzije kojem Fuko u Volji za znanjem nije pridavao drugačiju čvrstinu od čvrstine jedne utopijske tačke koja je bila neophod­ na da bi se promišljalo ono s t o j e izvan psihoanal­ ize. Nije li jasno da njegov protivnapad protiv dispozi­ tiva seksualnosti. u samoj nutrini rada sopstva na sopstvu.napisano je na poslednjim stranicama Volje za znanjem . U Recima i stvarima protivnapad protiv društvenih nauka i m a o j e t a č k u oslonca u konkretnim disciplinama. ali u interiorizovanom obliku. lingvističkoj trijadi."tačka oslonca protivnapada ne srne biti seks-želja. Verujem da nećemo shvatiti ništa u Istoriji seksualnosti ako tu kod Fukoa ne pre­ poznamo.

Ornicar? Bulletin périodique du champ freudien. Paris: PUF Foucault.10. ne jedne srećne seksualnosti. 1989. [knj.Istorija seksualnosti.Naissance de la clinique. Mišel Fuko (1982) . Recontre internationale. Michel (1963) . Morgana Foucault.11 jan­ vier 1988. 167 . LITERATURA: Blanchot. Vo­ lja za znanjem. već jednog tela sa mnogostru­ kim zadovoljstvima."Michel Foucault et la psychanalyse". sve to predstavlja ono čime ja objašnjavam konačnu smirenost njegove potrage. ta onostranost modernog prekida. u kojoj pitanja ljubavi ne bi obrazovala skup ujedinjen funkcijom kastriranog falusa. 77-83. 1]. str. Maurice (1986) . ta onostranost koju je pronašao u ovostranosti koju ovde predstavlja Grčka. Montpellier: F. Michel (1977) . ta onostranost koja ga je naterala da se vrati našoj epohi kako bi joj opisao kraj. Beograd: Prosveta (drugo izdanje)."Le jeu de Michel Fou­ cault".2ak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA nu savremene epohe. u: Michel Foucault phi­ losophe. n° 10. tu tačku oslonca koja mu je predstavljala manu? Ta ostvarena utopija. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Jacques-Alain Miller .Michel Foucault tel que je l'imagine. juillet 1977. 9. Paris. koju Fuko nije prestajao da priziva za svoju arheologiju. Paris: Éditions du Seuil.

R. Realnost ovih evident­ nih razlika u tipovima ponašanja znači da postoje različiti načini na koje subjekt može da manevriše kao posrednik. Fuko se pitao .u drugom tomu Istorije seksualnosti . tokom prosvetitestva i u devetnaestom veku. stoje izgubilo na značaju u periodu ranog hrišćanstva.M. medicinski i psihološki kara­ kter. da se promene u samom svom pojedinačnom biću. kao i Bodlerova moderna. ali i kao etički subjekt u okviru nekog koda ponašanja. Delovi ove istorije su Berlinovo {Enlightement) i Kantovo {die Aufklärung) prosvetiteljstvo. kako učiniti život lepim. koje ovu brigu nije imalo za načelo. u kome se nastojalo osnažiti sveštenstvo obećavanjem sigurnog spasenja ljud­ skog stada putem ispovedanja. Fuko razvija istoriju različitih tipova in­ dividualizacije koji nas primoravaju da se (kao sub­ jekti) objektiviramo. očigledno je da postoji više mogućih načina ponašanja. Ova problematizacija sveta od strane individua ticala se grupe praksi koje su bile veoma značajne u antičkom. Kasnije. Drugi deo ove istorije je prelaz iz društva antičke Grčke u rano hrišćanstvo tokom prvih nekoliko vekova nakon Hrista. Dok se autonomija individue smanjivala. zbog daljih promena u strukturi moći koja je transformisala svešteničku moć u modernu matricu individualizacije. M.o tome kako ljudi "problematizuju" ono što jesu i čine i kako dovode u pitanje svet u kome žive. a što zatim dovodi do nečega što bi moglo predstavljati problem za jedan ovako rigorozan program. Glavna briga Grka je bila kako živeti lep život. Ove prakse bi se mogle nazvati "načinima egzistencije". Autonomija individue se postepeno gubi­ la kako je društvo napredovalo od grčkog zahteva za estetskom egzistencijom ka hrišćanskom zahtevu za onim što smo u prvom delu opisali kao svešteničku moć. Parot (M. To je traganje koje vodi stvaranju pravila ponašanja za svaku individuu. 169 . Razmatrajući celokupno područje ovog prelaza iz grčko-rimskog doba u rano hrišćanstvo. ono što je tokom ovih promena ipak ostajalo je sama ozbiljnost tog traganja za načinima egzistencije. ove prakse su poprimile edukativni. Parott) STARANJE O SEBI Cilj Fukoovog dela je bila genealoška i arheološka analiza onoga što smo nazvali etosom mod­ erne. R. i da od svog života načine delo koje poseduje izvesne estetske vrednosti i zadovol­ java određene stilske kriterijume" (Foucault 1985: 11). odnosno onim delanjem "kojim ljudi ne samo da postavl­ jaju pravila ponašanja. Razlog je ležao u promeni snaga koja se do­ godila u to doba. Pokušavajući da objasni šta je filozofsko istraživanje. odnosno svaka individua mora da odabere samo jedan put među mnogim i da ga neguje tako da može konstantno da bude uverena u njega. Naime. nego takođe i pokušavaju da se transformišu. hrišćanskom i modernom svetu. M. To su samo de­ lovi istorije različitih vidova individualizacije.

Izvesni tipovi morala koji se vezuju za neke kodove ponašanja podupiru in­ stance autoriteta koje služe za ojačanje samih tih kodova. stoje proces u kome individua "ograničava deo sebe koji će formirati predmet njegove moralne prakse. koja predstavlja istoriju načina "primoravanja sopstva da sebe konstituiše kao subjekta moralnog ponašanja". Rano hrišćanstvo je preuzelo ovo grčko insistiranje na etosu odnosa individua i razvilo svešteničku moć . Ovo moralno delanje nije naprosto samosvest. a zatim shvata da je obavezan da takvo pravilo uvrsti u praksu. nego originalnu društvenu praksu. kreiranje etičkog subjekta. definiše svoje mesto s obzirom na maksimu koju će slediti i odlučuje se za određeni modus bića koji će mu služiti kao moralni cilj. Fuko misli da je to istorija etike i askeze shvaćene kao priče o"praksama nad sopstvom"koje služe da same sebi obezbede kontinuiranu upotre­ bu (Foucault 1985: 29). Treče. ispitivanja i dešifrovanja sopstva njim samim "zarad transfor­ macije koju treba postići nad samim sobom kao objektom". Dve komponente svake moralnosti su dva gore pomenuta elementa koji se razvijaju sa relativnom nezavisnošću kako prelazi­ mo iz jedne epohe u drugu. ali to ne znači da se nije­ dan od njih ograničava samo na jednu od kompon­ enata. ili na grčkom techne tou biou. Grčki svet je za svoj fundamentalni cilj imao razvoj modusa međusobnih odnosa individua. Drugi tipovi morala insistiraju na načinima samoodnošenja individue. etički subjekt se ne može formi­ rati bez ovih modusa subjektivacije koji od "prakse sopstva"zahtevaju nadgledanje ovih modusa. Prva je u određenosti etičke supstance. To su kodovi ponašanja i forme subjektivacije. koji se zasnivaju na principu nužne brige o sebi. Ovaj način egzistencije nije predstavljao samo povlačenje u sebe ili vežbu samoće. Druga je u tipu subjektivacije. Fuko primećuje da je ovo područje samoodnosa individue posebno snažno razvijeno u stoičkom asketskom pokretu u prvom veku nove ere. znanja. Sve to zahteva od njega da samog sebe kontroliše. Njime dominiraju načini egzistencije. što znači da se telos ne tiče samo pojedinog delanja u okviru koda. Na kraju. kao i u načinu transformacije sebe u etičkog subjekta. Fuko ovo nadgledanje subjektivacije naziva "askezom".0 FUKOU Ove razlike imaju uporište u četiri tačke egzis­ tencije subjekta. nego i njegove integracije u čitav šablon ponašanja koji sačinjava dati modus. ali nije u potpunosti zanemarivao pravila ponašanja.imajući potrebu za mnogo snažnijim tehnikama moći ."(Foucault 1985:28) Iz ovog razloga ne može biti nekog određenog moralnog delanja koje se ne odnosi na neki jedinst­ veni kod ponašanja. poboljšava i transformiše. Zahtev da se vodi računa o sebi i poboljša svoj život je u doba ranog hrišćanstva 170 . Štaviše.Traganje za supstancom se može shvatiti kao traganje za onim delom subjekta koji treba da bude primarni materijal njegovog moralnog ponašanja. nego je samo-stvaranje. koji pojedinac poduzima nad sobom da bi sopstveno ponašanje uskladio sa nekim kodom. tokom koga se razvio "kult individue". To je istorija refleksije.kako bi osnažilo date kodove ponašanja. postoje razlike u formi razrade ili u etičkom "radu". testira. odnosno u načinu na koji subjekt zasniva svoj odnos prema nekom pravilu ponašanja. nadzire. postoje razlike u telos-u etičkog subjekta. niti nekog moralnog ponašanja koje ne primorava individuu da se formira kao etički subjekt.

Međutim. posta­ la je sama objekt sopstvenog zadovoljstva. 171 . on je istovremeno konkretan odnos u kom se može uživati. prim. sve do samog "formiranja etičkog subjekta" (Foucault 1985: 68). Tu su. formiranje etičkog subjekta ne zavisi samo od obavljanja specifičnih vežbi za njegov raz­ voj. Tu tehniku su pri­ kazali Sekst i Seneka pitajući se: "Koje loše navike si se oslobodio danas?" "Kom grehu si odoleo?" "U kom pogledu si bolji?" (Foucault 1985:61). Doduše. To znači da se sub­ jekt u sebi deli na sudiju i optuženog. to ne znači pokušati dešifrovati značenje skriveno iza vidljive predstave. Seneka se pitao da li išta može biti bolje za njego­ vo samousavršavanje od "prakse temeljnog celodnevnog samoispitivanja". pa čak i bezbrižan. već reaktivirati racionalna sred­ stva potrebna za postizanje kontinuirane ispravke postupaka. okrenuti se od spoljašnjeg sve­ ta. Uto­ liko. od opterećujućih briga i problema budućnosti. to znači oceniti odnos između sebe i onoga što je predstavljeno. Ovaj samoodnos je i dalje deo etike kontrole ili svešteničke moći koju ćemo posle podrobnije opi­ sati. Artemidor je bio taj koji je preuzeo na sebe zadatak da Kurzivom autor aludira na etimološku srodnost reči subjekt i "podvrgavati se" (to subject) u engleskom jeziku. takođe. Seneka je zapisao da je "samotestiranje" glavni način samoodnošenja individue. R. Međutim. Radije nego da sebi sudi. 1 Inspekcija je test moći i garancija slobode. vrednujući svaku ko­ rektnu primenu principa u svom delanju. Svakako.) slobodnog i racionalnog izbora (Fou­ cault 1985:64). inspektor vrši administrativno"revidiranje"samog sebe. prev. Konstantno nadzirati nečije predstave ili verifikovati njihove tragove ne znači tražiti njihovo duboko poreklo ili ideju. Prim. Individui je dozvoljeno da se ukotvi u sebi i da stvori odnos koji ništa od pomenutog neće ometati. u kojoj se individua podvrgava sudskom postupku analize. Inspektor pretresa čitav dan ne bi li pronašao prašinu ili greške u sopstvenim postupcima. u opisima "tribunala čistog uma"u prvoj Kritici. bez obzira da li je duša sebe hvalila ili opominjala" (Foucault 1985:61). prema Seneki. Parot: STARANJE 0 SEBI postao deo civilizovanog sveta. i stanja sna. M. način osiguranja da se neko neće vezati za nešto što nije pod našom kontrolom. Ispitivanje kome su se ovi antički mislioci pre spa­ vanja podvrgavali (to subject /Foucault 1985:61/ 1 ). kao i građanske dužnosti koje primoravaju telo da izvršava zadatke. u Fukoovom smislu. koji služi za ispitivanje individualnog načina proiz­ vodnje znanja (mada je ovde sudska komponenta prisutna u samoj individui). sa Sekstom i Senekom je prizvana i uloga inspektora. u kojima je um os­ tavljen samom sebi. Međutim. je "sudska drama u malom". Ova briga o tehnici življenja je aspekt etike koji se tiče pitanja kako od sebe stvaramo etičke subjekte. U vreme ranog hrišćanstva. prev. ispitivanje i nadgledanje "tokom niza jasno definisanih vežbi". Kantova filozo­ fija će vekovima kasnije odjeknuti ovom podelom. individua koja je postigla ovaj prilaz sebi. tako da od tog odnosa prihvatimo samo ono što zavisi od našeg (subject. primećujući da je san koji je sledio nakon ovog propitivanja bio znatno dublji i mirniji.M. koja subjekta deli na sudiju i optuženog. Svrha nije okriviti sebe za počinjene "greške".

2002. indi­ vidua je stavljena u odnos prema sebi koji jezahtevao samoispitivanje. Prema Artemidoru. zbog metamorfoze grčkih polisa u Rimsku im­ periju koja je izazvala svojevrsno problematizovanje političkog delanja pojedinca. 29-37. tokom nastanka Rimske imperije. znati kako delati i ponašati se i znati kako voditi druge. zasno­ vati sopstveni etos" (Foucault 1985:89). Moramo biti vođeni svojim ličnim razlogom. 2 (The Use of Pleasure) Random House 172 . Utoliko. Život se ne srne posvetiti političkom delanju samo iz zabave. oni su na našoj strani u grad­ skom životu. Posvećenost političkom delanju treba da bude lična i trajna obavezanost. jeste slom grčkih polisa i potonje organizovanje Rimske imperije koja je stavila novi akcenat na moralnu re­ fleksiju i proizvela promene u uslovima sprovođenja moći. Zajednički razlog svih ovih ra­ dova. oni su poput proroka koji je uvek spreman. kao što su "život" i "praksa". jer onaj ko vodi "mora brinuti o samom sebi.The History of Sexuality. jer će vrlina grada zavisiti od vrline njegovih vladara. On je želeo da pokaže kako razložiti san na delove i pripisati im značenja. renesansu i na "doba ra­ zuma". Možda je ova želja za pisanjem uputstava za život potekla od političke transformacije helenskog doba. Taj kod je sadržao i tumačenje života kroz razumevanje snova i obavezu prikladnog ponašanja u odnosu na državu. u kom je sprovođenje moći bilo relativizano u odno­ su na svakog učesnika.0 FUKOU u Tumačenju snova opiše metod i napravi uputstvo za dnevnu praksu tumačenja snova. Tokom ovog perioda. voditi sopstvenu dušu. Na početku se mislilo da su snovi i slike koji se u njima susreću znakovi spoljašnje realnosti. a on je nudi kao uputstvo za život (Foucault 1985: 6). a uvek smo zbog prirode moći . kako bi se osnažio kod prema kome se živi. oni su sa nama dok radimo na poljima i trgujemo na pijaci. South Carolina: Rimric Press. Parrott . Ova sklonost pisanju uputstava za život se prenela i na srednjovekovne mislioce. Naši snovi "os­ taju sa nama ako odemo u inostranstvo. Postajemo moralni posrednici moći. veština kako naterati snove da progovore. M. koja je bila udvostručena i ojačana sopstvenim i tuđim političkim delanjem. razvijena je nova politička igra. kao i raspravu 0 vrednosti te prakse. str. koji me toliko podseća na Fukoa i Kanta.i vladar i potčinjeni. pa čak 1 da su poruke iz daleke budućnosti. oni su sa nama na bojnom polju. samo u ovoj posvećenosti moć sprovodimo u okviru mreže u kojoj zauzimamo ključnu ulogu. Michel (1985) . svako treba da se potrudi da protumači svoje snove. Vol. LITERATURA: Foucault. kao neki tih i neumoran savetnik" (Fou­ cault 1985: 5). a on se pobrinuo da nam pokaže kako se to čini. R.The Ethos of Mo­ dernity. Foucault and Enlightement. Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: M. Njegova knjiga je rasprava o načinu tumačenja. nego iz ozbiljnih razloga.

uvećanje vladavine nad priro­ dom. i nesumnjivo savršenoj. period ili pokret. Sva upućivanja spram Kantove filozofije istorije d u ž ovog poglavlja oslanjaju se na ovu izuzetno valjanu zbirku. uključujući i ono što bi danas prepoznali pod imenom sociologija. Ova filozofija istorije svakako sadrži neke os­ novne sličnosti sa starijom hrišćanskom esha- Imanuel Kant1 Prosvetiteljstvo bi se pre moglo posmatrati kao mentalno najčistiji oblik sintetičke filozofije isto­ rije osamnaestog veka nego kao događaj. Ovo poglavlje nastoji da sučeli kritičko istraživanje istorije Fukoa i Kanta. Napredak uma ima dve posledice: kao cilj prirodnih nauka. Kao pokretač. težnju ka savršenosti političkih i društvenih institucija. ona ima javnu odgov­ ornost uopštavanja prosvećivanja i prevazilaženja predrasuda. nau­ ka je istovremeno i uzor i pokretač prosvećivanja. nalaze i kod veoma sistematičnih teorija razvoja stadijuma u osamnaestom i devetnaestom veku. Prosvetiteljska filozofija istorije osamnaestog veka nije bila samo oblik "na­ prednog mišljenja" koji postoji još od Renesanse. sa razvojem humanističkih nauka. u njegovom uvodu za Kantove spise (Kant 1963). 2 Habermas (Habermas 1984:146) takođe naglašava da kraj nije teleološki dat u prosvetiteljskim filozofijama istorije." je telelogija koja izvodi pravac i svrhu svakog tre­ nutka istorijskog sleda (Falk 1988: 377-382).Mičel Din (Mitchell Dean) PITANJA P R O S V E Ć I V A N J A "Neću da pretvorim glavu u ispisujem stare. ona je proizvod pravovremene aktivnosti ljudskog uma u vezi sa preprekama znanju prisut­ nih u prirodi. povezanu sa težnjom moralne savršenosti ljudskih bića (Habermas 1984: 145-151). Nesumnjivo. ova filozofija istorije 1 Ovaj iskaz citiran je kod Luisa Beka (Lewis White Beck) (Beck 1963: vii). ali se principi ove filozofije. Filozofija prosvetiteljstva dovodi do pojave morala i političkih nau­ ka. budućnosti. sa izvesnim ograničenjima i promenama. iako is­ torija nema neko poslednje stanje. 173 . vrhunac tog tipa filozofije istorije je Kondorseova Skica za istorijsku sliku o napretku ljudskog uma (1794. Dakle. Kao uzor. Evo ilustracije za tezu: Kantov prezir prema arhivarskoj delatnosti arheologije i genealogije. u smislu da je teleološki unapred određena.). 2 Varijanta napretka prosvetiteljske filozofije isto­ rije svoj model nalazi u napretku nauka. nego verzija istorije u kojoj je sadašnjost determinisana linearnim kretanjem vremena ka otvorenoj. napola važne fini papiri po njemu informacije iz arhiva. Zaista. kod Adama Smita i Konta.

čak i na kraju devetnaestog veka. filozofija istorije je izuzetno ambivalentna kada je u pitanju uloga čovečanstva u istoriji. bede i bolesti: "Doći će dan kada će smrt nastupati samo u neobičnim nesrećnim slučajevima" (Condorcet 1955: 200). onda nema nikakve sumnje zašto im je Mišel Fuko posvećivao toliku pažnju tokom poslednje decenije svoga života (Foucault 1980. ali u pravcu istorije sposobnosti i osobine ljudi supsumirane su pod autonomni proces razvoja razuma i nauke. 3 Međutim. Ljudi su stvaraoci istorije na način na koji su sami oblikovani. stanovništvo uvećati do mere kada neće moći da obezbedi sredstva preživljavanja na zemlji. parafrazirajući Marksa. dobra i zla. 174 . poglavlja 4 i 5. Mogla bi da zavede tvrdnja da se pre nikako nije mogla otkriti unutrašnja teleologija 3 prosvetiteljstva. nije bilo izvesno da se neće pojaviti neki princip koji bi oslabio pravac teleološkog kretanja. i drugo. u kome je bogatstvo proizvelo siromaštvo. Nadalje. pre nego što je bila započeta dija­ lektika prosvećivanja. U dvadesetom veku ova ambivalentnost postaće temelj na kojem filo­ zofije istorije predstavljaju egzistencijalne dileme "modernog zapadnog" čoveka. on je pretpostavljao i da će se. Ako. odnosno moderni Zapad. tehno­ logije. i odnosa kritičkih mislilaca do danas. uloge kritičkog razuma i načina na koji je primenjivan. Moglo bi se reći. koristeći jezik dvadesetovekovne socijalne teorije. da ova razmatranja fokusiraju političku re­ fleksiju prirode racionalnosti i njene veze sa moder­ nom. ekonomije i tako dalje. a potom njegovo uništenje. postojanja napretka u istoriji. završetak nije nužno savršeno stanje. Ona su od trajnog značaja za savremene diskusije oko nasleđa prosve­ titeljstva i oblika razuma povezanih sa modernom. vidi moj tekst The constitution of Poverty (Dean 1991). to je Liotarov"grand recit. i postupke kao što je mit legitimacije koji pomaže da se konstituiše određeni tip civilizacije. Stvaraju istoriju na osnovu datih uslova. Od velikog značaja po sebi je što ova razmatranja teže da primene gla­ vne teme njegovog filozofskog rada kao skup ideja koje su bile važeće u sintetičkoj filozofiji istorije de­ vetnaestog veka. otvarajući time put slavljenom Maltusovom prin­ cipu stanovništva. Fuko se služi Kantovim esejom Šta je prosvećenje? da bi objasnio svoj kritički projekat u značenju onog što naziva "ontologijom sadašnjosti" (Foucault 1986b: V. Kondorse je mogao zamišljati društvo bez kriminala.0 FUKOU tologijom. To bi uputilo čovečanstvo ka oscilaciji između progresa i regresa. ali sa dve osobine koje ističe Falk (Falk 1988: 381): prvo. One su izvor rasvetljavanja svrhe i značenja istorije. Kantova razmatranja o istoriji i značenju prosvećivanja moraju se razumeti kao doprinos ovom obliku filozofije istorije. 1986i). takođe Halevi (Halevy 1927: 220-221). središnjem za istoriju bede i po­ litike siromaštva. u dalekoj budućnosti. a razum dominaciju. 1986b. O Maltusu (Malthus) i moći. U tim člancima. pokret u kome će sene mraka igrati pod svetlom razuma. Kantova razmatranja imaju snažan uticaj i neka dva veka posle. U ovom smislu. i modernizacijom društva. u kome je m o g u ć e os­ tvarenje savršenstva. ipak.

objavljen mesec dana posle ogleda o prosvećivanju u istom časopisu. uključujući tu i Maksa Vebera i Ničea. te istoriju formalizma dvadesetog stoleća. u Berlinische Monatsschrift. dođe do svog kraja. Ispiti­ vanje Fukoovog stanovišta o Kantu i prosvećivanju sada mora uzeti u obzir i rad Habermasa koji smatra da je to stanovište samo po sebi duboko protivrečno. obraćanje pažnje na slobodu volje umnogome otkriva da su ljudske radnje determinisane univerzalnim zakonima. kao i nad pri­ rodnim. prvi put objavljenom de­ cembra 1784. Kantova filozofija istorije otkriva takvu teleolo­ giju unutar pravca ljudskih aktivnosti koji uzimaju sledeće oblike (Kant 1963: 12-16). Fuko locira sopstveni kritički projekat spram nekolikih intelektualnih pravaca. političke konstitucije slobode. dokazuje da su za zadatak univerzalne istorije odgovorni "filozofi istoričari". Sasvim drugačija čitanja Fukoovog Kanta m o g u se naći kod Gutinga (Gutting 1989:1 -7) i Dolara (Dolar 1991:43-56). Kant počinje (Kant 1963: 11) tvrdnjom da. kritičku teoriju (Foucault 1984). izvući ću implikacije za ono što nazivam "kritička istorija racionalnosti" (Fuko 1984b) 5 . 5 U ovom neprocenjivom razgovoru. rođenja i smr­ ti. u predavanjima o filozofskom diskursu moderne (Habermas 1989. ali raspravlja o"kritičkom istraživanju istorije racionalnosti" (Fuko 1984:159). U zaključku. vrsta filozofije istorije zamišljena u Kantovom eseju Ideja univerzalne istorije sa kosmopolitskog stanovišta. On ne koristi frazu "kritička istorija racional­ nosti". upravo je ono što obezbeđuje da teleologija istorije. kada se one posmatraju iz perspek­ tive individualne slobodne volje. što dokazuju fluktacije stopa brakova.Miče! Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA 96). započetim sa Kantovim esejom. i revolucionarnog entuzijazma kao znaka na­ pretka. Uistinu. Međutim. postojanje antropološke teleologije sadržane u njegovoj koncepciji ljudi kao slobodnih. svetskog građanstva. večnog mira. voljnih i sprem­ nih da ostvare svoju svrhu u svetu. stanovište koje je usvojio Fuko u vezi sa tom filozofijom isto­ rije. i znanje kao na oblike kritičkog ispitivanja. Kantova filozofija istorije govori o postojanju nužnosti nad ljudskim događajima. predočava se 4 Debata sa Habermasom obnovljena je od Drajfusa i Rabinova (Dreyfus & Rabinow 1986:109-122). 175 . racionalnost. bar na prvi pogled. vođena tim specifično racionalnim. i pronađenom u radu kritičke teorije od Hegela do Frankfurtske škole. i Postera (Poster 1989: 70-86). Na više mesta u intervjuu Fuko upućuje na istoriju razuma. Preciznije. Svi prirodni ka- Kant: prosvećenje kao nužnost granica Verovatno je tačno da se ne može zamisliti ništa više od Fukoove genealogije moć-znanje nego Kantova razmatranja univerzalne istorije. racionalnih subjekata. i kasnije. uprkos složenom i haotičnom pojavljivanju ljudskih radnji. postojanje ove uslovljenosti u is­ toriji time ne umanjuje niti prevazilazi individualnu slobodnu volju. kao antiteza Fukoovim istorijskim perspektivama i analizama. i Habermasove komentare nasuprot tome. 1988). Ovaj ogled. glavnom mediju nemačkog prosvetiteljstva. Pregled o Habermas-Fuko "kontroverzama" može se naći kod Rihtersa (Richters 1988). i u njegovoj komemoraciji Fukou. 4 Ovde želim da ispitam samu Kantovu filozofiju istorije. uključujući tu francusku istoriju nauka.

Ta svrha ili kraj je pot­ puno ostvarenje prirodne moći upotrebe razuma stvorenog u čovečanstvu. Prema Kantovoj filozofiji istorije. onda će pojedinac pokušati da ostvari tu volju stvarajući antagonizme između pojedi­ naca. Upotreba praktičnog razuma određuje specifično ljudsko. kako potraga za ostvarenjem interesa povezuje pojedince u tržišnu razmenu prema Adamu Smitu. takoreći ustanovljenje suverenosti racionalnog "čoveka" pod "savršeno pravedni građanski ustav". Kod čovečanstva te sposobnosti usmerene su ka upotrebi praktičnog razuma. tako delanje slo­ bodnih subjekata povezuje pojedince u građansko društvo prema Kantu. kroz slobodnu upotrebu razuma. obdarenog ra­ zumom i voljom. koja ih veže u društvo putem uzajamnih suprotnosti (Kant 1963:16). Dok se takvo društvo ostvaruje time što subjekti slede sopstvene svrhe. jer ono stva­ ra sve što prevazilazi puko životinjsko. Ako se ljudi zamišljaju kao središta slo­ bodne volje. zakonsko utemeljenje i poštovanje moralnih zakona. može doći do stanja kad će početi da vodi stvaralački život kao član univerzalne građanske kulture. zbog čega bi univerzalna istorija trebala da stremi takvome kraju. Univerzalna istorija teži da obezbedi univerzalno građansko društvo jer mora da deluje na specifične načine. Međutim.0 FUKOU paciteti postepeno se razvijaju ka svome kraju. Time dolazimo do najosetljivijeg i najvažnijeg elementa Kantove filozofije istorije. Međutim. Istorija .najčešće određivana sa velikim I . Ako smo navikli da posmatramo prosvećivanje kao slobodnu upotrebu razuma. Prema Kantu (Kant 1963: 24). ali i ono pretpostavlja određen oblik dominacije. Antagonizmi vode ka onome što Kant naziva "nedruštvena društvenost" ljudskih individua. bića koje zna i čini što ona ili on trebaju da čine. ovaj napredak pokazuje duboke protivrečnosti u vezi sa slobodom. sloboda može biti ostvarena u uslovima koji prihvataju neophodnost sopstvenih ograničenja. Ali. istovremeno mora­ ju da postoje neophodna ograničenja slobode.prati napredak od izvornog bića prirode. Ali krajnja svrha svetske istorije data je položajem ljudskih bića kao razumnih subjekta. Načini određuju oblik u kojem će praktični razum biti ostvaren. zadatak filozofa istoričara je ovaj: uzeti "Ideju" prirodnog plana ili svrhe istorije i njeno kretanje ka završnom ostva- 176 . jer sloboda ujedno preds­ tavlja i sredstva i prepreke realizaciji racionalnog društva. može biti ostvarena u strogim uslo­ vima. unutar države i između različitih država (Kant 1963:16-19). Koncept indi­ vidualne slobodne volje pretpostavlja mogućnost antagonizama među individualnim voljama koje teže ostvarenju svojih svrha. nije objašnjeno samo praktičnom sposobnošću korišćenja razuma. Sto­ ga je cilj istorije postizanje društva koje postavlja granice slobodi kompatibilnoj sa slobodom drugih putem uspostavljanja zakonskih odnosa između pojedinaca. kao i razum. Kantova filozofija istorije nas podseća da sloboda. Ovi načini su aktivnosti slobodnih subje­ kata koji teže da ostvare različite ciljeve. isprva subjekta sve do antagoni­ zama volje. do onog koji. Nema sumnje da je prosvećenje srodno sa slobodom.

jer je opšta upotreba razuma zasenjena ličnim ograničenjima. Slogan sapere aude. Ipak. onog što bi. i optimizma napretka čovečanstva kada se upotreba slobode nije ono uzdigne do upotrebe kritičkog i praktičnog razuma. Ovaj zadatak bi se ostvario praćenjem tog usmeravanja kod Grka.. Kant objašnjava da njegov cilj nije da zameni empirijsku istoriju sa univerzalnom. prema Kantu (Kant 1963: 8) nije"prosvećeno doba" i 177 . koje vode do toga da se knjizi ostavlja da proizvede razumevan­ je. Tutorstvo je čovekova nesposobnost da iskoristi sopstveno razumevanje bez da bude vođen nekim drugim. otelovljenog u "statuti­ ma i formulama". i lekar koji odlučuje 0 dijeti. Kantov odgovor na pitanje koje mu je postavio ovaj časopis u vezi je sa unutrašnjim krajem isto­ rije upisanim u ljudsku prirodu. ograničenjima sopstvene upotrebe razuma u građanskoj pošti ili kancelariji. Ovaj ogled pruža nam široko značenje Kantove filozofije istorije. (Kant. dakle. i istorije varvara u Evropi. zajedno sa drugim poznatim istorijama. Ovde se Kantov stav o granicama suprotstavlja onom što je prethodno naznačeno. Sapere aude! Imaj hrabrosti da koristiš sopstveni razum!-to je moto prosvećenja"(Kant 1963:3). Sadašnje doba koje je tak­ vu slobodu dopustilo samo kao mudrost suverena. temelj Kantovog odgovora. Sastoji se u prevazilaženju prepre­ ka. i štete načinjene cilju univerzalnog građanstva (Kant 1963: 25-26). Neizlečivo je ovo tutorstvo kada prouzrokuje laži. teleo­ ta logije.. Čak i kada je najviše entuzijasta kod slobodne upotrebe razuma. njegovih ideja kauzaliteta. Prethodni esej u istom časopisu. i ako nije u potpunosti istinit: "Prosvećenje je čovekovo oslobađanje od sopstvenog neizlečivog tutorstva. i tako sve do današnjih dana.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA renju u postizanju globalnog građanskog jedinstva kao"usmeravanog kontinuiranog procesa predsta­ vljanja kao sistema. bezuslovna. predstav­ lja. u suprotnom. već da samo želi da ostavi u nasleđe kasnijim generacija­ ma zabeležene različite doprinose. tako da "se može otkriti regulisan napredak u konstituciji država na našem kon­ tinentu" koji bi imao univerzalne implikacije za sve druge nacije. Tak­ vo društvo ide od prosvećenih osoba ka slobodnoj opštoj upotrebi razuma. Ovde prosvećenje prevazilazi granice. Kraj istorije je uni­ verzalna građanska kultura i racionalno društvo. da naznačimo. to jest sloboda intelektualca pred čitaocima. ipak. prikazuje podelu tri kritike na osnovu ovih primera). Ta zrelost se sastoji u odbacivanju "okova večnog tutorstva". Rimljana. ima sasvim drugačiji oblik odgovora na pitanje koje su postavili njegovi čitaoci "Šta je prosvećenje?" Ovaj odgovor je direktan. Štaviše. "usud i se da znaš". takoreći društvo koje ohrabruje slobodu prihvatanjem nužnosti sopstvenih ograničenja slobode. Prosvećenje je vrsta zrelosti. sloboda opšte upotrebe razuma. bila neplanirana konglomeracija ljudskih aktivnosti". ne iz nedo­ statka razuma već iz nedostatka odluke i hrabros­ ti da se razum koristi bez vođenja drugim. kao pastir koji vodi svest. kao što su lenjost ili kukavičluk. ovo prosvećenje će uslediti ako i najmanja sloboda postoji. i uzimanju "neizvesnog hrabrog skoka preko najmanjeg jarka" čak i kada neko nije navikao na tako slobodan pokret (Kant 1963: 3-4). Kant je spreman da prihvati ta nužna ograničenja.

te posebnosti Fukoove perspektive. zbog toga što se bavi oblikom u kojem je ostvarena istorija. Fuko ponovo naglašava od­ vajanje od zanimanja za prosvećivanje od sintetičke filozofije istorije. Ako se ova dva eseja. na koji se Fuko oslanja da bi sačuvao poziciju za-prosvećenje. Međutim. kada reinterpretira Kantov problem kao "savreme- 178 . Sa uskraćenim istorijskim vreme­ nom unutrašnje teleologije. U svom predavanju Fuko ukazuje (Foucault 1986b: 88-89) da je Kant prvi problematizovao značenje sadašnjosti zarad filozofske refleksije. po sebi jedinstven kulturni proces koji dolazi do samosvesti putem samoimenovanja (Foucault 1986b: 90). i njenoj unutrašnjoj finalnosti. Sada želim da kažem da je ova interpretacija moguća jedi­ no ako se definicija prosvećenja u perspektivi sadašnjosti razvede od teleološkog kretanja u kome su uhvaćeni događaji ljudske istorije. i eventualno kao arhaične. Više je problematičan sam koncept"sadašnjosti"po sebi. ako je moguće "Šta je prosvetiteljstvo?" razvesti od "Ideje za univerzalnu istoriju" i. granica i nužnosti u središtu je Fukoove interpretacije tog ogleda. udubljene u potragu za poreklima 1 unutrašnjom teleologijom istorijskih procesa. Poslednji argument može da na­ vede da je Fukoov stav unekoliko problematičan. Na drugom mestu. Problem slobode. ipak zahteva oprezno određenje neo­ phodnih ograničenja slobode i razuma. doba u kojem postoji opšte buđenje mogućnosti razuma. kulturnom skupu. Zapravo. Isti napredak koji zavisi od slobode i čini slobodu mogućom. Fuko govori (Foucault 1986b) da esej 0 prosvećivanju postavlja pitanje sadašnjosti na drugačiji način od Kantove šire filozofije istorije. savremenom. Za Kanta. uopštenije. zajedno pročitaju. logične. doba ostvarenja razuma koje bi pratilo svoje prolongi­ rano slobodno javno izražavanje. od Kantove kritičke filozofije. da ostvari svoje stanovište kao dela "mi" koje odgo­ vara pojedinačnom. čini se da ovo predavanje stavlja u zagradu ili uklanja filozofiju istorije u kojoj je ideja prosvećivanja za­ betonirana. ali ostav­ lja teleologiju u kojoj je sadašnjost smeštena kao neophodni deo okrenut ka budućnosti. "Ciljani" pravac ka sopstvenoj sadašnjosti karakteriše filozofiju i diskurs moderne i o modemi. postoje dobri razlozi koji pokazuju da ovo nije slučaj. Ova idiosinkrazija stava naglašena je kada se Fukoovo predavanje okreće od eseja ka Kantovim razmatranjima pitanja "Postoji li stalni napredak ljudskog roda?". takoreći. objavljena u istom časopisu sa dva meseca razlike. Fuko: prosvećenje i granice nužnosti Na svom prvom predavanju na kursu na College de France 1983. ili u najmanju ruku dopušta postojanje te ideje kao nedovršene. koji proizilaze iz poteškoća Kantovog stanovišta. Ta kritička distinkcija dopušta afirmaciju primarnosti sadašnjeg. sledeći korak bi bio ponovno zamišljanje sadašnjosti izvan teleološke strukture trenutka koje je vidljivo u odvojenim i međuzavisnim delovima. sadašnjost nije doba koje će doći. neizbežan zaključak je da Kant određuje sadašnjost kao trenutak u napretku koji vodi ka ostvarenju univerzalnih ciljeva razvojem kritičkog razuma.0 FUKOU nego "doba prosvećivanja". objavljenim četrnaest godina kas­ nije u Konflikti između fakulteta (Kant 1963:137-54). Pre je to svitanje.

i ostaju sumnjičava u vezi sa postojanjem nužnosti u istoriji. mada neobično. ili bar paradok­ salno kod načina na koji je dat odgovor na pitanje napretka. koja se ne zanima za uspostavljanje nužnih granica naše slobode. Kantovo stanovište ne sadrži unutrašnju napetost između teleološke istorije i Re­ volucije kao znaka napretka. Dok ti sporedni teks­ tovi inaugurišu formu kritike. što dopušta Fukou da napiše zanimljivo. nastavlja Fuko. 0 Kantovom dokazivanju kaže (Fuko 1986b: 91) da nije dovoljno prosto slediti "niti teleološke tkanine. Iz ove perspektive Fuko insistira da je nasleđe Kantove misli o prosvećenju. prema njemu (Foucault 1986i: 35). Međutim. On nalazi istorijske znake u Fran­ cuskoj revoluciji. napretku. unutar istorije. Kao takve. niti uslova pod kojima su 179 . nešto protivrečno. Fuko u Kantovom prikazivanju napretka nalazi nešto srodnije antiteleološkoj perspektivi svoje genealogije. i može da izbegne neprijatne ratove. "izlaz" iz nezrelosti. Revolucije! Upravo je to Fukoova poenta. Fu­ koova istorijska proučavanja izbegavaju teleologi­ ju i potrebu za poreklima. i otuda moguće slobo­ de. Kant teži da potvrdi napredak pozivajući se na događaje koji poništavaju njegovu teleolo­ giju. Ono što izgleda najviše interesuje Fukoa u osvrtima na Kan­ ta jeste oštrina s kojom potonje dovodi u središte prirodu sadašnjeg. Prosvećivanje je. ne­ ophodno je izolovati. ipak. ne u značajnim delima ili zločinima čovečanstva već u stavovima posmatrača koji poka­ zuju "željno učestvovanje koje se graniči sa entuzi­ jazmom" (Kant 1963:144). Moguće je da prosvetiteljstvo postavlja tu savremenu stvarnost s obzirom na "unutrašnju teleologiju vremena". štivo. Postoji. Međutim. Kantov odgovor je afirmativan.. Kant traga za iskustvom ili događajem koji bi figurirao kao znak za ljudsku sklonost "da bude pokretač u sopstvenom napretku ka boljitku" (Kant 1963: 142). prosuđivanja ili znanja. ali se radi i o odgovornosti pojedinca za proces prevazilaženja nezrelosti i tutorstva (Foucault 1986i: 38). tačno je da Fukoove genealogije nisu mogle da budu udaljene od stanovišta o Kantu. njegova genealoška perspektiva tom štivu daje značajnost. i ujedno je dobra te pravedna. Prema tome. događaja. otvorenu završenost sadašnjeg kao projekat i kao arenu individualnog i kolektiv­ nog eksperimenta. Teži da pokaže uređenu usmerenost istorije sredstvima najvećeg mogućeg događaja prekida. već u specifičnoj razlici od onoga što je prethodilo (Foucault 1986i: 33-34). ali i zadatak i obaveza za svakog po­ jedinca. to ga ne sprečava da nađe u Kantovim istorijskim spisi­ ma elemenat koji potvrđuje prvenstvo sadašnjosti. i Revolu­ ciji drugačijeg redosleda negoli što je otelovljeno u njegove tri velike kritike. kontigentnog. niti budućeg dostignuća. fenomen čiji je deo čovečanstvo.. ulogu kontigencije. sadašnjosti shvaćene ne u smislu to­ taliteta.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nu stvarnost". ali način na koji daje odgovor je ono što najviše zani­ ma Fukoa. događaj koji bi imao vrednost kao znak". Očigledno je reč o tome u Fukoovom shvatanju Kantova odgovora na pitanje konstantnog napret­ ka čovečanstva. događaja i igru nedefinisanog prostora slobode u oblikovanju budućnosti. Ukratko. Kant taj stav povezuje sa onim što shvata kao moralnu predispoziciju ljuds­ ke rase usmerene ka pripremi konstituisanja nacije koja ljudima predstavlja dobro.

te prosuđivanje. Fuko kao drugo otkriva drugog. Upravo se problemom samokonstituisanja Fuko služio da redifiniše svoj projekat u uvodu u istoriju seksualnosti. mestu samokonstituisanja. analitičnost istine preduzeta u Kantove tri kritike već pretpostavlja naše samo-konstituisanje unutar specifičnog istorijskog trenutka. etički život i građanstvo. cf. Prosvetiteljstvo je drugi oblik asketizma. čini nužnim određenje legitimne upotre­ be razuma i kritike (Foucault 1986i: 37-38). Zaista. To jest. ovi tekstovi pokazuju i najavljuju kritiku koju zanimaju granice savremenih oblika života i identi­ teta. Upotreba zadovoljstva (1985: 6. pokušaj prepoznavanja sebe kao univerzalnog subjekta može biti shvaćen kao poseban oblik etičke prakse. i kas- 180 . "Analitičnost istine"slična je onome stoje u Recima i stvarima (Fuko 1986b: 96) objasnio kao"analitičnost ograničenosti": paradoksalnom predlogu po kome granice ljudske egzistencije ("Čoveka") oblikuju te­ melj istinitog znanja u naukama o čoveku. Kasnije. suđenja i razumevanje jav­ lja se u posebnom trenutku. Ovde je Kantova misao reinterpretirana kao oblik asketizma toliko da "uvodi još jedan način u našu tradiciju po čemu biće nije prosto dato nego je ustanovljeno u odno­ su sa sobom" (Foucault 1986d: 372). To je praktična i perspektiv­ na aktivnost koja postavlja stalno prisutne i pokret­ ne mogućnosti prekoračenja granica oblika života. Ne treba misliti. Pre nego što tragaju za nužnim i univerzalnim uslovima upotrebe razu­ ma. To bi se moglotumačiti kao prerada i proširivanje fundamentalnih problema koje je Fuko ranije otkrio u Kantovoj epistemologiji. Iz toga je sledila "ontologija sadašnjosti. kao nepovezane i diver­ gentne komponente Kantove filozofske refleksije. Kako g o d . da Fuko ovde prosto postavlja jednu uz drugu "analitičnost istine" i "ontologiju sadašnjosti". Samo je u tom smislu Fuko otkrio u Kantu po­ javljivanje dve kritičke tradicije u modernoj filozo­ fiji. Prema Fukou. možemo da vidimo plod ponovnog određivanja njegovog kritičkog interesa navođenjem da je. Ma kako bilo. univerzalnog i pojedinačnog u savremenom životu. trenutka u kojem će "čovečanstvo upotrebiti razum. već i za moralnopolitičke i estetske subjekte. istorijski datom. Prvo je razlikovao "analitičnost istine" koja na sebe preuzima zadatak određivanja uslova pod kojima je znanje moguće. Ta kritika sastoji se u razlikovanju onog stoje nužno i kontigentno. relativno ne­ poznatog. Kanta u tim očigledno sporednim tek­ stovima o istoriji i prosvećivanju. ipak. bez potčinjavanja bilo kojem au­ toritetu". Kroz ove subjekte Kant je video univerzalne uslove znanja. Kantova dijagnoza sadašnjeg trenutka kao prosvećivanja.0 FUKOU prihvatljive upotrebe razuma. Poster 1989: 53-69). U tom uvodu. nakon što je ispitao "igre istine" u povezanosti sa znanjem. prihvatljivo i legitimno. Fuko se ne zanima samo za Kantov subjekt znanja. On je dokazivao (Fuko 1970:318-22) da je ta epistemologija bila inherent­ no nestabilna jer je subjekt kao transcendentalni uslov znanja već među različitim empirijskim ob­ jektima polja ispitivača. za Fukoa taj univerzalizam sadrži neku vrstu paradoksa: mogućnost traženja univerzalnih pravila koja bi usmeravala naša delanja. kako ističe Fuko u intervju 1983. specifičnom. ontologija nas samih" koja ispituje "savremeno polje mogućeg iskustva" (Fou­ cault 1986b: 96).

niti metafizičkoj fi­ lozofiji istorije kao putovanja čovečanstva ka višem cilju ili potrazi za povratkom izgubljenog prvobit­ nog stanja. 181 . međutim.a ostatak njegovog dela može poslužiti kao primer . Ipak. nego kao istorijska analiza onoga stoje savladivo i što nije u uslovima specifičnih identiteta i aktuelnih oblika života. da bi se pratila Fukoova aneksija sadašnjosti iz teleologije istorijskog proce­ sa i vremena. istorijskoj kritici koju zanima analiziranje i rasvetljavanje granica pod ko­ jima smo bili vođeni u konstituisanju nas kao sub­ jekata znanja. Čini se da je ovde problem postojanje raznovrsnih sadašnjosti i raznovrsnost verzija "mi" koji se ne vezuju u jedinstvenu stvarnost. granice uključivanja i isključivanja ovde još nisu jasne: savremeno iskustvo celog ljudskog života svakako je neizmerno različito. sposobnu za primenjivanje određenog filozofskog etosa ili za usvajanje stava moderne.da nije usmeren ka objektiv­ noj. To je u saglasnosti sa mišljenjem. Istorijsko-teorijski projekat Fukoovog razmatranja 0 Kantu implicira . ali ona koja stvara svoju kritiku institucija. ipak. i tako ustanovljava istorijske serije. praksi i oblika znanja. Da li je Fuko otišao dovoljno daleko sa svojom filozofijom istorije da odagna trajne posledice tele­ ologije u određenju sadašnjosti? Pre nego što odgo­ vorimo na ovo pitanje. Ako Kantovi ese­ ji pomažu pri određivanju odnosa filozofije prema sadašnjosti. može se uočiti da su "mi" oni čija je ontologija sadašnjosti i koji su. rekao bih. Drugim recima. o praktičnoj. iznetim u delima o prosvećivanju. prema tome. sadašnjost za određenu za­ jednicu. neophodnoje raskinuti sa teleološkom koncepcijom same sadašnjosti kao jedinstva odvo­ jenih ali međuzavisnih elemenata koji predstavljaju manifestacije istorijskog trenutka. radikalno nepotpun ako se ne postave sledeća pitanja: koje danas i juče. i kao subje­ kata unutar odnosa moći (Foucault 1986i: 47-49). komparativnoj nauci istorije. Go­ voriti o "mi" uvek je neodređeno. Te serije su. "čovečanstvo" i tako dalje. i etičkih praksi bića. bilo da se to zove "savremeno iskustvo". Ovo bi se javilo bar kao konzistentna implikacija njegovog stava prema prosvećivanju. valja se najpre zapitati ko su "mi"konstituisani u sadašnjosti u odnosima znanja i moći. Problem sadašnjosti verovatno je ono što Fuko otkriva kod Kanta: "Koju razliku danas uvodi s ob­ zirom na juče?" (Foucault 1986i: 34). Ako je to tačno. Uistinu je ovo kritička teorija. 1 problemom delovanja u granicama koje određuju sadašnjost. onda je sadašnjost posebna sadašnjost. potčinjeni savremenim oblici­ ma iskustva. Fukoova predavanja o prosvećivanju dovode u središte sam koncept sadašnjosti kao jedinstva međuzavisnih elemenata. i za koga? Ge­ nealogija stvara specifične rodove razlika. kao moralnih subjekata. to jest oni koji žive u posebnoj kulturi. Ovaj problem je. sam koncept sadašnjosti kao ekvivalent ili surogat "modernom Zapadu" neodrživ. "moderna". ne tako što postulira slavnu završnu tačku koja se gubi kako se pomeramo ka njoj. i učestvuju u nekom razumevanju. moći. "osećao obavezu da prouči igre istine u vezi bića sa sobom i formiranju sebe kao subjekta". Gde "mi" prestaje a počinje ono izvan njega? Za Fukoa (1986b: 89) ovo "mi" su oni koji "odgovaraju kulturnom skupu" karakterističnim za savremenost filozofa. Z b o g toga je. Kao odgovor. već ka političkim i etičkim pitanjima iskrslih našim umetanjem u pojedinačnu sadašnjost.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nije.

Habermas se ne miri sa Fukoovim interesovanjem za Kantovu filozofiju istorije s obzirom na njegovu raniju arheologiju formacije diskursa i genealogije odnosa moći. 6 Da li je ovo zaista slučaj s obzirom na Frankfurtsku školu? Ili je to primer nastavljanja intelektualne darežljivosti? Dok je Fuko i mogao da otkrije da je njegovo posmatranje problema prosvećivanja i moderne bilo zajedničko sa Frankfurtskom školom. zanimljivo. u srodničkim odnosi­ ma "od Hegela do Frankfurtske škole putem Ničea i Maksa Vebera" (Foucault 1986b: 96). u kojoj on odgovara na kasnija predavanja o Kantu i prosvećivanju. niti sadašnjost koja isključuje druga iskustva. Habermas ne može da poveže ni ono što vidi kao Fukoovo novo omiljeno stanovište o prosvetiteljstvu. francuski pozitivizam od Konta (Comte) pa do istoričara nauka dvadesetog stoleća: Koarea. suočenih sa Fukoovom izjavom int­ elektualne naklonosti. On je govorio: "To da kazna uopšte i zatvor posebno pripadaju političkoj tehnologiji tela jeste lekcija koju sam naučio ne toliko iz istorije koliko iz sadašnjosti" (Foucault 1977: 30-31). Produktivna kontradikcija je ova: sa jedne strane. u kojima je samoreferentni subjekt. drži se kriti­ ke moderne i oblika znanja karakterističnih za nju. Habermas navodi (Habermas 1989:176) da je Fuko ili uhvaćen u "produktivnoj kontradikciji" ili se konačno pomirio sa "filozofskim diskursom mo­ derne". Sadašnjost je. epohe. Pre će biti da same veze stvaraju neku vrstu meta-serija. i sledeći ga. naprosto način borbe oko specifičnih instru­ menata i diskursa moći. Bašlara i Kangilema. podkraj života. određen sopstvenom ograničenošću. Lukača (Lukacs). razmotrimo Habermasovu komemoraciju Fukou. borbe i načine samokonstituisanja. Fojerbaha (Feuerbach). Ta raz­ lika naglašena je stepenom neshvatanja pristalica kritičke teorije. ili je konačno shvatio. on je vred­ nuje i ophodi se prema njoj drugačije nego prema nemačkoj kritičkoj teoriji i njenoj upotrebi veberijanske teme instrumentalne racionalizacije. veli Habermas. Da lije sam Fuko bio uhvaćen u beskonačnu teorijsku zam­ ku. perioda ili društva. te načina samokonstituisanja. 182 . u naukama o čoveku. Ona ne može da bude arena za iscrpljujuće razumevanje jedinstvenog doba. sa aporijama kognitivnog subjek­ ta koje je otkrio kod Kanta.O FUKOU uvek rukovođene unutar specifičnih parametara i na posebnim nivoima i privremenostima. i smešta se unu­ tar tradicije prosvetiteljstva. to je zbog toga što je sadašnjost shvatana sprečavanjem revolta protiv zatvora kao materijalnog instrumen­ ta moći. trenutka. opterećen zadatkom koji traži neograničene moći. Fuko sebe određuje kao nekog ko misli u obliku refleksije pokrenutim "spo­ rednim" tekstovima o Kantu. sa druge. Odnos među serijama ne može biti sveden na sukcesivne momente koherentne serijama. U ovom delu. Ničea i Vebera i. Ako je Fuko bio naveden da tvrdi da je Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1977) formiralo "istoriju sadašnjosti". Da bismo to ilustrovali. dakle. Možemo primetiti da Habermas nedostaje na ovoj listi. Na nekoliko mesta. Fuko se zalaže za "afirmativno" razumevanje uloge teorije prema sadašnjosti. da se mora pridružiti diskursu moderne ko­ jeg je pokušao da razori? 6 U tekstu o Kangilemu (Foucault 1980) Fuko uspostavlja sličnu vezu koja uključuje hegelovce. Franfurtsku školu.

neomarksizma. nego zato što je to predstavljalo stalnu preokupaciju kritičkog ispitivanja oblika nauke. Ovde više nije pi­ tanje granica koje zasnivaju istinito znanje (kao kod analitičnosti istine) već "praktične kritike koja uzima oblik mogućeg prestupa" (Foucault 1986i:45). Ipak. da se bude za ili protiv prosvetiteljstva. Nadalje. Pa ipak. on raspravlja značajnu temu preokupacije racionalnošću.modernog društva .Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Habermasova kritika očigledno je ovde neodrživa. Videti takođe: Foucault 1980d za alternativnu. posebno kad se uzme u obzir njegov skeptički stav prema sposobnosti objašnjavanja takvih koncepa­ ta.sa kritičkom postprosvetiteljskom nemačkom tradicijom. ostaje jedna ključna tačka. Budimo jasni oko Fukoovog stanovišta ovde: nije pitanje biti za ili protiv prosvetiteljstva. već. Ovo može da stoji kao vrlo približni sažetak Fukoovog sopstvenog promišljanja racionalnosti. i neofunkcionalizma (Habermas 1984. ne postoji ekvivalent koncepciji modernog društva u Fukoovoj genealogiji.koje je proizvod kulturne i društvene racionalizacije Zapada. sumnjivo je da se Fuko može okarakterisati kao oštar kritičar koji teži da razori diskurs modernosti (te je stoga predstavnik postmoderne). Zbilja. znanja i racionalnosti koji presecaju savremene društvene odnose i instituci­ je. ne samo kao karakteristike same sadašnjosti . naukom i znanjem u nemačkoj i francuskoj misli tokom određenog perioda u dvadesetom stoleću. ako je Fuko povremeno bio naveden da se postavlja u liniju . 1987).i zaista francuske škole filozofije nauke (Fou­ cault 1980) . ako ne i sličnu raspravu. Prosvećivanje je višestrukost pokušaja da se prekorači izvan granica postavljenih razumu. za ili 7 U razgovoru sa Ruleom (Raulet) (Fuko 1984). gde Fuko definiše Kangilemovo nastojanje kao"istoriju istinorečivih govora. suprotstavljanjem kritičke onto­ logije sadašnjosti Kantovoj analitičnosti istine.7 Najzad. 183 . Fuko jasno ističe da nije odustao od prethodne karakterizacije Kantova oblika znanja i projekta koje je ono inaugurisalo u obličju nauka o čoveku. ispravljaju sebe i rukovode s o b o m u radu samo-objašnjenja krunisanog poduhvatom'izricanja istine'" (Foucault 1980: 56). govora koji motre nad sobom. i postupaka unutar te filozofije istorije. kao što je Habermasova mešavina neoveberijanstva. on nastavlja sa opisivanjem pozicije moderne kao "granične pozicije". Fukoova karakterizacija stava moderne ujedno je snažna i složena i previše jasno izražena u eseju "Šta je prosvetiteljstvo?" da bi se ovde ponavljala. može se reći. sledeći Bodlera. to nije zbog beskrajnih na­ pada potonjih. koje je molio za prijem. i njegove zamisli moderne ne kao perioda. Njegovo zanimanje za Kantovu filozofiju istorije nije poput filozofskog opravda­ nja za pojavu sudbine još nezavršenog prosvećenog doba. Osim toga. Fuko je težio da odvoji Kantovo razma­ tranje sadašnjosti od teleološke filozofije istorije u koju se ono umotalo. Njegovi predmeti su istorijski oblici racionalnosti i njihovi zapisi unutar sis­ tema ponašanja. Fuko primećuje (Foucault 1986i: 42-43) da oblik filozofskog ispi­ tivanja koji "problematizuje odnose čoveka prema sadašnjosti" mora da odbije ono što naziva učenom prosvetiteljstva. nego pokušaj da objasni šta prosvećivanje znači u određenom trenutku za određenu zaje­ dnicu koja učestvuje u oblicima socijalne i kultur­ ne prakse. i problema moći i dominacije koje ti oblici stva­ raju. kao stava.

istorija je stanje ljudske drame upravo zbog toga što i jeste i nije stvorena od strane ljudskih ak­ tera. dakle.usvajan­ je oba stava rezolutno je moderno. Umesto toga. 184 . već delovanja u granicama u skladu sa pozicijom moderne. Zaključak Sintetičke filozofije istorije devetnaestog veka počivaju na pretpostavci teleološkog širenja prirod­ nih. Zbilja. ostvarenje subjekta u istoriji pretpostavlja nužna ograničenja upotrebi osobina subjekta. to nije ni nov stav niti stav za novo . nije preosta­ li ekvivalent globalne emancipacije subjekta. sujetu zbog prestupa koji bi prekoračio samo granicu iluzije ili senke" (Fuko 1998:64). Fukoova postmoderna mogla bi da bude zasnova­ na na neposlušnoj "problematizaciji" onoga što je istorijski dato. racionalnih sposobnosti čovečanstva. pogotovo nužnih ograničenja slobode. Prestup tako deluje u granicama koje su odredile načine postojanja. Prvo. delo­ vanja i mišljenja. za Kanta istorija je polje evolucije sposobnosti razuma ka krajnjoj svrsi ili potpuno "racionalnom čoveku"koji živi u racionalnom političkom uređenju koje je sam stvorio. Ako Fuko zaista najavljuje postmo­ dernu. To znači odvojiti kontigentno i jedinstve­ no od univerzalnog i nužnog. godine o Žoržu Bataju (Georges Battaille): "Granica i prestup duguju jedno drugom gustinu svog bića: nepostojanje granice koja ap­ solutno ne bi mogla da se prekorači. Niti je to nova periodizacija sociokulturne evolucije. Pokušaji da se Fuko etiketira kao totalni kritičar moderne i ra­ cionalnosti ne liče ničemu više nego praznoj kutiji za dečje igračke. označava krivudavu stazu u granicama u koji­ ma je oblikovana sadašnjost zbog različitih modali­ teta savremenog iskustva. To je oblik kritike koji se služi znanjem granica da bi usta­ novio političke opcije bez propisivanja lekova. i verovatno važnije. kretanje vremena u takvim filozofijama istorije zanimalo se ili za realizaciju ili za retardaciju sposobnosti u prilikama i preprekama postavljenih istorijom.O FUKOU protiv jedinstvenog i totalizirajućeg oblika razuma. Ali u tim filozofijama istorije postoji dvostruka ambivalentnost ljudskog aktera. Prestup. Ni­ kako ne srne da bude neko a priori koje bi izabralo prestup ili održavanje sadašnjeg status quo. kritičan i eksperimen­ talan. Kao stoje problematično govoriti o zapadnom razumu ili moderni koja je univerzalna i totalna. već mogućnost ustajanja delovanjem kritike. Drugo. Na pri­ mer. Njihov stav je istorijski. Kantova teleološka filozofija istorije uporedo sa kritikom razuma predlaže ograničenja slobodi kao nužnim za ostvarenje univerzalnog građanskog društva. tražeći stalno prisutnu mogućnost "neodređenog delovanja slobode" (Fuko 1986i: 46). Fukoove istorije nalaze se u takvom odnosu prema moderni. Tema recipročne zavisnosti granica i prestupa predstavljena je u Fukoovoj misli rano kao i u njeg­ ovom eseju 1963. izbor koji se javlja kroz pronicljivi istorijski i teorijski rad. jednako problematično je zamisliti da granice utvrđene u takvim uslovima mogu zauvek da pređu u postmodernu. prosvećivanju i ra­ zumu. Nije pitanje da se jednom za svagda raskine sa uni­ verzalnim i totalnim oblicima razuma. već pitanje "eksperimentalnog" stava koji prelazi granice naših oblika racionalnosti.

To je ujedno i metodološki i perspektivni manevar. i njihovo zatvaranje u temeljne moralne propise i epistemologije. Za Fukoa. političke i ekonomske prakse i tehnika. 9 J e d a n . Takvi oblici poseb­ nosti nisu nužno oblici subjekta. Nasuprot. tako prožimajuće od devetnaestog veka. 8 Videti Hirst. no oni nisu neizostavno određeni kao individualni subjekti. transcendenciji. Metodološka implikacija Fukoove pozicije je potreba da se odstrane sve koncepcije razuma ili racionalnosti koje ih posmatraju kao karakteristike ili sposobnosti imanentne ljudskim akterima kroz istoriju. iskupljenju. Takva pozicija nije ona o "smrti subjekta" pripi­ sana Fukou od strane takvih kao što je Agneš Heler (Heller 1990: 24). i podeli sposobnosti osobina subjekta i njihovih obećanja o pomirenju. i istorijska proučavanja. jedinstvenog bića obdarenog razumom. započinju sa stvarnim granicama racionalnosti i postupaka. 6. Nadalje. je bio da sačinim istoriju različitih načina pomoću kojih su. 8 Pretpostaviti da oni jesu.. u našoj kulturi. 9 Postoji i suprotna perspektiva. Woolley 1982:118). i samo jedan deo ovakvog zadatka je onaj kojim je Fuko načelno rukovođen u nastojanju da odredi predmet svog ukupnog rada:"Moj predmet. značilo bi uma­ njiti glavni zadatak kritičke istorije racionalnosti. ono što je odbačeno jeste romansa o putovanju sub­ jekta unutar filozofije istorije. Pretpostavka da se društveno-istorijski akteri mogu odrediti kao oni koji poseduju sposobnost razuma. deformaciji. Svrha nije traganje za univerzalnim uslovima koji čine mogućim govor i činjenje.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Fukoovi radovi o Kantovoj filozofiji istorije teže da odvoje koncepciju prosvećivanja od teleološke istorije. Pre nego što postavljaju problem razuma i slobode u uslovima nužnih i univerzalnih ograničenja. Fukoova dela o prosvećivanju. i da je delovanje mehanizam putem kojeg se ostvaruju svrhe razu­ ma u svetu. svešću. voljom i tako dalje. već otkrivanje šta je moguće misliti. re­ presiji. već je stvar u tome da uvek ostaje prostor kontigencije i slobode koji treba da bude određen unutar uslova iskustva i identiteta. ispitivanje načina na koji takvi oblici specifikacije imaju određene diskurzivne uslove pretpostavlje­ ne i nužne različitim oblicima društvene. Teško bi se mogao zamisliti filozof za koga je subjekt bio tako živ! To jest. Samo raskid sa takvim temama otvara prostor za ono što bi se moglo nazvati "kritička istorija racionalnosti". kritička istorija racional­ nosti ne može otpočeti sa takvim stanovištem jer je zainteresovana za varijacije oblika posebnosti ljudi i njihovih sposobnosti u određenim društvenim. u značenju evolucije prirodnih osobina raci­ onalnog subjekta kao društveno-istorijskog aktera.. oni tvrde:"Oblici određenja individua postoje u svim društvima. i emancipaciji. govoriti. ljudi učinjeni subjektima"(Foucault 1982:208). etičkim. i kulturnim uslovima. Ne može se reći da je sve moguće kao što bi iracionalisti ili slobod­ njaci rekli. i činiti u različitim kontigentnim uslovima. neophodno je odbaciti takvo shvatanje istorije. zakonske. vraća nas na potragu za scenama večite ljudske drame. kao jedinstveni entiteti koji koincidiraju sa odvojenim svestima i voljom" (Hirst. neophodno je zadržati opreznost oko svih pratećih tema takve istorije koje izražavaju prethod­ no navedenu ambivalentnost: onih o gubitku. 185 . Woolley 1982: ch. otuđenju.

onda se ne mogu lako izbrisati iz postojanja niti zakonski zabraniti. Niti se on može razumeti kao jedinstven proces koherentan ili konzistentan za sve specifične aspekte i slučajeve ra­ cionalizacije. itd. bića. Presecajući pret­ postavke društveno-teorijske tradicije usmerene na subjekt. Pojavljuje se razumevanje pluralnih. bez ikakve nužne koherencije između sebe. to jest moderne. demokratiji itd. ove predstave ne bi trebalo hipostazirati u nužne i nesavladive univerzalije ljuds­ ke egzistencije. Stvar je u tome. ne zahteva odba­ civanje svih predstava subjekta. Fukoova kritika sastoji se upravo u analizi koja teži da otkrije šta može biti nadmašeno i što više nije nužno.) ne mogu se lako napustiti. i odnosi "znanja-moći". ili komunikativno delanje).diskursima. stvarnog ili čak proceduralnog. Čini mi se da je Fukoova poenta upravo suprotna. političke ideologije koje potežu norme i vrednosti povezane sa subjektom (npr. "igre istine". Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Mitchell Dean . str.0 FUKOU Zadržati ovo stanovište bilo bi delikatno i oštro jer ono. London: Routledge. ono pokazuje nužnost predstava prava.Critical and Effec­ tive Histories.ili istorijske sociologije oblika racionalnosti. on se ne bi mogao razumeti kao jedinstven u pogledu tipa društvenog delanja (kao ciljno-racionalno. a ne u teleologijama racionalnog subjekta ili racionalizacije. Foucault's Methods and Historical Soci­ ology. sa specifičnim us­ lovima postojanja koji se mogu analizirati. dužnosti i obaveza pripisanih subjektu unutar određenih društvenih odnosa i diskursa. Ona je: samo putem dvostruke problematizacije aktera kao subjekta i sadašnjosti kao jedinstvene moderne može da se ustanovi ho­ rizont kritičke i efikasne istorije razuma . Ako bismo zadržali ovaj pojam. Sa druge strane. koje različito zove kao "diskurzivne formacije". Ako su koncepti i pretpostavke u vezi sa subjektom (ili sa ličnošću ili sa bićem) stvorene i određene u određenim društvenim vezama i. nisu manje "stvarne" zbog posebnih uslova postojanja. bilo formalnog. "režime istine".. Fukoov rad smešta racionalnost ne u osobine aktera ili karakteristike radnji. slobode. u diskursu o ljudskim pravima. Ključna implikacija Fukoovog kasnijeg rada o Kantu nalazi se u povratku pojmu prosvećivanja kao nezavisne. osobe. 43-57. što obezbeđuje teren za kritičku istoriju racionalnosti. Iz takve pozicije. Predstave subjekta. već unu­ tar diskurzivnih i praktičnih uslova delanja. Usled toga. To ima značajne implikacije za način na koji tumačimo centralnu istorijsko-sociološku ključnu tačkuVeberovog pojma racionalnosti. Helerina de­ finicija subjekta (Heller1990: 37) kao"idiosinkrazije interpretacije ljudskog iskustva u svetu i samoiskustva u uslovima moderne" pretpostavlja da su uslovi iskustva dati kao jedinstvo međuzavisnih elemenata kao manifestacije jedine sadašnjosti. Sa jedne strane. nejedinstvenih sistema racionalizacije. kritičke aktivnosti putem njene identifikacije sa idealima razuma. 186 . kao "antihumanističko".

On the genealogy of ethics: and overview of the work in progress". Foucault. Harmondsworth: Penguin."The past to come". M.Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason. Foucault. Economy and Society 17.The History of Sexuality.1:88-96. u: The Foucault Reader. New Formations 14:43-56.). New York: Pantheon. Beograd: Nolit. (1986) . Foucault: a Critical Reader. L. Α. (1963) . Habermas. Ν."Afterword: the subject of power".Sketch for a Historical Picture of the Progress of the Human Mind. Rabinow. M. Foucault. (1986d) ." T h e legacy of the enlightenment: Foucault and Lacan". M. Treći program. L."Uvod u prestup". 45 (1998). G. Kant. W.T. Hoy (ed. Reč. to: I. Foucault. M. London: Allen Lane. Brigton: Harvester.3:374-394. M. u: H. (1989) . M. Dean."What is maturity? Habermas and Foucault on What is Enlightenment?". u: Paul Rabinow (ed."Georges philosopher of error". Fackenheim. 2: the Use of Pleasure. god. On History. Canguilhem. Falk. (1991) . Foucault. C. Foucault. J. (1977) . 1st edn.The Constitution of Poverty: toward a Genealogy of Liberal Governance. (1988) . Oxford: Basic Blackwell. (1980) . McCarthy. zima 1984. Cambridge: Cambridge University Press. str. 187 . Dolar. 7: Reason and the Rationalization of Society. J. 152-176. London. M. W. and Rabinow. Boston: Beacon Press. (1998) . (1982) . Dreyfus. trans. (1985) .The Theory of Communicative Action. (1970) . 62-72. (1955) . M."What is Enlightenment?".The Order of Things: an ArcheologyoftheHuman Sciences. London: Routledge."Kant on revolution and enlightenment". 1971). Beck and E. 60. str. Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermeneutics. M. Foucault. ed. (1986b) . 208-226. (1984) . P. London:Tavistock (videti: Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. 15.Discipline and Punish: the Birth of the Prison. L. trans. (1986i) . u: D. br. P. (1991) .Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA LITERATURA: Beck. M. Harmodsworth: Penguin. 5. Gutting. C. Economy and Society."Introduction". (1984) "Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role). / & C 7:51 -62. Μ. H. Dreyfus and P. Fuko. New York: Bobbs-Merrill. Μ. Foucault. vol. Rabinow.) The Foucault Reader. Fuko. vol. P. M. br. Condorcet.

trans. vol. J.0 FUKOU Habermas. Beck (ed. L. P. E. Fackenheim. and Woolley. Heller. A. W. Zagreb: Globus.The New Conservatism: Cultural Criticism and the Historians Debate. E.On History. (1989) .Social Relation and Human Attributes. 188 . W. Habermas. Cambridge: Polity. Beck."The death of the subject". Morris. Poster.). J. A. I. Lifeworld and System: A Critique of Functionalist Reason. (1927) . Hirst. W. P. London: Tavistock. (1989) Critical Theory and Poststructuralism. M. Kant. and ed.The Growth of Philosophic Radicalism. L. Halevy. Culture and Society 5:611 -643. L. R.The Theory of Communicative Action. Boston: Beacon Press.Filozofski diskurs moderne: dvanaest predavanja. New York: Bobbs-Merrill. S."Modernity-postmodernity controversies: Habermas and Foucault". (1987) . (1982) . M. (1988) . Theory. Ithaca: Cornell University Press. trans. Richters. (1990) . Nicholsen. Habermas. Anchor and E. trans. (1988) . (1963) . J. Thesis Eleven 25:22-38. London: Faber. 2.

ukazuje i na to da je . Dokumenti svedoče d a j e zvaničnu inicijativu za poziv pokrenuo Pol Ven.izuzetno u ovom slučaju .. Upravo je Leo Bersani. Međutim..2 Ostali predavači koji su pozvani tog dana podržani su jed­ noglasno. novembra 1981. Može se reći da ovaj mislilac koji seje razdor upravo zbog te svoje originalnosti kod nas još uvek ne nailazi na prijem koji zaslužuje".bilo nekoliko glasova protiv. Saznanje Un­ teres. u arhivi Koleža nalazi se pismo Pola Vena od 30.). veoma brzo zapazimo da je Habermas mnogo pisao ο Fukou. u kojem je iznet zahtev za pozivanje Habermasa: "Profesor Habermas je". ne samo Habermasu.. septembar 1981. bar sudeći po onome što je Habermas u poverenju rekao Džejmsu Mileru (James Miller) (Miller 1993: 334). došao u Pariz da bi održao taj niz predavanja. Međutim. a onda on na sednici nastavno-naučnog veća stavlja predlog na glasanje. 3 1 Pismo Pola Vena 2 3 dekanu Koleža de Frans. Procedura pozivanja nekog predavača na Kolež de Frans jeste sledeća: jedan od profesora upućuje pismeni zahtev deka­ nu. već i Fukou. a da je obrnuta situacija daleko od istine.i to uglavnom kada ga ο tome pitaju u nekom intervjuu. septembra 1981. 189 . prevedeno je na francuski. koji je u to vreme bio šef katedre za francusku književnost. Fuko nikada nije posvetio članke ili predavanja Habermasovom delu i pominje ga samo u retkim prilikama . priča sedaje Fukoodigrao odlučujuću ulogu u odluci Pola Vena da pozove Habermasa da održi niz predavanja na Kolež de Frans u mar­ tu 1983. kada pogledamo tekstove. Fuko je to lično rekao Habermasu. kao i mnoga druga njegova dela (. piše Ven.). Izveštaj pokazuje da je tridesettroje glasalo za od četrdesettroje koji su glasali. 30.Didije Eribon (Didier Eribon) "NESTRPLJIVOST SLOBODE (Fuko i Habermas) Američki komentatori pridaju veliki značaj debati Habermas-Fuko i ponašaju se kao da je bila značajna. profesor francuske književnosti sa Berkli univerziteta. sučeljujući ga sa Ničeom i sa društvenim naukama (. prvi put pozvao Fukoa na Berkli 1975. a naročito onaj koga je predložio Mišel Fuko: Leo Bersani. Za Habermasa to nije uradio. To je samo formalnost i uglavnom se sve odvija bez ikakvih problema. I zaista.1 Ali izveštaj sa sednice nastavno-naučnog veća od 29. Kada je Leo Bersani 1982. Fuko je u svom domu napravio mali prijem u njegovu čast. On je uzduž i popreko promišljao marksizam. Glavno Habermasovo delo. "značajni predstavnik Frankfurtske škole i filozof od svetskog ugleda. ali u tradiciji nemačke filozo­ fije..

Zato je bio zaprepašćen sadržajem predavanja. Smatrao ga je naslednikom kritičke tradicije Frankfurtske škole ("mislilac koji unosi razdor"). filozofije od životnog. A to će omogućiti da se "društvena modernizacija uputi u različitim. Došao je da se pozdravi sa Habermasom ušavši na vrata rezervisana za profesore. u dnu sale koja je bila krcata. Fuko čak nije bio u toku". Ako ne bude tako pojaviće se opasnost od toga da nas iracionalizam još jednom odvede prema sutrašnjicama koje uzmiču. a još je više bio iritiran njime kao predavačem. naročito nekih francuskih filozofa. Njihova meta su"postmodernizam"i želja. poznavao samo njegove stare radove kao što je Saznanje i in­ teres. jeste da se bori za "promišljeno obnavljanje veza između mod­ erne kulture i životne prakse". da se prevaziđe "mod­ erna". I tako smo se okupili nas četvorica. poče raspravom u kojoj je Habermas protestovao zbog ne znam više kakvog Miteranovog političkog stava iz te nedelje (. četvrti je bio Danijel (Defer /Defert/). A onda smo počeli da razgo- 4 5 6 Pismo Pola Vena autoru ovog teksta od 20. rođeni iz iscrpljenosti same moderne i od razdvajanja umetnosti od života.4 Ven pre­ cizira da mu je bila nepoznata čitava Habermasova intelektualna evolucija i da je. Filozofski diskurs moderne (Habermas 1988). Razgovor. Bio sam toga dana sa Fukoom: otišao sam po njega u kancelariju i zajedno smo ušli u amfiteatar. Kada je rekao Fukou koliko je zapanjen. kaže on. u stvari. koje je nazvao "anarhizujućim". čiji je ton bio ledeno učtiv. 7 190 .).Ti su pokreti odbacivanja. A Habermas pledira da ne treba kriviti "kulturnu modernu". I onda Habermas poziva na neumoljivu osudu Ničea i ničeizma. Razgovara se na engleskom. ali i politike. marta.7 Habermas se bavi i pokušajima. da se razum podvrgne još radikal­ nijoj kritici kako bi se protresle njegove "gvozdene zidine".. nekapitalističkim smerovima".0 FUKOU Pitao sam Pola Vena ο ovom događaju i evo nje­ govog odgovora: "Ja i samo ja sam pozvao Haber­ masa na Kolež. Nestao je nekoliko trenutaka kasnije rekavši mi da "ne želi da g u b i vreme" i da me čeka u svojoj kancelariji. diskretno je nestao i otišao u svoju kancelariju. ovaj mu je odgovorio: "Ne znam šta ti bi da ga pozoveš!" 5 Fuko se nije udostojio da prisustvuje tim pre­ davanjima. Ovi su citati izvučeni iz otkucanog sinopsisa koji je deljen na Koležu na dan prvog predavanja. Fukoje bio iritiran i samim Habermasovim prisus­ tvom. marta 1983: "Fuko nije mogao da ne pozove Habermasa na večeru. iskoristio je gužvu koja je vladala pred početak predavanja. Ibid.. 6 Sadržaj tih predavanja obuhvata prva četiri po­ glavlja knjige na kojoj je Habermas radio u tom tre­ nutku. Ali. Današnji zadatak filozofije. Bio je na Koležu tog jutra 7. j u n a 1993. što će reći "zapadnjački racionalizam koji je od kraja XVIII veka na ovamo predstavljao horizont na kojem je moderno doba samo sebe tumačilo". čak ni prvom. Pol Ven se seća večere od 7. već "društvenu modernizaciju" i pritisak ekonom­ skih imperativa i dirigovanih intervencija države.

posle jedne Habermasove rečenice. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. članak je priređen posle prva dva predavanja. Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. kulture. Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa. Jürgen Habermas. ali nisam bio zadovoljan rezultatom. "Une fleche dans le coeur du temps present". i rascep je bio toliko očigledan da je na kraju. Habermas 1981:966. Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. On je. U govoru iz 1980. Ali. marta. Habermas 1986) Eribon 1983:33. avgust-septembar. Druga dva su održana 15.8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali. ni javne. marta. videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339). Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. u listu Jaz (za srpski prevod v. str. Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. 10 11 12 191 . autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. i 8. Critique. društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom" 1 1 . i 22. a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu. dakle. 20. Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima. Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. okrenuo se prema njemu. Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. Fuko napravio dramsku pauzu. 1986. među njima nije bilo nikakve razmene.Takođe nije neočekivano što. 794-799. jun 1993. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . 11. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. sarkastično naglašavajući reč anarhista". Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike. osmehnuo se široko. koji je na francuskom objavljen 1981. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta. Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 . Evo kako je definisao "mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam. jula 1984. U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. septembra 1980. Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. koja su održana 7. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. Rekao sam to Fukou. Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". ni privatne. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno.

Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. Rekao sam to Fukou. U govoru iz 1980. Habermas 1986) 10 11 Eribon 1983:33. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . 1986. među njima nije bilo nikakve razmene.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. dakle. Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". 12 Habermas 1981:966. 11. Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. sarkastično naglašavajući reč anarhista". Fuko napravio dramsku pauzu. osmehnuo se široko. Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu. Ali. On je. okrenuo se prema njemu. Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. članak je priređen posle prva dva predavanja. koji je na francuskom objavljen 1981. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. u listu Jaz (za srpski prevod v. Critique. posle jedne Habermasove rečenice. Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 . Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike. Jürgen Habermas. i rascep je bio toliko očigledan d a j e na kraju. U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. 20. autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. jula 1984. jun 1993. ni privatne. Druga dva su održana 15. društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom ".8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali. Evo kako je definisao"mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno. 191 . Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. str. septembra 1980. Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. koja su održana 7. Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima. marta. Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. 794-799. i 8. i 22. marta. Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. ni javne. ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta.Takođe nije neočekivano što. "Une fleche dans le coeur du temps present". videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339). ali nisam bio zadovoljan rezultatom. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. avgust-septembar. kulture.

). njegova knjiga ο Ničeu potiče iz 1943.. i po pitanju proizvodnje kao i po pitanju recepcije. A evo i nastavka: "U Francuskoj ta težnja ide od Žorža Bataja (Georges Bataille) do Deride. Ali Fuko.. a to je "generator neverovatnih nesporazuma". ne nose sa sobom prostor koji ih je proiz­ veo". u kojem se svako pozivanje na Ničea smatra sumn­ jivim i uvek se prilepljuje za konzervativce. između 1956. i 1960. pokušavaju da 192 . osećajnosti. kao što smo videli. da se. da uđe u Fukoove razloge. a Habermas je na suprotstav­ ljanju iracionalizmu izradio svoj filozofski projekat" (Bourdieu 1990:1-10). Na taj je način. ili bar moguća. Žorž Bataj je umro 1963. koji je bez sumnje pročitao taj članak u re­ viji Kritik. Ali. Burdije za primer uzima upravo odnos prema Ničeu i suprotnosti između Fukoa i Habermasa: "Pre nego što se. smerno zabrinemo z b o g t o g a što su neki francuski filo­ zofi (Fuko. Dva duga poglavlja posvećena Fukou u Filo­ zofskom diskursu moderne iz 1985. pripisuju jednu daleku i arhaičnu osnovu. nacionalni intelektualni prostori i kategorije percepcije koje oni nameću i ulivaju".0 FUKOU silama mašte. viđeno iz Nemačke u kojoj Niče ima posve drugačije značenje.a koji Niče? onaj iz Genealogije morala kod Fukoa mogao da ispuni u jednom filozofskom prostoru u kojem je dominirao subjektivističko-spiritualistički egzistencijalizam sa podrškom univerziteta (. Delez /Deleuze/. a objavljena je 1961. bilo da se radi ο volji za moć. Zapazićemo da je pozivanje na sedamdesete godine kao na epohu ponovnog otkrivanja Ničea u najmanju ruku čudno. doprineo tome da debata koju je hteo da započne bude plodnija. subjektivnog iskustva. mora d a j e zaključio da takve klevete stav­ ljaju tačku na raspravu čak i pre nego stoje počela... priređena je. Kao što zapaža Pjer Burdije (Pierre Bourdieu): od zemlje do zemlje "tekstovi cirkulišu bez svog kon­ teksta. ο suverenosti bića ili ο dionizijskoj poetskoj sili" (Habermas 1981:966).) upotrebili Ničea. moglo da izgleda kao restau­ racija iracionalizma. Fuko mogao da doprinese nečemu što bi. Iz svih njih isijava duh Ničea koji je ponovo otkriven sedamdesetih godina" (Habermas 1981:966). preko Fukoa. na koju Habermas ovde veoma jasno aludira ("dionizijska poetska sila"). ovakva izvrtanja hronologije manje su značajna od Habermasove zatvorenosti u nemački kontekst. trebalo bi da razumemo kakvu je funkciju Niče . Otuda neophodnost. Što se tiče Istorije ludila. podvlači Burdije. Treba se složiti: možda bi neki ozbiljniji Habermasov pokušaj da razume francusku misao. i već je tride­ setih godina bio posvetio nekoliko značajnih tek­ stova svom omiljenom autoru. uzme u obzir "učinak prizme kroz koju se prelamaju. kao preduslov za svaku raspravu. na mani­ hejski način razumu suprotstavljaju princip koji može samo da bude prizvan. kroz napor da jednom anistorijskom ra­ cionalizmu suprotstavi istorijsku nauku istorijskih razloga (sa idejom "genealogije" i pojmom kao što je epistema). sa nekim Nemcima.

nije mislio i čega se odavno odrekao? Fukoov se animozitet može objasniti i činjenicom da je imao utisak kako u zaokretima Habermasove misli od sedamdesetih godina na ovamo nastaje sve ono čemu se suprotstavljao i iz tog se suprotstavljanja filozofski izgradio. Upravo je iz prekida sa takvim tipom filozofija ap­ straktnog univerzalnog Fuko izveo svoju "analitiku moći". videti Huberta Dreyfusa i Paula Rabinowa. Fuko je unapred insistirao na istorijskokritičkom postupku koji je takođe bio njegov kada je pisao Folie et deraison. govori ο Fukoovom oduševljenju "dionizijskom poetskom silom". S obzirom na to da je razmatrao Fukoovo delo bez ikakvog obzira za tu vremensku razliku i da je čitao sve Fukoove tekstove kao da njihov autor još uvek prihvata sve njihove pove­ zanosti i korelacije. može se reći i da jeste i da nije u pravu. Taj razlog je što je Fuko bio. str. "arhaična" iskustva. Kritika koju su mu upućivali neki Nemci. toliko je ta problematika udaljena od njegovih teorijskih interesovanja 1 3 . u kandžama svoje prošlosti. u osnovi. "Teorija komunikacionog delanja" koju je Habermas razvio od svog "lingvističkog zaokreta" izgledala mu je kao povlađivanje dnevnom ukusu starih trabanata univerzitetske filozofije."Qu'est-ce que la maturite? Habermas. bar od Nadzirati i kažnjavati. Njegova iritiranost onime što je smatrao vraćanjem na najtradicionalniju misao bila je još jača zbog toga što g a j e već neko vreme veoma zanimala Frankfurtska škola. ali više nije. Foucault et les Lumieres" (Dreyfus. Postoji razlog za to što debata između Fukoa i Habermasa nije mogla da se odigra. 13 Ο nemogućnosti ove debate usled prevelike udaljenosti ovih problematika. a među njima i Habermas. to je bilo tačno. Ali. velikim se delom sastojala od zamerki što želi da iza oblika racionalnosti pronađe iskonska. kao što je ludilo. da je mogao da pročita ti knjigu (umro je pre nego što se pojavila). a i da biste se upoznali sa odličnim izlaganjem ο ovim problematikama. Habermas je mogao samo da učvrsti Fukoov neprijateljski i odbojan stav. 193 . i koji je jedini opstao i u njegovim poslednjim radovima. Rabinow 1989). kada je Habermas kritikovao upravo ono što on više nije radio. avgust-septembar 1986. U tom smislu debata nije bila potrebna: sve što je Fuko pisao predstavljalo je opovrgavanje onoga što je Habermas gurao napred. izgledala mu je kao povratak na esencijalistički način mišljenja. Ovaj se članak može pronaći i u specijalnom broju revije Kritik posvećenom Fukou. izlaganje je ostalo potpuno isto i izražava toliko nerazumevanje da je malo verovatno da bi Fuko.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pronađu bolje argumente (Habermas 1988). Ideja ο analizi uslova u ko­ jima se može ostvariti entitet "idealne reči" koji pret­ postavljaju sve upotrebe jezika. Ali Fuko je odavno prekinuo tu ontološku potragu koja je prožimala Istoriju ludila i koja je snažno izražena u predgov­ oru iz 1960. osetio želju da nadugačko odgovori i da započne dijalog u okviru koji je post­ avio Habermas. Kada Habermas 1980. ako smemo tako da kažemo. kao povratak na utopiju ο jednom blistavom svetu bez priključaka sa realnim svetom. odsečen od realnih praksi. 857-872. Kako bi Fuko mogao da suprotstavi Habermasovim kri­ tikama ono što je radio i mislio. u kojoj je otkrivao upravo obrnuti pokret.

. (Payot). Pomračenje uma M.prvom od nje­ govih tekstova posvećenih Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" . i naziva to delo"izuzetnim" (Trombadori 1981) 1S . na prvom mestu. Nešto dalje je govorio o tom "problemu koji nas gura u bratski zagrljaj sa Frankfurtskom školom. (Gallimard). koju je napis­ ao Kirhajmer (Kircheimer) u Sjedinjenim Državama". Institut je poz­ vao kriminologe. (Jay 1977)."U tom su smislu".s 16 Citiram originalni francuski tekst skinut sa trake. kaže Fuko. taj je zadatak dodeljen Otu Kirhajmeru koji je procenio da je potrebno preraditi tekst u većoj meri. Nekoliki su prevodi sredinom sedamdesetih godina skrenuli pažnju francuske intelektualne sredine na Adorna i Horkhajmera (Horkheimer). U razgovorima sa Dučom Trombadorijem (Ducio Trombadori) iz 1978. Ta objava intelektualnog bratstva iz 1978."Ruše i Kirhajmer doveli u vezu različite kaznene režime i proizvodne sisteme u kojima su se očitovali".. a Adornova Negativna dijalektika 1978. Fuko je počeo strastve­ no da čita te stare knjige u kojima je otkrivao prob­ leme oko kojih se njegov rad neprestano vrteo 14 . koji je nastao kao rezultat istraživanja koje je subvencionisao Institut tridesetih godina. kaže on.. Uvod i poglavlje o XX veku u potpunosti pripadaju Kirhajmeru. objavljena je na francuskom 1977. dovodi do niza tekstova u kojima Fuko podvlači tu duboku naklonost. "naći izvestan broj suštinskih repera" i. Fuko. To je dovelo do spora oko autorskih prava. Knjiga Martina Džeja (Martin Jay) o Frankfurts­ koj školi. analizu konkretnih kaznenih sistema kao "društvenih pojava o kojima ne mogu da nas izveste samo pravni okviri društva i njegovi etički izbori". Izgleda da je Maks Horkhajmer sma­ trao tu knjigu delom od nevelikog značaja 1 6 . Fuko se poziva na knjigu koju je 1939. Bez sumnje je počeo da obraća pažnju na taj pokret i pre tih prevoda. 14 Dijalektika prosvetiteljstva Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera prevedena je na francuski 1974. Horkhajmera takođe 1974. Pošto je Georg Ruše emigrirao u Pal­ estinu. prilično je složena.0 FUKOU U izlaganju koje je podneo pred Francuskim filozofskim društvom u maju 1978. Fuko zaista kaže da se zainteresovao za Frankfurtsku školu pošto je pročitao "knjigu o mehanizmima kažnjavanja.tvrdio je da je u Francuskoj došao trenutak kada se "taj problem Aufklärunga može nanovo smatrati veoma bliskim zahvaljujući radovima Frankfurtske škole" (Foucault 1990: 43). koju je Fuko pažljivo pročitao. 194 . U Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1975. . poklapanje svog postupka sa teorijskim pokušajima tog pravca nemačke filozofije. međutim. Fuko 1997) Fuko sa toplinom komentariše "veliku knjigu Rušea i Kirhajmera" u kojoj možemo. Polazna tačka mu je jedan obiman rukopis Georga Rušea pod nazivom Marche du travail et droit penal. str." (Foucault 1990:45). Sve ove podatke izvlačim iz knjige Rolfa Vigeršausa (Rolf Wiggershaus) (Wiggershaus 1993:220-221). u Njujorku objavio Institut za društvena istraživanja i koju su potpisali Georg Ruše (Georg Rusche) i Oto Kirhajmer. (Payot). uopšteno o Otu Kirhajmeru. 217-223. kada je pisao Nadzirati i kažnjavati. Istorija tog dela pod nazivom Punishment and Social Structures.radi ekspertize i oni su predložili neke izmene.

"Nemačka ga je filozofija oblikov­ ala kroz istorijsko i političko promišljanje društva". dakle. Ali njegovo interesovanje za Frankfurtsku školu uskoro će se proširiti na čitav taj pravac. Druga tema koja je zadržala Fukoovu pažnju na knjizi Rušea i Kirhajmera jeste ideja da "kaznene sisteme u našim društvima treba razmatrati u ok­ viru'političke ekonomije'tela" (Fuko 1997:31). U istoriji nauka u Fran­ cuskoj. Sudbina tog pitanja u Fran­ cuskoj. u suštini se radi o proučavanju razuma čija strukturalna au­ tonomija u sebi nosi istoriju dogmatizama i despotizama. dok je u Francuskoj "istorija nauka poslužila kao os­ lonac" tom filozofskom pitanju. zbog centralnog mesta koje u savremenim intelektual­ nim debatama u Francuskoj zauzima istorija nauka i "naročiti oblik koji joj je dao Ž. shodno tome. sopstvenoj analizi u terminima disciplinarnih tehnologija (Fuko 1988: 108). može da napiše: "Kad bi trebalo da izvan Francuske potražimo nešto što odgovara radu Kavajea (Cavailles). veoma se razlikuje od njegove sud­ bine u Nemačkoj. susret koji je mogao da se odigra na preseku istorije nauka i na "pitanju istorije raciona­ lnosti". U jednom intervjuu iz 1978. kaže on. kao i u nemačkoj kritičkoj teoriji.. više nego ikada na dnevnom redu: 17 Foucault 1978: IX-XX. "bez sumnje imalo što-šta da se zameri". Ne treba se. bez sumnje bismo ga pronašli u Frankfurtskoj školi (. Očigledno je da te "zamerke" proizilaze iz Fukoovog odnosa prema marksizmu. mogu Vas uveriti.). dodaje Fuko.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pravi otklon od te "stroge korelacije" kojoj bi. iznenaditi.. ovaj se predgovor pojavio na francuskom sa ispravkama koje je načinio Fuko pred samu smrt . Ovu temu razvija u predgovoru koji piše 1978. Poređenje ovih dvaju verzija m n o g o govori o evoluciji Fukoove misli u poslednjim godinama života. Fuko tada počinje da žali što se nije dogodio susret između francuske filozofije i Frank­ furtske škole. Razuma koji. Pošto ju je Horkhajmer potcenio. Koarea (Koyre) i Kangilema. Fuko. knjiga je doživela rehabilitaciju kroz Fukoa. i jedan intervju Žerara Rolea (Gerard Raulet) iz 1983 (Fuko 1984b). 195 . ni jedan jedini put nisam bio čuo za ime frankfurtske škole od ijednog mog profesora"(Fuko 1984b: 159). postiže učinak oslobađanja samo pod uslovom da uspe da se os­ lobodi samog sebe"' 7 . za američko izdanje knjige Žorža Kangilema (Georg­ es Canguilhem) Le Normal et le pathologique.pod naslovom: "La vie: I'experience. Čitav početak teksta ispunjenje njegovim razmišljanjem na temu Aufklärunga. la science" (Foucault 1985:3-14). kojoj pribegavaju "odlični nemački istoričari i so­ ciolozi Frankfurtske škole". naročito razgovori sa Dučom Trombadorijem. U tim razgovorima Fuko primećuje da je Francuska gotovo ignorisala Frankfurtsku školu isto kao stoje ignorisala "pravac veberovske misli": "Dok sam ja bio student. Fuko suprotstavlja analizu "ekonomističkog tipa". što će reći pitanje sadašnjeg trenutka i njegovih značenja. Kangilem".to je bez sumnje poslednji tekst koji je imao vremena da ponovo vidi pre objavljivanja . 0 tome svedoče bro­ jni intervjui. kaže. u meri u kojoj je pitanje prosvetiteljstva. dakle.

postavila "suštinski problem". Kakva je. 19 196 . da se ranije upoznao sa Frankfurtskom školom. izbegao "mnoge gluposti" koje je izgovo­ rio i "mnoga skretanja" koja je načinio sledeći sopstveni put. Problem u kojem se svi praćakamo. Ti retrospektivni uticaji. kul­ turna. dakle. procedura. Fuko zbog toga žali utoliko više što bi. U razgovorima sa Trombadorijem izražava se u gotovo identičnim terminima: "Kada priznajem sve te zasluge Frankfurtske škole. istorijska. Ekonomska. možda bih bio toliko zaveden da ne bih radio ništa drugo već bih samo njih komentarisao. Fuko ipak zamera Frankfurtskoj školi da je os­ tala zatvorena u tradicionalnu koncepciju "sub­ jekta". mnoge greške ne bih načinio. dodaje on. ti ljudi koji su mogli da na vas imaju ogroman uticaj i koje ste otkrili tek u godinama kada ste taj uticaj 18 mogli da podnesete. priroda tog "ogromnog uticaja"? Frankfurtska škola je. Želim da kažem da je Frankfurtska škola veoma neočekivano. Ta se dvostruka fili- Tekst je osetno drugačiji u Revue de metaphysique et de morale: "Dva veka po svom pojavljivanju. Razum kao despotizam i kao svetlost" (Foucault 1985:7). čovek jednostavno ne zna da li da se zbog toga raduje ili da očajava". veoma jasno formulisala probleme koji su naši" (Trombadori 1981 ) 1 9 . učinaka moći koji je prate i koju podnosimo toliko loše kao da je oblik represije svojstven kapitalističkim i možda socijalističkim društvima? Zar ne bismo iz toga mo­ gli da zaključimo da se obećanje Aufklärunga da će dosegnuti slobodu vežbanjem razuma preokrenulo u vežbanje razuma koje sve manje i manje obećava slobodu? Suštinski problem. i kao način na koji će se zapitati o svojim ograničenjima i o moćima kojima se koristio. ta bliskost koju Fuko us­ postavlja između francuskog istraživanja u istoriji nauka i kritičke teorije nije urodila istinskim susretom. kako kaže. jer."kako razdvojiti tu racionalnost od mehanizama. Ra­ z u m kao despotska prosvećenost" (Foucault 1978: IX-XX) 1 8 . naučna sudbina zapadnih naroda duboko je povezana sa pribegavanjem tom obliku racional­ nosti. ali i uskraćen za nešto zadovoljstva. Ovde citiram originalnu transkripciju na francuskom. "Ali". činim to sa grizom savesti onoga koji je to morao da pročita ranije. tehnika. bio bih pošteđen velikog rada. a to je problem "učinaka moći koji su povezani sa vršenjem racionalnosti" koja se istorijski i geografski kovala na Z a p a d u počev od XVI veka. društvena.0 FUKOU "Posle dva veka Aufklärung se vraća: i to ne kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na ra­ spolaganju. da sam ih pročitao veoma mlad. već kao način da se zapita o svojim ograničenjima i o moćima koje je zloupotrebio. Aufklärung se vraća: i to istovre­ meno kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na raspolaganju. koji žali što to nije ranije učinio i koji sebi kaže sa izvesnim kolebanjem: da sam pročitao ova dela. Ali ta istosmernost. mnoge stvari ne bih rekao. koja je i "filozofski zastarela" i prepuna "marksističkog humanizma". kaže Fuko.

razotuđenja. Najpre zato što prostor koji treba pokriti nema ništa sa krivicom ili nevinošću. I Sartr to kaže. Želeo sam da säm stvaram istoriju" (Tromba­ dori 1981) 2 0 Taj intervju iz 1978. treba sići na dno rudnika" (Foucault 1983a: 22) 197 . to je sigurno [. dodelivši sebi za­ datak da tu istoriju uzmu u obzir kako bi od nje načinili neku vrstu eksplikativnog zaleđa". Zatim zato što je apsurdno upućivati na razum kao na entitet suprotan ne-razumu..]. ovi su gutači istorije. kojoj ipak odaje priznanje: "Treba li suditi razumu? Po mom mišljenju ništa ne bi moglo biti sterilnije od toga. Fuko verovatno ima na umu Frankfurtsku školu (između ostalih) kada izjavljuje d a j e filozofsko promišljanje već d u g o išlo da "traži u čitanju istorijskih dela materijal koji je smatran "sirovim" i samim tim'tačnim'". zato što bi nas takav proces osudio na to da igramo proizvoljnu i dosadnu ulogu racionaliste ili iracionaliste. gutaju je gotovu. A ja bih rekao: oni nisu poricatelji istorije. Čak i kada se pozivam na njih. već da idemo pre­ ma nečemu sasvim drugačijem. U sas­ vim drugačijem kontekstu. nije da pronađemo svoj izgubljeni iden­ titet. provereno autentičnu. U tome je moja greška. prilično marksistički nastrojeni. onakvu kakvu su je istoričari za njih sažvakali. da pokrenemo svoju suštinu. već moramo da proizvedemo nešto što uopšte ne postoji i nemamo pojma šta bi to moglo da bude" (Trombadori 1981). Fuko propoveda obrnuti stav: "Treba sami da obavimo posao. Fuko grabi i priliku da odgovori na neke polemičke strele koje su mu upućene: "Kažu da sam poricatelj istorije.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE jacija nalazi u srcu njene problematike koja repre­ siju i otuđenje . 20 Ovo pojašnjenje rasvetljuje Fukoove reči iz j e d n o g intervjua iz 1983. bio je ugovoren sa no­ vinarom komunističkog dnevnika L'Unita. Tu se vrtimo oko jedne Marksove rečenice: čovek proizvodi čoveka. Kako da je razumemo? Za mene ono što treba da se proizvede nije sam čovek onakav kakvog ga je priroda nacrtala i kakvim ga je njegova suština opisala.koji obogaljuju čoveka i udaljuju ga od njegove suštine . na drugačijoj osnovi distancira od Frankfurtske škole. Nikada se nisam zadovoljavao ra­ dovima drugih istoričara.suprotstavlja projektu oslobođenja. koji vraća čoveka njego­ voj prirodi: "Ne mislim da je Frankfurtska škola u stanju da na bilo koji način prizna da ono što trebamo da radimo. uvek sam držao do sopstvene istorijske analize stvari. Fuko se. Fuko upućuje još jednu zamerku predstavnic­ ima "kritičke teorije": što su se veoma malo bavili "istorijom u punom smislu": "Pozivali su se na jednu gotovu istoriju. što objašnjava neke opaske i neke pregibe. da oslobodimo svoju utamničenu prirodu. koju su mogli da pronađu već napisanu. koju su potvrdili brojni dobri istoričari. "A propos des faiseurs d'histoire".. odgovarajući na pitanja Huberta Drajfusa i Pola Rabinova. Konačno.

međutim. u nastavku će biti korišćen postojeći pre­ vod /prim. U srpskom prevodu sa engleskog. već analizirati proces kroz razne oblasti od kojih svaka upućuje na neko suštinsko iskustvo: ludilo. Moj cilj. Ali. bilo da padate u iracionalizam) nastaje iz shvatanja da nije moguće racionalno kritikovati racionalnost. Možda bismo pogrešili kada bismo ovu izjavu smatrali čisto polemičkom. eventualna istorija razuma. Ali istina je da taj pojam. verujem da se od Maksa Vebera u Frankfurtskoj školi i kod mnogih istoričara nauka." (Foucault 1984a: 300). ili kao da je nemoguća racionalna istorija svih granjanja i svih bifurka­ cija. operiše kao d a j e nemoguća racionalna kritika racionalnosti. a sve kako bi od toga napravili nešto što izgleda kao jedan od mogućih oblika delovanja racionalnosti" 2 2 . radilo o izolovanju jednog ob­ lika racionalnosti koji je proglašen dominantnim i kojem je dat status razuma. osim retkih izuzetaka. U intervjuu sa Žerarom Roleom iz 1983. ur. Evo kako on to objašnjava: 21 Treba zapaziti da Habermas kritikuje Adorna i Horkhajmera u Filozofskom diskursu moderne. Fuko se iznenađuje: "Šta nazivamo post-modernizmom? Nisam u toku" (Fuko 1984b: 165). itd. A i Fukoovo iznenađenje samo je delimično hinjeno.. u sva­ kom slučaju staje pokrivala u Habermasovoj tema­ tici. 22 Foucault 1983b: 201. zločin. koja je često bila na delu u svakoj kritici razuma i svakom kritičkom istraživanju istorije racionalnosti (ili prihvatate racionalnost ili ostajete žrva iracionalnosti). 198 . Na jedno Rabinovljevo pitanje o Habermasovim kritikama. istoriju koja pri­ pada razumu. koje je Eribon preveo sa engleskog. bolest. protiv svake kritike razuma ili svakog kritičkog istraživanja o istoriji racionalnosti (bilo da prihvatate racionalnost. koja su ipak važna i dragocena. smrt. ili pisati racionalnu isto­ riju svih grananja i svih račvanja. koji se pojavio u časopisu Treći Program. ovaj deo glasi: "Mislim da učena. nikada nije upotrebljen u Francuskoj. Mišel Fuko razvija sličan iskaz.0 FUKOU Hoćemo li pokušati da analiziramo taj tip racio­ nalizma koji je naizgled svojstven našoj modernoj kulturi i koji svoje sidrište nalazi u Aufklärungul Takav je bio pristup nekih pripadnika Frankfurtske škole. moj je cilj da predložim drugačiji modus analize odnosa između racionalizacije i moći./). Dobro je zapazio srodnost njihovog postupka sa Fukoovim. Bez sumnje je mudrije ne razmatrati globalno racionalizaciju društva ili kulture. (Ovo je prevod navoda na francuskom. U j e d n o m razgovoru sa Polom Rabinovim iz 1982. nije da načinjem raspravu o njihovim delima. koju smo često slušali. kao što je Kangilem. Nešto dalje Žerar Role ispituje Fukoa o Habermasovoj kritici "postmodernog" pravca. u frankfurtskoj školi i u svakom slučaju za m n o g e istoričare nauke kao što je Kangijem. on odgovara: "Postoji taj problem koji je pokrenuo Habermas: ako o d b a c i m o Kantovo ili Veberovo delo. seksualnost.. Mislim da je. u prevodu Borislave Sašić. Sigurno je da je Fuko veoma dobro znao šta pokriva etiketa "postmodernizma". to bilo pitanje izolovanja dominantnog oblika obdarenog statusom j e d n o g j e d i n o g razuma racionalnosti da bi se pokazalo kako je to jedini m o g u ć i oblik od tolikih drugih"/Fuko 1984b: 159-160/. od Maksa Vebera. Fuko se vraća na ovo pitanje i nastoji da suprotstavi Habermasa "kritičkoj teoriji" Frankfurtske škole 2 1 : "Verujem da povika.

ne shvatam koji je to problem zajednički ljudima koje nazivamo post-modernistima ili post-strukturalistima" (Fuko 1984b: 166). 23 Seminar. ne postoji filozofija koja. Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost?. u L'lmpossible Prison:"Poštovanje racionalizma kao ideala ne srne da se izražava kroz graju kako bi se sprečila analiza racionalnosti koje su realno primenjene" (Foucault 1980:317).) raspravljali o različitim interpretacijama moderne . predložio da se sa nekolicinom američkih kolega sastanemo u novem­ bru 1984. nisam znao za jedno predavanje koje je tada držao upravo o ovoj temi.). to sam uvideo doduše tek kada je u maju ove godine objavljen jedan izvod iz Fukoo­ vog predavanja". Prirodno. Ali ovo nije bila baš intencija koju je Fuko imao na umu u svome predlogu. problem sub­ jekta i preoblikovanje subjekta . Ali.a to ne kažem da bih kritikovao racionalnost. biće. pošto je Fuko umro u junu 1984. ja sam njegov poziv razumeo kao poziv na jednu diskusiju.) Ali ono što mi takođe nije jasno jesu vrste problema koje postavlja ovaj termin ." (Foucault 1982:18-19). jer mi nije jasno šta to može da podrazumeva (.. Habermas je govorio kao d a j e Fuko bio taj koji je želeo sučeljavanje: "Kada mi je marta 1983. ali pitanje koje moramo sebi da postavimo pot­ puno je drugačije: mislim d a j e od XVIII veka veliki problem filozofije i kritičke misli bio. preko Ničea ili Maksa Vebera. koji u neku ruku otvara filozofski diskurs moderne. taj događaj koji naziva­ mo Aufklärung i koji je odredio.polazeći od jednog teksta. najpostojanijih komponenti nacizma. da odgovori na to pitanje: koji to razum mi koristimo? Kakve su njegove istorijske posledice? Koja su njegova ograničenja i opasnosti?" I onda Fuko kreće u protivnapad:"Ako je krajnje opasno reći d a j e razum neprijatelj koga treba ukloniti. naravno. dakle. još uvek je i. da bismo diskutovali o onom spisu koji se pojavio pre 200 godina. rizikujemo da padnemo u iracionalizam.ili kako bi oni mogli biti zajednički ljudima za koje se sma­ tra da su 'post-modernisti'. neposredno ili posredno. Zabrinut sam. čiji je sažetak objavljen u Le Magazine litteraire u maju 1984. na Berkliju je održao predavanje o Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" Tu pominje Habermasa na početku izlaganja: "Od Hegela do Horkhajmera. Habermas aludira na Fukoov kurs na Kolež de Frans (januar 1983.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE "Amerikanci planiraju seminar na kome bi tre­ balo da učestvujemo Habermas i ja.Videti i njegovu repliku Morisu Agilonu (Maurice Agulhon). već da bih pokazao u kolikoj su meri stvari dvosmislene . Dok mi je jasno da se iza onoga što je poznato kao strukturalizam nala­ zio određeni pojam . u jesen 1983.opšte uzevši. nadam se. nije bila suočena sa istim pitanjem: šta je. ono što mislimo i što činimo ?" (Foucault 1984d:32) 2 4 na primer.. Kada se prisećao istog projekta za seminar na Berkliju.. nije održan. U potpunosti se slažem sa tim. na jednoj internoj konferenciji.. bar jednim delom. 199 . Habermas je predložio da tema seminara bude 'modernizam'. 23 Habermas 1986: 299. Ne treba zaboraviti .da je rasizam formulisan na osnovi pobedonosne racio­ nalnosti društvenog darvinizma koji je na taj način postao jedna od najtrajnijih. u kojoj bismo (. isto tako opasno jeste i tvrditi da nas svaka kritička upitanost o toj racionalnosti vodi ka riziku od iracionalizma. ono što danas jesmo. ili do Habermasa.

gotovo u potpunosti posvećen kursu o Kantu i Aufklärungu na Kolež de Frans. dužni smo da podsetimo na sirovu pojednostavljenost tekstova kako bismo zaključili da se Habermasove zamerke vrte u prazno: čemu podvlačenje činjenice da se Fuko ne oslanja na univerzalne norme. ne uvodi ponovo transcedentalnosti koje se pret­ vara da izbacuje (što Habermas naziva njegovim "kriptonormativizmom"). a čas razbesnela. Zadatak filozofa po nje­ govom mišljenju jeste da omogući da se istoričnost pojavi iza svakog zahteva za univerzalnošću: "Ne treba samleti univerzalnosti u mašini istorije". može se pročitati ova rečenica koja to izvanredno definiše: "Sanjam o intelektualcu koji uništava do­ kaze i univerzalnosti. lako su im naslovi isti. na linije prisile. ne možemo videti kako bi to bilo moguće. ovde su u igri suštinski različiti filo­ zofski izbori i nepomirljivi stavovi. o onome koji se neprestano premešta. Habermas je zamerao Fuk­ ou da svoju političku kritiku nije zasnovao na uni­ verzalnim normama. uprkos hiljadama stranica koje su već napisane oko ove "debate" i uz rizik da nas obeleže kao protivnike filozofskog dijaloga. na otvore. dijaloga (Habermas 1986). U njegovim očima ta politika nije mogla ništa do da uspostavi proizvoljnost. Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). i da ju je samo smrt onemogućila? Kada pročitamo Fukoove tekstove o prosvetiteljstvu i Habermasovu polemi­ ku. "filozofski ethos". U stvari. ovaj se tekst m n o g o razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež de Frans u januaru 1983. kao da je hteo da oda Fukou počast zbog j e d ­ nog. sada zaključenog. i to posle toliko zakašnjenja i peripetija. Znači li to da rasprava tek što nije bila započeta. ne zna g d e će biti ni šta će raditi sutra. "ograničenja koja su nam postavljena" 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom. jer je previše obuzet sadašnjošću" (Fou­ cault 1977). napisati lep članak povodom Fukoove smrti. A u jednom veoma delezovskom pasusu iz jednog intervjua iz 1977. Načiniti genealogiju "sub­ jekta" značilo je odbiti svako pravo na postojanje univerzalnosti kako bi se pokazalo da je čovek od glave do pete istorijsko biće: nema antropoloških konstanti. beleži Fuko u jednoj od svojih knjižica. 200 . kada je cilj čitavog Fukoovog rada da pokaže kako te norme ne postoje"? Što se tiče neiscrpne debate e da bi se saznalo da Fuko možda. Prilično je zna­ kovito što Fuko terminima "stav". ima samo istorijskih oblika postojanja. Shodno tome. ne računajući ovaj nekrolog. nema univerzalnih normi. "već treba provući istoriju kroz misao koja odbija univerzalnosti" (Foucault u: Defert 1994: 56). i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. onome koji u inercijama i prinudama sadašnjeg vremena ukazuje na slabe tačke.0 FUKOU Habermas će. sa svoje strane. to je upravo ona vrsta školske vežbe koje se Fuko užasavao i koja bi ga čas razveselila. protiv svoje volje. "filozofski život". opisuje položaj onoga ko shvata da vrši istorijsku i kritičku analizu "onoga što da­ nas jesmo". Zato što je Fuko želeo da ukine upravo to pribegavanje univerzalnim normama. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993.

a nema razloga da u to sumnjamo . dakle. maj 1993. avaj. The Adventures of a Concept from Lukäcs to Habermas (Jay 1984:507). Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. rad na genealoškom istraživanju ako nije uslov i način za oslobađanje? Istorijsko i kritičko istraživanje. prilično blizak Habermasovim tezama 2 7 . ovaj se tekst mnogo razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež d' Frans u januaru 1983. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993. Habermas se formirao 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom. Fuko razbija u paramparčad jedan od Habermasovih argumena­ ta. Prvo pitanje koje mu je postavljeno očigledno se tiče kritike koju je Habermas uputio "Ničeovim naslednicima": "Danas u Sjedinjenim državama imamo bro­ jne rasprave kako bi se vaš rad uporedio sa radom Jirgena Habermasa. profesori sa Berkli univerziteta došli su na ideju o tom susretu koji je trebalo da bude organizovan u dve ili tri sesije 2 6 . a da mu istovreme­ no predloži . istoričar ovog pokreta. objavio je Pol Rabinov u svom Foucault Reader. nije Fuko bio taj koji je želeo da se taj seminar održi. kako je Fuko mogao da odbaci ideju o debati sa Habermasom. An Interview" (Foucault 1984c: 373-380). a is­ tovremeno sebi dodeliti ulogu onoga ko organizuje dijalog. Ali. po tom se pitanju treba vratiti na isto­ riju i činjenice. kao što Fuko kaže kroz jednu divnu formulu koja sve to sadrži. U stvari. pod naslovom: "Politics and Ethics. lako su im naslovi isti. 26 27 Razgovor sa Polom Rabinovim. itd. služio kao uzor velikom broju francuskih esejista. kroz uranjanje u svet arhiva 2 5 . u svom domu u Berkliju organizovao raspravu u kojoj su učestvovali Leo Levental (Leo Löwenthal). sačinjen od nestrpljivo­ sti pred realnošću koja nas pritiska i sitničavosti u radu čiji je cilj da minira osnovu dokaza. koje zahteva zaokret kroz erudiciju. "strpljivi rad koji uobličuje nestrpljivost slo­ bode" (Foucault 1984d: 50). i Martin Džej. "subjektu". univerzalnim pravilima. reći će neko.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE i "mogućnosti za njihovo prevazilaženje". Ali. a on politikom. u čemu je Habermas. Martin Džej se nadugačko priseća opozicije Habermas/Fuko na kraju svoje knjige Marxism and Totality. kada je Pol Rabinov u aprilu 1983. Održana je i priprema za jednu takvu debatu. Fuko je . Tu debatu. predstavlja.ukoliko je Habermasova priča tačna. kojoj su prisustvovali i ČarlsTejlor (CharlesTaylor) i Ričard Rorti (Richard Rorty). Od početka ovog razgovora. Šta g o d Habermas rekao.pris­ tao na taj princip. Može se reći da ste se vi više bavili etikom. 201 . jedan od poslednjih predstavnika Frankfurtske škole. Možemo se opkladiti da je taj fukoovski ethos. 25. bio nosi­ lac jedne progresivističke i emancipatorske snage koja je u najmanju ruku ravnopravna sa filozofskim disertacijama o normama.da suoče svoja gledišta po pitanju Aufklärunga i Kantovog teksta? A moći ćemo i da se zapitamo o tračku perverznosti i prepredenosti koji se morao nastaniti u Fukoovom karakteru kako bi on bio sposoban da sa takvim ma­ jstorstvom igra na dve table istovremeno: napasti Habermasa s boka jednim novinskim člankom.kao i Habermas . Šta je.

od čitave ove priče ostaje. Ton njegovih napada na Fukoa .0 FUKOU kroz razmatranje Hajdegera kao politički katastro­ falnog naslednika Ničea. Vi uopšte ne tumačite filozofsku tradiciju na taj način. koji je nadahnjivao njegov način bivstvovanja u intelek- 202 . mislim da moramo prepoznati neko­ liko činjenica: 'analitička' veza između filozofije i konkretnog političkog stava onoga koji se na nju poziva veoma je tanana. dakle..Ta"debata"Habermas/ Fuko jeste. Ti napadi više drže do objave rata neprijateljima koje treba dotući nego do volje da se započne dijalog. To je prilično neverovatno i preostaje nam samo da ga odbacimo. pisao taj kantovac i koji su bili u potpunosti nacistički". koji je propovedao uni­ verzalne vrednosti stoicizma (. a vas kao anarhističkog naslednika. Uprkos tom nacrtu za raspravu. Pošto je objasnio u kojoj je meri Hajdegerova misao prestavljala političku katastrofu. dugo smo razgovarali i bio sam zapanjen što čujem u kolikoj je meri problem Hajdegera i političke im­ plikacije Hajdegerove misli za njega značajan i ur­ gentan. veoma poznat tridesetih godi­ na. još tačnije. mnogo umesnije. ova društvena činjenica: osim nekoliko uopštenih izl­ aganja o zaokretu u ovom ili onom intervjuu. zar ne?" Fuko odgovara: "To je tačno. Nemačke neokonzervatvce vidi kao konzervativne Ničeove naslednike. na povratak pošiljaocu. koji uostalom liči na kraj odbijanja ili. i rekao mi je koliko je bio iznenađen i razočaran kada je u katalogu jedne biblioteke otkrio tekstove koje je negde 1934. Pol Rabinov kaže da je uveren da Fukoa u suštini nije zanimalo sučeljavanje sa Habermasom. On Hajdegera pridružuje nemačkom neokonzervativizmu. Moglo bi za to da postoji i jedno.a i na Deridu uopšte ne navodi na takvu pomisao. Učenici ovog filozofa će možda reći da je Fuko dostigao svoj zenit i da nije bio sposoban da izbegne finu mrežu zamerki koju je istkao Habermas. Uzeo ga je u razma­ tranje samo zato što nije mogao drugačije kada je bio u Sjedinjenim Državama.). I dodaje: "Nedavno sam doživeo isto iskustvo sa Maksom Polhencom (Polhenz).. kao što je hu­ manizam. pre svega. Fuko se nikada nije potrudio da odgovori na Habermasove kritike. artefakt proizveden u američkom intelektualnom kontekstu. govorio mi je o jednom od svojih profesora koji je bio veliki kantovac. uprkos pristanku koji je Fuko manje ili više nerado dao kako bi otišao dalje. Kada je Habermas bio u Parizu.'Najbolje'teorije ne sadrže naročito učinkovitu zaštitu od katastrofalnih političkih izbora: neke velike teme. sociološko objašnjenje: kod Fu­ koa je postojao duboki filozofski aristokratizam. Preostaje da saznamo da li je Habermas uistinu želeo da dijalog počne. m o g u da posluže bilo kakvim ciljevima" (Foucault 1984:373-374). Nema potrebe da se precizira da ništa od svega ovoga ne osuđuje stoicizam ili kantizam. Konačno. Ali. U tome što mi je rekao postoji jedna stvar koja me je zbunila i o kojoj bih voleo da sam ranije više razmišljao.

(. 9. Fuko je smatrao da jedan filozof. Deride ili Burdijea. nastojim da na njih odgovorim. Najbolji Fukoov odgovor Habermasu možemo pronaći u jednom tekstu u ko­ jem on ne pominje Habermasovo ime.. bio je veoma privržen ideji rasprave.10. učinkovite moralnosti komunikacije. i čije samo postojanje pred­ stavlja pretnju"(Fuko 2005). Rabi­ nov ga pita: "Zašto nikada niste učestvovali u po­ lemikama?" Fuko odgovara: "Volim rasprave. Dao sam njegov odlomak u Michel Foucault (Eribon 1989:19). osoba sa kojom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. kao ni nje­ gov ukupan rad. i upućuje nas na svedočenje Pola Vena i Pola Rabinova: Fuko nije odgovorio Habermasu iz prostog razloga što ga njegove kritike.Tekst ovog malog govora razlikuje se od o n o g a koji je objavljen u uvodu za spise sa ovog kolokvija (Canguilhem 1989). Postoji i treće objašnjenje. Radi se o jednoj raspravi sa Polom Rabinovim. postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduh­ vatom. U principu. kojeg zanima po­ traga za istinom i odnos prema drugome. pravnom i političkom. (. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za 'infantilno levičarenje'. 203 . januar 1988. istog trenutka je zatvorim. Fuko dodaje da bi trebalo napisati istoriju polemike kako bi se razumelo kako se ona u istorijskom smislu izgradila prema tri modela: reli­ gioznom. a naročito ideji zajedničkog rada. koje pripada istom korpusu kao i prethodno. 28 Žorž Kangilem.. Danas bismo mogli pronaći ekviva­ lent ovakvog stava kod Deleza.. a da istovremeno pot­ vrdi svoju sklonost ka raspravi.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE tualnom životu i zabranjivao mu je da odgovara na zamerke onih koje nije prepoznavao kao sagovornike ili koje nije želeo da odobri kao sagovornike tako što će. u toku uzajam­ nog objašnjenja... Intelektualna razmena je moguća kada postoji prihvatanje principa koji post­ avljaju granice uslovima postojanja te mogućnosti i uspostavljaju pravila igre. To su modeli koji danas prožimaju intelektualnu raspravu i koje Fuko odbacuje predlažući kodeks lepog ponašanja i konkretne. ima pravo da ne odgovara na probleme koje sam sebi ne postavlja i koji u njegovim očima nemaju nikakvog smisla. prihvatiti validnost ili vrednost njihovih pitanja. ali podseća na neophodnost moralizacije intelektualnog života.. uzimanje u obzir onoga što on kaže. govor na otvaranju kolokvija Foucault philosophe.) U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora. nisu zanimale. i 11. koji je štetan. Pariz. i kada mi se postave pitanja. neprijatelj koji nije u pravu. (. ili jedan istraživač. naizgled. mislilaca koji su proizvod iste priče i koji često dele isti način življenja intelektualnog života.) Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju. Mogao je da odbaci ideju o sholastičkom dvoboju sa Habermasom o zamerkama koje je Kangulem krstio veoma tačnim izrazom "rutinske zamerke" 2 8 . Na­ suprot tome. sa druge strane.) Polemičar. Ali postoji preduslov za svaki dijalog: poštovanje sagovornika.

Raulet. str. 33. 195-211. 16-20. u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow. Mišel (1984b) . Foucault. 127-140." D e u x essais sur le sujet et le pouvoir". On the Normal and the Pathological. 289-311. Foucault. 1989."A propos des faiseurs d'histoire". str. koje je sjedinila Michelle Perrot. De Boek Universite."Structuralism and poststructuralism. Treći program. u: Georges Canguilhem. Michel Foucault. Paris. 1980-1988. 1-10. zima 1984.Michel Foucault (1926-1984). Foucault et les Lumieres". u: David Couzens Hoy (ed."Habermas le 'moderne'". Paul (1989) . Rabinow. un parcours philosophique. 9. Eribon. u: Didier Eribon. Daniel Defert (1994) ."Introduction". Michel (1984a) . u: Dits etecrits vol l-IV. Georges (1989) ."Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role). 317.11 janvier 1988. Michel (1983b) . Foucault. and Power". Skyline. str.0 FUKOU čime bi trebalo da se nadahnjuju oni koji se danas pozivaju na "idealnu komunikaciju". Michel (1978) . maj 1982. str. Boston: D. Canguilhem.L'lmpossible Prison. Paris: Flammarion Foucault. 9. An interview with Michel Foucault". go­ dina."Presentation". Liberation. br. mart 1983. Reidel Foucault. Paris: Seuil."Les conditions sociales de la circulation internationale des idees". edites par Daniel Defert & Fran­ cois Ewald. Michel (1975) . n°1-2. 60. Paris: Gallimard Fuko. 14. Michel (1982) . str. str. 1980. Michel (1983a) ."Chronologie". Roman­ istische Zeitschrift für Literaturgeschichte/Cahiers d'histoire des litteratures romanes. naissance de la prison. str. Eribon. LITERATURA: Bourdieu. Michel (1980) . Telos. Liberation. Paris. Knowledge. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "'L'impatience de la liberte' (Fou­ cault et Habermas)". 11-12. Lectures critiques. proleće 1983.). Paris: Gallimard Dreyfus. mart 1982. Paris: Fayard. Pierre (1990) . razgovor vodio G. 204 ."Space. n°. Recontre internationale. Foucault. Recherches sur le Systeme penitentiaire au XIX siede.10. str. 21 J a n u a r 1983."Qu'estce que la maturite? Habermas.Surveilleretpunir. Didier (1983) . Bruxelles. 55. Editions du Seuil. Hubert. Didier (1989) . 1994. Michel Foucault. Michel Fou­ cault et ses contemporains. Fribourg. u: Mi­ chel Foucault philosophe. Paris: Gallimard Foucault.

signification. Treći program. Jirgen (1986) -"Strelom u srce sadašnjosti (uz Fukoovo predavanje o Kantovom spisu Šta je prosvećenost)". Mišel (1995) ."Polemike. genealogija. Michel (1990) -"Qu'est-ce que la critique? (Critique et Aufklärung)". Kritzman (ed. Bulletin de la societe franqaise. 644. Fuko. politika i problematizacije". Foucault. 205 . Cooperativa editrice. str. XXXVIII. Michel (1985) . str. Beograd: Prosveta Fuko. u: Pavle Milenković. l'experience et la science". 92-103. 70. str. 10-7.Marxism and Totality. razgovor sa Pierreom Boncenneom. Miller. leto 1986.90. HrestomatijaMov\Sad. Fuko 1926-1984-2004. Wiggershaus. 950-967. u: Paul Rabinow (ed.Colloqui con Foucault. 97-108.1981.L'Ecole de Francfort."On Power". Martin (1984) . Jürgen (1981) . D. by Paul Rabinow. Foucault. Rolf (1993) . Critique. Revue de methaphysique et de morale. razgovor vodio B. Paris: Payot Jay. Michel (1988) . Henry-Levy. n°. 32-50. Trombadori.anee."La modernite: un projet inacheve". Beograd Fuko. Dušan Marinković.imagination dialectique. oktobar 1981. New York: Pantheon. Foucault. developpement. Paris: PUF. 1990.Vojvođanska sociološka asocijacija Habermas. Habermas. The Adven­ tures of a Concept from Lukćcs to Habermas.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE Michel Foucault (1984c)-"Politics and Ethics: An in­ terview". str. ed. Histoire. istorija". BerkleyLos Angeles: University of California Press Michel Foucault (1977) -"Foucault: non au sexe roi". Salerne. New York: Simon & Shuster. Jürgen (1988) ."Niče.) The Foucault Reader. Ducio (1981) . januar-mart1985. Le Nouvel Observateur. 1. The Foucault Reader. Habermas. Michel (1984d) -"What is Enlightenment?". LXXXIV. Philosophy. 12 mart 1977. 1977-1984. n°1. Martin (1977) .Filozofski diskurs mod­ erne. Theoria. New York: Routledge. Mišel (1997) . Zagreb: Globus Jay. Interiews and Other Writings. 373-380.de Philosophie. New York: Pantheon. Foucault. Mišel (2005) . u: L.). br.The Passion of Michel Foucault. Poli­ tics. mart 1995."La vie. Histoire de l'ecole de Francfort et de /'Institut de recherches sociales (1923-1950). Vol. br.Nadzirati i kažnjavati: rođenje za­ tvora. James (1993) . str. Culture.

kako ne postaviti sledeće pi­ tanje: staje mogao pomisliti kada je. medicinske) u modernim društvima. pročita li se pažljivije ovaj Uvod. od strane Frojda . kojima se inače nastojalo da se pronađe jamstvo u području specifičnih vrednosti nauke (Foucault 1977). godine. bio da sa stanovišta moći potraži objašnjenje za izvesne prakse. koji je poverio psihoana­ lizi "politički ponos (. Istorija ludila u doba klasicizma. koji za cilj imaju da učine razumljivijim strategije različitih moći (političke. Fuko je priznao da je njegov lični problem. u stvari ustanova za korekciju i pomoć kojom je upravljao Pinel od 1795. Ako su koncepti norme i normalizacije."Dobri duh Frojdov smestio (se) na jednu od ključnih tačaka koje od osamnaestog stoleća obeležavaju strategije znanja i vlasti" (Fuko 1982:139). odstupanje od "normalnog". pronalazač i model antinormalizacije. na svom istorijskom putu. bolnica. kao i svet u kojem živi"(Fuko 1988:14).. no ne na onu stranu. juna 1984. probudivši se iz kome u ležaju bolnice u koju je hitno prebačen. proslavljena od Šarkoa (Charcot) od 1872. onda je Istorija ludila (1961) pokazala od samog početka analize (Fou­ cault 1961: 161-162) da je ono što je takozvana naučna psihologija u XIX veku želela da zasnuje na istini. Fukoovom smrću. do 1889. Moguće daje na početku 207 . očito je da je Fuko neprestano za predmet svojih istraživanja uzimao istoriju koja ispituje "uslove u kojima ljudsko biće 'problematizuje'to što jeste. sistematski korišćene samo na kraju Nadzirati i kažnjavati (1975). izuzimajući tu medicinsko osoblje. to što čini. prikazalo je istoriju uzastopnih funk­ cija Salpeltrijera: skladište oružja.Žorž Kangilem (Georges Canguilhem) 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ Uvod u Korišćenje ljubavnih uživanja (L'Usage des plaisirs) kao i razgovor Mišela Fukoa sa Fransoa Evalom (Francois Evald) (Foucault 1984) ocenjen je od izvesnih komentatora.) zato što je bila (. godine u tematu časopisa L'Arc"Kriza u glavi". 25. Frojd. Šarko pomenuo u jednoj lekciji o siringomijelizmu . nakon smrti ovog filozofa.. kao svojevrsno skretanje u novu problematiku istoričara. koja je počela u Salpetrijeru. saznao da se nalazi u Salpetrijeru? Delo u kojem je krenuo putem koji je trebao da ga odvede ka drugima.od tada je redovno pominjana u vezi sa Fukoovom smrću. srela onoga koji je trebalo da demistifikuje strukture psihijatrijske bolnice. sudske. u stvari samo diskurzivna posveta praksi ustanovljavanja pravne nesposobnosti pojedinca.. baš u Salpetrijeru.koga je 1889.) u teori­ jskoj i praktičnoj suprotnosti sa fašizmom" (Fuko 1982:131).. Dirljiva je upornost sa kojom Fuko citira Frojda da bi pokazao kako je psihijatrija XIX veka. posećena 1885. nakon Istorije ludila. Ipak. 1977. godine.

to je sa razloga teorijskog inte­ resa koje ona ima za "koncept događaja" (Foucault 1977) u trenutku kada se pokazalo da mu smeta kvalifikativ. Da bih to učinio. aprila 1960. u trenutku kada je istorija psihopatologije mogla da pretenduje na univerzitetsku potvrdu. Odbrana teze je osvetlila pojavu razlike i puko­ tine u univerzitetskom znanju. Čitanje Fukoa me je oduševilo. koji mu je generalno prišivan. u Istoriji seksualnosti. mogla je izgledati istinski jako uzdrmana. da taj rad prihvate kao disertaciju za odbranu na Sorboni a da pre toga bude odštampan. Predložio sam. U vezi sa tim. u svojoj analizi funkcija moći. Kada je. struk­ turaliste. ovaj njegov čitalac-poštovalac ga je posavetovao da mi pokaže svoj rad. u Nemogućem za­ tvoru (Foucault 1980: 43. On je specijalisti za duševne bolesti odricao zaslugu istine njegove koncepcije ludila koja iznova negira slobodu da se 208 . Istorija psihijatrije izazvala je manju zabunu negoli istorija ludila. U Fukoovoj tezi. što je samo jedan način da se istražuje. iskoristivši svoj boravak u Upsali da bi mnogo radio. "Nije li važno za našu kulturu to što je ludilo moglo postati objekt saznanja samo u onoj meri u kojoj je najpre bilo ob­ jekt izopštenja?" (Foucault 1961:129).0 FUKOU Fuko. doktora medicine i filozofije. U mom veoma povoljnom izveštaju sam predvideo da ponovno dovođenje u pitanje porekla "naučnog" statusa psihologije neće biti najmanje iznenađenje koje će izazvati ova studija. posred­ stvom prakse pomoći-zatvaranja. Pre toga sam počeo da razmišljam i da pišem o normalnom i patološkom. a ne o azilu. Ako smatram obavezom obnavljanje i insisti­ ranje na potvrdi značaja Istorije ludila u izgradnji Fukooovog dela. 52). ne o mentalnoj bolesti. predao Žanu Ipolitu. o isključenju. obrazlaganju jedne etike. Mada istorija medicine u Francuskoj nikada nije imala važnost i ugled koji je duže vreme imala u Nemačkoj. Fuko je luđa­ ku pripisivao istinitost njegovog bića koja nije pori­ cala njegovu slobodu da bude lud. Ostaje ipakčinjenica da se od početka svojih "genealoških" istraživanja na polju kulturnih ponašanja predstav­ lja i određuje kao neko ko potkopava normalnost anonimnih normi. disciplini. Do časa kada se. direktoru Više normalne škole. bio osetljiviji na represivni aspekt zatočenja. pomoći i zbrinjavanju. radi se o ludilu. Odatle njegovo saučesništvo sa Frojdom. Očigledno nije postojala mogućnost da ispitna komisija za tezu Mišela Fukoa ne razume profesora katedre za patološku psihologiju. nisu bili daleko od toga da je smatraju za istoriju sa univerzitetskim statusom. u isto vreme mi je pokazalo moje granice. žaleći što istoričari ne cene više događaje u dovoljnoj meri. posvećuje analizi pravila individualnog ponašanja. Mišel Fuko. zatvaranju. 45. tada u fran­ cuskom institutu u Hamburgu. a ne o znanju prepoznavanja koju promiče medicinsko-psihološka praksa. Vratio se temi 1980. g d e je hvalio metod"događajnosti". jedan pozamašan ru­ kopis od 943 strane. čini mi se nesumnjivim da se Istorija ludila mora najpre procenjivati sa stanovišta događaja. nego na strpljivu po­ tragu za sredstvima kontrole i normalizacije. to jest najpre da bi čitao. jedna od onih na koje se ona odnosila. ne m o g u izbeći da evo­ ciram neke uspomene. uz to i psihoanalitičara. 0 moći zatočenja. Dakle. iznošenje na videlo "prekida jasnoća".

ljušturu pod kojom se tehnika normalizacije predstavljala kao učenost. Na kraju. s razlogom ili ne. godine 1961. međutim. praksi pomoću kojih je u XIX veku bez namere izgrađena administrativna tehnologija za vođenje i regulisanje života stanovništva.Žorž Kangilem: 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ bude lud. psiholoških korekcija je najeksplicitnije manifestovano na poslednjim stranicama Nadzirati i kažnjavati. 209 . F.To podseća na zaprepaštenost ljudi u moje vreme izazvanu u istim krugovima 1938. što će reći na odstupanja koja se slabo tolerišu.stoje raskorak uobičajen u Francuskoj . poreći da je skidajući. Zoile (Zo'i'la) "Mišel Fuko. Cooper). g d e je Mišel Fuko pokušao da odvoji "stratešku nameru"diskursa predstavljanja sudskih. dovela do zabune Istorija ludila .nakon prvih spisa Lenga i Kupera (Laing. Bilo je teško. možda je on naslutio. Ukratko. jednom stručnjaku patološke psihologije da zajedno sa Fukoom prizna da psihologija "nikada ne troši ono što ona jeste na nivou stvarnih saznanja" (Foucault 1961: 634). 0 toj temi čitače se članak A. otprilike deset godi­ na . Nabrojao je protivrečja u nauci specijali­ ste za duševne bolesti (Foucault 1961:624). doktorskom disertacijom Rejmona Arona. Bilo mu je još teže raspoznati u tom poslu eksploziv­ no punjenje koje je upravo trebalo da eksplodira u Rođenju klinike da bi se pokazalo da. ekonomskih. a da nije mogao predvideti. onda je bolnica XIX veka odredila pojavu anatomo-patologije i anatomo-klinike koje su epistemološki čvrste: "Medicin­ ska dela. već od prvog stručnog dela. Nakon normalizacije ponašanja. Ne može se. ako ne i izazvao i prouzrokovao. da će svođenje moći psihologa na tehniku kontrole normalnosti. medicinskih. koja treba da posluži kao istorijska pozadina za razna izučavanja moći normiranja i stvaranja znanja u savremenom društvu". korišćen kao podrška antipsihijatrijskim proglasima. reči i pogledi su od tog trenutka dobile filozofsku težinu uporedivu možda sa onom koju je prethodno imala matematička misao" (Foucault 1961:202). Vredi podsetiti na poslednju rečenicu u ovom delu koje je objavljeno pre deset godina: "Ovde prekidam ovu knjigu. onoliko koliko je moglo. pedagoških praksi koje se odnose na seks u porodičnim i vanporodičnim vezama. obelodanjivanje granica objek­ tivnosti u istoriji. ako je azil devetnaestog veka odredio pojavu jedne psihopa­ tologije epistemološki krhke. evo sada i normalizacije životnih procesa pomoću "jedne vlasti koja se više ustrojava oko upravljanja životom" (Fuko 1982: 129). antipsihijatar?" (Zo'i'la 1978). otvoriti vrata os­ poravanjima moći savremene medicine. Uvod u filozofiju istorije. medicinskih. Očigledno je bilo teško predvideti da će od 1968-1975. ponavljanje "normal­ izacija moći normalizacije" da bi se okarakterisala tehnika kontrole normi koje su danas još uvek na delu (Fuko 1997:350). Fukoov tekst biti. ne treba previše zamerati onim uni­ verzitetskim radnicima koje je 1961. Ovaj projekat je opstao bar do Volje za znanjem. Fuko pojačao. Nje­ govo upuštanje u epistemološku desakralizaciju moći sudskih. Obelodanjivanje granica naučnosti u psihologiji je skandalizovalo. gde se pojav­ ljuje misaono dupliranje. političke i kulturne pokrete neposlušnosti koji su još uvek bili u potrazi za svojim opravdanjem.

Uloga intelektualca nije da nameće čitaocu kako treba da čita. da Fuko iznova otpočne izlaganjem jedne etike. Beograd: Prosveta 210 . 40-56. Michel (1984) . LITERATURA: Foucault. nasuprot njoj. novembre-decembre 1986. "Uloga intelektualca nije da drugima govori šta treba da rade" {"Razgovorsa Fransoa Evalom"). (1978) . 37-40.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Foucault. Staranje o sebi. Mišel (1997) .16-26. L'impossible prison."Michel Foucault. l'entretien avec Francois Ewald. Fuko. Revel. Mišel (1982) . n° 123. Le Debat. str. F. Numero special "La crise dans la tete"."Table ronde du 20 mai 1978". Bilo je normalno.1977. Licem u lice sa normalizaci­ jom i. M."Le souci de la verite". I]. u čisto aksiološkom smislu. Da li se polazeći od toga može razumeti zašto je ono što se u poslednjim Fukoovim delima posmatralo kao prekid. maj 1984. Vo­ lja za znanjem. str. antipsychiatre?". Magazine Litteraire. kratki predgovor koji je sačinio za novo izdanje (1972) Istorije ludila. (ed. da se predstavi kao stručnjak. Fuko. to jest da rukovodi čitaocem. Michel (1977) -"Verite et pouvoir" l'entretien avec Fontana in L'Arc. 18-23. Revue internationale de philosophie. strepnjom. str. n° 207. Foucault.Folie et Deraison: histoire de la folie a l'dge classique. Mišel (1988) . Sa francuskog preveo Andrej Horvat Naslov izvornika: Georges Canguilhem . Beograd: Prosveta (drugo izdanje). A. u suštini samo dovršenje ubrzano možda predosećajem.Istorija seksualnosti. Perrot. Fuko.Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja.0 FUKOU Čini se jasnim da bi neprekidno nastojanje da se razotkriju sve aktivnosti na prikrivenoj normalizaciji samo pod velom samog "autoriteta" znanja moglo biti. [knj. Michel (1961) . Aix-en-Provence.). Michel (1980) . Paris: Plön Foucault. kod Mišela Fukoa. da pristane na "objavu tiranije". N° 70. znak dubokog ličnog odbi­ janja da bude uzor."Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement". U tom smislu. l'entretien avec Leonard. Paris: Seuil. izlaže razloge svog odbijanja da napiše jedan istinski novi predgovor. u: Perrot. 1978. potvrđujući ovoj knjizi karakter događaja. Ewald. Beograd: Prosveta Zo'i'la.

to smo svi mi. cf. Osim toga. ili pak slučajna. Fuko predstavlja zaokruženog istoričara. da se ne zanima za društveno... jedna reč . pronaći ćemo u toj teškoj misli jednu veo­ ma jednostavnu i veoma novu stvar kojom istoričar može samo da bude zadovoljan i u kojoj se odmah oseti kao kod kuće: ona je ono čemu se nadao i čime se već bavio na zbrkan način. ili prakse kroz diskurse.Veza između Fukoove metode i lingvistike je delimična.i to s razlogom. Arheologija znanja (Fuko 1998). Moj dru­ gi i poslednji zadatak biće da govorim kroz prim­ ere. uzeću jedan iz kojeg sam izvukao čitavo svoje 1 To nije greška lektora. pluralisti i protivnici -izama. ta nespretna i genijalna knjiga u kojoj je autor bio potpuno svestan o n o g a što radi i gurnuo je svoju teoriju do njenog logičnog završetka: "Jednom rečju. napisana je u snažnoj strukturalističkoj i lingvističkoj groznici. ali mogao bi da bude i kreator naučne revolucije oko koje su se vrteli svi istoričari. štaviše. Bolje je da odmah pređemo na konkretne primere kako bismo pokazali praktičnu korist od Fukoove metode i kako bismo pokušali da raspršimo predrasude koje bismo s pravom mo­ gli gajiti prema ovom filozofu: da Fuko postvaruje jednu instancu koja izmiče ljudskom delovanju i istorijskom objašnjenju.a to je reč"diskurs"' . 27 i samokritike na račun Istorije ludila i Naissance de laclinique. odsustvo metodoloških naznaka moglo je da navede na verovanje da se radi o analizama u terminima kulturnog totaliteta" (Fuko 1998: 21). dakle. kod Fukoa je reč "diskurs" uzeta u veoma naročitom tehničkom smislu i ne označava baš ono što se njome kaže: ironičan je čak i naslov jedne od njegovih knjiga. str. Ovaj je filozof jedan od najvećih istoričara našeg vremena. Moj prvi zadatak biće. cf. nominalisti. Ako ukažemo na ove verovatno neizbežne greške 2 . 2 Štaviše.napravila je mnogo zbrke. Reči i stvari (Fuko 1998:54. n°1. hoćemo prosto naprosto da se prođemo 'stvari'" (Fuko 1998:53). istoričar Fuko je u početku više proučavao diskurse n e g o prakse.Pol Ven (Paul Veyne) MIŠEL FUKO REVOLUTIONISE ISTORIJU Ireni Pošto svi znaju za Fukoovo ime. 211 . a ne kao filozof . 74. niko u to ne sumnja. 50-54). zaokruženje istorije. on je prvi koji je to bio u potpunosti. On je prvi u potpunosti pozitivistički istoričar. da daje prednost prekidima i strukturama u odnosu na kontinuitete i evolucije. odmah ćemo dodati da Fuko nije Lakan i da se tu ne radi o semantici. nema potrebe za dugim uvodom. Čak su i filozofi bliski Fukou mislili d a j e njegov cilj bio da utvrdi postojanje jedne episteme zajedničke čitavoj jednoj epohi. n. da govorim kao istoričar. 64. Pozitivisti. str. "u Recima i stvarima.°1 i str.

oni su sma­ trali da je pozorište najnepristojnije od svih pred­ stava i da ga treba osuđivati više nego gladijatorske borbe: dok je uživanje pri pogledu na potoke krvi samo sebi dovoljno. a Niče je ispis­ ao rečenice mislioca u sobi o zdravom divljaštvu snažnih naroda). mogu se dodirnuti samo štapom. ne podrazumevaju se same po sebi. ljudske činjenice su razređene. ni diskurs:to je razređenost. hrišćani su osuđivali gladijatorske borbe samo u opštem smislu. ni prekid. ili ga treba tražiti u paganskoj mudrosti? Ne baš: humanitarizam postoji samo kod malobrojnih ljudi slabih živaca (od davnih vremena rulji je prećeno paklenim mukama. Što se tiče mudraca. bolje rečeno. To se može objasniti na 212 . tokom celog IV veka naše ere. iako u očima savremenika. inače. onakvo kakvo ga je dao Žorž Vil (Georges Ville). Fukoov početni domišljaj nije ni struktura. jedna je stvar osuditi pornografske filmove zato što su nemoralni i kaljaju dušu javnos­ ti. Zahvaljujući mome pri­ jatelju Žoržu Vilu čućemo jednu d u g u priču: priču o ukidanju gladijatorskih borbi. a to je razboritost: pre nego što su prihvatili rimske gladi­ jatorske borbe. uživanje u nepristojnostima na sceni navodi gledaoce da i kod kuće nastave da žive lascivno.0 FUKOU rasuđivanje i koji nije moj: to će biti objašnjenje za ukidanje gladijatorskih borbi. izgleda kao da je tako. a da ni jedni ni drugi to samo ne primećuju. na mahove. nemoralno je posećivati ih zato što su prljavi. ali. onako kako su osuđivali sve predstave koje odvraćaju dušu od težnje ka spasenju. i koje ćemo uskoro pročitati u njegovoj velikoj posthumno objavljenoj knjizi o rimskim gladijatorima. To uopšte nije isto što i žaljenje nad sudbinom samih gladijatora. u latinskom smis­ lu reči. za vreme vladavine imperatora hrišćana. oko njih postoji praznina čije razloge nismo u stanju da odgonetnemo. Te su borbe privođene kraju malo po malo. Ali. isto tako se mi plašimo da će scene nasilja na televiziji uticati na porast stope kriminaliteta. ili. Za sada više nećemo govoriti o njima i preći ćemo na činjenice. a i istoričara koji se njima bave. ljud­ ske su činjenice samovoljne u mosovskom (Mauss) smislu. Da li objašnjenje treba tražiti u humanitarizmu čiji bi karakter bio više uopšteno ljud­ ski nego hrišćanski. Grci su osuđivali njihovu surovost zato što je postojao rizik da se uz njih narod navikne na nasilje. Smatrali su ih nečistim iz potpuno istih razloga kao i pros­ titutke: i oni i one su izvori zaraze unutar naselja. taj se humanitarizam isuviše lako brka sa jednim malo drugačijim osećanjem. Zašto su ukinute u tom trenutku? Odgovor izgleda očigledan. zato što su ti dobrovoljci za ludičku smrt istovremeno bili ubice. izazivali oduševljenje. paganskih kao i hrišćanskih. te su grubosti ukinute zbog hrišćanstva. jer ono što jeste moglo bi da bude i nešto drugo. žrtve. nije tako: gladijatorske borbe ne duguju svoj nes­ tanak hrišćanima ništa više nego ropstvo. kandidati za samoubistvo i budući leševi koji se kreću. a drugo je osuditi ih zato što ljudska bića koja u njima glume tretiraju kao objekte. nisu u potpu­ nosti smeštene u razum. Tačno je da su gladijatori imali ambivalent­ nu reputaciju porno zvezda: izazivali su strah kada su bili izvan arene u kojoj su. smatrali su da krvave predstave bor­ bi kaljaju duše gledalaca (u tome je pravi smisao previše slavnih osuda koje su izricali Seneka i sveti Avgustin).

Inkvizicijski procesi nisu održavani radi zabave. Ni Neron nije bio sadista kao što se misli. čak i ako je legalan. onda su uradili previše ili premalo: hrišćani nisu to od njih zahtevali i više su želeli da se zabrani pozorište. I to tako da su mu dvor­ ski pesnici. zabranili su žrtvovanje ljudi kod svojih podanika Kelta i Kartaginjana. ono što izaziva probleme. nasuprot tome. kao što su Englezi zabranili spaljivanje udovi­ ca u Indiji. laetitia). niti su Vespazijan ili Marko Aurelije bili Hitler. Da nije paganski Rim bio "društvo predstava" u kojem je Vlast podržavala igre. taj garant uređenosti društva u odnosu na prirodno uređenje. a gladijatori su pravili pred­ stave za narod zbog visoke politike? Ta nategnuta tautologija nije objašnjenje i to utoliko više što će i hrišćanski Rim i Vizantija biti društva sa maso­ vnim predstavama. uređenost društva ne može nas više odbraniti od zakona džungle. spermu i leševe. da bi mu laskali. bio je oraganzator tih ludičkih ubistava u okviru granica javnog reda i mira i bio je sudija i predsedavajući u amfiteatru. Ali. jer se rulja tiskala i na inkvizicijskim procesima kojima su predsedavali hrišćanski kraljevi: stvar je u tome što se taj javni užas ne može opravdati nikakvim izgovorom. izazivale ambivalentna osećanja. ono što najviše iznenađuje nije taj neočekivani manjak humanitarizma. šta je narušilo ambivalentnost i doprinelo tome da užas nadvlada privlačnost?To ne može biti ni paganska mudrost. ni hrišćanska dok­ trina. čak le­ galna i organizovana od strane vlasti. zato stoje pozorište sa svojim nepristojnostima bilo jače nego ikada i biće veoma popularno u Vizantiji. povredio bi uzvišenost kralja i dos­ tojanstvo pravde i njenih kazni. privlačnost i obazrivu odbojnost. ta je mešavina privlačnosti i užasa dovela ljude do toga da pljuju po istim tim gladijatorima kojima su klicali kao zvezdama i da ih istovreme­ no smatraju nečistim onako kako su smatrali krv. A da se vlast nije humanizovala ili hristijanizovala? Ali imperatori hrišćani nisu bili profesionalni humanitaristi. čestitali na zabavnim i domišljatim patnjama koje je organizovao radi sveopšteg uživanja (voluptas. U takvim uslovima ukidanje gladijatorskih borbi u vreme vladavine imperatora hrišćana izgleda kao nerešiva misterija. fascinacija smrću. strepnja što se u okviru granica javnog reda i mira odvijaju legalna ubistva ljudi koji nisu ni neprijatelji ni kriminalci. u Rimu je nadvladala privlačnost. i tako se učvrstila institucija gladijatorskih borbi koja je jedinstvena u svetskoj istoriji. To im je omogućavalo da prisus­ tvuju bitkama i patnjama u areni potpuno mirne savesti: najgnusnije scene iz arene bile su jedan od omiljenih motiva na"umetničkim predmetima" koji su ukrašavali unutrašnjost privatnih kuća. ni humanitarizam. već činjenica da je ta iskrenost u surovosti bila legitimna. s jedne strane postoji osećaj prijatnosti pri pogledu na patn­ ju. suveren. Nije užas. A ipak se nameće velika istina: nećemo uspeti da zamislimo nekog vizantijskog 213 . a njihovi paganski prethodnici nisu uopšte bili nehumani. ako je to razlog iz kojeg su hrišćanski imperatori malo po malo stavili tačku na gladijatorske borbe.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU sledeći način: u najvećem broju naroda gladijator­ ske su borbe. da je neki laskavac čestitao kralju Španije ili Francuske na tome što je obezbedio voluptas svo­ jim podanicima. U mnogim je civilizacijama taj politički strah nad­ vladao privlačnost: zahvaljujući njemu prestalo se sa žrtvovanjem ljudi. kao i dželat.

jer se tu nalazi ono što se promenilo i dovelo do toga da gladijatorske borbe postanu nezamislive u Vizantiji ili u srednjem veku. da napreduju manje ili više u zavisnosti od toga da li je godina rodna ili ne: tako postupa farmer-džentlmen koji ne radi protiv prirode. To je metoda koju je spontano koristio Žorž Vil. Hajde da obrnemo stvari.0 FUKOU cara ili hrišćanskog kralja kako organizuje gladi­ jatorske borbe za svoj narod. možemo ih razmatrati kao pravne subjekte: neke stvari su zabranjene. već "populacija" ko- 214 . čitalac će je sam razvi­ ti. Moguće su i drugačije prakse. pušta svoje podanike da rade. kao što bi ura­ dio sa nekim pašnjakom ili sa jezerom punim ribe te. U satiričnom stilu bi se reklo da vlastelin uranja tu faunu u politički nehaj. u svakom slučaju. Od kraja antičkog doba vlast više ne ubija kako bi zabavila narod. čiji neočekivani žljebovi predstavljaju ključ za ovu zagonetku. ona veoma dobro ilustruje Fukoovu misao i uka­ zuje na njenu plodnost. Možemo ih disciplinovati. karakterističan za taj period. što i čine mnoge monarhije: vlastelin je prisvojio neku naseljenu teritoriju. Treba da napravimo otklon od politike kao takve kako bismo opazili jedan razređen oblik. A evo i razloga: u političkoj se moći krije valjano objašnjenje za gladijatorske borbe. ne tvrdi da ih vodi ka večnom spasenju ili ka nekom velikom poduhvatu: pušta da prirodni uslovi odrade svoje. Drugačije rečeno. Samo ga treba potražiti na skrivenoj strani "političkog" ledenog brega. da se razmnožavaju. ubira deo proizvodnje ljud­ ske faune koja živi na tom posedu (čitava se umetnost sastoji u tome da ih ne oguli do gole kože). u neutralnom. treba da skrenemo pogled sa prirodnih objekata kako bis­ mo opazili izvesnu praksu. ne smeju da mrdnu prstom). hajde da uzmemo u obzir da se"oni kojima se upravlja"mogu razmatrati u skladu sa veoma različitim praksama. na primer već spomenuti "veliki poduhvat". u skladu sa epohama u kojima narečeni nemaju ničega zajedničkog do svoga zajedničkog imena. veoma karakterističnu za taj period. ali se oni slo­ bodno premeštaju unutar tih granica. jedan politički ukras iz te epohe. koja ih je objektivizovala u vidu koji je. jer zbog toga postoji ono što sam nazvao narodnim izrazom "skrivena strana ledenog brega". nećemo više morati da umnožavamo ideološke epicikle. Umesto da verujemo kako postoji nešto što se naziva "oni kojima se upravlja" i što predstavlja polaznu osnovu za "one koji upravljaju". U drugim slučajevima prirodni objekat "kojim se upravlja" nije ljudska fauna niti nekakvo pleme koje manje ili više dobrovoljno pristaje da bude vođeno prema nekoj obećanoj zemlji. a ne u humanitarizmu ili u religiji. kao i za njihovo ukidanje. kako bi živeo i obavljao svoj posao vlastelina među drugim vlastelinima.to jest propisati šta mora­ ju da rade (ako ništa nije propisano. Podrazumeva se da je on vlasnik. u stilu laskavca reklo bi se da "usrećuje svoj narod". a da oni nisu ništa drugo do jedna prirodna vrsta koja živi na njegovom posedu. da dopušta svom narodu da bude srećan i da živi u blagostanju ako je rodna godina. po cenu tog kopernikanskog obrta. a da ipak ne uspemo da spojimo idealne pokrete. možemo ih eksploatisati. on ne g n ­ javi svoje podanike. kao i ona. zato što zaborav­ ljamo praksu kako više ne bismo videli ništa osim objekata koji je postvaruju na naše oči.

Eto veoma različitih "stavova" prema prirodnim objektima "kojima se upravlja". mi smo odredi­ li pravac kretanja tog ljudskog stada zato što bolje znamo šta mu je potrebno i u cilju izvršenja misi­ je dali smo sebi ulogu 'liktora' koji nose 'snopove' kandžija kako bi udarali životinje koje prave nered u stadu ili se iz njega izdvajaju. on ne pušta prirodu da radi. lošim nagonima životinja. a pravi problem "ispada ispravan". Nismo vlasnik toga stada: on se ograničio na to da te ovce šiša radi zarade. a mi smo njegovi senatori. itd. ne delimo im veličanstvenu pravdu. jer se ono nalazi na otvorenom putu Istorije. bolje rečeno. koje ćemo deliti sopstvenom rukom: udaramo životinje. već se u nju meša. nismo vlasnici zato što Rim nikada nije bio teritorijalno ograničeni posed sa ljudskom faunom koja na njemu živi: rođen je kao ljudski kolektivitet. njihovoj slabosti. kao naselje. a na nama je da obezbed­ imo njegov opstanak kao stada uprkos opasnos­ tima na putu. eto velikog broja različitih "ideologija" u odnosu na one kojima se up­ ravlja. da smo "preuzeli" odgovornost pastira. Hajde da primenimo ovu metodu na gladijatore. Vozači bezbedno voze. mi moramo da obezbedimo hod stada. prepustio je životinje njihovom prirod­ nom nehaju. to se zove welfare state i mi u njoj živimo. u njegovom interesu. čuvara koji upravlja vodenim i šumskim resursima i usmerava ih tako da se u prirodi sve odvija kako treba.Tu se naizgled radi samo o načinu da se o tome govori. ako hoćete. treća pleme. ili. u stvarnosti se u takvoj promeni reči odvija naučna revolucija: prividi se izvrću kao kada izvrnemo rukav na odeći i zbog toga lažni problemi umiru od gušenja. njihovoj neotpornosti. Jer se vrhovna vlast 215 . eto velikog broja različitih načina da se "objektivno" razmatraju oni kojima se upravlja. a što se svega os­ talog tiče. koji bi se. Pretpostavimo da smo odgovorni za stado koje treba preseliti. moramo da sprečimo rasipanje stada i to. već po otvore­ nom putu. ali zato da bi prirodi bilo bolje. da flora ne uvene. hajde da se zapitamo u kakvoj se to političkoj praksi ljudima od sveg srca daju gladijatori ako ih požele. Od­ govor je lak. o modifikovanju rečničkih konvencija. ili. jer prirodna spon­ tanost ne dopušta da joj se naređuje po želji: treba zaustaviti tok saobraćaja iz jednog pravca kako bi prošli oni iz poprečnog pravca: tako da vozači koji možda žure više od ostalih ništa kraće ne čekaju da se upali zeleno svetio. Kakva razlika u odnosu na vlaste­ lina iz Ancien Regime-a. videvši saobraćaj na putevima. To stado je rimski narod. moglo bi se reći da on podseća na saobraćajnog policajca koji "usmerava"spontani protok vozila kako bi se sve od­ vijalo kako treba: takav je zadatak koji je sebi dodelio. Da ga obezbedimo i udarcima štapa ako treba. Hajde da kažemo: eto velikog broja različitih praksi od kojih jedna objektivizuje populaciju. jer se ne odvija po pašnjaku."Ne zato što smo vodiči koji znaju svoj cilj i koji odlučuju da tamo povedu stado i guraju ga u tom pravcu: stado se premešta samo od sebe.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU jom se upravlja na način čuvara Voda i Šuma. naravno. ograničio na to da nametne pravo prvenstva prolaza! Ne zato da sve bude savršeno za sve koji učestvuju u saobraćaju. njegov put se premešta umesto njega. a u kakvoj je političkoj praksi to nezamislivo. dru­ ga faunu.

Izvesno je da neki ne podnose tu predstavu i misle da je okrutna. neosetljivim životinjama: stado opstaje zahvaljujući njima. na primer. a ne plašljivu odbojnost. Zato što lista objektivizacija ostaje otvorena. nagost je uvredljivija od krvi gladijatora. da sam ra­ nije čuo njegov govor. umesto da tetošimo svoju decu. bez dvoumljenja za pobednika proglašavamo sadističku privlačnost. Nasuprot tome. već njihova energija: ne želimo da se stado razmekša. a to je'pantomima'. Ali. snažnim. Da su nam umesto ovaca poverili decu. kao što su hrišćani. čak i protiv njihove volje. Ali. Eto šta bi mogao reći neki rimski senator ili im­ perator iz paganskih vremena. više se ne trudimo da odbijemo krv gladijatora rimskom narodu kao što se pastir stada ovaca ili goveda ne bi trudio da nadzire parenje svojih životinja kako bi sprečio incestuozne veze. Životinje nisu ni moralne ni nemoralne: one su to što jesu. Ali. jer bi to predstavljalo i njegov i naš gubitak. za razliku od prirodnih objekata. Iz ra­ zloga u najvećoj mogućoj meri pozitivističkih. jer bi se stado smanjilo: ako treba. isto- 216 . moramo brzo umiriti čitaoca koji mora da se pita zašfo praksa "vodiča stada" ustupa mesto praksi "tetošenja dece". što se os­ talog tiče. da je naša praksa objektivizovala narod-dete i nas same kao kraljeve-očinske figure. koju bi modernisti nazvali operom. mi na stvari gledamo više u stilu zapovednika i smatramo. vra­ timo se svojim ovcama. svoje podanike smatramo dušama koje treba energično voditi putem vrline i spasenja. "htela da uradimo i više: da budemo kraljevi-sveštenici. dobro znamo da je deci potrebno da se zabavljaju. Za sektaše. Ali. Da­ kle. "Hrišćanska bi sekta". Kakvo miniranje racionalizatorske političke filo­ zofije! Kolika praznina postoji oko ovih razređenih ukrasa iz te epohe i koliko je između njih mesta za druge objektivizacije koje još nisu izmišljene. kroz Cicerona ili senatora Plinija procenjujemo da su gladijatorske borbe najbolja škola za čeličenje svih gledalaca. a to nije moralnost životinja. znamo da su životinje samo životinje. Neumoljivi smo samo po jednom pitanju. naše bi ponašanje bilo sasvim drugačije: imali bis­ mo obzira prema tom jadnom narodu i dali bismo za pravo plašljivom odbijanju gladijatorskih borbi. i od gladijatorskih borbi pravimo predstavu koju je odobrila i organizovala država". Pokušavamo da na putu ne ostavimo suviše izgladnelih životinja. Dajemo im i igre i gladi­ jatore koje toliko vole. saosećali bismo sa njegovim užasom što gleda kako se bezrazložno ubistvo odvija pod okriljem javog reda i mira. Naravno. a ne kraljevi-očevi i da. "Naša se politika ograničava na očuvanje sta­ da tokom njegovog hoda kroz istoriju. između dva pola ambivalentnog osećanja koje izazivaju gladijatorske borbe. hrišćani bi želeli da zabranimo i pozorište i sve druge predstave.0 FUKOU i niski postupci policije razlikuju samo u nekoliko stepeni dostojanstva". ali naša pastirska simpatija instink­ tivno ide prema otpornim. i to uz podršku gomile običnih ljudi i mišljenja svih naroda. jednu javnu predstavu koja bi ih razmekšala. drugačije bih napisao svoju veliku knjigu o hlebu i igrama: naopako. odbijamo im. da je bezrazložno ubistvo veoma ozbiljna stvar". mogli bis­ mo dodati. dajemo im da jedu.

itd. Takav je slučaj i sa upravljačem koji daje besplatan hieb svome stadu ili mu odbija gladijatorske borbe sa uverenjem da radi ono što svakom upravljaču pred onima kojima upravlja nameće sama priroda politike. a to je uloga oca. da se ne pretpostavi kako postoji meta. ali o tome ne želim övde da govorim). fran­ cuskim ili latinskim. Konzervatorijum političkih veština. tip upravl­ janja (politika. Suditi o ljudima na osnovu njihovih dela ne znači suditi na osnovu nji­ hovih ideologija. objekat. da moderni intelektualni i naučni život pres­ tane da se odigrava na Univerzitetu ili pod njegovim patronatom. To je isto kao kada govorim. depolitizacija). kategorija države). Oslobođen Senata i vladajući pomoću korpusa sitnih funkcionera. iz reda razloga koji je identičan redu koji objašnjava bilo koji događaj. ili ono što nam je na srcu. nekakvo podzemlje istorije. i to samo zato što deli sudbinu našeg vladanja i svetske istorije: često smo je svesni. a sve u uverenju da govorimo bez pretpostavki. Praksa nije nekakva tajnovita instanca. Da bismo razumeli kakav bi se preobražaj odigrao kada bi se vladalo bez Senata. i stavili su tačku na gladi­ jatorske borbe. imperator prestaje da igra ulogu zapovednika vodičima stada: uzima jednu od uloga koje se nude pravim monarsima. Senat je težio da očuva gladijatorske borbe kao što Akademija čuva pravopis: zato stoje njegov interes bio da bude konzervator. već je uzrok celina istorijskih uslova (uki­ danje Senata. kao kada prekinemo tišinu samo da bismo progovorili nekim jezikom. država. nova etika koja nije etika igara). verujem da se izražavam prirodno kako bih rekao ono što se nameće. prestala to da bude.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU rijskih i gotovo materijalističkih. a ni suditi na osnovu velikih večnih pojmova kao što su oni kojima se upravlja. sveštenika. on je bio nešto što mi ne poznajemo: Akademija. s druge strane. ali politička. on ne zna da se njegova praksa. jednom rečju. postali hrišćani. odjednom. pošto su očinske figure. impera­ tori. Jasno možemo uočiti metodu: ona se sastoji u tome da se na veoma pozitivan način opiše ono što radi neki imperator-očinska figura. Ona je na neki način "skrivena" i mogli bismo je privremeno naz­ vati" skrivena strana ledenog brega". proizvodni odnos. pošto su očinske figure. treba da zamislimo književnost koja je uvek bila potčinjena nekoj Aka­ demiji i koja bi. A postao je i hrišćanin. rimski Senat. Jedan od tih razloga u ovom slučaju bio je to što su u tom IV veku kada su postali hrišćani. ma­ terijalni uzrok (kategorija onih kojima se upravlja. da ona jeste izvesna politika. savete ili skupštine. nekakav skriveni motor: praksa je ono što rade ljudi (sama reč sve govori). koja je dovela do promene političke prakse sa dvema istovetnim posledicama: kraljevi su. Nije hrišćanstvo uzrok tome što su imperatori prihvatili praksu očinske figure. Samo treba suditi o ljudima na osnovu njihovih dela i eliminisati večite fantome koje u nama izaziva jezik. kako bismo rekli ono što se nameće. ako je posmatramo onakvu kakva jeste. ali nemamo pojam za nju. pokorava izvesnoj gramatici. ili pak. jednostavno. nije ni malo ličio na naše senate. 217 . nisam svestan toga da primenjujem obavezna pravila. ono što radi zapovednik vodiča. prestali da vladaju pomoću senatorske klase. stoje za posledicu imalo zabranu gladijator­ skih borbi. a da se ništa ne pretpostavi. i uopšteno znam da gov­ orim i nisam u hipnotisanom stanju: ali nemam koncepciju gramatike koju instinktivno primenjujem.

i prema kojem bismo podešavali nišan kako bismo ga poboljšali. ako imaju prirodnu potrebu za hlebom i igrama. ili da bi se depolitizovali. Imamo običaj da rasuđujemo s obzirom na neku metu. zaključiću da je tako bilo iz nekog ništa manje večnog razloga: da bi mu se pokorili. i kojeg bismo mogli bolje ili lošije naciljati. oni treba najpre da budu objektivizovani kao narod-stado. ako su oni kojima se upravlja uvek isti. ne postoji izvan prakse koja se na njega primenjuje. Na prim­ er: pogrešno sam verovao i napisao kako su hieb i igre za cilj imali uspostavljanje odnosa između onih kojima se upravlja i upravljača. ili da bi bili voljeni. kako bi Gospodar pojmio one kojima se upravlja kao objekte koje treba depolitizovati. onda kada utvrđujem da im je imperator davao hleba i gladi­ jatorske borbe. ili da je neko vođen samo ako ga ja vodim). Onaj kojim se upravlja kao takav ne izlazi iz okvira onoga što se sa njim radi. objašnjavaju hieb i igre koje nikada ne bismo uspeli da objasnimo polazeći od onih kojima se upravlja kao takvih. Te objektivizacije. ili su odgovarali na objektivan izazov kakav su oni kojima se uprav­ lja predstavljali. Taj odnos određuje objekat i on post­ oji samo kroz to određenje. zatim narod-dete koji tetošimo: a to je samo još jedan način da se kaže kako su se u jed­ noj epohi prakse sastojale od vođenja. zašto su onda samo u Rimu prihvatili hieb i igre i ljubav?Treba. samo će umnožiti pojedinosti. postoji samo narod-stado. od upravljača kao takvih i od pokora­ vanja kao takvog ili od depolitizacije koja ih ujedin­ juje.0 FUKOU sloboda. korelati neke političke prakse. Objekti naizgled određuju naše vladanje. a u nekoj drugoj od tetošenja (isto kao što biti vođen pred­ stavlja samo način da se kaže da nas vode u ovom trenutku: nismo vođeni sve dok nemamo vodiča). ali najpre naša praksa određuje svoje objekte. ne proiz­ vodi nikakve efektivne posledice (narod-stado nije imao socijalno osiguranje. Ali. dakle. Vladar koji tretira svoj narod kao decu čak ni ne pomišlja da bi se moglo raditi drugačije: on čini ono što se samo po sebi podrazumeva. Hajde da najpre krenemo od same te prakse. ako imaju prirodne reflekse onog kojim se upravlja. Ako nesrećno kažem: "nasuprot imperatoru posto­ jali su oni kojima se upravlja kao takvi". a da se ne zapitam zašto. u skladu sa situacijom kakva jeste. najpre treba da bude objektivizovan pre kao vodič nego kao kralj-otac ili kralj-sveštenik. da bi Gospodar bio pojmljen kao neko ko mora da se trudi da bude popularan u svom stadu. pre nje ne post­ oji onaj kojim se upravlja kao takav. ili za Gospodarevom ljubavlju. istorijske slučajnosti i ideološke uticaje i to po cenu beskrajnog naklapanja. Onaj kojim se uprav­ lja previše je neodređen i ne postoji. nikome nije ni padalo na pamet da mu ga obezbedi. izvrnuti pojmove iskaza. ili polazeći od neke materije. i to tako da objekat na koji se ona primenjuje bude to što jeste samo u odnosu na nju (u smislu u kojem neki "korisnik"jeste korisnik samo ako sam ga ja načinio korisnikom nečega. suština politike. niti je iko osećao grizu 218 . jer ovi ključevi ulaze u sve brave. Oni nikada neće pomoći razumevanju jedne tako jedinstvene i tako precizno vremenski određene pojave kao što su hieb i igre. ili za depolitizacijom. voleti ili vodi­ ti na igre. Objekat jeste samo korelat prakse. pojmova koji banalizuju i čine anahronom samosvojnost sukcesivnih praksi.

Ali. Ali. onakve kakva proizilazi iz činjenica (a naročito iz ove: besplatan hjeb je da­ van samo građanima. zato što se skrivena strana ledenog brega ne razlikuje od po­ topljene strane brega: i jedna i druga su od leda. Pojam koji ne proizvodi ni­ kakve efektivne posledice nije ništa drugo do reč. a to je čuvar Voda i Šuma koji usmerava prirodne tokove. pojmiti praktično ponašanje neke vlasti. Veoma je čudno optužiti ga da našu istoriju svodi na intelektualni proces koji je neumoljiv koliko i neodgovoran. Počinjemo da razumemo šta je ide­ ologija: nejasan i plemenit stil sposoban da idealizuje prakse pod izgovorom da ih opisuje. Ta reč postoji samo u ideološkom ili. neku prekonceptualnu instancu koju nazivam prak­ som ili diskursom. i to ne zbog sopstvene novčane dobiti koju bi iz njih mogao izvući. odakle dolazi svaka praksa sa svojim jedin­ stvenim obrisima? To je jednostavno: iz istorijskih promena. a kod Fukoa. Fuko nije otkrio novu instancu. to je širok ogrtač koji skriva čudne i brojne obrise realnih suk­ cesivnih praksi. što će reći iz ostatka istorije. on se jednostavno trudi da o tome govori tačno. a ne bednim robovima). koja je do tada bila nepoznata: on se trudi da ljudsku prak­ su pojmi onakvom kakva realno jeste. ona nije ni snaga koja pokreće ledeni breg. Ipak lako razumemo zašto nam je takva filozofija teška: ne liči ni na Marksovu ni na Frojdovu. da ne poseje previše leševa izgladnelih životinja za sobom: rasuto stado ne bi više bilo u stanju da se brani od vukova. a to je da treba. vodiča stada: on daje besplatan hieb životinjama za koje je zadužen zato što je njegova misija da čitavo stado srećno stigne na cilj. takođe se smatra ocem koji usrećuje svoje podanike sve dok ih pušta da se snalaze sa prirodom i godišnjim dobima. uostalom. na primer. na primer. nalazi se ispod linije vidljivosti i to je sve. Praksa nije instanca (kao što je frojdovsko To) niti pokretačka snaga (kao što je proizvodni odnos). Hajde da razmotri­ mo.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU savesti što to ne čini). Preo­ staje samo da je ideologija neodređeno i plemenito tumačila tu surovo preciznu praksu: Senat je veličan tako što je proglašavan za narodnog oca koji želi do­ bro onima kojima se upravlja. na šta se obavezao. već zbog dobrobiti same prirode. nazvanu "praksa". on to samo vidi onakvo kakvo uistinu jeste kada se strgne ogrtač. on govori up­ ravo o onome o čemu govori svaki istoričar. Eto realne prakse. da opiše jasne konture umesto da govori kroz neodređene i plemenite termine. On ne kaže: "Otkrio sam neku vrstu nesvesnog u istoriji. ista se ideološka plitkost ponavlja i u sasvim drugačijim praksama: suveren koji je prisvojio neko jezero puno ribe koje eksploatiše podižući namete. A da! a kako ću uspeti da objasnim samu tu instancu i njene preobražaje?" Ne: on govori o is­ tom o čemu i mi. iz hiljada preobražaja istorijske realnosti. u idealističkom smislu. Zato nije previše neumesno tu praksu privremeno nazvati "skrivenom stranom ledenog brega". Objašnjava se na isti način kao i ostatak ledenog brega. ona pruža valjano objašnjenje istorije. A postoji i još jedan dobročinitelj svojih podanika. nema ni instance ni pokretačke snage (zauzvrat postoji materija. Sve što Fuko kaže istoričarima jeste sledeće: "Možete nastaviti da 219 . kao što ćemo videti). kako bismo rekli da se ona našem pogledu ukazuje samo pod suviše širokim ogrtačima i samo kao prekonceptualna u najširem smislu. bolje rečeno. kako bi saznao šta čine ljudi. kao i sve ostalo.

metoda će biti ista. nego zato što je njena priroda prekonceptualna. videti šta diskurs nije: nije ni semantika. Filozofija. on treba da bude svestan događaja koji se odvijaju u njegovom kraljevstvu. Možemo. njih je stvorila istorija. ispod svesnog diskursa postoji gramatika. "sve za narod. Ni lav ne mora 220 . pod uslovom da se složimo po pitanju razgrtanja širokih ogrtača koji nose ime Nauka. bez znanja govornika: oni veruju da govore uopšteno i slobodno dok nesvesno kazuju stvari koje su usko ograničane pogrešnom gramatikom. ni implicitnost. dovoljno mu je da bude svestan da je kralj. dakle. kako vlada. Konačno. tetoši decu ili vodi stado. već da nam omogući da se u njemu krećemo. Ako istoričar ne bude hteo da se bavi onim što ljudi čine. diskurs ili njegova skrivena gramatika nisu implicitnost. a ne logičku. drugačiji od onoga koji svi razumemo: on nas samo poziva da tačno zapazimo ono što je na taj način rečeno. on naprotiv pokazuje da nas reči varaju. ide­ alizaciju. on je ono što je zaista rečeno. uklanjajući banalnosti. što nas navodi da verujemo u postojanje stvari. Istorija nije utopija: politike ne razvijaju sistematski velike principe ("sva­ kome prema potrebama". a ideologija ga uzdiže do zvanja Dobrog Pastira. Daleko od toga da nas Fuko poziva da o stvarima sudimo polazeći od reči. itd. i to iz pros­ tog razloga što rečeno i učinjeno imaju slučajnu. Istorijske slučajnosti. nisu logički sadržani u onome što je rečeno ili učinjeno. ona je širok ogrtač. a u stvari usmerava tokove. a ništa od naroda"). Fuko ne otkriva neki tajnoviti diskurs. to će biti dovoljno da se ponaša u skla­ du sa onim što nesvesno jeste. već onim što kažu. naglašavanja i ulegnuća iz srodnih praksi i njihovi preobražaji predstavaljaju razlog za to što se politička gramatika neke epohe sastoji od tetošenja dece ili pak usmeravanja tokova: to nije neki Razlog koji gradi neki suvisli sistem. naglašavanja. Šta je onda ta gramatika koju Fuko želi da za­ pazimo? Zašto ni naša svest ni svest govornika ne znaju za nju? Zato što je potiskuju? Ne. Uloga svesti nije da nas navede da zapazimo svet. onih kojima se upravlja ili države. i nisu njihova aksiomatika ili pretpostavka. suvislu. Isto tako vlastelin veruje kako upravlja. Ne treba konkretno da zna da on usmerava tokove: to će raditi u sva­ kom slučaju. u stvarnosti se nesvesno ponaša kao posednik jezera punog ribe. ulegnuća. prirodnih objekata. određena srodnim praksama i gramatikama. postoje nejasne konture koje niste zapazili".O FUKOU objašnjavate istoriju kao što ste uvek objašnjavali. grama­ tika koju otkriva pažljivo posmatranje diskursa. kralj ne treba da pojmi šta on i njegova praksa jesu. zapazićete da ima mnogo više da se objašnjava. dok te stvari nisu ništa drugo do korelati odgovarajućih praksi. ni ide­ ologija. zato što semantika predstavlja idealističku iluziju. savršenu gramatiku. Diskurs ne znači više ideologije: on je gotovo suprotno. samo. pažnja: ako budete posmatrali tačno. ideologija je mnogo slobodnija i šira i to sa razlogom: ona predstavlja racionalizaciju. neočekivana prećutkivanja. Zato što to zapažanje dokazuje da zona on­ oga što je rečeno predstavlja neočekivano zauzete strane. kojih govornici uopšte nisu svesni. Ako više volite. bez ikakvih drugih pojašnjenja. Vlastelin želi da radi i veruje da radi sve što je potrebno s obzirom na okolnosti. reč diskurs pristaje peru kada treba označiti šta je rečeno isto koliko i reč praksa kada treba označiti ono što je učinjeno. a ne svest ili razum.

već pride ne raspoznaje više jasno ni krajnju granicu osvetljene zone tako da više ne vidi dokle vidi i ne vidi da vozi prebrzo za uslove na putu pred sobom. potrebni su ljudi. štaviše. isto kao kada lav odlučuje kao lav. ne sumnja čak ni da bi okolnosti mogle biti drugačije. apsurdno je praviti razliku: kada se ponašamo na određeni način. potrebno je da znaju za neka tehnička ili društvena pravila i potrebno je da imaju odgovarajući mental­ itet ili ideologiju. ne samo da ne vidi ništa s onu stranu domašaja svojih farova. veruje da mu okolnosti iz dana u dan diktiraju kako da se ponaša. što su u stanju da svaki put poveruju kako se negde nalaze iz milion razloga. to što ljudi nisu u stanju da spoznaju svoja ograničenja. koje mu tu i tamo trasiraju praksu vođenja stada ili. kao i za kralja ili za lava. koju shvata kao postvarenu kroz prirodne objekte. Čudno je. tetošenja naroda. potrebno je da ti ljudi budu svesni onoga što čine. te dve stvari idu zajedno i ulaze u sastav prakse. Proizvod ove misaone operacije jeste apstraktan i to sa razlogom: on nije slika na kojoj vidimo kraljeve. To rasvetljenje. a ne da dremaju. isto tako ni kralj koji tetoši narod ili usmerava tokove ne zna šta jeste. baš kao i strah i drhtanje. nara­ vno. predstave i iskazi ulaze u sastav prakse i zbog toga ideologija ne postoji osim za gospodina Omea. jer onda on. on nije ni stečena ideja na koju je naša svest toliko naviknuta da joj više ne oseća apstraktnost. Oni su. Ne zna za sopstvenu volju za moć. ono ne dobija oblik.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU da spozna sebe kao lava da bi se vladao kao lav. on samo mora da zna g d e mu je plen. da ne vide prazninu oko sebe. za njega se to samo po sebi podrazumeva. radost i smeh do suza. oni imaju "mentalitet" koji odgovara njihovim "materijalnim" činovima. svesni onoga što čine. ako se ukine Senat. a i dostojno pažnje nekog filozofa. svoju razređenost. spomenike. da ne zna da je lav. naprotiv: pre je neka vrsta otkidanja. Kralj "voljom za moć" obavlja posao kralja: on aktuelizuje virtuelnosti svoje istorijske epohe. ono što je najkarakterističnije jeste trenutak u kojem se razređivanje proizvodi. nužno imamo odgovarajući men­ talitet. i sve to je jedna praksa. Za Fukoa se metoda sastoji od shvatanja da stvari nisu ništa drugo do objektivizacije određenih praksi. Tačnije rečeno. Samo što oni ne znaju šta ta praksa jeste: za njih se ona "sama po sebi podrazumeva". pred­ stavlja jedno originalno. što će reći da zna šta čini kada na događaje reaguje donošenjem odluka: ali ne zna da te odluke pred­ stavljaju obavljanje neke kraljevske prakse. čija određenja treba rasvetliti pošto ih svest ne poima. Možda je u tome smisao Ničeove ideje (ali ne laskam sebi da razumem ovog teškog mislioca) da je svest samo reaktivna. seljake. Za lava je samo po sebi razumljivo da je lav. Ali. i čak privlačno iskustvo koje bismo iz zabave mogli nazvati "razređivanje". čuvenog materijalistu: za proizvodnju su potrebne mašine. on čak ni ne sumnja da je tu zbog nečega. ne potpisuju dekrete u somnabulnom stanju. isto kao vozač automobila koji ne vidi da ne vidi ako se kiša pridruži mraku. oni ne znaju čak ni to da ne znaju (u tome je smisao reči "podrazumevati Se samo po sebi"). Tre- 221 . kao napor da se vidi. svestan je samo svojih reakcija. koji ne znaju da su ono što jesu.

snažno smo držali oba kraja istorijskog lanca (ekonomiju i društvo. zrno ludila. on u istu vreću trpa i Damijenove užasne patnje i zatvor. interese i ideologije). toliko se sama po sebi podrazumevala. nad racionalizacijama koje proizvodimo i čiji objekat izgleda kao da se sa nama šali. kao što kaže Delez (Deleuze). Najednom "shvatamo" kako čitavo zlo dolazi iz ve­ likog jezgra i njegove lažne prirode. to je prvi. Jer. Najpre je dat taj objekat (kao što odgovara ma­ teriji) i praksa je reagovala: "odgovarala je na izazov". lažni problemi su pobegli. ona je to po svojoj prirodi: baza i nadgradnja. uvek isti. nešto nije išlo kako valja. Kada ga vidimo. rame uz rame sa zajedničkim imenicama i veznicima. upravljače i one kojima se upravlja. a drugi glasi: "G. u dva oblika koji na prvi pogled ni malo ne liče: "Is­ torija seksualnosti je istorija večne borbe između želje i potiskivanja". da ga istorizujemo. naš lažni prirodni objekat pred­ stavlja objekat samo u okviru prakse koja ga objektivizuje: najpre dolazi praksa sa objektom koji sebi dodeljuje. dobro poznat. a zbrka je nastala u sredini: kako održati sve to na okupu? Sada bi bilo teško da se ne održi: "valjan oblik" je u sredini i ubrzano osvaja krajeve slike. I onda se na mestu koje je zauzimalo to veliko što-se-samo-posebi-podrazumeva pojavljuje čudan mali objekat iz te "epohe". Iluzija o prirodnim objektima ("oni kojima se uprav­ lja kroz istoriju") skriva heterogeni karakter praksi (tetošenje dece nije usmeravanje tokova): odatle dolazi dualistička zbrka. nazovi materijalan: kao kolektivitet. neobičan. a drvo jabuke proizvodi jabuke. iz roda "ideologija" ili "proizvodni odnos". mi os­ tali smo u tom trenutku pokušavali da na nogama održimo komad priče u kojem je to veliko prozirno jezgro bilo od koristi. razređen. ne postoje stvari kao takve. odatle je i iluzija o "razum­ nom izboru". državu. kao da se ne može razumno 222 . interes i ideologija. shvatamo da treba da raskinemo sa uverenjem da se ono samo po sebi podrazumeva i da je trebalo da ga svedemo na zajednički uslov. otkako smo ga istorizovali. A ta je pogrešnost bila posledica toga što smo objekat prakse shvatili kao prirodni objekat. kao što ćemo videti. Stvari i objekti nisu ništa drugo do korelati praksi. on­ akva kakva je zbog celine istorijskih uslova. svi spojevi su se uglavili. Fuko je protiv svega. Pa koji nas je onda đavo terao da je presečemo na dva dela? Uradili smo to zato što nismo videli način da se izvučemo iz pogrešne situacije u koju smo upali. zastanemo na trenutak kako bismo melanholično uzdahnuli nad ljudskom sudbinom. proiz­ vodi objekat koji joj odgovara. kao što drvo kruške proizvodi kruške. Dok smo mi uzdisali. i koju smo na­ zivali Moć "kao takva" ili Država "kao takva". nikada ranije viđen. a ne za sredinu. Ova iluzija postoji. to nije uspevalo. gradila je na bazi. a funkcionisali su lažni verbalni problemi. ovaj je komad priče sam zauzeo svoje mesto. ne postoje prirodni objekti. ali. zato što smo problem uh­ vatili za krajeve. više nisu ništa do beskorisna seckanja prakse koja je veoma dobro funkcionisala onakva kakva je bila i koja nanovo veoma dobro funkcioniše: zahvaljujući njoj granice slike postaju jasne.0 FUKOU nutak ranije nije postojalo ništa osim neke velike bezizražajne stvari koju smo jedva nazirali. Nismo znali da svaka praksa. a onaj komad priče izgleda kao da se izvrnuo poput rukava: malopre smo bili kao Blez Paskal. nad jadnim nesvesnim i apsurdnim bićima kakva jesmo. itd.

tako da su pogodila metu na različitim mestima.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU odabrati jedno od to dvoje". Tačku dodira sukcesivnih praksi shvatimo kao prethodno postojeći objekat koji su ciljale. a to je objekat. koje više ne možemo spojiti: praksa je odgovor na izazov. potiskivanje. reći ćemo da ljudi iz svoje 223 . Ako praksu budemo shvatili kao o d ­ govor na neku datost. zato što te prakse. objašnjava se kroz ono što se radi u svakom trenut­ ku istorije. itd. iz toga ćemo zaključiti da čovečanstvo napreduje i da se sve više i više približava cilju. limu­ nova kora i rakun predstavljaju mnogostrukost i ne čini se da trpe zbog toga što nemaju ni zajedničko poreklo. a ni politika noja. i koji je najpre bio dat. kao što to nije ni"potiskivanje"(ili"njegovi razni oblici") niti država (ili "njeni oblici kroz is­ toriju"). Ludilo ili javno dobro kroz vekove različito su ciljala sukcesivna društva čiji "stavovi" nisu bili isti. zlatni sat. što je tačno. "fauna". Sve se vrti oko tog paradoksa koji predstavlja centralnu i najoriginalniju Fukoovu tezu: ono što je urađeno. ma koliko nejednake ispadale pri istom uloženom na­ poru). Naš je autor isuviše pozitivista da bi pothranio tu dvostruku iluziju. "pravni subjekat") koje su korelati heterogenih praksi. sve izgleda slično. a ni princip. i to iz jednostavnog razloga što ne postoje: postoje samo mnogostruke objektivizacije ("popu­ lacija". Ako smo ekstremni optimisti. što je tačno. tačnije rečeno. Nema veze: možemo da očuvamo svoj optimizam i racionalizam. "materijalan" ili racionalan. U nedostatku boljeg rešenja. A može i gore. mnogostruke se prakse g u b e iz vida: one su skrivena strana ledenog brega. Postoje brojne objektivizacije i to je sve: odnos između te mnogostrukosti praksi i jedinstva uspostavlja se samo ako pokušamo da im pripišemo jedinstvo koje ne postoji. razume se. Čitavo zlo dolazi iz iluzije kojom "postvarujemo" objektivizacije i tako stvaramo prirodni objekat: krajnji ishod shvatamo kao cilj. fauna. a mesto na kojem će se projektil sam od sebe rasprsnuti shvatamo kao namerno odabranu metu. kako u toj centralnoj tezi sve stoji. Jer pojam"oni kojima se upravlja"nije nijedan ni mnogostruk. ipak nisu imale razloga da to budu. ideološka lukavost. a to je praksa. objekat. baza određuje nadgradnju. na kraju ćemo dva kraja lanca spojiti parčetom konca koji se zove ideologi­ ja. postoji samo večna teleološka iluzija. objašnjava polazeći od onoga što je urađeno. populacija i pravni subjekti izgledaju isto kada treba spoznati pojam onih kojima se uprav­ lja. krećemo od kraja. kao što su racionalizmi. Ne postoji nesves­ no. kao što nismo već dobrih sto godina. Ideja Dobra: sve što radimo pokušaće da pogodi idealnu metu. na nekako isuviše apstraktan način. ali isti izazov ne povlači uvek isti odgovor. a onda ćemo moći da upalimo svoj fenjer. ali i nadgradnja reaguje na svoj način. kad se pogled zamuti. Ako se naš opti­ mizam ograniči na to da pre bude retrospektivna popustljivost nego nada. tako da sukce­ sivne prakse liče na reakciju na jedan isti objekat. Hajde da najpre pokažemo. Umesto da uhvatimo problem za njegovo pravo središte. s obzi­ rom na to da su znale metu koja se ne menja (menja se samo "stav" onog ko cilja). ma koliko različite izgledale (ili. dobićemo dva dela lanca. Onda nastaju lažni dualistički problemi. po ovom pitanju. kao metu. Samo iluzija o prirodnom objektu stvara nejasan utisak o jedinstvu. praksa. ni zajednički objekat. pogrešno smo zamišljali kako se ono što se radi.

držimo se empiri­ jskog i otvorenog spiska: "beležimo" koji su zadaci bili pred državom do tog dana. Hajde da tu filozofiju objekta shvaćenog kao kra­ jnji ishod ili kao uzrok zamenimo filozofijom odnosa i da uhvatimo problem za sredinu. Ne sprečava reč da nas i dalje navodi da verujemo u nešto što se zove država. dobro znamo da svako društvo ima sopstveni spisak onoga što nazivamo zadaci države: neka društva žele gladijatore. druga prema soci­ jalnom osiguranju. ili. ona aktivno ispunjava prazninu koju te prakse ostavljaju. a neka socijalno osiguran­ je. hoćemo li ikada us­ peti da odredimo tačan položaj cilja? Da nismo jed­ nostavno uvereni da su svi hici gađali baš ovu istu metu? Ah! problem Mnogostrukosti je težak. Bolje rečeno. Ali. Uzalud je što znamo da je država objekat koji bi nam omogućio da unapredimo teorijsko istraživanje. a mi to polje na kojem eksplo­ diraju naprave različite u svakom mogućem smislu smatramo nekom vrstom nadmetanja u gađanju. Sve u svemu. dobro znamo da različite civilizacije imaje razne "stavove" po pitanju "ludila". možda i nerešiv!"Sigurnoje tako s obzirom da ne postoji: on nestaje onda kada shvatimo da usputna određenja smatramo modalitetima države. istovre­ meno verujemo u to da nijedna država ne nalikuje drugoj i u to d a j e država jednostavno država. nećemo više pokušavati da sas­ tavimo potpuni ili idealni spisak zadataka države: isuviše dobro znamo da je istorija maštovitija od nas i ne isključujemo ni to da ćemo jednog dana državu smatrati odgovornom za ljubavne jade. ako se ukine Senat i nova 224 . za praksu ili diskurs. Kroz istoriju se javljaju različite političke prakse koje se projektuju. država sa svojim zadacima za nas nije ništa drugo do reč i naša optimistička vera u taj prirodni objekat ne srne da bude veoma iskrena. A onda nas mnogo muči velika rasutost pogodaka u metu: to je ono što se naziva problemom Jednog i Mnogostrukog: "Ovi pogoci su toliko rasuti! Jedan je pogodio socijalno osiguranje. ili objekat čije bi nam post­ ojanje omogućilo da otkrijemo nešto napredno. jedna prema gladijatorskim borbama. Izbegavamo pravljenje teorijskog. pošto vera nema dejstvo. aktuelizuje virtuelnosti koje su unapred oblikovane u praznini. ako se srodne prakse preobraze. Ta praksa rađa objektivizacije koje joj odgov­ araju i učvršćuje se u realnosti trenutka. još bolje. Ukratko.0 FUKOU istorije malo po malo crpe celinu istine. a trebalo bi da postoje samo države: naša je krivica u tome što verujemo u državu ili u države umesto da proučavamo prakse koje projektuju objektivizacije koje smatramo državom ili njenim raznim oblicima. u tu državu verujemo samo na recima: pošto smo postali mudri. da svako društvo pogađa neki deo cilja i ilustruje virtuelnost ljudske sudbine. a drugi gladijatore. nestaje kada pres­ tanemo da verujemo u postojanje mete kao što je prirodni objekat. ako se pomere granice praznine. što će reći u objektivizacijama srodnih praksi. najčešće smo optimisti protiv svoje volje: dobro znamo da je popustljivost retko na delu i da društva nisu ništa do ono što su u istorijskom smislu: na primer. To uopšte ne znači da je naša krivica u tome što verujemo u državu. Ako krenemo od takve rasutosti. mi i dalje nastavljamo da besnimo na nju umesto da pokušamo da ispod površine otkrijemo praksu čiji je država odraz.

ta želja. Osećajnost i telo znaju to m n o g o duže nego svest. rečju koja je dala povoda mnogim smešnim zablu­ dama "novih filozofa" (Delez je sklon drogiranju). ostvaruju umes­ to da se ne ostvaruju uopšte. ako uvidimo da pojedinci već učestvuju u o n o m e što se naziva društvom. Da li čovek u tolikoj meri želi da bude kralj? Jalovo pitanje: čovek ima "volju za moć". kao suprotnost ideji aktuelizacije. jeste nonsens. poput Spinoze. kroz koju se vir­ tuelnosti. dakle. da ta priroda predstavlja oblik bez ikakvog sadržaja osim istorijskog. U svojoj lepoj studiji o Kardinerovom pojmu bazne ličnosti. onda ćemo moći da zamislimo da jedna prouzrokuje drugu: uzročnost pretpostavlja eksteriornost. dakle. neka virtuelnost"u primitivnom stanju"? Šta bi bilo 3 Drugačije rečeno. kao Spinozin cupiditas. Kralj veruje da vidi kako njegovo stado pase zato što mu se to nameće. Slučaj je hteo da se neka beba rodi u kraljevoj sobi. Možete li zamisliti koliko bi fantomska bila neka neostvarena mogućnost. funkcionišu raspodele. problem će nestati: "objektivna realnost" društva sadrži činjenicu da se pojedinci interesuju za njega i da omogućuju njegovo funkcionisanje. jedine virtuelnosti koje pojedinac može da ostvari su one koje su nejasno iscrtane u svetu koji ga okružuje i koje pojedinac aktuelizuje tako što se za njih interesuje.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU etika stupi na snagu. koji mu omogućuje da funkcioniše: bez njega čak ne bi ni postojao. ako više volite. Ali. definisanoj zajedničkim funkcionisanjem svojih heterogenih delova" (Deleuze-Parnet 1977: 85). Ne radi se. vodič stada. s 225 . Želja je činjenica kroz koju se pokreću mehanizmi. predstavlja princip svih drugih osećanja. Ta je aktuelizacija (sholastički rečnik je veoma udoban) ono što sveti Avgustin naziva ljubavlju i na tome je gradio teleologiju. jednom rečju. bar mi tako izgleda.Ta želja ima veoma veliki otklon od sveta. i ta će se beba automatski zainteresovati za posao kralja koji ne bi napustila ni za šta na svetu i čak se neće ni zapitati želi li da bude kralj: ona to jeste i to je sve. za aktuelizaciju. Delez. "svaka raspodela izražava i sačinjava želju tako što pravi plan koji je omogućuje" (Deleuze. kao naslednik prestola. iz sopstvenog ubeđenja ili iz nekakvog kaprica. ili. nema spisak određenih potreba koje treba zadovoljiti. postao otac naroda-deteta. ako pojedinca i društvo pojmimo kao dve realnosti koje su jedna izvan druge. posle čega bi mu preostalo samo da se odmori na stolici u svojoj sobi: on je životinja aktuelizator i ostvaruje svaku vrstu virtuelnosti koja mu dođe pod ruku: non deficit ab actuatione potentiaesuae. Ona znači i da opozicija pojedinac-društvo predstavlja lažni problem. ne radi ništa slično tome i naziva je željom. jeste dualistička. osećajnost predstavlja znak našeg interesovanja za stvari: želja je "skup osećanja koja se preobražavaju i cirkulišu u jednoj simbiotičkoj raspodeli. o tome da je imperator. tako da je ne primećujemo: ona je korelat postvarenja. naravno. a i spav­ anje ili smrt. baza-nadgradnja. praksa će aktuelizovati te nove virtuelnosti i više neće biti ista. ili kolektivi) iscrtava. tu se ne radi o ideologiji. uključujući i spavanje. tetošenje naroda-deteta takođe. pojam želje znači da nema ljudske prirode ili. još bolje. Ideja pravog uzroka. kaže sveti Toma 3 . e to je ta želja. Klod Lefor (Claude Lefort) odlično ukazuje na aporije kojima vodi ideja da pojedinac i društvo jesu dve realnosti koje su jedna izvan druge i koje bi trebalo da ujedini uzročni odnos (Lefort 1978:69). koja je neodređena: on ne traži sreću. Parnet 1977:115). L'amor che muove il sole e l'altre stelle. ni­ kada ništa ne bi dogodilo. što će reći iskrivljena. Zašto onda nazvati "željom" činjenicu da se ljudi interesuju za virtuelne raspodele i o m o g u ć u j u im da funkcionišu? Zato što. Bez čega se. šetnja je želja. Kapitalista ne bi bio "objektivna realnost" kad ne bi imao mentalitet kapitaliste. Pojam želje. pojedinac ispunjava praznine koje "društvo" (što će reći drugi. znači i da opozicija materijalno-idealno.

upravo usmeravanje tokova. I eto zastoje naš mentalitet primi­ tivan. jer suveren koji "jeste" kralj-otac i koji se "objektivno" nalazi naspram naroda-deteta ne može da ne zna šta je on i šta je njegov narod: on ima ideje ili mentalnu sliku o svom "objektivnom" položaju. U ime materijaliz­ ma razdvajamo praksu od svesti. napotiv. vidimo večitog upravljača i večite one kojima se upravlja. ako mentalitet i verovanje objašnjavaju praksu. Ali. veoma je spinozistički {automaton appetens). "Ne bi bilo potrebno uključiti instancu individualne ili kolektivne svesti da bi se zahvatilo mesto artikulacije određene političke prakse i teor­ ije. nema uticaja na praksu. manje su ili više svesni onoga što čine. zbog toga kapitalizam ne uspeva da se začne u zemljama trećeg sveta. Pojam ideologije nije ništa drugo do zbrka koja je proistekla iz dve potpuno beskorisne op­ eracije: seckanja i banalizacije. Sigurno je da ljudi m o g u i da se ne interesuju za neku "stvar": ali onda narečena stvar objektivno ne postoji. u ime prirodnog objekta ne vidimo upravo kralja-oca. ali. Verovanje u očinsku prirodu kraljevske vlasti ili u ideologiju welfare state nema dejstvo na svest i. praćena svešću koju o njoj imaju. mi jesmo kralj-otac i. ideologije očinskog karaktera kraljevske vlasti. izgleda mi ubedljivo po tom pitanju". biti pod uticajem izvesne religijske ide­ ologije. sa­ mim tim. a i narod-dete radije nego narod koji treba voditi ka večnom spasenju ili stado. pošto to jesmo. kralj-otac će biti samo još jedan večni upravljač koji će. nije svest ono što objašnjava praksu i što bi se samo objasnilo polazeći od srod­ nih uslova ili pak kao ideologija ili kao verovanje. samo njegova osećajnost dokazuje da je taj svet aktuelizovan samo zato što ga kralj aktuelizuje.0 FUKOU ludilo "u materijalnom smislu" izvan prakse koja ga čini ludilom? Nećemo pomisliti: "Ja sam. Izraz "mašina koja želi" sa početka Anti-Edipa. umesto toga naći ćemo se u ulozi kralja-oca. Prirodnije objekat proširen sukcesivnim ide­ ologijama. i s druge strane da bude osetljiva za teorijske istine. njegova svest ne veruje da opaža jedan postvareni svet. da obzirom na okolnosti. jer ljudi misle o svojoj praksi. Geneza pojmova vidljivo je ista: nekom sujeverju pridodamo ponašanje ljudi koji su skren­ uli sa banalnog puta i tako to sujeverje i samo post­ ane neshvatljivo. dakle. drugačije rečeno. to jest. ispunjava prazninu koju su ostavile srodne prakse i samim tim se objašnjava polazeći od njih. "s obzirom na okolnosti". u ovom slučaju. imperatorov sin i nema više Senata. pa da. Na taj smo način navedeni na to da verujemo kako iz ideologije proizilazi sva jasnoća i svi razređeni i vremenski određeni žljebovi prakse. onda će ostati da se objasni neobjašnjivo. sujeverje. praksa je ta koja najpre objektivizuje kralja-oca radije nego kralja-sveštenika ili vodiča. a to je hrišćanska ideologija. Njihova praksa. pustimo to i zapitajmo se kako ćemo se ponašati prema onima kojima se upravlja. Aktuelizacija i uzročnost jesu dve različite stvari i zbog toga ne postoji ni ideologija ni verovanje. jedno verovanje. ne bi bilo potrebno postavljati psihološki problem osvešćenja"(Fuko 1998:209). već. ne bi bilo potrebno istraživati u kojoj meri ova svest može s j e d n e strane da izrazi neme uslove. zanima se za njega. ponašaćemo se u skladu sa tim. mnogo banalnije. koje imaju feudalni mentalitet. a da čak nismo imali vremena da na to pomislimo. 226 .

a podle će zavodnike osuditi na smrt u najstrašnijim mukama. ne moramo da uveravamo kralja da nar­ od jeste dete: on to i sam vidi. i trebalo bi da resimo da više nikada ne upotrebljavamo tu reč. samu religiju. uostalom. Jasno se vidi razlika između ideologije u Naučne revolucije imaju svoje preteče. reizdate u Collected Papers (Schutz 1975:14. Pojam "ono što se samo po sebi podrazumeva " stidljivo je tu i tamo izvirivao iz fenomeno­ logije. isto tako dobro kao i njegovi budući istoričari. pa čak i kod Maksa Šelera (Max Scheler 1960:61). i sam postao toga svestan. u smislu hrišćanske religije. filozofije. tako ćemo biti navedeni da žalosno zaključimo kako ljudi čas veruju. i ona je osuđivala nevaljale misli. i to onda kada tre­ ba spoznati značenje prakse (u tom smo je smislu upravo upotrebili). Ali fenomenologija nije mogla da ode dalje. ali o tome je imala nešto drugačiju ideju: njoj su iskušenja puti izgledala opasnije od krvi gladijatora. u svojoj duši i svesti on će samo odlučiti kako i kada da tetoši ili da kazni to dete. U istoj je epohi postojala jedna ide­ ologija. a više z b o g svog optimističkog racionalizma: kod Suca treba pročitati studije o društvenoj raspodeli znanja. kao što je Feliks Kaufman (Felix Kaufmann) (Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld /Kaufmann 1929/).Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU se spozna samo verovanje. Dugo smo ukidanje gladijatorskih borbi pri­ pisivali uticaju koji je hrišćanska doktrina imala na svest. 227 . "i s obzirom na to da je narod samo dete. kralj-otac izgledaće kontradiktorno na drugi način: nevaljaloj će deci odobriti gladijatore koje traže. Arheologije znanja (Wölfflin 1952: 17. Taj preobražaj ne prolazi kroz svest. Ona čas označava apstrakciju. a da narod ne protestuje. manje z b o g Ego Cogito (jer je bila dovoljno tanana da poveruje kako razabira ono-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva u gostoljubivim podsvesnim resama pojma Cogito). napisaće. ova kon­ tradikcija ne postoji u slučaju vodiča stada. 276). čija je praksa da životinjama daje ono što njihovi nagoni zahtevaju. zapravo. čas ne veruju. ako je imao smisla za humor i dara za izražavanje. iz humanističkih razloga. Koliko god reči da potrošimo. onako kako je istoričari mogu objasniti polazeći od kraljevih dela: "S obzi­ rom na okolnosti". Alfred Sue (Schutz) (Phenomenology of the social world /Schutz 1967/). U razmatranom primeru ideologija će imati značenje koje možemo 4 pripisati doktrini kralja-oca. Rimski je imperator mogao da odobri gladijatorske borbe i da istovre­ meno. što će reći diskurzivne prakse. to ukidanje je. zabrani prinošenje ljudskih žrtava. a i na drugim mestima: Wölfflinovo delo Principesfondamentaux del'histoiredel'artizg\eda kao da unapred ostvaruje stranu 208. ideologija ne postoji. ali u drugom smislu reči. (Naravno da nije isključeno da je kralj. proisteklo iz preobražaja političke prakse koja je promenila značenje s obzirom na to da okolnosti "objektivno" više nisu ono što su bile 4 . ali tek pošto je javno ukoren i pošto mu je pokazano šta ga čeka". Schutz 1976:120) i videćemo kako se zbog viška racionalizma može zaobići jedna divna tema. uprkos svetim tekstovima. treba ga braniti od njega samog i odvratiti ga primerenim kaznama od krvoločnih apetita i loših navika. političke doktrine. a čas manje ili više knjiške re­ alnosti. iako se dobro slažu u praksi. 261. sasvim u stanju da veruju u stvari koje su na planu verovanja međusobno kontradiktorne. kako ih se ne može jednostavnim zahtevom naterati da veruju u bilo kakvu ideologiju i da su. Po pitanju onoga-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva trebalo bi pratiti trag izrazä fraglos ili taken for granted kod Huserlovih socioloških učenika. ali ne radi se o tome).

narod-dete ima manje slobode. a gladijatori više ne umiru. s obzirom na to da svaka epoha nudi razne privlačnosti i rizike u ko­ jima bi manje-više svako mogao da pronađe nešto za sebe. da ne treba proizvoditi racionalizatorske racionalizme i skrivati heterogenost ispod proc­ esa postvarenja. ali to je druga priča. Ali to je činjenično stanje izve­ deno iz merenja: to nije objašnjenje preobražaja. želja ili svest. U svakom slučaju. pri proračunavanju prednosti. da pokretač kaleidoskopa nije razum. da je pra­ vo unazađeno. ovaj kaleidoskop ni malo ne liči na sukcesivne oblike dijalektičkog razvoja. Ako izmerimo te preobražaje na lestvici vrednosti. (Narečena doktrina takođe ima skrivenu stranu ledenog brega i spada u diskurzivnu prak­ su. samo je bila zasnovana na drugačijem principu: nije bila poželjna normalnost u razmnožavanju.) Na isti su način istoričari raspravljali o pooštrenju kazni u krivičnom pravu u vreme vladavine imperatora hriščana. reći ćemo da je humanitarizam napredovao. i. Fuko ne tvrdi da ne bismo imali svoje favorite kad bi nam bilo dato da izaber­ emo vek u kojem ćemo živeti. Razni se ukrasi ne mogu ni na koji način porediti: to nisu Meccanos igračkice od kojih bijedna imala više elemenata nego druga. narod-dete. ludilo postoji kao objekat samo u praksi i 228 . a ne"diskurs" ili epistemološki prekidi koji su dugo držali pažnju javnosti. Celina istorijkih uslova postavila je jedan neobičan ukras. evo dve heterogene prakse: narod-stado je imao prilično veliku seksualnu slobodu. već na mogućnost da uporedimo i da prihvatimo (po kom kursu?) heterogene privlačnosti i nedostatke. manje potiskivanja. kao i žensku homofiliju. ona je drugačije shvatala homofiliju kako bi prihvatila aktivnu mušku homosek­ sualnost. i to neće biti pogrešno. skrivenu stranu jednog od njih. Ni antička seksu­ alnost nije u svom principu bila ništa manje potis­ nuta nego hrišćanska. ne treba porediti dva ledena brega zaboravljajući.0 FUKOU smislu doktrine i ideologije u smislu značenja neke prakse. i osudom obuhvatila žensku heteroseksualnu po­ tragu za zadovoljstvom. naročito. naroda-stada. ne objašnjava se napretkom svesti. naročito u oblasti seksualnih delikata: uticaj hrišćanstva? Pra­ vo postaje svakodnevije zato što kralj ima očinskiji odnos sa narodom. da bismo načinili racionalan izbor. niti borbom između dvaju principa. izmerene na našoj subjektivnoj lestvici vrednosti. u vežbanju vrline mudrosti. a gladijatori su umirali. ne bi tre­ balo da se oslanjamo na davanje prednosti. lako izgleda kao da u istu vreću trpa užasnu Damijenovu patnju i zatvore koje su poboljšali filantropi iz XIX veka. više slobode. osudila pasivnu. ali na drugačiji način. na mesto jednog drugog ukra­ sa. tako da svom snagom primenjuje narodni ideal odmazde i čak ga prekoračuje? Drugo objašnjenje mora biti valjano. To je završna reč ove nove metodologije u istoriji. koji je takođe neobičan. Želje i Po­ tiskivanja: svaki od ukrasa duguje svoj neobičan oblik mestu koje su joj ostavile prakse-savremenice među koje se umešao. on samo podseća na četiri velike istine: da taj sled heterogenosti ne označava vektor napre­ tka. ni njenim opadan­ jem. ne treba ni krivotvoriti procenu mogućeg tvrdeći da su "okolnosti takve kakve jesu" zato što one ne postoje: postoje samo prakse. a da je potiskivanje naglašeno. već je bilo važno da aktivnost nadvlada pasivnost.

a to nije nivo svesti.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kroz praksu. Negacija ludila se ne smešta ne nivo stavova prama objektu. ili ponašanje. već na nivo njegove objektivizacije. sve to pred­ stavlja materiju za ludilo koje na tom stupnju još ne postoji.. te ćemo ga objektivizovati kao pripadnika naroda-deteta ili pak kao životinju iz naroda-stada. Ali. i kako bi. ili da je njegov pozitivitet izmenjen stavovima koja su razna društva prema njemu zauzimala. i kad bi sadržalo takvu materiju. Kad bih rekao da neko ko jede ljudsko meso. u svakom slučaju. na levoj obali Sene.. ili da su razna društva na veoma različite načine konceptualizovala ludilo. a nestanak objektivizacije"luda- 229 . Ali. Argument protiv u toj polemici jeste to što. molekularne strukture. ali narečena praksa nije ludilo. ona ne znači da je lu­ đak samo onaj o kome sudimo kao o luđaku. a ne kao ljudožder: ima dve ruke i snagu za rad. hoćemo li morati da se odreknemo racionalizma mentalnog zdravlja? Reći da ludilo ne postoji ne znači tvrditi kako su luđaci žrtve predrasude ili pak. već da je na jednom nivou. Rečenica tipa "stavovi prema luđacima značajno su varirali kroz istoriju" jeste metafizička. iako je bliska zdravom razumu. koji se i sami međusobno razlikuju. A ipak. to je bilo baš u XIX veku. to poricati: smisao ove tvrdnje je drugačiji. preobraziti način tretiranja i promišljanja luđaka jeste jedno. zatim rečenice i pokreti o kojima bi neki posmatrač koji je došao sa Sirijusa zaključio da se razlikuju od rečenica i pokreta drugih ljudi. Klesani kamen postaje zaključni ka­ men svoda ili opeka samo u trenutku kada zauzme mesto u okviru neke građevine. Uskoro ćemo se vratiti na raspravu o ovoj vrsti problema. ova tvrdnja ne poriče ni to da ludilo sadrži neku bihejviorističku i možda telesnu mater­ iju. međutim. ili da lu­ dilo ne postoji zato što ga je proizvelo društvo. mnogo sebičniji: jesmo li u pravu što materiju za ludilo označavamo kao ludilo. u meri u kojoj ja m o g u da sudim o tim stvarima. Poricanje objektiviteta ludila predstavlja pitanje istorijskog uzmaka. nešto napravila od njega. ili kako bi društvo moglo da "proizvodi lu­ đake". svetim. objektivizuje takav način ishrane kako bi ga proglasila varvarskim ili pak. nalazimo se u domenu verbalnog kada zamišljamo neko lu­ dilo koje "postoji u materijalnom smislu" izvan nek­ og oblika koji ga označava kao ludilo. ima kralja. iako verujemo da raspravljamo o problemu materi­ jalnog ili formalnog postojanja ludila. najviše što može postojati jesu nervni molekuli raspoređeni na izvestan način. nesum­ njivo bih bio u pravu. o kojem treba suditi u duši i svesti. a ne "otvaranja prema bližnjem". ona niti tvrdi niti unapred poriče da luđake ne bi trebalo isključiti. u srod­ nim praksama isti taj koji jede biće objektivizovan nekako drugačije. bio bih u pravu i kada bih tvrdio da će taj ko jede biti ljudožder samo u jednom kulturnom kontekstu. ali. u jednoj praksi koja "vrednuje". hajde da Fukoovom delu damo njegov filo­ zofski stas. "luđak". ideja da ludilo ne postoji u potpunosti je pozitivistička: ideja ludila po sebi čisto je metafizička. još uvek ne bi bilo ludilo. Pošto smo načinili taj odlučujući korak. to meso jede veoma realno. ili. isuviše često mislimo na jedan drugi problem. to što postoji nije ništa drugo do prirodni oblici. neo­ phodna izvesna praksa kako bi postojao samo je­ dan objekat. putanje u prostoru.To je iza­ zvalo mnoge povike. raspravu koja je jednom izaz­ vala bes u pariškoj sredini.

mikrobiologija nerava) realno postoji. Ako čitalac iz svega ovoga trijumfalno zaključi da ludilo jednostavno postoji. jer zašto ponašanje i nervne ćelije. a treba. Kada sam Fukou pokazao ove stranice. Može se čak reći da se ništa ne na­ lazi u istoriji. dakle. pošto jeste nešto pre nego ništa (est quoddam in actu. tokom dugog zimskog sna. čak ni revolucionarne. pošto u njoj sve zavisi od svega. ali filozof po obrazovanju ne bi je m o g a o d u g o uzimati za ozbiljno. treba da poreknemo transistorijsku realnost prirodnih objekata. Božje delo. sed nullius est actus).O FUKOU ka" nešto sasvim drugo. sasvim je izvesno da. potrebno je da prirodni objekti ne postoje i da istorija ostane realnost koju treba objasniti. osim iz"ubeđenja"). ovog mislioca koji veruje da je materija u činu. u simbiozi ljudi i pasa čije se topline tela mešaju. tom III. društvo može da proizvede luđaka i bez sumnje smo znali za takve slučajeve: ali rečenica "ludilo ne postoji" ne govori o takvoj vrsti stvari. i da je on uvek tako mislio. fenomenologija nije idealizam. S a m o što su bića shvaćena na taj način bila neposredne datosti koje treba opisati. optužili da je idealista (u popu­ larnom smislu reči). ali da bi životinja počela da gubi svoju objektivizaciju. kao i za Dunsa Skotusa. art. bezumljem. reći da ludilo ne postoji. zaokruženi čin stvaranja. ali ne kao ludilo. prvi način da se razreši teškoća bila je fenomenologija: za Huserla "stvari" nisu ekstra-mentalne res. autor traktata De return principio. Za Fukoa. kao što ćemo videti. 1. ne izražava opredeljenja ili opsesije svog autora. materija u ludilu (ponašanje. biti luđak u materijalnom smislu znači upravo još uvek ne biti luđak. izdanje Wadding. jer za fenomenologiju ludilo postoji. a ne otisci prstiju? Krivo bismo. 4: "po tom pitanju treba znati da materija jeste u činu. čiji bi smisao odmah razumeli pariški učitelji iz XVII veka 5 . ludilom. a ne pseudo-ob- 230 . VII. a da im istovremeno ostavimo dovoljno realnosti kako bi ostalo nešto što treba objasniti. Samo što one sama nije čin ničega i to samo zato što služi zasnivanju svih aktuelizacija" (u delu Opera Dunsa Skotusa /Duns Scot/. na primer. a ne subjektivni fantomi koje samo treba opisati. osim možda u spekulativnom smislu. S druge strane. Tako za Dunsa Skotusa materija nije ni razumno biće ni realnost koja se može fizički izdvojiti. ona jeste nešto u činu. već pretpostavlja preobražaj praksi na lestvici na kojoj reč revolucija označava bezbojnu gorljivost. ali to može da se napiše. što će reći da stvari postoje samo 5 Na primer skotistički učitelj. potrebne su bar prakse eskimskog iglua. ut est res quaedam extra nihil). 38B /Duns S c o tus 1639/). Životinje ne postoje duže od luđaka i možemo se prema njima ponašati dobro ili loše. što ne zavisi od naše volje. Preostaje samo da zaključimo da su za dvadeset pet vekova istorije društva na razne načine objektivizovala ono što se naziva demencijom. qu. Šta g o d mi ponav­ ljali ili nabacivali. naprotiv. Potreb­ no je da neki čovek bude objektivizovan kao luđak kako bi se prediskurzuvni referent retrospektivno pojavio kao materija za ludilo. ali ipak nisu ni jednostavni psihološki sadržaji. schol. ali da nije čin ničega {materia est in actu. Zabavio sam se prevođenjem na skotistički jezik o n o g a što je možda osnovni problem istorije-filozofije prema Fukou: čim prevaziđemo problematiku marksističkog materijalizma (koje se drže mnogi istoričari. e da bis­ mo mi imali povoda da pretpostavimo kako se iza toga ne krije nikakav prirodni objekat i da posumnjamo u racionalizam mentalnog zdravlja. Za Fukoa (koji je pročitao Ničea 1954-1955. ta rečenica filozofa. rekao m i j e otprilike:"Nikada nisam lično napisao ludilo ne postoji. str. ali nije da nije ništa". ako me sećanje ne vara). to je njegova stvar. ali nije stvar.

Prediskurzivni referent nije prirodni objekat. sve u svemu. Istorija postaje istorija iz o n o g a što su ljudi zvali istinama i iz nji­ hovih borbi oko tih istina. sve zavisi od svega. ništa nije neobjašnjivo. o objektivizacijama za koje ne zna (i ko­ jima bi mogli da se pozabave oni koje smo nazivali istoričarima). Pošto ludilo nije prirodni ob­ jekat. A to pomera granice filozofije i isto­ rije zato što presipa njihov sadržaj iz jedne u drugu. zatim prirodu i kulturu. Razlike u molekulima nisu ludilo ništa više nego otisci prstiju. m n o g o smo govorili o istorijskom relativizmu. ništa ne postoji izvan istorije. a ne samo od proizvodnih odnosa. ne može se "razumno" raspravljati o "pravom" stavu koji treba "zauzeti" po tom pitanju. religija ili medicina kroz vekove. shvaćenog kao prirodni objekat koji bi kroz vekove izazvao promenljive odgovore. meta za teleologiju: nema povratka potisnu­ tog. država ludilo ili religija: to je čuvena teorija diskontinuitetä: ne postoji "ludilo kroz vekove". on je određuje. kulturnoj samovolji. Istorija i istina. lica. čim pređemo na objašnjavanje tih bića. situacija je obrnuta ako u XVII veku potražimo nešto što bi pomalo nalikovalo onome što podrazumevamo jekti koje treba naučno ili istorijski objasniti: fenomenologija opisuje sloj bića koji prethodi nauci. da postane takva objektivizacija. Jedina razlika između ove koncepcije i marksizma jeste. još uvek neobjektivizovano. u nekoj drugoj praksi biće ma­ terija za nešto drugo. To je moralo jednog dana da se slomi. u njima uvek različite prakse na različitim tačkama stvaraju uvek različite objektivizacije. dim zavisi od vatre). sačinjenog od prediskurzivnih referenata koji predstavljaju virtuelnosti koje još uvek nemaju lice. ovaj svet ne visi o našoj svesti. sve je istorijsko. ništa nije neodređeno i.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU u materijalnom smislu: postojanje bez lica. u tome što marksizam polazi od naivne ideje uzročnosti (jedna stvar zavisi od neke druge. a "diskurs" ne znači da ne postoje seksualni organi ili ono što se pre Frojda nazivalo seksualnim nagonom. jedinstvenog uzroka ima prednaučnu prirodu. takvi "prediskurzivni referenti" (Fuko 1998: 53-54) jesu sidrišta neke prakse. ništa nije inertno. jednog sasvim materijalnog sve­ ta. Ne postoji "večni problem" ludila. dakle. razlike u ponašanju i rasuđivanju nisu ludilo ništa više od razlika u rukopisu i mišljenju. fenomenologija namerno pušta napred nauku. polazeći od "diskursa" za koji ne zna. pojam odlučujućeg. 231 . Fuko je. a određenje tog odnosa preds­ tavlja njihovo objašnjenje. sve je istorijsko i sve zavisi od svega. Ono što nazivamo razumom (čime su se bavili filozofi) ne izdvaja se na neutralnoj osnovi i ne očituje se na realnostima: on govori. Na primer: seksualnost je praksa. svaka praksa zavisi od svih drugih praksi i od nji­ hovih preobražaja. a objašnjenje nekog tobožnjeg objekta sastoji se od ukazivanja na to od kakvog istorijskog konteksta on zavisi. Već neko vreme suprotstavljamo prirodu i konvenciju. videćemo. Pre klinike medicina je samo imala isto ime kao i medicina XIX veka. Ali nisu izgovori za racionalizam i u tome je poenta ovog pitanja. Prva posledica: namena tog referenta nije da postane takvo i takvo lice. uvek isto. Evo. razrešio poteškoću uz pomoć ničeanske filozofije prvenstva odnosa: stvari postoje samo kroz odnos. Taj je sadržaj preobražen zato što je preobraženo ono što smo podrazumevali pod istinom. isto tako kao i značaj ili ukidanje rimskog Senata. najzad. Ukratko. Ono što je kod nas materija za ludilo. a bića nanovo postaju stvari. kao što ćemo nešo dalje videti.

a ne nečitljivi Discours sur l'histoire universelle).. u zavisnosti od epohe. u nekoj epohi skup praksi prozvodi.) i svaka od njih ima svoju genezu. već: "Čuvajte se lažnih kontinuiteta". Geneza se ne odvija od trenutka do trenutka. kroz vekove. prekide". već u žanru rasprave (drugačije rečeno. bila potpuno strana? Da ponovimo: naš autor uklanja metafizičke fikcije i lažne probleme. opozicija dijahrono-sinhrono. drveće ne postoji: postoje samo izdanci. kakav jeste. U tome je smisao negiranja prirodnih objekata: ne postoji evolucija ili promena jednog istog objekta koji bi uvek trebalo da izraste na istom mestu. klinika. Fuko ne kaže:"Ja više volim diskontinuitet. da bismo mogli da suprotstavimo strukturu "medicina" njenoj laganoj genezi. ni institucionalizam. funkcija postoji samo kao svojstvo prakse i nije praksa ta koja odgovara na "izazov" funkcije (funkcija "hleba i igara" postoji samo u praksi i kroz praksu "voditi stado". a ne rasadnik. Treba poći od globalne tačke gledišta. 232 . jer ga nećemo pronaći u istorijskom žanru. i to na principu verovatnog. Kaleidoskop. medicina kroz vekove ne postoji: bilo je samo suk­ cesivnih struktura (medicina u Molijerovo vreme. koja se objašnjava delimično preobražajima prethodne medicinske strukture. jeste lažni problem. na nekom novom stupnju nastaće lice koje nejsano nalikuje prethodnom. Shodno tome. ali. u nekoj drugoj epohi. ne post­ oji večna funkcija raspodele ili depolitizacije kroz vekove). i to kao pozitivista. naprotiv. na istom stupnju će se formi­ rati sasvim drugačije istorijsko lice i. a ne strelište. retko se dešava da je lepo. itd) koje će u drugim epohama veoma različite prakse razbistriti i objektivizovati u veoma različitim oblicima. poreklo ne postoji. istorija se može objasniti u potpunosti i treba izbaciti sve reči sa su­ fiksom -izam. a ne nastavak rasta. a delimično preobražajima ostatka sveta. geneza-struktura. Fuko je istoričar u čistom stanju: sve je istorijsko. Geneza nije ništa više od aktuelizacije neke strukture (Deleuze 1968: 237-238). institucija zatvora ne odgovara funk­ ciji koju treba da ispuni i preobražaje te institucije ne treba objašnjavati uspesima ili neuspesima te funkcije. trebalo bi da postoji kontinuitet. Čudno je što su ovog neprijatelja drveća ponekad smatrali fiksistom. jedinstveno istorijsko lice u kojem mislimo da raspoznajemo ono što se naziva nejas­ nim imenom istorijske nauke ili pak. Poput lažnog prirodnog objekta kao s t o j e religija ili neka religija u kojoj bi se spojili veoma različiti elementi (ritualizmi. da je medicina "kao takva" rasla poput hiljadugodišnjeg drveta. to što nalikuje onome što nazivamo istorijom jeste Histoire des variations. kako reče neko. što će reći od sukcesivnih praksi. Ukratko. pružanje sigurnosti. razne emo­ cije.0 FUKOU pod istorijskom naukom. ista će institucija imati različite funk­ cije i obrnuto. religije. svete knjige. jer. jer zašto bi se neka struktura u potpunosti objašnjavala pre­ thodnom strukturom? Zašto bi joj. štaviše. knjiga koja je još uvek dostojna divljenja i štivo koje se guta. Medicinu iz XIX veka ne objašnjavamo počev od Hipokrata i prateći tok vremena koji ne postoji: desi­ la se promena kaleidoskopa. Dodatne posledice: ni funkcionalizam. ili pak.. obrnuto. Kao što bi rekao Delez. na materijal­ nom stupnju. Istorija je nejasan teren.

ili zato što u to nimalo ne veruje. obelodanjivanje prakse ili diskursa. ako nauke moraju da se umešaju. bar u prostornom smislu. ili zato što ga to ne zanima. kada treba saznati da lije takav slučaj i u ljudskoj istoriji. svaki diskurs. dolazimo do pitanja koje je razumljivo. od kojih svaka u svome vremenu izgleda kao da se sama po sebi podra­ zumeva i kao da je sama politika. posle istoričarevog prolaska. istoriji su to još formalnije istine. istoričar ne objašnjava samu politiku. Mogu li se nepromenljive. ali dvostru­ ko ograničeno. da li bi se ta nauka smestila na nivo naših racionalizama? Jesu li nepromenljive u istorijskom objašnjenju isto što i "prirodni" objekti? Mislim da je za Fukoa to prava suština ovog pitanja. ne bi mogle da budu racionalizacija prirodnih objekata. Osim ako me samoljublje ne zaslepljuje.. a ne koji su zahtevi Razuma. one pretpostavljaju istorijsku analizu tog objekta. Pošto sam to priznao.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU U istoriji postoje pojedinačne ili čak jedinstvene konstelacije i svaka se od njih može u potpunosti objasniti samo pomoćnim sredstvima. tok koji treba usmeriti) vre­ menski određenih praksi. koji se mogu ponavljati. dok istorijsko objašnjenje razmatra "prototipe". već samo korelati (stado koje treba voditi. Bez pribegavanja društvenim naukama? Svaka praksa. neku vrstu servo-mehariizma. na filozofsku antropologiju kakvu možemo naći u Spinozinoj III knjizi ili u Genealogiji morala: suštinska stvar je to što društvene nauke. organizovati u neki hipotetičko-deduktivni sistem? Korist od tog pitanja ostaje od sekundar­ nog značaja: nauka ne upućuje na aktivnost koja se sastoji od duha. čak ni rimska. neizbežne nepromenljive organizuju u sistem naučnih istina: ili što ne možemo ići iznad jednostavne tipologije istorijskih prilika. negativan program: čovek je uvek pozitivista nekoga kome poriče racionalizacije. Pošto postoji samo određenost. 233 . ako su u pitanju oslonci 1 objektivizacije ekonomske ili lingvističke prirode. Istorijska analiza počinje od tvrdnje da ne postoji država. to je čest slučaj u fizičkim pojavama. Ono se sastoji u tome da se zapita­ mo kakve su pojave. obrazuju relativno izolovane sisteme. to je pitanje o kojem Fuko uopšte ne govori zato što se to na neki način samo po sebi podrazumeva. već na činjenicu da. u nekim oblastima. Pozitivizam nije ništa drugo do jedan relativan i. što će reći genealogiju. na Razum. Nauka nije viši oblik spoznaje: ona je spoznaja koja se primenjuje na "serijske modele". ni na koji način ne može dovesti do devalorizacije istorijskog objašnjenja kao nenaučnog. po uklanjanju metafizičkih fikcija ostaje da se rekonstruiše pozi­ tivno znanje. od slučaja do slučaja. zbog prirode pojava nepromenljive u nauci jesu formalni modeli. izgleda mi da problem koji Fukoa zanima jeste sledeće: kada bi is­ torija bila podesna za naučno objašnjenje. jer sam u svojoj uvodnoj lekciji podržao tezu da istorija mora da se piše pomoću prirodnih nauka i da sadrži nepromenljive. pokreti kaleidoskopa. ili što se nepromenljive svode na formalne tvrdnje. da budu znanje za tehnokrate. Nije mu mnogo značajno to što se. ne upućuje na dogovor između bića i mišljenja. deljenja karata. kombinatorike prilika. Pozitivizam obavezuje.. istorija ne zaostaje za naukom u strogosti. ima svoje oslonce i objektivizacije i izgleda nam teško da o njima govorimo. a da se ne očešemo 0 lingvistiku ili ekonomiju. Da bi bila sasvim u skladu sa prilikama.

konkre­ tan. Zato što ideja potis­ nutog prirodnog nagona ima smisla samo u slučaju pojedinca koji je imao sopstvenu istoriju.Taj transistorijski strah od ubistva uopšte nije bio transistorijski: on je materijalan. svuda pronala- 234 . Ako je. Istorija je ničeanska genealogija. potisnuto iz jedne epohe zapravo pred­ stavlja genezu jedne nove prakse. zato što. Ali kako. zadovoljiće se time da na njih primeni neki model ili bar da ih iskaže u vidu principa ("potrebno je da vrata budu otvorena ili zatvorena. da objašnjavamo. tok i druga određenja. najpre. takva struktura organizacije). Taj tobožnji prirodni strah nije iskaziv čisto formalnim terminima. Zaista: formalna potreba za postojanjem nepromenljivih ne predviđa na koji će se nivo te nepromenljive smestiti. čak ni kao truizam.O FUKOU već stado. na nepromenljive? Bez njih bi objašnjenje ustupilo mesto intuiciji (plavu boju ne objašnjavamo. koji su upravljači u čitavoj epohi ispravno uzimali u obzir. izvesnu praksu Naselja. Prema Fukou. povratak potisnutog. nanovo obojena lo­ kalnom bojom. istorija koja. a da ne računamo na pokretače. već je konstatujemo) ili iluziji spoznaje. država i Moć ne postoje. koji nije mogao da isprovocira zabranu gladijatorskih borbi pre perioda poznog carstva. i to sadrži određeni političko-kulturni diskurs. on je strah od prizora umiranja jednog nedužnog građanina. nije potisnut. Napred smo govorili o užasu koji je Rimljanin osećao pred gladijatorom koga je u isto vreme smatrao zvezdom. Zbog toga Fuko is­ toriju smatra filozofskim bićem (što nije ni tačno ni pogrešno). odnosi se na određenu upravljačku praksu. Te su antropološke tvrdnje i same formalne i samo im istorija može obezbediti sadržaj: ne postoji konkretna transistorijska istina. zato što će se vratiti kroz prozor ako su mu zatvorena vrata? Ne bi mogao. materijalna ljudska priroda. to objašnjava ono što se sa njima dogodilo"). bilo da su filozofske ili se organizuju u društvene nauke. naprotiv. potraga za nepromenljivom neće se zaustaviti dok ne stigne do antropoloških tvrdnji. jer politika. da li ja taj užas. on nije strah od smrti niti od ubistva (jer priznaje ubistvo kriminalca). izgleda. "Neka ovde ne ulazi niko ko nije filozof ili ne postaje filozofom". bez obzira na to da li zainteresovane strane to znaju ili ne znaju. veoma daleko od empirizma koji joj se tradicionalno pripisuje. njoj je korisno da upotrebi nepromenljive kakve god da su i to kako bi raspršila racionalizme koji se neprestano rađaju. ako nisu znale ili su priželjkivale drugačiji kraj. on ne postoji formalno. ako objašnjenje u istoriji ot­ krije relativno izdvojive podsisteme (takav ekonom­ ski proces. Istorija koja se piše apstraktnim recima umesto semantikom te epohe. potrebno je da ukupni zbir uloga u igri međunarodne bezbednosti bude nula. bio po­ tisnuti strah od ubistva u stanju građanskog mira? Da li je takav strah od ubistva mogao biti transistorijski zahtev ljudske prirode. za istoriju nema koristi od elabo­ racije nepromenljivih. pod okriljem javnog reda i mira. Fuko nije fran­ cuski Markuze (Marcuse). već je preobražen reaktivnošću (o toj reaktivnosti govori Genealogija morala: eto jednog nepromenljivog oslonca sa filozofskim ukusom): on je bio farisejsko gađenje pred tom prostitutkom smrti kakva je bio gladijator. u slučaju društava. u svakom slučaju. ona je. istorijski događaj potpuno u skladu sa prilikama. onda.

i što se zbog toga tuku. a istinitost pitanja koje se pokaže svojstvenim svakoj epohi savršeno je objašnjiva i u njoj nema nikakvog neodređenog kolebanja. Ta humoristička ili ironična istorija raspršuje priv­ ide. već zato što tu nema mesta ni za istinu ni za grešku. u čemu nema ničeg laskavog. Što se tiče seksu­ alnosti. s obzirom da ti značajni objekti ne postoje: visoko drveće ne raste u kaleidoskopima. Marks kaže da čovečantvo rešava sve probleme koje sebi postavi. Jer relativista smatra da su ljudi. zbog čega je naš autor smatran skeptikom. o Lepom.To što ljudi veruju da raste. jedni su mislili ovo. što ih navodimo da u to veruju. zbog čega su Fukoa smatrali relativistom ("istina pre hiljadu godina. Ovaj svet je ono što jeste u svakom trenutku: to što su njegove prakse i njegovi objekti razređeni. moderne seksualnosti ili Moći u Rimu. nadam se. greške danas"). ne zato što ne bismo znali da dosegnemo istinu o ovim značajnim objektima. države. a Niče da sebi postavlja samo probleme koje može da reši (Fuko 1998: 61. 0 nije ni jedno ni drugo. jer istorija pisana kao mreža apstraktnih reči manje predstav­ lja živopisnu raznolikost nego anegdotsku naraciju. već se smatra da menjaju objekat. skicira tipologije. po istom pitanju. ne sumnja ni da je Fuko u pravu. tako da je u svakom trenutku čovečanstvo ravno samo sebi. hajde da sazna­ mo šta je tačno!"To za našeg autora znači unesrećiti se ni zbog čega. a sa tom su se pustolovinom upoznale i prirodne nauke. e to je već druga stvar. svaka nauka je bila privremena i filozofija je to dobro znala. a u nekoj drugoj epohi. Kladili bismo se da bi Fuko potpisao rečenicu o čovečanstvu koje sebi zadaje samo one zadatke koje može da izvrši 6 : u svakom trenutku. Kod Fukoa nema potisnutog. prakse čovečanstva su ono što od njih načini celina istorijskih uslova. a ni povratka potisnutog. veoma je istinita ili bar može da bude istinita. On jed­ nostavno podseća na to da objekti nauke nisu večne istine. nema ni istine ni greške u procesu varenja i razmnožavanja kentaura. niko ne sumnja da će rakete usmerene prema Marsu zahvaljujući Njutnovim proračunima sigurno tamo i stići. ludila i mnogih drugih stvari. jer upravo to pitanje nije isto od epohe do epohe. pojam istine je poremećen zato stoje u procesu sticanja naučnih znanja filozofija zamenjena istorijom. Takva analiza. kroz vek­ ove. pošto ne postoje. Negacija prirod­ nog objekta ne vodi ni skepticizmu. ne znači da svuda okolo postoji istina koju ljudi još nisu otkrili. Deleuze 1968:205). U stvari. drugi su mislili ono. nema neizrečenog koje kuca 6 "Uvek čujemo samo pitanja na koja smo u stanju da pronađemo odgovor" (Niče 1989:196). svaka nauka jeste privremena i istorijska analiza to neprestano pokazuje. bilo da se radi o analizi klinike. kao ni sam pojam nauke. problem nije u tome: ako dobro shvatam. možemo samo reći da u njima nema mesta ni za is­ tinu ni za grešku. buduće figure u kaleidoskopu nisu ništa istinitije niti pogrešnije od prethodnih. A sigurno je da je Čovek lažni objekat: društvene nauke ipak ne post­ aju nemoguće zbog toga.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU zi delimične analogije. 235 . mislili razne stvari o istom objektu: "0 Čoveku. A ono što ne bi moglo da bude istinito jeste mogućnost da spoznamo šta je seksualnost "kao takva" i moć "kao takva". Moći. istorija koja ne­ gira prirodne objekte i potvrđuje kaleidoskop. Fuko. što oko njih postoji praznina.

odbija gladi­ jatore i otkriva ili izmišlja Jadnika: te pobune pred­ stavljaju uspostavljanje neke nove prakse. jednog Šatobrijana. a koga ćemo mi morati da probudimo. već ne bi realno ni bilo romantizma kod nekadašnjih klasika. Umesto sveta sačinjenog od subjekata ili pak objekata i njihove dijalektike. već filozofija odnosa. još bolje. ili predstavlja ono što objekti prave od nje. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju" (Fuko 2005). obnavljajući mu reč. Ne. taj neko nije ovaj filo­ zof odnosa. neko ko čak ni ne sumnja da bi mogao postojati neki drugi nivo. proklinjali. Fuko više nije Malbranš (Malebranche) koji ne zna da nije istorijski Lakan. Ako želimo da saznamo čime se tumači filozofija odnosa. pravnog subjekta. kraljem. Humanista je neko ko ispituje tekstove i ljude na os­ novu onoga što kažu. a neki bi marksisti morali prvi to da znaju i da se. Igoa. ne samo da ga ne bismo zapazili. Svest ne može da se bori protiv istorijskih uslo­ va. Jer bi "diskurs"trebalo da bude njena negacija. države. ο pitanju pojma preromantizma on piše: "Da nije bilo jednog Rusoa. jer se romantizam kod klasika ostvaruje samo izdvajanjem jednog njegovog aspe- 236 .. umesto njime. ne znači da ispod njih postoji veliki. Ludilo ne postoji: postoji samo njegov odnos sa ostatkom sveta. manje se radi ο granicama postavljenim inicijativi subjekta nego ο polju u kome se ona artikuliše" (Fuko 1998: 223).. jer šta je hu­ manista? Čovek koji veruje u semantiku. imamo svet u kojem odnos ima primat: struk­ ture daju materiji svoj objektivni lik. Vinjija. "naučno" je definisali. a to je prob­ lem obogaćenja prošlosti i njenih učinaka s obzi­ rom na tumačenja koja će joj budućnost dati kroz vekove: na jednoj čuvenoj stranici iz La Pensee et le Mouvant. treba da ispitamo na koji to način odnosi pokoravanja mogu da proizvedu po­ danike" (Foucault 1976: 361). služe samo istorijom reči. I tako "bi trebalo da pokušamo proučavati moć. Reći ću sve: on nije humanista. itd. Jer je "odnos" naziv onoga što označavamo kao "strukturu". međutim. već oni koji govore samo ο državi kako bi je blagosiljali. pošto ona nije konstitutivna. već je konstituisana. i to ne polazeći od primitivnih ter­ mina odnosa. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje. ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće. a država. a ne upad apsolutnog. naravno da se ona neprestano buni. Ako i postoji neko ko ontologizuje Moć ili šta g o d .0 FUKOU na vrata: "Pozitiviteti koje sam pokušao da usta­ novim ne treba da budu shvaćeni kao skup deter­ minacija koje se misli individua nameću spolja ili je pak unapred i iznutra prožimaju. kontinuiran i ćutljiv. koji će oni suzbiti i potisnuti. U tom svetu ne igramo šah sa večnim figurama. neograničeni gov­ or. Bergson proučava ovo očigledno dejstvo budućnosti na prošlost 7 . treba da je vidimo na delu na njenom čuvenom problemu. ili. sveta u kojem svest unapred zna za svoje objekte i cilja ih. suverena. "To što postoje sistemi razređivanja. zakona. umesto da pitamo idealne podanike šta su morali da ustupe kako bi bili pokoreni. jeste prosti korelat neke prakse koja je usko vremenski određena. već polazeći od samog odnosa pošto on određuje elemente koje obuhvata. jezik se ne rađa iz tišine: rađa se iz diskursa. Fukoova filozofija nije filozofija "diskursa". luđakom: figure predstavljaju ono što sukcesivni raspored na tabli pravi od njih. Oni pre čine skup uslova pod kojima se obavlja neka praksa. Neće biti! jezik ne otkriva realno.

može u budućnosti da dobije nova značenja. Ili pak odnos ima unutrašnju prirodu i proizilazi iz same zainteresovane strane: u monadu putnika oduvek je bilo upisano da će biti udovac i Bog je u toj monadi mogao da pročita buduću obudovelost (što očigledno pretpostavlja da. odnos se nalazi u pojedincu koji ga podržava (omne paedicatum inest subjecto): imati odnos obudovelosti znači biti udovac. A to je. Ima li neko delo samo domet koji mu dodelimo? Ima li sve domete koje u njemu možemo otkriti? A šta postaje domet koji mu je dao glavni zainteresovani. Vesela nauka n° 94 ("Posthumni rast"). utemeljeno kao neki spomenik. ili na epohu u kojoj je napisano? Ako njegovi budući dometi ne predstavljaju obogaćenje dela. a ta slika. a pojedinac. onda ćemo samo moći da se iznenadimo što to delo kojem ništa ne nedostaje. u tom slučaju. treba u potpunosti da bude inidividualitet koji ima svoje značenje. suprug ili udovac." Taj paradoks se danas naziva paradoksom različitih "čitanja" jednog istog dela. Izvesno je da "biti udovac" nije ništa do odnos (isti pojedi­ nac može istovremeno da bude udovac u odnosu na svoju pokojnu suprugu. otac. svoj domet. otac u odnosu na svoga sina i sin u odnosu na svoga oca). koja je ostala u Evropi. lako ne zna za njenu smrt. II). isto kao što preromantička slika u očima nekih nije ništa do tumačenje koje je spolja dodeljeno klasičnim delima koja tu ne mogu ništa. zbog una­ pred uspostavljene harmonije. sa svojom osobenom formom. potrebno je da delo postoji. a naročito problem individual­ nog. u: Belaval 1960:112) ο putniku u Indiju kome umire žena. A šta ako delo ne postoji? Ako svo­ je značenje dobija samo kroz odnos? Ako je njegov domet. n° 974. sin. n° 126. 237 . a tekst je do pucanja nabijen najkontradiktornijim tumačenjima. prosto domet koji je to delo imalo u odnosu na svog autora. Od dve stvari nastaje jedna. ni tekst (štampan ili pisan rukom). monada sa kojom se putnik oženio umre u odgovarajućem trenutku isto kao što će dva usklađena sata u istom trenutku ot­ kucati kobni čas). već neke druge različite domete koji mu se ne suprotstavl­ jaju? Ako svi ti prošli i budući dometi predstavljaju različite individualizacije neke materije koja im se 7 Bergsonova ideja da budućnost obogaćuje prošlost može se pročitati i kod Ničea. ni značenje. ili što možda već sadrži sva druga zamisliva značenja. U prvom slučaju ništa nije istinito ο nekom individualitetu. koji proglašavamo istinitim. a to je autor? Da bi se ovaj problem pojavio. u tom će slučaju sve što kažemo ο jednom tekstu biti istinito. To je ono što Rasel (Russell) naziva problemom spoljašnjih i unutrašnjih odnosa (Russell 1903: 214216. Volja za moć. Pariente 1973: 139).Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kta iz njihovih dela. jeste ono što ostatak sveta od njega napravi. U tome je čitav problem odnosa. u stvari. istinito u nekom tekstu biće ono što ο njoj kažemo. reći će neko: ili pak to određenje mužu dolazi spolja. nije postojala u klasičnoj književnosti pre pojave romantizma više nego što u oblaku koji pro­ lazi postoji zabavan crtež koji će umetnik zapaziti tako što će tu amorfnu masu uobličiti prema svojoj mašti. cf kao i u Opinions et Sentences Melees (Humain trop humain. problem individualiteta. ona ipak izaziva realnu promenu na njemu: postaje udovac. Lajbnic negde piše (Leibniz.

na primer. ako je događaj. on prepušta naukama da se izraze ο postojanju. ne postoji (postoji samo njegov odnos prema svakom od tumačenja). Za svako objašenje ludila potreb­ no je da se ono najpre tačno objasni. Objašnjenje po­ lazi od jednog datog objekta. Delo. željna je da doda da ono nije stvar. ukoliko je taj tekst prijemčiv za neko značenje. tako da on ne bude naša pokretačka snaga.0 FUKOU ravnodušno prepušta? U tom slučaju problem odno­ sa iščezava pošto iščezava individualitet dela. možemo li se. a ne konstituisanom. ako. kao što kaže izreka. od­ govor je ne ako je i sama svest konstituisana. koju smatra konstitutivnom. proizvodnog odnosa. ne može da objašnjava "u krajnjoj instanci". Huserl ne stavlja postojanje Boga i đavola u zagradu kako bi tu zagradu potom krišom otvo­ rio. kako izbeći filozofiju subjekta. po pitanju tog opisa. A treba dodati da preftnjenost fenomenoloških opisa izaziva uzvike divljenja. Fukoov problem je možda bio sledeći: kako postupati bolje od filozofije svesti. postoji. Verovatno zbog toga Fukoova metoda kao polaznu tačku koristi reakciju na nejasnu fenomenologiju koja u Francusku dolazi neposredno posle oslobođenja. pošto nikada nije ni tvrdila da ih objašnjava. kao što je proizvodni odnos. a da se ne zapadne u filozofiju objekta? Fenomenologija nije pogrešna zbog toga što je "idealizam". A jeste nasamarena: veruje da ludilo postoji. pouzdati u ono što nam svest omogućuje da vidimo? Odgovor je da ako je svest konstitutivna. onda treba da se upitamo iz kojih smo ga istorijskih razloga upotrebili umesto da se pridržavamo rutine. Ta materija je pisani ili štampani tekst. značenje koje je imalo u svoje vreme. Čudno je da marksisti gaje istu veru u objekat (i istu veru u svest: ideologija deluje na realnom prelazeći preko svesti delatnikä). čiju smo fizionomiju smatrali očuvanom za sva vre­ mena. ali ta materija nije ništa sve dok je odnos ne načini ovakvom ili onakvom. jeste materija dela. ako upotreba mlina na vodu prouzrokuje kmetstvo. pod uslovom da pri­ likom njegovog opisivanja bude toliko prefinjena da se u njega uvuče. Kao stoje govorio jedan skotistički učitelj. s obzirom da u njemu naša svest obitava. Ono što. sholastičari su to na svoj način objašnjavali govoreći da pokretačka snaga ne može da sadrži silu: ako je pre postojanja pripadao virtuelnom poretku. kao što je napisao Lukač (Lukacs). može da bude pred­ met pozitivne rasprave. već zbog toga što je filozofija pojma Cogito. pošto je i sam nečim uslovljeni događaj. Tu ne može postojati događaj u krajnjoj instanci. zauzvrat. jedan događaj. i kreće se prema drugim objektima. ako ju je nasamarila neka konstitutivna istorijska prak­ sa. poznaje re­ alnost "tako dobro kao da ju je sama stvorila". Nećemo po stoti put podsećati na nesuvislosti kojima to vodi: nikada jedan istorijski objekat. Krivica fenomenologije nije u tome što ne objašnjava stvari. 238 . ali nije da nije ništa: ono je određeno unutar svokog odnosa. to je upotreba kontradiktornih termina. njena krivica je u tome što ih opisuje polazeći od svesti. kada piše ο suštini kentaura. potrebni su uz­ roci da bi se ostvario i više nije poslednja pobuda. a da se ne upadne u aporije marksizma? Ili obrnuto. da bude pokretačka snaga. ukoliko je stvoren da bi imao neko značenje i uko­ liko nije trtljanje koje je nasumice otkucao majmun daktilograf. Primat odnosa. materija je u činu. nepostojanju i fiziološkim funkcijama te životinje. ali nije čin ničega.

poslednje tragove metafizike. a ne po izboru: objašnjavanje i pojašnjavanje istorije sastoji se od opažanja celine. nije to važno: važno je da objekti nastavljaju da postoje. ne ostavlja po strani društvo. ekonomiju. Ali. 8 Fukoova metoda je verovatno proizašla iz j e d n o g razmišljanja o Genealogiji morala. u kojoj su ljudi viđeni kroz istine i kroz njihove borbe oko tih istina 8 . Kao što vidimo. Da bi mlin bio opažen samo kao sredstvo za proizvodnju i da bi njegova upotreba poremetila svet. predlaže i materijalizam: objašnjenje više ne ide od objekta do objekta. potrebno je da on najpre bude objektivizovan zahvaljujući postupnom remećenju okolnih praksi.. Fukoovo delo bi kao epigraf moglo da nosi dva Ničeova teksta. idealizam u ničeanskom smislu. ekonomiji itd. i svi mi ostali istoričari mislili u dubini duše. kao i g. Istinu govoreći. aporiju "istorija i istina". od prenošenja tobožnjih prirod­ nih objekata na vremenski određene i retke prakse koje ih objektivizuju. ide od objekta do ob­ jekta. i tako ad inifinitum. računajući i simbolička do­ bra. kako je naziva njen tvorac. Istorija-genealogija a la Fuko u potpunosti is­ punjava program tradicionalne istorije. narodi i civilizacije. Ne samo da na taj način spontane teleologije ostaju na mestu. "odvija se u dimen­ ziji jedne opšte istorije" (Fuko 1998:178). videli smo i da to obnavlja teleološku iluziju. Taj novi model istorije. skrivena strana diskursa i prakse ne razlikuje se od potopljene strane. već prakse. već i činjenicu što je tumačimo.. to je ono što smo. i to objektivizuje datirane objekte u materiju bez lica. Videli smo kakve to poteškoće izaziva.. što će reći značenje koje joj dajemo. a to znači baciti se u baru da bi se pobeglo od kiše: ono što proizvodni odnos navodno objašnjava sada pripada proizvodnom odnosu. njeno tumačenje. već tu materiju drugačije oblikuje: ne vekovi. druga disertacija. za diskurs. ne samo na planu spoznaje koja tumači. 239 . U tom smislu nije bilo evolucije kod Fukoa. n° 604: "Šta spoznaja jedino može biti? . u političkoj praksi. ona se ne specijalizuje za praksu."Izlaganje". Posve isti milieui m o g u se protumačiti i iskoristiti suprotno: nema činjenica (es gibt keine Tatsachen)". nastavljamo da govorimo o državi. vlasti. I sama svest pripada objektu koji je navodno određuje. već od svega ka svemu.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Hajde da pređemo na potonje zbrke. i od objašnjavanja tih praksi. za skrivenu stranu ledenog brega. mnogo toga što se čini utjecajem izvana samo je njezino prilagođavanje iznutra. Nasu­ prot tome Fuko predlaže pozitivizam: ukloniti poslednje neistorizovane objekte. unošenje smisla . činjenice ne postoje. itd. Svaka je istorija arheološka po prirodi. ta "arheologi­ ja". remećenju koje je i samo. već se i objekat koji treba objas­ niti shvata kao objašnjenje. Nema činjeničnog stanja (es gibt keinene Tatbestand)" Ovde reč tumačenje ne označava samo značenje koje pronalazimo u nekoj stvari. ili. u bolnici. zapleti koje priča jesu istorija praksi. 12. bolje rečeno. koje ne iza­ zivaju uzvike divljenja: na kraju ćemo proizvodnim odnosom nazivati sve ono što koristi objašnjenju funkcionisanja sveta..ne "objašnjenje". Žurden. a Isto­ rija seksualnosti ne sadrži novotariju koja povezuje neku diskurzivnu praksu sa društvenom istorijom buržoazije: delo La Naissance de la clinique već je usidrilo preobražaj medicinskog diskursa u insti­ tucijama. već ni na planu realnosti unutar koje ih eksploatišemo. itd.To vodi ka kritici ideje istine. Volja za moć (Niče 1988:70):"Protiv učenja o utjecaju milieua i izvanjskih uzroka: unutrašnja je snaga beskrajno nadmoćna. Primat odnosa u uopštenom smislu podrazumeva ontologiju volje za moć.

rađaju uvek različita lica koja ne postoje. i to na uvek različitim mestima.126. Claude (1978) . u: Pavle Milenković.Die Kunst Cezannes. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. Lyon: Luke Wadding. 1978. Ta slikarska metoda proizvodi čudne slike na kojima odnosi zamenjuju objekte. 385-429. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija. str. Paris: Gallimard LITERATURA: Badt. Leipzig und Wien: Franz Deuticke Lefort. Kurt (1956) . Posle ovih 40 strana pozitivizma. Claire (1977) . samo je bogat žestokom osećajnošću: izgleda kao da nastaje iz zemljotresa. Izvesno je da su to slike sveta koji poznajemo: Fuko se bavi apstraktnim slikarstvom u istoj meri kao i Sezan. računajući i čoveka. Johannes (1639) . preneti su u apstraktnoj gami obojenih odnosa u kojoj do­ dir potire njihov praktični identitet (Badt 1956: 38. u kojem je sve in­ dividualno. Svi njegovi objekti. hajde da na trenutak sanjamo o ovome svetu u kojem se na površini neke uzburkane ma­ terije bez lica.Les formes de l'histoire. Parnet. Hrestomatija.Arheologija znanja. već od svih srodnih praksi u kojima se one usidravaju. 173).Annuaire du College de France."Poredak govora". Gilles. Mišel (2005) .Difference et Repetition. 240 . Mišel (1998) . u: Paul Veyne. Y. Comment on ecrit l'histoire. 1891) Foucault. Michel (1976) . Kaufmann. Gilles (1968) . t. Fuko. Paris: PUF Deleuze. Felix (1929) . i u kojoj se mešaju njihov indi­ vidualitet i njihova ograničenja. ("Cours de I'annee 1975-1976""ll faut defendre la societe " ) . Dušan Marinković. Paris.Dialogues. pejzaž iz oko­ line Eksa je prepoznatljiv. Fuko 19261984-2004. tako da ništa to nije. 129. Ill (reedite par Vives. Paris: Flamarion Duns Scotus. Paris Deleuze. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "Foucault revolutionne l'histoire". (1960) . 121.Opera. Edition du Seuil. april 1978. Beograd: Plato / Sremski Karlovci.Leibniz critique de Descartes. Paris. Eks i London. München: Prestel Beiaval. 76.Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld.0 FUKOU i to polazeći ne od jedinstvenog pokretača.

Collected papers. J.Volja za moć. Beograd: Grafos. Lehnert. Zagreb: Mladost Niče. Vol. //. I. tr. Paris: Plön 241 . Alfred (1967) .The Principles of Mathe­ matics. Fridrih (1989) .Vesela nauka. Bern: Francke Schutz. (1973) .Le Language et l'lndividuel.The Hague: Martinus Nijoff Wölfflin. IL: Northwestern University Press Schutz. Scheler. Bertrand (1903) .Die Wissen formen und die Ge­ sellschaft. Par­ is : Armand Colin Russell. The Hague: Martinus Nijoff Schutz. Evanston. by G. Max (1960) . Pariente. Fridrih (1988) .Principes fondamentaux de l'histoire de I'art Raymond. Alfred (1976) .Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Niče. the problem of social reality. Cambridge: At the University Press. Vol. Alfred (1975) .Collected papers. Heinrich (1952) . Walsh and F.Phenomenology of the social world. studies in social theory.

Keplera i Dekarta.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ: OD DISCIPLINUJUĆE DO DISKURZIVNE PRAKSE Neposredni učinak novih načina mišljenja sveta ili novih načina konstrukcije realnosti. o čiju se površinu . Taj tip reprezentacionizma. pa do moderne fizike . istorijom. neposredni je produkt svih onih socijalnih. godine sve nove duhove koji pričaju rečnikom progresa da nazove naučnicima {scientists). hipoteze. kul­ turnih. institucionalnih i kulturnih događaja" (Foucault 1992). ekonomskih. Pose­ bno od prosvetiteljstva pa nadalje. Nauka kao znanje/moć. politički projekat novih značenja koji će legitimisati interese klase u uspo­ nu . a potom i državnog aparata. Vilijem Vivel je mogao izreći stav da je "istorijski razvoj nauke sledio put kojim ljudski duh postepeno zadobija reprezen­ tativno gospodarstvo nad spoljašnjom realnošću" (Golinski 1998: 3).eksperimente.da bi se etablirala kao dominirajuća. socijalnih. Sa konačnim slomom slike sveta u kome su istine. nauka je bila moguća kao socijalno-politički projekat koji će legitimisati zahteve novokonstruisanih socijalnih identiteta. bez granica postavljenih kulturom.te poslužiti kao jedna od snaga koja će legitimisati nova socijalna razvrstavanja i konstelacije socijalno-političkih snaga u domenu socijalnog. religijskih i ekonomskih preobražaja koji su konačno sublimirani u novi tip socijalnog identiteta. Pre nego što je novi tip socijalnog identiteta (kritički diskurzivni identitet) pronašao svoje novo udomljenje i ukorenjenje {rooting) u projektima nauke i ideologije.od Galileja. društvom. političkih. Galilejevim zločinom i Keplerovim snom (Mamford 1986) slika sveta već je u dovoljnoj meri promenjena . kako primećuje Fuko. 243 . Drugim rečima. ili nekim drugim oblikom mišljenja. merenja. odnosno. metode. počivao je na tipu znanja kao ogledala prirode. političkih i vrednosno-normativnih previranja epohe. U istorijskom rasponu od protes­ tantizma do prosvetiteljstva i kasnije do Francuske revolucije.buržoazije . sistematičnosti i analize bilo "skup političkih. etičkih. u Fukoovom smislu reci. koje je. obitavale u transcendentnim sferama božanskog i apsolutnog."odbijaju suštine" real­ nosti koja je univerzalna. teorije . ili naučni sistem (mišljenja). odigrao se niz socijalnih. u širokom je istorijskom luku . sa svojim principima racionalnosti i univerzalnosti. još pod platonističkim uticajima na hrišćansku teologiju. njihove projekte naukom (Golinski 1998: 3-7). u svakom slučaju različit od reprezentacije na kojoj se gradio stari tip identiteta (reprezentativni socijalni identiteti). i pre nego što je Vilijem Vivil (William Whewel) mogao 1830.konstruisala ono što se danas jednim imenom označava kao nauka. koji je nosilac nove vizije sveta.mehanicistički konstruisana .

"(Fuko 1971:383-384) konstituisale i sociologija i antropologija i pedago­ gija i psihologija. moći i vlasti "prema kompetencijama koje su uređene zakonom. njegovo trajno nasleđe. g d e na jedan neočekivan. bio je momenat konstruisanja moderne države. ne treba sumnjati da je svaka pojedina humanistička nauka nastala po­ vodom nekog problema. nikakav politički ili moralni stav. valja ponoviti jedan od temeljnih Fukoovih stavo­ va. i kako je uopšte. nikakvo posmatranje čovekovog tela. Vlast se pretvara u policiju. pod pritiskom nekog racionalizma. čini se. biloje potrebno da industrijsko društvo pojedincima nametne nove norme. Fukoa. Takođe. zalazi ne samo u ontološke domene socijalnog (arheologije socijalne ontologije mo­ derne epohe). susrela nešto kao što je čovek. Takođe. novog ekonomskog. a potom i sociologija i humanističke nauke . naslućivali relativnost autonomije socijalnog. i humanističke nauke se nisu javile kada je. Svakako.potiču od M.. publiku" (Habermas 1969:28. zapravo. neuobičajen i svakako plodotvoran i teorijski nov način tumači ideje Bentamovog panoptikon-a..bez obzira koja. javno postaje atribut koji se više ne odnosi na tradicionalne oblike reprezentacije. koji su objedinjeni novim utilitarnim standardima kulturnih vrednosti i kritičkim socijalnim identite­ tima koji ih čine publikom . imaginacije ili strasti nije nikada. izrečen u Rečima i stvarima. kao adresati javne vlasti. veku.g d e još uvek nije sigurno da ga apsolutno možemo svrstati..0 FUKOU Veoma važan momenat čije će implikacije biti vidljive i na području znanja/moći/nauke. kada se jasno odvojilo ja­ vno i privatno. već i u njegov epistemološki domen... U konstelaciji so­ cijalnih i političkih snaga. odlučeno da čovek. kako je socijalno moglo da bude saznato i znano. nikakva empirijska nauka .. To je. i 18. postala predmetom jedne nove diskurzivne prakse . bila moguća jedna nova diskurzivna socijalna praksa . koja do­ men javnog pretvara u sopstveni atribut.. lako je socijalno bilo konstruisano u domenu novog tipa javnosti. nikakva analiza osećaja. privatni ljudi koji su joj potčinjeni čine. Doduše. one su se pojavile kada se javila ozbiljna pretnja po novostvoreni postrevolucionarni poredak da će se ugroziti konstruisana društvena ravnoteža . da: "Epistemološko polje u kome se kreću humanističke nauke nije bilo unapred obeleženo: nikakva filozofija. u 17. već na delovanje jednog (državnog) aparata sa mo­ nopolom na legitimnu upotrebu sile.. ta nova sfera. proizvodnog i kultur­ nog sistema. domen socijalnog nije jednostavno bio prepušten građanstvu privatnih pojedinaca. pređe među naučne predmete . jer čovek nije postojao. tek pod pretenzi­ jama državnog aparata javne vlasti da uspostavi kontrolu nad sferom socijalnog.socijalnom strukturom koja javno rezonuje. pa i Habermas. Na onim mestima u njegovom delu Nadzirati i kažnjavati (Fuko 1997). Drugim rečima. Zato Ha­ bermas ističe da "javno postaje u ovom užem smis­ lu sinonim za državu" (Habermas 1969: 28). kako bi se u 19. lako su mnogi. naj­ bolja zapažanja o tome kako je.. veku.humanističke nauke i kasnije sociologije.jedan prosvetiteljski ideal kanalisan kroz revolucionarnu praksu i kasnije legitimisan konceptom racionalnog naučnog znanja. Fuko.nauka. Veber 1998). nekog nerešenog naučnog problema ili nekog praktičnog interesa. 244 . one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati..

U svakom pogledu. čije su se prakse ograničavale na lokalizaciju i interniranje tela u klasičnim zatvori­ ma. ne koristi li se još uvek kao sinonim za naučnu podelu rada pojam disciplinirarnost ? Naravno. u kontekstu nekog drugog rada i teme. pre nego što su se iz homogene i još neartikulisane i neizdiferencirane mase postupaka i istorijskih promena "pročišćeni pojavili unutar određenih epistemoloških oblasti" diskurzivne prakse znanja "bile (su) povezane sa uspostavljanjem nove političke vlasti. toliko važnoj dimenziji sveopštih pramena. suptilnijim formama i praksama bentamovskog panoptikon-a. difuzionisati dotadašnje norme disciplinovanja. a ne više. rasplinuti. Moguće je. moderni zatvori. njegova posledica i njegovi instrumenti" (Fuko 1990:18). prvobitno u bratskoj zajednici. Kao posledica ovih novih formi disciplinovanja nastaju institucije u kojima se moglo obrazovati pozitivno znanje: psihijatri­ jske klinike. moderni univerziteti. dakle internalizovanu moć kontrole i nadzora. kazamatima i vojnim institucijama. desile su se. stvorene na idejama mere (koja odgo­ vara funkciji reda). koji je konstruisan u tranziciji od osvete ka kazni (što je bila i značajna tema Dirkemove socijalne epistemologije /Leh­ mann 1995/ u Podeli rada) i od optuživanja ka is­ trazi. samo zbir pojedinačnih stvorenja razvrstanih u klasifikacione tablice. mera je: sredstvo da se utvrdi ili ponovo uspostavi po­ redak. o sociologiji istrage (empiricistički pravci). istraga je: sredstvo da se konstruišu ili utvrde činjenice. nezaobilazne. U tom slučaju. a koji je počivao na novom tipu politike i vlasti. odredio je novi sistem (naučnog) znanja. konstitutivne tranzi­ cije u disciplinujućem poretku. Konačno.Taj stav govori da. moglo bi se govoriti o sociologiji mere (Dirkemova sociologija. 245 . ugrađene su kao konstitutivni činioci svake moderne naučne teorije i prakse. Prakse disci­ plinovanja. Pri tome. koji se u nešto izmenjenim formama. mogli ekstrapolirati (uz ne male rizike) i na polje sociologije. bili su u isti mah. i ovde je pitanje koliko da­ leko treba ići u potrazi za sedimentom u kojem se susreću rudimentirani oblici novih disciplinujućih praksi: od rimskih legija i njihove regimentacije ili od benediktinskih regula i samostanske discipline koja je u ranom srednjem veku primarni genera­ tor disciplinovanja i normiranja . isključenje (Fuko 1990:18). o sociologiji ispitivanja (marksizam i njegovi varijeteti). istrage (koja odgovara funkciji centralizacije i činjenicama) i ispitivanja (koje odgo­ vara funkciji odabiranja i isključivanja). Parsonsov struktural-funkcionalizam i teorija sistema i sistemska teorija).regulator kolek­ tivnog života. U drugim. fundamentalni stav za ovo ra­ zmatranje ponuđen je u Fukoovom predavanju o Kaznenim teorijama i institucijama (Fuko 1990) kao generatorima novih disciplinujućih poredaka. implemen­ tirati u polje socijalnog. bilo je potrebno disciplinu. po Fukou.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ Sa svim navedenim promenama koje su do­ vele do konačnog artikulisanja nauke i sociolo­ gije kao modernih diskurzivnih praksi. kao u dotadašnjoj prirodnoj filozofiji. podela. bilo je potrebno proširiti. bolnice. škole. kasnije prelio na čitav organizovani socijalni život zapadne Evrope. a potom i modernog naučnog znanja. da bi se ovi principi. U toj. ispitivanje je: sredstvo da se konstruiše ili utvrdi norma. laboratorije (zašto ne i zoološki vrtovi i botaničke bašte) u kojima i prema kojima je konstruisana onto-epistemologija života. U osnovi sudski obrazac.

Još više. Narod i podaništvo retko su ulazili u epistemološko . Taj inkvizitorski obrazac . 246 . meditaciji i retorici. Sa velikim demografskim. planiranja. kako istorijski tako i danas. što je u onto-epistemološkom smislu potpuno drugačija kategorija od tradicional­ ne političke kategorije naroda ili podaništva. Istraga. pravu.u ekonomiji. epistemološka i teorijska polja sa jasno izdvojenim. klasifikacija. stanovništvo. artikulisanim objektima čoveka. medicini. znanje/moć. preraspodela. čovek je postao ono na osnovu čega je svako sa­ znanje moglo biti konstruisano" (Fuko 1971: 384). Humanističke nauke.moći/znanja {power/knowled­ ge) .bila je politički/naučno konstruisana kategorija. ispi­ tivanje i mera konstituisani su kao epistemološki instrumenti nasuprot eseju. bio-moć . koji normi­ raju prakse drugih socijalnih sfera . koje su se odi­ grale na prostorima zapadne Evrope u osamnaes­ tom veku.kao obrazujuća instanca empirijskih nauka. proizašle iz disciplinujućih praksi modernih oblika vlasti i moći i njihovih pra­ vnih i političkih instrumenata.polje proučavanja. već domenu ovostranog ljudskog iskustva. ugrađena je u naučni postupke i konstrukcije činjenica i istine. Populacija. kći inkvizicije (Fuko 1990:20). Tako se tek sa zadobijenim novim oblicima znanja/ moći moglo konstituisati teorijsko i praktično polje jedne psihologije. različitih oblika socijalnih. sem ako nisu mogli biti iskorišćeni u čisto političke svrhe održavanja autoritarnih poredaka vlasti (na primer. popisivanja. (Fuko 1990: 20) kaže Fuko .kroz bio-politiku. može se konstatovati da znanje nije konstruisano odvojeno od politike. koje u osamnaestom i devet­ naestom veku postaje predmetom stalnih merenja. školstvu.. znanja/moći . svako znanje je nužno njihov neposredni produkt (socialproduction of knowledge) (Gibbons 1994).mi pripadamo jednoj inkvizitorskoj civili­ zaciji. Otud je znanje.kao diskurs. Sledeći ove pretpostavke. jer iskustvena istina je.dis­ kurzivno . čiji je fundamentalni entitet bio čovek. legalnu instituciju. kao govor . kroz socijalno-političke teorije Makijavelija ili Hobsa).pravnog sistema. kulturnih vrednosti i socijal­ nog i istorijskog konteksta. ekonomsko-proizvodnim i socijalno-političkim tranzicijama. jedinke i njihovih oblika kolektiviteta koji se i za nauku i za vlast javljaju kao novi fenomeni popula­ cije ili stanovništva. vlasti. sama praksa istrage. koja je inkvizitorski konstrukt dolaženja do istine koja više ne pripada transcendentnim sferama. Konačno.dakle. a "ispitivanje čovekovog bića bio je temelj svakog pozitiviteta. vojsci. sa univerzalnim zahtevima. imali su zajednički interes za kontrolom. a nauka da kontrolišući konstruiše znanje .0 FUKOU ili kako Fuko kaže: "sistem je taj koji određuje šta treba da se konstituiše kao znanje" (Fuko 1990:19). ali sa drugačijim ciljevima: politika da kroz kontrolu i legalnu upotrebu sile održava legitimitete svoje vlasti. sociologije ili demo­ grafije.. To je bila osnova za celokupno pozitivno znanje koje će se konačno artikulisati i etablirati u devetnaestom veku. biće osnova široke primenljivosti celokupne naučne prakse.koje je legitimise kao socijalnu praksu i konačnu. pedagogije. obrazovale su svoje diskurse . kontemplativnosti. od­ nosno. politika centralizovane vlasti i nauka kao politika novih značenja. kako kaže Fuko. kulturnih i prostornih zoniranja i segregacija .

one nove kritičko-diskurzivne identitete. 247 .populaciju. moć je u skladu sa tranzicijskim pro­ cesima u sferi socijalnih identiteta. odnosno. ali ono što oni.isključivo centralistički institucionalizovani od dvora i crkve­ nih sedišta do feuda i porodičnog oikodespotstva. dakle. psihologe. ne znači da su institucionalni i autoritarno-lični oblici moći nestali. za razliku od Fukoa nisu uočili.do­ minantni i eksplicitno opservabilni. King's body) (Fuko 1997) .povereni naučnicima . "ono što jedna osoba može da uradi drugoj. te konačno i same sociologe. polaganja prava na resurse. antropologe. matematičare. podrazumevala je i nosioce moći klasifikovanja. veoma su uočljive kon­ vergentne amplitude političke i naučne prakse.kao disciplinujući . moć je kao i drugi ljudski. Suprotno. na kontrolu ili podložnost kontroli zavise od znanja koja trenutno preovlađuju u jednom društvu" (Ber 2001:101). U polju nauke pojavili su se . volja/ bespomoćnost. koje je počivalo na opservaci­ jama. Ti oblici znanja . kojim moder­ na epoha legitimise svoja znanja i prakse: naučnike. Međutim. (bila) moć i vlast kojom jedna osoba može da upra­ vlja drugom. određeno je verzijom događaja koja se trenutno shvata kao znanje. ka difuznim i/ili disciplinarnim oblicima moći (Fuko 1997).podrazumevali su i delegiranje znatne zalihe moći. Prema tome. za sada valja napomenuti da je moć i vlast kojom se ovaj konstrukt primenjuje. demografe. autoritarni. ona je bila ključna. despotski ili kraljevski (Kral­ jevsko telo. Antropološki značaj klasifikovanja i nji­ hovu socijalno-konstruktivističku pozadinu i izvore uočio je već Dirkem sa M. taj večito prisutni . Klasifikacija kao oblik pozitivnog znanja (klasifikacija kao moć). jesu njihove implicitne moći. Ta tranzi­ cija nije imala ni sporadičan niti efemeran karakter.Tako je tokom osamnaestog i devetnaestog veka nova kategorija stanovništva postala diskurzivnim ob­ jektom sveopštih klasifikacija. Oni samo više nisu bili jedini i ključni . Mauss 1963). preoblikovana od suverenih do difuznih oblika. moć je doživela veli­ ku istorijsku tranziciju od isključivo centralizovanih i/ili suverenih i svojom centralnošću legitimisanih oblika. s kojim pravima i obavezama. Sa raspadom ovih institucionalnih struktura moći. bilo je neodvojivo od jednog istorijski novog tipa znanja. na stanovništvo . merenjima i posebno novim klasifikacijama. S obzi­ rom da je ovaj tip naučnih konstrukata tema nekog drugog razmatranja. na socijalno. frenologe.novi oblici dihotomija {kons­ trukta). tehnologe. statističare. To naravno.konstitutivni resurs . Mosom (M. Jedan od ključnih zasnivajućih konstrukta za humanističku nauku bio je bipolarni konstrukt normalno/patološko. kao što su neki drugi oblici moći bili ključni i uvek ostaju ključni resursi koji konstruišu svaki oblik društva. To je bilo jezgro nove politike u konstrukciji novih značenja. Ali pre nego što je postala očigledna.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ U svim ovim procesima. ono što je činilo jezgro moći. Disciplinujući oblici moći sada više nisu počivali na jednostavnim i jednosmernim shemama dominacija/potčinjenost. soci­ jalni i istorijski resursi doživela tranziciju. Drugim recima. inženjere. i jedna i druga počele su da izgrađuju nove oblike moći i legitimiteta. Mauss) (Dür­ kheim. znanja i politike. moć postupanja na određen način. Prevaziđeni oblici (dominantnih) moći bili su svaka­ ko oni lični. koji ne moraju biti vidljivi na tradicio­ nalno reprezentativan način. Jednostavnije rečeno. koji se odnose na čoveka.razlio se po čitavoj socijalnoj posudi. tehničare.

L. Merton i drugi. kako je to mislio Marks). od neposrednog interesa za novi tip društva i društvenih odnosa: populacija. u svakom slučaju. Kako primećuje V. Tek na toj samokontroli. prešla je u ruke savremenih nosilaca autoriteta. Ovom psihologizacijom. bila poverena nauci. konstruisani u širem socijalnom do­ menu. odeljivanja u sisteme i ta­ bele. invalidnost. klasifikovanja i tipologizovanja. društvene grupe. nauci je istovremeno bila poverena moć nad posedovanjem legitimnog znanja . proizvodnja. ali nije nadzirano . a ne više religiji ili ma­ giji. bogatstvo. po analogiji sa Bentamovim panoptikonom . Rani sociološki projekat socijalnog inženjeringa je i bio m o g u ć na osnovu zadobijenih znanja/moći. kriminalitet. kao što je to učinio Fuko.postali su deo života većine pripadnika modernog društva. Takođe. Jedna vrsta monopola nad znanjem. Ovo shvatanje znanja/moći. na političkoj sceni. a otud u pozitivizmu devet­ naestog veka i sociologizovan. sociologija nije oslobođena tereta moći. patologija. Ipak. Na taj način lični život je psihologizovan i tako je postao meta intervencije stručnjaka« (Ber 2001: 104). psihičko. te da je njen prvobitni projekat bio projekat primene zadobijenih pozitivnih znanja na celokupnu društvenu realnost. R. jedan model mišljenja znanja/moći koji ima dobre izglede da postane pa­ radigma. čiji su članovi internalizovali principe nadzora i otpočeli život samokontrole . za­ tvorima. psihijatrijskih klinika. Rase- 248 . obrazovali su se i posebni objekti znanja. Otuda ta neodvojivost (prevashodno kod Fukoa..dakle vlast.. nisu ni malo bila naivna zapažanja Mamforda i Rasela da jedan od prvih znakova us­ pona modernog doba nije bio u tehnologiji (proi­ zvodnoj tehnologiji. nije ni prvo ni poslednje.0 FUKOU Onog trenutka kada je moć definisanja. izražena je kod Fukoa jasnom konstatacijom da je "klasifikacioni raspored u 18. koja poprima forme ispovesti (kao i u naučnoj istrazi) bio je moguć empirijski pristup čoveku . on je bio socijalizovan. U konstelaciji novih političko-naučnih odnosa moći prema svojim ob­ jektima znanja. po­ sebno lekara i psihijatara.biću koje saopštava {ispoveda) svoj unutrašnji doživljaj sveta u kontrolisanim pros­ torima bolnica.oko koje nadzire. razmeri. Moć koju (pozitivno) znanje nosi sa sobom jeste moć da se odredi. Guldnera i Mamforda) znanja/moći. Rasel. sledeći isleđivačku pro­ ceduru. Disciplinarni oblici moći. definiše i pod neku klasifikacionu shemu podvede drugi. ove familijarnosti znanja i moći koje se konstituišu u jednoj novoj episteme. rad. klase. seksualnost. Pre nego što je život postao psihologizovan. moć da se podstakne samoispitivanje i ispovedanje. školama. već u sferi politike znanja koja veruje u moć. itd. veku.samodiscipline. naspram suverenih. Fuko je (samo?) na lucidan način radikalizovao ove si­ bling odnose. Ber razmatrajući Fukoov koncept disciplinarne moći. "moć inkvizitora. soci­ jalni sistemi. Mamford. ove veze su uočili i B. koja je ugrađena u arheologiju moderne socijalne ontologije i naučne epistemologije. ujedno i tehnika vladanja i saznajni postu­ pak" (Fuko 1997:169). bila upletena u konstrukciju odnosa disciplinujućih moći. Pre njega. Povezanost znanja i moći. njihovog merenja. određivanja stvari. a potom i kod Milsa. Ali niko od njih nije imao pretenzije da stvo­ ri. naravno. Ne treba zaboraviti da je sociologija na mnogo širem istorijskom planu. promenu i neograničenost (Mamford 1986: 36).

bila je potrebna kon­ trola i disciplinovanje. Razlike između Mertona i Fukoa koje su vidljive na opštem teorijskom planu. Merton je zaključio da protestantizam i reformacija nisu mogli da anticipiraju sve "aktuelne koncekvence njihovog učenja. U domenu moderne soci­ jalne ontologije kategorija stanovništva ili popu­ lacije. onaj tip misli kojem je svesno ili nesvesno svrha da svom posedniku podari moć" (Mamford 1986: 36). pitanje bliskosti ili čak nedeljivosti naučnog znanja/moći i tehnolo­ gije nije zanemarljivo. Drugim recima. razvijajući. Kontroliše se sa pozicija vlastitih interesa. nije olako prista­ jao na kauzalni model razumevanja (objašnjenja) društva. Čak i klasični sociolozi. pa i na Mertona. Konačni zaključak o nauci . zacrtao primarne konceptualne okvire za razvoj sociologije nauke. Ovde se pre radi o tome da su određeni is­ torijski uslovi bili pogodni (ali ne i nužni) za obrazo­ vanje naučne diskurzivne prakse. poseban senzibilitet za istorijsku perspektivu. Tu nema previše mistifikacija. čija se sociologija u jednostranim tumačenjima može učiniti neambivalentnom. koji se temelji na organizovanom i kontrolisanom životu i radu. bio je potreban novi socijalno-ontološki sloj. jeste kategorija koja se kontroliše upravo zbog i preko tehnologije: proizvodnje. To znači da se ne može naivno zaključiti da je postojala neka jasna. takođe su vidljive i u razvojnim perspektivama modela znanja kakva je nauka. mogao bi da glasi. No. istorijskim tranzicijama i socijalnoj ontologiji ili konstrukciji socijalne realnosti. u devetnaestom veku. pripada velika zasluga. mnogo pre Fukoa. što je u najboljoj veberijanskoj tradiciji spojenoj sa ranim američkim funkcionalizmom. konačno. za razliku od mnogih drugih funkcionalista. To se još više odnosi na Vebera i Zimela. sa jasnim implika­ cijama. mo­ dernoj episteme. Zato će Mamford konstatovati da "srednjovekovnoj tehnologiji nisu nedostajale snage aps­ trakcije. da je čitav ovaj arheološki sloj nauke-ideologije-znanja/moći. Fuko nije toliko zaintereso- 249 . konsekvence koje nisi koincidi­ rale sa njihovim očekivanjima" (Merton 1993: 79). sloj nove socijalne realnosti. Razmatrajući u svojoj doktorskoj disertaciji istorijske uslove koji šu pogodovali raz­ voju nauke i tehnologije (Merton 1993). nego sposobnost da istovremeno uđe u konkretnosti i da ih shvati u sveukupnom bogats­ tvu.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ lova konstatacija kao da je bila izrečena sa fukoovskih pozicija: "naučna misao. Mertonu. proizvod neanticipiranog skupa posledica (Veber) sveukupnih tranzicijskih proseca koji su se dešavali od šesnaestog do devetnaestog veka.znanju/moći. u veberijanskom maniru. bogatstva i industrije. Pri tome. na primer. anticipatorna svest koja je bila pouzdan vodič za akcije.to jest. svakako. da bi tehnologija mogla da ostvari svoj istorijski i socijalno-politički učinak i da se trajno poveže sa naukom (znanje/moć). jeste pre svega mi­ sao o moći . za primenu znanja/moći. gustoći i povezanosti koju predstavlja organizovani život" (Mamford 1986: 29). 0 stalno prisutnoj opasnosti da se prebrzo do­ nesu zaključci o nužnom kauzalitetu u socijalnoistorijskom prostoru upozoravali su gotovo svi oni sa poststrukturalističkim i konstruktivističkim nagibom. a koji su konstruisali novu socijalnu realnost i ustalili se. ijedan novi etos (protestan­ tizma). poput Dirkema. kao i prakse nove politike i ideologije.

dakle. nisu manje uk­ lopljeni u shemu univerzalističke politike naučnog znanja/moći. on je bio strastveno vezan za klasicističko razdoblje osamnaestog veka i njegove snažne implikacije na institucionalni život kontinentalne Evrope i Francuske posebno. konačno i konstituisale. može se reći i subregionalizovana. posebno humanistička. sa svim relativističkim implikacijama po naučno znanje. katolički od prot­ estantskog. Jer. Niko ne može da garantuje da će nauka ostati univerzalni i jedini tip validnog i le­ gitimnog znanja. pogotovo ne za Englesku.0 FUKOU van za sedamnaesti vek.jedna episteme . ispovesti zločinaca. mnogo suptilnijim sred­ stvima. polici­ jske. nego psihijatrija. koji je Fuko konstruisao između regiona (regionalnih znanja) i univerzalnih tipova znanja. kao što niko ne može pouzdano da tvrdi. jer Fukoove refer­ ence se veoma često odnose na anonimne autore. ne govori uopšte o istinitosti i vrednosti nauke. kako to uzima za primer N. jeste izgradnja jednog epistemološkog rascepa. ili stvaranje otklona. Nauka je zaista bila regionalni tip koju je konstruisala jedna epoha . Fukoovo insistiranje na regionalnom karakteru teorija. Mouzelis. nego za proučavanje odnosa između humane geografije i obrazaca ljudskog naseljavanja u Kini" (Mouzelis 2000:89). u vajmarskoj Nemačkoj pojavila ideja kvantne fizike i akauzalnosti. bili manje izolovani od disciplinujućih praksi koje su ih. proleterski od buržoaskog. hermeneutički od pozitivističkog. nemački od francuskog i engleskog regiona. to su upravo pretpostavke o nauci kao politici novih značenja artikulisanih u znanju/moći.u određenom razdoblju svog trajanja. fizika ili moderna medicina. regije nisu samo pro­ storni lokaliteti. Region evropske naučne tradicije se razlikuje od američkog. Ona ima raznoliku konfiguraciju. već o širim društvenim i istorijskim tranzicijama koje su prethodile toj univerzalizaciji. očigledno se proširio na sve kontinente. Međutim. To je Fukoovo 250 . a ta ista naivnost važi i za prigovore u pogledu "nerelevantnosti" izvora.'ono što tradiciona­ lni teoretičari nisi shvatili. na primer. Soci­ ologija. Stoga je mogući prigovor da je "koncept znanja/moći relevantniji i korisniji za proučavanje načina na koji su psihoanaliza ili psihi­ jatrija delimično oblikovale modernu psihu. naišlo je na neodobravanje kod tradicionalno orijentisanih naučnika. ispitivanja i znanja/moći kao univerzalnih fenomena. regionalnih kriterijuma istrage. nametanjem zapadnih. To je ono što mu se često i zamera. Na kraju. konzervativni od liberalnog. To što se reg/ono/no transformisalo tokom poslednjih nekoliko stotina godina u univerzalno. nauka nije neka potpuno homogena regija. Takođe. Tako mu Mouzelis zamera da se nikada nije potrudio oko relevantne literature (Mouzelis 2000: 77) u izgradnji metodološkog pristupa za razma­ tranje diskursa renesanse i klasicizma. Inkvizitorski karakter naše civilizacije. Ostajući nacionalno privržen. lokalne arhivske izvore. mnogo je bolje razumeti zašto se. veo­ ma jednostran i naivan. sa teorijsko-metodološkim konsekvencama. sudske i kriminalističke izveštaje i umetnička dela. koje se na kraju uobličilo u opštu i specijalnu teoriju relativiteta. kada će ona to prestati da bude. istorijski gle­ dano. ili nisu hteli da prihvate. Iz ovog regionalističkog pristupa znanju. Regionalno se može protumačiti i na drugačiji način. još ne poriče regionalnost naučnog znanja. i nisu.To što je danas nauka poprimila univerzalni karakter. I ona je heterotopija! Nauka je. Jer.

and M. M.Primitive Classifica­ tion. Dürkheim E. Marinković. (1993) . Milenković i D.Predavanja. (1998) . Kultura. Publications. Novi Sad. M. u: P. Sremski Karlovci .Dušan Marinković: NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ trajno nasleđe. Hrestomatija. Beograd. R. Fuko 1926-1984-2004. Hovard Fertig. University of Chicago. Veber. Zagreb. R.Uvod u socijalni konstrukcionizam. M. (1997) . Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Merton. (1986) .Deconstructing Dürkheim: A post-post Structuralist Critique.The Sociology of Science: Theoreti­ cal and Empirical Investigations. (2005a) . Fuko. Routledge. New York. (2005b) . Novi Sad. GZH. Sarajevo.Javno mnenje: istraživanje u oblasti jedne kategorije građanskog društva. L.Novi Sad. (1990) . J. M. Foucault. Vojvođanska sociološka asocijacija. Milenković i D. (1963) . koje se već decenijama kao senka nadvija nad samodopadljivom idejom o nauci kao univerzalnim znanjem amnestiranim od moći. (1989) . Gibbons (edit."Telo/moć" u: P. Mouzelis. M.The New Production of Knowl­ edge: The Dinamisc of Science and Research in Contem­ porary Societies. Golinski. Fuko 1926-1984-2004. Merton. Prosveta. Beograd. Svetovi. Veber. Mamford. Novi Sad. 251 . (2001) . SAGE. J.Making Natural Knowledge: Con­ structivism and the History of Science. Veselin Masleša.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Beograd.Mit o mašini. LITERATURA: Ber. V. Zepter Book World.Protestantska etika i duh kapitalizma.Science. (1995) . M.) (1994) . Fuko. (1973) ."What Is Enlightenment? Fuko. London. Habermas. (1992) . Vojvođanska sociološka asocijacija. Technology & Society in Seventeenth Century England. (1969) .Sociologijska teorija: što je pošlo krivo? Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. K. Lehmann. Cambridge Uni­ versity Press. M. Mauss. Chicago. Fuko.Duhovni rad kao poziv. Beograd. London. Zagreb. (1971) . N."Poredak govora". Nolit. Hrestomatija. Marinković. Fuko. London and New York. (2000) .Riječi i stvari. M. K. M. (1998) . J. The Univerisy of Chi­ cago Press.

Abnormalnost: Naučni ili metafizički problem? Psihološka abnormalnost .socio-biološka. svojevrsan duh koji uznemirava i koji nudi temeljitu reviziju svega što mislimo da znamo.Dušan Stojnov NORMALNOST. kao i njihove raznovrsne kombinacije . socijal­ ni. genetički i neuropsihološki okvir. Psihologa koji je prekinuo moralnu indiferentnost. postpozitivističke orijentacije. Fukoovo učenje ne predstavlja samo jedan novi modalitet u bogatstvu psihološkog teorijskog pluralizma. Opet drsko. Ono je mnogo više od toga. reći ću ovo samo jednom: to mora da se promeni. kogni- 253 .što su posledice njegovog učenja za psihologe mnogo perverznije i nedopustivije od njegovih seksualnih sklonosti. postkognitivističkog pristupa i postinidividualističkih nazora. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Mišel Fuko. filozofa. imaginativne fik­ cije i užasa neizvesnosti. Z b o g toga.često upotrebljavana kao sinonim za izraze "duševna bolest" ili "mentalni poremećaj"-jedno vreme je u Zapadnoj civilizaciji poistovećivana sa pojavom "ludila" čiji je uzrok pri­ pisan animističkim. i koji je spreman da psiho­ loge "trgne iz dogmatskog dremeža"i povede ih u nepoznatu oblast rasutih slutnji. Vremenom. Nešto manje ljudi zna za Fukoa seksualnog osobenjaka.d r s k o se usuđujem da na ovom mestu iznesem sopstveno mišljenje o mišljenju drugih . ovaj ogled ima za cilj da Mišela Fukoa predstavi u neuobičajenom svetlu: kao prototip psihologa poststrukturalističke struje. To je verovatno zbog toga . nadnaravnim ili fizičkim silama (Fuko 1980). Možda zbog toga što su mnoge njegove seksualne aktivnosti u svoje vreme doživljavane kao perverzne i stoga nedopustive. Psihologa koji je (možda i zbog svojih seksualnih opredeljenja) uspeo da uzbudi psihologe tvrdeći da su se hrabro uputili u proučavanje psihopatologije nemajući pritom baš jasnu predstavu o tome šta je normalnost. biološki. ova shvatanja zamenjena su mnogim savremenim okvirima za definisanje abnormalnosti. Tamo "gde se gasi misao i gde luta smrt". Psihologa koji se u psihologiju integriše tako što svoje arheološke nalaze nudi kao novine postojećim zabludama u psihologiji. verovatno najmanji broj ljudi koji se bavi njegovim delom razmišlja o Fukoovom radu kao o psihološkom štivu. Mišela Fukoa sociologa. bihejvioralni. javili su se i psihodinamski. Između ostalog. psiholog za III milenijum Svi koji su upoznati sa Fukoovim radom znaju za Mišela Fukoa velikog mislioca. Drugim recima. kognitivni. ali u isto vreme i nepovratno oduzeo političku nevinost psihologiji. Međutim. psi­ hologa viđenog za treći milenijum.

pak. Opsežnim promenama u ovim shvatanjima postignuta je i saglasnost o uvažavanju ispiti- 254 . ili maladaptivno ponašanje. ukazuju na izvesnu društvenu nesigurnost u definisanju ove pojave. Drugi su smatrali da opisivanje abnor­ malnosti ne može i ne srne biti svedeno na disfunkciju psihe (Gergen 1994). 1995). Raskin 2002). Kutchins. itd. Ostali. lako ima mnogo onih koji su ubeđeni da se pojam abnormalnosti odnosi na stvarnu pojavu koja se može otkriti i koja se može objektivno definisati. i da se može samo "intersubjektivno" definisati (Stanley. postojanom i kumulativnom znanju o stvarnosti. fundamentalno pitanje da li je moguće doći do jedne njene svuda i zauvek prihvaćene definicije . nastojanja da se definicije abnormalnosti odbace brojna su kao i sama teorijska nastojanja da se ona definiše. Prema ovom shvatanju. sve je glasniji i izraženiji glas onih koji tvrde da. Drugim recima. ili poremećen način mišljenja. kao i radikalne promene ovih objašnjenja tokom vremena. Kirk 1997. Međutim.odnosno do "realnosti" ab­ normalnog . Simon 1994. a sva­ ko bavljenje metafizičkim postavkama koje se nisu mogle proveravati naučnim sredstvima nije imalo naučni legitimitet. S druge strane. skorašnja shvatanja psihopatologije karakteriše sve veće neslaganje sa ovakvim pogledima (Gaines 1992. Bilo kako bilo. pod utiskom velikih kulturnih i kontekstualnih razlika u opojmIjivanju abnormalnosti. ili kao fizička ili genetska anomalija (Parker et al.j o š uvek je otvoreno. fundamentalna metafizička pitanja o stvarnosti i saznanju igraju presudnu ulogu. Neimeyer. Loue 1998). zasnovanom na objektivnom. Raskin 2000. da ne postoji van delatnosti ljudskog uma. Magaro 1976. Trenutno se mirne duše može tvrditi da ne postoji neki poznat kvalitet karakterističan za sve slučajeve abnormalnosti. većinom je u ovim oblastima preovlađivalo uverenje da se jedini plodan okvir za razumevanje psihopatologi­ je zasniva na pozitivističkom pristupu nauci. Neki autori su držali da je nedopustivo objašnjenje prema kojem je abnormalnost fizička bolest (Szasz 1982. naučne teorije nastoje da otkriju istinu o tome ka­ kav je svet i kako stvari u njemu funkcionišu. psihoterapija i psihijatrija) koje su pretrpele snažan uticaj pozitivizma. Njima se abnormalnost definiše kao jedna vrsta telesne bolesti. Mada je saglasnost veća među onim autorima koji smatraju da će se definisanje abnormalnosti menjati u zavisnosti od vremena i kulture (Gaines 1992).0 FUKOU tivno-neuropsihološka. tako i jednog modela dovoljnog za razumevanje svih njenih vrsta (Benedict 1934. nisu prihvatali postojanje kako jednog uzroka abnormalnosti. Cooper 1986) ili genetska aberacija (Valenstein 1998). problem abnormalnosti situiran je u kontekst nauka" {psihologija. Do završnih decenija prošlog veka. u nastojanjima da se abnormalnost definiše. Neki idu dotle da tvrde da jedne konačne definicije abnormalnosti nikad neće ni biti (Parker et al. Brojna i dugotrajna nastojanja da se abnor­ malnost objasni. Horwitz 2002). sve je veći broj au­ tora koji smatraju da se abnormalnost konstituiše u odnosima između ljudi. 1995). kao ni precizna definicija na osnovu koje se abnormalno može razlikovati od normalnog (Rosenhan 1984). niti se ono može obja­ sniti kao posebna vrsta biohemijske ili anatomske nepravilnosti (Simon 1994). ili kao posledica nerešenog unutrašnjeg psihičkog konflikta.

1994). Phillips 2003). psihologije i psihoterapije. a sa druge strane. Drugim recima. a koji se tiče postojanja jedne zasebne stvar­ nosti na koju se ovi sistemi odnose. pred psihijatrima. i da li je moguće njeno saznavanje? I moderni i postmoderni filozofi veoma mnogo su raspravljali o probl­ emu saznavanja. već da su postojeći dijagnostički sistemi sposobni za opisivanje istine o njoj. Druga postavka podrazumeva da ova realnost. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE vanja metafizičkih postavki u izučavanju psihopa­ tologije (Mahoney. ontološke abnormalnosti koja je smeštena "unutar" ljudi. kao i svi sistemi za klasifikaci- 255 . pa i postavke sistema za dijagnostikovanje mental­ nih poremećaja koji. ne samo da treba da se imenuje i opiše. psiholozima i psihotera­ peutima iskrsla je velika šansa da razviju intelektu­ alno prihvatljivije i moralno odbranjivije načine razumevanja ljudske patnje koji uvažavaju i poštuju domen ljudske osobnosti (nadajmo se znatno više nego trenutna verzija "Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje"). "rizična društva" itd. "gubitak vrednosti". što je od posebnog interesovanja za oblasti psihijatrije.Dušan Stojnov: NORMALNOST. naporedo sa razvijanjem i sistematizovanjem osetljivijih načina za vrednovanje terapijskog učinka od onih koji su zasnovani na jednostranom kriterijumu eliminacije simptoma. svrhe i kvaliteta života i koja prevazilaze objašnjenja poremećaja zasnovana na "različitostima u ponašanju" i "neadekvatnim osećanjima" (Leitner. Tako postaje sve jasnija presudna važnost sržnog ontološkog problema povezanog sa svim sistemima u istoriji saznavanja ljudi. povećanim pritiskom koji vrše ljudi u svom očajničkom tra­ ganju za rešavanjem presudnih životnih pitanja koja se tiču smisla. Odbacivanje ove ideje u poslednje vreme najčešće se poistovećuje sa "postmodernom" pozicijom. mada neki autori smatraju da su epistemološki i metafizički okviri iz filozofije povezani sa izučavanjem psihopatologije isto koliko i okviri naučnih disciplina . Neizbežno pi­ tanje koje se u vezi sa tim postavlja je sledeće: Da li abnormalnost "postoji" u ontološkom smislu. ove okolnosti izaz­ vane su redukcionističkim pristupom psihološkog života usredsređenim na simptomatsko ponašanje. Lyddon 1988). U ovakvom stavu ima nekoliko postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo. "Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje američkog psihijatrijskog udruženja" (APA. s obzirom da zaista postoji.ukoliko nisu i važniji (Watzlawick 1992). okolnosti koje u poslednje vreme preovlađuju u svetu najčešće se povezuju sa iz­ razima kao što su "kriza sistema". Nažalost. Istovremeno. odnosno da verno prenose kakva abnormal­ nost "stvarno" jeste. ove okolnosti predstavljaju i veliku priliku za preobražaj uvreženih shvatanja u naukama koja se tiču shvatanja prirode psiholoških poremećaja. to je postojanje stvarne. Najšire prihvaćeni okvir za definisanje abnor­ malnosti. U tu svrhu je neophodno pružiti podršku svim intelektualnim stremljenjima koja zagovaraju preispitivanje svih postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo u domenu određivanja abnormalnosti. Pre svih.. u kome se psihološka briga svodi najčešće na elim­ inaciju simptoma. Mišljenje da stvarnost postoji kao skup empirijski saznatljivih ili objektivnih istina najčešće se naziva pozicijom "moderne" u filozofiji. promoviše ideju da se sva­ kom dijagnozom jasno imenuje i opisuje "ontološki evidentna" abnormalnost koja postoji u ljudskom biću. S jedne strane.

nor­ malitet "stanje koje odgovara propisima ili pravili­ ma. ne opisuje jedan "mentalno neutralni" poredak. standardizacija". fig. Leksikon stranih reči (Vujaklija 1986: 615) sadrži nekoliko odrednica koje se tiču latinske reči norma. merilo. oblika. stanje potpunog telesnog i duševnog zdravlja". normalna mera. kulturnim specifičnostima i pretpostavkama koje se mogu i moraju dovesti u pitanje. jer njihovo epistemološko polje nije spadalo u domen datosti: 256 . propis. Norma: Ogledalo prirode ili dejstvo kulture? Norma. racio­ nalizacija i standardizacija proizvodnje propraćene su adekvatnim promenama u društvenim odnosi­ ma. ali i sprovođenja normalizacije. Cilj ovih postupaka predstavlja uobličavanje jedinke koja uspešno funkcioniše u kontekstu date kulture . Ova veza toliko je fundamentalna da se dugo nije smatralo da je uopšte treba dovoditi u pitanje. npr. To je nužno zahtevalo i modifikaciju ljudskog ponašanja i razmišljanja. Humanističke nauke žižu svoje primene našle su u proučavanju specifičnosti nastalih pramena. već se zasniva na izvesnim vrednostima. načelo rada. Uopšte uzevši. S obzirom da su nakon tehnološke revolucije društva naglo postajala složenija. ugledni primer". standardizacija "racionalizacija proizvodnje putem smanjivanja većeg broja oblika proizvodnje na manji broj tipičnih obrazaca (standarda) istog kvaliteta.drugim recima. ugledan. propisan.kao os­ novna područja proučavanja pedagogije i andragogije . pravilan. za ugled. imaginacije ili strasti nije nikada. normalizacija "1. standard "svaka zakonom utvrđena mera. primeran. humanističke nauke se nisu javile kada je..bez obzira koja. susrela nešto kao što je čovek. jer čovek nije postojao (isto kao ni život. obrazovanje i vaspitanje . u XVII i XVIII veku.. redovan. prirodan.predstavljali su vid procesa društvene optimalizacije. itd.. normalan "koji odgovara pravilu. nikakvo posmatranje čovečijeg tela. jezik ili rad).naučnih pojmova i metoda.0 FUKOU ju. 2. redovno stanje. To s u : norma "pravilo. Cilj je bio obezbeđenje normaliteta . nikakav politički ili moralni stav. nikakva empirijska nauka . normalizacija i normalitet u najtešnjoj su vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. Ove nauke nisu u nasleđe do­ bile jasno omeđen domen koji tek treba obraditi pomoću raspoloživih resursa . odlučeno da čovek pređe među naučne predmete.nužnog uslova za uspešno funkcionisanje pojedinaca u društvenom životu zajednice. "Nikakva filozofija. težine. os­ nova. formiranje normalne jedinke. normalan čovek". nikakva anal­ iza osećaja.. sređivanje.. dovođenje u normalno stanje. Stoga je neophodno pre svega razmotriti kriterijume za postavljanje granice između normalnog i patološkog. uzoran. veličine. poreklo ove gran­ ice i način na koji je konstituisana u humanističkim naukama. kao i neke od posledica koje ova granica ima u različitim domenima društvene prakse. Presudno angažovanje u ovom polju bilo je zas­ novano na utvrđivanju raznovrsnih normi važnih za ponašanje ljudi. duševno i telesno zdrav. one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati" (Fuko 1971:383-384).

Postmodernisti. ali i pripadnici antipsihijatrije.1980. par vekova kasnije došlo je i do preispitivanja sržnih postavki epistemologije moderne. Preispitivanje is­ tina utvrđenih pomoću naučnog metoda delovalo je za prosečnog smrtnika podjednako svetogrdno kao i preispitivanje Božije istine. kao i mogućnost da se normalnost i nenormalnost proučavaju kao prirodne kategorije ljudskog ponašanja koje treba što tačnije razlikovati.Dušan Stojnov: NORMALNOST. Naučna dostignuća i razvoj nauke poistovećeni su sa na­ pretkom društva. objektivan duh koji tokom istorije nastoji da uđe u svest pojedinačnih smrtnika. I pored nesumnjivo korisnih doprinosa nauke. Na pitanje "Ko odlučuje o tome da li je nešto prirodno. norme predstavljaju proizvod hegelovskog duha koji nije duh neke konkretne osobe. već duh ljudi koji pripada Božanskom Duhu. predstavljao je dovoljnu garanciju da se dalje istraživanje porek­ la normi prekine. tako bez utvrđenog standarda normalnog ponašanja ne može biti ni odstupanja od tog standarda . Po svemu sudeći. tako i Fuko jasno daje do znanja da devijacije u ljudskom ponašanju ne može biti bez prethod­ no ustanovljene norme o normalnom ponašanju. Kao što bez zakona ne može biti zločinca."društvo" ili "javno mnjenje". nešto što važi kao uzor i što je priznato kao klasično (Vujaklija 1986: 868). humanističke psihologije. Drugim rečima. a norme zasnovane na ovako plemenitom poduhvatu ni izbliza nisu delovale kao norme zasnovane na in­ teresima neke povlašćene grupe. kulture i istorije. odnosno da nenormalnog ponašanja nema ukoliko nema unapred utvrđenih standarda normalnosti koji uvek predstavljaju društvene konvencije koje su nužno arbitrarne. nor­ malnost proizvodi nenormalne na isti način na koji zakon proizvodi kriminalce (Fuko 1997). Iz definicija u navedenim odrednicama teško se može saznati poreklo normi. jezika. Time su na sigurnoj udaljen­ osti držani i kriterijumi na osnovu kojih je neko ponašanje proglašavano prirodnim i prihvatljivim sve dok poverenje u kreiranje društvenih normi nije našlo novog jemca .duh nauke.odnos­ no devijantnog ponašanja. Deklarisana moralna indiferentnost i politička nevinost nauke modernom čoveku predstavljale su dovoljnu garanciju za veru u no­ vonastalu objektivnost. Kao što fundamentalno načelo krivičnog prava "Nullum crimen sine lege" jasno daje do znanja da ne postoji krivično delo bez z a ­ kona.1990) jasno pokazali da ustanov­ ljavanje normi proizvodi abnormalnost. kritičke psihologije i konstruktivizma. najčešće se dobija bezličan odgovor . a duh Renesanse preveo je "Božije oko istine" u posed nauke čiji je zadatak opisan kao ekspliciranje postojećeg poretka prirod­ nih sila koje treba da se stave u službu čovečanstva. U pitanje su dovedene i norme zasnovane na gledištu da postoji "prirodno" ponašanje. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE merilo. Ali tek su Fukoovi radovi (Fuko 1971. uzorno ili normalno?". 257 . Tako je ustanov­ ljena fundamentalna zasnovanost normalnosti na onome što je prirodno i što postoji samo po sebi kao emanacija same ljudske prirode. Ovaj natčovečanski. Delatnost naučnika predstavljana je kao delatnost zajednice posvećenika čiji je cilj otkrivanje prirod­ nih kategorija od kojih je svet sačinjen. doveli su u pitanje ustaljeno razumevanje ljudske prirode kao prirodne kategorije koja postoji ne­ zavisno od uma.

ove promene se ustaljuju samo ako većina ljudi pokaže želju da drugačije postupa u odnosu na normu. značenje izraza "agresivnost" ne predstavlja biološku kategoriju. ona je za njihovu vrstu sasvim normalna. ono je pre svega lingvističko. Agresivnost u ponašanju grabljivica ne treba posebno isticati. one koji su dovoljno telesno onesposobljeni i koji su nazvani defektnim (ili fizički hendikepiranim). ili pak. dovoljno je reći da jedan od najvećih bi­ ologa današnjice. Ukoliko se neko ponašanje okarakteriše kao agresivno. I dok u kontekstu biologije nema m n o g o smisla utvrđivati da li su životinje agresivne i nor­ malne i da li je njihovo ponašanje u granicama nor­ malnosti. op­ erativno merilo o tome šta je normalnost (Rose 1998)! Norme i pravila ponašanja na kojima one počivaju u izvesnom smislu su proizvoljne. a zatim se tvore znatne konsekvence njegove upotrebe. Ono što treba da urade ljudi nalazi se pre svega u domenu određivanja svrhe njihovog postojanja koja. pa deluje u naj­ manju ruku začuđujuće što su ovi psiholozi nastavili da istražuju agresivnost prenebregavajući saznan­ je da se taj termin spada u dornen mentalističkih pojmova koje su sami proterali iz psihologije. mere lečenja u kontekstu psihološke devijacije. nedvosmis­ leno tvrdi da u biologiji nema takve stvari kao što je psihopatologija ili nenormalnost! Još je neodrživije optuživati životinje za agresivnost. one koji su dovoljno zli da 258 .0 FUKOU Abnormalno: Da li ga ljudi definišu ili ono definiše ljude? Novija preispitivanja nisu obnovila samo uopšteno jeretičko pitanje o poreklu normi. Uko­ liko. predstavlja odgovornost samih ljudi. Z b o g toga izgleda sasvim ra­ zumljivo konstrukcionističko gledište da se agresija može proučavati kao sredstvo socijalnog uticaja i kontrole. Mada se privrženost normama povremeno menja. Umberto Maturana. a da pritom nisu uspele da formulišu jedno dobro utemeljeno. već su se poseb­ no usmerila na preispitivanje univerzalnosti i održivosti norme o normalnom ponašanju. sasvim nesumnjivo.uobličeno pre svega na temeljima Fukoovog rada . utvrđivanje normalnosti kod ljudi pred­ stavlja jedan od najvažnijih problema u društvenim naukama. pak. Kenet Gergen naglašava da su psiholozi bihejvioristi oduvek znali za nemogućnost objektivnog određenja ovog po­ jma. Ovo se dešava najčešće zbog toga što je društvo ljude koji na bilo koji način odstupaju od normi složilo "u četiri uredna paketa": One koji nisu dovoljno in­ teligentni i koje je nazvalo subnormalnim (ili men­ talno hendikepiranim). Shodno tome. Ono što treba da rade životinje reguliše se selekcijom vrsta u dugotrajnom procesu opstajanja za koji same životinje nisu odgovorne. Štaviše. jer su njegove definicije uvek uzimale u obzir nameru i voliciju osobe koja se agresivno ponaša a koja nije opaziva (Gergen 1984).da su " nauke" hrabro zakoračile u domen definisanja nenormalnog. "opravdano" se primenjuju mere kažnjavanja i odmazde u kontekstu socijalne devi­ jacije. sve je glasnije mišljenje . Fukoovo gledište nekome izgleda nepri­ hvatljivo. Njime se podrazumeva postojanje jednog vida ponašanja koje se zbog svoje važnosti izdvaja od ostalih vidova ponašanja. jer je besmis­ leno reći za nekog vuka da je ispoljio agresivno ponašanje kada je zaklao neku ovcu. proučavajući ga pritom kao da se odnosi na skup opazivih događaja.

formiranje normalne jedinke.sas­ vim neopravdano .kao državni projekat broj jedan. i pedagogi­ je. a šta štetno. Potvrdu ove tvrdnje predstav­ lja pojava psihoterapije.opravdava didaktičkim razlozi­ ma.mentalni poremećaj. a šta neprihvatljivo. hijerarhijskog posmatranja i disciplinovanja koje se najčešće sprovodi neprimetno. s druge strane.neodrživa je pred 259 . Nažalost. koja se više ne zasniva na svemoći suverena i manifestacijama brutalne sile koja može razoriti svakoga ko joj se protivi. povlađujući tako interesima nedovoljno transparentnih i diferenciranih društvenih grupa. Za ovakve osobe pretpostavl­ jalo se da su dovoljno različite od normalnih da opravdaju ne samo različite institucije. obrazovanje je moguće shvatiti i kao proces masovne proizvodnje normalnih osoba koji se sprovodi komplikovanim strategijama nadzora.kategorija sinonim­ no označena kao ludilo . Za one sa druge strane normalnosti društvo se pobrinulo institucijama prilagođenim njihovim specifičnostima. Ali sprovođenje u delo ovih ciljeva. Obema je cilj uobličavanje jedinki koje uspešno funkcionišu u kontekstu date kulture .jer svima daje šansu da prošire svoje vidike i ovladaju znanjem koje je doskora predstavljalo privilegiju posvećenih. kako opominje (Fuko 1997.drugim rečima. psiholoških izučavanja teorija ličnosti i medicinske prakse lečenja hipnozom (Stojnov 2000). ovaj cilj se može posmatrati i sa stanovišta ekonomske korisnosti . i mada preklapanja između ovako opsežnih kategorija nužno ima. duševna bolest. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE krše zakonske norme koji su nazvani kriminalcima (ili socijalno hendikepiranim). Nasuprot tome. Mada su kriterijumi za svrstavanje u neku od prve tri kategorije daleko od toga da budu neprikosnoveni. Pokušaji ekspliciranja fundamentalne raz­ like između ove dve discipline . Obe su zasnovane na dijalogu. obrazovanje i vaspitanje postaje najznačajniji projekat establiranih instituci­ ja čiji je cilj deklarativno liberalan .a koja se najčešće i suprotstavlja normalnom. zasebne discipline koja je začeta kao amalgam verske prakse ispovedanja. šta nemoral­ no. već i različite društvene prakse. Većina ciljeva obrazovanja i vaspitanja najvećim delom usmerena je na populaciju koju nazivamo "normalnim osobama". nije više u rukama nekontrolisanih institucija za mistifikaciju i elitizaciju znanja.mišljenje da su psi­ hoterapijski napori usmereni na sržne konstrukte koji tvore identitet osoba. Upravo u pedagoškoj praksi prede se splet nevidljivih niti koje razdvajaju normalno od patološkog. I jedna i druga disciplina počivaju na postupcima obrazovanja i vaspitanja. Vlast stoji iza prosvetiteljskih tendencija globalnog obrazovanja koje postaje nadležnost države i njene vaspitno-obrazovne strukture. Ovo razdvajanje najčešće se . moralno ispravno i korisno. Ono postaje jedan od fundamen­ talnih projekata transformisane vlasti. dok su pedagoška nasto­ janja pre svega usmerena na periferne konstrukte čija je promena moguća i bez uticaja na modifikac­ iju sržne strukture (Kelly 1955) . 2002). Stvara se pedagoška nauka koja treba da naučno potkovana odgovori šta je u društvu "onih koji uče" prihvatljivo. Drugim rečima.Dušan Stojnov: NORMALNOST. ili jednom rečju abnormalno . i oni koji su dovoljno psihički poremećeni da su nazvani duševno obolelim osobama (Fransela 1978). ni­ jedna od njih nije u nauci izazvala toliko kontro­ verzi kao četvrta kategorija . S druge strane. s jedne. vremenom je izgubljena iz vida fundamentalna sličnost između psihoterapije.

konvencionalnim i vrednosno zasićenim presecanjem polja ljudske delatnosti na "funkcionalno" i "nefunkcionalno". ustanovljavanje normi predstavlja ljudsku delatnost. mit kojem su robovali veliki "narativi moderne" (Liotar 1988). iz samog života kome u celosti pripada i kojim je prožeto čitavo njegovo biće. pitanje operativnosti kriterijuma za razlikovanje normalnog i abnormalnog nije rešeno na zadovoljavajući način. klasifikovanja i označavanja koji nera­ zmrsivom spletu znanja i moći omogućava fluidan tok kroz sve pore društva (Fuko 1997). Svaki novi diskurs pomoću koga se život može os­ misliti predstavlja potencijalno novi fragment iden­ titeta koji. stvara predstave zahvaljujući kojima on živi i na osnovu kojih ima tu čudnu spo­ sobnost da upravo može sebi predstaviti život" (Fuko 1971:391). ceo jedan splet taktika. Uvođenjem normi u ljudsku delatnost proizvodi se celokupna oblast "abnormalnog".0 FUKOU savremenim shvatanjima identiteta (Ber 2001). obrazovanje postaje delatnost uobličavanja "table" na kojoj se stvaraju mnogi različiti. Međutim. katkad neusaglasivi svetovi. situiranu u datoj kulturi i zasnovanu na njenim vrednostima. U tom smislu. manevara.. Na ovom mestu biće stoga reči o problematičnostima u određenju druge. Ovaj pro­ ces je konstitutivan: sprovođenje i vršenje moći uobličava čoveka. i koja se "imenuje" i "opisuje" adekvatnim dijagnozama. Norme nisu postojeće ucrtane linije koje dele nor­ malno od abnormalnog. to je živo biće koje. postaje skup diskursa kojima neka osoba pripada. Izgrađivanjem ovih moći izgrađuje se i sam čovek. Rešavanje ovog problema veliki je zalogaj.. Naprotiv. režima disciplinovanja. Zahtevi savremenog obrazovanja i vaspitanja nedvosmisleno utiču na uobličavanje i promenu njihovih identiteta. Abnormalnost nije "otkrivena" zato što je postala vidljiva. Proces obrazovanja u kome se ovladava novim diskursima tako prestaje da bude proces skladištenja pečata istine o svetu u arhiv neispisane table ljudskih duša. njihovom promenom i sam se menja. To je ujedno i izvor velikih teškoća u usklađivanju "bioloških univerzalnosti" sa "kultu­ ralnim partikularijama" (Faberga 1992). Izučavanje čovekove stvarne prirode i unutrašnje suštine postaje nemoguća misija.obrazovanja i vaspitanja. jer su kriterijumi na osnovu kojih je ova razlika napravljena nejasni i problematični. Nova shvatanja proglašavaju humanističke nauke "ontološki nemim" (Gergen 1999) i epistemologiju pretpostavljaju i nadređuju ontologiji: "Za humanističke nauke čovek nije to živo biće koje ima posebnu formu. jer dekonstruisanje binarne opozicije kultura-priroda zahteva posebnu raspravu. ovako posmatran. već analizu njegovih konstantno promenIjivih moći saznavanja. Na ovaj način. Naprotiv. Definisanje normalnosti za svoj učinak ima i spontanu cenzuru i uzdržavanje od 260 . psi­ hoterapija se može definisati kao specifičan slučaj primene pedagoških postupaka . Važno je samo naglasiti da u novijim shvatanjima humanističke nauke ne predstavljaju analizu onoga što je čovek po svojoj prirodi. već zato što je proizve­ dena arbitrarnim. dovedena je u pitanje vekovna tradicija "ontološki evidentne" abnormalnosti koja se "otkriva" zahvaljujući napretku nauke. ne manje važne binarne opozicije koja obrazuje dimenziju normalno-abnormalno.

zna za greh koji neko mora da okaje. već se energično poricalo i samo pravo njegovog postojanja. a ljudi koji su se takvim ponašanjem bavili postajali su društvena sramota.arheologije ljud­ skog znanja (Fuko 1998). tako da je u mnogim medicinskim defi­ nicijama zdravlje implicitno određivano kao odsu­ stvo bolesti. ekonomije. Sa otkrićem mikroba. Jedno vreme smatralo se da pomoću ekonomije mogu da se prevaziđu opasnosti i teškoće u kojima se mo­ derni svet nalazi. Dijagnostikovanje abnormalnosti ne otkriva ono što je po sebi bole­ sno. uspostavlja se jedan vid cirkularne epistemološke kauzalnosti: ustanovlja­ vanjem normi i definisanjem abnormalnosti i sam repertoar ljudskog ponašanja biva omeđen. Ponašanje koje nije bilo u funkciji ekonomskog progresa predstavljalo je devijaciju od njegovih normi. odnosno ideju da je bolest božija ka­ 261 . Ova nauka nudila je jasne razlike između "ekonomskog" ponašanja koje je korisno. sa bipolarnim normativnim polovima smisleno i besmi­ sleno (Marinković 2002). Na taj način. Ispitivanje abnormalnosti. sub­ verzivno i nenormalno ponašanje. Ukoliko se neko ponašanje smatralo beskorisnim. S obzirom da ljudi kod lekara nisu išli kad su bili zdravi i kada njihove biološke funkcije nisu bile ugrožene. Sve što je sprečavalo ekonomski na­ predak samim tim je proglašavano beskorisnim. zajedno sa mnogim drugim aspe­ ktima ljudskog funkcionisanja. predstavlja os­ novu na kojoj se dimenzija normalno-abnormalno učvrstila kao amalgam tri druge različite dimenzije zasnovane na vrednosno-normativnim principi­ ma: medicine. govori se o bolesti.Trijedar znanja od koga su ove nauke sazdane: biologija. i lingvistike. vrednovan. već daje kulturni pečat našim nastojanjima da specifičnosti neke partikularne kulture proklamujemo za biološki univerzalne norme. Ova dimenzija postala je toliko važna. definisan. nije bilo potrebe pričati mnogo 0 zdravlju. ne samo da je dovođeno u pitanje. Ekonomija i njeni normativni polariteti korisno i beskorisno takođe su učestvovali u konstituisanju dimenzije normalno-abnormalno. odnosno beskorisnog za čovečanstvo. tako se smešta u kontekst jedne nove discipline . Biološkim određenjem bolesti u medicini Hipokrit je stavio tačku na religiozni model shvatanja bolesti. sa normativnim po­ laritetima korisno i beskorisno. da je izbila na prvo mesto lestvice društvenih potreba: "Nazovite neku stvar Izvor problema: Poreklo dimenzije normalno . pa i samo njegovo posto­ janje. sa svojim normiranim polaritetima zdravo i bolesno. Kada je čovek ugrožen u toj meri da i nje­ gove biološke funkcije postaju ugrožene. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE celog spleta ponašanja koje ostaje sa druge strane normalnog. procenjen. saboteri ekonomskog pro­ gresa ili jednostavno rečeno . i onoga neekonomičnog.budale.Dušan Stojnov: NORMALNOST. ekonomija i lingvistika (Fuko 1971).abnormalno Dimenzija normalno-abnormalno predstav­ lja prilično nestabilno jedinjenje i heterogen skup raznovrsnih diskursa koji se u njima koriste. tj. potpuno se ustalilo shvatanje da je bolest moralno neutralan događaj izazvan napa­ dom mikro-organizama koji ugrožavaju čovekovo telesno funkcionisanje.

pojam duševne bolesti ima i svoje društvene implikacije koje se tiču određenja načina na koji će se postupati sa osobama koje imaju psihičke probleme. 262 . dakle. Za njega je luđak idiot. sakaćenje. U tom smislu. ponavlja samo one funkcije koje su nekada pripadale biologiji ili ekonomiji. raste i napreduje" (Schumacher 1973:34). Tako su pojmovi fizičke medicine primenjeni na osobe čije je ponašanje na neki način psihički devijantno. sve dok niste poka­ zali da je ona 'neekonomična' niste zaista doveli u pitanje njeno pravo da postoji. a postupci tretmana primereni ovom modelu bili su stravični: bičevanje. već zbog svoje jedinstvenosti koja proizilazi iz neuklopljenosti u norme simboličkog poretka (Lacan 1981). ali ne zbog mentalne insuficijentnosti. Sa Fukoom konstitutivna uloga lingvistike u stvaranju društvenih nauka postaje još jasnija: "Misao se može misliti samo kroz jezik i u nje­ mu. Jasnije rečeno. Lakan je smatrao da psihotična stanja predstavljaju raspad značenja. korisno-beskorisno i smisleno-besmisleno iz bi­ ologije. Oglušivanje o norme ponašanja objašnjavano je dotle opsednutošću đavolom. Pojavom psihijatrije sredinom XIX veka. kada se u devetnaestom i početkom dvadesetog veka ja­ vio pokušaj za ujedinjenjem humanističkih nauka uz očuvanje koncepata pozajmljenih od biologije i ekonomije" (Fuko 1971:419). uništiteljskom po dušu ili degradirajućom. Devijantne osobe su tada proglašene duševno bolesnim. čak i spaljivanje na lomači. Potpuno ludilo za Lakana znači pot­ puni kolaps na nivou subjektove integrisanosti u simbolički poredak. Oni su duševni bolesnici. opasnom za mir u svetu ili bla­ gostanje budućih generacija. Uz to. poželjnije je i normalnije od onog što je nerazumljivo. i klasifikuje se na osnovu simp­ toma koji dovode do postavljanja dijagnoze. što ima smisla i što je uklopljeno u simbolički poredak društva. ekonomije i lingvistike stekli su se uslovi za uobličavanje dimenzije normalno-patološko. zove abnormalno. Reklo bi se da lingvistika sa takvom ulogom. ono što se može razumeti. Uklapanje lingvistike sa polaritetima smisleno i besmisleno u ovakav način razmišljanja nije bilo očigledno sve do pojave Lakanovog i Fukoovog dela. semantički nejasno i zbrku značenja. tako da se u samom jeziku nalazi pozitivitet koji vredi kao suštinski. Ukoliko su ove promene uspešne. za koje je počelo da se smatra da nisu odgovorni za to ponašanje i da ga zbog nje­ ga netreba kažnjavati. Proces kojim se devijantnoj osobi pomaže da se prilagodi da bi mogla da se povinuje društvenim normama jeste lečenje: fizičko ili psihoterapeutsko. predstavlja Prihvatanjem polariteta zdravo-bolesno.0 FUKOU nemoralnom ili ružnom. za duševnog bolesnika se kaže d a j e izlečen. odnosno proces raspadanja normativno uspostavljenih značenja. To se ponašanje. a os­ obe koje preuzimaju odgovornost za brigu o njima zovu se psihijatri. Pojam duševne bolesti javio se na osnovu uverenja da duševna bolest može predstavljati vernu kopiju telesne bolesti. medicina je preu­ zela brigu nad duševno obolelim osobama čije je ponašanje odstupalo od društvenih normi.

beskorisno i besmisleno" ne moraju da budu u pozitivnoj korelaciji.Dušan Stojnov: NORMALNOST. Seksualno korišćenje sopstvenog tela predstavljalo je izvor neodređenog niza fizičkih poremećaja i bilo je plodna podloga raznolike patologije. Ono što ljudsko čudovište čini čudovištem nije samo izuzetak u odnosu na ob­ lik Vrste. mnoštva ne­ popravljivih i svih aparata za njihovu popravku i iz lavirinta dečije seksualnosti. 3. Nažalost. već i neprilike koju ono unosi u pozitivne pravne propise. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Paralela sa određenjem telesnog zdravlja je i ovde vidljiva: Ukoliko u duševnom (baš kao i telesnom) funkcionisanju ovakvih osoba nema prob­ lema. 2. eko­ nomije i lingvistike.uobličavanja jedinke koja efikasno funkcioniše . ona je predstavljala proizvod čitavog skupa kontrolnih institucija i mehanizama za nad­ zor. radionicama a malo kasnije i u porodica­ ma. Dru­ gim recima. juridičko-biološki pojam o poluživotinji-polučoveku. Velika i konfuzna porodica abnormalnih stoga ne označava samo jednu fazu početne nesigurnos­ ti psihijatrije. školama. u bogatom repertoaru prakse psihijatrije i dalje nedostaje razrađeno shvatanje "normalnosti". u razlikovanje normalnog i patološkog ponašanja uplele su se dimenzije značenja koje nisu povezane i čiji polovi "zdravo. Velike nejasnoće u određenju nor­ malnosti u velikoj meri proizilaze i iz nemogućnosti da se kontroliše odnos između prirodnog izuzetka i pravnog prekršaja. a rađanje azila u najtešnjoj je vezi sa ovom kategorijom.mogle uspešno sprovoditi izgrađivanjem društvenih normi i normal- 263 . "Onanisti" se javljaju u korelaciji sa novim odnosi­ ma između seksualnosti i porodične organizacije i sa novim značenjima pripisanim telu i zdravlju. zdrav razum nam nalaže da zaključimo da je ona zdrava. korisno i smisleno" ili "bolesno. Pored tri pomenuta polariteta iz biologije. Onanija je simbolisala slabost savesti spram sen­ zualnog tela i mekoputanosti. niti pak svako ponašanje koje je zdravo i korisno mora da ima jasno značenje i smisao. a koji u sebi objedinjuje nemoguće i zabranjeno. Pojava ove kategori­ je povezana je sa zavođenjem tehnike discipline koja je tokom XVII i XVIII veka zavladala u vojsci. Međutim. "Ličnost koju treba popraviti" je novija i man­ je oslonjena na zakonske imperative i kanone prirode. koliko na pedagoške ideje zakamuflirane posebnim tehnikama dresure. a koja nisu. Lišavanje slobode i zatvaranje su tako opravdavane potrebom za popravljanjem i poboljšanjem. "Ljudsko čudovište". odnosno teorije normalnog funkcionisanja od koga bi abnormalne osobe odstu­ pale. a kojom se nastojalo popraviti one koji se opiru vaspitnim normama. Tako nije bilo moguće povući jasnu granicu razdvajanja koja bi omogućila održivo merilo o tome koja su ponašanja normalna. Tako je abnormalna jedinka proistekla iz pravno-prirodne izuzetnosti čudovišta. to ne znači da će u tom slučaju svako njeno ponašanje biti i ekonomski korisno. ova kategorija formirala se na osnovu tri elementa koji se nisu sasvim istovreme­ no konstituisali (Fuko 1990): 1. Abnormalne je trebalo razgraničiti od normalnih zato da bi se postupci vaspitanja i obrazovanja .

nesposobnosti. ovim naporom uobličen je jedan kriterijum koji je sasvim nejasan. religiozno ili seksualno) niti sukobi koji su primarno na relaciji pojedinac i društvo. postojeće društvene institucije predstavljaju objektivnog jemca njihove kontrole i sputavanja onih ponašanja kojima mogu ugroziti ne samo druge. i pravno i još mnogo toga. psihološke i biološke disfunkcije u pojedincu. političko. Ukoliko ovaj projekat ne uspe. njena hetero­ genost i prikrivena disharmonija ranije pomenutih dimenzija dovela je do toga da se u jednoj dimen­ ziji razgraničenja mešaju i prirodno. i kulturno. bolan simptom) ili nesposobnostima (teškoćama u jednoj ili više važnih oblasti funkcionisanja) ili sa značajno povećanim rizikom od smrti. Nastojanje da se mentalni poremećaji što jas­ nije definišu dovelo je do toga da terminologija za iskazivanje mentalnih poremećaja napreduje i širi se zastrašujućom brzinom. je kao klinički značajan ponašajni ili psihički sin­ drom ili sklop koji se događa u jednom pojedincu i koji je povezan sa trenutnim nevoljama (tj. on mora da bude razmotren kao manifestacija ponašajne. ili nekog važnog gubitka slobode. i običajno.odnosno iznova asimiluju u preovjađujući poredak zasnovan na normama. Zato nije čudno da je veliki deo psihijatrijskih napora bio posvećen traganjima za jednom kategorizaci­ jom patološkog ponašanja u kojoj će biti obelodanjen jasan kriterijum razlikovanja i u kome će se uredno klasifikovati svi postojeći oblici mentalnih poremećaja. na primer smrti voljene osobe. Ni devijantno ponašanje (tj. koja u poslednjih dvadesetak godina raspolaže moćnijim sredstvima kojima se otkrivaju mnogi poremećaji koji su do sada izmicali moćima zapažanja. One osobe kod kojih to nije pola­ zilo za rukom. daje sledeću definiciju mentalnog poremećaja: "U DSM-IV. Štagod da je originalni uzrok. Nažalost. i etičko. svaki mentalni poremećaj opojmljen 264 . ovaj sindrom ili sklop ne sme da bude samo neki očekivani ili kulturno sankcionisani uzvrat na neki poseban događaj. Najblaže rečeno. Pored ovoga. nisu men­ talni poremećaji ukoliko devijantnost i sukob nije simptom disfunkcionisanja pojedinca na način koji je gore opisan" (APA 1994: xxi-xxii).0 FUKOU nog ponašanja. doteruje i menja otkada je konstituisana dimen­ zija normalno-patološko. već i sebe. 1 Umesto prihvatanja zdravorazumskog uverenja da je do porasta broja mentalnih poremećaja doveo napredak nauke. trebalo je odvojiti da bi im se pružila šansa da se pomoću raznih društvenih institucija i specifičnih aparata zaodržavanjeipopravkudruštva izleče i normalizuju . Američko psihijatrijsko udruženje u zvaničnom Dijagnostičkom i statističkom priručniku verzija IV (u daljem tekstu DSM-IV). To možda ne bi bilo tako strašno da DSM-IV ne predstavlja višedecenijsku krunu psihijatrijskih napora da se patološko definiše i klasifikuje. ovaj trend se može posmatrati i kao projekat patologi- "Potrošene kategorije": Potvrda progresa nauke ili patologizacija društva? Projekat razdvajanja normalnih od abnormalnih predstavlja dugotrajan poduhvat koji se sprovodi. bola.

Objavljivanje Rozanofovog "Priručnika za psi­ hijatriju i mentalnu higijenu" 1938. Knjiga je prevedena na m n o g e jezike i do 1746. ili odvratni greh samooskvrnuća (nepoznatog autora) u Londonu. Nažalost. 1812. on epilepsiju. 3 "Ontološki evidentan" status masturbacije kao psihičkog poremećaja koji ozbiljno može da ugrozi sudbinu čovečanstva jednostavno je "ispario".nestali iz upotrebe. 2 1 7 1 6 . godine doživljava 80. izdanje. Tomas Sas. godine. masturbacija nije jedini poremećaj koji je dugo vremena bio uvrežen u psihijatrijsku praksu.kao "moralna d e ficijentnost". MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE zacije društva. Nažalost. Drugim recima. ali je sasvim jasno da se na masturbaciju danas gleda sa mnogo više blagon­ aklonosti nego pre par stotina godina. Po objavljivanju DSM-III. Psihijatrijsko učenje da masturbacija uzrokuje ludilo dostiže 265 . od kojih su mnogi . stanje normalnosti. pominje se 221 kategorija. a zatim jednostavno nestao iz nje. ovaj trend se nastavlja i broj kategorija psihičkih poremećaja u četvrtoj verziji iz 1994. stanje koje odgovara propisima i očekivanjima savremenog društva. jer se pod velom otkrića postojećih neprirodnosti i disfunkcija u ponašanju uobličavaju razne kategorije koje su proishod moralnih poduhva­ ta primerenih društvenim standardima. Gergen i saradnici (Gergen. godine. godine. Njena istorija puna je mnogih "ontološki evidentnih"mentalnih poremećaja koji su nestali iz psihijatrijske prakse i postali posebna vrsta "potrošenih kategorija" u dijagnostikovanju abnor­ malnosti. DSM-II. U njegovom d r u g o m izdanju. Hoffman. Anderson 1996) opominju d a j e 1929. Američko društvo za psihijatriju objavilo je prvi Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje u kome se nalazi 198 različitih mentalnih poremećaja. jedan od rodonačelnika antipsihijatrijskog pokreta u svojevremeno veoma uticajnoj knjizi "Proizvodnja ludila" daje detaljan pregled glavnih događaja u krstaškom ratu koji je protiv mas­ turbacije vođen više od dvesta godina. 2an Eskvirol tvrdi da se masturbacija u svim zemljama priznaje kao opšti uzrok ludila. ovaj trend prisutan je od samog početka upotrebe dimenzije normalno-patološko. g o d i n e obuhvatilo je četrdesetak psihičkih poremećaja.Dušan Stojnov: NORMALNOST. Teorija po kojoj masturbacija uzrokuje ludilo začeta je objavom dela Onanija. "mizantropija" i "masturbacija". 1850-1900. godine. godine. kao jedna vrsta od deset navedenih seksualnih devi- ' Analizujući ovaj projekat. Masturbacija je danas prihvaćena kao deo svakodnevnih aktivnosti. 1952. melanholiju i s a moubistvo dodaje stanjima uzrokovanim masturbacijom. Bendžamin Raš u prvom američkom udžbeniku psihijatrije zaključuje da masturbacija uzrokuje razne slabosti. 2 Teško je reći kada je dijagnoza masturbacije u potpunosti nestala iz psihijatrijskog aparata. godine publikacija dela "Neuroze" Izraela Vekslera brojala samo dvanaest kategorija psihičkih poremećaja. one su se na patološkoj sce­ ni pojavile u drugoj reviziji DSM-a iz 1968. između ostalih i slaboumnost. "Psihološka zavisnost od interneta" predstavlja najnoviji primer abnormalnosti za koju se tvrdi da postoji nezavisno od životnih situacija i kulture kojoj pripadaju osobe koje se proglašavaju poremećenim na ovaj način. 1816. Nedugo zatim. Sve više ljudi se proglašava poremećenim a istovre­ meno se ne eksplicira kriterijum poremećenosti koji povlađuje interesima nedovoljno jasno dife­ renciranih društvenih grupa. sa tendencijom daljeg porasta. Do 1838. g o d i n e (DSM-IV) narasta na 340. Mada su homosek­ sualne aktivnosti istoričarima odavno poznate (u kulturnim specifičnostima antičkih vremena bile su tretirane pre kao pitanje životnog standarda nego psihičkog poremećaja). "vagabundstvo". 1980. iz 1968.

Kačinsi Kirkdaju iscrpan pregled metoda kojima se tokom ovog perioda u psihijatriji homoseksualnost "lečila": Psihološke intervencije: apstinencija. ili." Shvatanje abnormalnosti se v r e m e n o m toliko promenilo da ova scena kod gledalaca nije izazvala strah da će se glavnom junaku osušiti kičma. veže ili stavi pojas nevinosti nekom detetu ili duševnom bolesniku. Istaknuti psihijatar Bernard Saks preporučuje da se mas­ turbacija kod dece leci kanterizacijom kičme i polnih organa. lobotomija. 1890. Hemijske intervencije: seksualni stimulansi. ili d a j e ova opscena radnja. 1905. psihoanaliza. LSD. nešto što može na bilo koji način ugroziti društvo.0 FUKOU jacija. hipnoza. 1869. pionir britanske psihoanalize smatra da će se otkriti da prava neurastenija zavisi od preterane onanije (Szasz 1982:301-312). desenzitizacija. Druge procedure: anafrodizijaci. Režirao ga je S e m Mendiz po scenariju Alana Bola.).snimljen je u produkciji kuće "Dreamworks Pictures" 1999 godine. primalna terapija. vrhunac. sterilizacija. itd. odnosno poremećaju koji se za­ sniva na strahu od patoloških aspekata homosek­ sualizma. klitoridektomija i histerektomija. To će mi biti najlepši trenutak u ćelom danu. da ih tuče.(Kutchins&Kirk1997:59). masturbacija i homoseksualizam nisu jedini primeri dijagnoza čija se "ontološka evidentnost" menjala u različitim kulturama i epoha­ ma. farmakološki šok: matrazol. Karl Ludvig Kahlbaum. Džonatan Hačinson. mogao je naći čovečnog i poštovanog lekara da to uradi mirne savesti. ili da će biti povod da im deca krenu na put bez povratka. testosterona. 1918. pak homofobi koje treba lečiti . plaši. sek­ sualni depresanti. itd. ili čak kastrira. pranturona. terapija prilagođavanja. Međutim. vazektomija. 266 . Relativno kratkotrajan izlet jednog oblika seksualne aktivnosti u polje patološkog ponašanja manje je interesantan od legitimiteta koji je tokom ovog perioda davan različitim postupcima za lečenje homoseksualnosti.još uvek nije odgovoreno.). četrdesetdvogodišnji reklamni agent i glavni junak filma "Američka lepota" (American Beauty . grupna psihoterapija. dekan Kraljevskog fakulteta za hirurgiju leci masturbaciju obrezivanjem i zastupa mišljenje da bi temeljitije mere no što je obrezivanje bila prava usluga pacijentima oba pola. Z b o g toga se ovaj rad može posmatrati i kao svojevrsan vid rasprave o ovom pitanju. Drkam pod tušem. dao je ime katatonija sindromu za koji se smatralo da je uglavnom uzrokovan dugotrajnom ili preteranom masturbacijom. u početnim kadrovima snimljen je u kupatilu dok govori: "Pogledajte me. Posle će d a n biti sve gori i gori. Ernest Džons. žrtve naučne zablude. Brojne demonstracije politički aktivnih grupa homoseksualaca koje su usledile sedamdesetih g o ­ dina dovele su do toga da u današnjoj verziji DSM-IV homoseksualnost shvaćena kao poremećaj ustupila mesto homofobiji. hormonske injekcije (estrogena. nemački psihijatar. a glavnu ulogu u njemu tumači Kevin Spejsi. 3 Lester Bernam. Postoji pregled čitavog niza dijagnostikovanih kategorija mentalnih poremećaja i dijagnoza (Hare-Mustin & Marecek 1997) čija je "ontološka Hirurške intervencije: kastracija. razni oblici averzivne terapije. Na pitanje da li su psihijatri koji su homoseksu­ alce godinama podvrgavali ovim bolnim i surovim metodama bili politički manipulisani. elektrošokovi. Pojedinac koji je hteo da okuje.

siromašnih osoba iz nižih društvenih slojeva ostala je u domenu krivičnog prava. Međutim. u domenu krivičnog prava. odnosila se na adolescente zatečene u refleksivnim preispitiva­ njima smisla života. Ova evidentnost je vremenom isparila iz medicinske prakse. bile su osnova proučavanja etnologije.Dušan Stojnov: NORMALNOST. sek­ sualni odnosi odraslih sa osobama mlađim od 16 godina spadaju u dornen pedofilije. i predstavljaju sek­ sualni delikt . tradicionalno obavezujuće veze žena od oko dvanaest godina (koje su po današnjim kriterijuma još uvek devojčice). proslavljenom evropskom 267 . skovana od grčkih reči drapethes . Uklanjanje pulta koji je delio robu i kupce. Nekada sasvim normalne.krađa . 4 Bilo bi zavaravajuće misliti da je uticaj dijagnostičkog diskursa psihijatrije na građanska prava stvar davne prošlosti. Bilo bi interesantno zamisliti suđenje Aleksandru Mekenziju. Dijagnoza Metafizička intoksikacija. bežati i mania . već i krađu. porodici i seksualnosti. da ne poštuju privatno vlasništvo] Pored toga. Za odrasle disidente bila je rezervisana dijagnoza soci­ jalna šizofrenija -jer normalna osoba evidentno ne može da zamisli bolji vid društvenog uređenja od komunističkog. Po današnjim kriterijumima. jer je jedan vid krađe ostao u pravno kaznenim. ali je njen efekat za ljude. Obe ove dijagnostička kategorije 4 Još jedan slikovit primer odnosi se na kriminalizovanje čitavih sistema tradicionalnih predstava o braku. Najdrastičniji primer verovatno predstavlja dijagnoza drapetomania. ili patološko svojstvo robova. a drugi premešten u psihijatrijski domen. u američkoj psihijatrijskoj praksi korišćena je i dija­ gnoza dyaesthesia aethiopica. Sa druge strane. bio daleko od bilo kakvog isceljenja. podvrsta hebefrenije korišćena među psihijatrima u Sovjetskom Savezu. medikalizovan je društveni čin krađe. a njena ekonomska i pravna pozicija su time povlašćivane. identično ponašanje . religije i svoje uloge u svetu. kleptomanija se koristila za označavanje onih osoba koje su procenjene kao osobe koje nisu imale finansijske potrebe za krađom.trčati.što je "evidentno" bilo posledica neke fundamentalne duševne bolesti koja je ovakve osobe oslobađala odgovornosti za njihove postupke.jednu vrstu krivičnog dela. zahvaljujući ovim dijagnozama tretirani kao abnor­ malni. Dakle. ali bogatim osobama iz viših društvenih slojeva (najčešće ženama koje su u kupovinu išle redovnije od muškaraca). Pored drapetomanije. pripisivana je dijagnoza kleptomanije. Ovu dijagnozu smislio je 1850. moralni integritet vladajuće klase ostajao je nedirnut. jedan vid krađe je izmešten iz kaznenog i krivičnog u medicinsko-psihijatrijski dornen. krađa se nije podjed­ nako pravno tretirala. povećalo je ne samo promet robe. Krale su osobe iz svih društvenih slojeva. Od kako su se s kraja XIX veka. koje nisu odolevale izazovu krađe. socijalnog i ekonomskog diskursa. patološkog ponašanja. koji su . i muškaraca najčešće m n o g o starije dobi. koja se održala sve do potpunog ukidanja ropstva. godine Semjuel Kartrajt (Samuel Cartwright) da bi označio patološko svojst­ vo robova da teže ka slobodi1. obojenih i siromašnih.gonjenje. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE evidentnost"ustvari predstavljala čudno jedinjenje medikalizacije pravnog. u već ustaljenom industrijskom načinu proizvodnje. pojavile robne kuće. Ovakvim načinom konceptualizacije. a ipak su krale .

Raznovrsnost stanja koja se trenutno klasifikuju kao abnormalna.često imaju status normalnosti u drugim kulturama. i pritom su se koristile posebni referentni okviri za njihovu klasifi­ kaciju (Horvvitz 2002). Prototipska klasifikacija po kojoj su mentalne bolesti jedna vrsta greške prirode. Osoba koja se danas doživljava kao raspoložena. Razlozi zbog kojih se ljudi danas potpuno legitimno obraćaju "V" profesijama. Vremenom je zaključivano da izvesna ponašanja leže van granica razuma i ona su označavana kao "mentalne bolesti". srećna i sklona provodu. ogroman broj i široka rasprostranjenost ljudi za koje se pretpostavlja da pate od ovih bolesti. S početka.što ga čini pedofilom. on je seksualno zlostavljao j e d n u devojčicu .luda. regulišu se nedopustivim nasiljem protiv čitavih kultura zbog nedopustivog stava drugih kultura da je tak­ vo ponašanje nedopustivo. Mekenzi se u svojoj 48.0 FUKOU sovjetske psihijatrije održale su se u upotrebi sve do 1991.Tada nikakvog zlostavljanja nije bilo. Po današnjim merilima. Vremenom. transevi i slično . ali i rastući broj profesionalaca (i profesija) zaduženih za nji­ hovo zbrinjavanje su bez presedana. S druge strane. napadi. Prihvaćene zapadne definicije normalnosti davno su dovedene u pitanje (Bene­ dict. kod Dobuanaca u Melaneziji bila bi doživljena kao . drugačije se tretiraju u drugim kulturama. godine. jer stanja i ponašanja koja neka društva smatraju abnormalnim . S druge strane. zasnovana je na "ontološki evidentnom" shvatanju o devijaciji abnormalnih osoba od "normalnog psihičkog funkcionisanja". Zato je teško oteti se utisku da kulturne norme specifičnosti ponašanja pripadnika Zapadne civili­ zacije nisu podjednako na udaru patologizacije kao i kulturne specifičnosti emigranata koji je naselja­ vaju. pre samo stotinak godina bili su pot­ puno nezamislivi. Lečenje ovih oboljenja takođe nije imalo isceljujuće efekte. ali su njime uspešno opravdavane različite vrste političkih obračuna . Neprimerenost kriterijuma "ontološke evidentnosti" ovde postaje evidentna. dobila ime (MacKenzie River). godini oženio četrnaestogodišnjom devojčicom. 6 istraživaču severnoameričkog kontinenta po kome je reka. 268 . U britanskom parlamentu je krajem devetnaestog veka saglasnost roditelja za udaju ćerki pomerena sa 12 na 13 godina.paranoja. a u nekim predstavljaju nedopustivo kršenje ljudskih prava. treća po veličini na američkom kontinentu. 5 Brojni eksperti za proučavanje "ontološke evidentnosti" abnormalnog tako su se oglušili o upo­ zorenja antropologa. koje u mnogim kulturama pred­ stavlja društveno prihvaćenu normalnost. na ovaj način okvalifikovan je samo mali broj ozbiljno poremećenih osoba. Neki vidovi nasilja. ponašanja koja su nor­ malna u kulturi Z a p a d a . 1934). le­ gitimne procedure lečenja "abnormalnih" koje su nekada sprovođene danas bi mnoge lekare odvele u zatvor zbog "abnormalne" nasilnosti prema paci­ jentima. ograničena upotreba psihijatri­ jskih etiketa se nezamislivo proširila. Ono što danas nazivamo "intermitentnim emocionalnim poremećajem" nekada je predstavljalo povremeno "pucanje filma" osoba pritisnutih životnim teškoćama. Određena ponašanja u nekim kulturama imaju status široko prihvaćenih običaja.slanje u gulage i sl.

Dušan Stojnov: NORMALNOST.nije uopšte dovođena u pitanje. karakteristika je mentalnog stanja pojedinaca iz latinoameričkih kultura. izd­ vaja se Meklilandov pojam motiva moći: cilj tog motiva je da se čovek oseća moćno i da se moćno ponaša. 0 tome najrečitije govore i različiti primeri definisanja moći kao sposobnosti u različitim dis­ ciplinama društvenih nauka. ali ne postoji ni u j e d n o m priručniku za pripad­ nike Z a p a d n e civilizacije. Nijezgoreg pomenuti da je jedno isto ponašanje . Ljudi koriste moć kako naspram stvari. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Karakteristična shvatanja moći u diskursu društvenih nauka U preovlađujućim koncepcijama koje su prošlog veka dominirale u zapadnom mišljenju.koristeći se zastrašivanjem . ona je opisivana kao ništa drugo do uopštene sposobnosti da se dela (Lukes 1974).u Z a p a d ­ noj civilizaciji medikalizovano kao vid abnormalne zavisnosti od droge. U njima. nervoza i poremećaj sna . Moć se stoga shvata kao entitet koji može da se ograniči na individualne motive (McClelland 1975). moć je shvaćena kao kvantitativna sposobnost koja se može akti­ virati zarad različitih namera. godine. smrt ili preminule osobe. održanog u Koreji 2002. Kao veoma reprezen­ tativan primer određenja moći u psihologiji. 5 Prilikom svetskog prvenstva u fudbalu. političku. U protestima globalnih razmera. U tome smislu. Zatim. korišćenje pasa u korejskoj ishrani proglašeno je abnormalnim. u domenu sociologije. glavobolja. dok će se takvi sadržaji pripadnika zapadne civilizacije najčešće biti okarakterisani kao autentične "nadnaravne" sposobnosti ili njihovo simuliranje.ili u formi kažnjavanja i raznih drugih sankcija (Blau 1964). a da pritom normalnost veoma raširene navike da se embrion nerođenog pileta pomešan sa uljem servira kao internacionalni prehrambeni delikates (poznatiji kao majonez) . tako i naspram drugih osoba. 6 U "Priručniku za zdravlje emigranata" (Loue 1998) opisani su poremećaji kao "Bolest duhova" koja je opisana kao stanje u kome je neko preokupiran pojavama kao što su duhovi. Poremećaj "Zlo oko" čiji simptomi . moć je najčešće shvatana kao jednostavni kvantitativni fenomen.predstavljaju posledicu uroka neke osobe. 269 . prikladnu ilustraciju predstavlja Blauova definicija moći kao sposobnosti osoba ili grupa da nameću svoju volju na druge uprkos otpora tih drugih . ili moć nekog motora ili mašine. "Normalni" habitus osobe koja sebi ovo uživanje priušti tako može da varira od bolnice. električnu.svrab kože. veoma slično tretira sve različite vrste moći: psihološku. g d e je moć definisana na nivou poje­ dinca određena jednostavno kao sposobnost neke osobe da dobije ono što hoće (Boulding 1989). Najzad. i kriminalizovano kao krivično delo. i komercijalizovano kao vid profitabilnog narko-turizma. jecanje. preko zatvora do hotela. Bujanje diskursa patologizacije društva polako uzima svoj danak.uživanje marihuane . posebno je el­ egantna jedan od definicija moći kao sposobnosti u ekonomiji. specifičnosti ishrane j e d n o g naroda uzburkale su svet. sociološku.ili u formi uskraćivanja redovnih i zasluženih nagrada . Shvatanja u kojima se moć određuje kao jednostavna sposobnost da se dela na određen način. Saopštenja o kontaktu sa preminulom osobom koja dolaze od strane emigranata sa j u g a američkog kontinenta biće okvalifikovane kao simptomi ove "bolesti". Zato ne izgleda daleko od pameti očekivati da u skoroj budućnosti globalizovanog sveta korišćenje različitih aršina u proceni psihičkog zdravlja čitavih lokalnih kultura bude proglašeno "abnormalnim".

S druge strane. U skladu sa tim. Shodno tome. tako da su u njima predložena drugačija određenja ove pojave. a pritom i sposobnost i pravo počivaju na nekoj vrsti pris­ tanka onih osoba nad kojima se moć sprovodi. Znanje u ovom određenju nije shvaćeno kao is­ tina o svetu. Shodno tome. previranja u društvenim naukama s kraja proteklog veka dovela su do pre­ ispitivanja održivosti shvatanja moći kao sposob­ nosti. moć se posmatra kao svojstvo koje pre svega operiše na bazi legitimiteta. dok se ostali marginalizuju. sve ono što neka osoba može da uradi drugoj osobi (odnosno njena prava. U ovom slučaju.0 FUKOU Ovo dalje znači da želje onih osoba koje poseduju više moći preovlađuju nad željama onih koji imaju manje moći. Fukoova kratologija Nasuprot navedenih učenja. Tako se neki vidovi ponašanja favorizuju. a ne na neki drugi način. već jedna perspektiva koja predstav­ lja vodič za društvenu akciju i koja omogućava društveno delanje. U ovim određenjima. Prvo je Parsonsovo shvatanje u kome se moć posmatra kao uopšteno svojstvo pomoću koga se obezbeđuje sprovođenje povezujućih operacija jedinica u sistemu kolektivne akcije u kome su obligacije legitimisane kao sredst­ vo ostvarivanja ciljeva od zajedničkog interesa (Par­ sons 1954). u kojima je moć definisana kao jedna vrsta sposobnosti koja pojedinačnim osobama ili grupama osoba može omogućiti neku vrstu dominacije. već i pravo da se dela. Definisati svet ili osobu na način koji dozvoljava onome ko definiše da se prema svetu ili prema raznim oso­ bama u svetu ponaša onako kako on ili ona to želi. pak. Drugim rečima. 1997. Drugo je Fukoovo određenje moći kao učinka preovlađujućih pogleda na svet koji zbog svoje dominacije postaju legitimni. 1998) naziva znanje. i ono je neodvojivo od moći. U ovom smislu. Zdravorazumski pogled na svet koji preovlađuje u nekoj kulturi. svako znanje sa sobom kao potencijal nosi društvenu praksu da se dela na jedan. Ovako shvaćena. Fuko (Foucault 1971. Kada nešto konstruišemo na neki poseban način mi istovremeno proizvodimo znanje koje nužno sa sobom nosi moć. odnosno njegovo shvatanje moći. Na ovom mestu biće izdvojena dva primera definisanja moći kao legitimnog svojstva. moć se posmatra kao instrument dominacije sa razorno snažnim dejstvom: moć može da uništi. ovaj pristup sugeriše postojanje jednog neravnomernog odnosa između onih koji koriste moć za svoje privatne potrebe i onih koji su izloženi posledicama ove upotrebe. moć se posmatra kao instru­ ment znanja: moć može da proizvodi. 1990. dužnosti i obaveze spram drugih ljudi) zavisi od tre­ nutno prihvaćenog znanja. jeste vršenje moći. moć se posmatra kao jednoznačna karakteristika odnosa između ljudi: definisanje sveta ili osobe na način koji nekome dozvoljava da nekažnjeno radi ono što želi predstavlja vršenje moći (Fuko 1997). kao učinak datog diskursa. Z b o g toga. odnosno upotrebe moći. odnosno kao oblik odnošenja. moć se posmatra kao posledica znanja. po svojoj važnosti i uticaju na društvene nauke izdvaja se Fukoova kratologija. Zato se moć uvek piše kao par moć/znanje: 270 . moć se u ovim određenjima poima kao nešto što ne uključuje samo sposobnost.

koja je bila podržana svojim legijama. ili naučnim shvatanjem sveta) stalno nailazi na os­ poravanje. preovlađujući diskurs o nekoj oblasti (kao što je to slučaj sa nekom političkom ideologijom. pojedinac nije samo agens pomoću kojeg 271 . Zato se moć koja je implicitno prisutna u svakom diskursu obelodanjuje samo na osno­ vu otpora na koji nailazi u nekom drugom dis­ kursu.Isusom Hristom. država ili suverena. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE "Možda treba odbaciti i tradicionalno shvatanje po kojem znanje može da postoji samo tamo g d e su odnosi moći izostavljeni i da se razvija samo iz­ van njenih naloga. niti bilo kakvo znanje koje istovremeno ne pretpostavlja i ne konstituiše o d ­ nose moći" (Fuko 1971: 33-34). Rimske legije odavno nemaju nikakav uticaj. Pored toga. moć se ne shvata samo kao repre­ sivna snaga. Važno je istaći da moć cirkuliše kroz društvo i vrši se putem mreže kojom su svi zahvaćeni. zahteva i interesa. Zato moć nije razobličenje i uništenje nemoćnih kao što je to slučaj sa nasiljem i brutalnom silom u odnosima. treba prihvatiti da se moć i znanje neposredno uzajamno uslovljavaju . Umesto toga. zauzvrat. Ltd. dok je moć njihove žrtve još uvek veoma aktivno prisutna u oblikovanju života velikog broja ljudi na planeti. taktika. Dru­ gim recima. Tako shvaćena. Ona ne podrazumeva samo uskraćivanje za nemoćne. time što ga primenjuje jer joj koristi). moć pred­ stavlja mnoštvo odnosa sila koje oblikuju nemoćne na način koji je poželjan sa tačke gledišta onih koji vrše moć.ne postoje odnosi moći bez uobličavanja polja znanja koje je sa njima povezano. smatra se da ona ima najveći učinak kada proizvodi znanje. moći nema izvan društvenih odno­ sa. Pitanje predstavlja pitanje dominacije nad drugima. kojim sredstvima?" i "Šta su efekti vršenja moći?" Moć ne predstavlja vlasništvo vladajuće klase. i njenom najznačajnijom pojedinačnom žrtvom . Zato je pitanje kojim se kratologija bavi stvar odnosa. Međutim. treba poći od pretpostavke da moć proizvodi znanje (ne samo time što ga podržava jer joj služi ili. već "Kako se moć vrši. Ovu tvrdnju najbolje ilustruje slučaj rimske države. Moć se vrši nad delanjem ljudi. a ne nekog svojstva. Moć se sprovodi na drugim osobama. Nasilje i tlačenje se primenjuju kada se uticaj moći iscrpi. pak.Dušan Stojnov: NORMALNOST. odricanje moći jedan od preduslova znanja.nad njihovim telima. a ne . S obzirom da postoje brojni alternativni načini da se neki događaj osmisli i konstruiše. oslabi ili dođe do svojih krajnjih granica. već i ulaganje i prenos u njih. Moć i otpor samo su dve strane jedne iste medalje. a ne na stvarima. Možda treba odbaciti i verovanje da moć čini čoveka ludim i da je. jer moć nije svojstvo jedne individue. Umesto toga. a ne neke unutrašnje suštine.kao u slučaju fizičke sile i nasi­ lja . tehnika. Vršenjem moći proizvodi se ono što zovemo stvarnost! Zato je neophodno razlikovati moć od brutalne sile: represija i nasilje zapravo predstavljaju nedostatak moći. najznačajnijom vojnom snagom svoga vremena. već strategiju: efekti moći proizilaze iz manevara. a moć uobličava i proizvodi. Zato Fuko i kaže da nasilje uništava. Z b o g toga ne treba postavljati pitanja tipa "Šta je moć?" i "Otkuda moć?".

O FUKOU se vrši moć, jer pojedinac ne poseduje moć, niti se vršenjem moći njegovi ili njeni lični potencijali gaze ili otuđuju. Osnovni učinak moći upravo je u tome da se izvesni načini konstruisanja stvarnosti ustanovljavaju i konstituišu kao pojedinci. Prema ovom shvatanju, individua istovremeno predstav­ lja i proizvod moći i elemenat njene artikulacije. Osnovne tehnike moći su disciplinovanje i nadgledanje. Disciplinovanje je tehnika moći koja obezbeđuje procedure za treniranje ili prinudu indi­ vidua ili kolektiva. Instrumenti disciplinujuće moći su: (a) hijerarhijsko posmatranje, (b) normalizujući sudovi i (v) ispitivanje: "Dugo običan čovek... nije bio predmet deskripcije. Biti viđen, posmatran, podrobno opisi­ van, praćen iz dana u dan neprekidnim procesom beleženja - bila je povlastica. Hronika o nekoj os­ obi... bila je deo rituala kojima se očitovala njena moć. Međutim, disciplinski postupci izokreću taj odnos, spuštaju prag jedinke podložne ispiti­ vanju i od tog odnosa stvaraju sredstvo kontrole i metod vladanja... Takvo beleženje pojedinosti iz svakodnevnog života više nije hijerarhizacija već postupak objektivizacije i potčinjavanja. Postu­ pak ispitivanja, kao ritualno i ujedno 'naučno' utvrđivanje individualnih razlika, kao vezivanje svakog pojedinca njegovim osobenim karakter­ istikama (za razliku od ceremonijala u kojima se manifestuju status, rođenje, poreklo, povlastice i funkcije) označava pojavu novog načina vladanja ljudima: sada svako kao status dobija lična obeležja a kao izričitu odrednicu one crte, mere, odstupa­ nja i'ocene'koji su mu svojstveni i kojima od njega u svakom slučaju, stvaraju poseban'slučaj"'(Fuko 1997:217-218). Uz pomoć hijerarhijskog posmatranja us­ postavlja se veza između vidljivosti i moći. U njoj j e ­ dan aparat, napravljen specijalno za posmatranje, indukuje efekte moći i ona sredstva prinude koja čine subjekte posmatranja potencijalno vidljivim. Druga tehnika moći, nadgledanje, epitomizovana je u Bantamovom "Panoptikonu". Panoptikon predstavlja idealno zamišljen zatvor u kojima je ponašanje zatvorenika potpuno otkriveno i vidlji­ vo čuvaru ili čuvarima koji su nevidljivi za zatvore­ nike i nalaze se u kuli koja je centralno postavljena tako da zatvorenici ne m o g u da znaju čak ni da li u kuli ima ikoga, odnosno da li ih čuvari uopšte posmatraju. Z b o g toga se zatvorenici ponašaju kao da su sve vreme nadgledani. Usled nemogućnosti da nadgledaju osobu koja ih nadgleda, zatvorenici pounutruju proces nadgledanja - i to u skladu sa preovlađujućim standardima normalnosti. Ovaj proces Fuko naziva samodisciplinom. Ono što nas čini samodisciplinovanim je disciplinujući diskurs. Z b o g toga, jedan od najvažnijih manevara moći čini pozicioniranje u diskursu, odnosno borba za prisvajanje onih atributa koji unutar datog dis­ kursa sa sobom nose važne privilegije. Verovatno najbolji primer borbe oko pozicioniranja u dis­ kursu jeste nastojanje različitih političkih snaga u svetu da drugu stranu predstave kao nelegitimnu i terorističku, a identične postupke svojih pripad­ nika kao opravdane i oslobodilačke. Međutim, s obzirom na to da panoptikoni ni­ kada nisu bili izgrađeni, postavlja se pitanje ko

272

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nadzire ponašanje ljudi umesto zatvorskih čuvara? Pomoću kojih procesa, institucija ili mehanizama se ljudi normalizuju u savremenom društvu? Ko onda nadzire ponašanje ljudi? Najprostije rečeno, to rade ljudi sami - kroz procese vaspitanja i ob­ razovanja, kroz institucije sistema i kroz meha­ nizme građenja svojih subjektivnosti. Preciznije rečeno, svi psihološki entiteti (koji se ne mogu videti golim okom, a o kojima se zaključuje na osnovu ponašanja) pomoću kojih se iskazuje subjektivitet ljudi - ego, samstvo, ličnost, identitet itd. - predstavljaju izbore ljudi (ne nužno u potpunosti osvešćene) u skladu sa datim (eksplicitnim ili im­ plicitnim) društvenim normama. Ljudi su u poziciji da vrše izbor načina pomoću kojih misle da mogu da ostvare svoje namere, planove i želje. Vršeći ove izbore ljudi postepeno grade i uobličavaju svoj identitet. Istovremeno, oni se nalaze pod j a ­ kim uticajem mreže odnosa moći koja se vrši u društvu kao proishod preovlađujućeg pogleda na svet koji održavaju različite društvene insti­ tucije - porodica, škola, bolnica, policija, vojska, itd. Ovo se sprovodi uz p o m o ć procesa vaspitanja i obrazovanja u skladu sa jednim diskursom koji preovlađuje nad mnogim potisnutim i marginalizovanim diskursima koji postoje u društvu. S h o d ­ no tome, proces znanja koji se uvek saopštava nekim simboličkim sistemom (najčešće je to jezik) uobličava stvarnost u kojoj živimo. I jezik i komuni­ kacija predstavljaju kulturne prakse u okviru kojih se konstituišu različite stvarnosti. Oni obuhvataju one vidove koje najčešće nazivamo društvenom stvarnošću (na primer socijalne kategorije osoba organizovane pomoću rase, roda, uzrasta, itd.), kao i one vidove za koje se smatra da predstavljaju psihološku stvarnost (identitet, motivacija, ličnost, itd.).
i

Fukoova kratologija sa sobom nosi bitan z a ­ okret u odnosu na liberalne teorije u kojima je moć predstavljala pre svega jednu represivnu sna­ g u . Jednostavno rečeno, moć bi bila vrlo slabašna stvar kada bi njena jedina funkcija bila da tlači, ukoliko bi se ona sprovodila samo kroz cenzure, izostavljanje, blokiranje i represiju - u maniru ve­ likog Super-ega koji postoji na jedan "negativan" način. Nasuprot tome, moć je jaka pre svega zato što proizvodi učinke u domenu želje i znanja. Moć zato ne treba suviše jednostavno shvatati kao represivnu silu, već kao veoma složenu pojavu, koja je zaodenuta i u plašt naših želja - želje za znanjem i želje za razumevanjem. Moć, između svih ostalih svojih učinaka, proizvodi zadovoljstvo i predstav­ lja veoma prijatnu stvar. Shodno tome, ukoliko se razmatra odnos između znanja i moći, više nije moguće shvatiti moć kao jednu veliku "negativnost" kojoj se treba odupirati. Umesto toga, moć treba posmatrati i kao jednu oslobađajuću, emancipativnu snagu koja proizvodi kako zado­ voljstvo, tako i smisao ovladavanja koji, čak i ako su zasnovani na nekakvoj iluziji, omogućavaju prijatni dašak slobode (Walkerdine 1988). Upravo zbog ovog pozitivnog učinka moći moguće je donekle shvatiti zašto volja za sticanjem znanja i želja za razumevanjem - pa i svi naši pokušaji da na generacije koje dolaze prenesemo dragoceni tovar znanja i razumevanja stečenog sopstvenim naporima - biva nekako osujećen onim drugim, negativnim aspektima moći.

273

0 FUKOU U skladu sa ovakvim pristupom, jedna od glavnih karakteristika moći (zasnovane na Fukoovoj kratologiji) je to što njene uticaje nije uvek i svuda lako opaziti i ustanoviti, jer su njena dejstva najčešće tacitna i nisko na nivou opažajne budnosti. Drugim recima, moć neprimetno kola kroz kapilarnu mrežu društvenih odnosa kojom smo svi zahvaćeni. Teško je oteti se utisku da je iz ove perspektive gotovo sve društvene odnose moguće posmatrati kao odnose moći. Ali da bi se nešto posmatralo, prethodno se mora učiniti vidljivim. A da bi se učinilo vidljivim, potrebno je osvestiti sve procese pomoću kojih se moć vrši. Potrebno je proniknuti u brojne strategije, manevre i taktike pomoću kojih se ona ostvaruje. Drugim recima, da bi moć mogla da se proučava neophodno je prethodno procese pomoću kojih se ona sprovodi učiniti vidljivim (Fuko 1997). Time se omogućava ne samo pronicanje u pravilnosti ispoljavanja moći, već i mogućnost artikulisanja ozbiljnijeg otpora pomoću koga je moguće pred­ lagati i boriti se za drugačije alternative pomoću kojih se može ostvariti pravednija i ravnomernija raspodela moći - što bi trebalo da bude vid sas­ vim legitimne borbe u savremeni društvima koja se deklarišu kao demokratska. Nažalost, i u savremenim demokratskim društvima distribucija moći je daleko od ravnomerne i pravedne. Z b o g toga će preostali deo teksta biti posvećen rasvetljavanju nekih prikrivenih strategija dominacije koje neke pojedince, grupe, nacije, kulture, ili diskurse privileguju, a neke sprečavaju u razvoju.

Prikrivene strategije dominacije
Nasuprot preovlađujućim institucijama društva koje propisuju preovlađujuće diskurse u kojima se uobličavaju i postojeći kurikulumi, stoji mnoštvo potisnutih i marginalizovanih diskursa čiji se glas ne čuje ili nedovoljno čuje. Jedan od tih potisnu­ tih diskursa polako počinje da dovodi u pitanje razumevanje ljudske prirode kao nečega što je za­ snovano na prirodnim kategorijama koje postoje nezavisno od uma, jezika, kulture i istorije. Njegov zajednički cilj se jednim imenom naziva politika identiteta, (Sampson 1993) što označava politiku zasnovanu na pojedinačnim iskustvima ljudi koji se bore za to da imaju kontrolu nad sopstvenim identitetom i subjektivitetom. Iz mnoštva različitih razloga, ti ljudi smatraju da im društveno domi­ nantne grupe na neki način uskraćuju ovakvu prili­ ku. Njihova borba zasniva se na konstruktivističkom gledištu po kome ne postoji jedna apsolutna stvar­ nost i apsolutna istina, već mnoštvo referentnih okvira koji tvore mnoštvo perspektiva koji su u najvećoj meri zasićeni kulturom, istorijom, jezikom, i mnoštvom idiosinkrazija različitih konverzacija, narativa i tumačenja koja posreduju u uzajamnim razmenama značenja između ljudi. Prva strategija o kojoj će biti reći je "opisiv­ anje i odsustvo standarda opisivanja". Ova strate­ gija zasnovana je na ključnoj ulozi koju "podloga" ima u oblikovanju našeg iskustva "figure". Ukoliko konstruišemo nekog učenika kao "neposlušnog", ovakav sud implicitno pretpostavlja izvesni stan­ dard - najčešće naš sopstveni ili standard naše kul­ ture ili grupe sa kojom se poistovećujemo. Figura

274

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE se jasno vidi, ističe i opisuje kao takva, dok"podloga" ostaje skrivena, implicitna i odsutna iz vidnog polja. Tako, svaki put kada opisujemo neku oso­ bu, izgleda da ona poseduje izvesnu unutrašnju suštinu o kojoj mi samo izveštavamo, čime se prikriva da je to proishod komparativnog procesa koji se sprovodi na osnovi nekog standarda koji je odsutan iz diskusije i skriven. Ukoliko kažemo da je neko "neposlušan", ne samo da implicitno vršimo upoređivanje sa nekom drugom osobom (najčešće onom čije ponašanje favorizujemo i koju nazivamo "poslušnom"), već istovremeno privilegujemo jedan implicitan (ali odsutan) standard na osnovu koga se razlikovanje vrši i koji predstavlja naše (prikrivene) želje i vrednosti. Na ovaj način, kriterijum na osnovu koga se poređenje i raz­ likovanje vrši postaje standard opisivanja. Štaviše, on predstavlja neispitani privilegovani izraz kojim se nameće jedan vrednosni kriterijum na temelju koga se vrši upoređivanje učenika, dok proces favorizovanja ovog kriterijuma od strane osoba koje ga koriste sam ostaje skriven i zaštićen od vred­ novanja. Sledeća strategija koja će se razmotriti se naziva "tačka gledišta spram nepostojanja tačke gledišta". Implicitni standard koji je dominirao u zapadnoj kulturi moderne epohe (koja se nepovratno i neza­ ustavljivo širi svetom u procesu globalizacije) zas­ novan je na tačci gledišta pre svega obrazovanih, heteroseksualnih, belih muškarca iz dominantnih i privilegovanih društvenih i ekonomskih slojeva. Ovo dalje ukazuje na to je standard bio toliko im­ plicitan i prikriven (a takođe i odsutan) da nije ni primećeno da on uopšte predstavlja standard - već se smatralo da je standard utvrđen na osnovu kriterijuma koji su vladali gledištima gore opisan­ ih osoba predstavljao neutralni opis stvarnosti kakva ona zaista jeste. Poenta se sastoji u tome da je perspektiva jedne osobe ili jedne društvene grupe o znanju poistovećivana sa tim šta znanje "zaista" jeste, odnosno njome su nametnuti uslovi za razumevanje između ljudi. Ovakve dominantne osobe ili grupe osoba istovremeno afirmišu sopstvene interese, želje i strahove - čak i onda kada insistiraju na tome da njihov pogled na znanje ne predstavlja nikakvu posebnu tačku gledišta, već prirodno stanje stvari. Shodno prethodnom primeru, "poslušnost" neke osobe nije posmatrana kao tačka gledišta (neke osobe ili grupe) po kojoj je poslušnostskup konkretnih postupaka u ponašanju učenika pomoću kojih osobe koje se drže te pers­ pektive mogu na najbolji način sprovoditi proces obrazovanja i vaspitanja, već kao neutralni opis unutrašnje suštine učenika - opis njihovih prirod­ nih osobina ličnosti, to jest opis učenika kakvi oni zaista jesu. Najzad, biće opisana i strategija koja se na­ ziva "konstruisanje uslužnih drugih". Kada neka osoba opisuje druge osobe, ona to čini koristeći se kategorijama koje nisu prirodne kategorije, već kategorije koje su kreirale dominante grupe ili dominantne osobe. Ovo se čini na takav način da karakteristike koje se koriste u opisivanjima dru­ gih obezbeđuju dominantnim grupama identitet koji oni priželjkuju. "Drugi" postaju uslužni "domi­ nantnim" (kako grupnim, tako individualnim) in­ teresima, željama i strahovima. Stvoriti "uslužne druge" pre svega znači koristiti se predstavljanjem

275

0 FUKOU na način dovoljno moćan da obezbedi željene kvalitete za sopstvenu grupu ili identitet, opisujući drugost kao kontrast koji je u službi njihove misi­ je. Stvaranje "poslušnih" učenika tako minimizuje mogućnost otvorenog preispitivanja kurikuluma koje može doći od samih učenika koji smatraju da je kurikulum "loš", "nepotreban", "dosadan" ili "neprimeren" njihovim potrebama. Njihov otpor se tako neutralizuje i oni se pozicioniraju u diskursu kao učenici čija "neposlušnost" predstavlja glavnu prepreku u uspešnijem ostvarivanju ciljeva kurikuluma. Tako se ustanovljavanje nekih oblika ponašanja i marginalizovanje drugih objašnjava potrebom za savladavanjem obrazovnih programa zasnovanih na vaspitnim ciljevima koji su podjed­ nako blagotvorni za sve: favorizovanje pojedinih tipova ljudskog karaktera se posmatra kao ost­ varivanje založenih potencijala prirode - nikako kao privilegovanje perspektiva različitih interesnih ili društvenih grupa. Zato karakter treba negovati i očvršćivati, a osobe sa slabim karakterom treba "popravljati" uz pomoć svih društvenih in­ stitucija koje za to imaju legitimitet. Otud proces institucionalizovanog obrazovanja prati ceo niz nasilja i represivnih mera nad učenicima koje su se u školskim klupama veoma d u g o smatrale le­ gitimnim pratiocem sprovođenja ciljeva kuriku­ luma. Šibanje, ćuške, stajanje u ćošku, nošenje magarećih kapa, ismejavanja, izolacija od vršnjaka, različite vrste ograničavanje ličnih sloboda i slične vrste kažnjavanja u školi predstavljaju ceo spektar vaspitnih mera koje su u savremenom pedagoškom i psihološkom diskursu neprihvatljive, a do skora su predstavljale široko rasprostranjene "normalne" vaspitane disciplinske mere.

Zaključak
Veoma popularan film koji je do nedavno plenio pažnju gledalaca raznih generacija, "Matriks", za­ snovan je na veoma interesantnom zapletu. Ljudi veruju da žive u "stvarnom" svetu koji korespon­ dira sa onim što oni m o g u da vide, ali je taj svet u stvari jedna iluzija, odnosno jedna vrsta virtuelne stvarnosti. To je obmana koju je konstruisala veo­ ma moćna veštačka inteligencija da bi mogla da kontroliše svet i ljude u njemu. Pomenuti film i do sada izneseni tekst dotiču se u jednoj važnoj stvari. Naime, podvig glavnog junaka sastoji se u tome da uspeva da proseče fini splet opskurne obmane, prevaziđe očiglednu farsu neposrednog saznanja i osvesti dejstvo jedne nevi­ dljive sile koja pokušava da svoje interese predstavi kao "pravu stvarnost", kao prosto "dešavanje stvari". Tako ceo projekat postaje vidljiv i artikulacija ot­ pora protiv tlačitelja postaje moguća. Ljudi su sada u stanju da otpočnu svoju pravednu borbu protiv jednog od mnogih mogućih viđenja stvarnosti koje im jedna sila nameće kao jedino moguće. Sličan podvig napravio je i Mišel Fuko. Pošto njegovo delo nije napravljeno u produkciji holivudske fikcije, već u opšte prihvaćenom domenu društvenih nauka, ovaj podvig je dostojan divljenja. Pre svega, sasvim je jasno da je Fuko prvi uka­ zao na "Matriks" savremenih "Ψ nauka". Nalaze ovih nauka, stoga, ne treba posmatrati isključivo kao jedini ispravan put za otkrivanje unutrašnjeg psihičkog života ljudi skrivenog od očiju laika i dostupnog samo posvećenim naučnicima. Ove

276

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nauke je moguće posmatrati i kao ishodište diskursa satkanih od dominirajućih pogleda na svet koji su svoj status stekli marginalizacijom mnoštva drugih pogleda. Ovi pogledi, odnosno dominirajući diskursi, ne predstavljaju svet kakav zaista jeste - lišen svake subjektivnosti u pers­ pektivi i greške u saznavanju - već različite ob­ like "Matriksa" koji privileguju "opisivače sveta" odsutne iz opisa. Istina ο svetu stoga nije slika sat­ kana od neporecivih činjenica naučnih traganja, već predstavlja preovlađujući pogled na svet koji se uobičajeno prikazuje kao "pozitivno znanje". Stvarnost nije odraz j e d n o g noumenalnog sveta, neopterećenog vrednosnim načelima i političkim interesima, već predstavlja jednu vrstu moći za­ snovanu na "znanju" i neodvojivu od njega. Ot­ por preovlađujućim diskursima, odnosno borba za alternativne perspektive u viđenju stvarnosti predstavlja jednu vrstu borbe za slobodu koja se ne vodi revolucionarnim sredstvima u krvi do kolena, već mnogo više sublimisanim dizanjem glasa svih osoba čije su perspektive obezvređene. Ova borba jasno ukazuje na to da je normalnost proiz­ vod borbe između različitih diksursa, u kojoj se pobednici vrednuju na pozitivan način, a gubitnici obezvređuju ο potiskuju u armiju "štrčećih" osoba koju treba uskladiti sa preovlađujućim standardi­ ma poželjnosti. Umesto poniranja u dubine skrivenih psiholoških procesa, Fuko predlaže jednu sasvim drugačiju vrstu metodologije - arheologiju znanja. Ona teži da rasloji i rasplete niti značenja od kojih su ovi procesi satkani. Ovako sagledana, naučna otkrića se mogu pojmiti kao "kopanje" po arhivama ljudskog znanja, odnosno istoriji različitih i promenIjivih pogleda na ljudsku prirodu, a psihologiju je, između ostalog, moguće zasnovati i kao istorijsku nauku. Ovakav pristup ne zahteva samo jednostra­ nu korekciju, već temeljitiju reviziju psihološkog metoda (Steier, 1991; Kendall, Wickham 1999). Međutim, doprinos Fukoovog rada u reviziji psihologije ne iscrpljuju se samo na planu metoda. Možda najvažnija implikacija njegovog dela jeste stanovište da utvrđivanje psiholoških karakteris­ tika, crta ličnosti i svojstava karaktera ljudi pred­ stavlja pre svega odraz vršenja moći, svojevrsnog pozicioniranja u diskursu, a ne proces otkrivanja "prave" ljudske prirode. Veliki broj psiholoških en­ titeta kojim se opisuje struktura u različitim teori­ jskim pristupima u izučavanju ličnosti (kao što su "Ja", "Nad-ja" i "Ono"; "Samstvo"; "Identitet"; "Faktori ličnosti"; "Sistem ličnih konstrukata" itd. u raznim toerijama) ne mora da se posmatra kao plod otkrića naučnika sačinjen na osnovu minucioznoig proučavanja ljudske suštine, već kao proishod diskursa disciplinovanja. Ljudsko ponašanje stoga ne treba proučavati kao manifestaciju crta ličnosti koje su odraz neke unutrašnje esencije, odnosno psihološkog "štofa" od koga smo svi sačinjeni, već kao jedan proizvod disciplinujućih diskursa, ili, pak, raznih strategija, manevara i taktika opiranja ovom diskursu. Pitanje normalnosti, kao i pitanje moći, uos­ talom, predstavlja pitanje granica. To nisu granice koje su zauvek date i nepromenljive, granice ko­ jima se u svetu jasno odvajaju jedan od drugoga realno postojeći objekti sa inherentnim svojstvima

277

nešto i može nazvati čovekovom suštinom. jasan diskontinuitet između pojava koje "realno" postoje i koje nezaustavljivi progres nauke čini "ontološki evidentnim". kada dospe na vrhunac svake moguće reči.0 FUKOU nezavisnim od delatnosti ljudskog uma. u igri njegovih mogućnosti uperenih ka njihovim krajnjim tačkama. Karakteristike nečijeg ponašanja ne zavise samo od unutrašnje suštine delatnika. niti. Zato i ono što čovek jeste i ono što on može da postane prebiva izvan grani­ ca poznatog i normalnog. već i od brojnih drugih učesnika interakcije koji takođe konstituišu te karakteristike procesima sopstvenog delanja . Delanje ljudi pred­ stavlja poziv drugim ljudima da njihovo delanje opojme i osmisle. granice između nedokučivih tmina čovekove unutrašnje mentacije i očigledne spoljašnjosti u kojoj nauka otkriva nevidljivi splet niti od kojih je satkan čovekov psihički život.polako prolazi. nego do podnožja onog što ga ograničava: u predeo u kome luta smrt. pak. rasutim slutnjama i neizvesnostima nepoznatog .van jasnih granica pozitivnog znanja.opažajući. nagoveštava se čovekova konačnost. Ukoliko se. biće koje per­ manentno pomera svoje granice. pak. A to je up­ ravo i poziv na reviziju psihologije koji je za sobom ostavio Mišel Fuko. Taj­ na čoveka ne krije se unutar okeanskih dubina njegove psihičke unutrašnjosti. Čovek je pre svega biće odnosa. osmišljavajući i opojmljujući ponašanje delatnika. Z b o g toga i psihologija treba da ga traži pre svega u nejasnim imaginaciji. "ontološki evidentne" normalnosti . on ne stiže do središta samog sebe. Nijedno ljudsko biće nije ostrvo. 278 . Biće za koga je mnogo važnije da proučava ono što može da post­ ane od onog što jeste. u kome se gasi misao (Fuko 1971:421). niti je ijedna osoba suveren svoje unutrašnje teritorije: Izunutrašnjostijezika doživljenog i prihvaćenog kao jezik. ono se nalazi između ljudi. To nisu ni granice koje predstavljaju vidljiv jaz. Ono što može da postane pomerajući nejasnu granicu između nepoznatog i onoga što misli da zna. Vreme u kojem je psihologija svoj zadatak shvatala kao otkrivanje čovekove realne unutrašnje suštine i njegove prirodne.

Blau. Novi Sad: Svetovi.Naming the Mind.Nenormalni: predavanja na Kolež deFransu 1974-1975. Mummenday (Ed.Potreba za promenom. mastery and the Other. New York: John Wiley. P. After Postmodernism: Reconstructing Ideology Critique. (2002) .Exchange of Power in Social Life. Benedict. Social Scences and Medicine. Beograd: Nolit. New York: Continuum Publishing Company. (1986) -JezikLudila.). Μ (1980) .59-80. (1971) . Fuko. Social Psychology of Agression.Arheologija znanja. (1934) . (1984) . Newbury Park. P. (1998) . Cambridge. (1995) . (1992) .The Role of the Culture in a Theory of Psychiatric Illness. CA: Sage. Gaines.Pedagogy of Hope. (1997) .The New Politics of the Work­ place: Ideology and Other Unobtrusive Controls. M.Diag­ nostic and Statistical Manual of Mental Disorders (4 t h Edition). London: Sage. Beograd: Nolit. Cooper. Fuko. Voices of Self. Beograd: Zepter Book World. MA: Harvard University press. 3. Washington DC: American Psychiatric As­ sociation. D. R. (1994) . Η (1992) . K. Fuko. S.(1989) . 35. 124-143.Uvod u socijalni konstrukcionizam.).Istorija ludila u doba klasicizma. 279 . Fransela.Reči i stvari. (1997) . Social Science and Medicine. (2001) . F. Fuko. Deetz. M.Anthropology and the Abnor­ mal. Danzinger. Freire.from DSM-I to lll-R. Journal of General Psychology. M. (1994) . Boulding.3-24.Predavanja.Realities and Relationships: Soundings in Social Constructions. Beograd: Plato. (1964) .Nadzirati i kažnjavati. Fuko. 10. A. K. M. Ber. Novi Sad: Bratstvo J e ­ dinstvo.91-103. U: A. Zagreb: Naprijed. Κ. Μ. (1990) . 172-199.Agression as Discourse. Billig (Eds. K. Gergen. Gergen. V. (1978) . Simons & M. Beograd: Prosveta. Fuko. London: Sage.Three Faces of Power.W. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE LITERATURA American Psychiatric Association (1994) . U: H. Faberga.Dušan Stojnov: NORMALNOST. New York: Springer-Verlag. Beograd: Nolit.

London: Routledge. Ball (Ed.Power: A Radical View. Hacking. (1999) . Hoffman. Lewes: Farmer Press. 104-121. & Anderson.) Foucault and Education. H. & Marecek. I.Towards a Theory of Schooling. & Phillips. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije. U: F. U: S. (1974) . Skinuto sa Interneta: http://www. London: Sage. Kaslow (Ed. Goodman.Le seminaires.156-173. (1951) . Chicago: The University of Chicago Press. London: Sage. (1978) . Kelly. Goodson. (1981) . (1999) . D.Using Foucault's Methods. Indianopolis. Gergen.Misli ovaspitanju. (1998) .edu/socsci/kgergen1/text5.The Construction of Mad­ ness.Invitation to Social Construction. (1996) . (1955) .) (1976) . Hamilton. (1997) . (2002) . Κ. (1990) . (1974) . Fox and I.Making us Crazy DSM: The Psychiatric Bible and the Creation of Mental Disorders. Paris: Seuil.The Psychology of Personal Con­ structs.Creating Mental lllnes. 105-133. U: P. (2203) .). Kutchins. Hare Mustin.Struktura naučnih revolucija. H. (1988) .F. (1976a) . P. & Kirk. (1999) .The Social Construction of What! Cambridge. L. New York: Plenum Press. G. T. G. Horwitz. Ž. Kendall. S. 43. U: D. London: Macmillan. R. Loue. S. Magaro. (Ed.Ways of worldmaking. Liotar..) Relational Diagnosis.swarthmore. I. Kun.Magaro (Ed. New York: Wiley. Lok. (Ed. Journal of Hu­ manistic Psychology. IN: Hackett. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo. Lacan.Postmoderno stanje. MA: Harvard University Press. J. L.Docile Bod­ ies: Commonalities in the History of Psychiatry and Schooling.Abnormal and Clinical Psychology: The Politics of Madness. S. A. New York: Norton. Beo­ grad: Nolit. New York: Free Press. & Dowbiggin. Magaro.0 FUKOU Gergen.Is Diagnosis a Disaster? A Constructionist Trialogue. R. Oxford: Pergamon Press. Lukes. G. I. London: Sage. Ν.The Cultural Context of Mad­ ness and its Treatment. Leitner. J.html. Prilleltensky (Eds. (1997) . & Wickham. Livre III: Les Psycho­ ses.) The Con- 280 . K.The Immovable Objects Versus the Irresistible Force.Handbook of Immigrant Health. Dž. (1989) . S.) Critical Psychology: An Introduction.

J. Τ (1982) . (1986) . D. Press. 55-62. U: D. Beograd: Draganić.The Mastery of Reason. Bridges (Eds. Vujaklija. New York: Pace University Press. (1994) . Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.Teorija književnosti sa teorijom pismenosti. New York: Free Živković.Abnormality: Does it Define Us or Do We Define It? U: J. F.Research and Reflexivity. Szasz. (1992) . L. (1991) . V.The Construction of Clinical "Realities". (2000) . (1998) . Practice. Psihoterapije. Watzlawick. Raskin & S.Teorijski Pluralizam u Psihotera­ piji. (2001) . Exploring Constructivist Psychology. New York: Bruner/Mazel. CT: Praeger. Westport. Stanley. C a m ­ bridge: Routledge and Kegan Paul.Blaming the Brain: The Truth about Drugs and Mental Health.Psychotherapy": Theory. C. Modem and Postmodern Influences.). Stojnov (Ur. (2002) .Proizvodnja ludila. Beograd: Prosveta. & Raskin. E. Stojnov. London: Sage. 3-25. D. L. Steier.0 FUKOU Simon. Walkerdine. Valenstein. K. 282 . 123-143. Zeig (ed. P. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.Leksikon stranih reći i izraza. U: J.) The Evolution of Psycho­ therapy: The Second Conference. (1988) .).

DOGAĐAJ. pa onda Banket na Blitvi. nečije uvo u travnjaku. Arheologija znanja. vođen ipak jednom Mišlju. Darvinova teorija evolucije. Umaći tom sudu a ipak znati. u: Fuko 1975: 448). Belle de jour. Bentamov zatvor. poručuje Fuko. učiniti a ne prestupiti. Niz. pa ni razvrstati. usporen snimak Kenedijevog ubistva. perfidna pedagogija Britanskih koledža. prividni kontinuitet: kompozicija od prekida koji napastvuju udarcima. 283 . uprkos tačnim granicama koje se ne daju izmeriti. pozivajući se na Beketa (Beket. Melodičnost epistemologije prikriva nagla kidanja. Klasifikovati znači preurediti događaje na kojima nastaju govori. Artemidorov san. reklo bi se. nakurnjak Karla Velikog. Blue In Green. Etika ovde izrasta na tlu jedne varljive prakse: ruke brazdaju tlo. Stvari. možda ne uvek dopadljivu. disciplinovati se a ipak prestupiti.mada nedovršen i nikada dovršiv u raspršenosti koja ga prevazilazi i ostvaruje u isti mah . bukom. Salomin pomahnitali ples. više. klas­ icizam. prepoznati prazna mesta nemih događaja koji još nisu ispričani. ućutkati one koji su dosad bili previše glasni. ali to su. lažni ezoterizam Hazarskog rečnika. Klasifikovati znači i odeliti. još i više. prekide u ritmu. Drugo zasedanje AVNOJ-a. Pančićeva omorika. Reči. Istorijo ludila. Lajka u kosmosu. ludi Nasta. Šeherezada u beskonačnoj noći. Kafkin Zamak. gužvanje diskursa. prerasta najzad u niz. prva ispoved. principi klasifikacije. ali na izvestan način uređenu. orkestrirati: njihova volja za hijerarhijom. par­ titura.ozvučava nepravilnim taktom volumen prostora koji se širi i sužava. Šagalovi mladenci. Pa ipak: gde je početak? Kako iz ovih gla­ sova izlučiti zvonki poj koji vodi do Istine? Stišati ih. izreći sud koji je istovremen sa spoznajom i regulacijom. odstraniti. ISTORIJA Između klasicističke realističnosti Velaskezovih Meninja i eklektičke ekskluzivnosti Moderne stoje Borhesov tigar. nije važno ko govori". Brodelov Mediteran. Isto tako. ali. Drajfusova afera. "Nije važno ko govori. ruke nevidljivog. potom u višeglasje koje od tačaka raskida gradi harmoniju. mora biti obuzdana partiturom. aharmoničnost tog skupa koji. Jer. nabrajanje i brojanje jednog beskonačnog niza koji . lukavstvo Vuka Karadžića. klasifikovati ne znači samo grupisati. u neprekinutoj borbi za prvi glas.Pavle Milenković FUKO. vrt sa fontanom u sredini. koja je i sama jedan glas. red vožnje Jugoslovenskih železnica. neko lice iza rešetaka. neko reče. istovremeno je i saznajni i moralni čin. Mokranjčeve Ruk­ oveti.

govorenjem samim igralo funkciju popunjavanja i trajne ispunjenosti. / Si proche de moi-meme au moment de pleurer?"(Valery 1991:17). ona progovara svoju neizrecivost. AI' ko govori / tako blizak meni u času govorenja ?" Ovaj Valerijev stih kojim otvara svoju p o e m u Mlada Parka. propisujući. koje bi ukazivalo na neko izvorno rastrojstvo u konstituisanju govora. svi ti govori govore ne bi li potisnuli Tišinu koja strpljivo čeka. a u prevodu Kolje Mićevića:"Ko jada tu. sada / sam s dijamantima krajnjim?. Ovde nije reč ο jeziku po sebi. ovaj iskaz upućuje na pitanje ο poreklu govora. već ο granici između reči. isključujući. kao i Govor sam? Kako od njih sačiniti "nizove nizova". ipak. kao vrabac u srcu Baš-Čelika. sama spozna izvan govora. Niti ο nemosti ćutanja. Ali. Središnje mesto tog govora nije razsredištenje. Si proche de moi-meme au moment de parier?1 Ta opsednutost čistim Govorom. govoreći tu ispražnjenost. Već. kao i ο pravilima njegove regulacije. predstavlja događaj koji je preduslov za pro­ pitivanje jedne istorije subjektivnosti. kada. sasvim rečito najavljuje sebe. isto tako. ona lukavo prikriva svu snagu iskaza. U onome što je dozvo­ ljeno. uviđanje nemoći Ja pred veličanstvenom rečitošću nemosti. čisto govorenje od Malarmea i Valerija. ponovo. ako ne tih vetar. ali ne i strano. gotovo sakrivena. to je trenutak istovremenog nastanka i rastakanja Subjekta. to nije dualistički uslov za us­ postavljanje J a . 284 . obavijena diskursima.samo njeno... "Ko govori tu. i izvan reči. ili pak granica koja se pomera do bezdana nemosti. no u čemu jedino sama sebi daje za pravo. Smeštena u prostor bez reči. sinon le vent simple.da li je samo trag. moćnu u moći da se govoreći. ä cette heure / Seule. koje bi. izgovoreni gotovo bezglasno. pričanjem koje je istovremeno njeno konstituisanje i prisvajanje u beskonačnom brbljanju koje se.. izričući nemoć govorenja. već samo trag svetlosti prosute preko nabora tkanine zaodevenog nekog. ο osvajanju Moći Tišine. Već njegova izmeštenost... dakle. njegova spoljašnjost u odnosu na samu izvor­ nost koja je u neprestanom konstituisanju. usnama kojih nema. već ο punoći praznine koja je data u Tišini. govora i tišine. samo pukotina na površini Blistavog Bića. sinon le vent simple. Mais qui pleure. Trenutak u kojem Govor uzima sebe za pred­ met. Reč je. Al'ko jada / tako blizak meni u času jadanja?" (Valeri 1983:25). a i p a k . na kojoj se dvoje ispun­ jenost i ispražnjenost. a cette heure Seule. unapred pobeđenu gromkim Neizrecivim? Svi ti glasovi. Blanšoa do Fukoa . genealogija: u koji pak dovesti sve ove govore. kome se. ako ne tih vetar. U njoj leži. Moć sasvim slobodno zarobljena so­ bom samom: gotovo nevidljiva. Mais qui parle. njegovog rođenja i poginuća. vraća prvoj reči. nije reč ο prvoj Reči. preko nadrealista.. već ο jezičkom popunja­ vanju praznine nemosti. avec diamants extremes?. ne otkrivaju onoga koji govori. Paradokalno. do ponora tišine koja podmuklo izaziva na prvu reč. što je dodeljeno.. sada / sam sa dijamantima krajnjim ?. U onome što je spoljašnje. peva šapatom: Qui parle la. i koji sam bio slobodan da ovde parafraziram zapravo glasi: "Qui pleure la.. avec diamants extremes?. Niz poredaka. što jedva izgovarajući tu svetlost usnama nemim.0 FUKOU Ali.

drugačija. po kojima je više puta pisano". javnost prepričavana u četiri oka. u čijim razmeđima se odigrava opklada imenovanja. pak. ukrat­ ko. U onome što on otkriva ne kao postupnu igru osvešćivanja J a . ne znači 'ponovo naći'. mogu svesti na probleme događaja. već kao granicu i prelaz između ispunjenosti i neispunjenosti. ugovor. tajna rečena pred svi­ ma. DOGAĐAJ. jedno beskonačno polje na kojem se iznova umrežava istorija. i epistemološki poduhvat u istoriografskom istraživanju koje za jedinicu uzima događaje govorenja. koja truje samu sebe. što je"istorija sadašnjosti". ili bitku. naročito ne'nas naći'" (Fuko 1995: 88). zabrane. već prema sadržaju i referentnom okviru koji ih uobručava. jednu drugu vladavinu koja. već kao genealogija osvajanja. preuzimanje nekog jezika i njegovu upotrebu protiv dotadašnjeg govornika. čak i u istorijskom poretku. subverzija šaputanja. Događanje je borba koja se događa i odgađa u igri snaga. vladavinu koja slabi. "Događaj . Reč je ο projektu koji nameće skup složenih i protivrečnih procedura. huleći na zlu sudbinu. ponajmanje je potvrda ο udobnom rasprostiranju Subjekta u otkrivenoj iz­ vornosti. Ono što je oduvek. postoje čitavom putovanju nametnula pravac kre­ tanja zacrtan na polasku" (Fuko 1995: 83). pad jedne moći. već upravo slučaju borbe" (Fuko 1995: 89). nego određeni odnos snaga koji se preokreće. mogu razvrstavati. ali ne kao galerija slavnih zavojevača. posredstvom dokumenata koji koji nam govore ono što želimo da čujemo. Ona radi na zamršenim. izgovoreni i počinjeni prestup. oni predstavljaju projekat"istorije subjektivnos­ ti". koja se opušta. događaj. Ovo bavljenje govorom ne ostaje kod struk­ turalnih pravila jezika. njen zadatak nije da pokaže da je prošlost i dalje tu. "Znati.kličući svoju pobedu. ali i događaje. pričanja i poništavanja u prepričavanju i ponovljenom. uvek pokretna. odnosno istorije konstituisanja subjekta kroz jezik i prakse govorenja. ISTORIJA u govoru. Ono je istraživanje uslova nastanka govora shvaćenog kao događaj. Sku­ pa. osama molitve. 285 . maskirana. Privilegovano mesto teleološke istoriografije bilo je predstava ο kontinuitetu. usitnjavati i ukrupnjavati. Autor. "Istorija-bitka". najavljuje svoj dolazak. "Genealogija je siva. ili. njihove arheološke analize i genealoške interpretacije. reč pod prismotrom. i reči koje izgovaraju . vaskrsavanje smisla posredstvom događaja koje su "proizveli" veliki akteri. pučka brbljivost.ne treba kroz njega razumevati neku odluku. vlada­ vinu. sastruganim pergamen­ tima. Ijubavničko gugutanje. predočavaju uslovi njegovog konstituisanja u onome što je izvan njega. Snage koje su u igri u istoriji ne pokoravaju se ni cilju ni me­ hanici. veli Fuko (Fuko 1995: 79). a potom: "Genealogija ne namerava da nanovo uspostavi vreme kako bi se opet utvrdio veliki kontinuitet s one strane rasipanja zaborava. kao preduslova refleksivne svesti. ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. Oni se. "izricanje istine". Najpre.Pavle Milenković FUKO. usmena književnost. to je događanje. da živi u sadašnjosti još uvek je tajno nadahnjujući. dela. u igri u kojoj on pokušava da zadrži jedno pokretno mesto koje mu neprestano izmiče. i tome uči istorija. predstavljaju skupove iskaza koji se. Arhivarski rad genealoga razobličava taj naknadni govor. kojoj su jednako pokoreni pojedinačni akteri koji u njemu imaju udela.

i jednog stepenovanja koje od događaja čini serije (njegov osvrt na "novu isto­ riju" u Poretku govora /Fuko 2005b/) Fuko se opredeljuje za događaj govora. Lično. "vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije . Nikada potpunu. znači umaći onoj varljivoj igri razumevanja koje. To je događanje jedno odigravanje. Ovo događanje postavilo je veliki zadatak Fukou . da se istraži poreklo onome što još nije ni začeto. da se objasni kretanje u svom zaustavljenom toku. Ali pravi istorijski smisao prepoznaje da živimo bez uporišta. oslobodi­ ti ih njihove mucavosti.već klasifikatorsku matricu za razvrstavanje.0 FUKOU koliko i govori koji se neprestano prenose i kolaju. da se govori ο promeni ali ne i ο njenom skrivenom smislu. oni traju i obavljaju. u bezbrojnom mnoštvu izgu­ bljenih događaja" (Fuko 1995: 89). sakriveno. Njegovo duboko nezadovoljstvo postignućima istoriografije leži u svesnosti njenih ograničenja u događaju i događajem. nemo: na njegovim napuklinama nas­ taju govori i nizovi događaja koji govor bodre da im pokaže put. nepredvidive. Možda. istoriju krhkih početaka i nevidljivih nasta­ janja. Iz nas­ tojanja da se sačuvaju događaji a da se ne podlegne lažnom kontinuitetu. znači sačiniti jednu drugačiju istoriju.da pokuša da ispiše jednu sasvim novu. ο postojane nužnosti. ponikle u slučaju. a ne pripovedati ο teleološkom proizilaženju . "Verujemo da se naša sadašnjost oslanja ο duboke intencije. određeni broj javnih ili tajnih funkcija" (Fuko 2005c).u osećanjima. trenutak u kojem se oni nisu dogodili" (Fuko 1995: 79). svesti. ja nisam toliko zainteresovan za formalne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik. shvatiti njihovo vraćanje ne da bi se ocrtala blaga krivulja evolucije. tražimo od istoričara da nas uvere u to. još manje ο nesvesnom govoru ("Ne razumem Lakana")."Za razliku od onih koji sebe nazivaju strukturalistima. ljubavi. već da bi se ponovo pronašle različite scene na kojima su oni igrali različite uloge. u prepoznavanju. iskrsavajući na mestima neočekivanim. sasvim drugačiju istoriju od svih dosadašnjih. Obuhvatiti ove događaje. bez pr­ vobitnih koordinata. mene više zaoku­ plja postojanje diskursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situaciju. Fuko za načinima 286 .koje već u sebi sadrži ne jednu ideologiju . Fuko nije toli­ ko udaljen od Marksa. Govoriti ο događanju koje je sobom samim jedan prekid. Između istoricistički shvaćenog događaja. Da se rekonstruiše kakvo bi mesto pripadalo nečemu što se neprestano premešta. kadkad kao užarena želja za izricanjem. Fuko će naglasiti da nije reč ο nekom apstrakt­ no shvaćenom govoru. ali ipak sve prostraniju. oni su ostavili tragove iza sebe. uprkos poricanjima. da se predoči istorijapriča nastanka nečega što nastaje još uvek. otkriti ih najzad. u beskonačnoj usitnjenosti dokumenata-glasova ispisanih po partituri zamišljenog trajanja. definisati. u instinktima. kadkad kao senke. za događaj njegovog događanja. pripoveda samo sebe. za znanjem. u samom tom trajanju un­ utar istorije. Marks traga za načinima proizvodnje društvenog života. čak mesto njihovog izostanka. Otud i zabuna oko strukturalističkog porekla Fukoa: ona proizlazi iz ne uvek jasnog razumevanja njegovog nastojanja da se istoriografski opišu nastanak i strategije prakse govorenja.

može li se pripisati Autoru? Reklo bi se da je atribut anonim­ nosti kojim Fuko autora uzdiže do Autora. već biti sveprisutan. Most. ipak. a njegova snaga leži u skrivanju. kao is­ tovremenim sredstvom i ciljem. ne znači samo sakriti se. tek što je sagrađen. jer dovodi do obeležavanja. koje je posredo­ vano prikradanjem izvoru i sredstvu njene moći. Ova istovre­ mena prisutnost i odsutnost. već kako se uspostavljaju načini govorenja. Istina. u spoznaji nastanka tog govora. kroz dinamičke protivrečnosti i hiperbolizaciju prelazi u neku drugu. Već ο do­ sezanju "istine" ο jednoj formaciji. koji je "saznanje" te "is­ tine" ο domašaju jedne formacije. Ima izvesne kafkijanske bezizlaznosti u ovome. koje gov­ ore ο nedokučivosti spoznaje osnova moći neke formacije. "ali. razume.Pavle Milenković FUKO. i on propada. jeziku. to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida. lična zamenica bez lica. Obojica ispisuju istoriju nas­ tanka te proizvodnje. Biti anoniman. u neopaženom prolaženju kroz prostor koji omogućava i proizvodi sama Moć. U uskom prolazu između mesta isključivanja. od Marksa. zbog toga on čini jedno i isto sa osipanjem vremena. i mesta normiranja i regulisanja. I jer potpomaže formaciju da uveća svoje granice. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti. kod Fukoa to proishodeće je skrivanje i brisanje. tako lepa usled svoje jedinstvenosti. to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću. čak manje na način Kafkinih ubedljivih parabola ο procesu i zamku. jedan jezik koji je "samo bezoblični žamor i žuborenje. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo. u spoznaji uslova nastanka i mehanizama te eksploatacije. "Ali. osluškujući korake prvog pešaka koji njime stupa. koja ruši onoga ko saznaje. mogao bi reći Fuko. već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja. DOGAĐAJ. gotovo sama Moć usled svoje rasutosti. ISTORIJA proizvodnje govora. tako moćna. Ovde. prestupom. i iskušavanju te moći. "Uvek neko govori". isključenja i kazne. ili jačanje? Verujem da je u tako shvaćenoj anonimnosti data Sloboda izbora u kretanju. neko lice bez izraza i bez očiju. neko drugi koji je onaj isti"(Fuko 2005a). već i da je se up­ ozna.Budućnost . Ali prestup. koja je maskirana anonimnošću. ili joj se približava. u znatiželji i nestrpljenju okreće se da pogledom pozdravi onoga kojem služi. U tom trenutku njegovi stubovi se ruše. Za razliku. kod kojeg ono što proishodi . Da li njome Fuko slabi njenu snagu. "Uvek neko eksploatiše".ima da da svrhu i svršetak onome iz čega proishodi. od žamora do tišine". kaže Marks. Zbilja. jedan zakon bez boga. prekoračivanjem gran­ ice. "Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. ovo bi se moglo 287 . što je izvanredno predstavljeno u Kafkinoj pripoveci Most. ne samo jedan od načina da joj se umakne. nije reč ο tome da se dokončanjem jedne formaci­ je. koja bi bila "viša". dakle. Eto zašto anonimnost. treba dovesti do njenog ukidanja". Već u snažnoj slici ο ubilačkoj moći znanja. deleći sa njom tu anonimnost? Da li je u pitanju svrgavanje. do tajne početnosti govora u kome leži prikriven Zakon. tako prestupnička. nije važno ko govori. Sve do varljivog dvojenja između tišine i reči. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja" (Fuko 2005a). ubivstveno je na dvostruk način: najpre. i pravila njegovog regulisanja treba dovesti do anonimnosti šapata u kojoj bi se govor najzad rastočio.

jeste činjenica da i u najdub­ ljoj tišini uvek biva izgovorena reč. samo što se pravila igre između govorenja i bezglasnosti neprestano menjaju. koju će doneti hrišćanstvo. u okrilju poretka koji već unapred. No da li . On dolazi izvana. ponajmanje nekih Nas. kao na čiste fakticitete. zaključno sa prvim t o m o m Istorije seksualnosti. Ali. niti događaj novog govorenja nalazi svoj uslov u prethodnom. i da u njemu zaneme. ne znači da isključivo govori čine događaje. Fuko u svom projektu istoriografije kaže da "(se) ona.u genealoškom razotkrivanju strategija moći i disciplinovanja . Ovo. čime se otvara treći dornen Fukoove analize. bez događaja.koja je istovre­ meno otklon od teleološkog (samo)razumevanja 2 Od ranih radova.Čvornatačka u ovom projektu jeste granica. normalizacije. isključivanja. preteča koliko i zaštitnička. ono što je bezlično ponavljanje. istorija. Povodeći se za Ničeom. novom skupu praksi ("revo­ lucija")? Da. u belinu govora iza kojeg uzrasta senka. Ali. Ona je istovremeno upućena na događaje. Da su događaj slučaja i događanje govora neponištivi. Treba rasparčati sve što je dozvoljava­ lo utešnu igru prepoznavanja" (Fuko 1995: 88). svaki događaj.sve to valja sistematično slomiti. i tehnika vladanja/ upravljanja koje doprinose porastu Moći 2 . ono što je u toj promenljivosti trajno. to je to gov­ orno osvajanje znanja kroz borbu sa neizrecivim. koji bi značio kraj klasifikatorskoj praksi kojom se samoustoličava disciplinujuće društvo? Da li je takav početak m o g u ć . taj vrhunac nije dosegnut niti rukovođen samom znanjem. ostaje pitanje na koji način ova analiza može biti probitačna sa stanovišta Fukoovog generalnog projekta "istorije sadašnjosti": antičko "staranje ο sebi" jeste prethodeće promeni u govoru ο seksualnosti. i u tom pričanju ponove. No u ovoj neizbežnosti robuje se "velikim blagotvornim zab­ ludama" (Niče. dajući. do­ rnen etike.Ο FUKOU pretpostaviti imajući u vidu dva od tri ključna as­ pekta Fukoovih analiza: diskurzivnih praksi koje učestvuju u proizvodnji Znanja. ili pak ćute. Ono što je trajno. ali i na nji­ hovo konstruisanje u činu razumevanja. A potom. Da li se anonimnošću podspešuje uslov da govorne formacije dosegnu svoj vrhunac. bez trajanja. suprotstavlja meta-istorijskom razvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija" (Fuko 1995:79). Ipak. koja je početak novog govora. ima upražnjeno mesto? 288 . Poslednja dva toma Istorije seksualnosti oslobađaju slobodu tehnikama sopstva. kontinuirano kretanje. u ponoru tišine. njegova osnovna jedinica . čuvar naših pogleda od zastrašujuće tamnine Ne­ mosti. bez reči. Ova "revolucija" ("diskontinuitet") nije rezultat nekog evolucionog napretka. unutar sačinjene klasifikacije. strpljivo čekajući na glas kojim će moći da se ispričaju. niti da je glasovima od kojih su sačinjeni dodeljeno neko privilegovano mesto. mesto jed­ nom "novom" govoru. sloboda je uhvaćena u igru imenovanja. Događaji govore. "ukinu­ tom". da sve to što dozvoljava da je opišemo kao strpljivo. za svaki početak. naravno. Ono je pre utapanje u blještavo svetio. Ali. u romor reči.može biti i uzor za jedan novi početak. bez is­ torije. "Radi se ο tome da sve na šta se oslanjamo kako bismo se okrenuli istoriji i shvatili je u njenom totalitetu. . naprotiv. ona je rezultat slučaja. u: Fuko 1995: 79). ukoliko bi anonimnost bilo "znanje koje preseca". to ponavljanje nije ponovno otkrivanje Sebe.

događaj rođenja. obuhvatanjem. Kao da je znanje dovedeno u istu ravan sa samim slučajem. DOGAĐAJ. Ali. nova pravila regulisanja. "Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam. iznenada se ceo tekst zamućuje. pravim se kao da čitam. reći da znanje. izvor njegovog govora. izmiče. On uspostavlja ponovnu borbu za znanjima unutar novih granica. neverovatno. i samo slučaj. rađanje događaja. u grču da se u neočekivanom. Ali ne kao nešto što se možda boljem oku nazire. Granica je u stvarnom kao i u simboličkom prostoru izazov za osvajanje teritorije znanja. ona predstavlja horiz­ ont istorijskog iskustva. u naporu da ga se razume. u stalnom počinjanju u kojim se iznova ocrtavaju nove granice. poričući pritom da ta sklonost ima eksplicitne veze sa samom geo­ grafijom. pod­ vede ta volja za imenovanjem. i koji su uključeni u rođenje slučaja koji preseca. opet. koja je znanje. i nameće. u regulativnoj snazi poret­ ka. nedokučivo. dakle. neshvatljivi upad slučaja. znanje nije stvoreno da razume.Pavle Milenković: FUKO. Kao da se nastoji da se pod jednu moć slučaja. nesaznatljive. U drugom značenju. čak. otvoreno priznajući tu vezu (Fuko 2005d). koja bi bila analogna ulozi slučaja na kojem. klasifikovanja. isključivanja. On briše prethod­ na znanja koja su važila unutar prethodnih granica. većslučaj. granica predstavlja događanje rascepa. osnov njegove moći. koje je i samo događaj. proizvodi znanje. uspostavljajući nove. "Jer. ISTORIJA . uslov za igru prekoračivanja i isključivanja. razbijeno. obrazac za uspostavljanje novih granica i jedne geografije moći unutar koje se ocrtavaju uvek novi kontinenti: pomeranjem. Već kao nešto stoje u potpunosti skriveno. za"novim znanjima". čini se. neutralise. u diskontinuitetu. nego da preseče" (Fuko 1995:89).događaj slučaja.znanje ne proizvodi slučaj. koja je data u neprekidnom trošenju. i što mu. U ovom iskazu. Fuko je bio sklon prostornim i geografskim metaforama. koji je cepanje. ona predstavlja. ne 289 . "diskontinuitet". Ono što ostaje nesaznato. Najpre. data kao granica znanja. ili uvećano. međutim. odnos­ no mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo. u tom naziranju. dvojako. njegovo rođenje. i kao da sa nečim prekognitivnim u sebi. u njegovoj fantastičnosti. jed­ nim govorenjem koje ne prestaje da prestaje i da se nastavlja u prepričavanju nestalnih granica u borbi za znanjem. pregrupisavanjem. Kao da se ovde znanju pri­ dodaju epiteti koji prethode njegovom nastanku. Moglo bi se. i ο sebi kao ο slučaju. Ovde je granica. izvire iz onog izvora tajne. u odmeravanju snaga koju donosi. Rođenje je tajna. to je nastanaktog događanja. sakrivene. u nenadanom ne plati životom. borba za moć. još pre trenutka svog nastanka progovara priču ο svom rođenju. u nasto­ janju da ga se. čudo njegovog nastanka. Granicu ovde treba razumeti. ovaj diskontinuitet ne samo da briše prethod­ ne granice. koje implicira neobjašnjivo pomeranje u ukupnom iskustvu unutar prethodnih granica. omeđava teritoriju ljudske prakse. razređivanjem koje je čas instrumentalizovano na­ gomilanim iskustvom u obliku praksi i "znanja". osnov za sukob i uzrastanje moći u osvajanju i borbi oko tog znanja. i utoliko nemoguće. ali znam da izmišljam tekst. u potčinjavanju slučaju koji je nesaznatljiv. Ali. čas pak potiskivano. nastaje znanje. ovaj događaj granice predočava svu paradoksalnost znanja. kadkad. Fuko kao da znanju pridodaje jednu aktivnu ulogu.

Hrestomatija. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Mišel (1995) . Paul (1991) . u: Pav­ le Milenković. Beograd: Nolit Valery. Mišel (2005b) ."Šta je autor?" Izraz. Fuko 19261984-2004. Dušan Marinković."O načinima pisanja istorije". Mišel (2005a) . 1. prelaz se grana od žamora u zatamnjeni šapat. br. br. Theoria. LITERATURA Fuko. na ivici. Hrestomatija. Mišel (2005c) .La Jeune Parque. mart 1995. Možda zato što je Znanje rasprostrto preko granice koja se apso­ lutno ne može preći. 1975. svom svojom dužinom. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. niti da izmišljam. u: Pavle Milenković."Niče. Fuko 1926-1984-2004. Hrestomatija. 11-12. a onda prestaje svaki govor. istorija". Beograd Fuko. Fuko 19261984-2004. Tu. Mišel (2005d) . koja je ipak tanja od izgovorenog glasa. Mišel (1975) . Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Valeri. Hrestomatija. Paris: Gallimard 290 . Dušan Marinković. u: Pavle Milenković. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko."Pitanje Mišelu Fukou ο geo­ grafiji". genealogija. u: Pavle Milenković.0 FUKOU mogu više ništa da čitam. Sarajevo Fuko."Mišljenje spoljašnjosti". XXXVIII.Vo\. Pol (1983) -"Mlada Parka"."Poredak govora". Dušan Marinković. možda zato što je reč ο granici i ο prelazu koja prevazilazi ljudsko. grlo mi se steže i ja se budim" (Fuko 2005c). Fuko 19261984-2004. i otpočinje nerazumljivi. beskonačni romor tišine. Dušan Marinković. u:Sabrane pesme.

Rabinow 1982:209). jedan od polova bio-moći. sa sledovanjem uzroka i diskurzivnim kretnjem njegovih formi. Rabinow 1982:134135). moć aphrodisia-e nalaže da se ona mora prikladno upotrebljavati i da njom treba primereno upravljati. što je vezano za uspon kapitalizma. Rabinow 1982:105). adekvatno snabdevanje hranom i vodom. Osnovni cilj disciplinske moći je da proiz­ vede poslušnu osobu (Dreyfus. koji se vezuje za praksu ispovedanja. dozvoljenog i zabranjenog" (Fuko 1982: 76). seksualne prakse i slično). tako da se stvari shvataju isključivo ili na jedan ili na drugi način. sanitarne čvorove i obrazovanje (Foucault prema: Darier 1996:587) ΒΙΟ-TEHNIČKA MOĆ (ΒΙΟ-MOĆ) | Bio-moć se poja­ vila u XVII veku kao koherentna politička tehnologi­ ja. rasa. Ima dva pola. Drugi pol predstavlja disciplin­ ska moć (koju Fuko analizira u Nadzirati i kažnjavati /Fuko 1997/). One predstavljaju "višak" moći. Stroga analiza diskursa (Dreyfus.Lois Šouver (Lois Shawver) POJMOVNIK APHRODISIA | Jedinstvo seksualnog čina/zado­ voljstva/želje. ili komponente. arheologija i genealogija zamenjuju i dopunjuju jed­ na drugu (Dreyfus. jer ludilo preti modernom čoveku tek povratkom u jezivi svet čudovišta i stvari i u njihovu sablasnu slobodu (Foucault 1978:83). kategorija koje se tiču ljudi (vrsta."nivo onoga što je omogućilo neku situaciju ili događaj" (Fuko 1971). pokušava da zauzme neutralnu poziciju i izbegava kauzalne teorije promene. takođe. ludilo nam ne pokazuje ništa drugo do prirodne konstante nekog deter­ minizma. sama napetost koja seksualnost čini problematičnom. ARHEOLOGIJA | Arheološki nivo . doduše. primarna svrha ovog upravljanja je obezbeđenje zadovoljstva. BOLESTI MOĆI | Fuko navodi dve "bolesti moći": fašizam i staljinizam (Foucault u: Dreyfus. Disciplins- BINARNI SISTEM | Crno-belo razlikovanje. To pre svega znači da je taj za­ kon podvrgao pol pod jedno dvojno ustrojstvo: us­ trojstvo dopuštenog i nedopuštenog. DETERMINIZAM | Stanje u kom se sve forme slo­ bode postepeno ukidaju. DISCIPLINSKA MOĆ | Pounutrašnjena forma nadg­ ledanja. CHRESIS I "Upotreba". ona je. Prvi je pol naučnih 291 . populacija. uključujući kontrolu i pre­ venciju bolesti. ΒΙΟ-POLITIKA j Rastuća briga države za biološko blagostanje populacije. Arheologija je strukturalistička. rod. Pomoću disciplinske moći svaka osoba disciplinuje samu sebe. "Vlast (moć) bi u suštini bila ono što seksu nalaže njegov zakon. Rabinow 1982:104).

Ljudi koji se opiru toj vrsti pritiska često se time nesvesno bore za sopstvenu dominaciju. opsesije. Genealogija nastoji da raskrije ove dve vrste znanja i njihovu borbu da budu preneta drugima. slike. drugo. transformisati i poboljšati" (Fuko 1997). Možemo poželeti da izdvojimo određene periode. Ove prakse stvaraju pojačane mehanizme nadzora i kontrole (Darier 1996: 589). iskoristiti. predstave. moć koju moramo imati nad sobom da bismo iskoristili aphrodisia-u na pravi način. ljudi misle da dominiraju kada se ustvari pokoravaju. naučne tvrdnje. Rabinow 1982: 135). a pogotovo ne za istoriju mišljenja. ENKRATEIA | "Samokontrola". DISCIPLINSKE TEHNOLOGIJE | Tehnike proizvođenja poslušnih ljudi. kreirajući određenu politiku discipline. iz lokalnih verovanja i shvatanja (pomislite šta sve medicinske sestre znaju ο leku koji ne uživa javno priznanje). svaka granica koju utvrdi­ mo je samo proizvoljna podela napravljena u okviru konstantno pokretne celine. imamo li pravo da utvrdimo simetrične prekide u dve određene tačke u vremenu kako bismo proizveli izgled kontinuiteta i jednistva nekog sistema koga umećemo između njih? (Fuko 1971:115). filan­ tropija) koje mogu pomoći pri izradi genealoške analize određene situacije (Dreyfus. koje se kriju ili pokazuju u diskursima. moralnost. što vodi stvaranju ot­ pora u određenim grupama. Episteme 292 . ali.0 FUKOU ka moć je jednako važna i za upravljanje seksualnim ispovedanjem (Dreyfus. administrativne mere. Rabinow 1982:169). tu prazninu popunjava pojam dispozitiv. Dominacija nije samo pritisak kojim se sprečava uživanje drugih ljudi. DISKONTINUITET j Diskontinuitet . pravila. filozofski nacrti. nego diskurse same. Cilj disciplinske tehnologije je da stvori "poslušno (telo) koje može pokoriti. DOMINACIJA | Dominacija je često posredna. Možemo poželeti da povučemo graničnu liniju. vezana je za askezu koja predstavlja "trening u samo-negiranju". iz drugačijih mišljenja i teorija koje se nisu etablirale niti su široko priznate i. Ne tako retko. Utvrđivanje diskontinuiteta nije lak posao ni za istoriju uopšte. Rabinow 1982:141). teme. DISKURS I Prakse koje poštuju izvesna pravila: "Ar­ heologija ne nastoji da odredi misli. novi zahtevi kapitalizma ne bi bili mogući (Dreyfus. EPISTEME Isto što i paradigma. Bez uključivanja disciplinovanih. diskurse kao prakse podložne pravilima" (Fuko 1998:151). Moć uvekzahteva otpor (Dreyfus. se istražuje analizom diskursa (teksta). poslušnih individua u mašineriju proizvodnje. DISPOZITIV I Pojam episteme je nedovoljan.činjenica da se u okviru neke kulture tokom nekoliko godina pres­ tane misliti kao ranije i počne se razmišljati na drugi način (Fuko 1971: 115). ali postoje i neke dodatne prakse (institucije. zakoni. to su "disciplinske tehnike". arhitektonsko uređenje. GENEALOGIJA | Genealogija znanja se sastoji iz dva različita korpusa znanja: prvo. Rabinow 1982: 121). međutim.

ona proizvodi realnost pomoću "rituala istine" i krearira određeni stil subjektivnosti kojem se možemo konformirati ili mu se opirati. niko i ništa ne može biti nazvano vračom. Dok ne zasnujemo i ne institucionalizujemo ovu delatnost. Ovo je termin koji je Fuko prvi put upotrebio u rezimeu i ilustrovao ga u drugim člancima (videti: Darier 1996). Rabinow 1982: 119) Ovi istorijski koreni su nam dostupni samo zahvaljujući dvema gore opisanim korpu­ sima znanja. pogledati Fukoov članak na ovu temu. dok se arheologija bavi jezičkim praksama (u strogom smislu). Kada bi neko društvo institucionalizovalo ulogu vrača. Umeće vladavine podrazumeva i rastući korpus znanja koji sebe predstavlja kao "naučni" i koji do­ prinosi njenoj moći. Mada danas nema ap­ solutne moći monarha. Nju su ljudi u velikoj meri internalizovali. institucija i disciplina (npr. tako da individue koje smatramo za eksperte mogu da zahtevaju neophodno znanje za upravljanjem. GOVERNMENTALITY/UMEĆE VLADAVINE | Cen­ tralizacija i povećana moć vlade. ipak postoji vlast. Ovaj novi tip umeća vladavine je omogućen stvaranjem specifičnih (ekspertskih ili profesionalnih) "znanja". Genealogija istražuje ono što zbog institucionalizacije znanja od strane onih koji imaju moć nije bilo evidentno.Luj Šouver: POJMOVNIK Genealogija ne tvrdi da je istinitija od institucionalizovanog znanja. genealogija istražuje stvaranje objekata kroz institucionalne prakse (Drey­ fus. (Pogledati diskurs ο jeziku koji se nalazi u dodatku Arheologiji znanja). GENEZA I Analiza konstitucije poredaka na osnovu empirijskih podataka (Fuko 1971:137). ali i dalje postoji nadzor i podsticanje konformiranja pravilima. HETEROPIJA | Prostor u kome su spojeni protivrečni elementi. Genealoška strana analize pokušava da razume moć konstituisanja domena objekata. Takođe. i pripisalo mu određene privilegije. Fuko kaže: "Nazovimo terminom 'genealogija' je­ dinstvo eruditskog znanja i lokalnog sećanja koje nam omogućuje da utvrdimo istorijsko znanje ο postojećoj borbi i da danas taktički iskoristimo to znanje" (Foucault 1994:42). na prim­ er. time bi bio "konstituisan predmet vrač". Ustvari.To se dogo­ dilo u vreme pada feudalizma i u doba opadanja moći apsolutne monarhije. S obzirom da se individue uvlače u ovu subjektivnost. Rabinow 1982:104) Dok arheolog tvrdi da piše iz neutralne. a zatim ih sledi do njihovih istorijskih korena (Dreyfus. već samo da predstavlja nedostajući deo slagalice. kao i stvaranjem eksperata. medicine. Ničeov ili Fukoov genealog priznaje političke i polemičke motive u pisanju istorije (Hoy 1986:6-7). psihologije. nezainteresovane perspektive. 293 . ova moć nije negativna. Ona funkcioniše tako što izoluje glavne delove nekih tekućih političkih meh­ anizama (kao stoje održavanje strukture moći koja dijagnostikuje mentalne bolesti). psihijatrije). Umeće vladavine je nova vrsta vladanja koja se po­ javila u Evropi tokom šesnaestog veka. one postaju deo snaga normalizacije.

isto­ rija ekonomije. (Komentar treba suprotstaviti onome što je Pol Riker /Paul Ricoeur/ nazvao "hermeneutika sumnje" . (Fuko 1971: 410). Ljudi uče da njihova sloboda od njih zahteva "da govore istinu" daje priznaju nekom moćnijem (svešteniku. društvu ili jezi­ ku koji imaju svoju istoriju. I u toj istoj istoriji saz­ nanje nalazi onaj elemenat koji mu omogućava da komunicira sa drugim oblicima života"(Fuko 1971: 411). produžiti njiho­ vo trajanje. drugačijim od onih koje nam nudi autor. Rabinow 1982: 123). KOMENTAR I Diskurs koji parafrazira i razjašnjava površinsko značenje teksta. MERA I Mera nam omogućuje da analiziramo slične stvari pomoću izračunljivih formi identiteta ili razli­ ke (Fuko 1971:117). poboljšati efikasnost i povećati njihovu moć. jer ono shvata ne samo da je oko njega svuda. kvalitativna nauka ο poretku (Fuko 1971:135-137). religijskoj kazuistici. sije. objekata koji se ispoljavaju u patološkim opisima. Fuko kritikuje komen­ tar zbog njegove preterane zavisnosti od smisla dostupnog autoru (Dreyfus. koji su okruženi propisima i receptima za lečenje. takođe nije u potpu­ nosti istinit). njihov ne-identitet kroz vreme. Osim toga. jedinstvo diskursa ο lu­ dilu bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. a da ne za­ visi od istorijske situacije samog pripovedača. unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998:38). Međutim. Rabinow 1982:141. koji se diferenciraju u svakodnevnoj praksi. Nema "narativa" koji opisuje istoriju. u pravosuđu. KOLONIZOVATI | Povezati grupe."Na taj način. dijagnozi lekara. MATHESIS I Nauka izračunljivog poretka (Fuko JEDINSTVO DISKURSA | "Jedinstvo diskursa ο lu­ dilu ne bi se temeljilo na egzistenciji objekta'ludilo'. To je istorija koja sada zaokuplja samo čovjekovo biće.Istorija'. svakog društva. ISTORIČNOST I Istorijska predubeđenja svakog autora. Fuko 1982:55-63). nego bi to bila igra pravila koja u određenom razdoblju omogućavaju pojavu objekata: objekata koji su zahvaćeni merama diskriminacije i repre­ 1971: 134). istorija jezika" (Fuko 1971:408).ili beleškama koje se zasnivaju na informacijama proisteklim iz naše sumnje. psihoanalitičaru). "Svako saznanje ukorijenjeno je u životu. 294 . prelom koji se u njima javlja. nego da je i ono samo sa svojom vlastitom istoričnošću ono čime je zacrtana istorija ljudskog života. treba da bude jasno da za Fukoa skriveni smisao koji otvara hermenutika sumnje. ili na konstituciji jedinstvenog horizonta objektiv­ nosti.istorija samog čovjeka.O FUKOU ISPOVEST I Značajna komponenta bio-moći. ISTORICIZAM | Ideja d a j e sva "istorija" samo isto­ rija iz perspektive istoričara. svake akademske discipli­ ne. "Istoricizam je način isticanja stalnog kritičkog odnosa između Istorije i humanističkih nauka". to jest genealogija. a ovo govorenje istine će ih ne­ kako osloboditi (Dreyfus. iza istorije pozitiviteta nastaje još radi­ kalnija . tretman i negu.

trebalo da budu slobodne (ili od koji bismo mi bili slobodni da ih ne potiskujemo). "moderni" ljudi obično mislimo da je naša seksualnost potisnuta društvenim pritiskom koji zabranjuje njeno ispoljavanje.Luj Šouver: POJMOVNIK MOĆ I Moć se implicitno ispoljava u načinu kon­ verzacije (odnosno diskursa). Mi ispovedamo (u crkvi. čini nam se. od sada je toliko utelovljena u nama. Na primer. Druga procedura je "ispovedanje". MOĆ/ZNANJE I Znanje kako se može uticati na ljudsko ponašanje. kako nam priroda govori. naprotiv. Ovaj mit i njemu odgovarajući ritual implicitno ob­ likuje naše seksualno iskustvo govoreći nam šta bi ono trebalo da bude. Moć se takođe hrani i otporom. nego u tome što su oko polnosti I povodom nje izgradili ogroman mehanizam za proizvođenje istine .po cenu da je preruše u poslednjem trenutku" (Fuko 1982:53-54) "Istorijski gledano. i Istorija seksualnosti: Volja za znanjem (Fuko 1982).1977. 295 . u naj­ dubljem kutku nas samih skrivena najviše što može biti. a "Čovek je. omugućuje nešto i koristi ne­ kome. "samo je on može preneti na ezoteričan način" (Fuko 1982: 55). bez otpora svaka moć bledi. koji stvara veru u ri­ tual ispovedanja i oslobađanja od psihičkog bola. a popularnost ovog mita suštinski oblikuje prirodu naše seksualnosti. da istina. niti u tome što su se varali. NEGATIVNA MOĆ | "Moć koja kaže ne" (Foucault u: Gordeon 1980:139). O b a v e z a priznanja sada nam se vraća sa toli­ ko različitih strana. Pozitivna moć inspiriše i rešava određene probleme. a više sam mit ο potiskivanju. Ovde je u pitanju mit ο našoj navodnoj seksualnoj potisnutosti. postoje dva velika postupka ko­ jima se iznosi na videlo istina ο polu" (Fuko 1982: 54). postao životinja koja priznaje" (Fuko 1982: 56). i često se ispoljava osporavanjem sopstvene istine. ili pomoću mitova koji pogrešno predstavljaju izvore moći i upućuju na manje moćne izvore. psihoanalitičarima) misli koje bi. šta bi trebalo tražiti i bojeći ga ne samo stidom i prekorom. Zasniva se na tehnikama društvenog inženjeringa. koja nešto zabranjuje i time osnažuje zakon.zbog prirode našeg potiskivanja . da je više ne opažamo kao dejstvo vlasti koja nas prisiljava. u Istoriji seksu­ alnosti Fuko objašnjava da mi. na Zapadu. ono što danas ima moć je manje samo potiskivanje naše seksualnosti. nego i skrivenim uzbuđenjem i fascinacijom koja od naše seksual­ nosti pravi ono što ona danas jeste. Jedna je tehnika erotskog majstora. Međutim. pogo­ tovo preko rituala ispovedanja. Gore pomenuto je glavna tema Istorije seksualnosti (Fuko 1982: 53-57) (ovde se nalazi nekoliko repre­ zentativnih citata): "Bit ove priče nije u tome što su ljudi zatvarali oči ili začepljivali uši. Dva glavna teksta u kojima Fuko ocenjuje i upot­ punjuje svoj model odnosa moći su Power/Know­ ledge: Selected Interviews & Other Writings 1972 . obrazovanja i slično.uzroku­ ju patnju i poniženje. a koje nam . samo 'ište' da se obelodani"(Fuko 1982:57).

Na primer. kao i da se ljubičasta ubraja u crvenu. proces kojim se ljudi u nekoj kulturi ohrabruju da upravljaju i da se konformiraju ustanovljenim pra­ vilima. "Jedinstvo diskursa po pitanju određene teme (ili predmeta) bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. kako kontrolišemo našu mentalnu taksonomiju putem jezičkih praksi. OBRAZOVANJE DISKURSA | Ovaj pojam je pred­ met drugog poglavlja Arheologije znanja. to je metod koji moderna država koristi da bi kontrolisala i regulisala društvo. Problem je u tome što mi u sopstvenoj jezičkoj za­ jednici ne uočavamo način na koji konstituišemo ono što govorimo. Fuko počinje kritikujući ideju da je sve što ima istu eti­ ketu ista stvar i tezom da je razlika između različito etiketiranih stvari možda samo navika u mišljenju. nevažeći). Uporedimo ovo društvo sa onim koje sve svetlonarandžasto označava kao "narandžasto". Pretpostavimo da se u nekom društvu svetlocrvena boja označava kao "crvena". mi konstitušemo predmet "brak" pomoću niza pravila koja nam omogućuju da kažemo da smo "udati". "demokratska" država zahteva internalizovanu i sofisticiranu silu da bi izvršila svoju ulogu. Fuko). PANOPTIKON I Metod nadzora u modernom zat­ voru. unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998: 38). prelom koji se u nji­ ma javlja.0 FUKOU NORMALIZACIJA | Grupisanje ljudi u "normalne". Proučavanje obrazovanja ovih diskursa (ili diskur­ zivnih formacija) jeste "arheologija". Termin "panoptikon" je predložio Džeremi Bentam (Bentham 1995). koji čuvarima omogućava da vide unutrašnjost svake ćelije. Panoptikon je središnji posmatrački toranj u zatvoru modernog arhitek­ tonskog uređenja. uključujući tu i crveno (ali ne i ljubičasto) i žuto. tako da jednostavan prevod izgleda prosto nemoguć. "koja se pojavila u drugoj polovini XVII vijeka i nastala posljednjih godina sljedećeg vijeka" (Fuko 1971:153). a da zatvorenici ne 296 . Na taj način. mi grupišemo uočljive predmete u celine i tako konstituišemo naše predmete. koristeći takve prozvoljne jezičke prakse koje su postale naša druga priroda. razveden. podv. Za razliku od mo­ narhije koja upotrebljava sirovu silu da bi kontroli­ sala podređene. Fuko sugeriše da bi arheologija trebalo da istraži način na koji to funkcioniše. kao i pomoću pravila koja defmišu brak kao raski­ nut (poništen. Kako bi se između ova dva društva moglo govoriti ο bojama? Koristile bi se različite jezičke mape za označavanje boja. Vitgenštajnovim recima. predmet je konstituisan pomoću "jedinst­ va diskursa". to bi glasilo: OPŠTA GRAMATIKA | "Opita gramatika je nauka ο verbalnom poretku u njegovom odnosu prema simultanosti koju mora da predstavi" (Fuko 1971:146. OTPOR I "Nema odnosa moći bez otpora" (Fou­ cault 1980: 142). njihov ne-identitet kroz vreme. pomoću jezičke igre.To se postiže pomoću umeća vladavine (governmentality). Ni ne znajući. Pokušaćemo da otkrijemo implicitna pravila koja koristimo da bismo formirali ovu mapu sveta oko nas.

pri­ rodno iscrpljivanje organizma koje proizvodi drhtavice. koja se nalaze nisko na hijerarhijskoj lestvici. "(sve što moć) može da čini je da zabranjuje.analogno upravljanju sobom. O b i č n o pokušavaju da ga definišu u funkciji matematike: bilo da ga približuju 297 . seksu­ alnost je potisnuta jer nije kompatibilna sa poslov­ nom etikom u vreme uspona kapitalizma tokom poslednja dva veka. PATOLOGIZACIJA | Postoje dva smisla. POZITIVITET I (Fuko 1971: 387) PREDSTAVA | Ono čemu se može pridati merljiva i strogo naučna forma. jes­ te represija: represija je nametanje zakona. čime se ne utiče samo na ono što oni čine. prvi. "otkriće" da se u korenu seksualnosti nalazi izvor bolesti u formi skrivene pasivnosti. on zamenjuje nekadašnje tamnice i mračne ćelije pomoću kojih su zatvorenici ranije kontrolisani (Fuko 1997: 227-228). a ne introspekcijom. ali je izvor bolesti (Fuko 1988:127-128). registrujući sve što se u naukama ο čovjeku može matematizirati i smatrajući da sve što nije podložno takvoj formalizaciji još nije dobilo svoj naučni pozitivitet"(Fuko 1971:387). kojim se pojačava državna kontrola nad građanima. ispod zahtevanog nivoa znanja ili naučnosti. naivna znanja. a sve što može da zapovedi je poslušnost. Radi se ο mišljenju da je istina potisnuta snažnom silom i da se možemo osloboditi ukoliko dopremo do nje. (Fuko 1971) REPRESIVNA HIPOTEZA | Termin koji je Fuko prvi put upotrebio u Istoriji seksualnosti. Zatvorenici se kontrolišu konstantnim nadzorom. POTČINJENA ZNANJA | Potčinjena znanja predstavljaju čitav niz znanja koja su diskvalifikovana kao neadekvatna za obavljanje svog zadatka ili su nedovoljno razvijena. POLICIJA I Posao policije je artikulacija i admi­ nistracija tehnika bio-moći. Represivna hipoteza koja se tiče seksu­ alnosti glasi da je zapadna civilizacija prešla iz čedne seksualnosti u doba potisnute seksualnos­ ti. a z a ­ kon zahteva pokoravanje"(Dreyfus. Rabinow 1982: 130). i na to kako oni sami sebe shvataju. Prema represivnom shvatanju moći. SAMOUREĐIVANJE | Staranje ο sebi . drugi. Moć. nego. Fuko "represivnu hipotezu" suprotstavlja "bio­ tehničkoj moći" (ili "bio-moći") (Dreyfus. Rabinow 1982: 127).Luj Šouver: POJMOVNIK znaju da su posmatrani. takođe. na kraju krajeva. REFLEKSIVNA FORMA ZNANJA | Ono što zna­ mo ο sebi refleksijom. nemir i slično. što je mogućno više matematici. ograničene na roditeljsku spavaću sobu (Fuko 1982: 21-47). njime upravljaju insti­ tucionalne sile koje kontrolišu i ograničavaju. Ova slika služi kao metafora moći centralizovanog upravljanja u modernoj državi. POTČINJENO I Podređeno. Shodno represivnoj hipotezi. Seksualnost zato nije zlo.

STARANJE Ο SEBI | Naziv etičkog principa koji lju­ de nagoni da se kultivišu. SOPHROSYNE | "Razboritost" ili "mudrost". jasno je da se taksinomija u potpunosti oslanja na mathesis (Fuko 1971:135). a koje često izgledaju ili "prirodne" ili nametnute od gore. (Foucault u: Dreyfus.negovanje samoga sebe' možemo ukratko okarakterisati ukazujući na činjenicu da je veština življenja . on i dalje povlači paralele. U Antičkom dobu se smatralo da on podrazumeva i "kultivisanje duše". znači struktuirati moguće polje delanja drugih (Burchell et al. blagostanje. već više "način na koji se ponašanje pojedinaca ili grupa može usmeravati: vlada dece. počiva na crkvenoj moći koja obezbeđuje individualno spasenje u onostranom svetu. zajednica. chresis i enkratia. SVEŠTENIČKA MOĆ | Vrsta moći koja je koristila crkva. prema: Smart. porodica. i dok su mnoge stvari u prirodi jedinstve­ ne i prilično nepravilne. 298 . pomoću koga se može uspešno praktikovati aphrodisia. zahvaljujući svo­ joj neobičnoj prirodi. takođe znači i"jednostavnost". sigurnost) (Fuko 1982). 1992). Vladati.treba se starati ο samome sebi'. moramo napraviti neku taksinomiju. U modernim vreme­ nima. bolesnih. kakve su nam date u iskustvu).u njemu podređena načelu. ono određuje njeno razvijanje i organizuje njeno primenjivanje" (Fuko 1988: 51-52). za šta je pot­ rebno napraviti neki sistem znakova. ali je tokom istorije prešlo u problem kako oblikovati sopstveni karakter (Fou­ cault 1988:78-79). pretpostavlja neki veći red i sličnost među stvarima od onog na koji zaista nailazi. Vezana je za pojam individualizma. nalazi sličnosti i odnose koji ne postoje. Ovi znako­ vi stoje u istom odnosu prema poretku složenih entiteta u kom stoji algebra prema poretku jed­ nostavnih entiteta. Odatle ta "fikcija da sva nebeska tijela u svom kretanju opi­ suju savršene krugove" (Bekon u: Fuko 1971:116).0 FUKOU SLIČNOST I Fuko objašnjava ovaj pojam uzimajući za primer Bekona: ljudski razum. duša. dokle g o d treba analizira­ ti empirijske predstave njihovim rastavljanjem u jednostavne entitete. VLADA I Pod vladom Fuko nije podrazumevao toliko političke ili administrativne strukture mo­ derne države."To. odnosno da rade kako bi se usavršili. upravo na tom načelu staranja ο sebi zasniva se njena neophodnost. TEHNOLOGIJE SOPSTVA | Tehnologije sopstva predstavljaju specifične prakse pomoću kojih sub­ jekti sami sebe konstituišu u okviru i pomoću sis­ tema moći. (Fuko 1988: 53) To je ranije bilo pitan­ je samousavršavanja.techne tou biou u njenim raz­ nim oblicima . Ali. Rabinow 1982: 221) SUBJEKTIVNOST | Potčinjavanje. TAKSINOMIJA | Kada uređujemo složene entitete (predstave uopšte. znanje koje može biti krajnji smisao prirode i svrha ljubavi/seksa. spasenje u budućem životu je zamenjeno spasenjem u ovom životu (zdravlje. u ovom smislu.

U Rođenju klinike Fuko govori ο mitu ο "kliničkom zu­ renju". Fuko.The Foucault Effect: Studies in Governmentality.The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception. Foucault. C.Madness and Civilization: The History of Insanity in the Age of Unreason. a ova sposobnost znanja na osnovu gledanja je re­ zultat niza posmatranja i iskustva lekara.htm LITERATURA: Bentham. L. Eric (1996) -"Environmental Governmental­ ity: The Case of Canada's Green Plan". Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: Lois Shawver. Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault. Foucault. Dreyfus.The Panopticon Writings (edited and introduced by Miran Bozovic). Michel (1981a) .Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics. II. Hubert. G.com/~rathbone/foucau10. Mišel (1971) . New York: Vintage Books. New York: Vintage books. in The Taner Lectures of Human Values. Salt Lake City. Environmen­ tal Politics. UT: Uni­ versity of Utah Press/Cambridge University Press. & Miller. 585-606."Omnes et Singulatim: Toward a Criticism of'Political Reason'". Burchell. http://california. Gordon.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. London: Harvester Wheatsheaf.) (1991) . Foucault. (eds. Michel (1975) . Paul (1982) . 299 . Michel (1978) . 5 (4). Rabinow.. Beograd: Nolit. odnosno ο mitu da lekar treba da vidi samu srž problema kako bi ga dijagnostikovao i lečio. Jeremy (1995) . Chicago: The University of Chicago Press. London: Verso. P. Darier.Luj Šouver: POJMOVNIK ZURENJE I Prodorno i mudro posmatranje. str.

u: Paul Rabinow (ed. Ideol­ ogy and Consciousness. in Steven Seidman (ed."Space. Foucault.Istorija seksualnosti III. Hoy. Rabinow. Michel (1982) . The Postmodern Turn: New Perspectives on Social Theory. Beograd: Prosveta (Biblioteka "Erotikon"). Beograd: Prosveta Fuko.). Hoy. Chicago: The University of Chicago Press. in Dreyfus. Summer 1986. Knowledge and Power". Staranje ο sebi. D. 300 ."Introduction".Resumš de cours 190-1982. Juillard. New York: Pantheon books. Paris: conferences. 125. Mi­ chel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics. Foucault. Sociology. Hubert. str. Michel (1994) . Paul. (Michel Foucault). Mišel (1997) . The Foucault Reader. Fuko. Fuko. 26 (3). Foucault. Foucault. Michel (1989) . MA: Cambridge University Press. B. Mišel (1998) . Michel (1986) -"Governmentality".Nadzirati i kažnjavati. Colin (ed. essais et lecons du College de France. No. New York: Ran­ dom House. & Smart. Fou­ cault: A Critical Reader New York: Basil Blackwell. Colin (ed. 521.Ο FUKOU Foucault. Gordeon. Cambridge.) (1980) .)."Afterword. Foucault. Brighton: Harvester Press. (1986) .)."Genealogy and social Criticism". L.Selected Interviews and Other writings 1972-1977. Michel (1984a) .Power/Knowledge: Se­ lected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault.Power/Knowledge . Mišel (1988) . Rođenje zatvora. Michel (1981b) . The Subject an Power". (1992) "Review of the Foucault Ef­ fect". 559-560. str. u: D. Gordon. C.Arheologija znanja. Beograd: Plato. 6. C.

.

Ova bibliografija priložena je dakle četvrtom tomu Govora i spisa {Dits et Ecrits. vol. koju sam u potpunosti preuzeo. kojih verovatno ima na obe strane.Pavle Milenković MIŠEL FUKO : BIBLIOGRAFIJA Ova bibliografija nastala je ukrštanjem nekoliko izvora. još 1984. Njega sam pronašao u Vejvoda/Kozomara bibliografiji. str. čini mi se nemali previd. što se ogleda u razlici u obimu. koju su sačinili Mladen Kozomara i Ivan Vejvoda. ali jedino u navođenju stranica. koji je Fuko dao Jeleni Stakić (koja je u tom periodu prevela Istoriju ludila i prvi tom Istorije seksualnosti). govora. Ali isto tako i. još 1974. tokom dugog vre­ mena jedina bibliografija Fukoovih radova. i tek­ stova. Prva je pak nepregledna. sa potpunijim podacima ο nekim radovima koji su sadržani u Karskensovoj bibliografiji. kao i ra­ dova ο Fukou na srpsko-hrvatskom jeziku. Bib­ liografija Kozomare i Vejvode značajna je jer prati 301 . Stoga sam odlučio da Karsensovoj bibliografiji Fu­ koovih originalnih radova (od 1954. jer joj nedostaje prevod prvog poglavlja Arheologije znanja. ultimativne bibliografije koja je odštampana u Galimarovom četvorotomnom iz­ danju Fukoovih intervjua. i koji je obja­ vljen u beogradskom NIN-u. omogućili kretanje kroz novu. odnosno katalozima u elektronskoj formi. godine. Iz ove perspektive. ili nešto drugo. sačinio ju je Žak Lagranž (Jacques Lagrangue). i objavili u časopisu Theoria. koja datira iz 2001. pod nazivom Complement bibliographie. Na nekoliko mesta došlo je do neslaganja. 829-838). do koje sam došao posred­ stvom Interneta. No ovoj biblio­ grafiji potkrao se jedan. Drägocena je bila pre svega bibliografija Makijela Karskensa (Machiel Karskens) sa Univer­ ziteta u Nijmengenu. Karskensova bibliografija ne sadrži jedan intervju iz sedamdesetih. u prevodu Milana Komnenića. do ovog časa. predavanja. nemoguće mije da utvrdim da li su u pitanju greške u prekucavanju. jeste ogromna vremenska razlika. kako tako. pa sve do smrti 1984). priložim simbole koji bi. ova bibliografija nije mi bila dostupna. Posrednu proveru Karskensove bibliografije obavio sam ponovo preko Interneta. koji se pojavio u posebnom izdanju časopisa Delo. IV. lako iscrpna. Na žalost. pristupivši nekolikim francuskim bibliotekama. Nedostatak druge bibliografije u odnosu na prvu.

). odnosno ujedinjena elektronska kataloška baza biblioteka u Srbiji. koji mi je pomogao da donekle pop­ unim ovu prazninu. No. Na nesreću. povezanih u jedinstveni međubibliotečki sistem. "crnogorski". ORIGINALNA I Z D A N J A (1954-1984): 302 . srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski jezik i dalje predstavlja jedan jezik. Nadam se ipak da će. koji dovodi do pregrupisavanja u najmanje dve serije događaja. potrebno dati još neka razjašnjenja. ustanovio sam da ni ona nije potpuna. srpski. od tog jezika naknadno napravi nekoliko jezika ("bošnjački". znatno otežan. ova bibliografija biti od koristi svim budućim proučavaocima Fukoovog rada. "događaji" Fu­ koovih tekstova na ovom jeziku grupišu se unutar jedne serije. uprkos "epistemološkim rezovima" kojima se nastoji da se. kao i u literaturu ο Fukou na hrvatskom. jeste bibliotečka baza Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. unutar novih "dis­ kurzivnih praksi". elektronskim kao i štampanim izvorima. Do početka raspada druge Jugoslavije. odnosno hrvatsko-srpskom jeziku. Čitalac će uočiti da iznad bibliografije prevedenih Fukoovih dela stoji NASRPSKO-HRVATSKOM JEZIKU. i pored nepotpunosti. Treći izvor. Promena diskursa tokom devedesetih na području Balkana uvodi novi princip klasifikaci­ je. U vezi sa tim. upoređivanjem sa drugim. Jedna od posledica ovoga jeste činjenica da je uvid u prevodnu Fukoovu literaturu. ona se prekida taman u periodu kada je zanimanje za Fukoa pojačano. hrvats­ ki. itd. Po čisto lingvističkom kriterijumu. od kojih svaka podleže sopstvenim pravilima regulacije.BIBLIOGRAFIJA recepciju Fukoovih radova na području bivše J u g o ­ slavije.

.

.

.

.

.

.

.

.

311 .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

br."Biopolitika kao način depolitizacije (Hana Arent.info/foucault/bibliography. br. Beograd. jul-avgust 2004. str.10. str. Beograd: Plato. str. Mladen Kozomara . Jacques Lagrange-"Complementbibliographique". br. str. 1997". 129-142. XXXVII. 24. jul/avgust 1998. (neobjavljeno). 36. septembar 2003. u: http://foucault. str. str. Vreme. Theoria.Mišel Fuko".Pavle Milenković: MIŠEL FUKO: BIBLIOGRAFIJA Mladen Kozomara . Theoria."Novi Arhivar". Mladen Kozomara . (Bib­ lioteka "Na tragu") Nenad Daković . 4 (decembar 1994). str." D v e decenije od smrti Mišela Fukoa: Mišel Fuko (1929-1984)". (Biblioteka "Na tragu") Ivan Milenković . Ewald.Michel Foucault . 40-41. Mišel Fuko. br. Mladen Kozomara . Politika. 09. Nenad Daković .bibliogra­ phies.Mo\. Colloqium 330. 07. Branko Romčević . 37-38. str. 829-838.01. 18. NIN. 4 (decembar 1994). 107-122. 73-106. 5-29. 5. 2002. 47. Vol.1992.08.1997. NIN. predavanje i diskusija na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju od 20.04.1997. Beograd." F u k o o v preokret" (prikaz knjige: Mišel Fuko: Hermeneutika subjekta). 101.html 331 ."Nadziranje i kažnjavanje u epohi Moderne: Foucaultove aporije moći". 1998."Disciplina bez palice" (prikaz knjige: Nadzirati i kažnjavati). 1999. Nenad Daković -"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati. Defert & F. Zoran Janković . Mladen Kozomara ."Genealogija modernog indivi­ duuma". Treći program."Bibliografija Michela Foucaulta". 09.Govor i subjektivnost. Ivan Kolarić . 22. 1-2/1984. "Reč ο delu: Filozofija . XXXVII. 1994. u: D/'fs etecrits 1980-1988 vol. zima 1995. BIBLIOGRAFIJE: Ivan Vejvoda. Na rubo­ vima arheologije znanja. Theoria. Aleksandar Molnar . Paris: Gallimard. Filozof­ ski godišnjak. br. NIN. Misao. Beograd: Plato. br. 11. 1997". 663. (kasnije uvršteno u knjigu pod istim naslovom) Nenad Daković-"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati. IV."Arheologija i genealogija znanja: zapleti jedne istorijske kritike uma". 2001. Đorđo A g a m ben)".Subjektivnost i moć. edites par D. str. Machiel Karskens ."Subjektivnost i moć". Reč. 10.

.

Les frontieres de la demoeratie. Beograd: Beogradski krug. 1966). 1992. Doktorat iz filozofije na Univerzitetu Nimegue. 1991. upisuje studije medicine na Univerzitetu u Tuluzu. Paris: Presses Universitaires de France. lekar. narod. Razvio kon­ cept epistemološkog reza Gastona Bašlara. Nous. 1975). Race. le peuple. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine. Etudes d'histoire et de philosophie des sciences. France) [ Filozofi društveni teoretičar. La Philosophie de Marx. Tokom Drugog svetskog rata aktivan u Pokretu otpora. Paris: Presses Universitaires de France. Knjige: Essai sur quelques problemes concernant le normal et le pathologique. država. Berits pour Althusser. Paris: Editions Maspero. Paris: Presses Universitaires de France. 1985. sa kojim objavljuje Čitati Kapital. Oblasti naučnog rada: kritička društvena teorija. Ideologie et rationalite dans l'histoire des sciences de la vie. u istom periodu radi kao lekar. Oblasti naučnog bavljenja: istorija i epistemologija medicine i biologije.Avalion. 1976.1995 France) | Filozof. Paris : Hachette. La crainte des masses. 1974. ukazao na značaj greške u naučnoistraživačkom radu i rastu naučnog znanja. l'Etat. 333 . La formation du concept de reflexe aux XVII erne et XVIII erne siecles. 2002. na čelu Insti­ tuta za istoriju nauka i tehnike Univerziteta u Parizu {/'Institut d'Histoire des Sciences et des Techniques). 1965. Dokto­ rirao filozofiju na Univerzitetu u Strazburu (1943). Droit de Cite. socijalna filozofija. Paris: La Decouverte. Paris: La Decouverte. Cinq Etudes du materialisme historique. (sa Lujem Altiserom. Sur la dictature du proletariat. Paris: La Decouverte. Irvine. Paris: Presses Universitaires de France. 1968. Paris: Vrin. epistemolog i istoričar nauke. Paris: Vrin. nation. predavač na Col­ lege de France. do penzije 1971. 1997. potom profesor istorije filozofije nauke na Sorboni. Paris: Galilee. naučnotehnički aspekti znanja. 1952. 1936. 1965. France .BELEŠKA Ο AUTORIMA Etienne Balibar (1942 . 1993. eksplicitno ga primenivši u oblasti medicinskih i bioloških nauka. Culture et politique en demoeratie. Trenutno profesor političke filozofije na Univerzitetu Pariz X. marksizam. Početak naučne karijere obeležen saradnjom sa Lujem Altiserom. strukturalizam. Završio Ecole Normale Superieure. građani Evrope?: granice. classe. Holandija. 2001 {Mi. Nanterre. Paris: La Decouverte. 1988 (sa Imanuelom Valerstinom). i na Univerzitetu Kalifornija. 2003). 1965-1967 asistent na Univerzitetu u Alžiru. Paris: La Decouverte. Od 1971. Knjige: Lire le Capital. La connaissance de la vie. do 1955. Paris: Editions Maspero. Spinoza et la politique. 1955. citoyens d'Europe: les frontieres. 1977. 1943 (preštampano i prošireno pod naslovom: Le normal et le pathologique. na problemu normalizacije u medicini. Od 1948. Les identites ambigues. Georges Canguilhem (1904 Castelnaudary. Paris: La Decouverte. Politique et philosophie avant et apres Marx. Kako čitati Kapital.

2003. Michel Foucault: 1926-2004. Governmentality: power and rule in modern society. Why Does Language Matter to Philosophy?. Governing Societies. 2001. 1988. 1983. problemi liberalnog autoritarizma. kulturu. 2000. 1994. science et politique. Cambridge: Cambridge University Press. genealogija rata. istoričar ideja. Trenutno dekan na Fakultetu za Društvo. 1975. biopolitike i vladavine. profesor na Univerzitetu u Torontu od 1982. Critical and Effective Histories: Foucault's methods and Historical Sociology. Papiers d'identite. Cambridge University Press. Fautil bruler Dumezil?: Mythologie. profesor filozofije i istorije nauke na College de France. Open University Press (u štampi). Une morale du minoritaire. 2003. London and New York: Routledge. biografi publicista. Oblasti naučnog rada i interesovanja: filozofija i istorija nauke. Oblasti naučnog rada: društvenopolitička teorija sa posebnim osvrtom na probleme suve­ reniteta. London and New York: Routledge. Heresies. Paris: Fayard. Paris: Fayard. Rewriting the Soul: Multiple Personality and the Sciences of Memory. Michel Foucault (1926 Poitiers. korukovodilac seminara "Sociologija homosekualnosti" na Visokoj školi za društvene nauke {TEcole des hautes etudes en sciences sociales) u Parizu. Reshaping Australian Institutions series. Australija.Vancouver. Magistrirao (1958) i doktorirao (1962) na Kembridžu. Priredio: Dictionnaire des cultures Gays et Lesbiennes. 1989). C a n a d a ) | Filozof. filozofija jezika. 1999. 1965. 1989. interventions surla question gay. editions Odile Jacob. Michel Foucault et ses contemporains. Cambridge: Cambridge University Press.1884 Paris. 1995. Sarajevo: Svjetlost. Representing and Interven­ ing: Introductory Topics in the Philosophy of Natural Science. London and Beverly Hills: Sage. 1991. Knjige: The Constitution of Poverty: toward a genealogy of liberal governance. The Taming of Chance. Gostujući profesor na Univerzitetu u Berkliju. Paris: Fayard. (Izbliza i izdaleka /razgovori sa Klodom Levi-Strosom/. 1999. Priredio: Governing Australia: studies in contemporary rationalities of government. Mad Travellers: Reflections on the Reality of Transient Mental Illness. Princeton: Princeton University Press. Cambridge: Cambridge University Press. Poslednjih godina bavi se pitanjima homoseksualizma. Paris: Flammarion. 1992. Cambridge: Cambridge University Press. Biografske i publicističke knjige: De pres et de loin. Paris: Fayard. Sidnej. Ostali radovi: Reflexions sur la question gay. Variations sur le theme de Jean Genet. filozofija matema­ tike. Paris: Larousse. Paris: Flammarion. Od 2005. The Social Construction of What?. medije i filozofiju na Macquarie Univer­ zitetu. Uglavnom poznat po biografijama i knjigama razgovora. 1998. Echapperä la psychanalyse. godine.Mitchell Dean | Australijski filozof i sociolog. Cambridge: Cambridge University Press. 1975. 2005. The Emergence of Probability. 1994. 1998. Knjige: The Logic of Statistical Inference. France . Paris: Fayard. mira i moći. (sa Barry Hindessom). lan H a c k i n g (1936 . 1990. filozofski aspekti poremećaja ličnosti. Didier Eribon | Filozof. Essais sur la theorie de la sexualite. Doktorirao filozofiju (1988) na Univerzitetu u Novom J u ž n o m Velsu. Harvard University Press. Harvard 334 . France) | Biografski podaci i potpuna bibliografija na stranicama ove Hrestomatije.

godine docent na istom odseku na predmetu Sociološke teorije. direktor Odseka za psihoanalizu na Univer­ zitetu Vinsen. 2004. sociologija tela. Doktorirao na Jork Univerzitetu. Dušan Marinković (1968 . Osnivač i član Vojvođanske sociološke asocijacije. Cambridge: Cambridge University Press. Oblasti interesovanja: sociologija znanja. Srbija) | Sociolog. Uvod u sociologiju. Pavle Milenković ( 1 9 6 4 . Un debut dans la vie. Njegovi teorijski stavovi formirani su pod uticajem Altisera. 1 997. The University Press ofVirginia. Oblasti naučnog rada: gerontologija. Lakanov zet. Novi Sad: Stylos.Prokuplje.University Press. od 2003. An Introduction to Probability and Inductive Logic. opšta soci­ ologija. u štampi). Ontario. 1999-2000 predavač na Baptističkom teološkom fakultetu u Novom Sadu. Oxford Uni­ versity Press. socijalni konstrukcionizam. Niš: Gra­ dina. Učestvovao u nastanku Ecole freudienne de Paris (1964) koju je osnovao Lakan. Priredio: Istorijska sociologija (sociološka hrestomatija. istorija društvenih nauka. Le Neveu de Lacan. Knjige: Intimna proza. Qui sont vos psychanalystes?. Takođe se bavi književnim i esejističkim radom. Novi Sad. 1999. 20C3. u Ecole de la cause freudienne. Knjige: Marxism. Srbija) | Sociolog. 2002. Ogledi ο sociološkoj istoriografiji. Konstrukcija društvene realnosti u sociologiju (u štampi). Knjige: Lettres ά l'opinion eclairee. magistrirao i doktorirao na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. istorijska sociologija. 2001. 2003. Završio Ecole Normale Superieure u Parizu. Novi S a d : Visio mundi academic press. zahvaljujući njemu. Oblasti naučnog bavljenja: metodologija i epistemologija društvenih nauka. Disciplining Old Age: Essays on the Formation of Gerontological Knowledge. neoliberalizam. Knjige: Refleksivna sociologija Alvina Guldnera. Jacques-Alain Miller (1944 . 2002. Od 1974. 1980. Fukoa i Burdijea. Priredio veliki broj Lakanovih preda­ vanja i spisa. jedan od najvernijih učenika i nastavljača Žaka Lakana. Africa and Social Class: A Critique of Relevant Theories. Škola Anala. 2004. 1981. diplomirao. Doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pariz VIII. France) j Psihoanalitičar. preimenovanog.Novi S a d . Peterborough. 335 . Verdier. McGill University. društvena teorija. Harvard University Press. sociologija nauke. Historical Ontology. asistent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.1996. diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Paris: Seuil. profesor sociologije na Trent Univerzitetu. Centre for Developing-Area Studies. Priredio: Scientific Revolutions. Stephen Katz | Sociolog. Pokretač časopisa Ornicar? za oblast psihoanalize (1975).Chateauroux. Osnivač svetske asocijacije psihoanalitičara (1992). (sa Milanom Tripkovićem). Od 1995. Satire. Oblasti naučnog bavljenja: lakanovska psihoanaliza. Osnivač i glavni i odgovorni urednik Žurnala za sociologiju.

The Generation ofX. After the Last Sky: Palestinian Lives. 1996. A Bartered Tide. Kolumnista u listovima Al-Hayat i Al-Ahram. Fukoa i Deleza. Synthetic A Priori. Knjige: An Opening Lyric. Military. London: Faber. postmoderna reinterpretacija istorije psihologi­ je. Diplomirao. New York: Basic Books. dizajner i fotograf. USA) | Pisac. The Question of Palestine. studirao u Sjedinjenim Američkim Državama. Fuko). Mass. Covering Islam: How the Media and the Experts Determine How We See the Rest of the World. The World. The Pure Critique of Reason. za koju je preveo libreto na engleski. 1994. 1997. New York: Knopf/Random House. Out of Place: A Memoir.Fairhope. Odrastao u Kairu. New York: Pantheon Books. 1975. Rimric Press. Cambridge. Knjige: And the Flag Was Still There: Straight People. 1995. The Ethos of Modernity. pijanista i muzikolog. godine profesor engleske i uporedne književnosti na Kolumbija Univerzitetu. muzički kritičar za The Nation. 1981. 2002). rukovodio muzičkom radionicom za izraelske i palestinske studente. New York: Times Books. New York: Knopf. Rimric Press. Torontu. and the Critic. Knjige: Intention and Method. Edward W. Musical Elaborations. Jejlu. New York: Pantheon. Haworth Press. Njene aktivnosti uglavnom se svode na diskusionu razmenu i edukaciju putem Internet mreže.1983. R. New York: Columbia University Press. Orientalism. Srbija) | Psiholog i psihoterapeut. S a i d (1935 J e r u s a l e m . Rimric Press. magistrirao i doktorirao na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Gay People and Sexuality in the U. Beograd: Beogradski krug. 1994. The Politics of Dispossession: The Struggle for Palestinian Self-Determination. sa posebnim osvrtom na Kanta. Μ. interpretacije pojedinih pisaca (Vitgeštajn. 2003. USA) | Pisac. 1969-1994. Dynamism: Volume I: Force. 2004. 1978 {Orijentalizam. 1993 {Kultura i imperijalizam. Parrott (1966 . 1979. Magistrirao (1960) i doktorirao (1964) na Harvardu. Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures. Beograd: XX vek. 1999. 1999. 1986. U književnim radovima i poeziji vezuje se za Virdžiniju Vulf. the Text. Na poziv Pjera Burdijea održao seriju predavanja na College de France. Stajnbeka i Hemingveja. 2000. 2000). 2000. London: Routledge & Kegan Paul. Od 1963. Lois Shawver | Klinički psiholog. New York: Pantheon.S. književni kritičar i teoretičar. Aktivan u rešavanju Palestinskog pitanja. Gostujući profesor na univerzitetima u Harvardu.1998. Massachusetts: Harvard University Press. Piše oglede iz filozofije. 1991. na istom fakultetu trenutno u sta­ tusu vanrednog profesora. Doktorirala iz oblasti kliničke psihologije. Timeless: Book I. 1994. The Empiricism of Subjectivity. porodična psihoterapija. Sa pijanistom i dirigentom Danielom Barenboimom učestvovao na produci­ ranju Betovenove opere Fidelio. Oblasti naučnog bavljenja: seksualnost.Μ. i na Univerzitetu Džon Hopkins. terapeut i psihoanalitičar. 1990. Peace and Its Discontents: Essays on Palestine and the Middle East Peace Process.2 0 0 3 New York. New York: Vintage. Cambridge. 1995. New York: Pantheon Books. Specijalizirao konstruktivističku psihoterapiju u Centru za psihologiju ličnih kon- 336 . Dušan Stojnov (1957 . Rimric Press.: Harvard University Press. Culture and Impe­ rialism. Reflections on Exile and Other Essays.B e o g r a d . 1995. Another Generation Cometh. To Lie Within the Moment. 1999.

Paris: Le Seuil. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Paris: Le Seuil. Paris: Le Seuil. Knjige: Comment on ecrit l'histoire: essai d'epistemologie. Od 1975. 1976. Histoire de la vie privee. do 1998. epistemologija.Αίχ-en-Provence. Paris: Le Seuil. Oblasti naučnog bavljenja: konstruktivistička psihologija i konstruktivistička psihoterapija. vol. u statusu honorarnog profesora. Paris: Le Seuil. L'elegie erotique romaine. 1991.strukata u Londonu. L'inventaire des differences. sociološka istorija. Fakultet za književnost u Eksu (d'Aix). 1971/1978. Rene Char en ses poemes. Paul Veyne (1930 . La societe romaine. 2000. 1976. predavač na College de France. Le pain et le cirque. na predmetu Istorija Rima. Beograd: Zepter Book World. Predavač na Institutu za Geštalt psihoterapiju na Malti i na Institutu za konstruktivističku psihoterapiju u Padovi. Paris: Le Seuil. 1990. Les Grecs ont-ils eru a leurs mythes? Paris: Le Seuil. Osnivač i predsednik Udruženja konstruktivista Srbije. 1983 (Do li su Grci verovali u svoje mitove?. 1987. Priredio: Psihoterapije. Paris: Gallimard. po­ tom profesor na Univerzitetu u Provansi. Novi Sad: Svetovi). istorija mentaliteta. 337 . 2003. 1957-1965 asistent na Sorboni. Oblasti naučnog bavljenja: istorija antičkog Rima. 1983. I. France) | Istoričar i epistemolog. od 1999. Knjige: Psihologija ličnih konstrukata: uvod u teoriju i terapiju.

sa engleskog prevela Milana Bošković). 25. 265-275. Presente par Michel Foucault. Herodote. 1973. "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". sa francuskog preveo Ivan Milenković). sa francuskog preveo Ivan Milenković). str. n° 229. Critique. Bellour/. Essential Works of Foucault: 1954-1984. Gutman and P. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". octobre 1984. str. 1. Paris: Gallimard. Un cas de parricide au XIXe siede. "Istina. Ethics. Politcs and Problematizations". n° 5. Power. 339 . janviermars 1976. ("Des espaces autres". 1981. Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. Sarajevo. 9-15. Hutton /eds/.15-21 1967./. London: Tavistock Publications. politika i problematizacije" ("Polemics. oktobra 1982" ("Truth. Martin. "Poredak govora" (L'ordre du discours. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur ^ ί β ς ο ^ d'ecrire l'histoire'Ventretien avec R. sa francuskog prevela Vanja Manić). Architecture. 71-85. sa engleskog prevela Milana Bošković). juin 1966.October 25th. ayantegorgemamere. u: Colin Gordon /ed. str. H. Vol./. prethodno objavljeno u: Pregled. Subjectivity and Truth. sa engleskog prevela Milana Bošković). sa francuskog preveo Pavle Milenković). str. Paris: Gallimard. oktobar 1971. 1982". Continuite. 523-546. 46-49. n° 1. u: Moi. Mouvement. 1988. Self: An Interview with Michel Foucault . masoeur etmon frere. New York: The New Press. sa francuskog prevela Eleonora Prohić). New York: Random House. "Polemike. 1971. Les lettresfrangaises. str.BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie". H. str. n° 1187. u: Paul Rabinow /ed. u: L. 6-9. sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). moć. "Druga mesta". Pierre Riviere.

"Istina. Bellour/. New York: The New Press. oktobar 1971. Leslettresfrangaises. sa engleskog prevela Milana Bošković). Pierre Riviere. str. u: L. n° 1. sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). Martin.BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". n° 1187. 1971. Paris: Gallimard. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". sa francuskog preveo Pavle Milenković). "Poredak govora" {L'ordre du discours. "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". Continuite./. H. 71-85. Herodote. Power. Politcs and Problematizations". Essential Works of Foucault: 1954-1984. Un cas de parricide au XIXs siede. "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie". str. 6-9. "Polemike. 1973. n° 229. "Druga mesta". Gutman and P. n° 5. sa francuskog preveo Ivan Milenković).15-21 1967. Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. H. juin 1966. Paris: Gallimard. 1. Self: An Interview with Michel Foucault .October 25th. masoeur etmon frere. Critique. Architecture. str. 9-15. New York: Random House. ayant egorgi ma mere. ("Des espaces autres". politika i problematizacije" ("Polemics. Hutton /eds/. str. Presente par Michel Foucault. janviermars 1976. Subjectivity and Truth. sa francuskog prevela Eleonora Prohić). Vol. 523-546. prethodno objavljeno u: Pregled. str. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur les facons d'ecrire l'histoire"/entretien avec R. 1981. Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. Ethics. sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. moć. sa francuskog preveo Ivan Milenković). oktobra 1982" ("Truth. sa engleskog prevela Milana Bošković). octobre 1984. Mouvement. 25. 1988./. u:Moi. 265-275. u: Colin Gordon /ed. 1982". London: Tavistock Publications. 46-49. sa francuskog prevela Vanja Manić). 339 . u: Paul Rabinow /ed. sa engleskog prevela Milana Bošković). Sarajevo. str.

"The care of Self".10. Paul Veyne-"Fuko revolucioniše istoriju" ("Foucault revolutionne l'histoire". R. Anthony Elliott (ed. str. u: Mitchell Dean. str. Foucault's Method and Historical Sociology. M. Profiles in Contemporary Social Theory. Edited by David Couzens Hoy. Foucault: A Critical Reader. Ο FUKOU: Stephen Katz . u: David Couzens Hoy /ed. str. South Carolina: Rimric Press. 27-40. Pjer Rivijer. Paris: Editions du Seuil. 117-127. u: Foucault: A Critical Reader. str. sa francuskog prevela Olja Petronić). Blackwell.11 Janvier 1988. 1986. 1994. 1994. 2001. u: Michel Foucault philosophe. Said ./. str. sa engleskog prevela Milana Bošković). str.'"Nestrpljivost slobode' (Fuko i Habermas)" ('"L'impatience de la Liberie' /Foucault et Habermas/". sa engleskog prevela Milana Bošković). Blackwell. London and New York: Routledge. Turner. 149-155."." ("I. str. u: Μ. 29-37. sa engleskog prevela Milana Bošković). str. Ulog nominalizma" ("Foucault et Marx. sa francuskog prevela Olja Petronić). Paris: Fayard. Paris. sa engleskog prevela Milana Bošković). Paris: Editions du Seuil. lan Hacking -"Fukoova arheologija" ("The Archeology of Foucault". Pierre Riviere.11 Janvier 1988. u: Michel Foucault philosophe. sa francuskog preveo Andrej Horvat). R. M. sa francuskog prevela Olja Petronić). 203-206. Critical and Effective Histories. u: Sylvere Lotringer /ed. 43-57.. 9. New Delhi: Sage Publications. L'enjeu du nominalisme". sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev). Didier Eribon . London. Michel Foucault et ses contemporains. Comment on ecrit l'histoire. Mitchell Dean -"Pitanja prosvećivanja" ("Question of enlightenment". 9./. u: Didier Eribon. sa francuskog prevela Olja Petronić)."Fuko i imaginacija moći" ("Foucault and the Imagination of Power". u: Paul Veyne. u: Bryan S. 340 ."Mišel Fuko i psihoanaliza" ("Michel Foucault et la psychanalyse"."Fuko i Marks. Recontre internationale. 37-40. Paris: Editions du Seuil. str. Foucault Live: Collected Interviews." 0 Istoriji ludila viđenoj kao događaj"("Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement". Etienne Balibar . str. 289-311. str. 77-83. Foucault and Enlightement. novembre-decembre 1986. 1989. 1986. USA: SEMIOTEXT[E].10."Ja. Georges Canguilhem .). Paris. 385-429. 1961-1984. 54-75. Edward W.."Mišel Fuko" ("Michel Foucault". Μ. Jacques-Älain Miller .. 2002. The Ethos of Modernity. 1989. sa engleskog prevela Milana Bošković). Parrott. Recontre internationale.. Parrott . 1978. Le Debat. 1996.

"Nauka kao znanje/moć od disciplinujuće do diskurzivne prakse" (objavljuje se prvi put). http://california. sa engleskog prevela Duška Dobrgsavljev).htm. Lois Shawver . Dušan Stojnov -"Normalnost. Pavle Milenković ."Pojmovnik" (Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault. istorija" (objavljuje se prvi put). događaj."Fuko.Dušan Marinković . moć i revizija psihologije" (objavljuje se prvi put). 341 . BIBLIOGRAFIJA: Pavle Milenković-"Mišel Fuko: bibliografija"(objavljuje se prvi put).con/ -rathbone/foucau10.

\ .

You're Reading a Free Preview

Download