defi1965

Digitally signed by defi1965 DN: cn=defi1965, c=YU, email=defi1965@live.com Date: 2011.04.23 12:36:20 +02'00'

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004

HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

tekstove preveli: Milana Bošković (engleski) Duška Dobrosavljev (engleski) Andrej Horvat (francuski) Vanja Manić (francuski) Ivan Milenković (francuski) Pavle Milenković (francuski) Vladimir Milisavljević (francuski) Olja Petronić (francuski, srpski) Eleonora Prohić (francuski) Darko Rakin (srpski) stručna redakcija prevoda sa francuskog: Pavle Milenković sa engleskog: Dušan Marinković i Pavle Milenković Dizajn, prelom i tehnička priprema: Igor llić Prvo izdanje Izdavač: Vojvođanska sociološka asocijacija Dr Zorana Đinđića 2, Novi Sad Za izdavača: Dušan Marinković

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004 HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

Novi Sad 2005. Vojvođanska sociološka asocijacija

UVOD

Živo interesovanjeza delo Mišela Fukoa čini se da ne jenjava ni dve de­ cenije posle njegove smrti. Naprotiv, ono je toliko da poprima heterotopijske razmere, spajajući u okviru fukoovskog diskursa pisce sa različitih kontinenata i sa raznorodnim disci­ plinarnim zaleđem. Ako bi se, sledeći uput samoga Fukoa, "delo" razmatralo nezavisno od "autora", onda bi se ova knjiga Fukoovih tekstova i tekstova ο Fukou mogla tretirati nesamo kao prikladno obeležavanje dvadesetogodišnjice autorove smrti, već i kao rođendanska proslava jednog Delà koje u ovoj, dvehiljadeičetvrtoj, puni celih pedeset godina. Maladie men­ tale et Personnalité (Paris: PUF, 1954), označilo je jedno rođenje i život čija burna biografija, sada već u domenu "dugog trajanja" ne prestaje da poprima dramatične uzlete. Dopusti li se jedno uopštavanje - imajući pri tom u vidu fukoovski nominalistički

A great interest for Michel Foucault's work is still not subsiding nearly two decades after his death. On the con­ trary, the interest is so great that it assumes heterotopic proportions connecting authors under Foucault's discourse framework, from different continents with heterogeneous dis­ ciplinary backgrounds. If, following Foucault's directions, a "work" is to be scrutinized inde­ pendently of its "author", then this book of Foucault's texts and texts about Foucault could be treated not only as an appropriate mark­ ing of his death but as an anniver­ sary celebration of the work's fiftieth birthday. Maladie mentale et person­ nalité (Paris: PUF, 1954) has branded a birth and life whose turbulent bi­ ography (now only in the domain of "long-term") continues to dramati­ cally soar. If generalization is to be allowed - having in mind Foucault's nominalistic caution applied to any

Il semble que le vif intérêt pour l'oeuvre de Michel Foucault n'affaiblisse pas ni deux décennies après sa mort. Au contraire, il est si grand qu'il gagne des dimensions hétérotopiques, en réunissant, dans le cadre du discours foucauldien, les auteurs venant des continents différents et ayants des arrières disciplinaires divers. Si, suivant l'instruction de Foucault lui-même, on considérait un 'oeuvre" indépendamment de son "auteur", ce livre des textes par Foucault et sur Foucault pourrait être traité non seulement comme un geste convenable pour commémorer la vingtième anniversaire de le mort de l'auteur, mais aussi comme l'anniversaire de la mise au monde d'un Oeuvre qui cette année, 2004, a cinquante ans. Maladie mentale et Personnalité (Paris: PUF, 1954) a marqué une naissance et une vie dont la biographie tumultueuse, qui est mainJ

7

HRESTOMATIJA
oprez kod svakog uopštavanja - moglo bi se reći da Fukoovo delo svoje mladalačke dane živi tek posle smrti svoga autora, u jednoj zbilja opštoj, i na raznim stranama gotovo euforičnoj aklamaciji. Posredstvom tog delà, Fuko je i dalje zvezda. I to pokretna, koja se na intelektualnom nebu sa jednakim sjajem da raspoznati u sazvežđima: filozofs­ kom, istoriografskom, sociološkom, pedagoškom, psihijatrijskom, krivično-pravnom, književnom, antropološkom, verovatno i u onima koja se upravo rađaju ili će se tek roditi. Protekle decenije pokazale su da je Fukoovo delo i dalje uslov i osnov za traganje, za novo otvaranje heterotopijskih polja onima koji ga slede, onima koji ga poriču. Nje­ gov ambivalentan, u mnogo čemu neuhvatljiv i svakako fascinantan intelektualni i literarni legat stavio je priređivače ove knjige u dilemu: omaž? obuhvat? odabir? delo? "Kome se obraćate, ako se obraćate?" Fukou ničeancu? Fukou hajdegerijancu? Fukou istoričaru? Fukou ar­ heologu? Ciniku sopstvenog poststrukturalizma? Onome koji svim svojim srcem nervozno prokazuje parajuću prazninu sadašnjosti. generalization - it seems that Fou­ cault's ingenious work has started living its early days after the author's death in a really broad and, in many aspects, euphoric acclamation. By virtue of his work, Foucault contin­ ues to be'a star. In fact, he is a roam­ ing star in the intellectual sky whose brightness can be easily recognized in philosophical, historiographical, sociological, pedagogical, psychiat­ ric, criminal and legal, literary, an­ thropological, and other newly born constellations and perhaps those in­ tellectual constellations that are yet to come. Recent decades have showed that Foucault's work is still a condition and a foundation for searching and opening new heterotopic fields for both his followers and those who deny him. His ambivalent, in many aspects fugacious, and most cer­ tainly fascinating intellectual and literary legacy, has put editors of this book in a real dilemma. Is it: a tribute? an envelopment? a selec­ tion? a work piece? With whom are you talking to, if you are talking to? Are you talking about Foucault as a "Nitze-ist", "Heidegger-ist"? Fou­ cault as a "Historian", "Archeologist"? or perhaps Foucault as a "Cynic of his own post-structuralism"? or to tenant déjà dans le domaine d'une "longue durée", ne cesse pas de faire des envolées dramatiques. S'il est permis de faire une généralisation - en tenant compte de la réserve nominaliste foucauldien envers toute généralisation - on pourrait dire que l'oeuvre de Foucault ne vit sa jeunesse qu'après la mort de son auteur, et cela à travers une acclamation vraiment générale et parfois presque euphorique. A travers cet oeuvre, Foucault est toujours un star. Le star mobile, dont l'éclat est reconnaissable dans le ciel intellectuel, également dans les constellations: philosophique, historiographique, sociologique, pédagogique, psychiatrique, pénale et juridique, littéraire, anthropologique, et probablement aussi dans les constellation qui sont en train de naître ou vont naître un jour. Les décennies passées ont montré que l'oeuvre de Foucault représente toujours une condition et une base pour la recherche, pour une nouvelle ouverture des champs hétérotopes à ceux qui le suivent, à ceux qui le nient. Son patrimoine intellectuel et littéraire ambivalent, qui est souvent insaisissable, mais certainement fascinant, a posé les rédacteurs de ce livre devant une dilemme: un

8

Without doubt. Foucault's reputation is more than enough assurance to make those sideways miniscule. Car. "happening Fou­ cault" is still prevalent in method­ ological. is not the same as the amount of shine that radiates from the source. priređivači ove knjige imali su (možda neskromnu). it should not be over­ looked the fact that the amount of glory. nas koji nad njegovim rukopi­ som raščitavamo iznova "nas". igra slučaja. Nemasumnjedaje"događajFuko"još uvek delatan za metodološko-teorijska i epistemološka promišljanja. il ne faut pas perdre de vue que la grandeur de la gloire. koje. serves the obligation of elaborating happenings of thought. a brave ambi­ tion to merge (personal) intellectual offerings with their cognizance ef­ forts that. which is partially manifested in worship and partially in ritual name pronunciation. 9 . ne se satisfait pas de la compréhension d'un Oeuvre ni de l'oeuvre en général. "to love" Foucault does not mean "to understand" Foucault. in which proportion this "happening" has been and still is circumstantial. a u kojoj pak Fukoovo poigravanje slučajem? Do koje mere poigravanje strpljen­ jem onih koji ga svojataju? Možda se on još uvek igra sa našim strpljen­ jem. mais correspond à l'obligation de travailler l'événement de la pensée. ili još uvek jeste. No u kojoj je meri taj događaj bio. nije isto što i količina sjaja koja potiče od samog izvora. theoretical. qui. voleti Fukoa nije isto što i razumeti ga. međutim. smrti i smrtnoj misli ο toj smrti. someone who is nervously showing a ripping emptiness of reality with all his heart? However. n'est pas tout à fait comme la quantité de l'éclat qui provient de la source même. Now. By reason. However. niti samo delà uopšte. à condition que vous vous adressez?" A Foucault nietzschéen? A Foucault heideggerien? A Foucault historien? A Foucault archéologue? Au cynique de son propre poststructuralisme? A celui qui dénonce de toute son âme la vacuité déchirante du présent. and epistemological cogitation. aimer Foucault ne suffit pas pour le comprendre. Važući. Mais sa gloire suffit pour nous empêcher d'apercevoir ces détours. The brilliance of this book can be quite dazzling that might lead to sideways and dead­ ends. time donekle verovatno i hrabru ambiciju: da (lično) intelektualno pokloništvo združe sa naporom razumevanja. ne os­ taje tek kod razumevanja jednog Delà. Njegova slava pak. na tragu samog Fukoa. Ili nas samo. L'étincellement de cet Oeuvre est parfois si aveuglant qu'il nous fait prendre le faux chemin. a delimično u ritualnom izgovaranju imena. being on Foucault's path. les rédacteurs de ce livre ont eu une ambition (peutêtre immodeste) qu'on pourrait appeler brave: réunir (leur propre) l'idolâtrie intellectuelle avec l'effort pour la compréhension. and in which proportion is Foucault's con­ scious play with the circumstance? Where is the patience breaking point hommage? un recueil? un choix? un ouvrage? "A qui vous adressez-vous. qui se reflète partiellement dans l'adoration et partiellement dans la pronociation rituelle de son nom. En mesurant. Jer. odnegde. The editors of this book have had an im­ modest and. perhaps. Blještavilo ovog Delà kadkad je toliko zaslepljujuće da navodi na krivi put. na granici između misli.UVOD Ne treba. Cependant. suivant la trace de Foucault lui-même. koja se delimično ogleda u obožavanju. već odgovara obavezi obrade događaja mišljenja. izgubiti iz vida da veličina slave. dovoljno je pokriće da te stranputice prođu neopaženo.

à la frontière entre la pensée. encore une fois. Or. Foucault is still playing with our patience and with Us who over his scripts are rediscov­ ering nobody else but Us again. derrière le masque de Janus. ou toujours est. en silence. un hasard. behind the Janus mask. Sa srpskog preveo Darko Rakin "L'événement Foucault" est. death. avec nous. toujours agissant pour la pensée méthodologique. and deadly thought about death. Ou quelque part. he is inquisitively watching us in silence. on a verge between thought. il nous observe curieusement. sans aucun doute. et à quelle mesure c'était le jeu de Foucault avec le hasard? A quelle mesure il jouait avec la patience de ceux qui se le approprient? Peut-être joue-til toujours avec notre patience.HRESTOMATIJA iza Janusove maske. la mort et la pensée de cette mort. Sa srpskog prevela Olja Petronić 10 . from somewhere. Mais. lisons "nous" dans ses mots. à quelle mesure cet événement était. radoznalo u tišini posmatra. théo­ rique et épistémologique. qui. Dušan Marinković Pavle Milenković of those who usurp him? Through his ingenious work.

.

Ali. što je moguće da on laže kada govori ο laži .sve je to manje nepremostiva logička prepreka nego konsekvenca jedne proste činjenice: subjekt koji govori identičan je sa onim ο kojem se govori.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ja lažem. nstvenom is­ kazu ("Ja govorim" i "Ja kažem da ja govorim") ne ugrožavaju se međusobno. istina je. Svaki stav mora po svom "tipu" biti viši od onog stava koji mu služi kao objekt. U kojoj bi krajnjoj tananosti. Čitava mogućnost jezika ovde je isušena tranzitivnošću u kojoj se on događa. od kojih je jedan objekat drugoga. Dakle."Ja govorim"stavlja na ispit čitavu modernu fikciju. Stav koji je objekt i onaj koji ga iskazuje pove­ zani su bez prepreke ili oglušenja. ove dve tvrdnje nemaju istu moć. ja ne izričem ništa drugo do činjenicu da gov­ orim. Dobro je poznato da se Epimenidov argument može savladati ako se. dva stava koji se skrivaju u ovom jec. ono "Ja govorim" polaže svoju suverenost samo u odsutnost svakog drugog jezika. Njega okružuje pustinja. Uzalud gramatička forma paradoksa pokušava da izmakne (pogotovo ako je on uvijen u prosti oblik onoga "Ja lažem") toj suštinskoj dvojnosti: ona ne može da je ukine. Zaista. trebalo bi da se ono "Ja gov­ orim" odnosi na jedan govor koji mu. ne prelazeći ni preko jednog ruba. time što mu daje predmet. i on nestaje u trenutku kada ućutim. nepobitna istina da govorim kada kažem da govorim. Zaštićen sam u neosvo­ jivoj tvrđavi. Ali. ja govorim Nekada je grčka istina uzdrmana u jednoj jedinoj tvrdnji:"Ja lažem". unutar jednog govora koji je lukavo sklupčan u sebe. u kojoj jedna tvrdnja tvrdi sebe. već i na strani sub­ jekta koji tu reč izgovara. moguće je da stvari nisu tako jednostavne. što sadržaj Krićaninove tvrdnje čini sumnjivom nje­ govu iskrenost u trenutku kada on govori. uprkos svojoj prividnoj prozirnosti. nisam izložen nijednoj od ovih opasnosti. Ako formalno tvđenje onoga "Ja govorim" ne post­ avlja probleme koji bi bili specifični za njega. i to ne samo na strani reči koja je ovde u pitanju. tačno se primeravajući sebi samoj. otklanjajući svaku opasnost zablude -jer. U trenutku kada sasvim prosto kažem "Ja gov­ orim". otvara jedno područje pitanja koje je možda neograničeno. Istini za volju. taj govor ne postoji. služi kao oslonac. To što stav koji je objekt povratno utiče na stav koji ga označava. razlikuju dva stava. govor ο kojem govorim ne postoji pre nagote koja se izriče u trenutku kada kažem: "Ja govorim". nje­ gov smisao. u kojoj singularnoj i suptilnoj tački mogao da se pribere jedan jezik koji bi sebe hteo da uhvati u ogoljenoj formi onoga "Ja govorim"? Sem ako up­ ravo praznina u kojoj se pokazuje besadržajna ne- 11 .

smeštena u odnosu prema svim dru­ gim tačkama u jedan prostor koji im istovremeno daje boravište i koji ih razdvaja. on više nije govor i saopštavanje nekog smisla. naprotiv. mnogo pre bi se moglo reći da se radi ο jednom prelazu u "spoljašnjost": jezik izmiče načinu bića govora . U stvari. svakako. razlog zbog kojeg je zapadno mišljenje tako dugo oklevalo da misli biće jezika: kao da je predosetilo opasnost kojoj bi golo iskustvo jezika izložilo očiglednost onoga "ja mislim". koji u njemu tvrdi i sudi. Čitava jedna tradicija. udaljena čak i od onih koje su joj najbliže. događaj koji je po­ rodio ono što se u strogom smislu te reči naziva "literaturom" samo za površinski pogled spada u red pounutrašnjenja. ta iznenadna jasnoća otkriva pre jedan razmak nego neko presavijanje. oblikujući mrežu čija je svaka tačka. niti vrednosti ili sistemi predstavljanja ko­ jima se on služi. briše tu egzistenciju i pušta da se od nje pojavi samo prazno mesto. to nije toliko jezik u svojoj pozitivnosti. vlasti pred­ stave . naučila nas je da nas "mišljenje mišljenja" vodi do najdublje unutrašnjosti. dok se subjekt . različita od drugih. ali možda i drugim stazama. rasipa i rasejava sve dok ne nestane u tom ogoljenom prostoru. niti istina onoga što on kaže.niti onaj kome se on obraća. već izlaganje jezika u njegovom sirovom biću. "Reč reči" vodi nas preko literature. A ono što čini tako potreb­ nim promišljanje te fikcije . Literatura. ono "Ja govorim" potiskuje. rase­ java. i.što znači."Subjekt" literature (ono što u njoj govori i ono ο čemu ona govori). ono "Ja mislim" vodilo je do nesumnjive izvesnosti onoga Ja i njegove egzis­ tencije. koja je još šira od filozofije. do one spoljašnjosti u kojoj iščezava sub­ jekt koji govori. To je. Ako jezik zaista ima svoje mesto samo u usamljenoj suverenosti onoga "Ja govorim". da je u toj autoreferencijalnosti ona pronašla način da se istovremeno interiorizuje do krajnosti (da bude još samo iskazivanje sebe same) i da se pokaže u svetlucavom znaku svog udaljenog postojanja. jednom rečju. to nije jezik koji se približava sebi samome sve do u tačku svog ključalog pojavljivanja. čista spoljašnjost koja se širi. koliko prazni­ na u kojoj on nalazi svoj prostor kada se iskazuje u nagoti onoga "Ja govorim". to je jezik koji sebe postavlja najdalje od sebe samoga.dok je nekada stvar bila u tome da se misli istina .SPISI znatnost onoga "Ja govorim" nije upravo apsolutna otvorenost kroz koju jezik može da se proširi u beskonačnost. 12 .rasparčava.ono "ja" koje govori . on otkriva svoje pravo biće. i koji se ponekad u njemu predstavlja pod gramatičkim oblikom koja je za to predviđen). rasipanje. njega po pravu ništa ne može da ograniči . a subjekt koji govori više nije toliko onaj koji je odgovoran za govor (onaj koji ga drži. ako u tom stavljanju "van sebe". Taj neutralni prostor danas odlikuje zapadnu fikciju (toje razlog zbog kojeg ona više nije niti neka mitologija niti retorika). pre nego neko vraćanje znakova na sebe same.jeste to što ono "Ja govorim" funkcioniše tako kao da se suprotstavlja onome "Ja mislim".i literarna reč počinje da se razvija polazeći od sebe same. Veruje se da se savremena literatura odlikuje udvostručavanjem koje joj dozvoljava da označava sebe samu. već nepostojanje u čijoj se praznini bez počinka produžava beskonačno izlivanje jezika. Zaista.

u vidu jedne negativne teologije. Pa ipak. kao novi zakon. zapadna kultura ocrtala na svojim rubovima. ne toliko da bi se pojmio osnov ili opravdanje te subjektivnosti.to mišljenje. to je samo zato da bismo se naposletku pronašli. Može se pretpostaviti da je to ono rođeno iz onog mističkog mišljenja koje je. još samo gola želja. raskrivanje nespojivosti.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOST! Iskustvo spoljašnjosti Prodiranje prema jednom jeziku iz kojeg je subjekt isključen.ništavilo. na paradoksalan način. Jednog će dana biti potrebno da pokušamo da odredimo oblike i temeljne pojmove tog "mišljenja spoljašnjosti". učinilo da njeno rasipanje zasvetli i od nje dobilo samo njenu nepobedivu odsutnost. u Sadovom repetitivnom monologu. čini ono što bi se jednom rečju mo­ glo nazvati "mišljenjem spoljašnjosti". još uvek nesig­ urnu. već da bi se ponovo pronašao prostor u kojem se ona razvija. koji je za nas dugo bio nevidljiv: biće jezika pojavljuje se samo za sebe jedino u nestajanju subjekta. isto tako i u istraživanju onog Logosa koji predstavlja nešto poput rodnog mesta čitavog zapadnog uma. praznina koja joj služi kao mesto. Bilo bi manje pustolovno pretpostaviti da se prva pukotina kroz koju nam se mišljenje spoljašnjosti objavilo nalazi. ništa nije manje sigurno od toga: jer. u odnosu prema unutrašnjosti naše filozofske refleksije i u odnosu prema pozitivnosti našeg znanja. lutalo na međama hrišćanstva.ćutanje. i prema tome Govor. U to isto vreme. Isto tako će biti potrebno da se potrudimo da pronađemo njegov put. kao izvana. zagon­ etna pomoć koja dolazi od "odsutnosti Boga". koja se istovremeno drži na pragu svake pozitivnosti. čak i ako je ta unutrašnjost s one strane svakog jezika . Kako da nađemo pristup pre­ ma tom neobičnom odnosu? Možda kroz jedan oblik mišljenja čiju je mogućnost. možda se ono održalo. Sad pušta da govori. učinilo da se pojave njene granice. da pogleda­ mo odakle nam ono dolazi i u kojem pravcu ide. To mišljenje koje se drži izvan svake subjektivnosti kako bi. u Helderlinovom pesništvu objavljivalo se svetlucavo odsustvo bogova i izricala. tokom jednog hiljaduleća ili nešto manje. u trenutku kada je zapadna svest na najzapovedniji način zahtevala pounutrašnjenje zakona istorije i sveta. i s one strane svakog bića . između pojavljivanja jezika u njego­ vom biću i samosvesti u njenom identitetu sa so­ bom. bez sumnje u beskonačno. Nalazimo se pred jednim ponorom. razmak u kojem se ona konstituiše i u kojem njene neposredne izvesnosti izmiču čim se pogled usmeri na njih . jedan kroz ogoljavanje želje u beskonačnom žamoru govora. Da li bi se bez preterivanja moglo reći da su u istom tre­ nutku. U Kantovo i Hegelovo vreme. u proučavanju mitova i u psihoanalizi. počev od tekstova Pseudo-Dionisija. ako je u jed­ nom takvom iskustvu reč ο izlaženju "izvan sebe". kao svetski zakon bez zakona. to iskustvo danas se objavljuje na različitim tačkama kulture: u samom gestu pisanja kao i u pokušajima da se jezik formalizuje. drugi kroz otkriće zaobilaznog puta bogova u raselini jednog jezika koji je na putu da se 13 . obaveza da se iščekuje. koja je možda nepopravljiva. kako bi izrekao njen kraj. da bismo se uvili i pribrali u zaslepljujuću unutrašnjost jednog mišljenja koje je po punom pravu Biće i Reč.

apsolutno udaljena. sa iskustvom dvojnika. ponovo ispre­ daju staro tkivo unutrašnjosti. već odsutan iz njihovog postojanja. kod kojeg se jezik pojavljuje kao raskidanje sa onim što on imenuje. kao spoljašnje u odnosu na našu unutrašnjost. Blanšo možda nije samo jedan od svedoka tog mišljenja. u ko­ joj on uvek treba da osporava sebe: kada je došao 14 . pod vidom neke zamišljene spoljašnjosti. i to odsutan sa­ mom čudesnom snagom njihovog postojanja. kod Malarmea. ali šifrirano na izvestan način? Iskustvo koje će morati da os­ tane ne potisnuto. za vek koji će doći. spoljašnjosti i simulakruma. to iskustvo ponovo se pojavljuje u drugoj polovini 19. prestupa. toliko je on svojim tekstovima ne skriven. svetlucava. jer ono nije ni prodrlo u dubinu naše kulture. kod kojeg mišljenje. koji otkriva da je čitava metafizika Zapada vezana ne samo za njegovu gramatiku (što se uglavnom pretpostavljalo još od Šlegela). progon i cepanje samog subjekta. on može da položi već gotova značenja. beskonačna sna­ g a . već i za one koji. fikcija Krajnje je teško dati tom mišljenju jezik koji bi mu bio veran. Refleksija. u kojem bi "spoljašnjost" bila ocrtrana kao iskustvo tela. Ali. Sad i Helderlin u naše mišljenje položili. da se prevaziđe lažni momenat Entäusserung. i da se na zemlji ponovo uđe u posed dobara koja su bila potrošena na nebo. koja.k a o kretanje u kojem nestaje onaj ko govori. postaje govor granice. i kod kojeg mišljenje. napuštajući brbljivu unutrašnjost svesti.SPISI izgubi. da se otuđenja izbrišu. On se mora okrenuti ne prema nekom unutrašnjem overovljenju . i pored toga što je naša kultura uvek nastojala da u njemu nađe svoj odraz. Otuda neophodnost da se refleksivni jezik preobrati. držeći govor. prostora. slomljene subjektivnosti. Rečnik fikcije pod­ jednako je opasan: u dubinu slika. ali još više . postaje materijalna energija. da se čovek naturalizuje. kao da on drži tajnu njene unutrašnjosti. i to u samom srcu jezika. nužna sudbina. patnja puti.prema nekakvoj središnjoj izvesnosti iz koje više ne bi mogao da bude izbačen . mirna.već prema jednoj krajnosti. kod kojeg je sav diskurziv­ ni jezik pozvan da se rasplete u nasilnost tela i krika. da se priroda humanizuje. kod Bataja. neizbrisive prisustnosti drugih. ponekad u čistu prozirnost najneutralnijih ili najužurbanijih figura. kod Artoa. neizbežan zakon. teatralnog i luđačkog umnožavanja onoga J a . granica htenja. strano. kod Klosovskog. refleksija nezadrživo teži ka tome da to iskustvo vrati u dimenziju svesti i da ga razvije u jedan opis doživljaja. već plutajuće.Svaki govor koji ječisto refleksivan u opas­ nosti je da svede iskustvo spoljašnjosti na dimenziju unutrašnjosti. Koliko se on u pojavljivanju svoga delà povlači. iskustvo spoljašnjosti. samo iskrenje spoljašnjosti: kod Ničea.od Igitura pa sve do autonomne i aleatorne teatralnosti Knjige . čija je mera to mišljenje samo. veka. za čitavo vreme dok se oblikovao najzapovedniji zahtev da se svet interiorizuje.stvarna prisutnost. umesto da bude govor protivrečnosti ili nesvesnog. on je za nas pre samo to mišljenje . drže i pravo na reč. nevidljiva. koji je postao.

stalno mu oduzimati ne samo ono stoje on upravo izrekao nego i moć da to iskaže. 125. već osporavanje koje briše. premeštanje. ali koji je isto tako ponavljanje početka. u neposrednu negaciju onoga što on kaže. daleko iza sebe. dubeći sebe samoga. naprotiv. pošto za svoje načelo ima samo sebe samoga i prazninu. koji je. sve dok ne učini da se one ne rasprsnu i ne raseje ih u lakoći onoga nezamislivog. u prostoru u koji su položene bez korena i podloge. pred njim se ne pojav­ ljuje pozitivnost koja mu protivreči. Ne refleksija. koja ih oslobađa od svakog suvišnog naboja. hodnici. to znači činiti da taj jezik neprestano izlazi izvan sebe. blizine onoga najudaljenijeg. apsolutne skrivenosti tamo g d e se nalazimo. već razgovetna. već beskonačno ponavljanje. a kada ustupaju mesto divljenju. moć koja ih raspliće. u kojoj se reči beskonačno odvijaju. i prema toj praznini on mora da ide. već praznina u kojoj će se on izbrisati. Kod Blanšoa su fikcije. pre nego slike. ne protivrečnost. u odnosu na fik­ ciju ono što je negativnost u odnosu na refleksiju (dok je dijalektička negacija vezana za bajku ο vre­ menu). neutralni posrednik. ne duh koji trudom osvaja svoje jedinstvo. Ona više ne srne da bude moć koja nezasito proizvodi slike i čini da one sijaju već. neprestano. što zauzima čitav prostor. preobražavanje. u ćutanje koje nije prisnost neke tajne već čista spoljašnjost. Prema tome. ne pomirenje. zabranjene prostorije koje su ipak ot­ vorene odasvud. jedva neki drhtaj. već beskonačno osipanje spoljašnjosti. manje nego ćutanje. koja ih nastanjuje unutrašnjom prozirnošću koja ih postepeno pali. Z b o g toga se Blanšoov jezik ne služi negacijom na dijalektički način. Simetrično preobraćenje zahteva se od jezika fikcije. već žuborenje i nesreća jednog jezika koji je uvek već započeo. već u nemogućoj verovatnosti onoga što se nalazi između njih: susretanja. postoje prošli jezik taj koji je. oslobodio tu prazninu. već u tome da se pokaže koliko je nevidljiva nevidljivost onoga vidljivog. to znači učiniti da ono što se negira uđe u nemirnu unutrašnjost duha. pragovi koji privlače. 1 Celui qui ne m'accompagnait pas. ne šapat već reč. jedva neki šapat. vra­ ta i sobe: prostori bez mesta. prihvatajući da se rasplete u žamor.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI na granicu sebe samoga. ono neprekinuto. Dijalektički negirati.koji je čisti iz­ vor. prostor među slikama. to znači ostaviti ga tamo gde on jeste. punina praznine. već u praznini koja ih okružuje. str. fikcija se ne sastoji u tome da se pokaže ono nevidljivo. do toga ne dolazi u njima samima. jedan drhtaj a već neki šapat. i to ne bilo kakva reč. hodnici na kojima udaraju vrata koja se na sobama otvaraju za nepodnošljive sus­ rete. već zaborav. ovako shvaćen. pogođena. kako bi bio slobodan za jedan početak . koja m i j e na dohvat ruke" 1 . bez sumnje. Te fikcije su precizne. "Ne neka reč. zatvorene. nešto što se ne može ućutkati. Otuda njena dubinska srodnost sa prostorom. nji­ hove figure ocrtane su samo u sivilu svakodnevice i anonimnosti. ne istina koja konačno zasvetli. manje nego ponor praznine. Ono fiktivno nikada nije u stvarima ili u ljudima. razdvajajući ih ponorima preko kojih glasovi ne mogu da pređu i u kojima i sami krikovi zaneme. Negirati svoj sopstveni govor onako kao što to čini Blanšo. Takva je. uloga koju u gotovo svim Blanšoovim pričama igraju kuće. 15 .

bez tvrdnje. Biti privučen. kao spoljašnjost prema kojoj. u praznini i u ogoljenosti.SPISI prolazi koji se izvijaju u nove prolaze. prisustvo spoljašnjosti. ovaj će gov­ or imati otvorenost komentara: ponavljanje onoga što vani nije prestajalo da žamori. to ne znači biti pozvan privlačnom snagom spoljašnjosti.vraćanje u dvosmis­ lenu šupljinu rasplitanja i izvora . sto je već rečeno. i on sam jeste. izokreće mišljenje prema spoljašnjosti. nepovratno. str. i koji čini svoj sopstveni pro­ stor. govor ο nevi­ dljivoj strani reči. uzdržanost stvari u stanju njihove skrivenosti" 2 . za Artoa materijalnost mišljenja a za Bataja prestup: čisto i najogoljenije iskustvo spoljašnjosti. govor koji je lišen svakog središta. gde se razmak i pristup . ne oslanja se ni na kakvu ljupkost. sa svojim značajnim. razmak očekivanja . ne prekida nikakvu usamljenost. Kao govor spoljašnjosti.jezik ο spoljašnjosti svakog jezika. zaustavljen dah onoga koji ne prestaje da prestaje da živi. ukrštaju da bi sačinile jedan govor koji izgleda bez zaključka i bez slike. obraćajući se samom biću jezika. i fikcija koja se poništava u praznini u kojoj raspliće svoje oblike. ovaj govor će biti neprekidno pružanje prema onome čija svetlost. još jedino sam jezik . "priče" i "kritike" kod Blanšoa neprestano smanjuje. hučanja koje ne prestaje da ga razgrađuje. apsolutno tanana. nije nikada dobila jezik. kako bi dopustila da govori. Z b o g toga se ra­ zlika između "romana". bez maske. bez dokaza. Ali. susretima.jezik koji nije ničiji. Biti privučen i nemaran Privlačnost je za Blanšoa svakako ono što je za Sada želja. hropac umirućih. Ali kao reč koja uvek ostaje izvan onoga što kaže. 162. 16 .da se. nalazimo izvan spoljašnjosti. ni onome što nikada nije rečeno.svakako određuje mesto koje je zajedničko Blanšoovim "romanima" ili "pričama" i njegovoj "kritici". koja u svoje reči prima onu spoljašnjost kojoj se obraća. kašalj bolesnih. kao ono mesto. prigušeni glas onih koji govore. uzana poput tunela. u kojima preko noći ječe. Zaista. već praznine koja kruži između njegovih reči. treba dobro razumeti ono što ta reč ovde označava: privlačnost. s one strane svakog sna. već onome što se nalazi "između njih. ni onome što je već rečeno.pristup zaborava. oslobođen zavičaja. govor ο ne-govoru svakog jezika. od trenutka kada govor prestaje da sledi nagib mišljenja koje se ppunutrašnjuje i. soba duža nego sto je široka. Daleko od toga da bi pozivala unutrašnjost da se približi nekoj L'attente l'oubli. i pažnja prema onome što od jezi­ ka već postoji. Tako se refleksivna strpljivost. nepomičnim izgledom. za Ničea sila. štampano. izvan koje on govori. i to u jednom komadu: brižljiva pripovest ο iskustvima.slušanje ne toliko onoga sto je u njemu došlo do reči. Taj je­ dinstveni način bića govora . koji ne pripada ni fikciji ni refleksiji. pokaz­ ano . fikcija nevidljivog prostora u kojem se on pojavljuje. neverovatnim znakovima 2 . već iskusiti. bez istine ili pozorišta. kao u delu Čekanje zaborav.približavaju jedno drugome i udaljavaju u beskraj. uvek okrenuta iz­ van sebe same. kako je Blanšo shvata. ne zasniva nikakvo pozitiv­ no opštenje. kao i činjenicu koja je vezana za to prisustvo .

Privlačnost za svoj nužni korelat ima nemar­ nost. ona ne može da se ponudi kao neka pozitivna prisutnost . ni u gradu IzSvevišnjeg. Istini za volju. ni u stanu IzŽeljenog trenutka ne zna se šta se napolju događa. da se. čitav njegov drugi život. da se zaglušuje sopst­ venom tvrdoglavošću. jer spoljašnjost nikada ne daje svoju suštinu. ostati tamo". bljeskanje snega kroz prozor). tvrdoglavog nastojanja da se. da umnogostručuje mere. ali i m n o g o važnije od sveukupnog zaborava čitavog života. nosi prezime Sorge (Briga). da trči ispred privlačnosti. uprkos svim nevoljama.suštinskom nemarnošću. svih srodnosti? Nije li kretanje koje čini da čovek koji je privučen napreduje bez predaha upravo kretanje rasejanosti i zablude? Nije li trebalo "zadržati se tamo. koja se otvara u beskonačno pod stopama onoga koji je privučen.stvar koja je iznutra osvetljena izvesnošću svog sopstvenog postojanja . sem nekog pogleda koji je obećan smrti. svih ranijih ljubavi.već samo kao odsutnost koja se povlači najdalje od sebe same. Da bi mogao biti privučen. čovek mora da bude nemaran . ni u"sanatorijumu"iz Poslednjeg čoveka. dok privlačnost govori zapovednički. Njihovi međusobni odnosi su složeni. kao što se to u više navrata kaže u Onome koji me nije pratio i u Željenom trenutku? Nije li revnosti svojstveno to da se zakrčuje svojom sopstvenom brigom. niti se ο tome brine: čovek se nalazi izvan te spoljašnjosti. sa dna svoje povučenosti. da veruje da se ono s t o j e skriveno nalazi na drugom mestu. kao i njegovu prošlost. već se širi u beskonačno izvan svake zatvorenosti?). Privlačnost. da je se zakon tiče. ta divna prostota otvorenosti. da preduzima i suviše toga. prelazi prag famoznog zavoda samo zbog toga što nemar­ no propušta da uđe u kuću s lica). sem nekih otvorenih vrata. neoprav­ danog. privlačnost zapovednički po­ kazuje da je spoljašnjost tu. nije li ona odgovorna za jedno zaboravljanje . sem muka koji je suviše nametljiv da bi mu se moglo odupreti. suviše dvosmislen da bi se mogao odgonetnuti i da bi mu se moglo dati konačno tumačenje . najviše. bude privučen privlačnošću ili.koje je naiz­ gled ispraznije. lik iz Svevišnjeg. bez cilja i bez pokretača. tačnije (pošto privlačnost nema pozitivnosti). u praz­ nini. samo onome što se povuklo? Revnos­ ti suštinski pripada to da bude nemarna. ali da samoj toj otvorenosti ne možemo da priđemo. takva nemarnost je samo naličje jedne revnosti . kada ona nema unutrašnjosti.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI drugoj unutrašnjosti. nema ništa da ponudi sem praznine. koja nikada nije prikazana. Klosovski je odlično pogodio kada je istakao da Anri. u Aminadabu. Ali. koji je tako odbačen u spoljašnjost (ni u zavo­ du izAminadaba. sem ravnodušnosti koja ga prima kao da on nije tu. koje se samo dva ili tri puta pojavljuje u tekstu. ali na koju neprestano upućuje belina njene odsutnosti.tog nemog. bez zaštite ili zadrške (kako bi ih ona mogla imati.ništa da ponudi sem gesta neke žene na prozoru. sem osmeha nekog čuvara na nedozvoljenom pragu. bledilo jednog izdvojenog sećanja ili. koja smatra ništavnim ono što on upravo čini (Toma. da će se prošlost vratiti. i ukopava se u znaku koji nam daje da krenemo prema njoj. kao da bi bilo moguće spojiti se sa njom. ljude koji su mu bliski. da li je ta revnost uvek budna. da se na 17 . otvorena. bude to kretanje same privlačnosti. bez intim­ nosti.

da je se nadzire i vreba. da se prepusti biljnim moćima odozdo. možda je trebalo. skrivenija. koja pušta ljude da se upućuju prema njoj .možda ovde treba misliti na "nevernog"Tomu . da krene najprostijim putem. prisila koju ona vrši (zbog toga je ona apsolut­ na. da i sam postane hrabro nemarna briga. 235. čista spoljašnjost koja je jednaka noći'. ovde revnost ne obuhvata nemarnost. kada bi se Aminadab. prema tome. nemarnu revnost koju je ona privukla. to je način da se pokaže i da se sakrije zakon . sve do trenutka u kojem se pokazuje da je svetlost samo nemar­ nost. kada ona raspliće u čisto rasipanje sve figure unutrašnjosti? Čovek je privučen u istoj meri u kojoj je zane­ maren. naprotiv. već je nemarnost ta koja ostaje tako ravnodušna prema onome što može da je pokaže ili da je skrije. Tolika nesigurnost. dvosmislenija.imao više vere od drugih.kada je ona ta koja pušta stvari da budu to što jesu. možda je točak slučaja podelio sudbine koje su odavno ispisane u knjigama. 18 . Gde je zakon. možda se čekalo na nekog drugog. kada je mučio svoje sopstveno verovanje i tražio da vidi i da dotakne? Da lije ono stoje on dotakao na telu od krvi i mesa to stoje on tražio kada je hteo da vidi prisutnost koja je uskrsla? I nije li prosvetljenje. već blaga unutrašnjost svesti.da se pokaže povlačenje u kojem se zakon skriva i. Možda on nije taj koji je bio poz­ van. da s obzirom na nju svaki gest dobija vrednost znaka. koja od revnosti i nemarnos­ ti čini dve figure koje se u beskonačno preokreću jedna u drugu. Toma je poz­ van nemarnošću: otvorenost privlačnosti jedno je i isto sa nemarnošću koja prima o n o g a koga je priv3 ukla. da se zakon privuče u neko svetio koje ga skriva. kao uhođenje ili zamka: lenja služinčad možda su skrivene sile. isto tako senka kao i svetlost? Lucija možda nije ta koju je on tražio. i apsolutno ne-recipročna) nije naprosto šlepa: ona je iluzorna. Ta nemarnost je vidljivija.SPISI nju čeka. možda je tre­ balo da upita onoga koji mu je bio nametnut kao pratilac. svakako potiče od "nebrige koja vlada u kući" 3 . koja ra­ sipa. šta radi zakon? Biti nemaran. bio prisutan u nekom tekstu. poput svece u koju se duva. kao svoj nezaobilazni deo senke. Kako bi ona mogla da ne bude suštinski nemarna . koja pušta vreme da prolazi i da se vraća. U njoj se sve može protumačiti kao namerni znak. Kada bi. ona ne vezuje nikoga. zbog toga se revnost i morala sastojati u tome da čovek bude nemaran prema tom nemaru. zakon više ne bi bio zakon. najblažim nagibom. jer bi inače i ona sama bila vezana za tu vezu i više ne bi mo­ gla da bude čista otvorena privlačnost. Ali. ali i temeljnija nego svaka druga. kao tajno nastojanje. biti privučen. kada nema ničega što ne pada van nje. da se uputi prema svetlu zanemarujući senku. umesto što je hteo da se popne na više spratove kako bi našao neverovatnu ženu koja mu se osmehnula.kada je ona beskonačna spoljašnjost. koje kroz njega prolazi. Da li ćemo ikada znati da li je Toma . str. Kada bi srcu bio očigledan.

"do­ prinosimo primeni jednog javnog propisa" 5 . sem preokre­ nuta u naličje kazne. u stanju koje joj odgovara" 4 . str. neopipljiva supstanca. oni bi bili gospodari njegove senke i njegove svetlosti. koja. on je noć koja ih ograničava. kada ga ne bismo izazivali. kada bi kazna mogla biti izazvana samom voljom onih koji krše zakon. Zakon suvereno nastanjuje gradove. šta god da učinimo. i koja pretvara. i koja čini da ona izmiču svakoj unutrašnjosti. jer je on sama senka gesta koji se upućuje. zakon bi imao čvrstinu spoljašnjih stvari: on bi se mogao slediti ili ne. 122.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI mogao odgonetnuti među redovima neke knjige. Z b o g toga prestup. naposletku.u toj noćnoj lakoći koja je njegova nepobediva. kada bi bilo moguće poslužiti se njegovim zapisom. ali on se. g d e bi tada bila njegova moć. da govori. Na obe strane nevidljivosti zakona. Pa ipak. razdražen. umnogostručene revnosti. može da pokuša da prekorači zabranu nastojeći da privuče zakon sebi. možemo da verujemo da se odvajamo od njega i da njegovu primenu posmatramo spolja. prestup ludo pokušava da učini da se zakon pojavi kako bi mogao da ga poštuje i da ga zaseni svojim svetlim licem. nezadovoljstva. najbliži smo zakonu. on se tvr­ doglavo upućuje u otvorenost jedne nevidljivosti koju nikada ne pobeđuje. njihovu pojedinačnost u sivu jednoličnost onoga univerzalnog. kako bi se on mogao prinuditi da sebe učini vidljivim. uvek prepušta privlačenju koje dolazi od suštinske povučenosti zakona. str. kada ga ne bismo pritiskali uza 4 s zid. ali. on ne postiže ništa drugo sem što ojačava zakon u nje­ govoj slabosti . u svakom trenutku. koja bi ga sila ili ugled činili dostojnim poštovanja? U stvari. 81. u stvari. prazni­ na koja ih okružuje. doduše. Kako bi se zakon mogao zaista saznati i iskusiti. pozvan. nije ništa drugo do zakon koji je prekoračen. 19 . možda izabran. mi ga stavljamo u opticaj. Zakon je ta senka prema kojoj se nužno upućuje svaki gest. Zakon isto tako otvara prostor prestupa. a da to niko ne zna. z a ­ kon koji je izvan sebe? Ali. ali svakako prisiljen da prekorači mnoštvo zabranjenih pragova) izgleda potčinjen jednom nepoznatom zakonu: na nje­ govu blizinu i na njegovu odsutnost neprestano podsećaju nedozvoljena i otvorena vrata. institucije. zakon je spoljašnjost koja ih obuhvata. koliko god da su velilki nered i nebriga. prisutnost zakona jeste njegovo skrivanje. U prvom od ova dva roma­ na. to stalno pokazivanje nikada ne osvetljava ono što se kaže. on bi im stajao na raspolaganju: oni bi mogli da ga dodir­ nu i da učine da se on pojavi po njihovoj volji. Aminadab i Svevišnji čine diptih. ili ono što zakon hoće: pre nego načelo ili unutrašnji propis vladanja. postupke i delà. Le Très Haut. Slobode koje sebi dopuštamo ne mogu da prekinu zakon. da na jasan način vrši svoju vlast. zakon je već utvrdio svoju vlast: "Kuća je uvek. u koju se on sve više povlači? Kako bi se njegova nevidljivost mogla videti. veliki Aminadab. neobični zavod u koji je Toma ušao (privučen. i otvara oko njih prostor nela­ gode. ali u trenutku kada mislimo da izdaleka čitamo propise koji važe samo za druge. kada ne bismo odlučno išli sve dalje prema spoljašnjosti.

očajanjem i dobrovoljnim. sam zakon (u izvesnom smis­ lu. prema tome. naprotiv. na dan kada su neki pokušali da potisnu za­ kon u njegovo pribežište. služi mu.da rasulo zahvati sve živote. da li učinak? . zarazna. sa rezignacijom. u svojoj dosadnoj sličnosti. konačno. pa čak ni oni sami. sumnjiva vlažnost. anonimna vladavina epi­ demije. Pregrade su srušene. već na spoljašnjost same te spoljašnjosti .da li je ono uz­ rok. bez dopuštenja. beskonačni krici urliču kroz prste koji ih guše. zapo­ slen je u opštini. Ali. Kada je reč ο "posluzi" . kao čuvari \ kao sluge. kakva je Buksova ili Dortova). čak i ako. to nije prava. pijanstvo i pažnja. san i nezasita delatnost. on "obavezuje"zakon. Pa ipak. sa krvlju. u odeljenju za matične poslove. i sa nasiljem. koja mu prećutno obezbeđuje tu suštinsku doko­ licu). koja bi bila zakon koji je konačno savladan. uzvišenje gornjeg sprata. zaštićena oblast ili tvrđava zla. slomom i. i pogotovo ako oni hoće da mu umaknu). 20 . on je samo jedan točak. sa jednoličnošću mesta na kojem su već bili. blizanačka figura zlobe i brižnosti: ono u čemu se skrivaju skrivanje i ono što ga pokazuje. već poremećena. smrću. koja više nije razvrstavajuća vladavina matičnih knjiga. u kojoj je trebalo da uredi egzistencije dru­ gih. u kretanju kojim briše svoju pojedinačnu egzistenciju i izuzima je iz univezalnosti zakona. eksudati. već bezoblično gomilanje leševa. kada napušta državnu službu. U Svevišnjem. ko je čuvar a ko žrtva. znojava tela ras­ tapaju se u zidovima. i brižnost zakona prema onima na koje se on primenjuje. i koji. Anri Sorž je funkcioner. ali u dosluhu sa upravom. to povlačenje dovoljno je . ne zna se čak ni to nisu li oni gosti koji su postali sluge. ali time što ga vezuje za svoj nestanak (što u izvesnom smislu predstavlja suprotnost prestupničkoj egzis­ tenciji. oni su se sreli. sa kojeg je poziv došao i sa kojeg padaju anonimni recepti. moraju da predstavljaju zakon kako bi ga primenjivali i tiho mu se potčinjavali . u tom neobičnom organizmu koji od pojedinačnih eg­ zistencija čini instituciju. on je prvobitni oblik z a ­ kona. fatalnim nestajanjem u spoljašnjosti: jer. on ga prisiljava da se pokaže na tom praznom mestu koje je tek napustio. poka­ zuje njegovo savršenstvo. oni su ujedno revnost i nebriga. sve se preliva: vladaju vode koje nadolaze.ο onima koji. Sorž ("brižnost" zakona: brižnost koja se oseća u odnosu prema zakonu. izbljuvci. pripadaju "kući". ali na koji niko nije imao pris­ tupa. za razliku od "gostiju". i da smrt uspostavi svoju vladavinu. utvrđena i zavedena smrt. kada želimo da je pobedimo i da u nju prodremo osuđeni ne na kaznu.SPISI točak koji deli sudbine koje se ne mogu odgon­ etnuti ili neispisane listove. svakako. on više nije ništa drugo do sam zakon.niko ne zna kome oni služe (za­ konu kuće ili volji gostiju). svakako sićušan. šta je zatvor a šta bolnica. jer preobražava svako rođenje u arhivu. u svojoj potpunoj jednakosti sa dru­ gim spratovima) jeste taj koji se pokazuje u svo­ joj suštinskoj skrivenosti.na zabo­ rav koji je dublji od svih drugih zaborava. i produžava to odsustvo. on veliča taj zakon. Sorž se ne stavlja izvan zakona. spoljašnjost zako­ na tako je nepristupačna da smo. da li je to napuštanje? on je na odsustvu. u kojem se ne zna ko je bolesnik a ko lekar. gornji sprat iz Aminadaba. on napušta svoj zadatak (ali. individue se raspadaju. čirevi. u isti mah.

žena koja neobično liči na njegovu sestru prepoznaje. na ovaj izazov zakon može da odgovori jedino svojim sopstvenim povlačenjem: ne time što bi se zatvorio u još dublje ćutanje. pošto mu to ne uspeva.sa pretečom i kukavnom majkom kao što je to Klitemnestra. sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli ljudima Argosa i Troje". zapravo. budućnošću onoga što upravo kažu. Opčinjenost se ne rađa iz njihovog sadašnjeg pe­ vanja već iz onoga što se to pevanje obavezuje da će biti. već onim što sija u daljini njihovih reči. lice zakona odvraća se i povlači u senku. šta su one u samom svom biću ako ne čisti zov. On koji se zainatio da živi u kužnoj četvrti isto tako je onaj bog koji prihvata da umre među ljudima. poziva na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: ni­ kakva prisutnost ne svetluca u njihovim besmrtnim recima. sa svemoćnim i podmuklim očuhom . oslobađajući tišinu koju para najdu­ blji krik: gde jë zakon. čim hoćemo da čujemo njegove reči. već zbog toga što on ostaje u svojoj identičnoj nepokretnosti. taj jezik nema da kaže ništa više do ono "Ja govorim. Možemo se baciti u otvorenu prazninu: mogu se kovati zavere i praviti sabotaže. sa sestrom pomamnom u žalosti. ono što sirene obećavaju da će pevati Uliksu. One su sve od pevanja. potkazuje. da ustanovi neku drugu državu. belina žala. ali koji. udubljenje među talasima. Orest koji brine da umakne zakonu kako bi mu se bolje potčinio. pa ipak. uvek će kod njega naići samo na ćutljiv i neodređeno ljubazan prijem. sa­ mim iznošenjem tog jezika u spoljašnjost njegovog ćutanja. preobraženih za budućnost u pesmu:"Mi znamo zla. ostavlja obećanje za­ kona praznim. pevanje je samo privlačnost pevanja. možda je ta smrt Boga suprotnost smrti (grdoba neke mlohave i ljigave stvari koja večito podrhtava). a gest koji se pruža da bije ubio najzad oslobađa njen jezik. Ali. sa poginulim ocem. on. ali ono j u ­ naku ne obećava ništa drugo do kopiju onoga 2 1 . Ponuđeno kao naprazno. požari i ubistva mogu doći na mesto najceremonijalnijeg poretka. praznina pažnje. u bezobličnu prisutnost praznine i u nemi užas te prisutnosti.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ali. Euridika i Sirene Čim ga pogledamo. nailazimo na pevanje koje nije ništa više do smrtonosno obećanje nekog budućeg pevanja.Sorž je potčinjeni Orest. Onaj ko protiv zakona hoće da osnuje neki novi poredak. u odsutnu odsutnost. i svaki od njegovih oblika biće još samo metamorfoza tog umiranja koje se nikada ne završava. Zakon se. koji se održava u beskonačno. Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa koji privlači. u novoj metamorfozi ili u novom prodiranju u sopstveni identitet. Ali. vlasnik svih imena. da organizuje neku drugu policiju. Sirene ne zavode toliko onim što daju da se čuje.to je prošlost njegovih sopstvenih poduhva­ ta. pretvara se u stvar koja se ne može imenovati. Prosta srebrnkasta brazda u moru. šta radi zakon? I kada g a . Pod preuzetom maskom grčke tragedije . optužuje i ismeva. srećna praznina slušanja. jer on sada obuhvata i ono što hoće da ga pore­ meti. imenuje. ne menja: on je jednom zauvek sišao u grob. samo obećanje nekog budućeg pevanja prožima njihovu melodiju. sada ja govorim" koje pripada zakonu. špilja otvorena među stenama. poredak zakona bićesuvereniji nego ikada.

u kojem upravo pesma može da se pojavi. kao da smo prošli živi kroz smrt da bismo je povratili u nekom drugom jeziku. sliku. da podnesemo svaku patnju ostajući na pragu ponora koji privlači. jadikovka koja neće imati kraja. međutim. saznao. propatio. treba da slušamo. "najstrašniji pogled koji se jednom živom biću može uputiti". oslobađa čudesnu moć privlačnosti: on je taj koji. na svetlost dana. ali u podnožju jarbola. sa njegovim spasen­ jem. Pa ipak. vezanih članaka na rukama i nogama. kao Smrtna presuda.SPISI što je on doživeo. treba da zapušimo uši. kao što je Uliks pustio da pevanje koje nije čuo nestane u talasima. Ono laže.treba da se odreknemo njegovog slušanja. u samom trenutku kada se odvratilo i ponovo ušlo u noć: himna svetlosti bez imena i mesta. počeli da pevamo. to je apsolutni gubitak. Le livre à venir. moguća priča ο čudesnoj pustolovini. str. Ovde. Orfej nije video Euridikino lice u kretanju koje ga odvlači i čini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra sučelice. trebalo je da bude isto tako oko­ van kao i Uliks. na nestalnom pragu smrti. Ona je naizgled sas­ vim suprotna. jer junak nije umeo da se odupre moći čarolije koju ona ima. Ali moguće je da ispod Uliksove pobedničke pripovesti nečujno vlada jadikovka što nije bolje i duže slušao. to je. čini da se pojavi jedna druga žena. što nije zaronio bliže prekrasnom gla­ su u kojem je pevanje možda trebalo da se dovrši. prema tome. radi­ je. 22 . A ispod Orfejevog jadikovanja probija blaženstvo što je video. pokušava d a j e dovede. L'espace littéraire. Ali ono govori istinu. u preneraženosti koja Upor.tako čisto da ne kaže ništa sem svog uništavajućeg povlačenja . po­ gled pripovedača na taj pogled. u magnovenju. 9-17. jer će se svi oni koji se prepuste zavođenju i uprave svoje lađe prema žalu sresti samo sa smrću. Pa ipak. 174-184. Tada se za jednog kao i za onog drugog oslobodio glas: za Uliksa. Ova dva lika dubinski se prepliću u Blanšoovom delu 6 . ili. on je svojim očima video otvoren pogled smrti. str. ili ne manje neosetljiv nego njegovi 6 mornari. puštajući da u senci iščezne nevidljivo lice. nepristupačno lice. bio je obuzet zabranjenom željom i oslobodio se svojim sopstvenim rukama. u stvari. ali od nje zadržava jedino ništavilo. Postoje priče koje su posvećene. jer će kroz smrt pevanje moći da se uzdigne i da u beskonačno priča pustolovine junaka. treba da prođemo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili da živimo i. čarolije čija će najjadnija žrtva biti ona sama. jer ona mora da bude dozvana iz senke melodijom jednog pevanja koje je sposobno da zavede i da uspava smrt. to čisto pevanje . da bi se rodila priča koja neće umreti. Orfejevom pogledu: tom pogledu koji. on je u jednoj osobi bio junak kao i njegova posada. treba da pobedimo svaku želju lukavstvom koje vrši nasilje nad samim sobom. za Orfeja. Orfej je uspeo da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na putu povratka. To obećanje lažno je i istinito u isti mah. A taj pogled ili. pre. u sred noći. ona je bliska rođaka Sirena: kao što ove pevaju samo budućnost jednog pevanja. Preko puta je Euridikin lik. tako i Euridika daje da se vidi samo obećanje jednog lica. ništa drugo sem onoga što on sam jeste. polazi da traži odbeglu prisutnost. i da se konačno nađemo s one strane pevanja.

izvrćući je. izlišno. kada se u preplitanju žamora jedva razabire čvrstina usam­ ljenog glasa. nije li to bilo naprosto to gluvo prisustvo koje pritiska u senci svog neizbežnog narastanja? Prazna spoljašnjost privlačnosti možda je jedno i isto sa sasvim bliskom spoljašnjošću dvo­ jnika. nije nepopustljiva i mračna boginja. to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida. 68-69. izbacuje tu unutrašnjost iz nje same. U trenutku kada je unutrašnjost privučena izvan sebe same. Da li u toj pocepanosti i u toj vezi tajno počiva načelo privlačnosti? U tre­ nutku kada mislimo da nas nepristupačna daljina izvodi izvan nas. kao neki suvišni oblik. Pratilac bi tada bio privlačnost na vrhuncu skrivanja: privlačnost koja je skrivena jer se daje kao čisto. i koji nje­ govom govoru suprotstavlja jednu reč koja je na nerazlučiv način odjek i poricanje. neka vrsta bezoblične i uporne anonimnosti . licem u lice. sličnost koja se isprečuje. 23 . Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. i od koje on hoće da je otrgne. privlačnost koja je isto tako skrivena. i čini da se pored nje . za čitavu večnost". Orfejev pogled dobio je ubilačku moć koja je pevala u glasu sirena. i koji će joj konačno staviti gip­ sanu masku.manje nego oblik. za­ tvoren u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako potpuno oslobađa svih svojih suvišnih divota. već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja. koji ga prazni i deli na dva blizanačka ali nepodudarna lika. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo. pošto je treba Pratilac Od prvih znakova privlačnosti. ali na način koji podseća na pravednost kada je ona izručena svim negativnim pogubnostima" 7 . "ravnodušan i neutralan. pripovedač iz Željenog trenutka dolazi da traži Juditu na zabranjenom mestu na kojem je ona zatvorena. koja dolazi da se ponudi u nemogućem i srećnom povratku. u kojoj se može posmatrati'Ono što je živo. on je pro­ nalazi bez teškoća. to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću. Ali iza nje. koji je uvek skriven. suprotno svakom očekivanju. neko lice bez izraza i bez očiju. neko drugi koji je onaj isti. da se čini kao da je lišen sebe samoga: pravedan. str. nije li to glas sirena. pošto odbija pre nego što privlači.pojavi pozadinski lik jednog pratioca. jedna spoljašnjost dubi ono mesto na kojem je unutrašnjost navikla da nađe svoje sklonište i mogućnost tog skloništa: iskrsava jedan oblik . već čisti glas. koje. kao neku suviše blisku Euridiku. figura koja je čuva. u začaranoj nepokretnosti kojom one vezuju one koji ih slušaju? dvojnik na razdaljini. čija je sva zavodljivost u praznini koju one otvaraju. lična zamenica bez lica. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI je već zatočenička. 7 Le moment voulu. tvrdoglavo. blisko prisustvo.koji subjekta lišava njego­ vog prostog identiteta. u trenutku kada se povlačenje željenog lica jedva ocrtava. Taj glas koji"peva naprazno".ili ispod nje . ima nešto poput blagog i nasilnog kretanja koje prodire u unutrašnjost. i koji daje da se tako malo toga čuje. jedan zakon bez boga. Isto tako. koji ga lišava nje­ govog neposrednog prava da kaže "ja". ali koji se nameće sa očiglednošću koja nikad ne popušta.

Pre svega. jer nam bez prestanka preti da nas usiše i pomeša sa sobom u konfuziju bez mere. njegov hropac ječi kroz čitavu kuću i. njegova groznica i njegov znoj probi­ jaju kroz pregradni zid i prave mrlju sa druge strane. i sam Tomin jezik počinje da govori bez njega. u poslednjem prestupu. Bez sumnje se u tom kretanju kojim se jezik okreće oko sebe najtačnije pokazuje suština ne- 24 . brazdu svoje vidljive odsutnosti. Z b o g toga pratilac istovremeno važi kao zahtev na koji nikada ne možemo da odgovorimo i kao teret od kojeg bismo hteli da se oslobodimo. koji nema lica. u Svevišnjem. Soržova put. Dom govori. izvanjski u odnosu na pore­ dak grada. najbliže i najdalje. njegov krik prolazi kroz šaku koja ga guši. kako seTomin glas guši. biće zadugo ta smrt. kada se Dom služi prvim licem. stran zakonu. u Soržovoj sobi. što je rasipao svoju revnost na pokušaje da se probije do viših spratova. kao što će to nadmoćno tvrditi na kraju romana. on je večiti sused. da sa njim pronađemo neku vezu koja neće biti ta odsutnost veze kojom smo vezani za njega prema obliku odsutnosti. nasuprot Svevišnjem. sama smrt koja je rasejana kroz život. koje je po svoj prilici povređeno. Čitav jezik se iskreće i. zadržava nešto poput "odsjaja neke stare lepote". i da govori za njega. ili tvrdi da čuva. u skladu sa značenjem naslova. kada se sa njim postupa kao sa slugom. Pratilac je takođe. samo je obris lika koji je istetoviran na njegovom sopstvenom liku. i sama Dortova put. da nije mrtav. on je bolest u nepripitomljenom stanju.pa ipak. uprkos grubim greškama. i nije li ono što izgleda kao njegova glupost samo nemo iščekivanje pi­ tanja? Da li je on vodič ili zatvorenik? Pripada li on nepristupačnim silama koje vladaju kućom. je­ dan dvosmislen pogled. kada misli da je našao lice i glas koje je tražio. njega predstavlja Dort. prisan je bez zadrške. Dom se ponovo pojavljuje kao onaj koji čuva. urličući. Kad naposletku umire. zakon i reč: Toma je pogrešio stoje bio tako maloveran. u kojem voda odasvud nadolazi. što nije pitao njega. ističući svoje pravo da govori. u jednoj noći koja se spaja sa danom koji izbija.SPISI odmaknuti od sebe. koji je bio tu da odgovori. kako izgleda. iznad te praznine koja ostavlja. Toma dobija čudnog dvo­ jnika (da li je on taj koga je. Ova figura preokreće se u beskonačno. on se nalazi u napasnoj blizini. Nevidljiv i ćutljiv kad god Toma govori sa trećim licima. on je onaj Nižnji. trebalo bi da mu se još više približimo. da li je pratilac nepriznati vodič. Ne poznaje li on tajne ove kuće bolje nego bilo ko drugi. I. ili je samo sluga? On se zove Dom. na nerazlučiv način. prisutan je umnogostručenom i neiscrpnom prisutnošću. Toma konačno ušao u kuću. njegovo telo. u tom svetu u kojem vlaga prokapava. inercija koja sputava. pa ipak. ili je on samo masa koja pritiska. za njega smo neotklonjivo vezani jednom bliskošću koju je teško podneti . ali iznenada. i beskonačno će zvučati među Soržovim prstima. "Gospod dao"?): njegovo lice. dok je bilo dovoljno da se prepusti silaženju. zakon koji je očigledan ali koji je nevidljiv kao zakon. san koji preti da obuhvati svaku budnost?Tek stoje ušao u kuću u koju g a j e privukao jedan ovlašan gest. kada je. sa krikom koji je istovremeno osporava i tvrdi. on ubrzo sasvim iščezava. i ono. njegov kašalj prolazi kroz vrata i kroz zidove. široke je ruke kada se poverava. nje­ gove kosti. čovek "odozdo".

nameće im svoj zakon. on tako dolazi najbliže on­ ome Ja koje govori u prvom licu. duž te tanke linije koja ih razdvaja. on nema veze sa tim Ja. kao što razdvaja ono Ja koje govori od onoga On koje to Ja u svom govorenom biću jeste. da bi se na kraju sreo s tim pratiocem koji ga ne prati. već bezimena granica u koju jezik udara. i što se nalazi iznad svake ćutnje: neprekinuto žuborenje jezika. Taj jezik niko ne govori: svaki subjekt u njemu ocrtava samo gramatički nabor. kada se udubljuje u rad svoje sopstvene negativnosti da bi se beskonačno povlačila u jedan dan bez svetlosti. koja širi jedno mesto lišeno mesta. Z b o g toga onaj ko kaže Ja mora neprestano da mu se približava. da li sada pišete?) i neprekinutim govorom koji pokazuje nemogućnost da se odgovori. ćutanje je nečujni. u kojem iskustvo može da otpočine. ovde se nalazimo jako daleko od onog iskustva u kojem neki imaju običaj da se izgube da bi se ponovo pronašli. i pokazuje. Kao da se u tom povlačenju. ona zbog toga ne prestaje da bude sklonište. Ali u iskustvu spoljašnjosti ne radi se ο tome. oni su snažno vezani jednim stalnim ispitivanjem (opišite ono što vidite. Taj jezik se ne razrešava ni u kojem ćutanju: svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez šavova. jer. Kretanje privlačnosti i povlačenje pratioca otkrivaju ono što prethodi svakoj reči. istog govora koji kazuje nešto drugo. njihovo trenutno iskričavo nestajanje. između pripovedača i nerazdruživog pratioca koji ga ne prati. u kojem nijedna egzistencija ne može da se ukoreni: još od Malarmea je poznato 25 .sa pozitivnošću egzistencije. svetlucanje. on može da vidi samo kroz jezik nekog drugoga. sa kojom uspostavlja tegobnu vezu. On otvara jedan neutralni prostor. razrešujućije. ona je pre bezmerna dubina u kojoj jezik ne prestaje da se gubi. u jednu vidljivost koja je oslobođena svakog oblika. pa ipak.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI popustljivog pratioca. i koje čini da se oni pojave. Njih ne vezuje nikakav ugovor. taloži se čitava priča. I onda kada ta egzistencija osporava sebe samu. u jednu noć bez senke. neki drugi subjekt koji govori. oslobađa prostor jednog neutralnog jezika. kojeg stavlja u red svoje sopstvene noći. koje ih razvlašćuje. Ali ta granica u sebi nema ničega pozitivnog. u svom beskonačnom od­ vijanju. dok je reč gospodstvo koje ima moć da se uzdrži u privremenosti ćutanja. prvobitni. koje je spoljašnjost svake reči i svakog pisanja. Z a ­ kon jedne Reči pruža to sklonište podjednako kao i otvoreno prostranstvo ćutanja."Onaj koji me nije pratio" nema imena (i želi da se održi u toj suštinskoj anonimnos­ ti). mistika nastoji da se spoji pa makar morala proći i kroz noć . u jednu čistotu bez imena. u tom udubljenju koje možda nije ništa više do nezadrživo osipanje lica koje govori. U kretanju koje joj je svojstveno. njihovo Ni jedno ni drugo Uprkos mnogim sličnostima. i čije reči i rečenice on preuzima u jednu prazninu koja nema granica: pa ipak. ali kako bi se vratio kao identičan sa sobom. d a j e pokaže. to je neki on bez lica i bez pogleda. prekomerni dah. On stvarno nije privilegovani sagovornik. on je od njega odvojen bezmernom daljinom. kao eho nekog drugog govora koji kazuje isto. iz kojeg može da dođe svaki ob­ javljeni govor. ili da bi sa njim uspostavio vezu koja je dovoljno pozi­ tivna da bi mogao. u saglasnosti sa oblikom iskustva.

čisto rasprskavanje praznog obećanja . on je sačinjen od bdenja koje je tako budno. pa ipak. ali u samom svom biću. tako svetio.. niti da se jednom zauvek os­ loni na hrabrost. 136-137. One ne gov­ ore. jezik je samo bezoblični žamor i žuborenje. Ali. to je oduvek bilo rečeno. mešati niti sa rasejanošću ra­ zonode niti sa snom. a ono što one označavaju upliće me u tu spoljašnjost svake reči. Jezik se tada otkriva kao oslobođen od svih starih mitova u kojima se oblikovala naša svest ο recima. sjajno i neposredno. u tom žamorećem prostoru ona ne nalaze toliko svoj cilj koliko mesto. ono što se ponavlja jeste prazni­ na ponavljanja. pojavljivanje osmeha. ono samim tim nije rezignirana nepokretnost. da je vredan pod­ jednako kao buduća veza u reči koja je data. Samo iščekivanje nije usmereno ni prema čemu: jer. ali koji konačno nosi jedno neizgovoreno ime. u kojem bi budnost bila uspa­ vana. spoljašnjost je prazna. jezik se zaista usmerava prema sadržajima koji mu prethode.Taj zaborav ne treba. bez geografije. str. sada se zna da je biće jezika vidlji­ vo brisanje onoga ko govori: "time što bih rekao da čujem ove reči ne bih sebi razjasnio opasnu neobičnost mojih odnosa sa njima. predmet koji bi ga ispunio mogao bi samo da ga izbriše. taj­ na nema dubine. ono se ne može obuh­ vatiti nikakvom unutrašnjošću. i kao 8 pamćenje i priča. međutim."sada ja govorim" . i koje sebi nikada ne obećava neki odmor kao nadoknadu. to ne govori. koje Toma postavlja na kraju Aminadaba. svaki od njegovih najmanjih delića pada u nepovratnu spoljašnjost. Njega ne sabira pamćenje. već zaborav. D u g o se verovalo da jezik gospodari vremenom. isto tako se verovalo da u toj suverenosti on ima moć da učini da se pojavi vidljivo i večno telo istine. naprotiv. da se ushićuje svojom strpljivošću. u trenutku kada se čini da mu je svaka reč oduzeta. 26 . koji je bez lica. njihovog mogućeg ponovnog početka: takvo je pitanje. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja. one su.SPISI da reč jeste objavljeno nepostojanje onoga što ona označava. prvi do­ dir sa recima potonjeg ponovnog početka na kraju Poslednjeg čoveka. i ako se drži u najvećoj blizini svog bića.. Pa ipak. ili. Celui qui ne m'accompagnait pas. a njegova snaga leži u skrivanju.u Svevišnjem. Iščekivanje ne može da iščekuje sebe samo na svršetku svoje sopstvene prošlosti. lišene prisnosti. U tom smislu. ο govoru. na poslednjim stranicama Onoga koji me nije pra­ tio. pošto se nalaze sasvim spolja. on se otvara jedino u čistoti iščekivanja. ali ovde. tako jutarnje da se ono pre može sh­ vatiti kao otpust noći. i kao čista otvorenost prema jednom danu koji još nije došao. koja mu nikada nije nedostajala. ili još. koje je najzad vedro. zbog toga on čini jedno i isto sa osipan­ jem vremena. koja je prividno skrivenija i još više unutrašnja od reči savesti. ono ima izdržljivost jednog kretanja koje nema svršetka. ο literaturi. verovalo se da njegova suština leži u ob­ liku reči ili u dahu koji ih oživljava. verovalo se da je on proročanstvo i istorija. U svakoj od svojih reči. one nisu unutrašnje."8 Upravo u tu anonimnost jezika koji je oslobođen i koji gleda na svoju sopstvenu lišenost granice vode iskustva koja je ispričao Blanšo.

ni­ kada se ne ustaljuje u neku nepokretnu i dokučivu pozitivnost. kroz samo tvrđenje onoga Ja govorim. izvor ima prozirnost onoga što je bez kraja. iz­ vor i smrt . jun 1966.njihov trenutni dodir koji se održava u bezmernom prostoru. Sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević Naslov izvornika: "La pensée du dehors". str. suviše čudan i suviše blizak da ne bi odmah bio odbijen čistotom iščekivanja. koji je suštinski za jezik. bez veze sličnosti ili kontinuiteta sa bilo čim (novost iščekivanja koje se i samo pruža izvan sebe. neki oblik je istovremeno suviše star i suviše nov. smrt se beskonačno otvara prema ponavljanju početka. Ali. jutarnje osipanje smrti. već uvek rasuti ob­ lik spoljašnjosti.iščekivanje koje je tako zaoštreno da briše svako pojedinačno lice koje može da mu se ponu­ di. i tako posvećen neposrednosti zaborava. pre. U zaboravu se iščekivanje održava kao iščekivanje: napregnuta pažnja prema onome što bi bilo radikalno novo. pušta da se vide. A ono što jezik jeste (ne ono što on hoće da kaže. nije dato preteče obećanje njenog sopstvenog iščeznuća. ne oblik kojim on to kaže). on povezuje ili. svakog lica. u toj moći skrivanja koja briše svako određeno značenje i samo postojanje onoga ko govori. 523-546. i koje je oslobođeno od svake prošlosti). Orfejev ubilački zaborav. u toj sivoj neu­ tralnosti koja čini suštinski oklop svakog bića. koja je sva u jednoj i istoj neu­ tralnoj jasnoći . 27 . to povlačenje koje je tako neprimetno. ni večnost ni čovek. Uliksovo okovano iščekivanje. čim je utvrđen. Oni se odmah preokreću jedno u drugo. ne postoji ni jedna egzistencija kojoj. nikada ne postavlja granicu polazeći od koje bi se konačno ocrtala istina. Critique. to je taj glas koji je tako tanan.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI zaborav je iščekivanje koje je dovedeno do kra­ jnosti . jezik nije ni istina ni vreme. to je samo biće jezika. za njega je bilo apsolutno pogubno to što je Epimenid Krićanin tvrdio da svi Krićani lažu: povezanost ovog govora sa samim sobom razrešavala ga je od svake moguće istine. ako je zaborav. n° 229.dan i noć u isti mah .zakasneli na­ por izvora. Kada se jezik definisao kao mesto istine i kao veza vremena. i pažnja prema on­ ome što bi bilo najtemeljnije staro (pošto u svojoj osnovi iščekivanje nije prestalo da iščekuje). U svom iščekujućem i zaboravnom biću. nosi prema svetlu. ako je stvarno ona ta koju jezik pažljivo prihvata. i uvek iznova započeta spoljašnjost smrti. ako se jezik otkriva kao uzajamna prozirnost izvora i smrti. i koja tako oslobađa prostor slike. ta slabost u srži svake stvari i oko svake stvari. u bljesku njihovog beskonačnog njihanja. njegovog budućeg pojavljivanja. ono što on jeste u svome biću. Čista spoljašnjost izvora.

mesta otvorenih i nebranjenih. naših teorija. susednog. Paris: Gallimar (prim. to je izvestan način da se razmotri ono što se zove vremenom i ono što se zove istorijom. između elemenata koji su to­ kom vremena bili razdvojeni. nije reč ο tome da se porekne vreme. jeste na­ por da se ustanovi. Movement. oktobra 1984. to prožimanje mestâ činili su ono što bi se krajnje uopšteno moglo nazvati srednjovekovnim prostorom: prostorom i lokalizacijom.DRUGA ΜΕSTA* Velika napast koja je opsedala XIX vek bila je. temâ krize i ciklusa. bilo je mesta u koja su se stvari smeštale dospevši tamo nasilno. jedan skup odnosa koji se predočava kao slaganje. mesta štićenih. Sadašnja epoha verovatno je možda više epoha prostora. epohi bliskog i dalekog. Može se reći da je. u okviru ciklusa Cercle d'études architecturale. već kao mreža koja vezuje tačke i koja stvara sopstveni nered. u kosmološkoj teoriji. Nalazimo se u času u kome je svet na kušnji. uistinu. sučeljavanje. viška mrtvih. raštrkanog. može se reći. u srednjem veku postojao hijerarhijski sistem mestâ: mesta svetih i mesta profanih. mi smo u epohi naporednog. ima istoriju. Mi smo u veku istovremenog. i nije mogućno prenebregnuti sudbinsku ukrštenost vremena sa prostorom. u zapadnom iskustvu. sâm prostor.). Tekst je prvi put objavljen nekoliko meseci posle njegove smrti. našle svoje utočište i prirodni počinak. * Ovaj tekst predstavlja osnovu za predavanje koje je Mišel Fuko održao 14. u jednom krajnje grubom ocrtavanju te istorije prostora. i mesta g d e su one. urbanih mesta i selišta (svakako namenjenih stvarnom životu ljudi). ur. 29 . Continué. u časopisu Architecture. naših sistema nije neka novost. taloženja prošlosti. naprotiv. istorija temâ razvoja i stagnacije. ta sučeljenost. sa svoje strane. Strukturalizam. ili ono što je objedinjeno pod tim poprilično uopštenim nazivom. ne toliko kao jedan veliki život koji se razvija tokom vremena. bez njegove autorizacije. godine u Tunisu. verujem. marta 1967. Valja u međuvremenu napomenuti da prostor koji se sada pomalja na obzorju naših briga. nebesko mesto se pak. U drugom z a konu termodinamike devetnaesti vek pronašao je suštastvo svojih mitskih izvora. podrazumevajući i jedno i drugo. hlađenja koja prête svetu. postojala su nadnebeska mesta sučeljena mestu nebeskom. i zauzvrat. Moglo bi se možda reći da se izvesni ideološki sukobi koji pobuđuju rasprave današnjice odvijaju između pobožnih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika pro­ stora. i koji iskrsava kao jedna vrsta konfiguracije. Sva ta hijerarhija. a potom je uvršten i u kritičko četvorotomno izdanje njegovih radova Dits et écrits. razlikovalo od zemaljskog.

uprkos svoj mreži znanja koja dopušta da ga se odredi i formalizuje. unutar jednog nasumično podeljenog skupa. svrstanog u jednoglasnu klasu. raspoređivanje dolazi na mesto prostiranja. takvog da su se mesta srednjeg veka obrela u svojevrsnoj rasplinutosti.to je takođe problem spoznaje kojim odnosima blizine.za razliku od vremena desakralizovanog u devetnaestom veku. označavanja i razvrstavanja ljudi se mora dati prvenstvo. kretanja. mreže. itd. Na mnogo određeniji način. položaj elemenata. da odmorište neke stvari nije ništa do beskonačno usporeno kretanje. kakvoj vrsti pohranjivanja. između porodičnog i društvenog prostora. obeležja ili kodova. koliko vaspostavljanje jednog beskonačnog prostora. počev od Galileja. u ovoj ili onoj situaciji. Danas. verujem da se uznemireno­ st današnjice suštinski tiče prostora. jer prava sablazan Galilejevog delà nije toliko bilo otkriće. taj krajnji problem raspoređivanja čovečanstva nije jednostavni upit da bi se saznalo hoće li biti mesta za čoveka na svetu . uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju. suprotnost između javnog i privatnog prostora. I moguće je da našim životima ponovo upravlja određen broj protivrečja koja se ne m o g u dotaći. naprotiv. opisi pojavnog naučili su nas da ne živimo u jednom homogenom i praznom prostoru. suprotnosti koje podrazumevamo kao sve stoje dato: na prim­ er. U svakom slučaju. sve su one potaknute zarad jedne prikrivene sakralizacije.SPISI Ovaj prostor lokalizacije otpočinje sa Galilejem. na koje instituci­ je i praksa nemaju hrabrosti da udare. Drugim recima. problem smeštanja i premeštanja postavlja se povodom ljudi u domenu demografije. Raspoređivanje se može odrediti odnosima bliskosti između tačaka ili elemenata: formalno. beskrajno otvorenog. No. ali izgleda da još uvek nismo dospeli do jedne praktične desakralizacije prostora. ili ponovno otkriće. bez sumnje mnogo više negoli vremena. Svakako. lokalizaciju je zamenilo prostiranje. vreme se verovatno predočava jedino još kao jedna od igara mogućih rasporeda između elemenata rasutih u prostoru. oni se mogu opisati kao ni­ zovi. između kulturnog i utilitarnog prostora. u zavisnosti od cilja ka kojem se teži. između prostora dokolice i prostora rada. dobro je poznat značaj prob­ lema raspoređivanja u savremenoj tehnologiji: pothranjivanje podataka ili pojedinačnih rezultata nekog proračuna u memoriju mašine. u prostoru koji je 30 . od sedamnaestog veka naovamo. da mesto neke stvari nije ništa više nego tačka u njenom kretanju. Bašlarovo veličanstveno delo. S druge strane. da se Zemlja okreće oko Sunca.problem koji je svakako od prvorazrednog značaja . kruženje dis­ kretnih elemenata. koje je zamenilo lokalizaciju. proizašlih nasumično (kao što je kretanje automobila ili ponajpre zvukova koji se prenose telefonskim linijama). sadašnji prostor možda još nije sasvim desakralizovan . već. ili u klasu višeglasnog. postoji jedna izvesna teorijska desakralizacija pro­ stora (ona kojoj je Galilejevo delo dalo podsticaj). Mi smo u dobu u kojem nam se prostor predočava u obliku odnosa raspoređivanja. stabla.

vozova (izvanredno klupko odnosa sadržano je u vozu. pomoću koje se može preći s jedne tačke na drugu. povezani sa svima ostali­ ma. u prostoru koji je možda čak obavijen fantazmom. jer predstavlja stvar kroz koju se prolazi. obesnažuju ili preokreću skup odnosa koje sami oblikuju i koji se u njima očituju. eteričan. Heterotopije Pre svega utopije. Utopije. preko klupka odnosa koji dopuštaju da ih se opiše. osporeni i preokrenuti. no čiji se položaj ipak da stvarno odrediti. mi živimo unutar jednog skupa odnosa koji određuje položaje nesvodive jedne na druge. odnose prvenstveno na unutrašnji prostor. krevet itd. to su. Može se opisati. rasporedi odmora. naših snova. ove se analize. budući apsolutno druga u odnosu na sva raspoređivanja koja odražavaju i ο kojima gov- 31 . moglo bi se. Mi ne živimo u unutrašnjosti kakve praznine oslikane raznolikim blještavilom. To su rasporedi koji stupaju u o d ­ nos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim pros­ torom ili društvom. raspoređivanje privremenih odmorišta: kafea. prostor naše primarne percepcije. posegnuti za opisom tih različitih razmeštanja. prostor koji može biti nepomičan. opisati skup odnosa koji određuju razmeštanje prelaza. taj prostor koji nas slama i troši i sam je isto tako raznorodan. 0 prostoru spoljašnjosti bih. stamenit kao kamen ili kao kristal. ma kako značajne za savremenu misao. zbiljska. od kojih se sastoji kuća. Ipak. u potrazi za sku­ pom odnosa kojima se ona m o g u objasniti. naših strasti rastočenih u njemu samom odlikama koje su mu gotovo svojst­ vene: to je prostor lak. ona među njima koja imaju neobično svojstvo da budu povezana sa svim ostalim raspoređivanjima. Na pri­ mer. Naravno. No ono što me zan­ ima. Prostor u kojem živimo. bez sumnje. ili pak pro­ stor mračan. među svim ovim raspoređivanjima. pretrpan. pak. i to verovatno za sve kulture i civilizacije. želeo da govorim. i koja je i sama sposobna da prelazi). Postoje takođe. to su rasporedi bez stvarnog mesta. puteva. Oni su samo društvo dovedeno do savršenstva. u svakom slučaju. pro­ stor koji teče kao izvorska voda. u kojem se odvija erozija naših života. Drugačije rečeno. tek. našeg vremena i naše istorije. odraženi i odražavajući. kojim smo zave­ deni da u njega izađemo iz sebe. Ova mesta. proziran. prostor vrhova. ili pak naličje toga društva. utopije su prostori koji su u svojoj suštini nestvarni. svojevrsne utopije uprostorene posredstvom stvarnih rasporeda. mi ne živimo u nekoj vrsti vakuuma. ali na takav način da ukidaju. Ovi pro­ stori koji su. ili naprotiv prostor dna. Mogli bi se isto tako odredi­ ti. zatvorenih ili polu-otvorenih. preko njihovih mreža odnosa. to je prostor visina. dele se na dva glavna tipa. mesta čiji se obrisi naziru u svakoj ustanovi društva. spavaća soba. na neki način. a ipak protivrečni sa ostalim raspoređivanjima. svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronaći unutar kulture istovremeno kao predstavljeni. označeni. i koja su svojevrsni protiv-rasporedi.DRUGA MESTA sav napunjen svojstvima. apsolutno nenadređene. blata. hrapav. plaža. mesta koja su izvan svih mesta. bioskopa. mesta stvarna. u unutrašnjosti u kojoj se mogu razlučiti osobe i stvari.

Pošav od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraća. iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu stakla.zato stoje ta reč odveć rabljena . ono zapravo post­ aje potpuno stvarno. Ali to je jednako tako heterotopija. Ogledalo je. za razliku od utopija. ili vojna obuka za dečake igrali su istu takvu ulogu. i u kojoj ima. het­ erotopija bez geografskih koordinata. isto tako utopija. i potpuno nestvarno. očigledno. Defloracija devojke morala se dogoditi "nigde". mukla. u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza površine. koja mi dopušta da se gledam tamo g d e sam odsutan: utopija ogledala. tamo g d e me nema. neću reći jedna nauka . Adoles­ centi. jer je nužno. ta je tema drevna. No ove heterotopije krize danas nestaju i bivaju zamenjene. 32 analizu. postoji nesum­ njivo svojevrstan doživljaj mešanja.već neka vrsta sistematskog opisa koji bi imao za predmet. u ogledalu. mada su im se zadržali neki ostaci. ja se okrećem sebi. tih različitih prostora. što će reći da sadrži povlašćena ili sveta mesta. "čitanje" kako se danas rado veli. Mogu se ipak razlučiti dva glavna tipa. oblike koji su veo­ ma promenljivi. starci itd. heterotopija. No heterotopije poprimaju. One su konstanta svih ljudskih grupa. Što se tiče heterotopija u pravom smislu reči. rezervisana za pojedince koji se nalaze. u odnosu na jedno određeno društvo. u isto vreme. javlja se određena vrsta heterotopije koju bih nazvao heterotopijom krize. da bi bilo primećeno. takav opis bi se mogao nazvati heterotopologijom. da se prvi znaci muške seksualnosti ispolje "drugde". proučavanje. ne postoji nijedna kultura u svetu koja nije sačinjena od heterotopi­ ja. postojala tradicija koja se zvala "voyage de noces". u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okružuje. u nekoj vrsti mitskog i. rekonstituišući se tamo g d e stvarno jesam. u odnosu na društvo ili okolinu unutar koje žive. izvan porodice. verujem da između utopija i ovih raspoređivanja apsolutno drugih. krenuvši ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam. ja sam tamo. Na primer. voz ili hotel bili su to mesto-nigde. heterotopijama koje . koleži. U ogledalu. iznova upućujući moj pogled ka sebi samom. kad g o d obuhvatim to mesto koje zauzimam u času kada vidim sebe u staklu. zato što se vidim tamo. žene tokom menstrualnog perioda. u stanju krize. graničenja svojstvenog ogledalu. do sredine devetnaestog veka. na koncu. te verovatno ne postoji jedan jedini oblik heterotopije koji bi bio univerzalan. vidim sebe tamo g d e nisam. i. u to vreme. ogledalo funkcioniše kao heterotopija u značenju da. da prođe kroz tu virtuelnu tačku koja se nalazi tamo. stvarnog nadmetanja sa prostorom u kome živimo. U našem društvu ove heterotopije krize lagano iščezavaju. neku vrstu povratnog dejstva. u obliku kakav su imali u devetn­ aestom veku. kako mi se čini. U društvima zvanim "primitivna". nazvaću. Za mlade devojke je. budući da je mesto bez mesta. kakvo je njihovo značenje? Mogla bi se pretpostaviti. spram mesta koje zauzimam. Prvo načelo je da. trudnice.SPISI ore. tih drugih mesta. kao kakva senka koja daje meni samom moju vlastitu vidljivost. kako ih možemo opisati. opis. heterotopijama. verovatno. u meri u kojoj ogledalo zaista postoji.

svaka porodica na groblju ima ponekog svog. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. jedini trag našeg postojanja u svetu. ti koji prenose bolest na žive. Naprotiv. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. Drugo načelo u opisu heterotopija. To su prihvatilišta. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". uz crkve. U svakom slučaju. s druge strane. posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. smešteno u sveti prostor crkve. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore. no. i zatvori. veruje se. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. na kraju krajeva.DRUGA MESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. U osnovi. Groblje. to su. jednako kao i odstupanje. koji su. groblje praktično postoji oduvek. i koja nikada ne prestaje da postoji. već "drugi grad". neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji. počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. zapravo. bezmalo nasred ulice. ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja. i jedna ista heterotopija. jeste da. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. zato što. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. niti da telo vaskrsava. Mrtvi su. to je ta blizina koje seje smrt. razume se. starost pred­ stavlja krizu. blizina mrtvaka tik uz kuće. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. to­ kom svoje istorije. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. tik do crkve. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . U zapadnoj kulturi. i zato što u našem društvu. ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. psihijatrijske klinike. budući da svaki pojedinac. Ali je pretrpelo značajne promené. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. prisus­ tvo. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. konačno. u kojem je uživanje pravilo. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. može imati različitu funkciju. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. i u rečima. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama.

blizina mrtvaka tik uz kuće. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja. i zatvori. veruje se. ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. Drugo načelo u opisu heterotopija. psihijatrijske klinike. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama. groblje praktično postoji oduvek. to­ kom svoje istorije. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. ti koji prenose bolest na žive. na kraju krajeva. Ali je pretrpelo značajne promené. svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U svakom slučaju. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". starost pred­ stavlja krizu. jedini trag našeg postojanja u svetu. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. može imati različitu funkciju. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. i jedna ista heterotopija. no. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. zapravo. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. Naprotiv. u kojem je uživanje pravilo. i koja nikada ne prestaje da postoji. već "drugi grad". posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. to je ta blizina koje seje smrt. To su prihvatilišta.DRUGA M ESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. bezmalo nasred ulice. jeste da. i u recima. niti da telo vaskrsava. U zapadnoj kulturi. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. Mrtvi su. bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. prisus­ tvo. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. to su. tik do crkve. jednako kao i odstupanje. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore. Groblje. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. konačno. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. U osnovi. koji su. uz crkve. neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji. budući da svaki pojedinac. s druge strane. počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. razume se. i zato što u našem društvu. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. smešteno u sveti prostor crkve. zato što.

svi stilovi. Vrt je. no možda je jedan od najdrevnijih primera ovih het­ erotopija. pak. koje su predstavljale četiri strane sveta. Vrt. do kraja sedamnaestog stoleća. muzeji i biblioteke bili izraz pojedinačnog izbora. ta čudesna. oni su bili. sada već hiljadugodišnja tvorevina. na dvodimenzionalni ekran. Tako se u pozorištu. to je bio ćilim u kojem je svet u svojoj ukupnosti dostigao simbolično savršenstvo. Zauzvrat. okončanje života. sa vremenom najpovršnijim. sva vegetacija vrta bila je oku­ pljena oko tog prostora. budući da groblje počinje s tom čudnom heterohronijom koja je. najčešće. projektuje trodimenzionalni prostor. u društvima poput našeg. Uopšte uzev. Heterotopija ima moć da na jed­ nom stvarnom mestu sučeli više prostora. jednim prostorom svetijim od svih ostalih. od početka Antike. izvorno. ideja sakupljanja svega. veoma slojevita. Heterotopije su skopčane. oko tog svojevrsnog mikrokosmosa. vrsta srećne i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni naši zoološki vrtovi). jednom Četvrto načelo. van vremena. kao što su muzeji. Vrt. Tradicio­ nalni persijski vrt bio je sveto mesto koje je imalo da objedini unutar svog pravougla četiri strane. svi oblici. Ima ponajpre heterotopija vremena akumuliranih u beskonačnosti. tradicionalnim vremenom. već apsolutno prolazeće. Naspram ovih heterotopija. vezanih za akumu­ laciju vremena. drevni prim­ er bašte. isto tako je i bioskop veoma neobična pravougla prostorija. po čistoj simetriji. želja da se zatoče na j e d ­ nom mestu sva vremena. zamisao da se sačini jedno mesto za sva vremena no koje je. re­ produkcija vrta. biblioteke. iako su. onim u obliku svetkovine. dakle. heterotopija u potpu­ nosti obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nađu u svojevrsnom potpunom prekidu sa svojim 34 . iz čije se pozadine. ti čudesni prazni pros­ tori smešteni na izmaku gradova. pripadajuće našem modernitetu. a ćilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. te navodna večnost u kojoj ono ipak ne prestaje da se rastače i iščezava. smenjuje čitav jedan niz mesta koja su jedna drugima strana. najnestalnijim. na pravouglu pozornice. više razmeštanja koja su međusobno nespojiva. muzeji i biblioteke su heterotopije kod kojih vreme ne prestaje da se gomila i uspinje ka sopstvenom vrhu. to je najsitniji delić sveta i u isto vreme sveukup­ nost sveta. za pojedinca. To su heterotopije ne više večnujuće.Takva su vašarišta. pupku sveta na njegovoj sredini (ovde behu bazen i vodoskok). one takoreći otpočinju onim što se može nazvati. ima heterotopija koje su povezane. koji je bilo nalik uvali. heterotopija i heterohronija su organizovani i raspoređeni na relativno složen način. Muzeji i biblioteke su heterotopije svojstvene zapadnoj kulturi devetnaestog stoleća. sa fragmentima vremena. Ne treba zaboraviti da je bašta. imala na Istoku veoma duboka značenja. oljuđeni. u obliku nespojivih lokacija. zaštićeno od sveopšteg propadanja. sve je to. sva razdoblja.SPISI Treće načelo. Što se tiče čilima. ideja da se sazda svojevrsna opšta arhiva. najprolaznijim. ovde se može uočiti da je groblje mesto izrazito heterotopijsko. naprotiv. heterohronijama. nastojanje da se organizuje najzad svojevrsno neprekinuto i neograničeno sakupljanje vremena na mestu nepokretnom.

koja se ostvaruje između dva suprotna pola. no koje. skrajnut. Heterotopije pretpostavljaju uvek je­ dan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih. Ima onih drugih koje su. loše zamišljen i manjkav. Imam na umu. isto tako savršen. barakama. ili pak očišćenja očigledno čisto higijenskih. one imaju ulogu da stvore jedan pro­ stor privida koji razobličava iznova svu iluzornost stvarnog sveta. mislim. stupi u sobu i u njoj prenoći. no u času kada ste unutra. uostalom. da pruže ono čega se lišava. u odnosu na ostatak prostora. jedna funkcija. na one čuvene sobe kojih je bilo na velikim farmama u Brazilu. u sedamnaestom stoleću. pravo govoreći. što je slučaj sa kasarnom. stvaran. na heterotopijsko mesto ne dospeva se dragovoljno. očišćenja polu-religioznih. izopštava i čini prohodnim. isključeni ste. Postoje isto tako heterotopije koje su u potpunosti posvećene tim aktivnostima očišćenja. U izvesnim slučajevima one su. prividno čista i jednostavna otvaranja. pod vedrim nebom. te da se. sva ta razmeštanja unutar kojih je ljudski život izpregrađivan. Ili bolje. i pitam se nije li tračak od ovoga prisutan i u funkcionisanju izvesnih kolonija. kr­ iju čudna isključenja. svako može da uđe u neku od ovih heterotopijskih lokacija. Uopšteno uzev. za­ tvorom. da stvore drugi prostor. koju imaju da odigraju tokom dugog vremena sve te čuvene javne kuće. u koje se ulazi sa automobilom i partnerom i g d e je nezakoniti seks istovremeno potpuno skriven i potpuno zaštićen. besprekoran i dobro uređen ko­ liko je ovaj naš u neredu. načelno. ova dva tipa heterotopije. i svako ko bi tuda prolazio. ali to je isto tako vreme iznova nađeno. možete videti da se. gatarama. Ulazna vra­ Šesto načelo. bez da bude. Peto načelo. nikada pravi gost. istovreme­ no. mogao bi se možda prepoznati u čuvenim sobama američkih "motela".DRUGA MESTA ili dvaput u godini. Ne može se ući izuzev uz dozvolu ili po izvršenju izvesnog broja radnji. rvačima. ponovnim otkrivan­ jem polinežanskog života. uzasve. svetkovine i večnog vre­ mena koje se akumulira. on beše vazda slučajni prolaznik. Može biti da je uloga. približavaju jedna drugoj. ženama-zmijama. ta nisu vodila u glavni deo kuće u kome je živela porodica. sela za odmor. u kojem je sadržana sva istorija humanizma koja seže do svojih prapočetaka kao do kakvog velikog. polu-higijenskih kao kod muslimanskih amama. to nije ništa doli iluzija: verujete da ste ušli. koji je danas praktično iščezao iz naše civilizacije. naprotiv. te sobe behu takve da onaj ko bi ušao nije nikada mogao da dopre do središta porodičnog života. polinezijska sela koja nude stanovnicima gradova tri tanušne nedelje večne i primitivne nagote. kao kod skandinavskih sauna. na primer. no. neposredovanog znanja. naprotiv. vreme ukida. Nedavno je izumljena jedna nova heterotopija pro­ laznog. ili se pak mora podvrći obredima očišćenja. Poslednja odlika heterotopija jeste da su one. igrale ulogu heterotopija. puritanska društva koja su Englezi os- 35 . uopšteno. na primer. tezgama. neobičnim predmetima. i. u trenut­ ku prvog talasa kolonizacije. Ili pak. da su kolibe Džerbe u izvesnom smislu srodne bib­ liotekama i muzejima. u Južnoj Americi. svaki putniknamernik imao je pravo da otvori ta Vrata. postoji prisila. Ovaj tip heterotopije. Ili bolje. Dakle. Ovo nije heterotopija privida već kompenzacije. na nivou opšte organizacije zemljišnog prostora.

porodice su imale svaka svoju malu brvnaru duž jedne od tih dveju osa. U civilizacijama bez brodova snovi usahnjuju. ο bro­ du. suštinski označilo svojim znakom prostor i geografiju američkog sveta. Lađa. 46-49. a u ponoć. i. obrazujući tako tačnu reprodukciju Hristovog znaka. 36 . Buđenje beše utvrđeno za sve u isti čas. Hrišćanstvo je. brodi čak do kolonija u potrazi za najskrivenijom dragocenošću njihovih vrtova. Mislim takođe na one izvanredne jezuitske kolonije koje su osnivane u Južnoj Americi: divne. potom se ide na spa­ vanje. tako.SPISI novali u Americi i koja behu druga mesta. ulica koja se sa drugom ukrštala pod pravim uglom. a policija stupa namesto gusara. Mouvement. Sa francuskog preveo Pavle Milenković Naslov izvornika: "Des espaces autres". naspram crkve. posao je počinjao za sve u isto vreme. u kojima je ljudsko savršenstvo bilo stvarno dostignuto. Jezuiti Paragvaja osnovali su kolonije u kojima je život bio uređen do najsit­ nijih pojedinosti. tom komadu plivajućeg prostora. na drugom groblje. na jednom kraju škola. oko pravouglog trga u čijoj osnovi beše crkva. od javne kuće do javne kuće. i ako se pomisli. potpuno uređene. već i najveći izvor mašte. koje je zatvoreno u sebe i koje istovremeno pluta po beskonačnom moru te koji. koje živi samo za sebe. Javne kuće i kolonije. od luke do luke. to je heterotopija par ex­ cellence. str. kad manastirsko zvono zazvoni. octobre 1984. apso­ lutno savršena. nakon svega. što će reći da se. počev od šesnaestog stoleća pa do naših dana. to su dva ekstremna tipa heterotopije. svako bacao na ispunjenje svojih dužnosti. odigravalo se ono što se zvalo bračno buđenje. Svakidašnjicom pojedinaca upravljaše ne pištaljka. Architec­ ture. mestu bez mesta. Continuité. špijunaža smenjuje avanturu. n° 5. obroci u podne i u šest sati. od mesta do mesta. shvatićete zašto brod bejaše za našu civi­ lizaciju. ne samo najveće oruđe ekonomskog razvoja (što nije predmet mog današnjeg obraćanja). već zvono. Selo je građeno prema strogom pravilu.

okružujući ih pažnjom i tišinom. treba nastaviti.potajno uvučem. to je možda već učinjeno. gde bi drugi odgovorili na moje očekivanje i iz koga bi se istine. treba ih govoriti sve dok me one ne nađu. i namećući im .kao da bi ih iz daljine označila . mislim. držeći se za trenutak na oprezu. voleo bih da me ona obmota i ponese daleko s onu stranu svakog mogućeg početka. možda godinama. čudna greška. tačka njegovog mogućeg iščeznuća. ukoliko mu se dogodi da bude moćan . imala bih samo da se prepustim. održana 2. decembra 1970. beskra­ jno otvorena prozračnost. tanka rupa. i da. Voleo bih da se . No možda su ova institucija i ova želja samo dve replike protivstavljene istoj uznemirenosti: nemiru u odnosu na to šta je govor u svojoj materijalnoj re­ alnosti izgovorene ili napisane stvari. od ulaska u igru do druge strane govora . do vrata kojima se moja priča otvara. Voleo bih da iza mene stoji (odavno uzevši reč i govoreći unapred sve što ću reći) jedan glas koji bi govorio ovako: "Treba nastaviti. kao neka srećna lutalica". Više negoli da uzmem reč.a da se ne mora spolja gle­ dati šta bi ona jedinstvenog. treba nastaviti. ali prema jednom trajanju koje nam 37 . u njenim međuprostorima . da se smestim. začudilo bi me ako se ona otvore". Ovoj tako zajedničkoj želji in­ stitucija odgovara na ironičan način. Kod mnogih. da mu je bilo dato počasno ali obezoružavajuće mesto.to ga mi. ja ću radije biti nasumice prepušten njegovom odvijanju. jedna po jedna. oni su mi možda već kazali. ja ne m o g u da nas­ tavim. da se odavno bdi nad njegovom pojavom. postoji slična želja da se ne započinje.u besedu koju danas treba da održim. A institucija odgovara: "Ne plaši se da počneš. da je sledim. svi mi smo tu da ti pokažemo da je govor u zakonitom redu stvari. možda su me doveli do praga moje priče. uznemirenost u odnosu na ovu tranzitnu egzistenciju namenjenu da sebe izbriše. treba reći onoliko reči koliko ih ima. duboka. izdigle. čineći početke svečanima.čudna muka. možda zlo­ kobnog mogla imati. Želeo bih da sebe opazim kako govorim bezimen­ im glasom koji mi je već odavno prethodio: onda bi mi bilo dovoljno da frazu obložim. a da se na to ne obrati pažnja. volela bih da on bude sav oko mene.kao da mi je ona dala neki znak. ne bih želela da mu govorim ο onom stoje u njemu britko i odlučno. činimo takvim". godine. Želja kaže:"Ja sama neželim da uđem u taj rizični poredak govora. sve dok mi ne kažu . u njemu i njime. kao i u one koje ću.POREDAK GOVORA Pristupna beseda na Kolež de Frans. morati da držim . da se ponovo nađe.ritualizovane forme. samo mi. opasnog. Od početka nje dakle neće biti: i umesto da budem onaj od koga govor teče. kao mirna.

Mislim na suprotstavljenost razuma i ludila. ritual okolnosti. zauzvrat. ne mogući njome overiti akt ili ugovor.ο ovom istorija ne prestaje da nas uči . ili se pak u njoj dešifrovao naivan ili lukav razum.odbačena onoga trenutka kada i izrečena. isključena Evo hipoteze koju bih večeras hteo da istaknem. da bih odredio mesto . ne mogući čak. moć kojom hoćemo da se podičimo.nije jednostavno ono što manifestuje (ili skriva) želju. I šta je u tome čudno: budući da govor . Najočiglednija i najbliža je zabranjeno. da ne možemo ο svemu da govorimo u bilo kakvim okolnostima. već razdeljeno ili odbačeno. strašnu materijalnost. već ono za šta se. U društvu kakvo je naše poznate su. daleko od toga da bude taj prozračni ili neutralni elemenat u kome se seksualnost obezoružava a politika umiruje.SPISI ne pripada. nemir da se pod ovom aktivnošću. moć da kaže skrivenu istinu. da prorekne budućnost. uzajamno jačaju i nadopunjuju. pobeda. ne može bilo ko da govori ο bilo čemu. rana. U našem društvu postoji i drugi princip isključivanja: ne više zabranjeno. U svakom slučaju. ipak svakodnevnom i sivom. slugovanja . Ili je padala u ništavilo . u sveto­ sti mise. gde se crna okna umnožavaju. nerečena. da u svoj svojoj naivnosti uvidi ono što mudrost dru­ gih ne može opaziti. nemir u slutnji bitaka. ne osete moći i opasnosti na koje se malo misli. nasuprot svakom drugom. procedure isključivanja.za rad koji obavljam: pretpostavljam da je u svakom društvu proizvodnja govora u isti mah kontrolisana. šta je toliko opasno u činjenici da ljudi gov­ ore. neke od svojih najopasnijih sposobnosti. pridaju čudnovate moći. i to premoćno. Znamo dobro da nemamo prava sve da kažemo. sigurno. jedno od mesta na kojima oni os­ tvaruju. No. Dodao bih samo da. i da se njihov govor beskrajno množi? Gde je. da. da izbegnu njegovu tvrdu. razumniji od ra­ zuma razumnih ljudi. čime se bori. privilegovano ili isključivo pravo sub­ jekta koji govori: tu je igra tri tipa zabrana. selekcionisana.govor nije jednostavno ono što prevodi borbe ili sisteme dominacije. desi se da se luđaku.kako nam je psiho­ analiza pokazala .preko tolikih reči što im je dugogodišnja upotreba uglačala nerav­ nine. vladavina. Zanimljivo je da je reč luđaka u Evropi vekovima bila ili neslušana. dakle. on je i onö stoje objekt želje. oblasti g d e je rešetka najčvršća. da gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem. uzalud bi se govor predstav­ ljao kao beznačajan: brzo i vrlo rano zabranjeno otkriva njegovu vezu sa željom i sa moći.ili možda vrlo provizornu scenu . ili pak uzeta kao reč istine. njome omogućiti da se hieb pretvori u telo Isusovo. najzad. što se ukrštaju. do danas. oblikujući jednu složenu rešetku koja se neprestano menja. ne verujući u njenu pravdu. bez istine i važnosti. i budući da . Prividno. opasnost? su oblasti seksualnosti i politike: kao da je govor. organizovana i raspoređena preko izvesnog broja procedura koje trebaju da od njega otklone moći i opasnosti. Tabu predmeta. to 38 . Od početka srednjeg veka luđak je onaj čiji govor ne teče kao kod drugih: dešava se da se nje­ gova reč uzme kao bezvredna.

pomislimo samo na celu mrežu institucija koja nekom dozvoljava . ni nasilna.daleko od toga da bude izbrisana . Ali. podele koje podržava čitav sistem institucija što ih i nameću i njima upravljaju. i da smo došli dotle da reč luđaka lovimo u onom što mi sami naglašavamo. Ceo taj beskonačni govor luđaka pretvarao se u buku. Sluh za govor posednut željom. da bi se monstrumi lečili.POREDAK GOVORA ili tajno uvedena razumom u striktnom smislu . pa da podela ostane.nenaoružan i pomiren .da čuje ovu reč. ili se završava. do kraja XVIII veka. da ona više nije ništa i nerečeno. na sve ovo pomisliti da bismo se zapitali da li ta podela . u tom minijaturnom pror­ ezu kroz koji nam izmiče ono što govorimo. zašto se reklo) u ovoj reči koja je ipak bila različita. Svakako da na nivou pretpostavke.dovoljno je samo da ta tišina bude pozvana na uzbunu.kao svoju najveću egzaltaciju ili svoju najvišu strepnju . i jednim delom čak i putem nasilja. još kod grčkih pesnika iz VI veka. koje su ne samo podložne promeni već se nalaze u stanju stalnog premeštanja. ni institucionalna. u pra­ vom i valorizovanom smislu reči. izmenljiv.ta volja koja je prošla tolike vekove naše istorije .ona nije postojala. u pozorištu gde bi on istupio . Možda je rizično razmatrati suprotstavljenost is­ tinitog i lažnog kao treći sistem isključivanja. čini opreznima. pravi govor koga se poštovalo i plašilo. Jer je pravi govor. To je zasigurno istorijski nastala podela. bio govor koji je neko izgovarao uz posebna prava. Ludilo luđaka prepoznavalo se kroz njegove reči. potrebna tišina razuma . Ako je odista.pošto je igrao ulogu zamaskirane istine.lekaru. sluh koji sebe drži . još uvek se akt slušanja odvija u trajanju cenzure. prema različitim linijama. podele koje su na početku neograničene. psihoanalitičaru . koje se. a reč su mu davali samo simbolično. ili se bar organizuju oko istorijskih kontingencija. ili beznadno zadrži svoje sirote reči. skicu ili ostatak jednog delà. ne izvršavaju bez prinude. podela između istinitog i lažnog nije ni samovoljna. unutar jed­ nog govora. dovolj­ no je. Kako bi se ra­ zumno mogli uporediti stega istine i podele poput ove. naprotiv. Čak i ako bi se uloga lekara sastojala samo u tome da pažljivo posluša jednu najzad slobodnu reč.drugačije važi. nikada ih nisu sakupljali niti slušali. kome se svakako moralo potčiniti (pošto je vladao). da reč luđaka nema više drugu stranu podeljenog. ni izmenljiva. a pacijentu da ponese. pored onih ο kojima sam upravo govorio. ako se postavi pitanje ο tome kakva je volja za istinom bila i kakva je ona koja još danas traje .ili pak ako se zapitamo koji tip podele upravlja našom voljom za znanjem: onda se pred nama ocrtava nešto poput jednog sistema isključivanja (istorijski. Nikada. in­ stitucionalno prinudan sistem). najzad. ali.za opterećenog strašnim moćima. kroz nove institucije i sa efektima koji nikako nisu isti. da nas ona. da u njoj tražimo smisao. upravo one su bile mesto gde se podela obavljala. i prema određenom 39 . to­ lika pažnja ne dokazuje da je stara podela postala beznačajna: setimo se samo onog oklopa znanja kroz koji dešifrujemo reč. jedan lekar nije došao na ideju da sazna šta se reklo (kako. No ako smo na nekoj drugoj lestvici. Reklo bi se da je danas sve ovo gotovo.

u nauci takođe . No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji. raspodeljuje. svojoj formi. biblioteka. Međutim. instrumentalnih ulaganja saznanja. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. na koji se ono vrednuje. dvojeći istinit i lažan govor. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta. svom odnosu prema vlastitoj referenci. Najzad. tehničkih. Stvorila se izvesna pode­ la između Hesioda i Platona. jer ona uči jed­ nakosti. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći. sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. ni sa domenima predmeta kojima se obraća.SPISI ritualu. samo simbolično. kao što su sistem knjiga. prvo verifikovati pa komentarisati). već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. i neku vrstu prisile. kodifikovane kao predloži ili recepti. bez sumnje. Ova istorijska podela dala je. klasiranju. prorokujući budućnost. ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. svom predmetu. podložne posmatranju. ni sa tehnikama na koje se oslanja. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje. koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. deli i na određen način pripisuje. kao i drugi siste­ mi isključivanja. kao što je pedagogija. pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. željeni govor. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu.izvrši izvestan pritisak. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju. ova volja za istinom. to je bio govor koji.stalno govorim ο našem društvu . edicija. iskrenosti. kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. iz ritualizovanog. istorija materijalnih. najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio.ukratko u istinitom govoru. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. sličnom. No evo kako. hoće da na druge govore . vek kasnije. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ jom i podrškom. nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom. merenju. Sofista je izgnan. ponekad. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. pošto odsada pravi govor nije više dragocen. podela je nova. Setimo se ovde. eventualno kao pouka. opštu formu našoj volji za znanjem. ja verujem da ova volja za istinom. jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju. ocrtala predmete moguće. od 40 . oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi.

pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu. podložne posmatranju. ponekad. u nauci takođe . pošto odsada pravi govor nije više dragocen. klasiranju. raspodeljuje. Ova istorijska podela dala je. na koji se ono vrednuje. kao što je pedagogija. instrumentalnih ulaganja saznanja. Stvorila se izvesna podela između Hesioda i Platona. Setimo se ovde. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. ni sa tehnikama na koje se oslanja. No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. bez sumnje. tehničkih. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. i neku vrstu prisile. Međutim. sličnom. kao što su sistem knjiga.SPISI ritualu. svom predmetu. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći. ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju. Najzad. nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom. No evo kako. Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta.ukratko u istinitom govoru. eventualno kao pouka. hoće da na druge govore . kao i drugi siste­ mi isključivanja. podela je nova. jer ona uči jed­ nakosti. od 40 . kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. ova volja za istinom. svojoj formi. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje. samo simbolično. ni sa domenima predmeta kojima se obraća. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ j o m i podrškom. oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. ocrtala predmete moguće.stalno govorim o našem društvu . željeni govor. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji.izvrši izvestan pritisak. merenju. jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju. istorija materijalnih. sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. dvojeći istinit i lažan govor. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. prorokujući budućnost. najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio. već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. to je bio govor koji. kodifikovane kao predloži ili recepti. ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. svom odnosu prema vlastitoj referenci. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. iskrenosti. izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. vek kasnije. biblioteka. iz ritualizovanog. deli i na određen način pripisuje. Sofista je izgnan. opštu formu našoj volji za znanjem. ja verujem da ova volja za istinom. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. edicija. prvo verifikovati pa komentarisati).

ako ne želja ili moć? Istiniti govor. tiha i zavodlji­ vo univerzalna snaga. tražio svoja veća prava . po­ navljaju i variraju.bez sumnje uzvišenim . psihijatrijs­ kim znanjima: kao da je sama reč zakona u našem društvu morala da se autorizuje istinitim govorom. sve nesigurniji .kao da se ovog puta radi ο ovladavanju jednom drugom dimenzijom. stvari koje se jednom 41 . one funkcionišu kao sistemi isključivanja. a da u to nikako nisam siguran. Pretpostavljam. moraju sada da nas ponude naznakama . Dva prethodna su. Mislim da se iz govora može izdvojiti jedna druga grupa.u teoriji prava. ili onaj koji čini moć. i volja za istinom . dimen­ zijom događaja i slučaja. racionalizuju. One ο kojima sam do sada govorio deluju u izvesnom smislu spolja. od XIX veka.zabranjena reč. podela između ludila i ra­ zuma. da bi ih istovremeno modifikovao i zasnovao. plodnost. zauzvrat. ipak. opet. koji nužnost njegove forme oslobađa želje i lišava moći. tačku po tačku. predočava nam se samo jedna is­ tina. ne može priznati volju za istinom koja samo prelazi preko njega: a volja za istinom. tekstovi. procedure koje većim delom predstavljaju principe klasifikacije. kakva nam se nametnula još odavno. up­ ravo onde g d e istina pred uzima da opravda zabran­ jeno i da definiše ludost. bili prema njemu. u našoj istoriji pokušali da ocrtaju ovu volju za istinom i da je stave u pitanje nasuprot istini. onda ovaj pravi govor . već vekovima. Kao da su za nas volja za istinom i njene peripetije bile zamaskirane istinom samom. prema tačno određenim okolnostima. u volji da se ona kaže. opravdaju u teoriji bogatstva i proizvodnje: mislim i na način kojim je jedan tako zastareo skup kao što je to krivični sistem. u njegovom pravcu izvođeni. Interne procedure. Na prvom mestu komentar. u sociološkim. koja bi bila bogatstvo. A. one bez sumnje sadrže onaj deo govora koji se uključuje u moć i želju. ritualizovani ansambli govora koji se pripovedaju. svi oni. Na taj način. raspodele . u volji za istinom. sve više on pokušava da ih preuzme na sebe. sve opsežnija. u svom nužnom od­ vijanju. a zatim. Od tri velika sistema isključivanja koji pogađaju govor . od Ničea do Artoa i Bataja.POREDAK GOVORA XVI veka morale da traže da se zasnuju. da nema društva g d e ne postoje važni govori koji se pričaju.ja sam najduže govorio ο trećem.za svakodnevni rad. Očigledno da postoji još mnogo drugih proce­ dura kontrole i ograničenja govora. uređivanja.naravno .šta je on u stvari. a prva dva ne prestaju da bivaju sve krhkiji. jeste takva kakvu nam istina koju ona želi ne može maskirati. od Grka. ο njoj se sigurno najmanje govori. Svi oni koji su. pošto sami gov­ ori obavljaju vlastitu kontrolu. ne prestaje da jača i postoje sve dublja. ne znamo za volju za istinom kao za jednu ogromnu mašineriju namenjenu isključivanju. A razlog za ovo leži možda u sledećem: ukoliko pravi govor u stvari više nije. onaj koji odgovara na želju. A mi. medicinskim.uko­ liko ih je danas obuhvatila volja za istinom koja. psihološkim. formule.

njegov status govora koji se uvek može ponovo aktualizovati. ni konstantno. Igra à la Borhes jednog komentara koji bi bio samo ponovno javljanje. uloga komentara . utopija ili strepnja. a komen­ tari ponekad dođu na prvo mesto. S jedne strane. gov­ orio bi kada bi nešto pročitao ili čuo. i koje nazivamo "književnim" tekstovima. Nema. koji te reči preuzimaju. moglo bi se reći da u društvima postoji. Izvesno je da ovo razilaženje nije ni stabilno. osećanja ili misli. ponovo započinjana. u onom što se globalno naziva komentarom. pravna egzegeza se potpuno razlikuje (i to već odavno) od religioznog komentara. shodno paradoksu koga on uvek menja. vrlo regularno. kad pomis­ lim na tu rečenicu koja ide u večnost i koju možda nisam sasvim shvatio". Za trenutak ću se ograničiti i naznačiti da. Mno­ gi značajni tekstovi se pokvare i nestanu. pošto se u njima sluti nešto poput tajne ili blaga.Radikalno brisanje ovog različitog nivelisanja uvek će biti samo igra. i koji prođu onoga časa kada su izgovoreni. sa jedne strane. s druge strane. s druge strane. čudni kada razmotrimo njihov status. a zatim. njegova stalnost. polazeći od stvari. razilaženje između prvog i drugog teksta igra jed­ nake uloge. Strepnja onog Žaneovog bolesnika za koga je najmanji iskaz bio kao "reč Jevanđelja" koja krije neiscrpne riznice smisla i zaslužuje da bude neprestano proganjana. i to simultano. i koji se bez pres­ tanka uvek javlja u svoj svojoj svežini. preobražavaju ili govore ο njima. mnogostruki i skriveni smisao koji on dobija da bi bio posednik. Lirski san ο govoru koji se ponovo rađa u svakoj svojoj tački potpuno nov i nevin. Ali. odnos koji u datoj epohi dobija mnogostruke i divergentne forme. On je dužan. u izvesnoj meri to su i naučni tekstovi. uz beskrajna objašnjenja. a princip jednog razilaženja uvek je ponovo uključen u igru. No. jesu rečeni. fundamentalnih ili stvaralačkih govora. ali kome nikada ne izmakne. mase onih koji ih ponavljaju. i u Džojsovom Ulisu. ukratko govori koji. vrlo distinktivne tipove govora: Odiseja se u istoj epohi pojav­ ljuje i u prevodu Berara. to su i oni čudni tek­ stovi. da prvi 42 . bitna nedovršenost i bogatstvo koji mu se pridaju . a nika­ ko da se ukine sam odnos? Odnos koji ne prestaje da se vremenom menja. No uzalud ove primene menjaju -funkcija ostaje.bilo kakve da su tehnike koje su u pitanju.to sve pruža otvorenu mogućnost za izricanje govora. neka vrsta us­ postavljanja različitih nivoa među govorima: gov­ ori koji "se ispričaju" tokom dana. tumače i komentarišu. među ljudima. uz to igra kritike koja bi do u beskraj govorila ο delu koje uopšte ne postoji. reč po reč (no ovoga puta svečano i očekivano) onoga što on komentariše. ko ne uviđa da se ovde radi ο tome da se svaki put poništi jedan od termina relacije. s onu stranu njihove formulacije.jednojedino i isto književno delo može da izazove. ono omogućava da se sačine (i to beskrajno) novi govori: položaj prvog teksta. komentarisana:"Kada pomislim. jeste samo da najzad kaže ono što je u tišini tamo dole bilo artikulisano. beskrajno. Ukratko. kategorije date jednom za sve. ni apsolutno. ostaju rečeni i treba ih opet reći.SPISI kažu pa sačuvaju. i govori koji su u početku izvesnog broja novih reči. Poznajemo ih u našem sistemu kulture: to su religiozni ili pravni tekstovi.

koje su u srednjem veku kružile kao anonimne ili približno takve . koje su odmah izbrisane. Autor. Radi se ο autoru.vidi se da ta pripadnost ne igra uvek istu ulogu. ili bar da pred sobom navede skriveni smisao koji ih prožima.za njih sada pitamo (i tražimo da nam one to kažu) otkuda dolaze. Zauzvrat. preuzima funkciju autora: ono što on piše i što ne 43 . stvarni autor. on je komple­ mentaran prvom. kao ognjište njihove koherencije. Znam da će mi se reći: "Ali. čineći njegov deo: on omogućava da se kaže nešto drugo a ne sam tekst. u doživljenim iskust­ vima. ko ih je pisao. tehnička uputstva koja se u anonimnosti prenose. ali pod uslovom da se kaže taj isti tekst i da se on na neki način ispuni. dekreti ili govori kojima je potre­ ban potpisnik ali ne autor. Od XVII veka ova funkcija se neprestano brisala u naučnom govoru: ona u stvari sada samo funkcioniše da bi dala ime teoremi. ili napisao jedan tekst . Otvorena mno­ gostrukost i neizvesnost principom komentara bi­ vaju prenesene od onoga što bi se usudilo reći ο broju. možda je u izvesnoj meri fiktivno zamisliti jedan projekat. jer je ona bila indeks istine. Sigurno bi bilo apsurdno poricati egzistenciju individuuma koji piše i pronalazi. kada je smrt došla i ostao samo zamršen gali­ matijas. jednu tematiku koja se traži od svesti ili života autorova. u vrsti književnog govora. traži se od njega da ih artikuliše. pripad­ nost jednom autoru u srednjem veku je bila neo­ phodna. i počev od iste epohe.literatura. koji je izgovorio. tražimo da au­ tor vodi računa ο jedinstvu teksta koga potpisuje: traži se da on otkrije. snom ο skrivenom ponavljanju. ja mislim da . Ali. već u događaju njego­ vog povratka. vi ovde govorite ο autoru. kao jedinstvo i izvor nje­ govih značenja. ne zadržavajući svoj smisao ili efikasnost autora kome su pripisivane svakodnevne izjave. čovek koji se uvlači u izanđale reči i unosi u njih svoj duh i svoj haos". jednu koherenciju. čvorove koherencije. pesme. maski. Verujem da postoji i drugi princip razređivanja jednog govora. No. takvom kakvog ga kritika naknadno iznala­ zi. funkcija autora nije prestala da jača: sve ove priče. na ličnom životu. Ovaj princip ne važi svuda. No to nikako ne smeta činjenici da je on odista postojao. u oblastima g d e je pripadnost jednom autoru pravilo . Smatralo se da pretpostavka od svoga autora uzima čak i naučnu vrednost.već autor kao princip grupisanja govora. primeru ili sin­ dromu.bar od izvesnog vremena . filozofija. okolnosti ponavljanja. Novo nije u onome što je rečeno. obliku. uklapanje u stvarno. Do izvesne tačke. na stvarnoj priči iz koje su se rodile. niti na stalan način: postoji svuda oko nas mnogo govora koji cirkulišu. u to sve mora se uvesti malo reda.pojedinac koji piše tekst na čijem je horizontu jedino moguće delo. na njegovom horizontu možda nema ničeg drugog od onoga što je bilo i na početku: jednostavno pričanje. Nepregledno penušanje komentara obav­ lja se iznutra. koji se naravno ne shvata kao pojedinac koji govori. u vrsti naučnog govora. u stvari. Autor je onaj koji uznemirujućem jeziku funkcije pruža nje­ gova jedinstva.POREDAK GOVORA put kaže ono što je svakako već bilo rečeno i da neumorno ponavlja ono što ipak nikada nije bilo rečeno. drame ili komedije. nauka . Komentar štiti govor od slučaja.

Medicina nije sastavljena iz ukupnosti svega što se može istinito reći ο bolesti. ali prema jednoj strogoj igri. na primer. botaniku ne možemo definisati sumom svih istina koje se odnose na biljke. prihvaćeno u svojstvu principa koheren­ cije ili sistematičnosti. Za to postoje dva razlo­ g a : prvi. ono što je na početku pret­ postavljeno . korpusom pretpostavki koje se smatraju istinitim. On mora da se obrati jed­ nom planu predmetno određenom: od kraja XVII veka. sačinjene su kako od istina tako i od grešaka. skupom metoda. kao što je to bio slučaj u XVI veku. drugačijim uslovima. ima nešto više: više. Jer on sigurno može da uzburka tradiciona­ lnu predstavu ο autoru. za razliku od komentara.još uzdrhtali obris svoga delà. počev od XIX veka jedan iskaz nije 44 . potrebna je mogućnost formulisanja. mora da odgovori ovim uslovima. takvom kakvu mu njegovo doba daje. novih stavova. Međutim. povodom iste date. u jednom strožem i složenijem zahtevu nego što je čista i jednostavna istina: u svakom slučaju. kao i svaka druga disciplina. ili pak takvom kakvu on. u sva­ kom trenutku . što beleži čak i kao provizoran koncept.uticaće na sva­ kodnevne izjave. upravo polazeći od nove pozicije autora on će modelovati . No i bez da pripadne nekoj dis­ ciplini. Ali. pošto se disciplina definiše j e d n o m oblašću pred­ meta. i ono što on napušta . i to beskonačna. zbog kojeg jedan iskaz koji pripada botani­ ci ili patologiji. U onome što se naziva ne naukama već "disciplinama" trebalo bi takođe uočiti princip ograničavanja. Ta kode relativan i pokretljiv princip. ili skup svojstava koje su mu pripisane u Antici). da bi postojala disciplina. jednu ulogu često nerazdvojivu od uloge istina. Princip koji dozvoljava da se gradi. I drugi. pošto bez sumn­ je postoji i nešto manje: disciplina nije suma svega što može biti istinito rečeno povodom neke stvari: to čak nije skup svega što može biti. igrom pravila i definicija. sa svoje strane. tehnika i instrumenata: sve ovo čini jednu vrstu anonimnog sistema na raspolaganju onome koji želi i može njime da se posluži. jedan iskaz ima da posegne za konceptu­ alnim ili tehničkim instrumentima jednog sasvim određenog tipa. Komentar je ograničavao slučajnost govora igrom identiteta u formi ponavljanja i istog. [grešaka koje nisu ostaci ili strana tela. Sva ta igra razlika propisana je funkcijom autora. a da njegov smisao i valjanost ne budu povezani sa onim koji je sebe našao u pronalazaču. na sistem njenih bližih ili daljih sličnosti ili na mehaniku njenih fluida (te tako nije više mogao da sačuva. Organizacija disciplina protivstavlja se i prin­ cipu komentara i principu autora. kao skicu delà. da bi jedan iskaz bio tretiran kao „botanički". svoje simboličke vrednosti. Princip autora ograničava ovaj isti slučaj igrom identiteta koji ima oblik individualiteta i principa ja.to nije smisao koga treba ponoviti.SPISI piše. u svemu što svakog dana kaže. već koje imaju pozitivne funkcije. istorijsko delovanje. modifikuje. i princip discipline se protivstavlja principu komentara: u disciplini. Dakle.u svemu što bi mogao reći. Principu autora. to je ono što je potrebno za gradnju novih iska­ za. on se mora odnositi na vidljivu struktu­ ru biljke. botanika ili medicina.

ali. tako da nauka nije mogla ο njemu govoriti. tople tečnosti ili tvrde materije). postavljao na teorijskom horizontu . a dornen u kome ga on posmatra jeste beskrajno otvoren niz generacija u kojima se on javlja i nestaje prema statističkim pravilnostima. u drugoj polovini XIX veka. Da bi mogao pripadati celini jedne dis­ cipline. s druge strane svoga ruba. ali sazdanim n a j e d n o m drugačijem modelu. no možda nema grešaka u striktnom smislu. neka bude dovoljno podsećanje da istraživanje primitivnog jezika. ma kako ovaj princip bio nov ili čudan. pre no što može biti izrečen kao istinit ili lažan. onda. Mendel je bio istinsko čudovište. Ima još nešto: da bi pripadao jednoj disciplini. ipak. Dak Šlajden. Spoljašnjost jedne nauke naseljena je manje ili više no što se u to veruje: postoji. kvalitativne i supstancijalne (kao što su gušenje. ona odbacuje čitavu teratologiju znanja. i pola koji ga prenosi. on se može i mora uzvratno obratiti pojmovima isto tako metaforičnim. ono što je Mendel govorio ο predmetima. svaka disciplina priznaje istinite i lažne iskaze. jedan stav treba da ispuni složene i teške zahteve. neću reći u grešku. negirajući usred XIX veka biljnu * Napomena priređivača: tekst unutar uglastih zagrada izostavljen je u prevodu Eleonore Prohić. služio se metodama. kao tema savršeno prihvaćena u XVIII veku.biološkog govora. on štaviše seže „van medicine" i zadobijavrednostipojedinačnefantazije ili narodne domišljatosti. nije integralni deo prevoda iz 1971. Mendel je govorio istinu. kao što je govorio Kangilem. umesto toga. on ga izvodi iz vrste. i nove teorijske osnove. da bi Mendel ušao u istinito i da bi se. jer greška može izbiti i desiti se sama unutar određene prakse. funkcionalnom i fiziološkom (kao što su nadražaj. Sam Mendel konstituiše hereditarnu crtu kao apsolutno nov biološki predmet. u čistu i prostu lingvističku nakaznost]. koji je ovde preuzet.bar u smislu enigme . čudovišta tumaraju. dakle. Međutim. označeni deo. Nema sumnje da je Noden pre njega postavio tezu ο tome da su hereditarne crte neupadljive. ali jeste integralni deo originalnog teksta. njegovi stavovi pojavili (dobrim delom) kao tačni. neposredno iskustvo. dospeva. snoviđenje.to je bilo strano biologiji njegove epohe."u istinitom". proistekao iz filtriranja koje se dotad nikad nije praktikovalo. on mora da bude.* Unutar svojih granica. a oblik im se menja sa istorij o m znanja. razastiranje sasvim novog plana predmeta u biologiji. tridesetak godina pre toga. Novi predmet. Deo teksta na koji se odnosi ova napomena preveo Pavle Milenković. imaginarne teme koje uvode i provode verovanja bez sećanja. ubacivši u igru pojmove istovremeno metaforičke. ali on nije bio "u istinitom" svoga doba: biološki predmeti i koncepti nisu se uopšte oblikovali prema sličnim pravilima: bilo je potrebno kompletno menjanje lestvice. koji zahteva nove pojmovne instrumente. na primer. svakako. Često se postavljalo pitanje kako su botaničari i biolozi XIX veka mogli da ne vide kako je bilo tačno ono šta je Mendel govorio. on je mogao biti deo . 45 . upala ili degeneracija tkiva). iskaz mora da se pripiše jednom određenom tipu teorijskog horizonta. ali u himeru.POREDAK GOVORA više medicinski. do pada u svakom diskursu.

i ne bi moglefunkcionisati nezavisno od ovih. vojne veštine . dok druge izgledaju gotovo ot­ vorene za svaki podsticaj. Disciplina je kontrolni pristup proizvodnje gov­ ora. Ona ima svoju evropsku verziju. prisilna funkcija. povodom ove teme. niko neće ući u poredak govora ukoliko ne od­ govori na izvesne zahteve i ukoliko nije. od ulaska u igru. ukoliko se ne uzme u obzir njihova sužavajuća. Početkom XVII veka. U priči se kaže d a j e engleski mornar Vil Adams u stvari bio samouk: bio je tesar. kvalifikovan da je obavlja. Ali. i moguće je da se ne može shvatiti njihova pozitiv­ na. politike. Ona mu utvrđuje granice igrom identiteta koji ima oblik stalne reaktualizacije pravila. umnogostručavajuća uloga. Ovog puta se uopšte ne radi ο tome da se ovlada moćima koje ovi donose. jedan šogun je čuo da superiornost Evropljana . formulisao jednu disciplinsku grešku. U stvari. U prostoru slobodne spoljašnjosti uvek je moguće da se kaže istina.samo je. u Japanu su se pojavili matematičari. Ovoga puta se radi ο razređivanju govorećih subjekata. naučio je geometriju. Evropa suprotstavlja univerzalno saopštavanje saznanja. naredio je da ovaj dođe u njegovu palatu i tu g a j e zadržao. trgovine. one koje up­ ravljaju njegovim aleatornim pojavama. Ona sve prisile govora izražava u jednoj figuri: to su prisile koje govoru ograničavaju moć. prodiranju: neke su uporno branjene (diferencirane i diferencirajuće). u istinitom se biva samo slušajući pravila diskurzivne "uredbe" koju treba reaktivirati u svakom njenom govoru.proističe iz njihovih matematičkih znanja. Uobičajeno je videti . i bezuslovno date na ra­ spolaganje govorećem subjektu.SPISI seksualnost . No anegdota se ovde ne zaustavlja. i da bi radio na brodogradilištu.individuama koje ih imaju . Možda. počeo je da uzima časove. ali. prema pravilima biološkog govora. Treba li u ovoj priči videti izraz jednog od velikih mitova evropske kulture? Monopolizmu i tajnom znanju orijentalne tiranije. Pošto su mu pričali ο jednom engleskom mornaru koji je posedovao tajnu ovih čudesnih govora. Podsetiću vas. niti da se odvrate opasnosti njihovog pojavljivanja. ova tema nije pri ispitivanju otporna. Najpovršnija Mislim da postoji i treća grupa procedura koje omogućavaju kontrolu govora. Nasamo s njim. ali to nisu ništa manje principi prinude. beskonačnu i slobodnu razmenu govora. i živeo veoma dugo. U XIX veku. ο nametanju . one koje biraju između govorećih subjekata. sačuvao je vlast.u plodnosti jednog auto­ ra. Još preciznije: sve oblasti govora nisu jednako otvorene i podložne 46 . Nema sumnje da su razmene i komunikacije pozitivne crte unutar kompleksnih sistema ograničenja. Upoznao je matematiku. u mnoštvu komentara. u razvoju jedne discipline . na jednu anegdotu toliko lepu da se plašim da li je istinita.isto toliko beskrajnih izvora za stvaranje govora.u poslovima navigacije. kao i ο tome da se ne dopusti ćelom svetu pristup do njih. radi se ο određivanju uslova njiho­ vog uvođenja. Poželeo je da se dočepa jednog tako dragocenog znanja.izvesnog broja pravila.

postoje još i mnoga druga "govorna društva". jedini potreban uslov je priznavanje istih istina i prihvatanje izvesnog pravila . moraju da sačuvaju ili proizvedu gov­ ore. Grupe rapsoda koji su znali da recituju pesme. sistemu izdavanja i ličnosti pisca. naličje jednog "govornog društva" čine "doktrine" (religiozne. putem vežbi pamćenja. eventualno. koja funkcionišu na jedan sasvim različit način. pričanja. ali je nije razglašavalo.saglasnosti sa potvrđenim gov­ orima: da su one bile samo to. između reči i slušanja. ali da bi ih naterali da kruže u zatvorenom pros­ toru. težio da bude ograničen. Naizgled. ritual određuje kvalifikaciju koju individue koje govore moraju posedovati (i koje. u igri dijaloga. bila je štićena. Religiozni. "Govorna društva" jednim delom različito funkcionišu. čak i u javnom i od svakog rituala slobodnom društvu još uvek se ispoljavaju oblici prisvajanja tajne i ne­ postojanja uzajamne izmene. možda difuznom ali jamačno i prisilnom. Ali. naprotiv. Doktrina. sam po sebi. suprotstavlja ak­ tivnosti svakog drugog subjekta koji govori ili piše i koji svom govoru pridaje neprelazni karakter. teži da se ponovo vrati igri praksi). prema jednom drugom režimu isključenja i objave. Što se razlikuje od pisca. i da ih raspodeljuju samo prema strogim pravil­ ima.sve to u formulaciji pokazuje egzistenciju izvesnog "gov­ ornog društva" (i. dali su nam jedan od arhaičkih modela.više ili manje spretnog . ponašanja. okolnosti. a individue. filo­ zofske). često vrlo složenih. pitanja. pravni. fundamentalnu singularnost koju on odavno daje "pismu". političke. Naravno. koliko hoćete brojne. ali ova veština. forme difuzije i cirkulacije medicinskog govora. Tu je broj individua koje govore. da ih variraju i menjaju. slična "govorna društva" sa tom dvos­ mislenom igrom tajne i objave više ne postoje. određuju svoju recipročnu pripadnost združivanjem jednog istog skupa gov­ ora. takav kakav je danas institucionalizovan u knjizi. granice njihove prinudne vrednosti. on određuje gestove. doktrine se ne bi 47 . Na primer tehnička ili naučna tajna. učenje je omogućavalo da se uđe u isti mah u jednu grupu i u jednu tajnu koju je recitovanje pokazivalo. a govor je mogao da cirkuliše i da se prenosi upravo među njima. branjena i čuvana u određenoj grupi. koje je ova podrazumevala. iako joj je cilj bio recitovanje uostalom ritualno. čak i ako nije bio fiksiran. Na prvi pogled. tako da posednici ovom raspodelom ne budu razvlašćeni. ceo skup znakova koji treba da prate govor: on najzad fiksira pretpostavljenu ili nametnutu efikasnost reči. terapeutski i delimično politički govori nisu nimalo razlučivi od ove upotrebe rituala koji za subjekte koji govore istovremeno određuje izuzetna svojstva i poznate uloge. uostalom.POREDAK GOVORA i najvidljivija forma ovih sistema restrikcije konstituisana je kroz ono što se može ponovo grupisati pod imenom rituala. Verovatno je da se akt pisanja. teži da se širi. njihov efekat na one kojima se obraćaju. uloge nisu bile uzajamno izmenljive. potvrđenoj nesimetriji između "kreacije" i bilo kojeg uvođenja lingvističkog sistema . i. oni koji su prisvojili ekonomski ili politički govor. odvijao u jednom "govornom društvu". moraju da za­ uzmu izvestan položaj i formulišu taj tip iskaza). koji se neprestano. No ne zavaravajmo se: čak i u istinitom govoru.

i. rituale reči. sledi društvene protivrečnosti i borbe. da bi individue međusobno vezala. i da bi ih ovim istim diferencirala od svih drugih. Jasno mi je da je sasvim apstraktno izdvajati. a disI kurzivna kontrola bi se samo odnosila na formu i sadržaj iskaza. i instrument prethodne pripadnosti klasi. društva govora. društvenom statusu ili rasi. koja osig­ uravaju raspodelu subjekata koji govore u raznim tipovima govora. govora od grupe subjekata koji govore. U meri u kojoj doktrina uvek vredi kao znak. polazeći od subjekata koji govore. Međutim. koji možda dobija unekoliko različite oblike. Najzad. revoltu. šta je jedan sistem obrazovanja ako ne ritualizacija reči. doktrinarnih grupa i društvenih usvajanja. koja istinu obećava samo po želji istine same i uz moć da se ova misli. one im fundamentalno pripadaju. Vaspitanje je uzalud bilo zakonit instrument kome svaka individua u društvu kao stoje naše može da pristupi bilo kom tipu govora . Svaki sistem vaspitanja je jedan politički način da se održi ili izmeni prisvajanje govora. Doktrina ostvaruje dvostruku zavisnost: subjekata koji govore od govora.dobro znamo da to vaspitanje. a ne na subjekt koji govori. Doktrina vezuje individue za izvesne tipove izražavanja. kao što to dokazuju procedure isključivanja i mehanizmi odbacivanja koji imaju važnost sve dok je subjekt koji govori formulisao jedan ili više iskaza koji se ne mogu izjednačiti: her­ eza i ortodoksija uopšte ne proizlaze iz fanatičkog naduvavanja doktrinarnih mehanizama. na jednoj mnogo široj lestvici. nacionalnosti ili interesu. doktrinarna pripadnost uvodi istovremeno i subjekat koji govori. ot­ poru ili prihvatanju .pojača. trebalo bi razmotriti velike rascepe u onome što bi se mo­ glo nazvati društvenim prisvajanjem govora. no čija su velika skandiranja ipak analogna? Zar pravni sistem.SPISI mnogo razlikovale od naučnih disciplina. ako ne sličan sistem zavisnosti. Kroz nju. Prvo da im odgovori.ona u raspravu uvodi iskaze. ako ne raspodela i prisvajanje govora sa njegovim moćima i zanimanjima? Staje "pismo" ("pisaca"). ako ne kvalifikacija i vezivanje uloga za sub­ jekte koji govore. bar u nekom svom aspektu.možda . kao što sam ja to upravo učinio. 48 . i da ih . u raspravu ulazi i subjekt koji govori kroz iskaz i pošavši od njega. Većim delom vremena. sa znanjima i moćima koja im oni donose. ako ne konstituisanje doktrinar­ ne ili bar šire grupe. ona se služi izvesnim tipovima izražavanja. i iskaz. u svojoj raspodeli. u onom što ono omogućava i sprečava. predlažući idealnu istinu kao zakon govora i imanentnu racionalnost kao princip njihovog odvijanja. u pitanju su velike procedure pokoravanja govora. i pripadanje govora uz izvesne kategorije subjekata. zabranjuje im sve druge. Jednom rečju. one se vezuju jedne za dru­ ge i konstituišu svojevrsna velika zdanja. slične sisteme pokoravanja govora? Pitam se nije li izvestan deo filozofskih tema nas­ tao zato da odgovori na ove igre ograničavanja i isključivanja. borbi. manifestacija. shodno tome. jedan preko drugog. Najzad. uvodeći isto tako etiku saznanja. ali. obratno. institucionalni sistem medicine ne čine.

šta bi on mogao biti. Govor nije ništa više no ogledanje istine koja se pred sopstvenim očima rađa: i kada najzad sve može da dobije oblik govora. ućutkani njihovi paradoksi. čini se da je ona bdila nad tim da govoriti izgleda samo kao izves­ tan dodatak između misliti i pričati: to bi bila misao obučena u znake i kroz reči učinjena vidljivom.). da se on potkrepi i imenuje. od svoga najrudimentarnijeg projekta. Mislim da je tema univerzalnog posredovanja još jedan način da se izvrši elizija realnosti govora. Tako bi prvo saučesništvo sa sve­ tom zasnovalo za nas mogućnost da se govori ο njemu. ili. Možda tema subjekta osnivača omogućuje da se elidira realnost govora. da bi prešao jedinstvenu instancu govora. Od vremena kada su igre i aktivnost sofista bili isključeni. ured. a ovaj jezik. pre no što su mogla da se osveste u formi jednog cogito. razvijajući tajnu vlastite suštine. to je zato što sve stvari .mogu da se vrate u ćutljivu interiornost svesti po sebi. u vidu raznih nama bliskih tema.POREDAK GOVORA Zatim da ih pojača osporavanjem koje se ovoga puta odnosi na specifičnu realnost govora en g é ­ néral. obišla svet. na kraju naći svoju osnovu. obeležjima. da se on proceni i da se najzad upozna u obliku istine. nedavno. bolje rečeno. I to uprkos prividnom izgledu. Našli smo je. s manje ili više sigurnosti. ili. deduktivni sku­ povi. to bi bile prave strukture jezika uvučene u igru proizvodeći efekat smisla.smisao koji je tu položen: on isto tako. kada sve može da se kaže i da se govor povodom svega kaže. doli diskretno čitanje? Stvari već šapuću smis­ ao koji naš jezik treba samo da probudi. Ali on nema potre­ bu da ih pokaže. tema izvornog iskustva. izostavljanje vokala u govoru (prim. Subjekt osnivač je u stvari zadužen da svojim težnjama direktno ani­ mira prazne forme jezika: on u intuiciji zahvata kroz gustinu ili inerciju praznih stvari . u njemu. već nam je govorio ο jednom biću čije je on nervno tkivo. Analognu ulogu igra tema suočena ovoj. to su same stvari i događaji koji sebe opskrbljuju govorom. pravo govoreći. čini se da se zapadna misao starala da govoru ostavi što je moguće manje mesta između misli i reči. U svom odnosu prema smislu subjekt osnivač raspolaže znacima. Jer se čini. Ova vrlo stara elizija* realnosti govora u filozof­ skoj misli uzela je razne oblike u toku istorije. Ona pretpostavlja da su na nivou iskustva. obratno. No ovaj logos. u izvesnu ruku već rečena. da se sam govor stavlja u centar speku­ lacije. izvan vremena. " Elizija: izbacivanje. Ako ima govora. otkako su. slovima. da bi se svuda našlo kretanje jednog logosa koji singularnosti uzdiže da koncepta i neposrednoj svesti omogućuje da najzad razotkrije racionalnost sveta. tragovima.pošto su ispoljile i razmenile svoj smisao . je samo već sadržani govor. prethodna značenja. i g d e će stanovišta nauke. rasporedila ga svud oko nas i od početka igre ga otvorila za jednu vrstu primi­ tivnog ispitivanja. u svojoj legitim­ nosti. na prvi pogled. 49 . osniva horizonte značenja koje će istorija zatim samo eks­ plicirati.

Međutim. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje. Na taj način govor se poništava u svojoj realnosti. čini se. volje za istinom.SPISI Dakle. Odmah bi se mogli izložiti neki metodski zahtevi koji prate ove teme. ne znači da ispod njih postoji veliki. bilo u filozofiji subjekta osnivača. Takvi su pokušaji. barikade. a ova razmena. kontinuiran i ćutljiv. ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće. neograničeni govor. kavgadžijski haotično i opasno. vrsta gluvog straha od ovih događaja. princip njegovog obilja i kontinuiteta. radikalnije i bolje oslobađali prisila i univerzalizovali ga? Međutim. krije jedna vrsta straha. pismo uvek uvode u igru samo znake. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju. šta ćemo ispod njih da nađemo? Treba li prihvatiti virtualnu punoću sveta neprekinutih govora? Ovde bi treba­ lo uvesti druge metodske principe.naizgled . od ove mase rečenih stvari. u drugom čitanja. uzdići suverenitet značenjskog. od sveg ovog neprestanog i razuzdanog mrmljanja govora. u trećem razmene. neke od tema što rukovode radom koji bih ovde u narednim g o ­ dinama hteo da obavim. Sve se odvija kao da su zabrane. Princip diskontinuiteta: to što postoje sistemi razređivanja. u prvom slučaju pisma. stavljajući se na raspolaganje značenju. treba prevashodno upoznati negativnu ulogu razd­ vajanja i razređivanja govora. prema tradiciji. a koga ćemo mi morati da probu­ dimo. od svega što tu može biti nasilno. princip preokretanja: onde gde. kao što su uloge autora. već da ga analiziramo u njegovim uslovima. u ovim figurama što čini se igraju pozitivnu ulogu. mislim da se treba resiti na tri odluke kojima se danas naša misao pomalo suprotstavlja i koje odgovaraju trima gru­ pama funkcija na koje ću podsetiti: ponovo staviti u pitanje našu volju za istinom.no prema različitom profilu i naglašavanju . diskon­ tinuirano. Koja je civilizacija . kada prestanemo da ih smatramo fun­ damentalnom i kreativnom instancom. čitanje. pragovi i granice bili tako raspoređeni da se velikim širenjem govora bar delimično može upravljati tako da se njegovo bogatstvo sa svoje najopasnije strane rastereti i da se njegov haos organizuje prema oblicima koji mogu da izbegnu ono što se najmanje može kontrolisati. I ako želimo.j e d n a duboka logofobija. obnavljajući mu reč. U našem društvu bez sumnje postoji. postoji verovanje da će tu biti iz­ vor govora. ne kažem da ovaj strah izbrišemo. pod ovom prividnom logofilijom. najzad. bolje rečeno. bilo u filozofiji prvobitnog iskustva ili u filozofiji uni­ verzalnog posredovanja. govor je samo igra. a verujem i u svim dru­ gim . kad se ovi principi razređivanja obeleže. meni se čini da se pod ovim prividnim štovanjem govora. discipline. vratiti govoru nje­ gov karakter događaja i. ili. koji će oni suzbiti i potisnuti. Govore 50 .više od naše poštovala govor? Gde su mu više i bolje odava­ ti počast? Gde su g a . nje­ govoj igri i njegovim efektima. Pre svega. od ovih izjava.

regular­ nosti. ne treba umišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje mi treba samo da dešifrujemo. povremeno retki i odlučni: od kvazi svakodnevne varijacije cena ide se do stogodišnjih inflacija. Ili. Naprotiv. ne želeći da odredi uslove od kojih oni zavise. a da ne zahteva da spozna pravilnost fenomena i granice verovatnoće njiho­ vog izbijanja. epoha ili tema. ne mislim da između obeležavanja događaja i analize dugog trajanja postoji nešto kao inverzan uzrok. 51 . jedinstvo. takva kakva se danas praktikuje. ona im neprestano širi polje. Ipak.vidimo kako se ocrtavaju. nekad suprotstavljaju. masivni fenomeni vekovnog ili viševekovnog domašaja. ne odvraća svoj pogled od događaja. tačku po tačku. ići ka spoljnim uslovima nje­ gove mogućnosti. uslova mogućnosti. su­ protstavljaju: događaj kreaciji. ali isto tako. naprotiv. a upravo u ovaj praksi događaji govora nalaze prin­ cip svoje regularnasti. više površinska ili dublja. eksterioriteta: ne ići od govora ka njegovom unutarnjem i skrivenom jezgru. do notarskih akata. Ova četiri poslednja pojma (značenje. Govor treba shvatiti kao nasilje koje mi činimo nad stvarima. to je da istorija jedan događaj ne razmatra a da ne definiše niz kojeg je deo. Često se savremenoj istoriji pri­ pisuje da je uzdigla preimućstva koja su nekada davana pojedinačnom događaju i da je učinila da se pojave strukture dugog trajanja. sužavajući zrno događaja. tražila poenta kreacije. Naravno. je­ dinstva delà. dinastija ili skupštitna. počev od samog govora. pregi­ bima i izgledu krivulje. Četvrto pravilo. nisam siguran da bi istoričari trebalo da rade u tom pravcu. a da ne specifikuje način analize iz koga on proističe. niz jedinstvu. Svakako. Princip specifičnosti: govor ne treba razrešiti u igri prethodnih značenja. znak individualne originalnosti. prema onome što podstiče aleatorni niz ovih događaja i što im učvršćuje ograde. niza. Dodao bih samo dve primedbe. gurajući moć odlučivanja istorijske analize do kraja. stavlja na raspolaganje. i uza­ jamno ne poznaju ili isključuju. uz zajedničko slaganje. da parohijskih registara. dekre­ ta. iznad bitaka. tuđe strukture. prostrani i uzajamno razmenljivi. istorija već odavno ne traži da shvati događaje igrom uzroka i posledica u bezličnom jedinstvu velike budućnosti. regu­ larnost originalnosti. a uslov mogućnosti značenju. već.POREDAK GOVORA treba tretirati kao diskontinuirane prakse. beskrajno blago zakopanih značenja. Ali ono što je važno. koje se ukrštaju. gde se. od njegove pojave i njegove regularnosti. široko homogenizovane i čvrsto hijerarhijski ustrojene: ali ne zato da bi pronašla prethodne. ne postoji pre-diskurzivno proviđenje koje nam ga. Istorija. u svakom slučaju kao praksu koju im mi namećemo. kreacija) u neku su ruku dosta uopšteno dominirali tradicionalnom istorijom ideja. ka srcu misli ili značenja koje bi se u njemu manifestovalo. ona im stalno pronalazi nova staništa. čini se da baš do kra­ jnjih granica. Oni se. a da se ne zapita ο varijacijama. Jedna se odnosi na istoriju. originalnost. iz nedelje u nedelju . ona iz njih neprestano izdvaja nove skupove gde su oni ponekad brojni. pak. Četiri pojma trebaju dakle da analizi ponude regulativni princip: pojam događaja. on nije saučesnik našeg saznanja. u našu korist. da lučkih arhiva iz godine u godinu.

ovim ta analiza postavlja filozofske i teori­ jske probleme. koji dopuštaju da se zacrta "mesto" događaja. on je uvek posledica na tom nivou. diskontinuitet. sa igrom pojmova koji su sa njima povezani: pravilnost. on uopšte nije čin ili svojstvo tela.izvan filozofija subjekta i vremena .teoriju diskontinu­ iranih sistematičnosti. događaj nije ni supstanca ni slučajnost. Ali. raščlanjivanju. ni ο sukcesiji vremenskih trenutaka. u ovom laganom pomicanju koje se preporučuje u istoriji ideja i koje se sastoji u tome da se ne raspravljaju sadržaji koji mogu stajati iza govora. on nije nematerijalan. U ovom tananom odvajanju. preobražaj. selek­ ciji materijalnih elemenata. svakako. treba zamisliti sve diskontinuirane nizove rel­ acija koje ne spadaju u sukcesiju (ili simultanost) u jednoj (ili u mnogim) svesti. koegzis­ tenciji. niti ο mnoštvu raznih mislećih subjekata. Ovakav diskontinuitet obara i poništava najmanje jedinice koje se tradicionalno priznaju ili najteže opovrga­ vaju: trenutak i subjekt. treba razraditi . često divergentne no ne autonomne. Ako govore treba prvo razmatrati kao skupove diskurzivnih događaja. to nisu ni po­ jmovi znaka i strukture. takvim spojem ova analiza govora na koju ja mislim artikuliše se svakako ne prema tradicionalnoj tematici koju jučerašnji filozofi još uzimaju kao "živu" istoriju. kakav status treba dati ovom diskontinuiranom? Ne radi se. u određenim granicama. ali diskon­ tinuiranim jednih u odnosu na druge. on ima svoje mesto koje je u relaciji. disperziji. Fundamentalni pojmovi koji se sad nameću nisu više pojmovi svesti i kontinuiteta (sa odgovarajućim problemima slobode i kauzaliteta). nezavisno od njih. rubovi njegovog domena. aleatoričnost. S druge strane. zavisnost.SPISI neprijateljske događaju. među elementima koji ih konstituišu. veze mehaničkog kauzaliteta ili idealne nužnosti. onda više nije moguće zasnovati. Treba prihvatiti uvođenje aleatoričnosti kao kategorije u proizvodnju događaja. diskontinuirano i materijalnost. na prvi pogled paradaksalnog. plašim se da u njemu ne prepoznam jednu malu (i odurnu možda) mašineriju koja omogućava da se u sam koren misli uvede slučaj. u pravcu materijalizma bestelesnog. ni kvalitet ni proces. akumulaciji. već prema efektivnom radu istoričara. I ovde se oseća odsustvo teorije koja omogućava da se misle odnosi slučaja i misli. radi se ο cen­ zurama koje kidaju trenutak i rastvaraju subjekt u mnoštvenosti mogućih pozicija i funkcija. A ispod njih. on uvek izaziva posledice na nivou materijalnosti. Recimo da filozofija događaja treba da krene napred. uzajamno ukrštene nizove. kakav status treba dati ovom pojmu događaja koji su filozofi tako retko razmatrali? Naravno. ako diskurzivne događaje treba razmatrati prema nizovima homogenim. A. koji su jamačno i teški. svoju regularnost. već da se razmatraju govo­ ri kao pravilni i distinktivni nizovi događaja. on izbija kao posledica iz i u materijal­ noj disperziji. Već da bi zasnovala razne. Najzad. ako je istina da ovi diskurzivni i diskontinuirani nizovi imaju svaki. To su pojmovi događaja i niza. Trostruka opasnost koju određena forma istorije pokušava da otkloni pripovedajući kontinu- 52 . događaj ne spada u tela. ipak. uslovi nje­ gove pojave.

Trebalo bi zatim proučiti sistem zabranjenog u jezi­ ku: onaj seksualiteta od XVI do XIX veka. treća tačka bio bi početak XIX veka. Kritički skup prvo.da bih video kako se efikasni. kakvu prisilu su u stvari izvršili. pokušao bih da naznačim kako je on nas­ tao. ili uz podršku ovih sistema prisile. konstatacije. umesto da se srećno i progresivno briše. u kojoj meri su se obrnuli. Proučavanje psi- Sledeći ove principe i upućujući se prema ovom horizontu. pozabaviću se trećim sistemom isključivanja. izvesna prirodna filozofija koja se sigurno ne može izdvojiti od uvođenja novih političkih' struktura. Jednom sam proučavao jednu od tih funkcija. kako su se izmenili i premestili. klasifikovana. jav­ lja jedna nauka pogleda. S jedne strane. i to u određenom periodu: radilo se o podeli između ludila i razuma.POREDAK GOVORA irano odvijanje idealne nužnosti. ali i kako je bio ponavljan. uprkos. zasnivačkim potezima moderne nauke. naročito u Engleskoj. sve do pojavljivanja 53 . kako se malo pomalo usmerio na jednu podelu između istinitog i lažnog govora. rasta. opservacije. ali pod drugim uglom: izmeriti efekatjednog govora sa naučnim pretenzijama . nizovi govora. vrlo zakasnelog) seksu­ alne tematike u medicini i psihijatriji XIX veka. Tri vrha u morfologiji naše volje za znanjem. na epohu u kojoj se. ali možemo računati na to da zabranjeno nije uvek zauzimalo mesto koje mu zamišljamo. (u početku vrlo stidljivog. poredana po hijerarhiji. o kojima sam maločas govorio. Tri pojma koja bi morala omogućiti da se za praksu istoričara veže istorija misaonih sistema.na skup govora i propisujućih praksi koje čine krivični sistem. formiranje industrijskog društva i pozitivistička ideologija koja ga prati. ponovo vođen. šta je bila specifična forma svakog. govor koji ima moć i opasan je. Tri pravca koja će morati da sledi teorijsko razrađivanje. prisvajanja. da bi od­ govorili na koje potrebe. ograničavanja. Voleo bih da isto pitanje još jednom pretresem. "kritički" skup koji uvodi princip preokretanja: pokušati da se zacrtaju oblici isključivanja. psihijatri­ jskog. tri etape našeg filistejstva. S druge strane. te koji su bili uslovi njenog pojavljivanja. "genealoški" skup koji uključuje druga tri principa: kako su se formirali preko. S jedne strane. počeću od sofističkog doba. variranja. Zatim bih se skoncentrisao na razdoblje XVI i XVII veka. sociološkog . videlo bi se kako se on.medicinskog. Odmah zatim. gde su zabranjena ponašanja bila imenovana. Prva grupa analiza trebalo bi da se odnosi na ono što sam označio kao funk­ cije isključivanja. od njegovog nastanka sa Sokratom. premešta i na nov način artikuliše polazeći od verske prakse. u klasičnom dobu. I obradiću ga na dva načina. kao i od religiozne ideologije: zasigurno jedan novi oblik volje za znanjem. Ovo su samo vrlo simbolični nagoveštaji. analize koje nameravam da izvršim raspoređuju se prema dva skupa. ritualni govor. pokazati kako su se oni formirali. Najzad. sa velikim. premeštan ovaj izbor istine unutar koga smo uhvaćeni i koga neprestano obnavljamo. ili bar sa platonovskom filozofijom . i to na najeksplicitniji način.

procedure kontrole (ono što se. na primer. koja je sigurno mnogo drugačija od uloge koju može odigrati autor na polju filozofskog govora (bio on. na jednu analizu koja bi se odnosila na istoriju medicine od XVI do XIX veka. menjajući. u konstrukciji medicinskog govora. prenosi. vidovi kontrole mogu da se otelotvore unutar diskurzivne formacije (što je slučaj sa književnom kritikom kao konstitutivnim govorom autora). radilo bi se ne toliko ο tome da se navedu učinjena otkrića ili ostvareni koncepti već da se ponovo sh­ vati. komentara i discipline. koristeći. ponovnog grupisanja ili pripajanja: a zatim. zatim na anatomiju i biologiju. ali i ponovnog grupisanja i unifikacije govora. delimitacije. J e d n o g a dana moraće se proučiti i uloga koju dr Frojd igra u psihoanalitičkom umeću. oba zadatka nikada nisu potpuno razdvojiva. kako se vršila. genealogija proučava njihovo formiranje. 54 . Regularno formiranje govora može da integriše. dešava kada jedna disciplina dobija oblik i status naučnog govora).SPISI hijatrijskih ekspertiza i njihove uloge u krivičnosti poslužilo bi kao polazna tačka i kao osnovna građa za ovu analizu. tako da svaki kritički pokušaj. među kojima sam maločas napomenuo princip autora. razlika nije toliko u predmetu ili u domenu već je ona tačka napada. sabiranja slučajeva. perspektive. nekoliko projekata za kritički as­ pekt pokušaja. stavljajući u pitanje instance kontrole. on se odnosi na stvarno formiranje govora. bilo unutar granica kontrole. dakle. bila zamenjivana praksom slučaja. s j e d n e strane. na primer.najčešće . Trebalo bi analizirati. bib­ lijske kritike. praksa aforizma i komentara. Što se tiče genealoškog aspekta. premeštajući postupke religiozne egzegeze. ali i u sva­ koj instituciji koja ga podržava. Kritika analizira procese razređivanja. treba da analizira u isti mah diskurzivne pravilnosti kroz koje se one formi­ raju i da svaka genealoška deskripcija treba da ima u vidu granice koje postoje u stvarnim formaci­ jama. jača . Između kritičkog i genealoškog poduhvata. u isti mah disperzno.kako je bio uveden princip autora. bilo spolja. Sidenhajma ili Berhava. malo pomalo. na iz­ voru jednog drugačijeg načina filozofiranja). ali i Paracelzusa. prema kome mod­ elu je medicina pokušala da se konstituiše kao dis­ ciplina. kliničkog proučavanja na konkretnom slučaju. forme odbacivanja. za analizu instanci diskurzivne kontrole. procedure ograničenja govora. autobiografije i memoara. oslanjajući se pre svega na prirodne nauke. još duboko u XIX veku. Istinu govoreći. odmah posle ili pre njiho­ vog ispoljavanja. spontano izbijanje govora koji se. hagiografije. princip komentara. i.s obe strane razgraničenja. u izvesnim uslovima i do izvesne tačke. Trebalo bi takođe razmotriti način na koji su književna kritika i istorija u XVIII i XIX veku stvor­ ile ličnost autora i lice delà. kako je. bilo . princip discipline. ne postoje. takođe u ovoj kritičkoj perspektivi ali na drugom nivou. kao Kant. na dubljem nivou. podvrgavaju selekciji ili kontroli. s druge strane. Mogli bismo započeti neka proučavanja u ovom smislu. isključivanja. istorijskih i legendarnih "žitija". Mislim. diskontinuirano i pravilno. obrnuto. Najzad. Istražiti kako se ostvarivao prin­ cip velikog autora: svakako Hipokrata i Galijena. Eto.

Isto tako bi se mogli razmatrati i nizovi govo­ ra koji se. Bilo bi teško. procenjena. opisana. Dakle.uz drugu igru reči da . psihijatri­ je i toka svesti. u sva­ kom počinju da funkcionišu. genealoško nezadovoljstvo biće stil srećnog pozitivizma. u svakom slučaju. formi­ rala se jedna nova pravilnost. i u svakom slučaju ap­ straktno. Kritički deo analize pripaja se uz sisteme obavljanja govora. ona obelodanjuje igru nametnute oskudice.da on praktikuje marljivu neusiljenost.ukoliko je kritički stil studiozna neusiljenost. koje su bar delimično različite. religiozne i etičke.Tu imamo posla sa skupovima veoma heterogenih iskaza koje su formulisali bogati i siromašni. razmerno razdeljeni i rasuti sve do početka XX veka. ne ocrtavaju i ne razmeštaju zabrane na isti način.književne. Zabrana nema isti oblik i istu ulogu u književnom govoru i u govoru medicine. uzfundamentalnu moć afirmacije. a pod ovim ne podrazumevam moć koja bi se suprotstavila moći ne­ giranja već sposobnost da se konstituišu domeni predmeta povodom kojih će se moći potvrditi ili poricati istinite ili lažne pretpostavke. te različite diskurzivne regularnosti ne jačaju. kraljevski oficiri. metaforična. i recimo . Nije važno. u XVI i XVII veku. kao i pravne gde je seksualnost u pitanju i g d e se ona nalazi imenova­ na. Ipak. kao i svoje sisteme prinude. protestanti ili katolici. najzad oskudi- 55 . podvući bar jedna stvar: na taj način shvaćena analiza govora ne razot­ kriva univerzalnost jednog smisla. Recimo . Daleko od toga da smo konstituisali jedinstven i pravilan govor ο seksualnosti: možda to nikada nećemo ni uspeti i možda u tom pravcu i ne idemo.trgovinu. trgovci ili moralisti. Na taj način. Mora se. Nazovimo ove domene predmeta pozitivitetima. zatim "političkom ekonomijom". I. Oskudica i potvrđivanje. novac. opservacije. Svaki ima svoju formu pravilnosti. Taj posao je upravo obavio Fransoa Žakob. proizvodnju.POREDAK GOVORA Maločas sam podsetio na jedno moguće izučavanje: izučavanje zabranjenog u govoru seksualnosti. kroz discipline. isključivanja. Trebalo bi misliti i na izučavanje koje bi se usmerilo na govore ο nasleđu. on pokušava da pronađe i ocrta ove principe raspoređivanja. tehnike i razna uputstva. onda bi se pokazalo kakvom su se igrom artikulacije ovi nizovi na kraju krajeva ponovo sas­ tavili u vidu genetike . proučavanje se neće moći provesti drugačije no prema mnoštvu nizova gde zabrane.poigravši se recima . polazeći upravo od njih. obratno. opravdavajući ili odbacujući ove ili one od njegovih iskaza. naučnici i nezn­ alice. Genealoški deo analize se opet pripaja uz nizove efektivnog formiranja govora: on pokušava da je zahvati u njenoj moći potvrđivanja. kritičke deskripcije i genealoške deskripcije moraju se uzajamno izmenjivati i oslan­ jati jedne na druge. voditi ovo izučavanje ne analizirajući is­ tovremeno skupove govora . odnose na bogatstvo i siromaštvo. preuzimajući ili isključujući. biološke i medicinske. razređenosti govora. takvi kakvi se mogu naći.epistemološki koherentne i institucionalno priznate. Nijedan od njih ne oblikuje tačno unapred ovu drugu formu diskurzivne regu­ larnosti koja će dobiti vid jedne discipline što će se nazvati "analizom bogatstva". sa sjajem i veštinom kojoj nema ravne. objašnjena.

unekoliko fantomske Hegelove sen­ ke. u očima mnogih. uzima distanca. u isti mah koherentnog i preobrazivog. A sada neka oni koji imaju praznina u svom rečniku kažu . mnogo dugujem i njegovom delu: neka mi on oprosti ako sam ove tekstove koji su njegovi udaljio od njihovog smisla i odvratio od njihove st­ rogosti. opet prisiljeni da ga ponovo napustimo. Žan Ipolit se prvo pobrinuo da ponudi prisus­ tvo ove velike. ideja mije sigurno pala na um posredstvom radova istoričara nauke. 56 . prešao onaj put kojim se udaljava od Hegela. stvarno izmaći Hegelu pretpostav­ lja tačnu procenu šta bi nas koštalo da se od nje­ ga odvojimo: to pretpostavlja da znamo dokle se Hegel . Njemu dugujem što sam shvatio da se istorija nauke apsolutno ne mora uzeti u alter­ nativi: hronika otkrića. igrom poređenja. Ipolitu.SPISI ca afirmacije a nikako kontinuirana velikodušnost smisla. Mnogo dugujem gospodinu Dimezilu. to je stoga stoje on neumorno. negde na nekom drugom mestu. da bi bolje shvatio ono što je. njegovo delo u Hegelovom carstvu i da cela naša epoha. i da izmerimo u čemu je naše odvraćanje od njega možda još jedno lukavstvo koje nam on suprotstav­ lja i na čijem kraju nas očekuje smiren. koja kruži još iz XIX veka i sa kojom se nejasno borilo. bar u trenutku.da se nisam pomagao obrascima i uporištima. postojalo kao nemačka verzija.nama približio. ili opisi ideja i mišljenja koji ivice nauku iz aspekta njene neodređene geneze. Međutim.da je ovo strukturalizam. i kojim se pred njim nalazimo iznova. On je Hegela učinio prisutnim prevodom Fenomenologije duha. bilo preko logike ili preko epistemologije.to dobro znam . naročito gos­ podina Kangilema. Z n a m da je. siste­ mom funkcionalnih korelacija. ako je više nas dužno Ž. Ali. svedoči i to da je on otišao Nemcima da ih konsultuje. on me naučio da odredim položaj jed­ nog govora prema drugom. pokušava da pobegne od Hegela: i ono što sam ja maločas kazao ο govoru uopšte nije verno hegelovskom logosu. Ako sam sličnu metodu hteo da primenim na govore sasvim drugačije od legend­ arnih ili mitskih priča. Zato.ukoliko im to lepo zvuči a ne nešto govori . on me naučio kako da opišem transformacije jednog govora i odnose prema instituciji. mislim da mnogo dugujem i Žanu Ipolitu. u onom što nam dopušta da mislimo protiv Hegela. on me naučio da analiziram unutrašnju ekonomiju jednog govora potpuno drugačije od metoda tradicionalne egzegeze ili lingvističkog formalizma. a da je Hegel stvarno prisu­ tan u ovom francuskom tekstu.već da se istorija nauke može i mora stvarati kao iz jed­ nog skupa. ili iz aspekta njenih spoljašnjih ponovnih padova . Ipak. ono što je još hegelovsko. za nas i ispred nas. ali drugačije. nikako monarhija značenjskog. pošto me on podstakao na rad u dobu kada sam još verovao d a j e pisati zado­ voljstvo. Istraživanja koja sam hteo da vam naznačim ne bih mogao preduzeti . teorijskih modela i konceptualnih instrumenata. to pret­ postavlja da znamo.možda lukavo .

počinjući da se formuliše u pola glasa. i patnju svakodnevice?). filozofije pokretljive ćelom dužinom svoje dodirne linije sa nefilozofijom. u jednoj društvenoj klasi. suočavanja g d e nikada nije bilo sigurno da li će filozofija izaći kao pobednik. politiku. da prekine sa svojim uobičajenim opštostima i da ponovo dođe u dodir sa ne-filozofijom: ona mora što je moguće više da se približi. usred borbi? 57 . bila je za Z. pak. koja ipak samo njom postoji. jed­ nog pokušaja bez roka: umesto da filozofiju shvati kao totalitet koji je najzad sposoban da sebe misli i shvati u kretanju koncepta. i to na filozofiji takvoj kakvu je Hegel zamišljao: otud potiče i čitava inverzija tema. šta je početak filozofije? Da li je ona već tu. od ovog teksta Žan Ipolit je potražio i prešao sve puteve. a nikada spremna da se dovrši. nije hteo da napravi samo jednu pedantnu istorijsku deskripciju: on je od toga hteo da napravi šemu iskustva savremenosti (da li je na hegelovski način moguće misliti nauke.POREDAK GOVORA Međutim. i obrnuto. njegova filozofija je uvek bila budna. Žan Ipolit je filozofi­ rao na fondu jednog beskonačnog horizonta. od Hegelovog prisustva koje nam je ovako pružio. dubinu sećanja i svesti. ne unutar hegelovske filozofije već na njoj. Ona nije htela da prosledi gradnju ap­ strakcije. ako se ona sastoji samo u ovom ponavljanom dodiru sa nefilozofijom. nemirne. otada. Za njega je odnos prema Hegelu bio mesto iskustva. predodređen za paradoks i formu po­ navljanja: filozofija. onom što nje­ na uznemirenost nije još probudila. i poslednji preokret koji je Žan Ipolit izvršio u hegelovskoj filozofiji: ako filozofija odista mora početi kao apsolutni govor. u jednom društvu. šta biva sa istorijom i šta je taj početak koji počinje sa jedinstvenom individuom. otkrivajući smisao koji ova nefilozofija ima za nas. Otud. treba li ona da odpočne na osnovi istovremeno dvosmislenoj i apsolutnoj? Tako vidimo kako se hegelovska tema kretanja svojstvenog neposred­ nom zamenjuje temom osnove filozofskog govora i njegove formalne strukture. istoriju. ona je uvek morala da se drži u pozadini. kao da je njegov nemir bio: može li se još filozofirati tamo g d e Hegel više nije moguć? Može li još postojati filozofija koja nije hegelovska? Nije li nužno ne-filozofsko ono što je u našem mišljenju ne-hegelovsko? Tako da on. regionalne racional­ nosti nauke. možda filozofski govor nema svoj raison d'être? Ili. Ipolita ono što je on mogao ponav­ ljati u krajnjoj nepravilnosti iskustva. Najzad. Napor bez roka. dakle napor koji se uvek ponovo započinje. to je bilo ono što se daje i što se ponovo otkriva kao pitanje koje život stalno ponovo preuzima. mislim. od naše savremenosti hteo je da napravi dokaz hegelovstva. ne da bi ih svela već da bi ih mislila: jedinstvenost istorije.time . u sećanju: tako je on hegelovsku temu dovršenja samosvesti preobražavao u temu ponavljajućeg upita. Ona mora da ih ponovo preuzme. u mrmljanju stvari? Ali. kao nedostižna misao totalite­ ta. ne onome što je okončava već onom što joj prethodi. No. potiču izmene koje je ona napravi­ la. tajno prisutna u onome što nije ona. pošto je bila ponavljanje. Hegelovskim sistemom on se uopšte nije služio kao jednim sig­ urnim univerzumom već je u njemu video krajnji rizik koji je filozofija preuzela.i filo­ zofije.Takođe se javlja tema prisutne. i . u smrti. Ali. filozofija nije kasnila za pojmom.

Fihtea sa problemom apsolutnog početka istorije.da mene čuje. ali još više uvedeno kroz istraživanja . matema­ tiku i formalizaciju govora. pošto mi je osvetlio ono što sam ja pokušavao naslepo . ukratko sve oblasti od kojih se. Prema nje­ mu. s onu stranu ovih filo­ zofskih figura. čineći da ona bez svake sumnje pređe na drugu stranu vlastitih granica. nema sumnje. opažamo čitave oblasti znanja koje je Žan Ipolit inicirao oko svojih sopstvenih pitanja: psihoanalizu sa čudnom logikom želje. skupljaju jednu po jednu velike. ovaj prevod preuzet iz: Pregled. Sa francuskog prevela Eleonora Prohić Naslov izvornika: L'ordre du discours. koje Ž. prema nedostatku u kome u isti mah osećam njegovo odsustvo i vlastiti neuspeh . pošto sam je uzeo na mestu odakle sam njega slušao i g d e njega nema sada . ja sam. Bergsona sa temom dodira sa nefilozofijom. Pošto mu toliko dugujem. Znam zastoje bilo tako opasno uzeti reč. u odgovornost naizgled admin­ istrativnu i pedagošku (to će reći. ako nam je sreća mogla biti data. Mislim da ovo delo. može postaviti pitanje jedne logike i jedne egzistencije koje ne prestaju da ve­ zuju i razvezuju svoje veze. u stvari. od njega uzajmio smisao i mogućnost onoga što činim. Ipolit nije prestao da suočava sa Hegelom: Marksa sa pitanjima istorije. Paris: Galli­ mard. da me pozove da govorim i da se nastani u mom vlastitom gov­ oru. večeras. zacrtano u nekim glavnim knjigama. u svakodnevnu bud­ nost i plemenitost. Pošto sam. da je ovo delo raslo. Sada bolje shvatam zašto sam imao toliko teškoća da maločas počnemo. A. vaš izbor da me po­ zovete da ovde predajem dobrim delom osećam kao počast koju njemu ukazujete.SPISI Ovih pet izuma. bio ohrabren njegovom milošću. Brojni smo mi koji mu moramo biti beskrajno zahvalni.želeo sam da svoj rad stavim pod njegov znak i da svoje projekte predstavim misleći na njega. broj 10. Kjerkegora sa problemom ponavljanja istine. grandiozne figure moderne filozofije. okto­ bar 1971. ipak znam da. i njenu primenu u analizi živog. Ako se ne osećam dostojan da ga sledim. stalnu pažnju. vodeći hegelovsku filozofiju do krajnje granice. 58 . formulisalo najfundamentalnije probleme naše epohe. Duboko sam vam zahvalan i za ono što se u tom izboru odnosi na njega. da me nosi. 1971. Huserla sa temom filozofije kao beskrajnog zadatka povezanog sa istorijom naše racionalnosti. godina LXI. teoriju informacije. dvostruko političku).u obrazovanje. polazeći.ukrštaju se pitanja koja danas sebi postavljam. Sada znam čiji sam glas hteo da mi prethodi.

kako bi ga na kraju mogli razumeti. tražilo je od Rivijera da ga napiše crno na belo. onaj koga je štampa predstavila kao luđaka i besomučnika. izaz­ vao neodlučnost sudije. Ali uzevši sve u obzir.termin koji je bio u upotrebi u drugoj polovini devetnaestog veka. u naj­ manju ruku čitati i to još uvek. Čini se da su savremenici prihvatili samu Rivijerovu igru: ubistvo i priča ο ubistvu su nerazd­ vojivi. te u činjenici da je napisano. godine. tekst je pokrenuo borbu stručnjaka. kako je uopšte i mogao biti prihvaćen od strane lekara. Priča ο zločinu nika­ ko nije bila za savremenike izvan zločina ili iznad njega. Termin se može. kao jedan veoma čudan tekst. Tekst je ubrzo postao. Zasigurno je pobuđena znatiželja. drugi opet: postoje u samoj pripremi. činjenica ο ubistvu i pisa­ nju. samih dokaza oštroumnosti. i koji je u domenu psihijatrije i medicine označavao vid ludila sa suicidalnim sklonostima. bilo za drugo znak ludila ili dokaz oštroumnosti. niko nije izgledao uistinu iznenađen da je jedan normandijski seljak. Tokom jedne istrage i procesa iz 1830. Sama njegova njegova lepota bila bi i danas dovolj­ na da ga zaštiti.). Loše se branimo od pomisli da je bio potreban jedan i po vek nagomilanih i preobraženih iskustava. u njegovoj studiji ο samoubistvu (prim. činovnika i sudija. Neki kažu: postoji u činu ubistva i u ispričanim detaljima. 59 . naći i kod Dirkema (Dürkheim). ono što je moralo omogućiti da od toga sh­ vatimo pravi povod bio je elemenat koji je pripad­ ao njegovoj razumnosti. drama procesa. koji je jedva znao Monomanie (fr. Čini se d a j e svaki od ovih delova razmatrao zločin. bio je dakle sposoban da piše i razmišlja. istih znakova ludi­ la. napisao je četrdeset stranica objašnjenja. ipak je bio prihvaćen s jednom izvesnom spokojnošću. i puno nejasnoća. između ostalog. bez puno buke zauzeo je mesto među ostalim delovima dosijea. A tokom narednih meseci. pritiskivao porotu iz Savoa u kasacionom sudu.) . kako bi završio u neku ruku ono što je već bio započeo. Marka i Orfila. kako se napominje u obustavi odlaganja pred sudom. ukrštaju se poput elemenata istovetnih po prirodi. ur. u okolnosti ubistva. tako malo i tako loše. umesto da ga objašnjava i čini jasnijim. Činovnistvo zaduženo za istragu. Bez sumnje da je u poslednjem trenutku izazvao i čuđenje: onaj kog sma­ traju u svom selu za neku vrstu idiota. motivisao pomilovanje uz jemstvo Eskirola. koji su tu morali naći razloge na osnovu kojih bi presudili ο ludilu ili smrti? Međutim. u dugoj raspravi ο monomaniji*. počinjena delà i ono što je ispričano. Svi su se mogli dobro zapitati da li je jedno od ovo dvoje.UBISTVA Ο K O J I M A SE P R I Č A Memoari Pjera Rivijera dolaze nam nakon skoro sto pedeset godina. napominjući da je memoar bio tako reći sačinjen zajedno sa zločinom. Ukratko. poslužio kao dokumenat jednom članku "Letopisa ο higijeni".

sačinio tekst koji nije bio ni priznanje ni odbrana. da je ovo trostruko ubistvo moglo biti isprepleteno sa raspravom ο ubistvu. nestaje. umesto da piše.SPISI da čita i piše. koju donosi jer ga koban san odvraća da piše i u neku ruku čini da zaboravi svoje memoare: ubiti. Memoari već unapred sačinjeni u umu. Poslednja odluka. rukopis dakle poslat poštom. on naziva povodom kraja i početka. ubistvo bi bilo počinjeno. dakle. na kraju razlozi postupka. u isto vreme potisnuto u samu krajnost teksta i na samom kraju izvršeno od strane njega. ovde duboko tone. Ako i piše nakon toliko vremena posle ubistva.To je odluka koju na kraju i sprovodi u delo. zatim bi bio opisan život oca i majke. počinjeno. ne samo posle memoara. ispitao je većinu svojih reči koje su se javljale. Osim toga. malo po malo. da je Rivijer mogao biti na oba načina. zatim da napiše tekst koji će pričati ο ubistvu koje tek sledi. prepisanu na zahtev činovničkog istražitelja. priznati. zaista. Uzevši-sve u obzir. otud. nego posle samog ubistva. memoar i ubistvo nisu poredani po nekom jednostavnom hronološkom redosledu: zločin. oni se podržavaju. ono je odvojeno. a zatim priča. Pjer Rivijer je zapravo želeo da započne pišući memoare: kao prvo bi došla objava zločina.Tekst ne govori ο delu. luta celih mesec dana. Priča ο ubistvu. tačnije. post­ oji cela jedna spletka odnosa. Tokom ovih promena. prepustiti se. koja je najpre tre­ bala biti na početku uspomena. tekst i ubistvo su zamenili mesta jednog u odnosu na drugo. Drugi plan: ubistvo više isprepleteno sa tek­ stom. ono što 60 . zatim umreti. pre nego što je uhvaćen i pre nego što je napisao istinitu priču. koji od tada neće pričati ο ubistvu i čiji će biti skriveni do­ datak. izvlačilo iz sećanja: predviđeno da dođe posle sastava i da pokrene samo svoje slanje. njegov glavni "autor". jedino bi zločin bio počinjen. nego više deo zločina. smešteno u spoljašnjost. Rivijer planira da ispriča život njegovih roditelja u memoaru kog će moći svi da čitaju. reč po reč. najava ubistva smeštena je. ali samo jednim postupkom. a posle lažnih izjava. prožimaju jedan drugog u pričanjima koja uosta­ lom nisu prestala da se menjaju. pisala priču. mada je ubistvo počinjeno. ne pišući je. podvlači dobro d a j e njegov sastav već unapred bio napisan u njegovoj glavi. Uzastopni raspored teksta i delà nije u osnovi ništa drugo do faze aktivnosti i stvaranja jedne Tekst i ubistvo U Rivijerovom ponašanju. ali od jednog do drugog. ono mora biti sakriveno tekstom. pokrenuto odlukom koja je tu. Ako verujemo Rivijerovom tekstu. oslobodilo se i naglo pojavilo na kraju priče samo i prvo. da je preduzimajući ubistvo svoje familije. mogao udvostručiti svoj zločin s jed­ nom sličnom pričom. memoar je trebao na osnovu prvog plana zaokružiti ubistvo. jedno je potisnulo drugo. Ovakvim završetkom spisa. zle i smrtonosne reči bile su tu uzaludno upućene žrtvama. Ono se ipak jednim suprotnim učinkom. Jednom rečju. a Rivi­ jer bi se na kraju ubio.

). nego iz čiste sposobnosti njegovog bića za ubistvo.. i sudbina. Nazovimo to mehanizmom "kaliben"ili"samostrel" 1 .UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA nove mašinerije. ali ne skrivajući se zaista. Retki detalji i okolnosti ο nedavnom otkriću dveju osoba koje su pobegle iz zatvora u San-Žermen-an-Leju. pesmu-pogrde. Treba obratiti pažnju na ove reči koje se javljaju toliko često u naslovima dnevne štampe: detalj. Tačni detalji ο nemogućem zločinu počinjenom u jed­ noj osamljenoj kući blizu glavnog grada. Ekvivalentnost oružje-beseda se ispoljava dosta jasno u lutanju ubice posle zločina. Detalji ο užasnom zločinu počinjenom nad Poljakinjom iz ljubomore. Opširno izlaganje ο dvostrukom ubistvu. sprave koje lansiraju strele. Samostrel je bio poput nemog priznanja. uvek na granici između šuma i gradova. događaj. mašine za rasvetljavanje uma. može se naslutiti d a j e reč ο nekoj vrsti otrova. albalètre. ono što je on nazivao svojim idejama i zamislima. Beži. objašnjenje. Zapravo . u naj­ manju ruku. jer se radi ο kovanicama Pjera Rivijera. Opš/'mo izlaganje i objašnjenje ο događaju koji se desio 3. on je taj pečat i priznanje. on je taj koji ga tera na priznanje nekim čudnim saučesništvom: A vidiš li. u besedu-oružje. to je možda zato što su se igre Pjera Rivijera. Teško je dati precizan prevod ovih reči. omogućiti dnevniku U originalu stoji: calibene. prev. reči stvorene. oružje za gađanje oblaka i ptica. verbobalističke izume. u one naprave smrti kojima stvaramo imena i kojima zakopavamo leš. evo ga ijedan što nosi samostrel. ili zbog sistematskog slepila svih onih koji su ga sre­ tali. Po njihovom opisu. Tako dakle odlučuje da napravi samostrel: ovo bi moglo više da posluži. svojom formom za ceo jedan niz pripovedanja koja su sačinjavala narodno sećanje ο zločinima. Istorija i dnevna štampa Letak i ubica. čitavih mesec dana je nevidljiv. pozorište. i samostrela (prim. koji se postavio na mesto crne priče podbodene zločinom. juna u Fokteriju izgleda da se poduda­ ra sa toliko drugih priča koje su objavljivane u dnevnoj štampi u lecima iz epohe: Nesrećan događaj koji se desio u Pale-Rojalu.ubistvo počinjeno . u ove reči projektile koje ubuduće neće prestajati da izlaze sa njegovih usana i da izbi­ jaju iz njegovih ruku. one ο priči-ubistvu. uvećati proporcije. koju su prepričavajući učinili slavnom. objas­ niti samo jedan mali deo priče. u Parizu. preobrazile jednog dana (da li je to 1 bio onaj dan kada ga je jedna devojka poljubila u usta?). koja se izmiče i postaje nekorisna u pokretu koji je lansira.Rivijer ne objavljuje ono u čemu se i angažovao. Ubistvo se ja­ vlja i kao skriveni projektil. imenom ovih naprava koje su ujedno i mašine izmišljene od strane Rivijera. i to ne usled lukavstva. najpre u mašini jedne rasprave. 61 . One zapravo do­ bro određuju funkciju te vrste rasprave u odnosu na važnost koju časopisi ili knjige pridaju istim činjenicama: menjati nivo. njegova mašta.. A ako je i mogao igrati ovu ulogu. okolnost. kovanice koje nose smrt i koje prikucavaju divljači za drveća. ulozi koju sam ja hteo da igram. ova priča ο Rivijeru je vezana. oružje smrti i palica dvorske lude koju nosi u ruci.

nametnuta kazna. Da bi načinili ovakvu promenu. rizikovali da budu giljotinirani). Ubistvo je tačka ukrštanja istorije i zločina. os­ obe. Na ovaj način će ovakva pripovedanja moći da igraju ulogu razmenioca između običnog i osobitog. Ubistvo uspostavlja dvosmisle­ nost između zakonitog i nezakonitog. Od jednih do drugih. izuzetni ili čudni. Otuda. a ona za uzvrat obeležava u prolazu datume. zabrana ubistva. pripovedanje menja status: to više nije nepouzdano brbljanje koje se prenosi iz veze u vezu. u ogoljenom obliku. izazivaju ubistva i sami prihvataju rizik da umru). Sećanje na bitke odgovara drugoj strani zakona koja je u sramnoj popularnosti ubistava. vest koja se prenosi preobrazila se u oglas. Nije bilo potrebe da tu bude reči ο nekom kralju ili glavešini da bi ih učinili značajnim. I u ovoj razmeni se ostvaruju tri osnovne operacije: ono što su ljudi videli svojim očima. bitke ostavljaju trag u istoriji bezimenim ubistvima. selo ili ulica. Sve ove priče ka­ zuj 4 istoriju bez poglavara. evo ih na kraju dostojnih papira za štampu: prelaz ka pisanju. između dnevne štampe i istorije. uvek spremni da se ukrste. giljotina i sjaj besmrtnosti. svi ovi elementi koji su na raspolaganju . izvanrednim delima i velikim događajima ili istorijskim ličnostima.takvo kakvo se stvara tokom kruženja novina i druge štampe . Ubist­ vo je ono što čini ratnike besmrtnima (oni ubijaju. velikim danima Revolucije ili ο Vandejskom ratu iz 1814. sami od sebe i bez spoljašnjih uticaja. konačno. jer toga nisu dostojni ili nisu od neke društvene važnosti. i ο povratnosti koje ovi leci uspostavljaju među izuzetnim vestima. dok priča čini samo delove istorije od jednostavnih uličnih borbi. s jedne strane u pripovedanje treba uvesti: elemente.pojavljuju se u ljudskoj psihi kao jedinstveni. bez sumnje. biti pogubljen. Odatle i izveštaj ο okolini. Nakon svega. U isto vreme. ispunjenu frenetičnim i samostalnim događajima. oficiri patriote pored ljudoždera brodolomnika.SPISI pristup priči. prolivajući krv. s druge strane. i ono što pripovedaju došaptavajući se. imena. univerzalno prepisive. mesta i ljude. Sve one priče koje se prenose duž čitavog sela ili kantona dobijajući čudnu formu. ο suprotstavljanjima. 62 . i činjenica da ubistvo za sećanje naroda . Ali oni su toliko bliski. granica se neprekidno prelazi. dobrovoljna žrtva. dijaloge. delà. po svim kanonskim detaljima: primamo je odozgo. objekte kojima obično tu nije mesto.uprkos njihovom čestom ponavljanju i njihovoj monotoniji . Otud. zatečeni su kako stvaraju istoriju. to je novela. ubistvo je ono što obezbeđuje mračnu slavu krimi­ nalaca (oni su sami. Naizgled. ustaljena jednom zauvek. Napo­ leon ili La Rošežakelan zauzimaju mesto pored raz­ bojnika ili šofera. Žuta štampa zapravo priča ne samo ο sadašnjim zločinima nego i ο epizodama iz bliske prošlosti: carskim bitkama. ginuti. istoriju niže od vlasti i koja se upravo ogrešila ο zakon. osvajanju Alžira zajedno sa ubistvima.predstavlja događaj par excellence. retki. odnos između vlasti i naroda: naređenje ubistva. A prelazi se zbog jednog privilegovanog događaja: ubistva. Sa njim se uspostavlja. ove dve klase suprostavljene su kao zločin i slava. postaju svima podesne za pripovedanje. nejednakost i patriotizam.

I moja pojava inspiriše strah. kako su mogli da se izlože smrti počinivši ubistvo. pripisuju mrtvoj devojci tužbalicu koja počinje ovako: Drhtite. one i dalje ne ot­ krivaju nikakav narodni izraz. kajao se. možda i manje različita nego što na prvi pogled izgleda: pravo na ubistvo i pravo na izazivanje ubistva. ili je.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA sećanje. Brižno vrše podelu između slavnog delà vojnika i sramnog delà ubice. Da. Žuta štampa je dugo prepričavala i menjala priču: jedne novine iz 1836. One su pouka. Zločinac u njoj priznaje svoju grešku. pravo na pričanje i pravo na pripovedanje. moja kazna stiže. to vidim. Ove tužbalice imaju nekoliko značajnih osobi­ na. od svakog se očekivalo da može da ga peva kao svoj vlastiti zločin u jednoj lirskoj fikciji (npr. jednoj devetnaestogodišnjoj devojci. ispričana od strane nekog anonim­ nog lica. Pa ipak. Umirite se. ispod ili iznad. brzo bi evo­ cirao svoj život. oko dva prava. povezavši je tako sa pričom ο žrtvenim i slavnim ubistvima. čas protiv. koja je ubila svog oca. i u trenutku umiranja pozivao nemoguće i milost. Upravo na temeljima ove mračne borbe Rivijer je ispisao svoju priču-ubistvo. anonimnost i herojstvo. nikako ne beži od svoje krivice. on je objavljuje. čas uz nju. Priča ο ubistvu se smešta u opasno područje iz kojeg ono koristi povratnost. U ovim čudnim pesmama od optuženog se očekivalo da uzme reč da bi prepričao svoje delo. upotrebu prvog lica sa versifikacijom i ponekad naznačenom melodijom. 1811. Zločin se peva. Dvosmisleno postojanje ovih novina bez sum­ nje je posledica jedne neme bitke koja se odvijala u danima nakon revolucionarnih borbi i carskih ra­ tova. kako da prevaziđu zakon. drugi deo je bila tužbalica zločinca. Jedan je bio "objektivna" priča ο događajima. moji zločini su strašni I zaslužila sam strogu kaznu s neba. okreće se oko vlasti. Sve novine koje kruže u XIX veku su veoma konformističke i moralne. Tužbalica devojke ubice iz Melna se peva kao Veran Pas). odsekli su šaku i odrubili glavu na trgu u Melnu. Ono dovodi u vezu zabran­ jeno i potčinjeno. moja nedela. Zločin koji se peva Početkom XIX veka novine su se uglavnom sasto­ jale iz dva delà. svojim rukama počinio istorijsko ubistvo. Najpre. U izvesnom smislu. Trebalo bi jednom napraviti analizu ovih priča ο zločinu i ukazati na njihovo mesto u sećanju nar­ oda. pre. one više nemaju za likove pozitivne heroje protiv zakonitosti kakvi su Mandarin i Kartuš. on je namenjen da kruži od usta do usta. njihov univerzalni uspeh ispoljava želju za znanjem i pričom ο tome kako su ljudi mogli da ustanu protiv vlasti. s one i s ove strane zakona. Ubistvo vreba oko granica za­ kona. zaborav. naprotiv. godine. priziva na sebe 63 . ope predstavljaju zakon i prenose politički moral koji je u njemu skriven. Takve kakve ih nalazimo u XIX veku.Takođe. osetljiva srca. izvukao pouke iz svoje avanture. sa njim nečasno delo dodiruje večnost. njihovim samim postojanjem ove priče slave i jednu i drugu stranu ubistva.

Ovde imamo. okrutno. Lice koje govori očito nosi svoje ubistvo. ubistva i sećanja koji su određivali u to vreme veliki broj "priča ο zločinima". polazeći ka kaznionici. strašan i slavan. nešto malo pre smrti.SPISI kaznu koju zaslućuje. ali ga i priziva bez ostatka. Pjer Rivijer je zaista došao da ispuni ovaj fiktivni lirizam. Pjer Rivijer je subjekat ovih uspomena u dvostrukom značenju: on je taj koji se seća. Tako se obeležava mesto. istovremeno u tekstu i u postupku. kao lirski položaj subjekta ubice. odvratno). počinioca ovog delà. {Prepoznajmo ovu prokletu devojku.ubistva i pogubljenja {Napokon čujem kako poslednji čas ot­ kucava// Moja glava. Rivijer je. Zapravo je igrao. igru zakona. uzima na sebe zakon čije posledice prihvata {Osuđuju me na smrt:// Moja odsečena šaka i odrubljena glava// Uplašiće sve ve­ like zločince). u nerazmrsivom jedin­ stvu svog oceubistva i svog teksta. Magdalena Alber// Ovo grozno čudovište. pripada krvniku//Moja će se duša dakle pred Bogom pojaviti). Od mašinerije priče-ubistva pravi u isto vreme i projektil i metu. 64 . to sam ja. od Pjera Rivijera. izvršio svoj zločin na nivou jedne govorne prakse i za nju vezanog znanja. iz sveg glasa priziva na sebe pravdu koja će ga zbri­ sati. položaj određen iz spoljašnjosti od strane onih koji su imali dužnost da uređuju letke. nema sumnje. lica koje bi u isto vreme govorilo i odnosilo živote. Naslov memoara nam to očito i govori: Opširno izlaganje i objašnjenje događaja koji se desio 3. postoji jedan dornen znanja okupiran njegovom pričom-ubistvom i za koji se ova priča-ubistvo zalaže. i u kojoj se pojavljuje kao dvostruki subjekt.// Da. do bliskih događaja ο kojima nas izveštavaju i podsećaju leci i novine. zločinac priznaje da je obuzet strahom koji i njemu samom uliva strah. onakve kakvu je učimo u školi. Svoje delo i reč smestio je na tačno određeno mesto u neku vrstu rasprave i u izvestan dornen znanja. ni odbrane. juna u Fokteriju. čiji je on bio dvostruki autor. po nalogu sudije. avaj. bio je autor svega toga dvostruko: kao autor zločina i autor teksta. Nerazumna igra? Čini se da je porota svojom većinom ocenila pre užasnim nego besmislenim igranje ove poznate igre. ispaljen je igrom tog mehanizma u stvarno ubistvo. Ne skrivajući se. precizan izveštaj. Na kraju se očekivalo da zločinac javno govori neposredno pre kazne. Ovo mesto nije mesto priznanja u pravom smislu. kao što od njega ni ne tražimo milost ili pomirenje. koji se nemilice svega seća. Ispunio g a j e stvarnim ubistvom čiju je priču unapred isplanirao i ο kojem je sačinio. i on je taj čije sećanje priziva zločin. osamljuje se u njemu. poziva za­ kon i u isto vreme priziva sećanje i grozotu. ne čini nikakve ustupke svojoj vlastitoj grozoti. Ovo istorijsko polje nije bilo toliko obeležje ili eksplikativni sadržaj. pevanje se nalazi između dve smrti . Svi istorijski zapisi na koje se poziva u svom tekstu više nisu naknadni ukrasi ili opravdanja. pored svih ostalih zločina. naravno fiktivno. Naposletku. koliko uslov mogućnosti ovih memoaraubistva. Od Svete istorije. ni opravdanja. što ga je i stavilo u fatalnu pozic­ iju osuđenika.

ali koja nije bila njegova. Rivijer je osuđen: radilo se ο tome da se ustanovi da li je on stvarno bio počinilac zločina. Međutim. Sa francuskog prevela Vanja Manić Naslov izvornika: "Les meurtres qu'on raconte". i kog su drugi vodili. Na kra­ ju je bio podvrgnut medicinskom ispitivanju: radilo se ο tome da se dozna da li su njegovo delo i govor odgovarali kriterijumima na osnovu kojih su se simptomi bolesti opisivali. str. bili smo u mogućnosti da nađemo jedan primerak među neklasifikovanim spisima u Nacionalnoj Bib­ lioteci. oko njegovog dela-teksta postavljeno je trostruko pitanje istine: činjenične istine. da bi se bolje pripremio na slavnu smrt. memoar koji ga je poštedeo sramote. 65 . godine dobio za pravo da uvaži olakšavajuće okolnosti: dakle. bilo je reči ο tome da se ο njemu stvori jedno mišljenje na osnovu onoga što je uradio. primenjivana su pitanja jednog znanja rođenog drugde. Rivijeru čak pripisuju i smrt koju je sam želeo. ma soeur et mon frère. koji je od 1832. u: Moi. Ne samo da lica koja govore nisu imala isti status. Pierre Rivière. misaone istine i naučne istine. 265-275.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA Neka druga igra Upravo ovde. (ova primedba se odnosi na originalno izdanje teksta. duboko umešan u pravila narodnog znanja. ili koji su bili obavezni elementi ove vrste priča. Ukratko. njegovog načina života. Un cas de parricide au XIX siècle. Na ovo govorno delo. ayant égorgé ma mère. e 2 Zahaljujući gospođi Koazel. koju je zakon propisao. niti su se odvijali pod istim okolnostima. Kao i svi drugi zločini iz tog vre­ mena bio je opevan u lecima 2 . možda upravo zato što je napisao. itd. izmešan sa elementima koji su pripadali drugim zločinima. oceubistvo Pjera Rivijera ipak je bilo plaćeno slavom koju je sam tražio. vaspitanja koje je stekao. rekao. Rivijerovo ubistvobeseda sučeljava se sa jednom sasvim drugom igrom.). Pevan i menjan po običaju. pred sudom. na ovaj govor na delu. Ali iz jednih novina saznajemo da se on i u zatvoru osećao već mrtvim. Paris: Gallimard. prev. U najmanju ruku na planu novca. Présenté par Michel Foucault. 1973. nego ni govori nisu predstavljali istu vrstu događaja. prim. Bio je izveden pred porotni sud. Letak je reprodukovan na strani 227.

.

Za mnoge intelek­ tualce. Poznato je da se knjige Dimezila (Du­ mézil). suzdržano. Šta je. pre više od godinu dana. na delu već više od dvade­ set godina.. sociologija. Valja. etnologija. pre svega. istorija religija. s druge prećutkivanje bio je podsticaj da vaša knjiga dobije nastavak u vidu razgovora u kojem ste. po vama. sovjetsku školu? Belur: Vi se. tako i igru ogledala u Meninama . zapomagali su i vikali da je istorija ubijena. koji smatraju da je istorija bivša i. isto tako.pojmovi. ali verujem. možda. u istorijskom znanju. nesumnjivo. is- 67 . najviše začudila? Fuko: Začudila me je sledeća činjenica: istoričari od zanata su u toj knjizi prepoznali knjigu koja se bavi istorijom. postoji i jedan više tehnički razlog. treba staviti knjige Brodela (Braudel). danas veoma demodirana ide­ ja. ali one su.dobrim delom napušteni.kao i vaš stil. No. da li se zna da među radove koji znanju da­ nas obezbeđuju jednu novu avanturu. održala koncepcija istorije organizovane po modelu priče kao velikog nastavka događaja uzetih u hijerarhiji određenja: individue su zahvaćene unutar tog totaliteta koji ih prevazilazi i igra se njima. neupućeno i tradicionalističko poštovanje istorije bilo je najjednostaviji način da pomire svoju političku savest i aktivnost istraživanja ili pisanja.. da izvesne osobe ne znaju najvažnije promené koje su.pod tim podrazumevam kako nedostatak razvijenih fus­ nota i bibliografije. prikupljenih i priznatih referenci. što je uobičajeno za tu vrstu delà. u XIX veku. Belur: Zar vam se ne čini da su forma knjige . zapravo. . Potom. Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie). uzrok takvome neznanju? Fuko: Verujem da je istorija postala predmet jedne neobične sakralizacije. mogli da doprinesu tome da se skrije njena priroda? Fuko: Nesumnjivo je da prezentacija knjige u svemu tome igra izvesnu ulogu. pod krstom istorije svaki je diskurs posta­ jao molitva bogu ispravnih uzroka. izazvana knjigom Reči i stvari. Levi-Strosa (Lévi-Strauss) i Lakana (Lacan) računaju među najveće u našem vremenu. Firea (Furet) i Deni Rišea (Denis Richet). istraživanja istorijske škole iz Kembridža. odlučno svrstavate među istoričare. Tako se kod mnogih intelektualaca. a mnogi drugi. priznati da su pojmovi koji su. izložili prirodu i polje svojih istraživanja. ali. obrazovani u oblas­ tima kakve su lingvistika. za neke je istorija kao disciplina predstavljala poslednje pribežište dijalektičkog reda: u njoj se mogla spa­ siti vladavina racionalnih protivrečnosti.Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Razgovor vodio Rejmon Belur (Raymond Bellour) Belur: Dvostruki prijem-prijem kritike i prijem javnos­ ti. Koja vas je reakcija. dijalektičkog reda . s jedne strane oduševljenje. može se reći. zbog ta dva razloga i nasuprot svakoj verovatnoći. dakle.

pp.1. škole iz Kembridža i ruske škole itd. Tako da je istorija. kojoj ritam daju političke revolucije. najbolji oblik za mogući uzorak.). 9-89. iako ne m o g u da odgovorim u njegovo ime. Tako dolazimo do složene metodologije diskontinuiteta. rekao: otvorite Altiserove knjige. dela itd. Rancière (J. 4) U istorijsku analizu uvode se tipovi odnosa i mo­ dusi veza kojih ima m n o g o više od univerzalne rel­ acije uzročnosti kojom se htela definisati istorijska metoda. možda težim tome da pod nje­ gov znak smestim jedan napor koji bi on mogao da odbaci. Na taj način možda po prvi put imamo mogućnost da kao predmet analiziramo materijale koji su se. tragova. nije uvek bila.tradicionalna opreka između humanističkih nauka i istorije (prve proučavaju ono istovremeno i ne-evolutivno. između Altisera i mene postoji očigledna razlika: on koristi reč epistemološki rez u vezi sa ' Louis Althusser . tokom vremena. za neke postala nedodirljiva: kada bismo odbili takav oblik iskazivanja istorijskog to bi značilo napasti ve­ liki uzrok revolucije. s obzirom na periodizaciju koja se daje. Lire "Le Capital". istorijski diskurs je ispunjen analizima koje je pozajmio od etnologije i sociologije. To je skup tananih problema zato što ćemo. metodološki. institucija. Maspero. taložili u obliku znakova.).Du "Capital"à la philosophie de Marx. obrnuto. 1. ujedno individualni i totalitarni projekt. in Althusser ( L ) .veoma značajna kritika i analiza pojma istorije koju je razvio Altiser na početku teksta Čitati "Kapi­ tal"? Belur: Da li na taj način ukazujete na direktnu srod­ nost vaših i Altiserovih radova? Fuko: Budući da sam bio njegov učenik i da mu mnogo dugujem. isto tako.kod istoričara radovi Brodela. praksi. 2) Svaka periodizacija iseca iz istorije izvesni nivo događaja i. . morati da razgraničimo različite periodizacije i što ćemo. od humanističkih nauka. druga analizira velike i neprestane promene) nestala je: promena može biti predmet analize u terminima strukture. Paris.1965. Primećeno je da uobičajena periodizacija. Belur: U čemu je tačno novina istorijskih radova koje pominjete? Fuko: Možemo ih odrediti na po malo shematski način: 1) Ti istoričari sebi postavljaju vrlo težak problem periodizacije. Ali bih. Međutim.RAZGOVORI tovremeno i njegovi nesvesni tvorci. 3) Stara. svaki sloj događaja bira sopstvenu periodizaciju. Sve te promene imaju dva suštinska ispoljavanja: . dostići različite nivoe. 68 . s obzirom na nivo koji odaberemo. Machetey (P.

Moja knjiga nosi podnaslov "Arheologija humanističkih nauka": ona pretpostavlja jednu drugu arheologiju koja bi bila analiza znanja i istorijske svesti na Zapadu od XVI veka. a u stvari se u pitanje dovodi sama mogućnost da se. Šta mislite ο tome? Fuko: U onome što se naziva istorijom ideja opisuje se promena uopšte. Budući da su svi utilitarni. može se pretpostaviti da je Marks u istorijsku i političku svest ljudi uveo radikalan rez i da je marksistička teorija društva inaugurisala jedno potpuno novo epistemološko polje.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Marksom. koja se odlikuje time da dovo­ di u pitanje kako vaše pojmovno odsecanje. a za teoriju istorije i politike u sredinu XIX veka. tako i pripovedačku tehniku koju to odsecanje implicira. kako vi to nastojite. čudno. 2) Kada se naiđe na teškoću prelazi se s nivoa analize. u vašim analizama strukturalnih promena znanja tokom XIX veka. vraćaju i izgledaju kao da formulišu najtemeljniju optužbu. Na taj način 69 . s nivoa samih iskaza. Ali pre svega ću od­ govoriti da je. uz dve olakšice: 1) Koriste se pojmovi koji mi se čini po malo magičnima: uticaj. Nalazimo se pred nekom vrstom slaganja cigala i biće zanimljivo. da Marks ne pred­ stavlja epistemološki rez. Belur: Zar taj raskorak povodom Marksa nije upravo najočigledniji znak onoga što se. onako kako nam je predaje marksistička tradicija. kriza. u toj oblasti u kojoj se bavimo samo mogućim principima. poja­ vilo kao sporno? Fuko: Ono što sam rekao u vezi sa Marksom odnosi se. čini mi se da veliki rez mora da se smesti na nivo Mark­ sa. interes za neki problem. saznati kako se i zbog čega epistemološki rez za nauke ο životu. reči koje se. na epistemološki domen političke eko­ nomije. Koliko god da su Marksove analize Rikarda važne. itd. Fuko: Po mom osećaju ta prilično raširena ideja ne nalazi se zaista kod Marksa. ne verujem da njegove ekonomske anal­ ize izlaze izvan epistemološkog prostora što ga je uspostavio upravo Rikardo. formuliše jedna logika promené. ekonomiji i jeziku smešta na početak XIX veka. precizno. Ovde smo se vratili na ono što sam rekao gore: periodizacija oblasti znanja ne može da se obavi na isti način s obzirom na nivoe na koje se smešta. Belur: U člancima koji napadaju vašu knjigu uočavaju se reči poput "zalediti istoriju". Nipošto nije nemoguće da pronađemo takve ob­ like određenja g d e su svi nivoi saglasni da zajedno hodaju korakom regimente po mostu istorijskog postajanja. na jedan drugi nivo koji je u odnosu na ovaj spoljašnji. Tome nasuprot. poput lajtmotiva. osvešćivanje. Čak i pre nego što sam značajnije uznapredovao u tom radu. ne čine mi se delotvornima. neobično. a ja tvrdim obrnuto. Ali to su samo pretpostavke. Belur: Ali to onda znači odlučno prekinuti sa prednošću koju istorija ima kao harmonična nauka ο totalitetu. još isuviše rano za postavlja­ nje problema uzajamnih određenja tih slojeva.

RAZGOVORI se pred nekom promenom, protivrečnošću, nekoherentnošću, pribegava objašnjenju preko društvenih uslova, mentaliteta, vizije sveta, itd. Pokušao sam, putem metodičke igre, to da zaobiđem i bio sam, prema tome, prinuđen da opisujem iskaze, čitave grupe iskaza, dovodeći do toga da se pojave odnosi implikacije, suprotnosti, isključenja, koji su mogli ponovo da ih povezu. Rečeno mi je, na primer, da sam dopustio, odnosno izmislioapsolutni prekid između kraja XVIII i početka XIX veka. U stvari, kada se pogledaju naučni diskursi s kraja XVIII veka, može se, pri najpažljivijem pogledu, konstatovati vrlo brza i, pravo govoreći, jako zagonetna promena. Želeo sam da opišem up­ ravo tu promenu, drugim recima da utvrdim skup nužnih i dovoljnih preobražaja kako bi se prešlo s početnog oblika naučnog diskursa, onog iz XVIII veka, na njegov završni oblik, onaj iz XIX veka. Skup preobražaja koje sam definisao zadržava izvestan broj teorijskih elemenata, premešta neke druge, vidi kako nestaju stari i kako se pojavljuju novi; sve to omogućava da se definiše pravilo prelaska u oblasti koje sam razmatrao. To je, dakle, pot­ puno suprotno od nekog diskontinuiteta koji sam želeo da ustanovim, pošto sam pokazao sam oblik prelaska iz jednog stanja u drugo. Belur: Pitam se da li dvosmislenost potiče iz teškoće da sejedan pokraj drugog, promišljaju termini prome­ na i prelazak s jedne strane, i slika i opis s druge. Fuko: Isto tako, pre više od pedeset godina uočeno je da su zadaci opisa bili od suštinske važnosti u oblastima kakve su istorija, etnologija i jezik. Najposle, matematički jezik od Galileja i Njutna ne funkcioniše kao objašnjenje prirode, već kao opis procesa. Ne vidim zbog čega bi se neformalizovanim disciplinama poput istorije ospo­ ravalo da se i one poduhvate prvobitnih zadataka opisivanja. Belur: Kako shvatate metodičku orijentaciju tih prvo­ bitnih zadataka? Fuko: 1. Ako je ono što sam kazao tačno, moraju se moći objasniti i analizirati, prema istim shemama, donoseći neke dodatne preobražaje, tekstovi ο ko­ jima nisam govorio. 2. Vrlo se dobro mogu preuzeti tekstovi ο kojima sam govorio, i to sâm materijal koji sam obrađivao, u jednom opisu koji bi imao drugačiju periodizaciju i koji bi se postavio na drugi nivo. Kada se uradi, na primer, arheologija istorijskog znanja, očigledno je da će biti potrebno iznova koristiti tekstove ο jezi­ ku i biće potrebno dovesti ih u odnos sa tehnika­ ma egzegeze, tehnikama kritike izvora, sa čitavim znanjem koje se odnosi na sveto pismo i istorijsku tradiciju; njihov će opis tada biti drugačiji. Ali ti opisi, ako su tačni, morali bi biti takvi da se mogu definisati preobražaji koji omogućuju da se pređe s jednog na drugi. U jednom smislu opis je, dakle, beskonačan, u drugom on je zatvoren, u meri u kojoj teži da usta­ novi teorijski model koji je u stanju da objasni od­ nose između proučavanih diskursa.

70

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Čini se da je dvostruki karakter opisa takve prirode da dovodi do prećutkivanja, odnosno uzmaka, jer se istorija tako direktno kalemi na beskonačnost svojih arhiva, dakle na ne-smisao svojstven svakoj beskonačnosti i, istovremeno, ona je obuzdana u modelima čiji formalni karakter u samoj svojoj logici optužuje ne-smisao svojstven svakom zatvaranju unutrašnjeg i kružnog karaktera. Učinak je utoliko jači što vaša knjiga održava apsolutnu distancu prema onome što bi se moglo nazvati "živa istorija", ona u kojoj praksa, ma kakav da je teorijski nivo na kojem se ta praksa izaziva i ma kakvi da su modeli u koje se može zatvoriti njena neumorna raznolikost, preokreće ne-smisao u neku vrstu bliskosti, u "prirod­ ni" svet akcija i institucija. Kako vi razumete taj isečak na kojem se zasnivaju Reči i stvari? Fuko: Hoteći da odigram igru strogog opisivanja samih iskaza, pokazalo mi se da se područje iskaza dobro potčinjava formalnim zakonima. Mogao se, na primer, pronaći jedan teorijski model za različite epistemološke oblasti i, u tom smislu, moglo se zaključiti da diskursi poseduju autonomiju. Ali in­ teres za opisivanje tog autonomnog sloja diskursa postoji samo u meri u kojoj se on može dovesti u od­ nos sa drugim slojevima, praksama, institucijama, društvenim, političkim odnosima itd. Upravo me je taj odnos oduvek opsedao i hteo sam, u knjigama Istorija ludila i Nastanakklinike, da definišem odnose između tih različitih oblasti. Uzeo sam, na primer, epistemološki dornen medicine i dornen institucija represije, hospitalizacije, pomoći nezaposlenima, administrativne kontrole javnog zdravlja, itd. Ali uočio sam da su stvari bile složenije nego što sam ja verovao u te prve dve knjige, da se diskurzivne oblasti ne potčinjavaju uvek strukturama koje su im bile zajedničke sa njihovim pridruženim praktičnim i institucionalnim oblastima, da su se one, napro­ tiv, potčinjavale strukturama zajedničkim za druge epistemološke oblasti, d a j e među njima postojalo nešto poput izomorfizma diskursa u određenoj epohi. Tako da se nalazimo pred dve osovine ver­ tikalnog opisa: osovinom teorijskih modela koji su zajednički za više diskursa, osovinom odnosa između diskurzivne i ne-diskurzivne oblasti. U knjizi Reči i stvari prešao sam horizontalnu, u Istoriji ludila i Nastanku klinike vertikalnu dimenziju figure. Kada neko bude prvi put pokušao, oslanjajući se na tekstove, da mi dokaže kako jedna takva teorijska koherencija među diskursima ne postoji, moći će da otpočne prava rasprava. Kada je reč ο tome da se umanji dornen prakse, moje prethodne knjige pokazuju koliko sam daleko od toga. Pozvaću se, zbog njihovog odnosa, na jedan čuveni primer. Kada Dimezil dokazuje da je rimska religija u izomorfnom odnosu sa skandinavskim, odnosno kelt­ skim legendama,odnosnoodređenim iranskim ritu­ alom, on ne želi da kaže kako rimska religija nema svoje mesto unutar rimske istorije, da istorija Rima ne postoji, nego da ćemo istoriju rimske religije, njene odnose sa institucijama, društvenim klasa­ ma, ekonomskim uslovima, moći da opišemo samo uzimajući u obzir njenu unutrašnju morfologiju. Na isti način, dokazati da naučni diskursi nekog vre­ mena proističu iz zajedničkog teorijskog modela, ne znači reći da oni izmiču istoriji i lebde u vazduhu kao da su lišeni tela i kao da su sami, već da nećemo moći da načinimo istoriju toga znanja, nećemo moći da analiziramo na koji način ono funkcioniše,

71

RAZGOVORI njegovu ulogu, njegove uslove, način na koji se ono ukorenjuje u društvu, a da ne uzmemo u obzir snagu i konzistenciju tih izomorfizama. Belur: Objektivnost koju pridajete teorijskim mode­ lima imajući u vidu ekstenzivnu analizu istorije kao nauke i, zarad konstruisanja tih modela, deskrip­ tivnoj logici, ta objektivnost, kao takva, obavezuje da se zapitamo nad polazišnom tačkom toga opisa, nad njegovom postojbinom na neki način, što se svodi, u slučaju jedne tako lične knjige kakva je vaša, na pokušaj da se razume odnos autora i njegovog teksta, koje mesto, zapravo, on može, hoće i mora da zauzme. Fuko: Na to mogu da odgovorim samo ako zaronim u samu knjigu. Ako je stil analize, koji sam tu pokušao da formulišem, prihvatljiv, morali bismo moći da definišemo teorijski model kojem pripada ne samo moja knjiga, već i one knjige koje pri­ padaju istoj konfiguraciji znanja. Bez sumnje nam ta konfiguracija danas omogućava da obrađujemo istoriju kao skup doista artikulisanih iskaza, jezik kao predmet opisa i skup relacija u odnosu prema diskursu, prema iskazima koji sačinjavaju predmet tumačenja. Upravo naše doba, i samo ono, čini mogućim pojavu tih tekstova koji obrađuju grama­ tiku, prirodnu istoriju,2 odnosno političku ekono­ miju, kao i mnoge predmete. Autor je u tome, i samo u tome, konstitutivan za ono ο čemu govori. Moja knjiga je čista i prosta
2

fikcija: ona je roman, ali nisam ja taj koji sam ga izmislio, nego odnos našega doba sa njegovom epistemološkom konfiguracijom u čitavoj toj masi iskaza. Subjekt je, zapravo, prisutan u celoj knjizi, ali je on ono anonimno "se" koje danas govori u svemu što se kaže. Belur: "se"? Kako vi razumete status toga anonimnog

Fuko: Možda se upravo oslobađamo, malo po malo, ali ne bez muke, velikog alegorijskog nepoverenja. Pod tim razumem prostu ideju koja se sastoji u sledećem: ne pitati se, pred nekim tekstom, ni ο čemu drugom osim ο onome što taj tekst uistinu kaže ispod onoga što on stvarno kaže. Bez sumnje to je nasleđe stare egzegetske tradicije: podozrevamo da se iza svake izrečene stvari krije nešto drugo. Učinak laičke verzije tog alegorijskog nepoverenja bio je da svakoga komentatora pozove da svugde pronađe istinsko mišljenje autora, da pronađe ono što je on rekao a da nije izgovorio, što je hteo ali nije stigao da kaže, što je hteo da skrije ali što se ipak pojavilo. Danas zapažamo da ima mnogo drugih mogućnosti da se obrađuje jezik. Tako je savremena kritika - i to je ono što je razlikuje od onoga što se još do nedavno događalo - upravo formulisala, na različitim tekstovima koje proučava, njenim tekstovima-objektima, neku vrstu nove kombinatorike. Umesto da ponovo uspostavi nje­ govu imenentnu tajnu, ona tekst uzima kao skup elemenata (reči, metafora, književnih oblika, sku-

Histoire naturelle, prirodna istorija (izraz nastao 1551.): proučavanje, odnosno opis tela koja se m o g u uočiti u kosmosu, naročito na zemaljskoj kugli (Le Petit Robert 1997. /prim. prev./).

72

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pova priča) između kojih se mogu pojaviti apso­ lutno novi odnosi u onoj meri u kojoj njima nije ovladala namera pisca i koje (odnose) je mogućim učinilo samo delo kao takvo. Formalni odnosi koji se otkrivaju na taj način nisu bili prisutni ni u čijem duhu, oni ne stvaraju latentni sadržaj iskaza, njiho­ vu indiskretnu tajnu; oni su konstrukcija, ali tačna konstrukcija čim tako opisani odnosi mogu da budu realno određeni u obrađenim materijalima. Naučili smo da reči ljudi stavljamo u još neformulisane od­ nose, koje izričemo po prvi put, a koji su ipak ob­ jektivno tačni. Tako je savremena kritika upravo napustila veliki mit ο unutrašnjosti: Intimior intimio ejus. Ona je potpu­ no iščašena u odnosu na stare teme uzglobljavanja, kovčega s blagom, koje su z g o d n e za to da se ide u potragu sve do samog dna delà. Smeštajući se iz­ van teksta, pišući tekstove ο tekstovima, ona stvara jednu novu spoljašnjost. Belur: Čini mi se da moderna književna kritika, svo­ jom plodnošću i mnogim doprinosima, onako kako je vi opisujete, u jednom smislu označava neobičnu regresiju u odnosu na smisao u kojem je ona pronašla suštinu svojih zahteva: hoću reći Blanšo. Jer, iako je Blanšo, pod imenom "literature", u prostoru modernog mišljenja doista osvojio preko potrebnu spoljašnjost teksta, on se nipošto ne predaje toj lakoći koja teži da izbegne nasilje delà kao mesta jednog imena ijedne biografije, čija je tajna, upravo, da bude na različite načine prožeto nesvodivom i apstraktnom snagom literature za koju Blanšo, u svakom slučaju, iscrtava strogi put, a da je ne opisuje kao takvu u logici njenih oblika, kako bi to želela jedna više naučna kritika. Fuko: Tačno je da je Blanšo učino mogućim diskurs ο literaturi. Pre svega zato što je upravo on prvi pokazao da se delà vezuju jedna za druge tom spoljašnjom stranom svoga jezika u kojem se pojavljuje "literatura". Literatura je, prema tome, ono što se stvara izvan svakoga delà, ono što pravi j a ruge u svakome pisanom jeziku i na svakome tekstu ostavlja prazni beleg nekoga žiga. Ona nije neki jezički modus, već praznina koja prolazi, kao neki veliki pokret, kroz sve književne jezike. Čineći da se pojavi ta instanca literature kao "zajedničko mesto", prazan prostor u koji se smeštaju delà, verujem da je on, Blanšo, naznačio savremenoj kritici šta mora biti njen predmet, šta je to što njen posao, ujedno egzaktan i inventivan, čini mogućim. S druge strane, može se tvrditi da ga je Blanšo učinio mogućim ustanovljujući između autora i delà odnos koji je bio nepoznat. Sada znamo da delo ne pripada zamisli svoga autora, čak ne ni projektu njegovog postojanja, ono sa autorom održava odnose negacije, destrukcije, ono za njega blista iz večne spoljašnjosti, a da, ipak, među njima postoji primordijalna funkcija imena. Upravo se imenom u nekome delu obeležava modalitet nesvodiv na anonimno mrmljanje svih drugih jezika. Izvesno je da savremena kritika još nije zaista ispi­ tala taj zahtev imena koji joj je Blanšo predložio. Biće potrebno da se ona zaokupi upravo time, zato što za delo ime označava odnose suprotnosti sa drugim delima, razliku prema drugim delima, i zato što ono apsolutno karakteriše način posto­ janja književnog delà u nekoj kulturi i institucijama kakve su naše. Nakon svega, a sada je tome pet, šest vekova, anonimnost je, izuzev u izuzetnom

73

RAZGOVORI slučaju, potpuno nestala iz literarnog jezika i nje­ govog funkcionisanja. Belur: Upravo zbog toga mislim da Blanšoov nauk ima, pored tehničkih kritika prema kojima čuva jednaku distancu, ispravniji odjek u interpretaciji psihoanalitičkog tipa, koja se po definiciji drži pros­ tora subjekta, nego u interpretaciji lingvističkog tipa u kojoj se često pojavljuje rizik od mehaničke apstrak­ cije. Ono što je važno, problematično, u određenim istraživanjima naučnog tipa kakvo je vaše, jeste izvestan odnos bliskosti koju ta istraživanja, čini se, održavaju sa, još eksplicitnije, "subjektivnim" delima literature. Fuko: Bilo bi vrlo zanimljivo saznati u čemu se sas­ toji individualnost koju može označiti, Imenovati" neko naučno delo; Abelovo (Abel) ili Lagranžovo (Lagrange) delo, na primer, obeleženo je svojstvima pisma koje ga individualizuje isto onoliko koliko i Ticijanovo platno, ili neku Šatobrijanovu (Chateau­ briand) stranicu. Isto je i s filozofskim, ili deskrip­ tivnim pismom kakvo je Lineovo (Linné) i Bifonovo (Buffon). Ta dela su, ipak, zahvaćena u mrežu svih onih dela koja govore ο "istoj stvari", u mrežu dela koja su im savremena i koja slede nakon njih: ta mreža koja ih obuhvata ocrtava velike figure bez građanskog statusa koje se zovu "matematika", "is­ torija", "biologija". Problem osobenosti, ili odnosa između imena i mreže, stari je problem, ali nekada je postojala neka vrsta kanala, označenih puteva koji su odva­ jali književna, fizička ili matematička, istorijska dela; svako je evoluiralo na sopstvenom nivou i, na neki način, na delu teritorije koji mu je bio određen, uprkos čitavom j e d n o m skupu prikupljenih po­ dataka, pozajmica, sličnosti. Danas konstatujemo da se čitavo to odsecanje, pregrađivanje, upravo briše, odnosno obnavlja na jednom potpuno drugačijem modelu. Odnosi između lingvistike i književnih dela, između muzike i matematike, dis­ kursa istoričara i diskursa ekonomista, nisu više reda pozajmice, podražavanja, odnosno neželjene analogije, čak ne ni strukturnog izomorfizma; ta dela, ti postupci, obrazuju se u uzajamnim odnosi­ ma, jedni postoje za druge. Postoji literatura ο lingvistici, a ne uticaj gramatičara na gramatiku i rečnik romansijera. Na isti način, matematika nije primenljiva na konstrukciju muzičkog jezika, kao na kraju XVII veka i početkom XVIII veka, ona sada stvara formalni svet samog muzičkog dela. Prisust­ vujemo jednom opštem i vrtoglavom brisanju stare raspodele jezika. Rado se govori da nas danas ništa drugo ne zanima izuzev jezika i da je on postao univerzalni predmet. Ali ne treba se zavaravati: ta suverenost je privre­ mena, dvosmislena, nestalna suverenost jednog plemena koje se seli. Zacelo, nas zanima jezik; ipak, to nije stoga što smo najzad ušli u njegov posed, već pre zato što nam on izmiče više nego što nam je ikada izmicao. Njegove granice se ruše, a njegov univerzalni mir ulazi u stapanje; i ako smo poto­ pljeni, to nije toliko zbog njegove bezvremene st­ rogosti, koliko zbog aktuelnog kretanja njegovog talasa.

74

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Gde vi, lično, vidite sebe u tim promenama koje najzahtevnija dela znanja povlače u neku vrstu romaneskne avanture? Fuko: Za razliku od onih koji sebe nazivaju struk­ turalistima, ja nisam toliko zainteresovan za for­ malne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik. Lično, mene više zaokuplja postojanje dis­ kursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situ­ aciju, oni su ostavili tragove iza sebe, oni traju i obavljaju, u samom tom trajanju unutar istorije, određeni broj javnih ili tajnih funkcija. Belur: Vi na taj način popuštate strasti svojstvenoj istoričaru koji hoće da odgovori na beskonačni romor arhiva. Fuko: Da, jer moj predmet nije jezik, već arhiva, to jest akumulirano postojanje diskursa. Arheologija, onako kako je ja razumem, nije srodna ni geologiji (kao analiza onoga što je ispod zemlje), ni gene­ alogiji (kao opis početaka i redosleda), ona je anali­ za diskursa u njegovom modalitetu arhive. Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam, odnosno mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo; pravim se kao da čitam, ali znam da izmišljam tekst; iznenada se ceo tekst zamućuje, ne mogu više ništa da čitam, niti da izmišljam, grlo mi se steže i ja se budim. Z n a m sve što može biti lično u toj opsesiji jezikom koji postoji svuda i koji nam izmiče u samom svom opstanku. On opstaje odvraćajući od nas svoje poglede, lica okrenutog prema noći ο kojoj mi ne znamo ništa. Kako opravdati te diskurse ο diskursima na kojima radim? Koji status im dati? Počelo se uočavati - a to naročito rade logičari, učenici Rasela (Russell) i Vitgenštajna (Wittgenstein) - da bi se formalna svo­ jstva jezika mogla analizirati samo pod uslovom da se uzme u obzir njegovo konkretno funkcionisanje. Jezik je skup struktura, ali diskursi su jedinice funkcionisanja, a analiza jezika u njegovom totalitetu ne može a da se ne suprotstavi tom suštinskom zahtevu. U toj meri ono što radim smešta se u opštu anonimnost svih istraživanja koja se trenutno vrte oko jezika, to jest ne samo jezika koji omogućuje da se govori, već diskursa koji su bili izgovoreni. Belur: Šta vi, preciznije, razumete pod tom idejom anonimnosti? Fuko: Pitam se zar trenutno ne nalazimo, u formi odnosa imena sa anonimnošću, izvesnu transpoziciju starog klasičnog problema pojedinca i istine, odnosno pojedinca i lepote? Kako se događa da neki pojedinac rođen u određenom trenutku, budući određene istorije i određenog lica, može da otkrije, i to samo i prvo on, određenu istinu, možda samu istinu? To je pitanje na koje odgovaraju Dekartove Meditacije:3 kako ja mogu da otkrijem istinu? Mnogo godina kasnije, to pitanje pronalazimo u romantičarskoj temi genija: kako neki pojedinac, koji se nalazi u naboru istorije, može da otkrije ob­ like lepote u kojima se izražava sva istina jednoga vremena, odnosno jedne civilizacije? Problem se

75

RAZGOVORI danas više ne postavlja u tim terminima: nismo više u istini, već u koherenciji diskursa, ne više u lepoti, već u složenim odnosima formi. Sada je reč ο tome da saznamo kako neki pojedinac, kako neko ime može biti oslonac nekoga elementa ili grupe elemenata koji, integrišući se u koherenciji diskursa, odnosno beskonačne mreže formi, brišu, odnosno barem čine praznim i beskorisnim to ime, tu individualnost čiji znak to ime ipak nosi do određene tačke, jedno izvesno vreme i za izvesne poglede. Potrebno je da osvojimo anonimnost, da dokažemo veliku pretpostavku da ćemo jednoga dana, najzad, postati anonimni, po malo kao što su klasici imali da dokažu ogromnu pretpostavku da su pronašli istinu i da za nju vežu svoje ime. Nekada je problem, za onoga ko je pisao, bilo da se iščupa iz potpune anonimnosti, dok je danas problem iz­ brisati svoje vlastito ime i smestiti svoj glas u taj ve­ liki anonimni romor diskursa. Belur: Zar vam se ne čini da to znači, čim je pokret doveden do krajnosti, ući u dvostruku recipročnu igru afirmacije i brisanja, reči i tišine, od čega Blanšo pravi suštinu literarnog čina kada delu pripisuje izabranu funkciju jednog bogatog boravišta tišine nasuprot nepodnošljivoj veličini govora, bez koje, ipak, dela ne bi bilo? Kada Levi-Stros kaže ο svojoj knjizi Presno i pečeno: "Ova knjiga ο mitovima je, na svoj način, je­ dan mit", on u vidu ima suverenu bezličnost mita, a ipak malo je knjiga, samim tim, koje su tako lične kao što su njegove Mitologike. 4 Kolikogod da je vaš odnos prema prirodi različit, toliko je prema istoriji sličan. Fuko: Ono što knjigama poput ovih, koje nemaju drugu pretenziju do da budu anonimne, daje takvo obeležje naročitosti i individualnosti, nisu privilegovani znaci nekoga stila, niti obeležje neke naročite, odnosno individualne interpretacije, nego je to žestina pokreta gumice kojom se brižljivo briše sve što bi moglo da upućuje na neku ispisanu individu­ alnost. Između pisaca i piskarala postoje brisači. Burbaki 5 se nalazi u osnovi modela. Naš bi san bio da svako u našoj oblasti uradi nešto poput onoga stoje uradio taj Burbaki, g d e matematičari rade anonimno pod jednim izmišljenim imenom. Možda je nesvodiva razlika između matematičkih istraživanja i naših aktivnosti u tome što pokreti gumicom, sračunati da dovedu do anonimnosti, sigurnije obeležavaju pot­ pis jednog imena nego razmetljivi držači za pero. I još bi se moglo reći da je stil Burbakija i njegov način rada takav da bude anoniman.

3

Descartes (R.), Meditationes de prima philosophia, Paris, Soly, 1641

[Méditations touchant la Première Philosophie, dans lesquelles

l'existence de Dieu et la distinction réelle entre l'âme et le corps de l'homme sont démontrées, in Oeuvres et Lettres, éd. André Bridoux, Paris, Gallimard, coll. "Bibliothèque de la Pléiade", 1953, pp. 253-547). (René Descartes, Meditacije ο prvoj filozofiji, Izvori i tokovi, Z a ­ greb 1975, prevod Tomislav Ladan)
4

Lévi-Strauss ( C ) , Mythologiques, 1.1: Le Cru et le Cuit, Paris, Pion, 1964. (Klod Levi-Stros, Mitologike, 1.1: Presno i pečeno, Prosveta, Beo­ grad, 1980.) Nicolas Bourbaki, kolektivni pseudonim koji je uzela jedna grupa francuskih matematičara (Henri Cartan, Claude Chevalley, Jean Dieudonné, Charles Ehresmann, André Weyl, etc.) koji su se poduhvatili prerade matematike na strogim aksiomatskim osnovama.

5

76

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: To, kao i vaše upućivanje na klasičan odnos prema pojedincu, podstiče na mišljenje da se pozicija autora u tom tipu istraživanja pojavljuje, u stvari, kao podvostručavanje pozicije filozofa, između nauke i literature. Kako vam izgleda, u tom smislu, modemi status filozofije? Fuko: Čini mi se da filozofija danas više ne postoji, ne u smislu da je ona nestala, već da je raspršena na veliki broj različitih aktivnosti: aktivnosti aksiomatičara, lingviste, etnologa, istoričara, revo­ lucionara, političara, m o g u biti oblici filozofske aktivnosti. U XIX veku filozofska je bila refleksija koja se pitala ο uslovima mogućnosti predmeta, a danas je filozofija svaka aktivnost koja dovodi do toga da se pojavi jedan novi predmet za saznanje, odnosno praksu - kao ona aktivnost koja proizilazi iz matematike, lingvistike, etnologije, odnosno is­ torije. Belur: Međutim, u poslednjem poglavlju knjige Reči i stvari, u kojem obrađujete humanističke nauke da­ nas, vi istoriji dajete prednost nad svim ostalim disci­ plinama. Da li bi to bio novi način da se pronađe moć sintetičkog zakonodavstva koje je do sada prednost davalo filozofskom mišljenju i koje je već Hajdeger prepoznao ne više kao tradicionalnu filozofiju, već kao "istoriju filozofije"? Fuko: U stvari, istorija zadržava, po mom istraživanju, povlašćenu poziciju. To je stoga što se u našoj kulturi, već vekovima, diskursi ulančavaju na način istorije: mi primamo stvari koje su bile rečene kao da dolaze iz neke prošlosti u kojoj su sledile jedne nakon drugih, u kojoj su se suprotstavljale, uticale jedne na druge, zamenjivale mesta, rađele se i gomilale. Kulture "bez istorije" očigledno nisu one u kojima ne bi bilo ni događaja, ni evolucije, ni revolucije, ali u kojima se diskursi ne pridodaju na način istorije; oni se se postavljaju jedni kraj drugih; oni se zamenjuju; oni se zaboravljaju; oni se preobražavaju. Tome nasuprot, u kulturi kakva je naša svaki se diskurs pojavljuje na tlu s kojeg je nestao svaki događaj. Z b o g toga, proučavajući teorijske diskurse koji se odnose na jezik, ekonomiju, živa bića, nisam hteo da ustanovim mogućnosti, odnosno nemogućnosti a priori takvih znanja. Hteo sam da se bavim pos­ lom istoričara pokazujući simultano funkcionisanje tih diskursa i preobražaja koji su položili račun ο svojim vidljivim promenama. Ali u svemu tome istorija ipak ne igra ulogu neke filozofije filozofija, niti se diči time da je jezik jezika, kako je to u XIX veku hteo istoricizam koji je težio tome da na račun istorije prenese zakonodavnu moć i kritiku filozofije. Ako istorija ima neku pred­ nost, to bi pre bilo u meri u kojoj ona igra ulogu neke unutrašnje etnologije naše kulture i naše racionalnosti i u kojoj, prema tome, otelotvorava samu mogućnost svake etnologije. Belur: Voleo bih, posle ovog dugog skretanja, da se vratim na knjigu i upitam vas za razlog tog odmaka koji se oseća u vašoj poziciji kada se prelazi s analize XVII i XVIII veka na analizu XIX i XX veka, odmak koji je postao predmet nekih od najžustrijih rezervi prema vašem radu.

77

RAZGOVORI Fuko: Čini se, zapravo, da se sa XIX vekom nešto menja u distribuciji knjige. Ista je stvar i sa Istorijom ludila, kada se pretpostavilo da sam hteo da napad­ nem modernu psihijatriju, kao i sa Rečima i stvari­ ma, kada sam polemisao sa mišljenjem XIX veka. U stvari, postoji razlika u obe analize. Mogu, zapravo, da odredim klasično doba u njegovim sopstvenim konfiguracijama putem dvostruke razlike koja g a , s jedne strane, suprotstavlja XVI i, s druge, XIX veku. Tome nasuprot, moderno doba u njegovoj osobenosti mogu da odredim samo suprotstavljajući ga XVII veku s j e d n e strane, i nama s druge; potrebno je, dakle, da bi se podela mogla obavljati bez pres­ tanka, dopustiti da se ispod svake od naših rečenica pojavi razlika koja nas deli od nje. Radi se ο tome da se oslobodi moderno doba, koje počinje oko 1790-1810. i traje sve negde do 1950, a kada je reč ο klasičnom dobu ono se samo opisuje. Prividno polemički karakter drži do činjenice da je reč ο tome da se iskopa čitava masa diskursa koji se nalaze pod našim nogama. Jednim blagim pok­ retom možemo otkriti stare, skrivene konfiguracije; ali čim se radi ο tome da se odredi sistem diskursa na kojem i dalje živimo, u trenutku u kojem smo obavezni da dovedemo u pitanje reči koje i dalje odzvanjaju u našim ušima, koje se mešaju sa on­ ima koje pokušavamo da izgovaramo, tada je ar­ heologija, kao ničeanska filozofija, prinuđena da deluje kao udarac čekićem. Belur: Zar status, jedinstven i strastven, koji vi dajete Ničeu nije upravo najočigledniji znak tog nepoprav­ ljivog raskoraka? Fuko: Kada bih iznova započeo ovu knjigu koju sam završio pre dve godine, pokušao bih da Ničeu ne dam taj dvosmisleni, apsolutno privilegovani, metaistorijski status, koji sam mu, popuštajući slabosti, dao. Bez sumnje zahvaljujući toj slabosti, moja genealogija više duguje ničeanskoj gene­ alogiji, nego strukturalizmu. Belur: Ali kako, u tom slučaju, vratiti Ničea arheologi­ ji, a da se ne ogrešimo kako ο Ničea, tako i ο arheolog­ iju? Čini se da je u samoj činjenici postojala nepre­ mostiva protivrečnost. U vašoj knjizi tu protivrečnost vidim, slikovito govoreći, kao principijelni sukob između Ničea i Menina. Jer, ne pribegavajući lakim igrama ο vašoj sklonosti ka metaforama prostora, jasno je da se platno tu pokazuje kao privilegovano mesto, kao, uostalom, u određenom smislu, i u čitavom strukturalizmu: mislim da upravo na tom mestu vi upoređujete sadašnju anonimnost sa onom iz XVII veka, u ime jedne ideje čitanja koja bi mogla da ima istoriju na nekome platnu, kao i u Borhesovom tekstu ο kineskoj enciklopediji, tekstu koji je "mesto rođenja" vaše knjige. Zbog toga je XIX vek, u kojem se izumeva istorija u obliku raskoraka između znakova i čoveka, predmet rasprave, a naše doba nada u novo razrešenje putem pokušaja da se nanovo integriše istorijski subjekt u prostor slike, u jednu novu anonim­ nost. Zar nije upravo Niče mesto na kojem svi znaci streme u nesvodivu dimenziju subjekta, isuviše anonimnog da bude sopstvo, isuviše anonimnog da inkorporira totalitet glasova u formi fragmentarnog diskursa; i zar autobiografija nije ekstremna i egzemplarna for­ ma mišljenja i svakog izražavanja, forma koja uvek

78

sve do ludila. Ničeova kružna doslovnost? Fuko: Na to mi je pitanje teško da odgovorim. 79 . objaviti časopis Les Lettres françaises. i sa njim određena istina literature. koji vi unosite u ono što se događa oko vas. iz njega proističu sva vaša pitanja. možda. da bi bila potpuna. n° 11 87. u kojem ona i jeste i nije. 6-9. iz tog pitanja proističe vaša želja da pišete i da postavljate pitanja. jer ona se može izreći samo u smislu sopstvenog ludila. Ovde. a ne putem pribegavanja spoljašnjem zakonu? I zar činjenica da Niče. danas može da znači samo jedan svet bez napisane reči. Beluru. u osnovi. intervju koji traje već nekoliko godina i čiji će jedan fragment. po malo rezervisan. jednoga dana. kao što pravi grešku i u vremenu istorije. izmiče vašoj knjizi koja mu toliko duguje i kojoj on do­ prinosi. u obliku vašeg prisustva u knjizi. dakle.15-21 juin 1967. upravo se na to pitanje oslanja strasni interes. Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Sur les façons d'écrire l'histoire" (entretien avec R. zar ta činjenica ne svedoči ο nemogućnosti da se svi diskursi obrađuju na istom nivou? Zar to. pa. str. odnosno. prema tome.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pravi grešku u prostoru slike. u gen­ eracije koje vam prethode. Bellour). i čitav naš dijalog. u: Les lettres françaises. počinje intervju koji M. nije tačno po meri nemoguće anonimnosti ο kojoj vi snujete i koja. jer. Fukou daje R.

. Njegova politička prisutnost bila je neo­ phodna za funkcionisanje monarhije. Upravo to socijalno telo je trebalo zaštiti.TELO/MOĆ Razgovor vodili urednici časopisa Quell Corps? Quell Corps?: U Nadzirati i kažnjavati opisujete politički sistem gde Kraljevsko telo (King's body) igra važnu ulogu. jačanja mišića. Međutim. Fuko: U društvu kao što je ono u sedamnaestom veku. Nadmoć i svesnost nad telom može biti stečena samo kroz dejstva ulag­ anja moći u telo: gimnastike.. Quell Corps?: Šta je sa Republikom. već politička stvarnost. to je telo društva koje postaje novi princip u devetnaestom veku. Sve to svojstveno je putu koji vodi ka želji tela posredstvom upornog. Vi ga prikazujete kao doba kada je uspostavljena mreža oblika kontrole. pedantnog delovanja moći na telu dece ili vojnika. Eliminacija ne­ prijateljskih elemenata putem javnog mučenja i pogubljenja. već materijalnosti moći koja funkcioniše na samim telima pojedinaca. nadgledanje zaraznih. Kraljevsko telo nije bila metafora. zdravih tela. "jednom i vidljivom"? Fuko:To je formula koja je bila nametnuta nasuprot žirondinaca i ideje federalizma na američki način. suočeni smo sa složenim fenomenom koji ne podleže hegeli­ janskoj formi ili dijalektici. tu se neizbežno pojavljuju odgovarajući zahtevi i afirmacije.kriminologijom. istrajnog. ili zadovoljstva nasuprot moralnih normi ο 81 . glorifikacije lepog tela. Quell Corps?: Osamnaesti vek obično se vidi u as­ pektu oslobađanja. u kvazi-medicinskom smislu. Naprotiv. zdravlja nasuprot ekonomskog sistema. Quell Corps?: Postoji li fantastično telo koje odgov­ ara različitim tipovima institucija? Fuko: Verujem da je ideja socijalnog tela konstituisanog univerzalnošću volja velika fantazija. isključivanje delikvenata. kada moć jed­ nom stvori ta dejstva.. Na mestu rituala koji su služili ponovnom uspostavljanju telesnog integ­ riteta monarhije. vežbi. one sopstvenog tela nasuprot moći. Sada je fenomen socijalnog tela posledica ne konzesusa. Ali ona nikada nije funkcionisala na isti način kao Kraljevsko telo pod monarhijom. zamenjena je tako metodom asepse .. eugenikom i zatvaranjem "dege­ nerika" u karantine. nudizma. Da li je to oslobađanje moguće bez mreže? Fuko: Kao i uvek sa odnosima moći. lekovi i terapeutski saveti upotreb*jeni su za segregaciju bolesnih.

istovremeno dovodi do pojačavanja želje svakog pojedinca za. Moć. a sporno je da li je to omogućilo šezdesetosmu. Ono što nastupa uobičajeni je strategijski razvoj borbe.. i tako se bitka nastavlja. već kontrole putem stimulacije. od proizvoda "oporavljanje" tela putem pornografije Quell Corps?: Nije li nova revolucionarna strategija morala proći kroz nove definicije politike tela? Fuko: Pojavljivanje problema tela i njegova sve veća važnost proishodi iz toka političke borbe. Kroz medijum porodica. "Razgolitite se . U tom prizivu.ali budite vitki. Deca masturbiraju. reorganizovati svoje snage. Tačno u skladu sa pobunom tela. objektivizacija sek­ sualnosti. ipakje ovde pogrešan. izgledajte dobro. mada ne na njihovu inicijativu. u našim buržujskim.iako to ne znači da joj jed­ nog dana neće doći kraj. Izne­ nada. Kako se evropski revolucionarni pokreti mogu osloboditi od "Marks-efekta". moć se može povući. pristojnosti. uložiti sebe drugde. Mora se priznati neodređenost borbe . kapitalističkim društvima porekla stvarnost tela 82 . Da li se sećate pan­ ike institucija socijalnog tela. Kakav je odgovor na strani moći? Ekonomska (možda i ideološka) eksploatacija erotizacije. udružena sa telesnim proganjanjem. Pobuna seksu­ alnog tela obrnuta je posledica ove povrede.RAZGOVORI seksualnosti. nalazi se izložena protivnapadu u tom istom telu. Restrikcija masturbacije jedva da je započeta u Evropi sve do osamnaestog veka.. braku. nalazimo nov način ulaganja koji se više ne očituje u obliku kontrole putem represije. nakon što se uložila u telo. postoji odgovarajući na drugoj strani. Neko bi rekao da je ono što se dešavalo posle 1968. javlja se panična tema: užasna bolest raz­ vija se u zapadnom svetu. Quell Corps?: Koji pravac uzima evolucija telesnih odnosa između masa i državnog aparata? Fuko: Pre svega. važnost koja je dana telu jedna je od značajnih. Ali seksualnost. Za svaki potez protivnika. Uzmimo određen primer kao što je autoerotika. deteta i instanci kontrole. uspostavlja se nad telima dece. Da li je to revolucionarna borba. ono što je moć načinilo snažnom navikava se d a j e napada. Iznenada. ako ne i suštinskih elemenata. Quell Corps?: Da li bi to opravdalo toliko puta raspravljano ireklame? Fuko: Uopšte se ne slažem sa tom pričom ο "opor­ avljanju".. ne znam. postajući objektom analize i staranja. godine. insti­ tucija tipičnih za devetnaesto i dvadesetovekovni marksizam? To je bio pravac pitanja postavljenih šezdesetosmom. jednačine koja je konstituisala oblik dogme. nešto duboko antimarksističko. sadržanim u pi­ tanju jednačine: marksizam=revolucionarni pro­ ces. mora se ostaviti po strani široko prihvaćena teza da je moć. preplanulo!". za preplanulost do pornografskih filmova. sistem kontrole seksualnosti. u i nad svojim telom.. Ali to nije "opor­ avljanje" u levičarskom smislu. doktora i političara zbog ideje nezakonite kohabitacije (l'union libre) ili slobodnog abortusa? Utisak da moć slabi ili da se koleba. Tako telo postaje predmet konflikta između rodite­ lja i dece.

s obzirom na činjenicu da današnji politički i ekonomski zahtevi sve više nas­ taju u korist nadnice nečijeg tela a ne nadničarske klase. obdaren svešću na koju je moć onda usmerena. bilo više materijalistički proučiti najpre pitanje tela i efekte moći po njega. telesno nego primena moći. kod analiza koje daju prioritet ideologiji. I dok postoje veoma intere­ santne stvari u vezi sa telom u Marksovim delima. to je učinjeno posredstvom skupa vojnih i obrazovnih disciplina. na način velikog super-ega. počev od šezdesetih. primenjujući se samo na negativan način. organsko znanje ο njemu postalo moguće. Quell Corps?: Ali marksistička perspektiva uključuje svesnost ο posledicama moči po telo u praktičnoj situaciji. bolnicama. time što je fiziološko. idealnosti. svesnosti. naprotiv. Daleko od toga da sprečava znanje. fabrikama. minucioz­ no i konstantno. porodicama. Ako je bilo moguće konstituisanje znanja tela. Zaista. Otuda teški disciplinarni režimi u školama. Ako je. Mora se proučiti kakvu vrstu tela sadašnje telo treba.. Činjenica da je moć tako duboko ukorenjena i da je teško izbeći njen zagrljaj posledice su svih ovih veza. Kao da su "revolucionarni" diskursi još uvek utopljeni u ritualne teme izvedene iz marksističkih analiza. Tada je otkriveno da kontrola seksualnosti može biti razblažena i zadobiti nove forme. fizičko.TELO/MOĆ u korist duše. Zato mi se predstava represije. ako bi funkcionisala samo putem cenzure. kojoj su me­ hanizmi moći uglavnom redukovani. pre nego neko postavi pitanje ideologije. Takođe bih razlikovao sebe od paramarksista kao što je Markuze koji je prikazao represiju i njemu preuveličanu ulogu . kako počinjemo da shvatamo. U pogledu marksizma. što stvara učinke na nivou želje . Fuko: Naravno. Međutim. ona ga proizvodi. I onda. čini veoma neadekvatnom i potencijalno opasnom. blokade i represije.jer moć bi bila krhka stvar ako bi njena jedina funkcija bila da guši. Koji način ulaganja tela je neophodan i dovoljan za funkcionisanje kapitalističkog društva poput našeg? Mislim da se od osamnaestog do početka dvadesetog veka verovalo da je ulaganje u telo putem moći moralo da bude teško. Jer. u korist svesti i ideologije. uznemiruje što je tu uvek pretpostavljen ljudski subjekt u granica­ ma modela koji pruža klasična filozofija. pitam se ne bi li. nisam od onih koji nastoje da iznesu na videlo posledice moći na nivou ideologi­ je. ništa nije više materijalno. retko se čuje da se ο potonjem kao takvom raspravlja.. moć snažna to je stoga. To je počivalo na osnovu moći nad telom. marksizam shvaćen kao istorijska stvarnost imao je užasnu tendenciju da uguši pitanje tela. 83 . te da industrijska društva m o g u biti zadovoljna sa mnogo labavijim oblikom moći nad telom. Ustvari. Quell Corps?: Da li biste mogli napraviti razliku između vašeg zanimanja za telo od drugih savremenih interpretacija? Fuko: Mislim da bih napravio razliku između mene i marksističkih i paramarksističkih perspektiva. da bi je se dočepala. kasarnama. gra­ dovima. stanovima. počelo se shvatati da takva glomazna moć nije više neophodna kao što se smatralo.i takođe na nivou znanja.

ukazujući na saučesništvo psihijatara sa političkom ulogom. Dakle.RAZGOVORI Quell Corps?: Vaše proučavanje usredsređeno je na sve mikro-moći koje se primenjuju na nivou svakodnevnog života. Psi­ hoanaliza je utemeljena u suprotnosti prema jednoj vrsti psihijatrije. državni aparat se bar do izvesne mere mora sačuvati. Zaista. Međutim. Ova praksa i teorija. na mnogo trenutačnijem i svakodnevnom nivou. Tako dolazimo do druge posledice: tokom trajanja dik­ tature proleterijata. ili je to prilika za uništenje ovog aparata? Znate kako je to pitanje konačno rešeno. takođe ne budu izmenjeni. kao jedna od prvih stvari mora se razumeti da moć nije lokalizovana u državnom aparatu i da se ništa neće promeniti u društvu ako mehanizmi moći koji funkcionišu spoIja. Zar tu ne zanemarujete državni aparat? Fuko:Tačno je da su od kasnog devetnaestog veka marksisti i "marksizovani" revolucionarni pokreti pridali poseban značaj državnom aparatu u in­ teresu njihove borbe. Da bi se to učinilo. ispod i pored društvenog aparata. mora se pozvati stara klasa koja je up­ oznata sa aparatom. tu je pitanje . eugenike i nasleđa. Državni aparat mora biti podrška ali ne do kraja. Kao drugo. posebno psihoanalizi? Fuko: Slučaj psihoanalize zaista je zanimljiv. Ta posledica je veoma značajna. Neizbežnost njenih aktivnosti su posledice koje vode u funkcije kontrole i nor­ malizacije. što je treća posledica . uzmite ono što se dešava u istočnim zemljama: ljudi koji su tamo uzeli učešća u psihoanalizi nisu najdisciplinovaniji među psihijatrima.biće neophodno imati resurse za tehničare i specijaliste.osvajanja državnog aparata: treba li ga shvatiti kao jednosmerno preuzimanje.koja je još uvek psihijatrija današnjih psihijatara . praćeno odgovarajućim modifikacijama. sa istim mehanizmima hijerarhije i organizacijom moći. jer klasna borba neće biti p r a v e d n a do neposrednog okončanja bez us­ postavljanja diktature proleterijata.psihoanaliza je odigrala ulogu oslobađanja. koji je preuzet. Quell Corps?: Možemo li se sada okrenuti naukama ο čoveku. Ako se uspe u modifikovanju odnosa moći onoga u šta ulazi psihoanaliza. uglavnom buržujska. delovala je kao sjajna suprotnost psihoanalizi. Opet. koju je u Francuskoj predstavljao Magnan. Šta su bile krajnje posledice toga? Da bi bili sposobni za borbu sa državom koja je mnogo više od proste vlade. i učine nepri­ hvatljivim posledice moći koje se propagiraju. Uopšte ne tvrdim da je državni aparat nevažan. državni aparat mora biti dovoljno netaknut da bi mogao da bude iskorišćen protiv klasnih neprijatelja. između svih uslova potrebnih da bi se izbeglo ponavljanje sovjetskog iskustva i da bi se sprečilo da se revolu­ cionarni procesi obiju ο glavu. ali ne i uništen . Ovo se očigledno desilo u SSSR-u. to će funkcionisanje državnog aparata učiniti mnogo 84 . Tek tada.da bi se upravljalo državnim aparatom.mnogo puta raspravljano unutar samog marksizma . iznu­ tra organizovana na isti način kao i državni aparat. revolucionarni pokreti moraju posedovati jednake političko-vojne snage i tako se konstituisati kao partija. ostaje činjenica da je u našim društvima karijera psiho­ analize uzela druge pravce i da je često bila objekt različitih ulaganja. u odnosu prema toj psihijatriji . psihijatrije degeneracije. ali mi se čini da se.

Ono što je efektivno potrebno jeste razgranata. nužno je konstruisati istoriju dešavanja u devetnaestom veku i načine na koji je današnja veoma složena veza snaga . To je veoma komplikovan mozaik. Bio je svestan superiornosti njegovog mesta u problemu normalizacije. izvan ovog konfuznog skupa funkcija. pronicljiva percepcija sadašnjosti.postignuta putem uspeha napada i protivnapada. nikako. jake tačke. ishranu. posledica i kontra-posledica. inspektori.TELO/MOĆ težim. Koherencija takve istorije ne potiče od otkrivanja projekta već od logike opozitnih strategija. Fuko: Nastojao sam da analiziram na koji način je.kao aktuelna šema bitke . podjednako. Quell Corps?: Vaša proučavanja ludila i zatvora omogućavaju nam da sagledamo konstituciju čak i disciplinarnijeg oblika društva. Quell Corps?: Kako vidite ulogu intelektualaca u militantnoj praksi? 85 . To ispitivanje bi nam omogućilo da iznova otkrijemo uslove pojavljivanja nauka ο čoveku: velike napore u disciplini i normalizaciji u devetnaestom veku. taktike i ciljevi koje treba usvojiti stvar su onoga ko vodi borbu.to je uloga intelektualca. us­ postavljen posebni kazneni aparat zajedno sa siste­ mom za razdvajanje normalnih i abnormalnih. Tokom izvesnih perioda tu se javljaju agenti vezivanja. položaje u koje su se učvrstili. Fuko: Intelektualac više ne mora igrati ulogu savetnika. Druga prednost sprovođenja kritike odnosa koji postoje na trenutnom nivou bila bi da se učini nemogućim reprodukcija oblika državnog aparata unutar revolucionarnih pokreta.. psiholozi. ona koja omogućava da se odrede relacije slabosti. Drugim rečima. može biti tako vest u svojoj distribuciji. Uzmite primer filantropije u ranom devetnaestom veku: javljaju se ljudi koji stvaraju posao od uključivanja u tuđe živote.. institucije. a danas je to suštinska uloga istoričara. Njen diskurs postavio je u kruženje jednu instancu do sledeće. Projekat. budući da ga nijedna osoba u potpunosti nije mogla zamis­ liti. Čini se da ovi istorijski procesi prate skoro neumoljivu logiku. po­ javljuju se određene ugledne ličnosti. Ali da se govori "Ovo morate učiniti!". Ono što intelektu­ alac može učiniti je da pruži instrumente analize. I sad vidimo celo razmnožavanje različitih kategorija socijalnog rada. topološki i geološki pregled bojnog polja . socijalni radnici. Naravno. Frojd je bio veoma svestan svega toga. oblici znanja: javna higijena. održavanje kuće: i onda. u početnom stadijumu industrijskih društava. Da bi to pratili. medicina je odigrala ulogu zajedničkog imenitelja. reciprocitetnoj kontroli i prilagođavanju. U ime medicine ljudi su dolazili u inspekciju kućnih prostorija i. delanja i oblici ponašanja. meha­ nizmima. zdravlje. Čemu onda ta svetogrdna skromnost (pudeur) koja insistira na poricanju da psihoanaliza ima ikakve veze sa nor­ malizacijom? Quell Corps?: Ko ili šta koordinira aktivnosti agena­ ta političkog tela? Fuko: To je izuzetno složen sistem odnosa koji dovodi do toga da se na kraju pitamo kako. Arheologija nauka ο čoveku mora biti utemeljena putem proučavanja mehanizama moći koji su uvela ljudska tela.

Selected In­ terviews and Other Writings 7972-1977. preuzetog iz: Quel corps?.. str. Ali se tu isto tako javlja. 2-5. različiti delovi bili uklopljeni. kriminalne ili bolesne. u smislu strategije. izvan konfuznih matrica filantropije.RAZGOVORI klasifikovali su pojedince kao umno poremećene. 2. veoma raznovrsni mozaik koji uključuje sve te "socijalne radnike". Jun 1975. ne koji globalni projekat predsedava svim ovim razvojima. Engleski prevod francuskog teksta. septembar/oktobar 1975. godine Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Power/Knowledge". 86 . već kako su.. Zanimljiva stvar je doznati.

Dakle. tako snažno i tako čudno. PJER R I V I J E R . Međutim. Ipak. to je diskurs koji dat­ ira nekih 150 godina unazad. vidimo fenomen kojem nema ravnog bilo u istoriji zločina ili diskursa:zločin koji prati diskurs. godine trostru­ ko ubistvo. možemo započeti diskusijom ο vašem zanimanju za objavljivanje dosijea ο Pjeru Rivijeru. koji je bio njegov savremenik i koji je počinio celu gomilu manjih i rđavih zločina. Kako onda postavljate sebe u odnosu na nemogućnost tog diskursa? Fuko: Nisam ništa rekao ο samom Rivijerovom zločinu i. i onda ne samo svi aspekti suđenja već i apsolutno jedinstveni svedok. itd. Ipak. još jednom. nagonima i željama. a da to ne bude korak nazad u odnosu na njega. Šta imate da kažete na to? Da li ste bolje pripremljeni da raspravljate ο tome nego vaše kolege u XIX veku? U izvesnom smislu. i ο središnjem problemu -a to je samo ubistvo . Prema tome. koji je ostavio preko stotinu strana autobiografije. smatram da se Rivijer mora uporediti sa Lasenerom (Lacenaire). do 1830..i ο ličnosti koja ga podstiče. ba­ rem delimično. uglavnom neuspelih. Znate kako sada svi pričaju ο delikventima. Ako želite. jer mi je potajna želja. ne verujem da se išta može reći ο tome. i evo slučaja koji je istovre­ men sa vašim rođenjem. Fuko: Za mene je knjiga predstavljala zamku. sam zločinac. ili u svakom slučaju toliko izmiče svakom mogućem razumevanju. napravljen film na osnovu toga. teško je raspravljati ο samom događaju.. psihoanalitičara. tamo ste imali veličanstven slučaj: 1836. koji je tvrdio da je Rivijer bio ilus­ tracija paranoje kako ju je definisao Lakan. i psiholozi): dakle. psihologa i kriminologa neiscrpan je oko fenomena delikvencije. pobedio ili izgubio. ipak. teško u ičemu zadivljujućih. no koji je uspeo putem svog veoma 87 . I danas vam mogu reći ono što nije moglo biti rečeno u XIX veku". čestitati na obazrivosti i razumnosti sa kojom su se odrekli diskusije ο Rivijeru. i posebno ο vašem interesovanjuza činjenicu da je. m o g u reći da sam pobedio. Ali uopšte. Diskurs psi­ hijatara. Moram im.J A . kako vam se sviđa. Osim jedne budale. ne znam. zločinu ili postupku. oni su se bukvalno sveli na tišinu: nijedan nije ustao i rekao: "Evo šta je Rivijer bio u stvarnosti. njiho­ voj psihologiji. bila da čujem kako kriminolozi. naravno. psihoanalitičari. Fuko: Da. on beži kroz samu činjenicu tog diskursa koji je u rukama onog koji ga je počinio. niko nije imao šta da kaže. Osim tog izuzetka. zato što govor samog Rivijera ο njego­ vom postupku toliko dominira. prisutni ste tu već nekih 150 godina. da se ne može reći nešto ο tom središnjem problemu. objavljivanje knjige je za mene bio način da se kaže praktično svim psihićima (psihijatri. psiholozi i psihijatri raspravljaju ο slučaju Rivijer svojim bljuta­ vim jezikom. da na kraju zločin završi tako što više ne postoji. Tako d a j e opklada ili dobijena ili izgubljena. No.

Kao kriminalac. te da samog Lasenera načine umetnikom kriminala. Koju ulogu može da odigra ta činjenica da sadašnji normandijski seljaci mogu da sačuvaju. Grčka tragedija koja uvažava rođenje zakona i moralne posledice zakona po čoveka. bila je to. to su isti glasovi. Ipak. To je drugačija tour de force. Bilo je teško svesti celu kinematografsku aparaturu. sa jedne strane.RAZGOVORI inteligentnog diskursa da načini da ti zločini posto­ je kao stvarna delà umetnosti. više od veka. godine. istim glasom. Cela drama ο Rivijeru nije drama ο za­ konu. posedovanju. i sa gotovo istim likovima koji su tamo preko 150 godina. štaviše. postupcima koji su na kraju krajeva. Predmet Rivijer pojavio se 1836. sa glumcima. Rivijer je nešto sas­ vim drugo: uistinu neobičan zločin koji je oživljen još neobičnijim govorom kojim je zločin prestao da postoji. Alijo je odlučio da proslavi uspomenu na to delo na istom mestu. Rekonstituisanjem zločina spolja. onaj kojim govore danas. a verovatno i danas. U suštini. ono što je najbliže tom obliku govora jeste. braku. ali su sjaj i inteligencija njegovih zabeleški svemu tome dali konzistenciju. propisima. a ne film ο zločinu. ili seljačke ekspresije. zakona i zemlje. zahvaljujući filmu. U stvari. seljaci koji žive na istom mestu. tog doba? Fuko: Znate da postoji mnogo literature ο selja­ cima. na jeziku koji jedva da je književni. jedinstveno. da li se slažete sa projektom filma Renea Alijoa (René Allio). i mislim da se to desilo u mišljenju sudija. duh tog događaja. A ipak. bili rđavi i neplemeniti. Ono što je još značajnije u Alijoovom filmu jeste da on seljacima pruža njihovu tragediju. to su isti seljaci koji na is­ tom mestu ponavljaju iste postupke. tragedija zakona. ovde imamo tekst koji je napi­ sao seljak 1835. Međutim. Dakle. godine bude ispunjen onim što bi bio govor seljaka tog doba. ali se u potpu­ nosti slažem sa idejom. celu film­ sku aparaturu na takvu tananost. kao da je to bio događaj i ništa drugo do kriminalni događaj. I stoga je važno pokazati seljake danas u toj staroj drami koja je istovremeno i tragedija nji­ hovih života: kao što su grčki građani gledali prika­ zivanje sopstvenog grada na pozornici. u istoriji filma. a sa druge strane. Alijova je zasluga za to. dvadeset godina nakon utemeljenja Code Civil: novi zakon je nametnut svakodnevnom životu seljaka i on se bori u tom novom pravnom univerzumu. izgubila bi se suština. poput svake velike tragedije. Bilo je nužno smeštanje. ako ne i isti govor. I tu je mogućnost 88 . desetinama godina. godine na svom jeziku. više od 150 godina. i slično. da taj diskurs ο sitnom normandijskom seljaku iz 1835. ali jako malo literature seljaka. isti nespretan i bučan govor koji prebrojava iste stvari bez skoro ičega promenjenog. isti ak­ centi. Ona je uvek unutar te tragedije koju pokreće seljački svet. legalnosti. to jest. ako hoćete: on je uspeo da pruži snažnu stvarnost. počevši od XIX veka. unutar Rivijerovog govora da bi film bio film ο sećanju. rekao bih. to jest. on je bio poprilično sitna riba. koji se fokusirao na ideju siromaha koji dobija mogućnost da govori? Ili ste već razmišljali ο tome? Fuko: Ne. I najzad. tragedija seljaka do kraja XVIII veka još uvek je bila glad. i to je stvarno iz­ vanredno.

mitskog. u skloništu u koje bi sasvim mogli pobeći od svoje stvarnosti. 1996. itd. advo­ kata. Kad im je rekao. gustina. nego u igranju te vrste zločina. Zbog toga.JA. kad je počeo da im priča ο mogućnosti snimanja filma. dopustio da se naturščiciseljaci predstave. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: " I . Osim toga. zapravo. ali ne nasilje. sudija. Naprotiv. bio je to svojevrstan prostor na kom su se mogli sresti. Ono što postoji su žestine.. Foucault Live: Collected Interviews. Ja sam zapravo više mislio na unekoliko nesrećnu simetriju: danas je veoma moderno praviti filmove ο pokvarenosti i monstruoznosti buržoazije.. nijedan od likova nema tu osobinu neobuzdanog divljaštva zveri koja se u određenom stepenu na­ lazi u literaturi ο seljaštvu. te scene nisu veoma česte. za te seljake da igraju sebe. tako je kao u Alijoovom filmu. koje su. suptilnost čak i kod poročnosti. svih ljudi iz gradova koji su u osnovi izvan veoma direktne komunikacije između seljaka XIX veka i onih XX veka. ali i kao u dokumen­ tima. sa svojim sopstvenim nazorima. ako želite. dao im ih je dosta slobode u njihovom jeziku. ali sa druge strane. mislim d a j e politički veoma važno dati seljacima mogućnost igranja tog teksta seljaka. U stvari. umesto da bude prepreka. nije se usudio da im kaže šta je zapravo bilo u pitanju. u: Sylvère Lotringer (ed. zločin nije predstavljao problem za njih. stvari ο kojima se jedva govori. Ali. lako možete videti da im je u nekom smislu bio blizak. 203-206. I kad pogledamo kako je Alijo privoleo svoje glumce da glume. kao kod Balzaka i Zole. izgov­ oru. umesto da ih blokira. USA: SEMIOTEXT[E]. Svako je užasno inteli­ gentan u ovom filmu. Otuda važnost i glumaca koji nisu seljaci da predstavljaju svet zakona. PJER RIVIJER. tuče. Verovatno samo zato što tamo nasilje nikada nije prisutno na plastičan i teatralan način. i iznad svega. prigušene stvari. I kad bi bili zamoljeni da odigraju nešto bliže njiho­ vom svakodnevnom životu i aktivnostima. ponavljanja. Naravno da postoje neke frenetične scene. bio je veoma iznenađen da vidi da su to veoma lako prihvatili. str. tuče među decom oko kojih se svađaju njihovi roditelji. pomalo dalekog. u istoriji.. gestikulaciji. njihov svakodnevni život. Nema ništa od te lirike nasilja i seljačke podlosti koje se izgleda bojite. Da lije. da im je dao dosta objašnjenja upućujući ih. u ovom filmu postojao rizik od padanja u zamku indiskretnog nasilja seljaštva? Fuko: I da se na kraju ponovo poveže sa tradicijom užasne predstave seljačkog sveta. koje je Alijo uspeo da vizualizuje i. ne mislim. do izvesne mere. da­ kle. do izvesne tačke. 1961-1984.. užasno osetljiv i. užasno uzdržan. zar tu ne postoji opasnost sadržana u činjenici da oni započinju da govore samo kroz takvu mon­ struoznu priču? Fuko: To je nešto čega bi se mogli bojati. gledajući ih vidimo d a j e uvek prisutna velika finesa i oštrina osećanja. oni bi se osećali verovatno manje teatralno i scenski. Pierre Riviere". I... I Alijo.). često nežnost. u drami koja pripada njihovoj generaciji. 89 . u osnovi. ali na kraju. popričati i raditi mnoge stvari. zločin ih je oslobodio.

zato što je važna. dobra metoda ako se hoće načiniti korektna. ne govorim ο arheologiji. Kantu i Hegelu uprkos. na jedan ili na neki drugi način. Hipoteza koju ste izneli u Arheologiji znanja. pu­ tanje kojima prolazi sila. koja je jednom nogom u prirodnim. Ispitujući geografiju naišli smo na izvestan broj po­ jmova: znanje. To je. napetosti. to mi se ne čini dobrom metodom. samim tim ukidajući mesto gde bi se geo­ grafija mogla ustanoviti? Fuko: Najpre plitak empirijski odgovor. diskurzivna tvorevina. pojmovno dezinfikovana. drugom u društvenim naukama? Da li je geografi­ ja neko "mesto" u vašoj arheologiji znanja? Zar vi. odnosno. još opštije. ozlojeđene na geografiju koja se ne da svrstati. disciplina). postarali da se zatvore. već mora biti shvaćena kao sistem uređene rasutosti. pogled.Geografija mora da bude u središtu onoga čime se bavim". ne odvajate iznova prirodne nauke (istraživanje. koja je politički učinkovita. čista istorija. Ne govorim ο biohemiji. refleksiju ο ideologijama i strategijama prostora. epistemologije i istorije nauka. kojima sam blizak na jedan. Da li krivicu treba svaliti na geografe koji su se. Paradoksalno.PITANJA MIŠELU Ο GEOGRAFIJI FUKOU ". Kada bih napravio spisak svih nauka. da se neka diskurzivna tvorevina ne određuje ni predmetom ni stilom. vi se na geografiju pozivate samo u jednom saopštenju posvećenom Kivijeu (Cuvier) i to samo da biste je prognali u prirodne nauke). zato što sam radio u psihijatrijskoj bolnici. Mišel Fuko Herodot: Posao kojeg ste se poduhvatili velikim delom preseca (i snabdeva) refleksiju ο geografiji kao i. arheologizujući. a ο kojima bih morao da govorim. 91 . ni igrom stalnih pojmova. omogućila nam je da bolje zaokružimo geografski diskurs. niti istrajnošću neke tematike. svih oblasti znanja ο kojima ne govorim. čak. koja se može iskoristiti. svih saznanja. ili na neki drugi način. Izabrati neku nauku zato što je zanimljiva. Bili smo. od marksizma. spisak) od nauka ο čoveku (ispitivanje. to možemo korektno da učinimo samo pod uslovom da je povežemo. Pokušaćemo. sa borbama koje se odvijaju u toj oblasti.. potom. da li treba okriviti filozofe. koja je "izmeštena". prenerazili bismo se da je geo­ grafija bila uzeta u obzir. tačke sukoba. jer. nauka. imao sam izvesno iskustvo i zato što sam tu osećao borbe. da se zaštite od društvenih nauka. moć. Najpre sam pokušao da napravim genealogiju psihijatrije. taj bi spisak bio gotovo beskonačan. filozofi ne znaju geografiju. Nisam. od Vidala de la Blaša (Viđale de la Bloche). bez sumnje. takođe. napravio ni arheologiju istorije. odnosno zato što bi u njenoj istoriji bilo nečeg egzemplarnog. a vaša je arheologija pomogla u usmeravanju naše refleksije. da vidimo ima li nečeg iza toga. epistema. Ali ako hoćemo da napišemo neku istoriju koja ima smisla. iznenađeni vašim ćutanjem kada je reč ο geografiji (ako ne grešimo..

ili neku antropogeografiju. Izučavajući ih bili ste u prilici da se susretnete i sa geografijom. već stoga što sam bio ve­ zan za izvesne borbe: medicina. jeste uloga koju apsolut­ no odbijam. Problem. ili još. psihijatrija. ali se. kazneni sistem.biću očaran. A ja ću vam odgovoriti: "Ako jedna ili dve stvari (pristup.RAZGOVORI Istorija kojom sam se bavio. niti nekog razočaranja. ali takođe mislim da se valja čuvati te volje za esencijalnošću: ako ne govorite ο nečemu to je sigurno stoga što vas ometaju velike prepreke koje ćemo ukloniti. opklada. mogu da vam posluže . one se ne vide već zbog same činjenice što u geografiji nema polemike. bavio sam se njome samo u zavisnosti od tih borbi. Nisam siguran da u nekim oblicima "obnovljenog" marksizma nis­ mo imali sličan pokušaj. niti da se pravi neka opšta kritika mogućnosti nauka. Nikada nisam čuo da se pravi neka opšta istorija humanističkih nauka. koji se sastojao u tome da se kaže: marksizam." Herodot: Vrlo se često pozivate na istoričare: Lisjena Fevra (Lucien Febvre). U osno­ vi. bilo kojoj nauci. jer mi se čini vezanom za univerzitetsku instituciju filozofije. može da napravi teoriju nauke i da ustanovi podelu između nauke i ideologije. ta pozicija presuditelja. nikada ne uzima u obzir. Ako se bavim analizama kojima se bavim. u kaznenom sistemu. već određena arheologija humanističkih nauka. Herodot: To dovodi u vezu hipotezu koju vam pre­ dajem: ako postoje tačke sukoba. koji ste suočeni sa svim tim sukobima moći koji prolaze kroz geografiju. putanje sila u geografiji. Uostalom. Alija nipošto ne spadam u tu vrstu filozofa koja vlada. pokažite mi ih zato što ću i ja od toga da imam koristi. univerzalnog svedoka. Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie). U mome pitanju nema zahteva za nekom hipotetičkom arheologijom geografije. odnosno da preobrazite moje in­ strumente. odnosno da obnove neku geo-istoriju. Tako primećujemo da se geografija stalno dotiče. Na vama je. Odajete im poštu na mnogim mestima. sudije. na vama koji ste direktno vezani za ono što se događa u geografiji. kao nauka ο naukama. budući da moć drži istiniti diskurs koji je strateški delotvoran. da iznađete instru­ mente koji bi vam omogućili da se borite. Fuko: Tačno je da značaj neke polemike može biti privlačan. ili da izvlači korist iz nje. proučavajući političku ekonomiju i prirodnu istoriju. Ti su istoričari pokušavali da pokrenu dijalog sa geografijom. jeste pozitivistički projekt. No. Fuko: Skrupuloznost mi nameće da odgovorim samo činjeničnim argumentima. u prirodnoj istoriji. Ako ste prinuđeni da uzmete druge. zaista: samo sam iznenađen. Napraviti zakon u sva­ koj nauci. Brodeta (Braudel). Podnaslov knjige Reči i stvari nije bilo koja arheologija. odnosno hoće da vlada istinitim diskursom ο nekoj. No. nekog arheologa. na vama je da im se suprotstavite. ono što može privući nekog filozofa. napetosti. Vrlo se 92 . one su podzemne. to nije stoga što postoji polemika u kojoj bih želeo da presuđujem. odnosno metoda) za koje sam verovao da mogu da ih upotrebim u psihijatriji. kako istina istorije može da ima politički učinak. jeste ili da presuđuje u već pokrenutoj polemici. zapravo. ulog. nekog epistemologa. dotakli ste i oblast geografije. morali biste da mi kažete: "Vi se ne bavite tom stvari koja vas ne zanima previše i koju ne pozna­ jete dovoljno".

u svakom slučaju od Dekarta. ali kako bismo to mogli učiniti i na far­ makologiji. obaveza istine. mikrobiologiji. prednost daje vremenskom činiocu. dostignemo različite nivoe. zapadni svet. epoha. Belgrad. Ne više: koji je najsigurniji put do Istine?. Herodot: Ako geografija nije vidljiva. Nesigurne spacijalizacije koje su u suprotnosti sa brigom ο prekrajanju delova. Pitali ste me da li za geografiju ima mesta u arheologiji znanja? Da. perioda. Prostori na koje se pozi­ vate bez razlike su hrišćanstvo. kao i Huserlovo u Krizi evropskih nauka? Nauka. pošto ćemo. nomadske spacijalizacije. prevod Zoran Đinđić). G. već bi va­ ljalo uraditi arheologiju geografskog znanja. a ne zato što ο tome nešto nesvesno znamo. Tačno je da je Zapadna filozofija. tada geografija proizlazi iz iste metode. Kriza evropskih nauka. Možemo. Pišete da "svaka periodizacija u istoriji prekraja određeni nivo događaja i. severna Evropa. Francuska. Gornji Milanovac 1991. da pojmimo i stvorimo metodologiju diskontinuiteta u vezi sa pro­ storom i prostornim stupnjevima. Philosophia. To pitanje se. nomadskih razgraničenja i maglovite. obrnuto. Granel. 77176 {Le Crise des sciences européennes et la Phénoménolgie transcendentales.). čak je i potrebno. koji su njihovi učinci. odnos­ no čak ni precizirani.) (Edmund Huserl. U kom smislu bi se za nekoga koje verovao d a j e filozof. demografiji i čemu sve ne? Tu nema mesta u pravom smislu reči. izlažući se opasnosti maglovitih. ritualizovane procedure za njeno proizvođenje.1. svaki sloj događaja priziva blisku periodizaciju. Koja je njihova istorija. Pronaći mesto geografiji značilo bi da arheologija znanja ima projekt totalnog i iscrpnog pokrivanja svih domena znanja.1. a da nije postavio pitanje "šta je saznanje?". pod uslovom da se promeni formulacija. Tako se dolazi do složene metodologije diskontinuiteta". Možemo. moći da razgraničimo različite periodizacije i da. koja je u opreci sa mekoćom. Vi zaista prednost dajete vremenskom činiocu. u kojem izvodite svoja iskopavanja. prinuda istinitog. od Ničea.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI dobro može ne govoriti ο nečemu naprosto zato što to ne poznajemo. Arheologija znanja nije ništa drugo do način na koji se pristupa određenoj stvari. kako se sve to prepliće sa odnosima moći? Ako krenemo tim putem. 93 . a da nisu zaista opravdani. u stvari. preobrazilo. filozof. Gallimard. već: koji je bio najsmeliji put do istine?To je bilo Ničeovo pitanje. s obzirom na nivo koji izaberemo. 1936. Dečje novine. da primetimo strogu brigu za periodizacijom. Potrebno je iskušati tu metodu na geografiji. a sada su univerzalizovane kako bi postale opšti zakon svake civilizacije. trad. sa relativnom neodređenošću vaših loka­ lizacija. oduvek bila vezana za problem sazna­ nja. takođe. Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie. možda je to stoga što je hotimično vezana za istorijski. s obzirom na periodizaciju koju damo sebi. određivanja mesta. Paris. što bi značilo da posedujemo znanje do kojeg ne možemo da dopremo. 1 Husserl (Ε. pp. svemu uprkos. Tome se ne može izbeći. 1976. odnosno "šta je istina?". ako nije u polju koje vi istražujete. apsolutno prožimaju čitavo zapadno društvo već hiljadama godina. ili arheološki postupak koji. u kom smislu bi se za njega moglo reći da je filozof? Ja sam uzalud govorio da nisam filozof: ako je isti­ na ono što me zaokuplja onda sam. a to nipošto nije ono što imam na umu.

počev od koje tačke bi se moglo reći: "Događa se nešto drugo. reference. hajde malo da pretresemo te geo­ grafske metafore. što se dogodilo ranije. ako ostavljam da lebdi jedna vrsta nejasne gran­ ice. u isto vreme. možda bi bilo potrebno precizirati . da pronađem mesto tim fenomenima u anglosakson­ skom. Region: poreski. Premeštanje: premešta se armija. po malo zapadnjački. kao i: "Govorim ο čitavoj Evropi. Ukazujemo na činjenicu da geografski diskurs proizvodi malo pojmova i uzima ih po malo odasvud. mesto. kako bih označio. i to zbog Solženjicina . Horizont: slikarski. a ne od onoga od čega ih je upravo geografija pozajmila? U Surveiller et Punir (1975). Ne preciziram unapred. Upotrebio sam ga samo jedanput."Zapravo. mogućnost jednog čoveka da tu metodu sledi. Izraz je izostavljen u narednim izdanjima. što nije baš jasno. premeštanje. tlo. ali je i glavni pojam tradi­ cionalne geografije. ponekad čak i geografskih metafora: teritorija.gde se ta vrsta procesa zaustavlja. italijanskom društvu itd.premda bi to bio posao za više ljudi . Polje: ekonomsko-pravni pojam. savršeno bih mogao da kažem: istorija ka­ znenog sistema u Francuskoj. začelo. polje. Oblast: pravno-politički pojam. to su osnovni pojmovi za svaki geografski iskaz.RAZGOVORI Fuko: Ovde dotičemo problem metode. da bi se razumeo neki francuski fenomen. pejzaž. geografski pojam. ukoliko je bilo regionalnih ili lokalnih promena. narod. administrativni. arhipelag. Fuko: Ali da li ste vi sigurni da ja te pojmove poza­ jmljujem od geografije. Naime.zatvorski arhi­ pelag 2 . španskom. ipak. sasvim prosto. nesumnjivo. geopolitika. Fuko: Dobro. region. nisu striktno geograf­ ski.rasipanje i. Herodot: Ti pojmovi. uz izvesna odskakanja. horizont. Vrlo sam često. ali ona je pre svega pravno-politički pojam: teritorija je ono što određeni tip moći/vlasti kontroliše. morao da se pozovem na nešto što se dogodilo drugde. ali i strateški pojam. opšte pokrivanje društva jednim kaznenim sistemom. to je stoga što dokumentacija koju sam prevrnuo unekoliko prevazilazi Francusku. jer bi zloupotreba bilo reći: "Gov­ orim samo ο Francuskoj". po malo nomadizujući. Napokon. vojni pojam. učvršćenje tačaka. Postoji samo jedan uistinu geografski pojam arhipelag. 2 Teritorija je. trupe se premeštaju. Tlo: istorijsko-geološki pojam. To je ono što mi omogućuje. to je ono što sam uglavnom radio. pejzaž jeste slikarski pojam. što je poslužilo kao model. Ako to ne kažem." Herodot: Ta nesigurna spacijalizacija u suprotnosti je sa obiljem prostornih metafora: pozicija. ali i prob­ lem materijalnog oslonca koji je. oblast. 94 .

Maspero. sa njenom sopstvenom vremenitošću.) koje ovaj tekst koristi. kroz odnose moći i počev od njih. jedno analogno pitanje: "Pribegavanje prostornim metaforama (. mišljenja "koje se bori". a provincija je osvojena. Paris. Rancière (J. strateške metafore. pobeđena teritorija (od vincerel Polje upućuje na bo­ jno polje. ili pre njega? Prostor je ono mrtvo. pokušaj da ga dešifrujemo. 1965. Althusser ( L ) . odnose moći koji prolaze kroz znanje i koji vas. On će izgraditi još jednu veliku kolektivnu svest unutar koje će se sve događati. teritorija.).). sasvim prirodno. pozicija. navodi na mišljenje da su prostorne metafore. 95 . oblasti. komandovati). region. t. Establet (R. u vezi sa određenim prostornim metaforama.. sraslost. A političko-strateški izraz pokazuje kako se ono voj­ no i administrativno zaista upisuju bilo u tlo. zaista. daleko od toga da su reakcionarne. 3 Althusser ( L ) . ne rigorozno. Sve. Paris Maspero. Lire le Capital. 1.. bilo u oblike diskursa. II. Da li je to započelo s Bergsonom. Fuko: Dosta mi je zamerano što mi je prostor bio opsesija i zaista sam njime bio opsednut.. Macherey (P. premeštanja. možemo shvatiti proces kroz koji znanje funkcioniše kao moć i da otpratimo njegove učinke. nužno bi bio naveden da ga analizira i razmatra kao unutrašnji preobražaj neke individualne svesti. Onaj ko bi diskurs analizirao samo u terminima vremenskog kontinuiteta.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI Herodot: Ono što je potrebno podvući. ako hoćete da ih opišete. Čim se znanje može analizirati u terminima regiona. omogućuje da precizno zahvatimo tačke kroz koje se diskursi preobražavaju u odnosima moći. jeste da su one geografske koliko i strateške. Ali verujem da sam kroz te opsesije prostorom otkrio ono što sam.). tehnokratske. u osnovi. Lire le Capital. Naprotiv. upravo rat. preterane ili nelegitimne. a koje prostor diskursa postavlja kao teren i ulog političkih praksi. Između geograf­ skog i strateškog diskursa može se primetiti protok pojmova: region geografa nije drugo do vojni region (od regere. naprotiv. kroz prostorne. prenošenja. U metafore prevoditi preobražaje diskursa tako što ćemo izokola koristiti vremenski rečnik. Valja­ lo bi izložiti kritici to isključenje prostora koje vlada već mnogim generacijama. ali u isto vreme i kao regresivno. Imate administraciju znanja.).1. tražio: odnose koji mogu posto­ jati između moći i znanja. upravljanje moći. postavlja i sebi.. postavlja teorijski problem: na koji način one egzistiraju u diskursu sa naučnim pretenzijama? Taj problem može biti izložen na sledeći način: zbog čega određeni oblik naučnog diskursa nužno zahteva upotrebu metafora pozajmljenih od ne-naučnih diskursa?"3Na taj način pribegavanje prostornim metaforama Attiser predstavlja kao nužno. Fuko: U takvim izrazima u pitanju su. 1965. Herodot: U tekstu Čitati Kapital Attiser postavlja. da su one. nužno vodi ka upotrebi modela individualne svesti. sraslosti. Balibar (É. upućuju na te oblike dominacije u kojima se koriste pojmovi kao što su polje. a to je i normalno pošto se geografija razvijala u send vojske. dakle. administracija. poli­ tiku znanja. pre simptom nekog "strateškog" mišljenja.

Sa panoptizmom smo iznad metafore. iscrpno nadzire. ako se negde uspava. bile uopštene. mreža rasu­ tih aparata. dijalektičko. Panoptizam je tehnološki izum u poretku moći. ne-dijalektičko. da su razgraničenja. Naporedo sa tim svoje mesto pronalazi centralizovana policija koja stalno. ako hoćemo da sh­ vatimo mehanizme moći u njihovoj složenosti. plodno. živo. Upravo zato što se "poricala istorija". ekonomija . kako su govo­ rile budale. U zaključku vi čak podsećate na "izmišljenu geopolitiku"zatvorskog grada. da su sve to bili procesi . or­ ganskog razvoja. Te su metode. Oni nisu razumeli da su otkrivanje sraslosti. Panoptizam nisu prisvojili državni aparati.Tome nasu­ prot. nepokretno.ispoljavanja moći. Od trenutka kada se počelo govoriti u terminima prostora. upozoravate na etatizaciju škola. organizovanje oblasti. bolnice. odnosno projek­ ta postojanja. Eksperimentisalo se sa potpunim nadzorom. otklanja opasnost od kriminalnosti. Naučili s m o kako se prave dosijea. Korišćenje prostornih termina daje po malo antiistorijski izgled svima onima koji mešaju istoriju sa starim oblicima evolucije. ali i napoleonovska admin­ istracija. vreme je bogato. bez jedinstvenog aparata. Mislim da sam naveo jedan veoma lep opis uloge vrhovnih tužilaca u Carstvu. bili ste "tehnokrata". kao i prvog vrhovnog tužioca Pariza sa malim zamenikom u provinciji. Spacijalizujući opis činjenica diskursa otvara za analizu učinke moći koji su ve­ zani za njih. a sve to je jedan isti pogled koji nadzire nerede.RAZGOVORI zaleđeno. od određenog trenutka. bolnica. Fuko: Panoptizmom ciljam na skup mehaniza­ ma koji imaju svoju ulogu među svim snopo­ vima procedure kojom se služi moć. odnosno grupe bolesnika. Ipak. živog kontinuiteta. u terminima prostornih figura. bez žarišta i središta. tada država nije daleko od toga da se sruši. Herodot: Sa knjigom Nadzirati i kažnjavati tastrategizacija mišljenja savlađuje jedan novi stupanj. napretka svesti. Taj izum je naročit po tome stoje bio korišćen najpre na lokal­ nim nivoima: škole. sankcioniše sve devijacije. Ali sasvim je nešto drugo stalno nadziranje neke grupe školaraca.istorijski. odnosno dobrotvorna društva. oglašavanja. ne možemo se držati samo analize državnih aparata. U igri je opis in­ stitucija u arhitektonskim terminima. ali i u detaljima.ijedna transverzalna koordinacija institucija i tehnologija.već je koristila neke od tih postupaka. činilo se to protiv vremena. "Organizacija policijskog aparata potvrđuje uopštavanje disciplina u XVIII veku i dostiže dimenzije države". naučili smo se knjigovodstvu tih indi­ vidualnih podataka. Da li se ta panoptička figura odnosi na čitav državni aparat? U vašoj poslednjoj knjizi pojavljuje se jedan implicitni model moći: rasejavanje mikro-moći. kako se vode beleške i kako se razvrstava. Sa širenjem o p s e g a . policijski aparat je bio jedan od glavnih vektora.i poreski sistem . popravnih domova i nastave. koji su bili carevo oko. već su se ovi oslonili na te vrste malih regionalnih i rasutih panoptizama. kasarne. predmetna odsecanja.Tako d a . naravno . Postojao bi tu i jedan shema- 96 . koja je u stanju da sve učini vidljivim pod uslovom da je ona sama nevidljiva. A ako tom sveopštem pogledu nešto slučajno izmakne. Naravno. kao što je to parna mašina u poretku proizvodnje. sve do preuzi­ manja odgovornosti kroz religijske grupe.

PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI tizam koji bi valjalo izbeći . pokriva glavninu disciplinarne prakse.bilo da to shvatimo kao doskočicu. koji istorio-geografiji daje zadatak da ukoreni i da usadi građanski i patriotski duh. toliko različiti u Sovjetskom Savezu i ovde? Herodot: Pokazali ste kako je psihijatrijska moć nos­ ila u sebi. popravljaju g a . porodični život. u osnovi.figure luđaka. bilo kao hipotezu . Zar verujete da su mehanizmi moći. kako je pretpostavljala. a politička ekonomija strukturu fabrike. zahtevala ograđeni azil. a koji ga često mnogo bolje podnose. prolazi kroz mnogo tananije kanale. silama. na mnoštvu.da li geografsko znanje nosi u sebi krug granice. poslovođe i rad­ nika. bolesnika. Naprosto mis­ lim da se na njenoj ulozi. njenoj isključivoj ulozi. uostalom.a koji se sastoji u lokalizovanju moći u državnom apara­ tu. Fuko: Administrativna kraljevina Luja XIV i Luja XV. svako nosilac izvesne moći i. prenosnik moći. seksualnost. Herodot: Pošto je geografija. Fuko: Što kao učinak ima stvaranje nekog identite­ ta. i time se izlažemo riziku da pro­ pustimo sve one mehanizme i učinke moći koji ne prolaze direktno kroz državni aparat. ali se ne poklapaju. daju mu maksimum svoje efikasnosti. proletera ne treba dodati figuru građanina vojnika? Prostor utamničenja bi tada bio beskrajno širi i manje nepropustljiv. 97 . kapitalni. kako je disciplinarno znanje u sebi nosilo model zatvora. Jer. isuviše insistira. ona je m n o g o dvosmislenija zato što je. Individua. ostavio gotovo onakvima kakvi su bili u društvu kapitalističkog tipa. Fuko: To je jako zavodljivo. Sa sovjetskim društvom imamo primer državnog aparata koji je prešao u druge ruke i koji je društvene hijerarhije. Vi znate da je u Francuskoj Luja XV izmišljena policija. nije manje ročno da on. Bišaova (Bichat) medicina bolnički krug. konstitu­ tivna za nacionalni diskurs. gotovo jedini instrument moći jedne klase nad nekom drugom. koji po­ stoje u radionici između inženjera. to je ono što dobro po­ kazuje obnavljanje škole Žila Ferija (Jules Ferry). željama.shematizam koji se. sa istorijom. svojim identitetom. telo. jeste proizvod jednog odnosa moći koji se vrši na telima. naročito u Francuskoj sa panoptičko-prefekturalnim sistemom. Nipošto mi nije namera da umanjujem važnost i efikasnost državne moći. prestupnika. snažno centralizovana. geo­ grafski diskurs koji opravdava granice jeste diskurs nacionalizma. ne nalazi ni kod samog Marksa . pokretima. i koji od državnog aparata pravi povlašćeni. Herodot: Ako državni aparat nije vektor svih moći. zar utamničenim figurama koje ste istakli . moja hipoteza je da individua nije datost nad kojom se vrši i na koju se svaljuje moć. Možemo se za­ pitati . u toj meri. bila ona nacionalna. zasigurno je bila prvi mo­ del. Nije jedini zadatak moći da reprodukuje odnose proizvodnje. oblasna ili kantonalna? Pa dakle. u svojoj prikovanosti za sebe samu. sa svojim obeležjima. Mreže domi­ nacije i opseg izrabljivanja prepliću se. presecaju i oslanjaju jedno na drugo. glavni. moć u svom vršenju ide m n o g o dalje. Prema vama bi to bio čovek koji pripada određenom narodu? Jer. U stvari.

ukrštale su svoje pojmove. smestile unutar tog opšteg oblika kakav je bilo istraživanje . istraživanje u Srednjem veku. Taj tip inventara udara trostruki namet na registar istraživanja. razumljivo je da te tri tehnike nisu ostale međusobno izolovane. oni su istraživali prema manje ili više jas­ nim. prema tome. odnosno izborne mogućnosti: ona je instrument ispitivanja. tako da pronalazimo jedan aspekt vašeg prvog pitanja: zar razlikovanje ispitivanja i istraživanja ne vodi odvajanju društveno-naučne nauke od prirode? U stvari. da bi. Herodot: Mapa kao instrument znanja-moći prelazi tri praga koje vi razlikujete: srazmera kod Grka. postala instrument ispitivanja (izborna mapa. Fuko: Mapa na kojoj se vide izborni glasovi. voleo bih da vidim kako je istraživanje kao model. Ali to je bila samo polazna tačka.kao što su nauke ο čoveku nastale od trenutka u kojem su bile stvorene procedure nadziranja i registrovanja poje­ dinaca. preobražava se iz in­ strumenta srazmere u instrument istraživanja. Doslovno. Jedna osoba specijalizovana za dokumente iz doba vladavine Luja XIV. Fuko: Mogu da navedem jednu činjenicu koju iznosim sa puno rezervi. Verujem da su se nauke ο prirodi.RAZGOVORI Uostalom. Istorija mape (odnos­ no njena arheologija) ne poštuje "vašu" hronologiju.to je možda njegov suštinski. manje ili više svesnim shemama. konsultujući diplomatsku korespondenciju XVII 98 . Verujem da je postojao istorijski sled ta tri modela. Herodot: U geografskom diskursu. Ispitivanje je ko­ ristilo srazmeru. Neposredno se ukrštajući. iako su oni (ili su to bili) značajna dobit za aparate moći. a može ga koristiti samo moć.). svoje zamisli preplitale i nauke ο prirodi i nauke ο čoveku. Ali. Inventar koji je u sirovom stanju nije od velikog značaja. danas. vojnici. One su imale neposredan uticaj među sobom. kao administrativna. kroz svoju stratešku poziciju. odnosno geografi XIX veka. Potom je ispitivanje skočilo na druga dva. u stvari. moglo da posluži kao kalup za velike korake koji su se dogodili od kraja Srednjeg veka do XVIII veka i u kojima su ljudi. krstareći svetom. mapa za pribiranje poreza itd. sraz­ meru i ispitivanje. istraživanje i ispitivanje su se preplitali. odnosno kataloga. uostalom. poreska i politička she­ ma. Oni ih nisu sakupljali u sirovom stanju. strateški zadatak sakuplja informacije. ispitivanje u XVIII. Putnici iz XVII veka. sakupljali informacije. Mapa pristaje uz svaki od pragova. mnogo bi se toga moglo reći ο prob­ lemima regionalnog identiteta i ο svim sukobima koji se mogu dogoditi između njega i nacionalnog identiteta. metode. isto tako. informacije koje su kolonijalne vlasti. rezultate. zapravo. odnosno indus­ trijalci. postoji jedna sveprisutna figura: figura inventara. srazmere i ispitivanja. mogli direktno da koriste. već masa obaveštenja koju je ona. Tako bolje razumemo slab epistemološki domet geo­ grafskih radova. a istraživanje je koristilo ispitivan­ je. Geograf . obaveštajci koji su skupljali i kartografisaIi informacije. trgovci. bili su. Moći nije potrebna nauka. u stanju da koristi. Mis­ lim da bi geografija mogla biti jedan lep primer discipline koja sistematski koristi istraživanje. pa su.

pa čak ni marksističke tendencije u geografiji. Kultura. ili njegov 78. (Karl Marks. njegovo se delo čini heterogenim. Édition sociales. mogućnostima za uspostavljanje odnosa. No.4" tu imate jedan tip istorijske analize koji. Možda marksizam. La Révolution. Verujem da su njegove ekonomske analize. Ali uzmite. u stvar­ nosti. primetila je da mnoge priče. 1969). ta vrsta entiteta koja se konstruiše oko jednog vlastitog imena. možda oni nisu pogodni za spacijalizaciju. ο ekonomskim izvorima. jasno je da to proizvodi pogrešan utisak. Sve ono što je Marks pisao ο vojsci i njenoj ulozi u raz­ voju političke moći. ur. odnosno interne koherencije. čudovišnih životinja. u korist nepres- 4 Marx (Κ.) " U pitanju je Fukoova omaška u navođenju Marksovog delà . Geografi koji se pozivaju na marksizam odvajaju se. koji prednost daju vre­ menskom činiocu.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI veka. a koji se odnosi čas na nekog pojedinca. u stvari. ili sociologiji. sam Marks je to rekao. Beograd 1950.). Marksizam i geografija se teško uzglobljuju.) 99 . da su te priče. trgovini. način na koji on analizira stvaranje kapitala. mai 1852 (Le 18 Brumaire de Louis Bonaparte. Postoje čitavi komadi koji odaju začuđujuću pros­ tornu osetljivost. Hoću reći. 18. Da lije pitanje ο onome ο čemu govorite u odlomku iz jednog razgovora: "Ma kolika da su važne promené koje Marks unosi u Rikardoove analize. Herodot: Kada smo se zapitali zbog čega nije bilo nikakve polemike ο geografiji. tome nasuprot. čas na ogro­ man istorijski proces koji otud proističe. ne verujem da njegove ekonomske analize izbegavaju epistemološkom prostoru koji je uspostavio Rikardo"? Fuko: Za mene Marks ne postoji. Brimer Luja Bonaparte. Uvek je moguće od Marksa načiniti "autora" koji se dâ lokalizovati u jedinstven diskurzivni rudnik. očigledno. bile šifrovane priče.Brimer Luja Napoleona umesto Brimer Luja Bonaparte. zapravo. Najzad. Paris. ne proističe iz modela XVIII veka. Herodot: Ako ponovo pročitamo Marksa kroz jedan prostorni zahtev. ta omaška je kod prevođenja sačuvana (prim. Iz razloga d o kumentarnosti. Brimer Luja Napoleona. ekonomski tekstovi. bile izvanredno precizni obaveštajni podaci. Vrlo su važne stvari praktično bile ostavljene na ledini. u svakom slučaju Kapital i. n° 1. imamo pra­ vo da "akademizujemo" Marksa. "Der Achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte". pogodan za analizu u terminima originalnosti.20. odmah smo pomislili na slab utkaj koji je Marks izvršio na geografiju. koje su potom bile reprodukovane kao priče putnika i koje su donosile izveštaje ο gomili čudesnih stvari. prevod H u g o Klein. Nisam to ja smislio. Nije bilo marksističke geografije. neverovatnih biljaka. Mnogi su platili zakasnelu naivnost nekih naturalista i geografa XVIII veka ο stvarima koje su. njegovu analizu Pariške komune. a za koje im se činilo da su od ključnog značaja. velikim delom namet­ nuli pojmovi koje on izvodi iz samog tkanja rikardoovske ekonomije. uopšteno. prema ekonomiji. čas na celinu onoga što je on pisao. Fuko: Postoje kod njega vrlo značajni delovi. To su bila precizna obaveštenja ο stanju vojnih snaga zemlje kroz koju se prolazilo. bo­ gatstvu. recimo. prednost daju planetarnom i srednjem stupnju.

odnosno ideoloških formi. Ostavio sam stvari nerešenima. Što više idem.neophodnost da se 5 proučava utvrđenje. nakon svega. neka je oni naprave sami". kolonija. Shvatam da su problemi koje postavljate u vezi sa geografijom za mene od suštinskog značaja.". postojala je i geografija koja je bila podloga. Ta istraživanja su bila zaista sprovedena. u: Hérodote. organizacije oblasti koje bi mogle da konstituišu upravo neku vrstu geopolitike. Nisam uopšte bio uočio smisao vaše primedbe. Postoji jedna tema koju bih želeo da proučavam u godinama koje dolaze: vojska kao kalup organizacija i znanja .RAZGOVORI tanih komentara ο onome što je procenjeno kao najvrednije. Begenom (F. kon­ trolu teritorija. Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Questions à Michel Foucault sur la géographie". Cabat) i Serfijem (Cerfi). Istina je da sam na početku verovao da vi zahtevate mesto za geografiju kao profesori koji se bune kada im se predloži reforma nastavnog programa: "Smanjili ste broj časova prirodnih nauka. teri­ torija. "vojna". odnosno stvorio sam proizvoljne od­ nose. odsecanja.. "pokret". rasipanja. n° 1. Taktike i strategije koje se razvi­ jaju kroz usađivanja. str. odnosno muzike. modaliteta per­ cepcije. Među određenim stvarima koje sam doveo u odnos. ali.. već od taktika i strategija moći. promenio mišljenje. janvier-mars 1976. Kaba (P. Dopao mi se ovaj razgovor zato što sam. U takvim situacijama govorio sam sebi: "Ljubazni su kada hoće da im se uradi arheologija. Béguin). uslov mogućnosti prelaza s jedne stvari na neku drugu. P. 71-85. naročito sa F. više mi se čini da obrazovanje dis­ kursa i genealogija znanja treba da budu anali­ zirani ne počev od tipova svesti. 5 Geografija mora da bude u središtu o n o g a čime se bavim. na kraju. a u kojoj bi se moje zaokupljenosti pridružile vašim metodama. 100 .

Predavao je na Katedri za istoriju sistema misli. Moja oblast je istorija misli. 1954-1988. Nisam pisac. "strukturalista". da upoznam kojom vrstom rada se oni bave.možda veoma uzana . Između socijalne istorije i for­ malne analize nalazi se put. Način na koji ljudi misle nije adekvatno analiziran univerzalnim kategorijama logike. ured. odlukom opšteg zbora profesora Koleža. Igra je vredna sve dok ne znamo šta će biti na kraju. godine .ISTINA. misao je nešto drugo od društvenih relacija. izdanje Ο. staza . 846). i da bi ostvarili neke trajne veze.a to je staza istoričara misli.) 101 . ono što ću vam reći veo­ ma je važno". i istorijom. MOĆ. do svoje smrti u j u n u 1984. ve­ lika osoba filozofskog života: ja sam učitelj. Način na koji misli povezan je sa društvom. * Mišel Fuko je na Kolež de Frans predavao od januara 1971. vol. Ona je osnovana 30. saradnik 1. novembra 1969. Gallimard. a isto je tako povezan sa veoma opštim i univerzalnim kategori­ jama i formalnim strukturama. Došao sam da bi diskutovali ο našem zajedničkom radu. Postoji socijalni fenomen koji me m n o g o uznemiruje: od šezdesetih godina neki učitelji postaju javni ljudi sa istim obavezama. oktobra 1982.sa izuzetkom 1977. Čovekje misleće biće. Tada je imao 43 godine. Naziv vašeg mesta na Kolež de Frans (Collège de France) je "profesor istorije sistema misli'". Svetovi. Vi ste najčešće određivani kao "filozof". politikom. Isti zbor je 12. ekonomijom. godine Mišela Fukoa izabrao za profesora nove Katedre.. 1994. Zašto ste došli na Univerzitet u Vermontu? Došao sam da bih pokušao preciznije da objasnim nekim ljudima kojom vrstom rada se bavim. i "marksista". Defert & F. (Prim. 1. Predavanja na Kolež de Fransu 19741975. kada je koris­ tio sabatnu godinu. S O P S T V O Intervju sa Mišelom Fukoom. na predlog 2ila Vijmena (Jules Vuillemin). Ewald. filozof. tačno je i za život. Nenormalni. Novi Sad. godine. 25. Više ο Fukoovim predavanjima na Kolež de Fransu: Napomena Fransoa Edvalda i Alesandra Fontane za izdanje Fukoovih predavanja na Kolež de Fransu u: Mišel Fuko. aprila 1970. sedite. Mišel Fuko je p o v o d o m svoje kandidature napravio jednu plaketu sa sledećom formulom: «Trebalo bi započeti rad na istoriji sistema mišljenja* («Titres et travaix» in Dits et Ecrits. Paris. Kada biste znali na početku pisanja knjige šta ćete reći na kraju. r. 2001. Međutim. Ne želim da postanem prorok i kažem:"Molim vas. mislite da biste imali hrabrosti da je napišete? Ono što je tačno ο pisanju i ljubavnim vezama. Lagrange. Glavni cilj u životu i radu je da postanete neko drugi ko niste bili na početku. Šta to znači? Ne mislim da je neophodno da se tačno zna ko sam ja. ali i "istoričar". kao zamena za Katedru za istoriju filozofske misli koju je sve do svoje smrti držao Žan Ipolit (Jean Hippolyte).

radio sam u psihijatrijskoj bolnici tokom pedesetih godina. Nakon tri godine napustio sam posao i otišao u Švedsku sa velikim ličnim nespokojem. takvi programi postanu oruđe. Zašto? Ponekad sam prekoren jer izabirem marginalne mis­ lioce umesto da uzimam primere iz glavnog toka istorije. prezir i nadu u Recima i stvarima. devijanti. zaboravljeni su ili postali uobičajeni. Vaša dela nose duboku emocionalnu skrivenu struju. iskorišćen je u Francuskoj revoluciji za izgradnju modela socijalne opresije. Ruso. ali onda. nekada šokirala ljude. Iz jed­ nog ili više razloga imao sam priliku da osetim i proživim te stvari. početak psihofarmakologije. Iz vaših dela se čini da ste fascinirani osobama koje egzistiraju na marginama društva: luđaci. vlada­ vine tradicionalne institucije. U početku sam prih­ vatio stvari kao nužne. i tu sam počeo da pišem istoriju ovih praksi ("Isto- 102 . Veo­ ma dobro znamo da. One pokazuju arbitrarnost institucija i koliko prostora slobode još možemo uživati i koliko još promena može biti stvoreno. kriminalci. gubavci. nakon tri meseca (ja sporo mislim!). Oni su deo naše najpoznatije okoline. neuobičajenu za naučne analize: mučenje u Nadzira­ ti i kažnjavati. i da taj takozvani dokaz može biti kritikovan i uništen. Marks bi bio užasnut staljinizmom i lenjinizmom. Nakon što sam završio filozofiju. Većina njih je. Sve moje analize protiv su ide­ je univerzalnih potreba ljudske egzistencije. bes i fugu u Istoriji ludila u doba klasicizma. Moja uloga .je da pokažem ljudima da su mnogo slobodniji nego što se osećaju. zapitao sam se: "Koja je potreba ovih stvari?". Svako od mojih dela deo je moje biografije. Ali šta je sa vašim zanimanjem za društvene izgnanike? Bavim se opskurnim osobama i procesima iz dva razloga: politički i društveni procesi kojima su zapadno-evropska društva dovedena u red nisu baš očigledni. opskurni mislioci. hermafroditi. čak i sa najboljim namerama. da ljudi m o g u da prihvate kao istinu. Bio sam slobodan da se premestim od pacijenata ka čuvarima.da su ljudi univerzalni ~ rezultat nekih veoma preciznih istorijskih promena.to je uloga intelektualca. i više ih ne opažamo.i to je suviše empatična reč . mislite na osobu koja "uznemiruje utemeljene zakone i na neki način anti­ cipira nadolazeću slobodu". želeo sam da vidim šta je ludilo: bio sam dovoljno lud da bi proučavao razum. Veoma dugo ljudi su me molili da im kažem šta će se desiti i da im dam program za budućnost.RAZGOVORI U Istoriji seksualnosti. bio sam dovoljno razuman da bi proučavao ludilo. instrument opresije. Bilo je to vreme procvata neurohirurgije. ipak. Da li vidite svoj rad u tom svetlu? Ne. Promeniti nešto u glavama ljudi . ljubitelj slobode. jer nisam imao nikakvu preciznu ulogu. neke teme koje su podignute u određenom trenutku tokom istorije. dokaz. ubice. Jedan od mojih ciljeva je da pokažem ljudima d a j e većina stvari koje su deo njihove okoline . Uzmimo jednostavan primer. Moj odgovor bi bio snobovski: nemoguće je smatrati likove poput Bopa (Bopp) i Rikarda (Ricardo) opskurnima.

ISTINA. kao što je dobro imati dobru vezu sa sopstvenim detinjstvom ako imate dece. Sveti Lazar je nekada bilo najveće prihvatilište leproznih u Parizu. Kad sam bio student pedesetih godina. 1980. MOĆ. SOPSTVO rija ludila u doba klasicizma"). Šta čitate iz uživanja? Dela koja izazivaju najviše emocija u meni su: Fokner. čitao sam Huserla." Videti: M.). Malkom Lovri Pod vulkanom. Šta je sa genezom u Nadzirati i kažnjavati? Moram da priznam da nisam imao nikakve direktne veze sa zatvorima ili zatvorenicima. Čitao sam ga sa velikom strašću i raskinuo sa svo- U Istoriji ludila Fuko skreće pažnju da u opštoj genezi institucionalnih oblika hospitalizovanja abnormalnih u obliku Opitih prihvatilišta. Niče je za mene bio otkrovenje. Merlo-Pontija. Dovoljno paradok­ salno. ona mora biti odbačena. Koji su bili intelektualni uticaji na vašu misao? Bio sam iznenađen kad su dva moja prijatelja sa Berklija napisali nešto o meni i rekli da je Hajdeger uticao na mene (Hubert L. iako sam radio kao psiholog u francuskom zatvoru. nalazite se u netoliko-lošoj poziciji da razumete Hajdegera. 1982]). Znate li razliku između stvarne nauke i pseudonauke? Stvarna nauka pre­ poznaje i prihvata svoju istoriju bez da se oseća napadnutom. Dreyfus and Paul Rabinow. Doba klasicizma ključno je u svim vašim delima. Mnoge crkvene prihvatne ustanove preoblikovane su po uzoru na državna prihvatilišta. pretvoreno u prihvatilište za "osobe uhapšene po naredbi Njegovog Veličanstva. Kad je svaka reč enigma. crkva nije ostala po strani. Dobro je osećati nos­ talgiju za neke periode pod uslovom da je to način da se ima misaoni i pozitivni odnos prema sopstvenoj sadašnjosti. Knjiga je primljena kao psihijatrijska. Osećate li nostalgiju za jasnoćom tog doba ili za "vidljivošću" Renesanse kad je sve bilo objedinjeno i ispoljeno? Sva lepota starih vremena posledica je a ne razlog nostalgije. Alije sasvim dobro imati takvu vrstu nostalgi­ je. Fuko. Međutim. Vrlo dobro znam da je to naš sopstveni izum. a mrzim da pišem druge. Osetio sam da je tu bilo nešto sasvim drugačije od onoga što su me učili. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics [Chicago. Kada osetite neizdrživ uticaj. Beograd. ur. Kad sam bio u Tunisu. (posebno deo Veliko utamničenje) (prim. Volim da pišem prve tomove. pokušate da otvorite prozor. ako je nostalgija razlog da budete agresivni i da pokazujete nerazumevanje prema sadašnjosti. Kada psihijatru kažete da su njegove mentalne ustanove potekle od kuće Saint-Lazar". video sam ljude zatvorene zbog političke nedoslednosti. ali to je bio opis iz istorije. Hajdeger nije veoma težak da bi ga Francuz razumeo. on se veoma razbesni. Nolit. Bitak i vreme je teško.Tomas Man. Naravno. ali niko u Francuskoj nikada to nije primetio. to je bilo tačno. To je trebalo da bude prvi tom. ali su skorašnja dela jasnija. Sartra. i to je uticalo na mene. Istorija ludila u doba klasicizma. 103 . University of Chicago Press.

I danas još uvek nisam potpuno integrisan u francuski društveni i intelektualni život. Socijalni istoričari bi trebalo da opišu kako ljudi postupaju bez da opisuju kako ljudi misle. Ono što sam pokušao da analiziram je taj veo­ ma složen fenomen koji je naterao ljude da reaguju na drugačiji način na zločine i zločince u veoma kratkom periodu. Kad ljudi počnu da razmišljaju o zdravlju u intelektualnim aktivnostima.RAZGOVORI jim životom. Zašto? Vidim mogućnosti. na primer. i da je ta promena. Svako i čini i misli. druga. međutim. Kako je onda moguća svesna promena? Kako možete da pomislite da ja mislim d a j e prom­ ena nemoguća s obzirom d a j e ono što sam anali­ zirao uvek bilo u vezi sa političkom akcijom? Celo delo Nadzirati i kažnjavati pokušaj je odgovora na to pitanje i pokazivanja kako su novi načini mišljenja zauzeli mesto. svi sa veoma različitim interesovanjima. zainteresovana je za društvene principe i institucije. Ističete. U svojim delima zaista sam pokušao da ana­ liziram promene. Zašto mislite da bi verovatno bili otpušteni? Veoma sam ponosan što neki ljudi misle da pred­ stavljam opasnost za intelektualno zdravlje stude­ nata. Nadzirati i kažnjavati. Istorija nauke ne razvija se na isti način kao društveni senzibilitet. postao sam stranac svemu tome. koja se u to vreme činila kao "reforma". Nema pritiska na mene. Ono protiv čega reagujem je činjenica da postoji barijera između socijalne istorije i istorije ideja. Svi mi smo živeći i misleći subjekti. pokazujete da se desila iznenadna promena od skupine sa lancima do zatvorenog policijskog držanja tela. Čitajući Reči i stvari. U Nadzirati i kažnjavati. a istoričari ideja bi trebalo da opišu kako ljudi misle bez postupanja. zanima se samo za naučnu mi­ sao. mislim da je tu nešto pogrešno. emigrirao bih u Sjedinjene Države. već da pokažem sve faktore koji su uza­ jamno uticali. od spektakla ka­ zne do disciplinovane institucionalne kazne. Na istu situaciju. nihilista. ja sam opa­ san čovek. ne bih morao da budem integrisan. Reči i stvari. napustio Francusku: imao sam osećaj da sam bio zarobljen. s obzirom da sam kripto-marksista. Ne postoji homogeni intelektu­ alni i kulturni život. misli se mora­ ju pridržavati određenih kriterijuma. tekstovi. i naravno mišljenje je povezano sa tradici­ jom. moglo bi se zaključiti da su in­ dividualna nastojanja reforme nemoguća jer nova otkrića imaju svakakve vrste značenja i implikacija koje njihovi stvaraoci nikada ne bi mogli razumeti. 104 . Kroz Ničea. Ali bih naravno verovatno bio otpušten od njih na najnečuveniji način. Kao stranac. Tamo postoji mnogo sjajnih univerziteta. iracionalista. postupci i ljudi međusobno se bore. Način na koji ljudi postupaju ili reaguju povezan je sa načinom mišljenja. zapravo bila samo normalizovanje sposobnosti društva da kažnjava. Prema njihovom mišljenju. Da sam mlađi. Jedna. ljudi reaguju na veoma različite načine. Verujem u ljudsku slobodu. U Nadzirati i kažnjavati. Da bi bile priznate kao naučni diskurs. kao i reakcije ljudi. Napisao sam dve vrste knjiga. ne da bih pronašao materijalne uzroke. napustio posao na mentalnoj klinici.

Ono što nazivamo humaniz­ mom iskorišćeno je od strane marksista. MOĆ. svako bi vam odgovorio da jeste. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Truth. ali može biti poprilično relativan u odnosu na određenu situaciju. ako biste pre osamdeset godina zapitali da lije ženska čednost deo univerzalnog humanizma. samoočigledna i trebalo bi da bude univerzalna. 9-15. u: L. London: Tavistock Publications. I to je ono što predlažu "Tehnologije sopstva"? Da. i sada je ta ideja o čoveku postala normativna. desnice. Ali se ponekad samom sebi činim previše sistematičnim i rigidnim.October 25th. Ono čega se plašim u vezi sa humanizmom je da on predstavlja određene oblike naše etike. moći i sopstva. 1988. H. Power. sa onim "igrama istine" koje su toliko značajne u civilizaciji i u kojima smo i subjekti i objekti? (2) kakvi su odnosi koje imamo prema drugima kroz takve čudne strategije i odnose moći? i (3) kakvi su odnosi između istine. Kakav je odnos između normalizacije i koncepta čoveka kao središta znanja? Kroz različite prakse . centra. Hutton (eds). obrazovne .razvijena je određena ideja ili model ljudskosti. liberala. te potom povratak na prvo? Upravo sam na tom mestu. Na primer. medicinske. To je tačno. Martin. To ne znači da se moramo otara­ siti onog što nazivamo ljudska prava ili sloboda.ISTINA. Gutman and P. 1982". nacista. Želeo bi da završim sa pitanjem: šta bi moglo da bude više klasično ako ne ova pitanja i sistematičnije nego evolucija kroz prvo. Mislim da postoji više tajni. str. kao univerzalni model svake slobode. H. ali ne možemo reći da sloboda ili ljudska prava moraju biti ograničeni do određenih tačaka. više moguće slobode. Self: An Interview with Michel Foucault . Ono što sam proučavao tri su tradicionalna problema: (1) kakvi su odnosi koje imamo sa istinom kroz naučno zna­ nje. treće pitanje. Technologies of the self: A Seminar with Michel Foucault. Ranije ste rekli da imate osećaj da sam nepred­ vidljiv. Humanizam možda nije univerza­ lan.psihološke. katolika. drugo. 105 . SOPSTVO Zaključujete Nadzirati i kažnjavati sa tvrdnjom da će "služiti kao podloga raznim studijama o normalizaciji i moći znanja u modernom društvu". i više pronalazaka u našoj budućnosti nego što možemo zamisliti u humanizmu kako je dogmatski predstavljen na svakoj strani političkog spektra: levice. ka­ znene.

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMAT
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj
" Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m su postavljana Fukou od strane američke p u b l i k e ( p r i m , ur.)

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski
se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja

107

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE*
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski

* Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m da se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja su postavljana Fukou od strane a m e r i č k e p u b l i k e ( p r i m , ur.)

107

RAZGOVORI i politički model. Kao u jeresologiji, polemika sebi stavlja u zadatak određivanje nedodirljive tačke dogme, fundamentalni i neophodni princip da je protivnik zanemaren, ignorisan ili prevaziđen; i to osuđuje ovaj nemar kao moralni promašaj; u korenu greške, ona pronalazi strast, želju, interes, celi niz slabosti i nedopustivih privrženosti koje je određuju kao krivu. Kao u sudskoj praksi, polemika ne dopušta nikakvu mogućnost jednake rasprave: ona ispituje slučaj; ne bavi se sabesednikom, ona obrađuje osumnjičenog; skuplja dokaze nje­ gove krivice, određuje prekršaje koje je počinio, izriče presudu i osuđuje g a . U svakom slučaju, ono što ovde imamo nije po pravilima zajedničke istrage; polemičar izriče istinu u obliku suda i po zamišljenom autoritetu koji je sebi pripisao. Međutim, danas je najmoćniji politički model. Po­ lemika određuje saveze, regrutuje dobrovoljce, ujedinjuje interese ili mišljenja, predstavlja partiju; ona utemeljuje drugog kao neprijatelja, pristalice suprotnih interesa protiv kojih se treba boriti sve dok neprijatelj ne bude poražen, bilo da se preda ili uništi. Naravno, obnova, u polemici, ovih političkih, sudskih ili religioznih praksi nije ništa drugo do pozorište. Gestikuliraju se: anateme, ekskomunikacije, osude, bitke, pobede, a porazi nisu ništa više od načina govora, na kraju. Pa ipak, u poretku govo­ ra, postoje isto tako načini postupanja koji nisu bez posledica. Postoje efekti sterilizacije. Da li je iko video da iz polemike proizađe neka nova ideja? A i kako bi moglo biti drugačije, s obzirom da su tu sabesednici unapred podstaknuti ne da sve više rizikuju u onome što govore, već da se neprekid­ no okreću ispravnosti onoga što tvrde, njihovoj legitimnosti, koju moraju da brane, i potvrđivanju svoje nevinosti? Tu je još nešto m n o g o ozbiljnije: u toj komediji, podražavaju se rat, bitke, uništenja, ili bezuslovne predaje, zahtevi ubilačkog instinkta koliko g o d je to moguće. Ipak, zaista je opasno uveriti nekoga da može da dopre do istine ovim putevima, i tako potvrdi, čak i u samo simboličnom obliku, stvarne političke prakse koje bi time bile zagarantovane. Zamislimo, na trenutak, da se mahne čarobnim štapićem i da se jednom ili dvojici pro­ tivnika da mogućnost da primeni koliko g o d moći želi nad drugim. To se ne mora ni zamišljati: dovolj­ no je pogledati šta se nedavno desilo za vreme debate u SSSR-u u lingvistici ili genetici. Jesu li ti nenormalni devijanti došli iz onoga što je trebalo da bude korektna diskusija? Uopšte ne - oni su bili stvarne posledice polemičkog stava čiji efekti obično ostaju zaustavljeni. Rabinov: Određivali su vas kao idealistu, nihilistu, "novog filozofa", kao antimarksistu, novog konzervativca, i tako dalje... Koje je vaše stanovište? Fuko: Mislim da sam zaista bio smešten na većini kvadrata političkog šahovskog polja, uzastopno, kadkad i istovremeno: kao anarhista, levičar, razmetljiv ili z g a đ e n marksista, eksplicitni ili pri­ kriveni antimarksista, tehnokrata u službi golizma, novi liberal i tako dalje. J e d a n američki pro­ fesor prigovorio je što je kripto-marksista poput mene pozvan u S A D , a štampa istočno-evropskih zemalja proglasila me je saučesnikom disidenata. Nijedan od ovih atributa s a m po sebi nije važan; uzeti zajedno, sa d r u g e strane, znače nešto. I

108

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE moram priznati da mi se više dopada njihovo značenje. Tačno je da radije ne određujem sebe, i zabavlja me raznovrsnost načina na koje su me ocenjivali i klasifikovali. Nešto mi govori da je do sada trebalo da bude nađeno manje ili više odgovarajuće mesto za mene, nakon toliko napora u tako različitim pravcima; i očigledno ne smem da sumnjam u kompetenciju onih koji se zapetljavaju u svojim divergentnim procenama, jer se nije moguće su­ protstaviti njihovoj nepažljivosti ili predrasudama. Moram biti uveren da njihova nesposobnost da me odrede ima neke veze sa mnom. Bezsumnje, u osnovi se totiče mog načina prilaženja političkim pitanjima. Tačno je da moj stav nije re­ zultat oblika kritike koja teži da bude metodično ispitivanje u cilju odbacivanja svih mogućih rešenja osim validnog.Više je to prema poretku "problematizacije"-takoreći, razvoja polja radnji, postupaka, i misli koje, čini mi se, postavljaju problem za politiku. Na primer, ne mislim da u slučaju ludila i mentalnih bolesti postoji neka "politika", koja bi sadržavala is­ pravna i definitivna rešenja. Ali mislim da u ludilu, rastrojstvu, problemima u ponašanju postoje ra­ zlozi za promišljanje politike; i politika mora da od­ govori na ta pitanja, ali nikada ne odgovara na njih u potpunosti. Isto je sa zločinom i kaznom: prirodno, bilo bi pogrešno misliti da politika nema ništa sa sprečavanjem i kažnjavanjem zločina, i zbog toga sa određenim brojem elemenata koji menjaju nji­ hovim oblikom, značenjem, učestalošću; isto tako bi bilo pogrešno misliti da postoji politička formula koja bi razrešila pitanje zločina i stala mu na kraj. Isto je sa seksualnošću: ona ne postoji izvan odno­ sa sa političkim strukturama, uslovima, zakonima i propisima koji su od suštinskog značaja za nju; pa ipak, ne sme se očekivati od politike da obezbedi oblike u kojima bi seksualnost prestala da postoji kao problem. Pitanje je, dakle, promišljanja odnosa tih različitih iskustava sa politikom, što ne znači da će se u politi­ ci tražiti glavni sačinilac tih iskustava ili rešenja koja će definitvno razrešiti njihovu borbu. Problemi koje ovi predmeti postavljaju moraju da se raz­ rade. Takođe je neophodno odrediti šta za politiku znači "postavljanje problema". Ričard Rorti (Richard Rorty) ističe da se u tim analizama ja ne obraćam bilo kojem "mi" - bilo kojem od onih "mi" čiji kon­ senzusi, vrednosti i tradicije konstituišu okvire mis­ li i određuju uslove u kojima m o g u biti potvrđeni. Problem je, tačnije, odlučiti da li je zaista podesno smestiti se unutar "mi" da bi se afirmisali principi koji se priznaju i vrednosti koje se prihvataju; ili, nije li pre potrebno napraviti buduću formaciju "mi" omogućenu razrađivanjem pitanja. Čini mi se, stoga, da "mi" ne sme prethoditi pitanju; ono može biti samo rezultat - i to neophodni privremeni re­ zultat - pitanja u skladu sa time kako je ono postav­ ljeno u novim uslovima u kojima je formulisano. Na primer, nisam siguran da je u vreme kada sam pi­ sao Istoriju ludila postojalo prethodno i receptivno "mi" kojem sam jedino trebao da se obratim da bih napisao knjigu, i čiji bi spontani izraz bila knjiga. Lang (Laing), Kuper (Cooper), Basalja (Basaglia) i ja nismo imali nikakvu zajednicu, niti vezu; ali se sam problem postavljao pred one koji su nas čitali, kao što se postavljao i pred neke od nas, problem

109

RAZGOVORI sagledavanja da li je bilo moguće izgraditi "mi" na osnovu učinjenog rada, "mi" koje bi verovatno ob­ razovalo i zajednicu dela. Nikada nisam pokušavao da analiziram ništa sa stanovišta politike, ali sam uvek pitao politiku šta ima da kaže o problemima sa kojima je suočena. Nju ispitujem o stanovištima koje zauzima i ra­ zlozima koje daje za to; ne tražim da odredi teoriju onoga što ja činim. Nisam ni protivnik ni partizan marksizma; ja ispitujem šta on ima da kaže o iskust­ vima koja postavljaju pitanja o njemu. Što se tiče događaja od maja 1968, čini mi se da oni zavise od druge problematike. Nisam bio u Francuskoj tada; vratio sam se tek nekoliko meseci kasnije. I činilo mi se da jedino m o g u da prepoznam kontradiktorne elemente u tome: sa jedne strane, pokušaj, koji je bio široko afirmisan, da se politiku pita celi niz pitanja koja tradicionalno nisu bila deo njenog ustavnog područja (pitanja o ženama, odnosa među polovima, medicini, men­ talnim bolestima, okolini, manjinama, delikvenciji); i sa druge strane, želja da se svi ti problemi ponovo ispisu rečnikom teorije koja je manje ili više direkt­ no poticala od marksizma. Međutim, proces koji je tada bio očigledan nije vodio do preuzimanja pro­ blema koje je postavila marksistička doktrina, već suprotno, do sve vidljivije bespomoćnosti mark­ sista da se suoče sa tim problemima.Tako da se na­ lazimo suočeni sa pitanjima koja su bila upućena politici, ali sama nisu ponikla iz političke doktrine. Sa ovog stanovišta, takvo oslobađanje postupka ispitivanja je, činilo mi se, odigralo pozitivnu ulogu; sada postoji pluralitet pitanja postavljenih politici umesto ponovnog zapisa postupka ispitivanja u okviru političke doktrine. Rabinov: Da li bi ste rekli da se vaš rad može odrediti odnosima između etike, politike i genealogije istine? Fuko: Nema sumnje da bi se u nekom smislu mo­ glo reći da pokušavam analizirati odnose između nauke, politike i etike; ali mislim da to ne bi bila pot­ puno tačna predstava rada koji sam postavio za cilj. Ne želim da ostanem na tom nivou; pre bih rekao da pokušavam sagledati kako su oni uzajamno delovali u formiranju naučnog područja, političke strukture, moralne prakse. Uzmimo za primer psihi­ jatriju: nema sumnje, ona se može analizirati unutar okvira političkih institucija u kojima deluje; može se proučavati u njenim etičkim implikacijama, u vezi sa osobom koja je objekt psihijatrije isto koliko i sam psihijatar. Međutim, moj cilj nije bio da uradim to; to jest, pokušao sam sagledati oblikovanje psihijatrije kao nauke, ograničenje njenog polja i određivanje njenih objekata impliciralo je političku strukturu i moralnu praksu; u dvostrukom smislu oni su bili pretpostavljeni progresivnom organizacijom psihi­ jatrije kao nauke, a isto tako bili su menjani ovim razvojem. Psihijatrija, kakvu je poznajemo, ne bi mogla da postoji bez čitavih međusobnih dejstava političkih struktura i bez skupa etičkih stavova; ali i obrnuto, utemeljenje ludila kao oblasti znanja (savoir) promenilo je političke postupke i etičke stavove sa kojima je ono bilo povezano. To je bila stvar određivanja uloge politike i etike u utemelje­ nju ludila kao posebne oblasti naučnog saznanja (connaissance) i analiziranja efekata potonjeg na političke i etičke postupke.

110

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE Isto je i u vezi sa delikvencijom. U pitanju je bilo sagledavanje koja je politička strategija, dajući pravni položaj kriminalu, bila sposobna da se obra­ ti određenim oblicima znanja (savoir) i određenim moralnim stavovima; bilo je to i pitanje na koji način su ti modaliteti znanja (connaissance) i ti oblici moralnosti mogli biti reflektovani, i time menjani, ovim disciplinarnim tehnikama. U slučaju seksu­ alnosti to je bio razvoj moralnih stavova koje sam želeo odvojiti; ali pokušao sam da ih rekonstruišem kroz ulogu koju su zauzeli u političkim strukturama (suštinski u odnosu između samokontrole [mattrise de soi] i dominacije drugih) i sa modalitetima zna­ nja (connaissance) (samo-znanje i znanje drugačijih oblasti postupaka). Tako sam u ove tri oblasti - ludilu, delikvenciji i sek­ sualnosti - svaki put naglašavao poseban aspekt: utemeljene izvesne objektivnosti, razvoj politike i upravljanje sobom i razradu etike i prakse u vezi sa sobom. Ali sam svaki put pokušao i da istaknem mesto koje su ovde zauzimale jedna ili dve kompo­ nente neophodne za konstituisanje polja iskustva. U suštini, radi se o različitim primerima u kojima su tri fundamentalna elementa bilo kojeg iskustva implici­ rana: igra istine, odnosi moći i oblici odnosa sa so­ bom i drugima, lako svaki od tri principa naglašava, na određeni način, jedan od ta tri aspekta - jer je iskustvo ludila nedavno organizovano prvenstve­ no kao polje znanja (savoir), znanje kriminala kao područje političke intervencije, dok je znanje seksu­ alnosti definisano kao etička pozicija - svaki put sam pokušao da prikazem na koji način su druga dva el­ ementa bila prisutna, koju su ulogu odigrali, i kako su na svaki uticale promene u druga dva. Rabinov: Nedavno ste govorili o "istoriji problema­ tike". Šta je istorija problematike? Fuko: Odavno sam pokušavao da sagledam da li bi bilo moguće prikazati istoriju misli različitu od istorije ideja (pod čime podrazumevam analize sistema predstavljanja) kao i od istorije mentaliteta (pod čime podrazumevam analize stavova i tipova postupaka /schemas de comportement/). Činilo mi se da postoji jedan elemenat koji je upotrebljiv u opisivanju istorije misli - bilo bi to ono što bi se mo­ glo nazvati problemi ili, preciznije, problematizacije. Ono što razlikuje misao jeste da je ona nešto sasvim različito od skupa predstava koje naglašavaju izvesno ponašanje; ona je isto tako sasvim različita od oblasti stavova koji mogu da odrede to ponašanje. Misao nije ono što nastanjuje izvesno ponašanje dajući mu značenje; pre, ona je ono što dopušta da se odstupi od tog načina delovanja ili reagovanja, da ga se predstavi kao predmet mišljenja i ispita prema svojem značenju, uslovima i ciljevima. Mi­ sao je sloboda u odnosu na ono što se čini, pokret u kojem se odvaja od tog čina, utemeljujući ga kao objekat, i reflektujući ga kao problem. Reći da je proučavanje misli analiza slobode ne znači da se suočavamo sa formalnim sistemom koji referira jedino na samog sebe. Zapravo, za polje delovanja, za ponašanje, da bi se ušlo u polje misli neophodno je, za izvestan broj činilaca, da ih se učini neizvesnim, da ih se liši uobičajenosti, ili da se pobudi izvestan broj poteškoća koje ih okružuju. Ti elementi proishode iz društvenih, ekonomskih ili političkih procesa. Ali ovde, njihova jedina uloga je u podsticanju. Oni m o g u postojati i sprovoditi

111

381-390. takođe. razvija uslove u kojima m o g u biti dati mogući od­ govori. Rad filozofske ili istorijske re­ fleksije stavljen je u područje promišljanja jedino pod uslovom da se problematizacija jasno shvata ne kao skup predstava. ponekad čak i protivrečne u svojim različitim aspektima . ali postupajući sasvim drugačije od izražavanja ili manifestovanja teškoća: u povezanosti sa njima.). To jest. ona ne pretpostavlja jedinstven oblik koji je direktan rezultat ili neophodni izraz tih poteškoća. u: Paul Rabinow (ed. Za različite teškoće koje se susreću u praksi u odnosu na men­ talnu bolest u osamnaestom veku. Taj razvoj od datosti u pitanje. ona je originalni ili specifični odgovor . nego kao rad misli. različite filozofske škole helenskog doba nudile su različita rešenja za teškoće tradicionalne seksualne etike. Ali delovanje istorije misli biće ponovo otkriveno u korenu tih različitih rešenja opšteg oblika prob­ lematizacije koji ih je omogućio . ili u onome što je omogućilo preobražaj poteškoća i prepreka u opšti prob­ lem za koji se predlažu različita praktična rešenja. 112 . ali.na ove poteškoće. to je ono što konstituiše tačku problematizacije i specifičan rad misli. Na isti način. Jasno je kako smo daleko od analize u smislu dekonstrukcije (svako brkanje ova dva metoda ne bi bilo pametno). str. Otud se predočava da svako novo rešenje koje bi se moglo pridodati drugima iskrsava iz aktuelne problematizacije. to je tlo koje ih prehranjuje u svoj njihovoj različitosti i ponekad uprkos njihovim protivrečnostima. i koje sadrže istinu kao moguće pitanje. Politics and Problemizations. Problematizacija je ta koja reaguje na teškoće. Za jedan skup poteškoća može se dati nekoliko odgovora.često uzimajući mnoge oblike. da uzmemo veoma dalek primer. The Foucault Reader.RAZGOVORI svoje delovanje tokom veoma dugog vremena. koje su određene tom situacijom ili kon­ tekstom. pre ove delotvorne problematizacije putem misli. modifikujući samo par postulata ili principa na kojima se temelji odgovor koji se daje. kako su ta različita rešenja proizašla iz specifičnog o b ­ lika problematizacije. to je pitanje kretanja kritičke an­ alize u kojoj se nastoji sagledati kako su konstruisana različita rešenja za problem. cela grupa rešenja bila je ponuđena za poteškoće koje su iskrsle u drugoj po­ lovini osamnaestog veka u kaznenoj praksi. ona određuje elemente koji će konstituisati ono na šta različita rešenja pokušavaju da odgovo­ re. New York: Pantheon. ponuđena su različita rešenja: primeri su Tukovo (Tuke) i Pinelovo (Pinel). I kad se misao umeša. I većinom su zaista ponuđeni različiti odgovori.čak i u samim nji­ hovim suprotnostima. taj preobražaj od grupe prepreka i teškoća u probleme kojima se u različitim rešenjima nastoji da sačini odgovor. Ili opet. 1984. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Polemics. Ali ono što mora biti shvaćeno jeste ono što ih čini istovremeno mogućim: to je tačka u kojoj je njihova istovremenost ukorenjena. An interview with Michel Foucault".

.

Džejms Miler (James Miller). lako je njegova asketska slika obrijane glave postala ikona postmoderne misli. hegelijan- 113 . medicine. Fuko je postao javni intelektualac koji je prkosio dominantnoj kul­ turi putem svojih političkih udruživanja. Fuko. mentalnog zdravlja. Kao prvo. a niti jedno delo ne predstavlja čisto njegovo učenje. Ova dostignuća upućuju izazov onima koji teže da predstave njegovu karijeru. obrazovanja. predava­ nja. i socijalnog rada. istorije. onda. Fuko se suočio sa glavnim kritičkim tradicijama. Treće. Francuska. i psi­ hologije 1949. kao što su struktural­ izam.. Dodatna činjenica jeste da Fukoova čudesna delà ne pokazuju nijedan jedinstveni teorijski model ili političku orijentaci­ ju. takoreći. kako otkriva Dejvid Mejsi (David Macey) u biografiji The Lives of Michel Foucault (Macey 1993). Chambon et al. državne politike. To se dešava sa Fukoom. i pružio je vitalnu kritiku njihovih ograničenja. politike i književnih proučavanja. oktobra 1926. Diplo­ mirao je na prestižnom École Normale Supérieure u Parizu. McKinlay i Starkey 1998. kao što je Niče rekao.Stiven Kec (Stephen Katz) MIŠEL FUKO Ključna stvar je. prikazujući Fukoovo kreativno žongliranje između intelektualne. i po njegovim distinktivnim dostignućima u četiri oblasti. od AIDS-a. Žil Delez (Gilles Deleuze) Biografski detalji i teorijski kontekst Mišel Fuko je rođen 15. njegov rad je obnovio profesionalna polja poput urbanog planiranja. intervjua i gay aktivizma. ispaljuju strele u vazduh. a umro je 25. menadžerskih studija. političke i javne osobe. Najzad. juna 1984.. tvrdi da "Fuko iza sebe nije ostavio nijednu sažetu kritiku društva. Vruća intelektualna atmos­ fera na École Normale odražavala je i posleratni entuzijazam u Francuskoj za ideje koje su dolazile od marksizma. a drugi mislioci ih pokupe i ispale u drugačijem pravcu. marksizam i humanizam. strukturalne lingvistike. Smatraju ga najvažnijim i najpoznatijim misliocem dvadesetog veka. Fukoa bi pre svega tre­ balo zapamtiti po maštovitoj potrazi za mišlju izvan datih istina i rezigniranog skepticizma našeg doba. drugi biograf. on je razotkrio materijalne prakse i odnose moći koji leže ispod uspona zapadne filo­ zofije. godine u Poatjeu (Poitiers). Koju vrednost. obuhvatnu teoriju moći. dete porodice iz srednje klase. da mislioci uvek. čak ni generalno korisnu istorijsku metodu. Drugo. godine. zaista ima njegovo delo? Šta nam ono može značiti? Kako bi se tre­ balo upotrebiti? " (Miller 1993:19). 1999). kriminologije. nijedan sistem etike. otkrio je entuzijazam za interdisciplinarno učenje još u najranijim danima studija na univerzitetu. dobivši diplome iz filozofije 1948. (Neki od primera su: Garland 1997.

pod naslovom Maladie mentale etpsyhologie. pak. medicini. genijalna metodologija. Od 1952 . Istorija ludila u doba klasicizma nastavila je da širi svoj uticaj. 1954. istim je kasnije bilo zasenjeno. dobijajući mesta u Upsali. Od 1960. Biblioteka na univerzitetu u Upsali obezbedila mu je materijale potrebne za pisanje Folie et derasion: historié de la folie a l'âge classique {Ludilo i bezumlje : Istorija lu­ dila u doba klasicizma). ali je ta rana runda bila nepraved­ no izazvana okrnjenim prevodom originala iz 1965. Kasnih šezdesetih u Francuskoj delo je povezano sa naglim društvenim promenama šezdesetosme. 1951. u svakom slučaju. Still. Međutim. značajne intelektualne mogućnosti. završio je kurs iz psihopatologi­ je. Za to vreme radio je kao istraživač i "neslužbeni stažista"(Miller 1993:63) u bolnici Sveta Ana u Parizu. godine pod naslovom Madness and Civilization. i mentalnoj bolnici. Fuko je primio agregaciju iz filozofije na École Normale (veoma zahtevan skup ispita koje je na kraju pao). neumorna erudicija. Te godine Fuko je prijavio Folie et déraison kao doktorsku dis­ ertaciju. njegovo delo o istoriji ludila prošlo je kroz prvi krug oduševljenog naučnog prihvatanja. te o razvoju azila i psiholoških nauka. Pohvale knjige. a 1952. retko primenjivanih u tako prozaičnim temama od strane socijalnih teoretičara. predavao je psihologiju na kat­ edri za filozofiju na Univerzitetu Nord-Pas-de-Calais. stičući vredno kliničko iskustvo koje će kasnije igrati važnu ulogu u njegovim delima o psihologiji. slabo istorijsko istraživanje. Delo Folie et déraison navodnoje o medikalizaciji ludila tokom osamnaestog i devetnaestog veka. 114 . dok je izvan Francuske dočekano kod veoma politizovanog"antipsihijatrijskog" pokreta na čijem čelu su bili Tomas Sas (Tomas Szasz). te kao takvo pokreće Fu­ koov širi projekt razotkrivanja ontoloških značenja putem kojih su istina. do 1966.0 FUKOU ske fenomenologije. D. u gradu Lil. u kojem su izbačeni važni delovi i primedbe (Gordon 1990. te nepriznavanje i neuvažavanje istinski lekovitih funkcija moderne terapije. koja je primljena i pohvaljena od strane Žorža Kangilema (Canguilhem 1995). znanje i moć postali ispre­ pleteni. Velody 1992). kad se Fuko premeštao iz Pariza na mesto profesora na Univerzitetu Clermont Ferrand. Fuko je napisao svoje prvo delo Maladie mentale et personnalité {Mental lllnes and Psyhology). bile su praćene kritikom koja je optuživala Fukoa za diskursni determini­ zam. a rad u Varšavi i Hamburgu pogodovali su da delo dovrši do 1960. Ivan llič (Ivan lllich) i Dejvid Kuper (David Cooper). Imalo je sve karakteristike onoga što će kasnije biti prepoznato kao Fukoov brilijantan stil. Leng (D. Ova nameštenja pružila su mu. i upravo je tu Fuko upoznao uticajne savremenike kao što je bio istoričar nauke Žorž Kangilem i marksistički teoretičar Luj Altiser. godine. Leng). na osnovu prerađene francuske verzije iz 1962. (Na engleski g a j e preveo Alan Šeridan /Alan Sheridan/ 1976. Uprkos kriticizmu.1955. Sledećih pet godina Fuko je ostvarivao karijeru kombinovanjem predavanja i kulturne diplomatije. te mešavina talenta. Dok je to delo nagoveštavalo Istoriju ludila u doba klasicizma. Varšavi i Hamburgu. ono predstavlja i kritiku prosvetiteljske liberalne tradicije i filozofije razuma. Takav kriticizam javljaće se iznova tokom Fukoove karijere. Drugi internacionalni krug oduševljenog prihvatanja pratilo je objavljivanje knjige u Engles­ koj 1965. i time ug­ lavnom zanemareno u naučnoj literaturi o Fukou).

tehnoloških. nije bio u Francuskoj. Naissance de la clinique: une archeologie du regard medical (Foucault 1963). ova dela nisu bila uticajna u književnim proučavanjima. Foucault 1998). Fuko unutar mode­ rne medicine otkriva slojeve novih lingvističkih. i Renea Margita (Rene Margitte). Pošto se Fuko nakon 1960. Drugo. koje je postalo bestseler. sa fokusom na lingvističke sisteme značenja i prostorne diskurse percepcije. francuskim misliocima. književnosti i filozofiji. Na površini. godine. Ž a k o m Lakanom i Lujem Altiserom. Po povratku u Pariz. Fuko. Rolanom Bartom. Tako se Fuko pridružio intelektualnom putovanju zajedno sa kolegama. a ne smatraju se ni delom njegov­ og značajnog korpusa (za neke od ovih dela v. Ispod njenih naoružanih zamki. bi­ ologije i lingvistike . U Arheologiji znanja. Klodom LeviStrosom. a kasnih šezdesetih postalo je analitičko sredstvo za "politički aktivizam i uopšte anti-represivni sen­ zibilitet" (Castel 1990: 29). Fukoovo drugo značajno delo. do 1968. (Tokom ovog perioda Fuko je napisao brojna dela i eseje o umetnosti. koje je bilo simptomatično po rastućoj humanističkoj i marksističkoj suprotstavljenosti Fukoovim ideja­ ma.u devetnaestom veku. Rođenje klinike unapredilo je "arheologiju"kao novu istorijsku metodologiju.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Kako ističe Robert Kaštel (Robert Castel). uklopljenog u moderno obrazovanje medicinsk­ og autoriteta. predavajući u Tunisu u kritičnom periodu između 1966. g o ­ dine. "arhe­ ologija". U tom delu Fuko nalazi diskontinuitete u naukama o čoveku od njihovog pojavljivanja u Renesansi kroz razvoj njihovih suštinskih oblasti . (Reči i stvari: arheologija humanističkih nauka /Fuko 1971/) i u L'Archeologie du savoir {Arheologija znanja/Fuko 1998/) 1969. izgleda da se delo bavi promenama u medicinskoj praksi u Francuskoj od kasnog osamnaestog do ranog devetnaestog veka. epistemoloških i političkih konstituenti ljudskog života. kao što je Rejmon Rasel(Foucault 1963). distancirao se od nje­ govog popularnog prikazivanja kao strukturaliste. Fuko je usavršio svoju arheološku metodologiju i u glavnim crtama izložio formalnosti koje leže ispod diskurzivnih formacija u naukama o čoveku za čijim razumevanjem je tragao. Morisa Blanšoa (Maurice Blanchot). Fuko je proširio svoj arheološki pristup u dva sledeća dela: Les Mots et les choses: une archeologie des sciences humanies 1966. kako je primenjuje Fuko u Rođenju klinike. na engleski prevedeno kao The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception (1973).teodelima Žorža Bataja (George Bataille). Ali. Kontroverzno istraživanje dela o "smrti" figure "čoveka" u savremenoj misli izazvalo je kritičko reagovanje Žan-Pol Sartra (Sartr 1974) između ostalih. Fukoovo prvo značajno delo time je imalo dvostruki značaj: ranih šezdesetih pojavilo se kao ključni doprinos "epistemologiji nauka o čoveku" (Castel 1990: 27). ipak. Kao prvo. sa širokom popularnošću kao i naučnom prijemčivošću. označilo je dva razvoja u njegovoj karijeri. godine nije vraćao na ova područja. delo je ukazalo na njegovo eksperlmentisanje (iako ne i na pridržavanje) sa strukturalizmom i semiologijom. 115 .ekonomije. Arheologija znanja mnogim je čitaocima ostala opskurna u poređenju sa Recima i stvarima. predstavlja način prikazivanja diskurzivnog sloja. Pod uticajem ideja Gastona Bašlara i Žorža Kangilema o istorijskom diskontinuitetu i kritici progresivizma i prezentizma u istoriji nauka (Gutting 1989).

Fuko 1995). posebno njegovim delom Genealogija morala. Nilson 1998). upravlja­ nje i etika (Foucault 1997b). Fuko jasno prika­ zuje snagu onoga što vidi kao ničeovski genealoški metod: multidisciplinarna tehnika otkrivanja kontigentnih istorijskih trendova koji podupiru savremeni diskurs i prakse moći. Njegov radikalni karakter dobro se uklapao u alternativno interdisciplinarno okruženje na Uni­ verzitetu u Vinsenu. i 1975. Postalo je i Fukoova najpoznatija knjiga. Prado (Prado) jasno predstavlja uvod u Fukoovu "genealošku analitiku" (Prado 1995). Nisam uspeo da doprem do njihovih sitnih mozgova to da nisam koristio nijedan metod. godine Fuko postaje politički aktivan u grupama kao što je Grupa za informisanje o zatvoru (Prison Information Group) i putuje kroz Poljsku i Irak da bi pisao o represiji i revoluciji. sastruganim pergamentima" (Fuko 1995:79). Imenovanje za profesora filozofije na novom eksperimentalnom Univerzitetu u Vinsenu (Vincennes) 1968. i prema tome. Snažno artikulišući političko i intelektualno zanimanje koje ga je zaokupljalo prethodnih sedam godina. da preuzme mesto profesora istorije sistema mišljenja. Ona radi na zamršenim. Rezimei Fukoovih kurseva predstavljaju fascinantne hronike pustolovina u područja koja će inspirisati drugu polovinu nje­ gove karijere: kriminologija. genealogija. seksualnost. koja se pojavila nakon praz­ nine u objavljivanju. Collège de France zahteva od svojih profesora da smisle godišnje kurseve u skladu sa svojim predmetom. radio je na svom sledećem metodološkom proboju inspirisanim idejama Fridriha Ničea. Surveiller et punir: naissance de la prison (Foucault: 1975. Idealno. delo je započelo genealoško prepravljanje kriminološke istorije zatvorskog sistema. Između 1969. U tom periodu pisao je oglede. Drugi autori su tragali za Fukoovom vezom sa Ničeom ili se nisu slagali da takva veza postoji (Mahon 1992. cilj genealogije je da razume "istoriju sadašnjosti" nezavisno od poznatih istorijskih pripovesti i političkih ideologija koje su predstavljale prošlost. ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. Ovven 1996. ali je ubrzo izabran na istaknu­ tom Collège de France. U eseju pod naslovom Niče. "Genealogija je siva. dok nije objavio nijedno važnije delo. istorija (Foucault 1977c. U međuvremenu. suprotstavljena je traganju za tradicionalnim poreklima i podizanju temelja u korist narušavanja"onog stoje prethodno smatrano imobilnim" i fragmentiranju "onog što je smatrano objedinjenim" (Fuko 1995). izražen je u dramatičnoj knjizi. godine označilo je različite intelek­ tualne pravce koje će slediti tokom sedamdesetih godina. davao intervjue i priređivao tekstove. koncept ili ključni pojam koji karakterišu strukturalnu analizu". i novom opsegu tematskih zanimanja.O FUKOU "U Francuskoj su izvesni budalasti 'komentatori' istrajavali da me etiketiraju kao'strukturalistu'. na­ pisao je Fuko u svome predgovoru za englesko iz­ danje Reči i stvari (Foucault 1971 b: xiv). Fukoov metodološki zaokret ka genealogiji. Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora /Fuko 1997/). kao što je mono­ grafija o devetnaestovekovnom ubici Pjeru Rivijeru (Foucault 1975). jer vešto iznova određuje mod­ ernu kao "disciplinarno društvo" oblikovano novim formama moći koje su pratile opadanje evropskih 116 . Obavljao je ovu službu do kraja života.

Ashenden. Rabinow 1983). L'Usage des plaisirs (Fou­ cault 1984. Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja /Fuko 1988/). "Moj cilj. proučavao sam objektivizacije subjekta u onome što ću naz­ vati 'prakse odvajanja'. Istorija seksualnosti: staranje o sebi /Fuko 1988/). etike i identiteta.. sek­ sualnosti i srodnim temama koje se bave regulaci­ jom i socijalnom kontrolom. Subjekat je ili podeljen u sa­ mom sebi ili odvojen od drugih. u našoj kulturi.. posebno potonje zbog Veberovog naglašavanja birokratske 117 . čuvenoj bolnici koju je osuđivao u svome radu zbog njene istorijske uloge u uspostavljanju "bio-moći" francuskog upravljanja: ležeći u krevetu u bolnici.. Owen 1999). Naredni radovi povezuju Fukoa sa Ničeom. U drugom delu mog rada. kritička teorija (Ransom 1997). Sa skoro dirljivom ironijom. Socijalna teorija i doprinosi Dosta literature koja se bavi Fukoovim doprinosi­ ma socijalnoj teoriji težilo je da podeli njegovo delo u odnosu na druge teoretičare ili škole misli (a ponekad ga izvodeći od njih). težio sam da proučim. Žilom Delezom (Braidotti 1991). trebali bi da pra­ timo Fukoovo određivanje sopstvenog delà kako bismo potom razumeli probleme koje su njegove teorijske ideje učinile razumljivim. kao što je mark­ sizam (Poster 1984). 1988b). /Fuko 1978/). Prvi su oblici ispitivanja koji sebi pokušavaju da daju sta­ tus nauka. ova delà konzistentno upotrebljavaju ničeovsku dekonstrukciju porekla zapadne duše i pokoravajućih režima istine.. Uprkos njihovim razlikama. toma II i III Istorije seksualnosti. provedeni su u Salpetrijeru. Fuko je u svojim poslednjim godinama težio utemeljenju jedinstvenog teorijskog stanovišta njegovog životnog delà nezavisno od svojih komentatora. ekspertize i disciplinarne estetike vladanja sopstvom. način na koji se čovek (on ili ona) pret­ vara u subjekat" (Fuko 1983a: 208). Rabinovljev ko­ mentar (Rabinow 1984: 7-11) uistinu ostaje dosledan Fukoovoj preporuci prikazivanjem njegovog rada u smislu praksi klasifikacije. Najzad. Feministička kritika bila je izuzetno važna za ovu primenu (o tome kasnije). I na drugim mestima Fuko ponavlja ovu trostru­ ku organizaciju svog korpusa (Foucault 1983b: 237. Istorija seksualnosti I. ljudi pretvoreni u subjekte. Tomasom Kunom (Dreyfus. Moje delo se bavilo sa tri oblika objektivizacije koja preoblikuje ljude u subjekte. Zajednički im je i razumljiviji jezik negoli u Fukoovim prethodnim radovima: ona su postala nužna za svaki univerzitetski kurs o kriminalu. Morisom Merlo-Pontijem (Crossley 1994) i Jirgenom Habermasom (Kelly 1994.. bio je zadovoljan čitajući prve prikaze njegovih poslednjih knjiga. Zanimanje za genealošku istoriju sadašnjosti nadahnulo je Fukoov sledeći niz istorije seksualnosti: Historié de la sexualité I: La volonté de la savoir (Foucault 1976.Stiven Kec: MIŠEL FUKO suverenih režima. LeSouci de so/(Foucault 1984. Deridom (Boyne 1990). Fukoovi poslednji dani u junu 1984. bio je da stvorim istoriju različitih oblika kojima su. i sociologija Maksa Vebera (Turner 1992. Volja za znanjem.. Dirkemove studije (Cladis 1999). praksi odvajanja. 1988a: 7-16. Prema tome. Szakolczai 1998).

lingvistika takođe su pove­ zane jer su njihove šeme klasifikacije utemeljene u proučavanju "čoveka". biologija je kon­ struisala živog subjekta kojim upravljaju biološki zakoni prirode. Na primer. i ponovo ih grupisale u lude. Stvaranjem istorije oblika putem kojih su "ljudi pretvoreni u subjekte". normalno/patološko. bolnica. Fuko prikazuje kako su moderne evropske države označavale skitnice i navodno "nekorisne" ljude kao politički problem. stanovništvo i individ­ ua. zatvora i škola. određene figure oko koje Prakse samosubjektivizacije konstituišu najneuhvatljivi oblik subjektivizacije jer.mentalnih bolnica (azila). tehnike regulisanja zasnovane na ispi­ tivanjima. kao što su psihijatrija. Prakse odvajanja U Fukoovom delu prakse odvajanja predstavljaju političke strategije koje razdvajaju. Ovo disciplinujuće uređenje društva poklapalo se sa razvojem moćnih institucija . Dodatno. biologija. normalizuju i institucionalizuju stanovništvo radisocijalnestabilnosti. od kasnog osamnaestog i devetn­ aestog veka. Fuko je razradio način na koji su ovi nizovi praksi delovali najočiglednije u poljima subjektivizacije: telo. medicina. on je izoštrio naše shvatanje načina na koji je proizvodnja znanja u naukama o čoveku. ironična konvergencija disciplinarnosti sa liberalnim humanizmom postala je određujuća karakteristika onog što Fuko naziva "rođenjem zat­ vora" (podnaslov delà Nadzirati i kažnjavati). i Nadzirati i kažnjavati.0 FUKÔU i praksi samosubjektivizacije. u delu Reči i stvari Fuko dokazuje d a j e ekonomija konstruisala proizvodnog subjekta koji podleže ekonomskim pravilima i zakonima. Fuko je isticao da profesionalni status znanja proizlazi iz oblasti u kojima se ono razvijalo. su stvaraoci modernog znanja oblikovali svoje diskurse i opravdavali svoje intervencije u sve domene ljudske egzistencije. Fuko je rekonceptualizovao modernu politiku kao subjektivirajuću mrežu prak­ si i polja. kao što diskusija koja sledi to i pokazuje. u Nadzirati i kažnjavati Fuko pokazuje kako su. kako Fuko 118 . pre nego iz autoriteta samih profesionalaca. pridodao je savremenoj soci­ jalnoj teoriji kritičku dimenziju punu života. te život/smrt. vođenju dokumenata i pris­ motri. Fuko je is­ ticao kako su prakse odvajanja istorijski crple svoju moć iz merkantilnih državnih društava i prosvetiteljske političke filozofije individualnih prava i ljud­ ske slobode. seksologija i kriminologija. koji ga uslovljavaju kao organizam. lingvistika je konstruisala govornog subjekta čije su karakteristike uslovljene strukturama značenja. siromašne i delikvente. U delima Istorija ludila u doba klasicizma. Prema tome. Dakle. Na taj način. Prakse samosubjektivizacije Prakse subjektivizacije Prakse klasifikovanja Kroz svoja delà. i stoga nam pruža ko­ risnu formulaciju. Ekonomija. Rođenje klinike. pretvorila ljude u tipove subjekata klasifikujući ih u skladu sa dualističkom logikom koja prožima zapadni način mišljenja: razum/be­ zumlje. takođe bile povezane sa novim korektivnim programima usmerenim ka individualnoj rehabili­ taciji. vežbanjima. Najvažnije. Na prim­ er.

Socijalni naučnici. To je razlog. sreće. pokornim telima u zatvorima i disciplinovanim telima u školama potvrđuje Fukoovu tezu da je ljudsko telo veoma prilagodljivo područje za cirkulaciju moći. Zaista. sopstvenim sredstvima. terapeutski stručnjaci i pomoćni moralni inženjeri primenjuju tehnologije sopstva na najrazličitije načine (Mar­ tin 1988). koja je nastala zajed­ no sa hrišćanstvom a kasnije je odlikovala modernu medicinu i psihijatriju. Zaista. on kaže da prakse kažnjavanja ustvari proizvode "dušu" delikventa disciplinujući telo i korporizujući zatvorske am­ bijente. seks. prema tome. viktorijanski seksualni diskurs posebno je idealizovao buržujsko muško telo. prostor. mislima. nekoliko područja (Sawicki 1991. ponašanjem. on je jedinstven z b o g određivanja raznolikih načina na koje je "bio-moć" odigrala ulogu u uspostavljanju modernih režima moći. Nadzirati i kažnjavati i Istorija seksualnosti dva su ključna delà u kojima Fuko razvija svoju analizu tela kao područja subjektivizacije.postaju građa na osnovu koje se donose zatvorski raspored. Polja subjektivizacije Jelo Mada Fuko nije usamljen u usmeravanju pažnje na političku ulogu tela. i to na način na koji bi se preobrazili. Urla 1995). i na taj način obavezivale subjekte da o tome govore u snažnim samorefleksivnim značenjima. najintimnije potrebe tela . Disciplina tela razvijena u zatvorima ima paralele u čitavom širem disciplinarnom društvu. Za Fukoa. bila je. izvestan broj radnji nad svo­ jim telom. nižih klasa. Buržujsko muško telo potom je upotrebljeno za označavanje inferiornih tela žena. Fukoovo promišljanje tela podstaklo je ekspanzivnu sociologiju tela obuhvatajući 119 . izdržljivošću i produktivnošću. U Istoriji seksualnosti. preoblikovan. nezapadnjaka i starih. uspeh nadmoći Moderne nad efikasnim telima u industriji. koje se o d ­ likuje zdravljem i dugovečnošću. natprirodne moći" (Foucault. Porter 1994. Terry. čistoće. te poreklom i rasom. Sledstveno tome. i postigli određeno stanje savršenosti. ključna za nastanak moderne politike. devijantnih i perverznih pojedinaca. u Istoriji seksualnosti Fuko poka­ zuje zastrašujuću nadmoć sa kojom su devetnaestovekovni stručnjaci konstruisali hijerarhiju seksualizovanih tela i podelili stanovništvo u grupe normalnih. zahtevaju razvijanje tehnologija sopstva: "Tehnike koje omogućuju individuama da izvode. zašto naše dugovečne istine o sopstvu moraju da budu proučene u smislu praksi samosubjektivizacije koje ih održavaju. sakriven. Fuko identifikuje priznanje kao eg­ zemplarnu tehnologiju sopstva. ili stanovništva. policijski čas. veza između individualnog i so­ cijalnog tela. jer su seksološke nauke seks istorijski označavale kao taja­ nstven. Slično tome. prakse samosubjektivizacije množe se u području seksualnosti.hrana. Nadalje. U prvom. san. privatnost. ove nauke na­ stavljaju uvećanje svoje ekspertize krivotvorenjem seksualne istine u srži čovekovog identiteta. prema Fukou. vežbanje. svojim dušama. provere i mikrokazne. svetio i toplota . Stoga. Jones.Stiven Kec: MIŠEL FUKO objašnjava. i štetan. U Fukoovom delu. Sennett 1982:10).

objašnjava da "sa ulaskom stanovništva u političku misao. Rose 1999). onog što bi se moglo nazvati 'prakse sopstva'i'prakse upravljanja'. Dok su više marksističke kritike optuživale studije o upravljanju da se odriču radikalne politike (Frankel 1997). shvatili da ih moraju poznavati" (Rose 1990:5). Počevši od sedamnaestog veka. Barry 1996. Argumenti Fukoa. i dovode do uzbudljivih podoblasti studija o upravljanju (Burchell 1991. Te studije razrađuju Fukoovu perspe­ ktivu politizacije moći kritikom neoliberalnih režima. osiguravajućih programa. "rođenje i istorija znanja o subjektivitetu i intersubjektivitetu suštinski su povezane sa programima koji su. studije vladanja nisu nekritične oko podoblasnih nedostataka (Hindess 1997. "umeću vladanja" (governmentality) (Foucault: 1991: 90) i ogledima o genealogiji liberalne vladavine (Fou­ cault 1981. 1988a). policija. stope reprodukcije". zapadne administracije racionalizovale su svoje upravljanje društvenim problemima novim tehnikama vladanja kao što su statistika. Rođenje klinike ispituje kako su medicinske krize u vezi sa urbanom higijen­ om i epidemijama u osamnaestom i devetnaestom veku osposobile centralizovano medicinsko uprav­ ljanje da nadgleda zdravlje stanovništva i društvene prostore njihovih aktivnosti. O'Malley 1997). navike i poroci. dugovečnost. koje ih povezu­ je bez svođenja jednog na drugo" (Dean 1994:174). Rouza. njihova starost. Fukoov koncept bio-politike vodi ka njegovom obuhvatnom viđenju politike. regulisanje zdravlja i centralizovano soci­ jalno staranje. i drugih u vezi sa up­ ravljanjem i stanovništvom kao subjektom postav­ ljaju sveže kritičko viđenje politike demografskog znanja. U ovom smislu. programa za savladavanje rizika. da bi upravljali subjektima. njegovo delo ističe dva važna aspekta 120 . Cruikshank 1999). Nikolas Rouz (Nikolas Rose). pregledi. izbor i odgovornost refigurisane kao politički izvori i umotane u tkaninu "društvenog" (Peterson. U kasnijim studijama Fuko proširuje medicinski fokus i prikazuje kako je moderna država uvećala svoju moć intervenisanjem u život stanovništva. Dean 1999. ili u ono što Fuko naziva "bio-politikom stanovništva"(Fuko 1978). standardizacije i regulacije javnog ponašanja i rizika. Dakle. ili vladanju.0 FUKOU Stanovništvo Fuko je radikalno istorizovao pojam stanovništva izvodeći ga iz tradicionalnih demografskih koncep­ cija i tražeći njegova diskurzivna i politička porekla u mrežama moći/znanja koje su izrasle iz prosvetiteljske brige oko zdravlja i bogatstva. Literatura o vladavini takođe ističe kako su lično ponašanje. Na primer. Stanovništvo se pojavilo kao polje subjektiviteta tamo gde je ad­ ministrativna moć nad ljudima primenjivana putem identifikacije. vladanje kao svoj objekat uzima takve fenomene kao što su brojni subjekti. i programa utilitizacije tehnologije podataka i tržišne racionalnosti u državnim preduzećima. sloboda. Bunton 1997. bolesti i tipovi smrti. dodatna je definicija Mičela Dina (Mitchell Dean): vladavina "određuje novi prostor misli u domenu etike i politike. u svojoj inventivnoj studiji slučaja britanske socijalne psi­ hologije. Individua Uprkos Fukoovom radikalnom socijalnom kon­ struktivizmu.

To jest. i da se mobilišu kao kolektivni činilac socijalne promene. a više prilagođenu društvenim impera­ tivima samo-stilizovane autonomije. Ove ideje o individualnom subjektivitetu uve­ liko figuriraju u Fukoovim kasnijim radovima o predhrišćanskoj etici i seksualnosti (Fuko 1988a. A imajući na umu Fukoovu smrt. 1993). Drugo. zatvorenici. Najznačajnije. sek­ sualni devijanti. Na primer. Foucault 1988b. subjektivnošću koja je očigledno samo jedna od datih mogućnosti organizovanja samosvesnosti" (Foucault 1989:330). pisanje dve finalne knjige o istoriji seksualnosti "za njega igralo ulogu kao što su filozofska delà i lični dnevni­ ci igrali u starovekovnoj filozofiji: rad sopstva nad sobom.mogu da ruše i ruše uslove svog subjektiviteta. Kao prvo. u kontekstu materijalnih praksi. To je predstava koju su stvorili tradi­ cionalni diskursi filozofije i diskursi društvenih nauka ograničeni rigidnim teorijskim modelima i političkim ideologijama. samo-stilizacija" (Veyne 1993: 8). i regulisane i suprotstavljajući mogućnosti za ljudsko posredovanje izbijaju na površinu. manje povezanu sa odnosima moći i naučnog diskursa. Ovde njegovo inovativno istraživanje "sopstva" i subjektivnih "igri istine" inkorporiše veoma aktivnu dimenziju subjektivite­ ta. delo Fukoa i njegovih sledbenika ukazuje da subjekti moderne disciplinarne matrice . individualni subjektivitet je kontigentan i nestabilan jer postoje druge "mogućnosti organizovanja samosvesnosti".To je omogućilo gay pokretima u dvadesetom veku da preokrenu medicinsku praksu "označavanja" restriktivnih homoseksualnih kategorija. u svo­ joj istoriji devetnaestovekovne seksologije Džefri Viks (Jeffrey Weeks) primećuje da iako su seksolozi "težili tome da regulišu označavanjem. individua za Fukoa predstavlja personalni prostor g d e i aktivne i pa­ sivne. to je pružilo i odskočnu dasku za samoodređenje i individualni i kolektivni otpor" (Weeks 1987:38). istoričar i Fukoov prijatelj Pol Ven (Paul Veyne) kaže da je tokom poslednjih osam meseci Fukoovog života. Pre­ ma tome. d a j e ostao živ. Ven zaključuje da "Fukoova originalnost među velikim misliocima našeg veka leži u odbijanju da pretvori našu konačnost u osn­ ovu za nove izvesnosti" (Veyne 1993:5). ili preciznije. produbio ovaj as­ pekt svog rada i stvorio nov skup pitanja o preob­ likovanju umeća života. Kritike u vezi sa istorijskim metodom razmatrale su Fukoa u cilju isticanja njegove antipozitivističke arheološke i genealoške strategije na štetu pogodnih naučnih 121 . promišljajući etičke konfiguracije starovekovnog društva. Ocena ključnih prednosti i kontroverze Fukoove misli o naukama o čoveku i nasleđu prosvetiteljstva inspirisale su celi niz snažnih kon­ troverzi.vojnici. Fuko je počeo da razmatra način na koji samo-znanje može biti razdvojeno od praksi subjektivizacije. U tom smislu.Stiven Kec: MIŠEL FUKO individualnih posredovanja. Njegova opažanja u jednom od poslednjih intervjua navode na pravac u kojem je njegov budući rad mogao da vodi: "Nazvao bih subjektivizaciju procesom koji rezultira konstituci­ jom subjekta. pacijenti i deca . Komentatori Fukoa gener­ alno se slažu da bi. Fukoova individua nije tradicionalni subjekat uhvaćen u ontološko vođenje rata između oslobođenja i dominacije. posebno u vezi sa njegovim istorijskim metodom i političkim teorijama.

Druge kritike Fukoovog istorijskog metoda mogu se pronaći u izvrsnoj zbirci Foucalt and the Writing of History (Goldstein 1994). to jest. Fukoova kasnija istraživanja etike individualnog sopstva delimično su otklonila mesto aktivnog subjekta u političkom životu (kao što prethodna diskusija ukazuje). kada Fuko misli na period od sedamnaestog do osamnaestog veka kao na "doba klasicizma" u Rečima i stvarima i Istoriji lu­ dila u doba klasicizma. Slično tome. uprkos njegovom insistiranju da je moć isto toliko "produktivna" koliko i represivna. Džudit Batler (Judith Butler) piše da ritualizovane osobine tela koje vežu ženu za fiktivne ženske identitete takođe mogu da post- 122 . posebno oko njegovog dalekosežnog pojma moći. Hekman 1996). često z a ­ snovanih na konfuznoj i slabo istraženoj doku­ mentaciji. čak i ako su u pravu u vezi sa njegov­ im istorijskim previdima. Raširenije su bile rasprave oko Fukoovih političkih teorija. g d e su oni ukinuti. jer nije posvetio pažnju neravnopravnosti rodova. Deveaux 1994. Na primer. McNay 1993. telesnosti i požude nisu proizvod odnosa moći. azila. Nadalje. zatvora. i gradilište otpora. Tačno je da Fuko često traga za istorijs­ kim klasifikacijama i podelama tela i stanovništva putem dominacije nad njima. Feministički naučnici i aktivisti predstavili su najopsežniju kritiku Fukoovih političkih teorija. Oni su ili kritikovali Fukoa. seksualnosti i starovekovne etike nisu faktički razumljive istorije. Na primer. kritike Fukoa bile su suočene da preispitaju sopstvene metodološke pretpostavke. Ona dodaje d a . Fuko tvrdi da je bio "sasvim svestan" da nije napisao "ništa drugo do fikcije". u stvari. Lois Meknej (Lois McNay) slaže se sa Fukoom da je "seksualnost stvorena u telu na takav način da bi olakšala regulisanje društvenih odnosa" (McNay 1993: 32). čitaoci koji su očekivali da se Fuko postavi u poseban politički program ili da ponudi teoriju otpora ostavljeni su na cedilu. g d e se održavaju stvoreni rodni identite­ ti. I u tom smislu Fuko zaista izumeva kvazi-istorijske formacije kao što su "disciplinarno društvo" i "doba klasicizma". on ne daje nijedno jasno objašnjenje načina na koji se ovo "doba" pretvorilo u "moderno doba" u devetnaestom veku. ženskoj istoriji i seksual­ nom nasilju. Ipak. iako fikcije ne znače da je "istina stoga odsutna" (Foucault 1980: 193). U intervjuu relevantnom za kritiku istorijskog metoda. suštinski ih prerađujući u cilju prevladavanja njihovih ograničenja. Rezultat ove kritike bila je popular­ izacija netačnih objašnjenja prošlosti. Pored svega. svi aspekti seksu­ alnosti. ili su samo privremeno prihvatili nje­ gove teorijske intervencije. koji. ipak. Njegove studije slučaja klinike. poriče političko polje ljudskog posredovanja i otpora. istoričari su prigovarali Fukoovoj pretpostavci da se istorijski diskontinuiteti i preokreti koje je ot­ krio m o g u internacionalno primeniti. Na primer. jer. Bynum 1994). Femi­ nistkinje su posebno isticale da je telo i gradilište regulacije. kako se tvrdi. istorija mentalnih bolnica (azila) i bolnica u Engleskoj i drugim zemljama sasvim je drugačija od onih u Francuskoj (Porter 1987. postoje velike razlike između nacija i lokaliteta. one pokazuju kako nastaju specifični problemi u posebnim isto­ rijskim okolnostima. u međuvremenu razvijajući sofisticiranu Fukofeminističku literaturu (Bell 1993.0 FUKOU objašnjenja. Ramazanoglu 1993.

Critical Inquiry. uistinu su unapredile fukoovsku socijalnu teoriju u najinventivnijim pravcima. (eds. (1994) . London & New Delhi. London: Sage Barry. N. Chica­ go: University of Chicago Press. Ako su pažnja. strast i ra­ doznalost snovi i vodilja koji su inspirisali Fukoovu karijeru. spremnost da se pronađe neobično i posebno koje nas okružuje" i "strast da se shvati šta se dešava i šta prolazi" (Foucault 1989: 198-199). V. Fou­ cault and the Law.Interrogating Incest: Feminism. Za Fu­ koa. New York: Routledge Burchell. W. G.Science and the Practice of Medicine in the Nineteenth Century. A.) (1999) . Sage Publica­ tions.T. 123 . F. te da bi stvorili živu kritičku razmenu oko njegovih ideja. Miller.Foucault Con­ tra Habermas: Recasting the Debate between Genealogyand Critical Theory. P."Georges Canguilhem on Michel Foucault's Histoire de la folie". D."Michel Foucault". spremnost. 21 (2): 275-289). Gordon. (1990) . by Antho­ ny Elliot and Bryan S. u: Profiles in Contemporary Social Theory. London and New York: Routledge Braidotti. London and New York: Rout­ ledge Bynum.. putem kritike Fukoa na osnovu politike tela i rodnih odnosa moći i otpora.Gender Trouble: Feminism and the Subversion ofldentity. London and New York: Routledge Boyne. Rose. 2001. (1991) . str.. G. (1993) . J. Turner (eds. (1995) . S. radoznalost "budi pažnju za ono što postoji i što bi moglo da postoji. Bell. R.Foucault and Political Reason: Liberalism. U jednom od njegovih najintere­ santnijih intervjua Fuko kaže da sanja "o novom dobu radoznalosti" (Foucault 1989: 199).Foucault and Derrida: The Other Side of Reason. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Stephen Katz . (eds) (1996) .).Patterns of Dissonance. C. Osborne. London: UCL Press. Upravo zbog toga Fuko je izbegavao političke saveze i teorijske veze: da bi njegovi čitaoci mogli da unesu sopstvene politike i učenja u njegove namere. Cambridge: Cambridge Univesity Press.The Foucault Effect: Studies in Gouvernmentality. (1990) . R. Neo-Liberalism and Rationalities of Government. Butler. (eds) (1991) . onda su to verovatno istinski ključevi za razumevanje njegovog mesta u savremenoj soci­ jalnoj teoriji. Canguilhem. Owen.Stiven Kec: MIŠEL FUKO anu dekonstruktivne osobine koje otkrivaju arbitrarnost takvih identiteta (Batler 1990: 140-141). 117-127. Feminističke spisateljice. LITERATURA: Ashenden.

New York: Harprer & Row Foucault. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. u: H. (ed.0 FUKOU Castel. Rabinow. Ithaca.The Will to Empower: Démocratie Citizens and Other Subjects. Michel (1975) . New York: Columbia University Press. NY: Cornel University Press.The Politics of Subjectivity: Between Foucault and Merleau-Ponty. Chicago: University of Chicago Press. Foucault. MA: MIT Press. (1994) . New York. Paris: Gallimard Foucault. M. Foucault. New York: Pentheon Books. A./. R. An overview of work in progress". (1983) .The Order ofThings: An Archaeology of the Human Sciences. Chicago: University of Chicago Press.The Birth of the Clinic: An Archaeology of Médical Perception. H. Cladis. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. M. Chicago: University of Chicago Press. u: J. M. Foucault. (1994) . The Final Foucault. London and New York: Routledge Dean. Crosslezy.. Feminist Studies."Feminism and Empowerment: A Critical Reader of Foucault". Dreyfus and Paul Rabinow (eds). Dreyfus. Michel (/1954/ 1976) ."On the genealogy of ethics. u: H. B. A. 124 . Historyofthe Human Sciences. Having Slaughtered My Mother. Michel (/1963/ 1973) . (1994) . 20 (2): 223-247. L. P. S. Foucault.Governmentality: Power and Rule in Modem Society. Foucault. (1990) .. (1999) . New York: Pantheon Books. Michel (1988b) . Michel (1971b) . (eds) (1999) Reading Foucault for Social Work. Pierre Rivière. Irving. My Sister and My Brother: A Case of Parricide in the 19 Century."The subject and power". Dean. C a m bridge.Critical and Effective Historiés: Foucault's Methods and HistoricalSociology. Michel (1983b) ."The ethic of care for the self as a practice of freedon: an interview with Michel Foucault on January 20. M. Dreyfus and Paul Rabinow (eds). Aldershot: Avebury Cruikshank. London: S a g e Deveaux. Epstein.Raymond Roussel.Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. Michel (1983a) . Bernauer and D. L.) (1999) .Mental lllness and Psychology.Durkheim and Foucault: Perspectives on Education and Punishment. 3(1): 27-30. 1984". L. N."The Two Readings of Histoire de la folie in France". Oxford: Durkheim Press. th Foucault. Panthéon Books. (1999) . Chambon. Rasmussen (eds). Michel (1963) . L.

Michel (1980) . Vol. Beograd: Prosveta (drugo izdanje) Fuko.Foucault and the Writing ofHistory. br. B. Gutting. New York: The New Press.) (1994) . Sociology". J. 1988."Governmentality". P. XXXVIII. Criminology.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. New York: Panthéon Books. Beograd: Nolit Fuko."'Governmentality' and the Problem of Crime: Foucault.Istorija seksualnosti: staranje o sebi. Michel (1997b) . Beograd: Prosveta Fuko.Arheologija znanja. Subjectivity and Truth (ed. Beograd: Plato / Sremski Karlovci.) (1996) . Gordon. (1990) -"Histoire de la folie: an unknown book by Michel Foucault". Fuko. Garland. Burchell. C.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. Miller (eds). 1.Mo\. G. Foucault."About the beginnings of the hermeneutics of the self". Theoria. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. 226:57-92. Political Theory. Mišel (1988a) .Foucault Live (Interviews. (1997) . The Foucault Effect: Studies in Governmentality. 21 (2): 198-227. History ofthe Human Sci­ ences."Sexuality and solitude".Istorija seksualnosti: korišćenje ljubavnih uživanja. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Frankel. 1]. (ed. Beograd Fuko.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Foucault. Chicago: Univer­ sity of Chicago Press. Sremski Karlovci."Niče. Gordon. Michel.Feminist Interprétations of Michel Foucault.) C. Foucault. Michel (1989) . Michel (1993) . istorija". Rabinow). [knj. 1966-84). Vo­ lja za znanjem. 1 (2): 173-214. Mišel (1982) . C. Beograd: Prosveta. 3(1): 3-26.Nadzirati i kažnjavati: nastanakzatvora. u: G. Mišel (1988b) . Mišel (1997a) . and P. (Ed. University Park: Pennsylvania State University Press. Theoretical Criminology. Mišel (1998) . Mišel (1995) . (1989) . 1. New Left Review. (1997) -"Confronting neoliberal régimes: the post-Marxist embrace of popularism and realpolitik". 125 . D.Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason. Gordon). (ed. genealogija.Istorijaseksualnosti. Sennett. Cambridge: Cambridge Univer­ sity Press. Michel (1991) . C. Goldstein. Ethics. Oxford: Blackwell Gordon. Hekman.Essential Works of Fou­ cault 1954-1984. Foucault. mart 1995. (1982) . 1:3-21. Foucault. S. Humanities in Review. (ed. Mišel (1971a) . Fuko. New York: Panthéon Books. Foucaut. R.

Porter. (1993) . P. Durham. L. Shearing.0 FUKOU Hindess. Rabinow.) (1993) . N. Jones. Ramazanoglu. (1990) . B. London: Macmillan.Governing the Soul: The Shaping of O'Malley. London and New York: Routledge mentality. in P. London: Routledge Ransom. L. L. Power. J. C. Management. London: Hutchinson. (eds) (1997) .Foucault. MA: MIT Press.Foucault and Feminism. Economy and Society. H. and the Subject. D. (1984) . R. 26 (2): 25-272. Martin. (1993) .Foucault's Discipline: The Politics of Subjectivity. Economy and Society. Albany: State University of New York Press. M. Manon. (1996) -Maturity and Modernity: Nietzsche. R.Starting with Foucault: An Introduction to Genealogy. C. Weber. and Organization Theory.Critique and Power: Recasting the Foucault/Habermas Debate.) (1988) . London and New York: Routledge. A. The Foucault Reader. Marxism and History: Mode of Production versus Mode of Information. Hutton."Governthe Private Self. Peterson. Boulder. London: Athlone. H. M.The Passion of Michel Foucault. criticism. NC: Duke University Press. Rose. P.Foucault's Nietyschean Genealogy: Truth. (1984) -"Introduction". Foucault and the Ambivalence of Reason. politics". C. Cambridge. K. Medicine and the Body. (1997) .The Lives of Michel Foucault. M. R. New York: Panthéon Books. (eds. Weir. Macey. (1995) .Foucault. P.).) (1994) -Reassessing Foucault: Power. London and New York: Routledge. McNay. D.) (1994) . Cambridge: Polity Press. Starkey. (1997) . C. Poster. (1992) .Technologies ofthe Self: A Seminar with Michel Foucault. J. 126 . Porter. New York: Simon & Shuster. London: Tavistock McKinlay. CO: Westview Press. Rabinow (éd. Miller. (1993) . (eds. Nilson. 26 (4): 501-517. (ed. (1998) . A.Foucault. Prado.Mind-Forg'd Manacles: A Historyof Madness in England from the Restoration to the Regency. Thousand Oaks. Bunton. (1997) -"Politics and governmentality". S.Michel Foucault and the Games of Truth. G. Health and Medicine. (eds) (1998) . CA: Sage. H. (1987) . Boston: Northeastern Univerity Press. (ed.Up Against Foucault: Explorations ofSome Tensions Between Foucault and Feminism. Gutman H. London: Routledge Kelly. Owen.

(1993) . 1974. London and New York: Rout­ ledge. A. 127 . Still. Urla. N."Questions of identity". P.Powers ofFreedom: Reframing Political Thought. J. Weeks.Rewriting the History of Madness: Studies in Foucault's Histoire de la Folie.Disciplining Foucault: Feminism. (1998) ." O strukturama i struktural­ izmu" (intervju). in P.Max Weber and Michel Fou­ cault: Parallel Life-Works. London and New York: Routledge Szakolczai. C a plan (éd. A.). London and New York: Rout­ ledge. The Cultural Construction of Sexuality. Beograd." T h e final Foucault and his ethics". (eds) (1995) .Stiven Kec: MIŠEL FUKO Rose. (1992) . London: Routledge Terry. S. Power and the Body. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. Turner. Sartr. 20 (1): 1-9. London: Tavistock. J. B. I. (1991) . zbornik časopisa Delo. Velody. Žan-Pol (1974) .Déviant Bodies. u: Marksizam/Strukturalizam. (1999) . J.Regulating Bodies: Essays in Médical Sociology. (eds) (1992) . (1987) . Sawicki. Cambridge: Cambridge University Press. Veyne. J. Critical Inquiry.

Kakve su veze između moći i znanja? Postoje dva loša kratka odgovora: 1) znanje pruža instru­ ment koji moćnici m o g u da koriste za sopstvene svrhe.svaki od njih voljno ili nevoljno obavlja svoj deo. niti da li bi mogla bez drugih uslova u odnosima moći . sa novim vrednostima. on se oduševljava činjenicama. Fukoova je genijalnost u tome da se spusti do ma­ lenih drama. ludilo. one su očito deo vrenja dostojnog da ga se prouči. Praktično niko ne voli nijednu stranu ovih pojednostavljenih dihotomija. Niče. ima ljudi koji znaju ovo ili ono. Zbilja. stvara u g o d n u poziciju za novu vladajuću klasu. izgnanih . Uprkos svim apstraktnim šemama po ko- 129 . tvrdi on. To je još jedna etapa u izvanred­ noj avanturi ideja započetoj u kasnim pedesetim. postoje pojedinci i organizacije koji vladaju drugim ljudima. i sada takođe služe odgovarajućoj klasi u Istočnoj Evropi. jed­ nog ogleda i par predavanja u kojima Mišel Fuko pokušava da iznađe nove načine govora o moći (Foucault 1980). One nisu sve ostvarene niti iscrpene ovom adolescentskom listom tema. "moći" i "znanja". Ali ta vladajuća klasa ne zna kako to čini. don Kihot. voj­ ska. 2) novi oblik znanja rađa novu klasu ljudi ili institucija. koje mogu da upražnjavaju novu vrstu moći. Fuko je jedan od mnogih koji želi novu koncepciju međusobnog uticaja znanja i moći. Sada ova vrsta projekta nije više nekakva novina. de Sad i seks. lako njegove sadašnje misli o znanju i moći još nisu sazrele. oblici znanja i moći počev od devetnaestog veka služili su buržoaziji više nego drugima.Te dve tvrdnje paralelne su dvema suprotnim tezama o ideologiji: 1) vladajuća klasa proizvodi ideologiju koja odgovara njenim interesima. "Ključne reči" u Fukoovom radu bile bi. vladajućih. na primer: rad. zatvor. i 2) nova ideologija. masturbacija. Da. potlačenih. Kao i uvek. Fuko poseduje originalan i analitički um. život.funkcionera. on pokušava da iznova promisli predmet u njegovoj ukupnosti. te da se taj teatar preobrati u tragove do sada nemišljenih serija sučeljavanja od kojih je. Da. Angažovano preokreće poznate truizme u sumnje ili haos. ima potiskivanja i represije koji potiču od autoriteta. i njegovi "znanje" i "moć" predstavljaju nešto drugo. na nivou malenih lokalnih događaja gde bitke nesvesno odigravaju igrači koji ne znaju šta čine. Trebalo bi započeti analizu moći odozdo. Da.Jan Heking (lan Hacking) FUKOOVA ARHEOLOGIJA Moć/Znanje je zbirka od devet intervjua. medicina. sastavljena uređena struktura društva. Vest je u reorganizovanju prošlih događaja ne bi li pono­ vo promislio sadašnjost. psihijatrija. Niko ne zna to znanje. No on ne traga za odnosom između dve datosti. da ih odene u činjenice koje jedva da je neko drugi primetio. niko ne drži tu moć. jezik.

kod nas Istorija ludila u doba klasicizma. za uski krug. možda po sebi i dobro. On obožava činjenice. koje nije nešto što se da zarobiti u koncept. Urednik Znanja/Moći ipak je u pravu. Njihovi prevodi nisu skraćeni. preds­ tavlja intelektualno napredovanje. razum je takođe samo fenomen čije postojanje zahteva suprotstavljenost da bi se naspram nje odredio. post­ oji i stvar po sebi koja se može nazvati ludilo. Fuko. Knjiga je postala knjiga o nečemu drugom. Otud neposrednost koja često nedostaje dugačkim i složenim knjigama. "Kada pogledam unazad" govori Fuko u intervjuu 1977. Naše institucije stvaraju fenomen u terminima našeg viđenja ludila. Uživao sam više u njegovim dugačkim knjigama negoli u ovim kratkim intervjuima. ali. nije tkalac verbalnih fantazija. Najpre. formulisan u pojmovima priklad­ nim za raspravu među specifičnom publikom. "pitam se. Historié de folie a l'âge classique (Foucault 1961 ). kada veli da nam intervjui mogu biti od pomoći da razumemo knjige. Ludilo i civilizacija bilo je donekle romantično delo (Foucault 1961)'. No Fukoovi pojmovi znanja i moći su tako udaljeni od uobičajenog govora da moram da podsetim kako je došao do njih. Sied nje­ govih knjiga. nikada izrečenim. koja je nedokučiva. Tokom ostatka ovog teksta. ludilo. 130 . svi datumi izdavanja odnose se na francuske originale. isto tako. osim o moći?" (Foucault 1973a). Ne može postojati takvo nešto kao što je predpojmovno postojanje. dakle. da post­ oji čista stvar. dolazi "veliko isključenje" u polo­ vini sedamnaestog veka: mahnito zatvaranje ne­ normalnih i izgradnja azila za umobolne. 1965). Nije znao i bio je oduševljen kada mu je njegov sabesednik otkrio. Do vremena kad je knjiga napisana bilo je već očigledno da je romantična koncepcija čistog i apri­ ornog ludila bila pogrešna. Mi klasifikujemo. Čini se da je počelo sa neodlučnim uverenjem. is­ prva. To sigurno nije ono što nauke o duševnim bolestima zovu ludi­ lom. sagledavamo i predočavamo ludilo posredstvom sistema koji su naše delo. prilično je jednostavna. o čemu drugom sam govorio u Ludilu i civilizaciji ili Rođenju klinike.0 FUKOU jima je Fuko postao poznat. Osim toga. Jedan od intervjua završava sa tipičnom primedbom. i pokušaću da ih opišem tako što ću objasniti intervjue. Pi­ tali su ga kada je izmišljeno ili bar uvedeno dojenje novorođenčeta na bočicu u Francuskoj. O čemu? Ispr­ va to nije bilo tako jasno. ponavljana u nekoliko sledujućih. on je isto tako najkonkretniji od svih pisaca. samo zato što su knjige krcate činjenicama. Intervju je francuska umetnička forma koja se koristi da se predstavi rad u napredovanju koji je namenjen. koreći se istovremeno što je bio tako glup da sâm ne postavi to pitanje. uprkos usponima i padovima. Prva Fukoova značajna knjiga nagoveštava skoro kantovsku priču prema kojoj je naše iskustvo luđaka fenomen prosto uslovljen našom misli i našom istorijom. Na engleskom knjiga ima ironični podnaslov Istorija ludila u doba razuma (A History of Madness in the Age of Reason). Radnja knjige o ludilu. Mnogo ' Folie et derasion. Skraćena verzija prevedena je kao Madness and Civilization (New York: Random House. Dva su značajna događaja.

Škola Anala izučavala je kontinuitete d u g o g traja­ nja ili spore prelaze . i drugi dvadesetpet godina kasnije. Gotovo "isti" organ na mermernoj ploči ima svoju ulogu u kas­ nijoj fiziologiji. nasleđenim od Gastona Bašlara. od strane odbora stručnjaka. kojeg je postulirao Fuko. Žorža Kangilema i Luja Altisera. Možemo slobodno dodati naše korektivne primedbe. Fuko se služi francuskom reči connais­ sance da bi označio predmete površinskog znanja. luđaci os­ tavljeni nasamo u svem svom užasu. Ludilo i civilizacija prati romantičnu konvenciju gledanja na primenu moći kao represije. koja ni po čemu ne odgovara onoj iz 1780. Isključivanje je primena moći. U jednom razgovoru priznaje da opsesija prelomima daje opis znanja koji odgovara nekim činjenicama. koje je splet tradicionalnih pripovesti prekrio gustim slojem događaja" (da citiramo prvu stranicu Fukoove Arheologije znanja /Fuko 1998/). budući da su previše uopštene. u vreme Francuske revolucije. budući da se već u njego­ vim razmatranjima o znanju javlja to preobraćanje. i da su stisnute u model odsečne transformacije. umobolnosti ili zatvaranja već i tradicionalnih koncepata epistemologije. to je bio okvir. Njegova nak­ lonost ka francuskim primerima prenela je na ev­ ropsku istoriju sklonost ka greškama (Midelfort 1980). higijeničari. poručuje Fuko. tokom koje je svaka tradicija preobražena u onu drugu. nepokretna i nema postolja. To je smeštanje u bolnicu. Dramatična i suštinska osobina Fukoovog skorašnjeg rada odba­ civanje je te ideje. i etike. naime moći.ne samo ideja bolesti. Psihijatri.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA kasnije. unutar kojeg 131 . godine. On predočava preuređivanje događaja koje ranije nismo opazili. Sada ne samo što vidimo da činjenice ponekad nisu sasvim u pravu. kao nemoralnog. Njegove istorije ostaju u glavi. No ne mari. Naučnici nas podsećaju da su činjenice mnogo složenije nego što ih opisuje Fuko. Ipak. Uprkos svim ljutnjama. već vidimo i da su mnoge od Fukoovih drama već bile izrečene tišim glasom. One su i ono što nazivam filozofijom: način analiziranja i dolaženja do razumevanja uslova mogućnosti ideja . dok je savoir značilo m n o g o više od nauke. No ne treba se odmah okrenuti ka njegovim delima o moći. Imali su m n o g o hipoteza i predrasuda i čistih teorija koje su stalno ispravljane. užas nije bio gori od svečanih uništavanja ludih. sa njihovim stalnim probama nadrilekarskih uputstava. On predočava oštre diskontinuitete u istoriji znanja. uzetih sa obe strane velike podele. od strane drugih. forenzičari. Te istorije važe jer su jednim delom politički stavovi. ali koje su bile ugrađene u fundamentalnu koncepciju bolesti ili zločina. Imamo deo opisa mozga oko 1780. Bar su u starim azilima. naime znanja. kada je novi oblik psihijatrijskog znanja izumeo nove načine postupanja sa ludilom. Efekat je pojačan brilijantnim prikazima sekvenci pre-i-posle. Dva su ekstrema francuske istoriografije. Fuko se služi suprotnim načinom. pojavljuje se lažno oslobađanje."velika. obrazovanja i stanovništva koji se poja­ vljuju u devetnaestom veku tvore novu skupinu stručnjaka. teoretičari zatvora. Fukoove priče su dramatične. ali da nije opšti model.

U Rečima i stvarima radi se o načinu na koji se neko Rođenje * 'map o n t o ' . već zato što "mozak" označava novu vrstu objekta u kasnijem govoru. Možda niko nije svestan ovog znanja. Ovo "dubinsko" znanje više je skup pravila koja određuju koja vrsta iskaza će važiti kao istinita ili lažna u nekom području. ur. Sa­ voir nije znanje u smislu hrpe uverljivih predloga. Fukoova knjiga o medicini ima povezanu priču. kliničku poduku.0 FUKOU svaka površinska hipoteza dobija svoj smisao. ekonomiju i lingvistiku. Saznali bismo o njihovim problemima. od Dekarta do Revolucije. Najzad. snovima. Fukoova briga za moć i znanje onda ne bi bila važno već otrcano pitanje oko toga kako genetičari ili nuklearni fizičari trebaju da upotrebe svoja novostečena površinska znanja za dobro ili zlo naših vrsta. veli Fuko. ovaj izraz odnosi se na ažuriranje tačaka i koordinata u mapu nekog zemljišta ili područja u skladu sa geografski nastalim promenama (prim. eksperimentima. već pripovesti o mreži specifičnih iskaza koji su izgovoreni. Zatim istoricistički devetnaesti vek koji vodi do sadašnjosti. bolnicu za podučavanje.). Reči i stvari govore nam o četiri epohe. vidljivim i nevidljivim školovanjima. Vrsta iskaza koji se izriče o mozgu 1780. jezik" predstavljaju koncepte sačinjene u devetnaestom veku kao građa za bi­ ologiju. Novo znanje obuhvaćeno je u oslobađanju duševno bolesnih kada su oni stavljeni pod stara­ nje lekara. poslednje remek delo u ovom žanru su Reči i stvari (Fuko 1971). način govora. La clinique označava istovremeno instituciju. tu je budućnost. verovatno. Fuko nije sklon takvoj istoriji koja pripoveda ko je šta i zašto rekao. o njihovom finansiranju. 132 . i pojavljuje se u drugačijoj vrsti iskaza. To nije z b o g toga što imamo različita uverenja o mozgu. Znanje Moći/Znanja je savoir koje zovem "du­ binsko" znanje. u tehničkom smislu. Govoriće se i misliti nove stvari o ludilu. Prvo i. Periodizacija je već poznata. teoriji zdravlja ili opštoj gra­ matici. Ovaj nemogući zadatak proizvešće bizarni bilans onoga što možemo nazvati čisto znanje.mapirati. Tu je doba razuma. nije ista sa onim što se izriče četvrt veka kasnije. ubeležiti. Ove nauke imaju objekte koji ne korespondiraju sa onim što je "upi­ sano"* kod njihovih predrevolucionarnih prethod­ nika: u prirodnoj istoriji. Šta čini ovaj razvoj mogućim? Uobičajena istorija nauke ispričala bi nam bajku o herojima. No ono je isto tako i knjiga o stvaranju samokonstituišuće klase stručnjaka smeštenih u novo znanje. koliko iz nastanka novih predmeta mišljenja povo­ dom kojih će biti izgovarane nove istine ili neistine. onoga što je omogućilo da se ti iskazi izgovore (u velikoj meri nezavisno od toga ko ih je izgovorio). Takvi proizvodi (non-mappings) proizlaze ne toliko iz novih otkrića. "Život. koja počinje sada. Ispitivana polja sukcesivno nemaju nikakvu paralelu u renesansi. i o teoriji. klinike (1963) je još jedno delo o isključivanju i novim kandidatima za igru istine-laži. na­ zvanoj arheologija. rad. Očekivali bismo da će Fukoova "moć" biti neka vrsta "dubinske" moći koju niko ne primenjuje primereno. Tu je i prethodna era koju zovemo Renesansa.

Fuko poriče da nauke o čoveku imaju istinski objekat da bi o njemu govorile. Američki čitaoci ne bi trebalo da je izjednače sa društvenim naukama. dakle. obaveštava nas on. Fuko je imao. Čovek izlazi iz mode. Ne hoteći da se vrati pojedinačnim govornicima ili autorima. već u smislu uslova pod kojima će takvi iskazi imati određenu istinosnu vrednost. određenu vrstu književne analize i različite refleksije o marksističkim korenima. Metod je isuviše dobro oblikovan u legitimnim naukama. Ona je i traktat protiv nauka o čoveku.od kojih se neke mogu naći u zbirci eseja prevedenih kao Language.Fuko je bio taj koji je priredio francusko izdanje Kantove/Antropologije(1964) .generiše nelegitiman način govora. Mogućnost da budu istinite ili lažne ne leži u želji osobe da saobraća. Fuko to čini sa istorijskim. Practice (Foucault 1977) . ob­ lik spekulacije koji je pružao smisao. anglosaksonsku kulturu. u smislu mogućnosti da budu izgovorene. morao je da makar razmotri interese kojima bi se izrečene i napisane reči podvrgle. One su uključivale 133 . podsećajući iznova na Kanta. Opsednutost rečima bila je isuviše krhka da bi opstala. Tamo g d e je Kant pronašao uslove mogućeg iskustva u strukturi ljudskog uma. jer francuska klasifikaci­ ja uključuje i svojevrsnu mešavinu psihoanalize i etnografije. Ulazi diskurs. Nelegitimne nau­ ke o Čoveku nisu tek puka priča. No povrh svega.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA "dubinsko"znanje može promeniti u drugo. Na svu sreću. Otud. dakle prolaznim. ako ne teoriju. Ta vizija odvodi nas dalje od materijalnih uslova proizvođenja iskaza. Diskurs. Fukoove književne kritike . Takva je bila moda tih dana. Ovo nije uobičajena kritika koja tvrdi kako je metod društvenih nauka neodgovarajući. Moja fraza "književna kri­ tika" predstalja solecizam u predstavljanju Fukoa. u najmanju ruku. uslovima za mogućnost govora. Neki od ovih antagonizama vezanih za subjekt saznanja tipični su samo za pariške rasprave. i sa ko­ jim posledicama. on je bio formal­ no prizvan kada je jedne godine Kant na svojim godišnjim predavanjima iz logike postavio pitanje: "Šta je Čovek?" Prispeće filozofske antropologije . Ova knjiga nije samo nova vrsta istorijskog istraživanja. Ti uslovi ležaće u "dubinskom" znanju vremena. a ono. figuri od manjeg interesa za našu. Feno­ menologija je bila omrznuta i prezrena od mislioca kao što je Levi-Stros. čist govor bez subjekta saznanja koji izgovara reči. Držao je da klase iskaza koji m o g u biti izrečeni u određenom prostoru i vremenu nisu vođene svesnim namerama govornika. Verovatno je u samoizrugivanju Fuko nakratko usvojio oznaku "istorijskog a priori". Fu­ koova knjiga je o Čoveku. On isto tako naglašava da je književnost izumrla. ne treba analizirati u smislu ko šta kaže. Counter-Memory. autor sâm nebitan je za analizu kakva je "analiza uslova mogućnosti". koji teži da bude nalik biološkom ili lingvističkom.dokazuju da se koncepti poput "autora" i "dela" ("oevre") moraju zameniti manje ličnim načinima grupisanja iskaza. Reči i stvari neizbežno izgledaju kao idealističko delo. Fuko je morao da se vrati materijalnim uslovima pod kojima se reči izgovaraju.

posledično. Napolje sa ko i sa kome. malo tome ćete pokloniti poverenje izuzev statistikama. Postoje očigledne forme moći kao što je sudska mašinerija sa svojom novom masom stručnjaka koji svedoče o mentalnom zdravlju zatvorenika. koji sam ubio svoju majku. ili. nije o seksu. "Seksualnost" predstavlja (prema odrednici u jednom rečniku) priznanje seksa ili preokupaciju njime. danas objavljenim kao Ja. Ako smatrate da je govor sadržan u uku­ pnosti onoga što je rečeno u nekoj oblasti. Stari model represije kaže da postoji ko: neki odredivi deo organizuje živote drugih ljudi. godine. Nova koncepcija ljudi kao objekata disciplinovanja znači da će neko učiniti nešto novo sa ljudima. koliko o mogućnosti da se o njemu misli na način koji zapečaćuje nje­ govu sudbinu.. Posvuda je pri­ sutna disciplina. te da su prouzročile novu publiku koja je mogla raspra­ vljati o diskursu i moći. prenule iz jednostrane fascinacije diskursom. Tu je manje reč o činjenicama u vezi sa Pjerom. škola i bolnica.ne uključujući samo anale javne higijene već i široki opseg svakodnevice. "dubinskim" znanjem. kako naznačuje Fuko u jednom inter­ vjuu. volja za znanjem. u redu. kao što sam upravo rekao. onda idete dalje od čitanja intelektualnih dostignuća j u ­ naka nauke i sakupljate ono što se svugde govori . ustinu. Prvi deo Istorije seksualnosti (1976) polemika je pro­ tiv tog modela (Fuko 1978). godinom. Fuko je uzeo iz Anala događaj iz 1835. Ovo delo. Ona iskrsava u fabrici jednako kao i u zgradama planski podizanim za kažnjavanje. posebno ako fotokopirate neki od bakro­ reza. Neizbežno. Volja o kojoj je reč nije volja nekoga po­ sebnog. Pjer Rivijer.0 FUKOU važeću medicinu koja je u devetnaestom stoleću bila preokupirana poslom preklasifikovanja devijantnih (izumevši pritom koncepte normalnog i patološkog). Taj zakonski reformizam izlučio je novu arhitekturu zatvora. U knjizi se delimično radi o toj preokupaciji. (Foucault 1973b. To je jedan mali način na koji je znanje moć. što je opisano u Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora (Fuko 1997). ali ćete godinu dana biti glavni u društvu sa horor pričama. Foucault 1975). U intervjuima Fuko se slaže sa poznatom isti­ nom da su ga neuspele pariške pobune maja 1968. On je prvi poricao subjekta znanja. Postoje i veoma lični razlozi makarza proširivanje projekta preduzetog u Rečima i stvarima. koji započinju sa 1829. Kategorije u koje su ga stavili odrediće ono što će potom biti učinjeno sa njim.. U toj tački Fuko fundamentalno raskida sa tra­ dicijom. nije nam dopušteno da činimo određene stvari. Postoji volja za stvaranjem mogućnošću govoren- 134 . Po prvi put je horda stručnjaka visila po sudovima teoretišući oko navodno poludelog ubice. Francuski naslov prvog toma je La Volonté de savoir. i propisivanja njihovog lečenja. Ne da neko "zna" ono što bismo danas nazvali glasom verovanja. naslov je i aluzija na Šopenhauera. morate da razmatrate ko šta kome čini. Ako čitate godišta Annales d'hygiène publique et de medicine légale. Čak će i malena kuća radnika imati podeljene sobe ne bi li osigurala najstrožu moralnost. Znanje je postalo moć. svoju sestru i brata.

diskursa koji ima sopstveni život. Na početku devetnaestog veka javlja se ono što Fuko u intervjuima označava kao "novi tip moći. Nova tehnologija moći ne potiče ni iz jedne prepoznatljive osobe ili grupe. "cela mikro-moć upućena na telo" i "obimna merenja. distribuciju i delovanje iskaza. "Svejedno je" počinje ogorčeno ispitivač u jednom intervjuu "da li neko pokreće celu stvar ili ne?" Raspravljalo se o zatvorima. To je jedan od velikih izuma buržoaskog društva. Izbija lavina brojeva u ranom devetnaes­ tom veku. U jednoj dimenziji ta moć će se nazvati "disciplinarnom" ali disciplinovanje je samo jedan njen aspekt. Nasuprot ostalim akterima Fukoovih istorija. Predočavaju se dve zabrane seksualnosti: "discipli­ ne tela.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA ja istina i laži o seksu. Seksualnost za Fukoa nije samo preokupacija seksom. 135 . fertilitet: oni inaugurišu modernu eru. Fuko odgovara odprilike ovako. ('seksualnost') je primenjivana za upravljanje stanovništvom". idejom svesti o telu. "treba razumeti kao sistem uređenih pos­ tupaka za proizvodnju. Neposedovana moć još je mis­ terioznija.Taktike uzimaju oblik delimičnih metoda bez ičijeg svesnog znanja šta su zbilja pri­ dodali. prilagođavanje i ekonomija energije. Poput zatvora. Zatvorska arhitektura prilagođena je da onemogući zatvorenicima da se obese . znanje. eru statističkih po­ dataka. samoubistvo. uslovi mogućnosti buržoaskog stanja. moć su. intenzifikacija i raspodela sile. svaka nova klasifikacija. već stoga što se nove vrste činjenica o po­ pulaciji predočavaju kao stvari o kojima se saznaje. Većina čitalaca već je imala problema da nađe smisao Fukoovog anonimnog znanja. statističke procene i intervencije" ciljali su na ukupno društveno telo: "Seks je bio sredstvo pristupa podjednako životu tela i životu vrsta". Posebno nam je zabranjeno da mislimo o ovoj vezi u smislu ideologije i Marksove superstrukture. o telima. Nove vrste istine i laži predstavljaju drugi aspekt. koji se više ne može odrediti u smislu suvereniteta". seksualnost ima sopstvene ne­ posredne interese. Ako se okrenemo postupcima prikupljanja podataka o stanovništvu. Nekad smo imali suverena koji je primenjivao moć nad podanicima. poručuje nam Fuko. 'Istina' je povezana kružnim od­ nosima sa sistemom moći koji je stvara i održava". Sa druge stra­ ne. npr. ispada da je volja za znanjem postojala već dugo vremena. regulaciju.ali uvek posredstvom određenog modela po kojem se zatvorima graditi. Oboje. Ova "istina" pomerena je korak dalje od onog što uobičajeno pod njom podrazumevamo. Statistika ne nastaje jer ljudi znaju bolje računati. obuzdavanje. "'Istinu'". naprotiv. Mi zbilja jesmo shvatili pojedinačne taktike smišljene za po­ sebne potrebe. Velike mreže birokratije razvijaju neograničene načine prebrojavanja i klasifikovanja ljudi. Ona je povezana sa "političkim tehnologijama života". To je aps­ traktni osnovni element koji zauzima svoju poziciju zajedno sa "dubinskim" znanjem i moći. bolest. Rođenje. smrt. Ona je presečena jednim obuhvatnijim krugom ideja. Istina. samorazumevanja nastalih nakon legitimisanja ekonoms­ kog uređenja. ali Fukoova stalna zainteresovanost okreće njegovu pažnju i ka određenom pozitivnom znanju o stanovništvu koje naziva biopolitikom.

Ukratko. Tada se stanovništvo samo intenzivno klasifikuje."(Foucault 1980:97).To je još jedan korak u uništenju Kanta: noumenalni (noumenal) subjekt je ništa.. Kao što nije bilo čistog lu­ dila. staje njihova globalna strategija. diktiraju naša ponašanja itd. nije izgubio naklonost prema omiljenim piscima i njihovim najboljim delima. Sa najvećim oduševljenjem za odsečne promené u znanju. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju. Druga je da su stara propitivanja moći ili pojedinačnih des­ pota. preuređuje i deli po principima od kojih je svaki nedužno unapred udenut od strane ovog ili onog tehnokrate. Jedna je da se on ukr­ cava u nova ispitivanja nastanka subjekta. To bi bilo upravo suprotno Hobsovom projektu u Levijatanu. Trebali bismo pokušati da shvatimo potčinjavanje u njegovom materijalnom delu kao konstituciju subjekata. šta im je cilj. nje­ gova ispitivanja ne isključuju druga. Dobijamo "složenu igru podrški u međusobnoj povezanosti. sila. želja. nikada nije poricao značaj metodologije škole Anala u potrazi za postojanošću koja leži is­ pod. Os­ lobodioci (liberationists) naglašavaju da kategorija "homoseksualca" (dakle. upravljaju našim gestovima.0 FUKOU i svaka nova računica u toj klasifikaciji. njegov citat zapravo govori. U kontekstu. Fukoova teza jeste da je svaki način na koji ja mislim o sebi kao osobi i činiocu nešto što je konstituisano unutar mreže istorijskih događaja. Književni istoričari davno su primetili da osoba nije sebe zamišljala kao pesnika ." Izvan konteksta mogli bi se zapitati da li nam poručuje da se nikada ne pitamo zašto su Ruzvelt. stvarnoi materijalno. Tačno obrnuto: Fukoa ne zanima način na koji će subjekti uzeti oblik konstitucije određujući ko ili šta će biti suveren. materijala. Dve su stvari očigledne. Drugim recima. za moje svrhe. Upravo sam citirao Fukoa: "Dakle. Uporedite njegove ranije radove. umesto da se pitamo kako nam se prikazuje suveren u njegovoj uzvišenoj izdvojenosti. do 136 . i "heteroseksualca") nije postojala dok je doktori devijantnosti nisu izmis­ lili. konstituisani kroz višestrukost organizama. nikakve stvari po sebi. pitajmo se kako stvari deluju na nivou aktuelnog potčinjavanja.kao takvu vrstu osobe . Možemo. nikakvo " J a " koje bi prethodilo oblicima objašnjavanja i delovanja odgovarajućim za osobu. na nivou trajnih i neprekinutih procesa koji potčinjavaju naša tela. progresivno. Samo su pisali pesme. zbilja. ne pita­ jte zašto određeni ljudi žele da dominiraju. iskrivljena slepim koncepcijama moći koje uvek potiču odgore.pre romantizma. Umesto toga. Kad je napao koncept "autora" kao kritičko sredstvo. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju. različite mehanizme moći": "Dakle.. i kako su ostavili tragove na milionima subjekata? Fuko ne pretpos­ tavlja tako nešto. tako ne postoji ni čisti subjekt. Staljin ili de Gol želeli da dominiraju? Zar da se ne pitamo zašto su te osobe imale poroke i vrline. misli itd. u svakoj posebnoj priči imati celi kauzalni lanac od početka označenog kao "Staljin" sve do dole. smišljena je od osobe ili grupe sa veoma usmerenom. trebali bismo pokušati da otkrijemo kako su subjekti postepeno.. ograničenom namerom. ali ne i homoseksualna vrsta osobe. Postojala su ponašanja. energija. može se reći.

upravlja­ ju kanalima vode iz jednog područja u drugo. a ne odnosa značenja". Fukoova nova zainteresovanost odnosima moći. moć bi istrulila ili presušila. Umesto okretanja ka moći. Čini se da je taj tip zla nerazmrsivo pove­ zan sa istočnoevropskim socijalističkim državama. već kao poslednji nastavak u veku filozofskog razmatranja. i biraju delà . čak ni način na koji opisujem sebe. već o govoru samom. pronalaze sebi uloge. Zašto bi onda postojala jedna stvar . Svaki nov način na koji može da se misli osoba . trebala bi da nas odvrati od nestvarnih metafora o govoru koji teče iz opsednutosti jezikom. Ali.samo je "vođenje rata drugim sredstvima". na određenom mestu u isto­ riji. Reči i stvari završavaju proricanjem nove ere u kojoj samosvesni govor nije o Čoveku ili o mislećem subjektu. To nije tačno. opsednutog je­ zikom. područje objekata. i njegovo objašnjenje bi zahtevalo arheologiju ko­ munizma. Možda su oba smisla namerna. Bez izvršavanja pojedinačnih radnji ispiranja. Osim toga. itd. Čak i događaji poput čisto filozofskog ispiti­ vanja kao što je uvođenje kartezijanskog ega u diskurs može biti viđeno u tom svetlu. Istorija koja nas potvrđuje i određuje pre uzima oblik rata a ne jezika: odnosa moći. kao kod 137 . on se još uvek zanima za projekat razumevanja načina na koji određene klase iskaza posežu za istinitim ili lažnim. biti otelovljena u objašnjenju mogućnosti delovanja i izvora moći. Nije jezik taj koji će se smatrati nevažnim. da bi celina mogla cvetati. Fuko predlaže ekstremni nominalizam: ništa. pre nego odnosima značenja. Fukoo­ va nastupajuća istorija ispovedanioca između osta­ log mora da bude istorija određenog oblika govora. prema Fukou. ali naznake postoje u intervjuima. treba se okre­ nuti ka "ratu i bitkama.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA žrtve u Gulagu."oblikom istorije koji može da objasni konstituisanje znanja. zalaže se on. i isto tako. ta koja dovodi do te netačnosti. Dobar deo tog pro­ jekta ostaje u onome što Fuko sada naziva genealogijom. Ego okuplja mnoštvo nepovezanih aktivnosti: nadanje i patnju. ali nije moć. i dokazivanje teorema i praćenje drveća. nije ništa do ono što je načinila istorija. bez potrebe upućivanja ka subjektu koji je transcedentalan u odnosu na polje događaja ili serija u svojoj ispraznoj jednakosti tokom istorije". način na koji ljudi misle o sebi. upražnjavana sa vrha.supstanca. u našim gradovima. Verovatno ne bi trebalo da posmatramo ovo delo kao uvođenje nove ere čistog govora. Žamor pri priznavanju je "ispiranje" (njegov izraz) moći. lični ili istorijski ćef. Reč "ispiranje" ne nosi samo poznato poljo­ privredno značenje već upućuje i na medicinsku higijenu. Ispovesti održavaju odnose moći čistim. Takva istraživanja sada će. govora. ipak. Reči i stvari govore kao da ne bi bilo nijednog drugog refleksi­ vnog govora osim govora o govoru. Nemam predstavu kako b i j e Fuko napi­ sao. Isto tako. Međutim. ali trebali bismo da odbacimo metafore koje nam predlažu. to što je zbilja postojala institucija tipa Gulag nije. davanje arheološkog objašnjenja ni u kom slučaju nije izgovor ili neuspeh kod načinjenih distinkcija. Nemojte. postati plenom retorika koji govore da svi imamo sopstvene Gulage ispred naših vrata.i zbog toga. Mogli smo da budemo zavedeni ovim prelaženjem preko znanja i jezika.

Lingvista se prikazuje kao fascinantno normalan reformistički liberal: učinimo da pravda ispravno deluje. ili odlaženja do kraja. 1980. kao kod Rusoa. upravo da­ nas. i nije izvesno da bi bilo kakvo odvajanje od te moći uspelo. Isti slučaj je i sa francuskim zatvorima. U nekom posebnom kontekstu možemo poći istim putem bez romantičkih iluzija levicejer ostajeprax/s. ekonomske i kulturne. godine sudnica se ironično ponovo otvara za Bandu četvorke. Šta ćemo onda? Čini se da smo nave­ deni na neizmerno pesimistični oblik doktrine. Fukou su očigledno privlačnije radikalnije transforma­ cije. Šta bi sada bilo "odvajanje" istine od sadašnje hegemonije? Drugde je objavljen zajednički intervju sa Fukoom i Noamom Čomskim (Noam Chomsky /Chomsky 1974:133-99/). za televizijska prava od 40 000$. sanjali. Fuko nije anarhista. delimično zbog toga što je anarhija nemoguća. Nemojte po­ novo ustoličavati institucije hegemonije koje služe za odvajanje i kontrolu masa.koja je subjekat svih tih predikata? Pret­ postavimo da smo pogodili da je ispovedanioca za tek zaređene monahe prvo mesto na kojem su ljudi naterani da pričaju ne samo o onome što su ura­ dili. kao kod Marksa. i još uvek. Fuko pojašnjava da nije raspravljao (niti otkrivao) je­ dino disciplinovanje u buržoaskom društvu. videli i. Znanje/Moć počinje 1972.Marksov. Neka moć i znanje budu ono stoje Fuko kratko razmatrao. ali "odvajanje" bi bilo moguće. Da li je način "odva­ janja" moći istine od oblika hegemonije? Možda. razgovorom sa francus­ kim maoistima. naglašava on. Fuko zvuči više kao ana­ rhista: uništimo sudski sistem. već o odvajanju moći istine od oblika hege­ monije. Nemojte stvarati narodne sudove na početku revolucije. Posedovati režim govorenja istinitih i lažnih iskaza o nama znači ući u režim moći. unutar koje ona deluje u sadašnjosti". Pravila Dekarta za upravljanje umom. osećali. Ako je romantičarska revolucionarna iluzija oslobođenja u načelu napuštena. npr: šta u ovom trenutku treba da se učini sa tim čudovištima? Budući da je istorijski objekat. Po­ litika levice obično je zasnovana na romantičarskoj koncepciji vraćanja prvobitnom stanju. Neko bi mogao valjano da primeti da je reforma zatvora skoro naporedna sa ispovedaonicom. i osnovama znanja.. šta ćejezameniti? "Ne radi se o oslobađanju istine od svakog sistema moći.0 FUKOU Dekarta . naizgled tako čedno zainteresovana za po­ tragu. na taj način mogu da izgledaju kao još jedan predmet u nizu monaških regulae. nego i o onome šta su mislili. socijalne. i donekle Spinozin. Oslobađanje preds­ tavlja pogrešan koncept za Fukoa. Možemo da razlučimo i instituciju Gulaga.. Mogli smo da budemo zadovoljni sa idejom zamenjivanja naših "oblika hegemonije" drugim obli­ cima onoliko d u g o koliko smo imali romantičarske 138 . pravila u kojima se vrlo određeni način g o ­ vora integriše u sistem telesne discipline. Gulag isto tako predstavlja i "pozitivnu sadašnjost". koja kao da je bila pomoćnik toj instituciji. povrh svega. nastoji da zatvore učini manje nepodnošljivim. postavljanjem pitanja Gulaga. Mada reforma zatvora može da bude popularna fasada oko koje bi se većina nas složila. Biće i arheologije Gulaga. koja po­ put zatvora treba da se prouči i razume u skladu sa Fukoovom istorijom.

The Birth of the Clinic: An Archeology of Médical Perception.. Beograd: Nolit Foucault./. str. [knj. Michel (1963) . on neće utehu u romantičnim iluzijama. recimo. Reflexive Water. i one predstavljaju žalosnu osnovu za optimizam. Nade pripisane Marksu i Rusou verovatno su deo istog koncepta Čoveka. Fuko ni najmanje nije inkoherentan oko svega ovog. kaže Fuko. Blackwell. Edited by David Couzens Hoy. 27-40. Michel (1974) -"Human nature: Justice Versus Power".. London: Souvenir Press Foucault. Y. Practice. (1975) . (1973b) . koncept Nade je potpuno pogrešan. my sister and my brother. Fuko govori da je koncept Čoveka obmana.Moi.Language. Michel. Historié de folie a l'âge classique. Optimizam. Barret-Kriegel.: A case of Parricide in the 19' Century.). Ako nismo zadovoljni. Counter-Memory. Ali štagod da je Fuko podrazumevao pod odvajanjem istine od oblika hegemonije.Folie et derasion. Blandine et al. Barret-Kriegel. 1986. Michel. Paris: Librarie Pion Foucault. Ništa. Mišel (1978) .. Paris: Presses Universitaire de France Fuko. New York: Panthéon h 139 . Isto tako. Fons Elders (éd. Paris: Gallimard e Foucault. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "The Archeology of Foucault". Svako pitanje Kanta namerno je preokrenuto ili uništeno. Daje li Fuko isto ništa u odgovoru? Misliti da daje. Ithaca.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. Foucault.Naissance de la Clinique. "Šta je čovek?" pitao je Kant. Već zbog toga što nam nije pružio zamenu za prolećnu čaroliju u ljudskim grudima. Noam. Michel (1973a) . Foucault. o istinitom ja. to nije stoga što je on pesimističan. Mišel (1971) . Beograd: Prosveta LITERATURA: Chomsky.. ma souer et mon frère. Sitni ra­ dikalni činovi protesta i reforme ne treba da pruže smisao koji bi bio suprotstavljen napretku po želji tradicionalne levice. Pierre Rivière. Blandine et al. ili čak o istinitom ludilu.Taj put vodi do pustoši. znači pogrešno shvatiti Fukoov odgovor na pitanje o Čoveku. ne u smislu da smo ti i ja ništa. Fuko je. having slaughtered my mother. u: Foucault: A Critical Reader. ayant égorge ma mere.Istorija seksualnosti. Un cas de parricide au XIX siècle. šta god d a j e ona. London: Tavistock Foucault. "Čemu se onda možemo nadati?" pita Kant. pesimizam. Volja za znanjem. Michel (1977) . ni­ hilizam i slični koncepti imaju smisao samo unu­ tar ideje transcedentalnog ili trajnog subjekta.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA iluzije o istinskom čovečanstvu. N. Pierre Rivière.: Cornell University Press Fuko. Michel (1961) . završavao dijalog sa Kantom. 1].

Malamen (ed.) New York: Panteon Fuko. After the Reformation.Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. Mišel (1997) . Hexter. Erik H. Michel (1980) . Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 140 .).Arheologija znanja.0 FUKOU Foucault. Barbara C.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. (1980) -"Madness and Civilization in Early Modern Europe: A Reappraisal of Mi­ chel Foucalt". Colin Gordon (ed. Sremski Karlovci. Essays on Honor of J. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Midelfort. C. H. Novi S a d : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. Mišel (1998) .

biblioteka. Mislim da je najzanimljivije u vezi sa kontinuite­ tom Fukoovih ranijih sa srednjim radovima. stabilnosti. datumska pravovernost.pre nego. On. oba rada su izgrađena i razvijena na njegovim ranijim radovima. temporalnostima i odsutnostima. različita od obe. Les Mots et les choses {Red i stvari).Edvard V. nešto što je manje sadržano u autoritetu nego u direktnim izg­ ovaranjima nekog iz vladajuće moći. razumevanja da su iskazi zahtevali ne samo svoj društveni i epistemološki status. kao što bi se očekivalo od jednog istoričara. korisno je rasvetljeno kod nekog ko mu. i tako duboko povezano sa njegovom vizijom o iskazima kao brižljivo podešenim produžecima institucija i instrumenata upravljanja. Čini mi se da ovo jako dobro opisuje Fukoov analitički stav: iskazi za njega imaju mno­ go veću težinu nego načini prostog govora i. vidi zadatak istoričara u radu koji se nalazi između retorike. sa jedne strane. teritorija. Said (Edward W. godine (Fuko 2005a). liči na toliko načina. disciplinar­ na konvencija. škola. iskazi su. i regulativne moći znanja. arheološkim studijama u Historié de la folie {Istorija ludila). bolnica i zatvora . mada povezana sa retor­ ikom i građanskom politikom. mogu pripisati njegovoj geografskoj strani. kakva se može susresti kod naslednika hegelijanske tradicije. Dok su nagoveštavali ono što će kasnije napi­ sati. Said) FUKO I IMAGINACIJA MOĆI Do vremena kad je moć postala eksplicitna i cen­ tralna tema u njegovim radovima u ranim sedam­ desetim. kod Ibn Halduna. 141 . težnju da se govori o konti­ nuitetima. U Mukadimi Ibn Haldun kaže d a j e nauka istorije jedinstvena jer je. oblasti i mesta . te stvarnih pro­ stora. kao d a j e pružao Fukou početak istorijske po­ trage. isto tako. Verovatno da se Fukovo izuzetno nenostalgično viđenje istorije i gotovo potpuno odsustvo metazifičke čežnje. sa druge. dakle. Za njega su les choses dites objekti smešteni na maticama znanja kao što su formacije vojnika raspoređene taktički i strategijski na polju bitke. što donekle olakšava razumevanje njegove sklonosti ka analizi diskontinuiteta. Kada je Borhes (Borges) rekao: "Nekad sam se čudio što se slova u zatvorenoj knjizi nisu pomešala i izgubila tokom noći". bilo to ubedljivo ili ne. već i svoju specifičnu gustinu kao ostvareno delo. veoma dobro sačinjeno predstavljanje reda. Stoga je Fukoovo stanovište. i građanske poli­ tike. Fuko je već objavio svoju teoriju diskursa i diskursne analize u L'Ordre du discours {Poredak govora) i L'Archéologie du savoir {Arheologija znan­ ja). velikog četrnaestovekovnog arapskog istoriografa i filozofa. Toliko utisnuto u Fukou. iako u drugačijoj i ranijoj tradiciji nego Fuko. pro­ storno. autoriteta. kako ga je označio u časopisu Hérodote 1976. i Naissance de la clinique {Rođenje klinike).

neusmerevane. je svugde. Istorijska ten­ dencija koja je. i. teško prepoznatljive složenosti koja ne dopušta luk­ suz lake moralne klasifikacije.Ibn Haldun više . postoji neprekidno i nezaustavljivo proširenje moći koje favorizuje administratore. l'ordre du discours. Ali bez tog razlikovanja svako ograničavanje postaje isključenje. dinamiku sekularnih događaja. koje čine puno da bi njegovu upravile i dopunile. ima neke valja­ nosti u pokušaju da se razume zastoje otišao toliko daleko koliko je otišao u zamišljanju moći tako ne­ odoljivom. verovatno čak i cene. uvek postoje i često su uspešni u sprečavanju. suprotno Hobsu. progresa tiranske moći. kako bi sačuvali svoju zainteresovanost za njega. beskrajno podrobna i neizbežna u širenju svoje dominacije. Obojica su . uključujući i mene. i kakav je od- 142 . Mnogi od onih koji mu se dive i koji su učili od Fukoa. lako ne bi trebali da povlađujemo sebi u spašavanju Fukoa od njega samog. da bi se uzdigli iznova u raznim uređenim društvima (politejama). čini mi se. kojem pripada. Moć. njihovih nemilosrdnih pritisaka. za izbor pojedinačnih mesta intenziteta. Fukoova pers­ pektiva je da u modernom dobu. Štaviše. čini se da je Fuko bio zatečen između moći institucija da pokoravaju pojedince. a ipak nema aparat sa kojim bi savladao tu činjenicu. izbora koji. Osim toga. privlači sebi. što nužno uključuje da slediti kon­ vencije nije uvek isto što i pokoravati se moći. uz dozu opreza. Primetiću da posto­ je druge predstave moći. mislim . I obojica. Kao što kaže Piter Djuvs (Peter Dews): "(Fuko) očigledno uviđa da institucije nisu samo nametnuti konstrukti. uhvatila Fukoa intelektu­ alno i politički u poslednjim godinama života bila je ona koju je sam označio .0 FUKOU Razlika između Ibn Halduna i Fukoa nije ništa više instruktivnija. Sa ovim duboko pesimističnim pogledom išao je i pojedinačni nedostatak interesa za snagu efektivnog otpora. osetljivo je započeti postavljanjem početnog pitanja. Ibn Haldunova vizija društvenog reda je ono što naziva "asabejom" (obično prevođeno kao "grupna solidarnost"). naporedne sa Fukoovom.kao tendenciju rastuće koherencije.. a svako isključenje izjednačava se sa primenom moći" (Dews 1979:147). i teh­ nokrate onoga što se naziva disciplinarno društvo. Fukoova je "poredak govora". što ga je odvratilo od diferencijacija i podnaslova unutar moći u L'Ordre du discours i L'Archéologie du savoir. neprekidnih kretanja. te prvi deo L'Historié da la sexualité (Is­ torija seksualnosti). Ona nadvisuje.svetski istoričari koji razumeju. zašto uopšte zamišljati moć.nepotpuno. komentarisali su nedife­ renciranu moć za koju se čini da ju je pripisao mod­ ernom društvu. piše u svojoj poslednjoj fazi. dive se nagonu ka koherentnom redu koji karakteriše ljudski diskurs kao i veštinu istoričara. vidimo po dokazi­ ma sa svih strana. Ipak.. ka hipertrofiranoj verziji moći u kasnijim radovima kao što su Surveiller et punir (Nadzirati i kažnjavati). Ibn Haldunovo viđenje je takvo da je istorija za njega sačinjena od ciklusa društvenog života koji predstavljaju kretanja od početaka. poštuju. od kojih je svako organizovano sa većim ili manjim stepenom "asabeje" unutar sebe. i činjenice da je individualno ponašanje u društvu često stvar pratećih pravila i konven­ cija. nesuprostavljivom. menadžere. Sa druge strane. preko ze­ nita ka propadanju. ako ne u stvarnom zaustavljanju.

promena koju uvo­ di Rajt Mils (C. njegovi prikazi usamljenih likova poput de Sada i Ničea zanimljivi su zbog načina na koji su njihovi neobuzdani i čak besmisleni pritisci na racionalnost apsorbovani i institucionalizovani skoro rutinski. bodri­ lo je njegove analize načina na koji disciplinovanja 1 diskursi uređuju. Razmišljate o moći 1) da bi zamislili šta bi mogli da učinite kad bi imali moć. ili pak suprotstavljajući kao što se površno čini da jeste. koja je eliminisala klasične ideje o vladajućoj klasi i dominantnim interesima: "Ukoliko i sada postoje u velikom rasponu rel­ ativno jednake jedinice ravnoteže. već pokre­ nutim i oživljenim. bilo kao racionalizovanih političkih pref­ erencija. 3) da bi došli do neke procene kakva moć bi vam trebala da po­ korite sadašnju moć. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI nos između motiva za zamišljanje moći i slike sa ko­ jom se završi. zajedno sa brilijantnim retoričkim prikazivanjem. Ukratko. Čini mi se da je Fuko uglavnom bio privučen prvom i drugom mogućnošću. zadobijaju autoritet. kojim započinje L'Ordre du dis­ cours. pre bih rekao da je njegovo zanimanje za domi­ naciju bilo kritičko no ne i konačno borbeno. u nelagodnosti koja je jednako uzrokovana njegovim sopstvenim geni­ jem i jednom anonimnošću koja mu ne pristaje. nema nikakve sumnje da je Fuko i pored toga izvanredno brilijantan kao vizionar moći koji unapred izaziva u čitaocu celi spektar reakcija. Fukoova imaginacija moći uveliko je sa nego protiv. pre svega. 4) da postulirate domet stvari koje ne mogu biti zamišljene ili upravljane bilo kojim oblikom moći koji postoji u sadašnjosti. putem iste struk­ ture za koju bi se moglo misliti da su je trajno one­ sposobili. to je slučaj u srednjim nivoima moći. ili da je legitimisao njen suverenitet i rušenja proglasivši ih neizbežnim. Treća i četvrta mogućnost su buntovničke i utopijske. zbog čega ga treća i četvrta mogućnost ne zanimaju ozbiljno. na primer. ostvaruju svoje stvarne zadatke. 2) da bi spekulisali šta biste zamišljali kad bi imali moć.Edvard V. Fukoovo naglašavanje. dajući tako svoj glas oboma u isključivanju sebe. Možda je taj paradoks ukorenjen u ekstremnoj izdvojenosti koja se oseća u Fukoovom naporu. ali ju je teoretisanjem pustila da prođe kao manje ili više neproverena. a ne u suprotnosti prema njoj. bilo kao problemi moralnog izbora. Ipak. ne u celosti sav­ ladanim ili poništenim njegovim radom. njene provoka­ tivne inventivnosti i stvaralačke dovitljivosti. produktivnosti moći. to jest. što ne svedoči toliko o ispravnosti Fukoovih priča ko­ liko o alternativnim vizijama moći. u suverenim lokalitetima i unutar periodičnih grupa političkog pritiska koje 143 . To vodi paradoksu d a j e Fukoova imaginacija moći htela da putem analize moći otkrije njenu nepraved­ nost i okrutnost. Nasuprot bezbrižnoj bezličnoj spretnosti moći tu je. i uspostavite novi poredak moći. Slično tome. razmišljanjem 0 moći sa stanovišta njene stvarne realizacije. Ne bih otišao tako daleko u izjavi da je Fuko racionalizovao moć.Wright Mills) čiji napad na banalnost i neodgovornost korporativnih menadžera neće biti prećutan posredstvom koncepta mikrofizike moći. upriličenog u njegovom pristupnom predavanju na Collège de France. Razmotrimo ove četiri mogućnosti.

kada pogledamo na stvari izbliza i kroz duže vreme. da su velike priče emancipacije i prosvećivanja okončane. jer. stoje čini se i Fuko shvatio. zapravo je rela­ tivni uspeh protiv-diskurzivnih pokušaja. iako sa gledišta društvenog blagostanja ista predstav­ ljaju značajan negativan elemenat. spasonosna vrlina u uverenju članova tih grupa dok dokazuju prava svog predstavljanja un­ utar celovite ekonomije diskursa. a potom da otpočnu težak. proglašavajući se ostvarenim i okončanim već na samom početku. jedinke moći i uticaja . Abdulaha Larujia (Abdallah Laroui). ponekad od najveće važnosti ne toliko šta je rečeno. kao i mnogim drugim. možemo da poverujemo. Drugo. do stepena da moderna istorija Zapada služi kao primer Fukou za ograničavanje marginal­ nih.. ili sistemi dominacije. Prema tome.. Fuko 2005b. dužni smo re­ vidirati i relocirati prihvaćenu koncepciju o ogrom­ noj raznovrsnosti interesa.čak i predviđa . obilno svedoče o kon­ tinuiranoj privlačnosti oslobodilačke borbe. Mazruija (Mazrui). na svoje posebne sfere stečenih prava. ali uticajne van svake srazmere u odnosu na radvojene grupe u srednjim i nižim nivoima strukture vlasti (. Fuko je izvesno u pravu . Sijeda Alatasa (Syed Alatasa). Konačno. postoji. već ko govori. projekat formulisanja diskursa oslobađanja. nasilje izvršeno nad fizički i politički inferiornim u ime napredne kulture. koji se nalaze na srednjem nivou. Fanonovim rečima. 1998). već ono za šta se vode borbe.) Oni koji u američkoj državi danas raspolažu stvarnom vlašću nisu prosti senzali vlasti. da je u ovom slučaju.oni u stvari reprezentuju i bez sumnje oličavaju sasvim specifične nacionalne interese i politiku" (Mils 1998:324-325). verujem. upravo je negiranje njihove snage. ako ne i uvek tragično obeležen.0 FUKOU kulminiraju u Kongresu. negiranje organizovanei 144 J . što je Volerstinov izraz mislim. a ta često nisu od nekog odlučujućeg političkog značaja.u oblasti privrede. novelista kao što su Ngugi (Ngugi) i Rušdi (Rushdie) . ljudi koji rešavaju sukobe ili mire razne i suprotne interese . z b o g čega sam skupio Fukoa i druge u njihovu tam­ nicu zbog osećanja ili rezignacije ili posmatračke ravnodušnosti posle iranske revolucije. "le pou­ voir dont on cherche a s'emparer" (Foucault 1971: 12. Ono što nije shvatio onoliko koliko je bio spreman da prihvati. Teško da može da izdrži kritiku postojanje jednom utvrđenih "assujettissement du discours". da pokažu. Pani­ ka ra (Panikkar). Dela Fanona. najpre da pokažu pogrešna predstavljanja diskurzivne moći.koje su od značaja pri bilo kome stanju ravnoteže u stvari su malobrojne.sve to kao i izvanredno snažna suprotstavljajuća angažovanost feministkinja i manjinskih kultura na Zapadu i u Trećem svetu. Moram da napomenem da opisati ove protiv-diskurzivne ot­ pore jednostavno kao ne-sistemske. uvidećemo da je većina tih interesa.pokazujući kako diskurs nije samo ono oko čega se bore prevodioci. Šariatija (Shariati). suprotstavljajući i ekscentričnih grupa. zajedno sa Fukoom i Liotarom. politike i vojske . posto­ janje istog izvora koji zaista poništava bilo kakvu priliku za suprotne reakcije procesu pokoravanja. orijentisana samo na svoje osobne stilove. ali mislim da se moramo ozbiljnije podsetiti šta uči sam Fuko. Ako ostavimo na stranu to mnoštvo interesa.

Za Gramšija i Vilijamsa. tu je teori­ jsko nastojanje. Oxford and Cambridge: Blackwell. da ga izložimo i ako je moguće da ga razrešimo. Najzad . kao i ono što on naziva "pobeda građanskog društva". kao i rad teoretičara Frankfurtske škole. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI racionalizovane osnove njihovog protesta.pružena je antitetičkim zalaganjem. Spominjem ih jer je njihov rad. u: Foucault: A Critical Reader. o očiglednim ili alter­ nativnim svestima. biva izostavljeno. Vilijams kaže da "ma kako dominantan sistem može da bude. sa principom tog nastanka koji. očigledno srodnim i alterna­ tivnim potčinjenim grupama unutar dominantnog diskurzivnog društva. ili genealoška i kritička istorija kao skup postupaka unutar mreže diskursa znanja . Ne bih želeo da izgleda kako zaključujem prostim okretanjem ovih i drugih komentara pro­ tiv Fukoove koncepcije moći. nigde to zalaganje nije više sadržano nego u konfliktu između Fukoove arheologije i same društvene promené. zanemareno.da se vratim poznatijim arenama borbe . budući da su ga konstruisali ljudi. iako stavljaju sasvim drugačiji. 145 . na garantovanoj nedovoljnosti u dominantnoj kulturi prema kojoj je moguće podesiti napad. nalazi se uznemirujuće podsećanje na ono što. kadkad eksplicitno no češće implicitno. Edited by Da­ vid Couzens Hoy. samo značenje njegove dominacije uključuje ograničavanje ili selekciju aktivnosti koje pokriva. nije nepobediv. koja stoga uvek potencijalno sadrže prostor za al­ ternativna delanja i alternativne namere koja ipak nisu artikulisana kao socijalne institucije. u njegovom ekstremizmu i konstantnom divljanju granica i reifikacija. na drugom bismo morali da prihvatimo granice naše imaginacije njihove moći i principa organizovanja. Ipak. tako da po defin­ iciji ono ne može iscrpsti sva društvena iskustva. Sve dok prihvatamo njihovu nesistemsku snagu najednom nivou. otporan razaranju. koji mora ostati za njegove učenike. nije neusmeriv. poput nas u tom slučaju. u velikoj svežini njegovog rada.Fukoova neprikladna minimizacija otpora izaziva aluziju na formacije kod pisaca kao što su Gramši i Rejmond Vilijams. str. ili kategorija estetskog kao negacija moći. u skladu sa najvažnijim mestom ideologije i kritike kulture. prekoračeno ili premešteno. 149-155. te da su. otud. Čak i ako ostavimo po strani složenost Gramšijeve filozofije i političku or­ ganizaciju koju ona nužno uključuje. U stvari. oni imaginacije za koje mi nemamo lak način da ih shvatimo. sve u svemu pozitivniji naglasak na ranjivost sadašnje organizacije kulture. Prob­ lematika odnosa između subjektiviteta i ideje pravde na primer. anal­ iza diskurzivne moći istovremena je sa slikom o onome što bismo mogli opisati kao kontigentna moć. pa čak ni kao projekti" (Williams 1979:252). Fukoovom imaginacijom moći. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Foucault and the Imagination of Power". 1986.Edvard V. poput Fukoa. nasuprot Fukou.

Beograd: Plato Williams.).Politics and Letters: In­ terview with New Left Review.). Rajt (1998) .0 FUKOU LITERATURA: Dews."Poredak govora". Mišel (2005a) . Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Economyand Society 8:2. u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir. Hrestomatija. Paris: Gallimard Fuko. u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir. Mišel (2005b) . Raymond (1979) .L'Ordre du discours."Pitanja Mišelu Fukou o g e o ­ grafiji". Fuko 1928-1984-2004. Foucault.Elita vlasti. Michel (1971) . Peter (1979) . London: New Left Books Sad: Vojvođanska 146 . Hrestomatija. May 1979."The Nouvelle Philosophie and Foucault". Fuko 19261984-2004. Novi sociološka asocijacija Mils.

primeniti na Fukoove tekstove (a tu pre svega mislim na njegove knjige) njegov princip analize pravila za obrazovanje ili individualizaciju iskaza: potražiti njihovu korel­ aciju sa drugim iskazima. sa­ mim tim što se iskazuju. 131). 114. proučavati preobražaje tih taktika u onoj meri u kojoj one. i. moraćemo odmah nešto da preciziramo. na kojem nema konačnog rešenja sukoba i na kojem nijedan misaoni projekat nikada ne zauzima apso­ lutno jednostavan i stabilan položaj. kao i sa Marksom. sa kojima ulaze "u područje osporavanja i borbi". kako oportuno podseća P. u skretanju sa marksističkog 147 . Poželjno je . radi toga. već se razvija kroz opoziciju sa postojećim iskazima. posmatranih u celini. Još od Kanta znamo da je filozofija Kampfplatz. Ako želimo da u toj perspektivi dodelimo privilegovanu funkciju opoziciji između Marksa i Fukoa. već o doslovnom shvatanju potvrde neizostavno političkog karaktera teorijskog diskursa. Mašre / Macherey / u jednom nedavno objavljenom napisu. kroz njihovu neprestanu "problematizaciju". krajem sedamdesetih godina i da su razmenjeni svi argumenti prilikom vatrenih svođenja računa ko­ jih se svi sećamo? I sâm je Fuko u velikoj meri sebe tumačio u brojnim novinskim napisima i intervjui­ ma. menjaju teren svoga delovanja. Postaviću hipotezu da se istinska borba sa Mark­ som neprestano obnavlja kroz čitavo Fukoovo delo 1 da predstavlja jedan od suštinskih izvora njegove produktivnosti: borba je već započeta u trenutku kada se piše Istorija ludila (pošto. u njegovoj čistoj "netelesnoj materijalnosti" (Fuko 1998: 130). prilikom čitanja koje nije pobožno . povezati učinkovite iskaze sa diskurzivnim taktikama koje se konstituišu i priozvode sopstvene posledice na određenom strateškom polju. kako bi se "pronašla njihova prodornost događaja" (Fuko 1998: 106. koji "nastanjuju njihove rubove".Etjen Balibar (Etienne Balibar) FUKO I M A R K S Ulog nominalizma Zašto se danas vraćati na pitanje odnosa između Fukoa i Marksa (ili na pitanje Fukoovog stava prema "marksizmu"). hteo bih da ga navedem na prečicu ("dijagonalu") koja bi mu malo poremetila uloge u potrazi za pitanjima koja bi trebalo postaviti kako bi se nastavilo sa radom na filozofiji sa Fukoom. Pošto sam ipak krenuo tim putem. Ipak nije teško zamisliti kakvu je ironiju u njemu izazivala vrsta formalnih ispitivanja i tumačenja do kojih su neizbežno dovodile paralele između delà i autora. Shvatićemo da se tu ne radi o spekulisanju 0 nekakvom nerečenom i o njegovim namerama. s obzirom na to da su čari tog pitanja i koristi od njega već iscrpljene. u najmanju ruku.a možda i neophodno.

mogli nazvati savremeni "frojdo-marksizam" (Rajh /Reich/ je navođen više puta). 115). u generičkom smislu. Ta borba. u kojima sukob sa Marksom ne interveniše uvek na jednako odlučan način i ne obraća se uvek istom "Marksu" i istom "marksizmu". I konačno. treba tražiti razloge iz kojih se kasnije "kao kuge čuvao od svega što je dolazilo od dijalektičkog materijalizma"). Radi se o načinu na koji se u Volji za znanjem pitanje marksizma ukršta sa pi­ tanjem psihoanalize. iz napisa i sa predavanja iz osamdesetih godina. 74. Za to postoji nekoliko jasnih razloga. "policije iskaza" i reprodukcije ekonomskih odnosa u okviru domi- 148 . ona se umeće u različite programe rada. nije jednostavan dvoboj. Štaviše. Nije dovoljno reći da Fuko u njemu odbacuje izvestan pojam moći.uzajamna prepletenost potiskivanja seksa i eksploatacije radne snage u kapitalističkom društvu (Fuko 1982: 11. procene njegove uloge u savremenoj nauci (imena Sartra. s kraja na kraj. u kojima on interveniše u trećoj. Merlo-Pontija /Merleau-Ponty/. Altisera /Althusser/. i Frank­ furtske škole mogu ovde da posluže kao reperi). u svakom slučaju. ali i da nje­ govo jedinstvo proizilazi upravo iz protivnika koje za sebe bira i od načina na koji ih uključuje. kroz neku vrstu rendgenskog snim­ ka marksističkog tkiva. problematiku koja je sistematizovana u onome što bismo. na prvi se pogled vidi da se za Fukoa borba sa Marksom nikada nije završila u njemu sa­ mome i da se ne može razdvojiti od drugih sukoba. Pokušaću da ilustrujem ovu hipotezu jednim zapanjujućim primerom.0 FUKOU pravca koji je inicijalno prihvatio kao "konkretnu kritiku" otuđenja. Treba sh­ vatiti koliki je značaj činjenice da Fuko. dodeljuje sebi zadatak da uništi nejasnu prob­ lematiku te "epohe". kao što ne prestaje da drugim sagovornicima ili protivnicima postavlja pitanja čija formulacija zavisi od Marksa. . kojoj odgovara snažno propovedanje seksualnog oslobođenja kao komponente političke i društvene revolucije (Fuko 1982:12.saučesništvo moralne cenzure. Sam Fuko precizno nam navodi glavne teme ovog delà: . Prvo. već i svaki zahtev za ograničavanjem uloga u borbi na jedno jedino pitanje. određeni su svojom upotrebom i tumačenjima. Treba odmah zapaziti da ta situacija "polivalentnosti taktike govora" (Fuko 1982: 90) ovde zabranjuje. ne samo svaki zahtev za iscrpnošću. Obrađujući sopstvena pi­ tanja. i dovodi do toga da im se pripiše esencijalistička definicija. već u funk­ ciji konjunkture. prilično je jasno da se Marksovi iskazi ne shvataju na akademski izolovan način. 114-115). iz arhive u arhivu. kao što svedoče odlomci sa kurseva. 107. To delo ima snažan polemički i programski karakter i dobro znamo da će njegova perspektiva biti delimično izmenjena. borba je još uvek otvorena i nakon Volje za znanjem. Tačno je da nam ponovno pokretanje tog sukoba naknadno može izgledati kao jedan od kontinu­ iteta koji obezbeđuju jedinstvo potrage kojom se Fuko bavi iz knjige u knjigu. prvoj ili drugoj liniji. izvestan pojam seksualnosti. pokazujući šta predstavlja osnovu i za jedno i za drugo ("represivna hipoteza"). Fuko ne prestaje da postavlja Marksu pitanja koja mu dolaze iz drugih filozofskih i istorijskih iz­ vora.

Pojmovi poput "normalizacije" i "disciplinarnog društva". Marksizam i psihoanaliza ne mogu se tumačiti kroz neku varljivu čistotu.sličnosti između globalnog buržoaskog poret­ ka i vlasti koja se vrši u porodičnim i obrazovnim "ćelijama". mili­ tantne. otpore. da otkrije upravo ono po čemu marksizam i psihoanaliza pripadaju istom naučnom polju. isključenja. koji su unapređeni u Nadzirati i kažnjavati. na bitke čiji značaj Fuko prepoznaje. globalni prevrat lažnih vrednosti zas­ novanih na laži (Fuko 1982:88). i veštačkog poretka institucija. za koje bi i iskus­ niji i ne previše pakosni čitaoci mogli pomisliti da donose supstitut ili uopštavanje (taj će "rizik" uvek biti prisutan u analizi "pastoralnog" oblika moći. 88-89. Nije preterano zaključiti da Fuko . mora delovati neko određenje koje je za njih ključno.opšta opozicija između prirodne energije. Nije sigurno da se mogu svesti na ono što na taj način "združuju". Nasuprot tome. . presecaju u najmanju ruku verbalno (a to ne može biti slučajno) teme frojdo-marksizma. ponašanje društva prema moralnim i seksualnim "devijacijama". Još neki razlozi čine mi se odlučujućim. sve u svemu. 114). zato što. teorijske ili estetičke prakse. ali od svega toga njemu je najvažnije da se zapita u kojoj meri one uistinu raskidaju sa diskurzivnim obrascima koje osuđuju. i značaj tog ponašanja u političkoj ekonomiji modernih društava. kada se odnosi. koja kulminira izmišljanjem "principa realnosti" kojem se suprotstavlja snažno odbijanje. Uticaj frojdo-marksizma na taj se način širi daleko izvan eksplicitnih realizacija. 96. filozofske. bar na prvi pogled. što je neka vrsta geometrijskog prostora u kojem se odvijaju misaoni tokovi koji povezuju različite dis­ cipline. u tom združivanju. . izgleda da takva jedna kritika predstavlja kontra-iskušenje za autonomiju samog Fukoovog duskursa. obuhvata i aktuelne psihosociološke diskurse i Batajevo nasleđe.ovde želi radikalno da ispita evidentnost. naučne i književne diskurse. efikasnost izvesnog levičarstva ili revolucionarnog utopizma. 100. u opštem smislu. ali jeste sigurno da. već kroz upotrebe ili primene. 76-77. predstavlja prirodno mesto kojem teži al­ ternativa društvenim naukama. a naročito kroz nji­ hovu međusobnu primenu (posebno način na koji svako od njih obrađuje polje "društvenih nauka"). 42-43). Odatle seksualna hipokrizija vladajućih klasa (Fuko 1982:111). između zabrane incesta u monogamnoj porodici i države (Fuko 1982: 66. slepo usmerene ka potrazi za zadovoljstvom. na iste "objekte": institucije moći. učinkovito navodi na osporavanje u tim aparatima. frojdo-marksizam (u toj i toj varijanti) predstavlja "izvrtanje" vrednosti koje propovedaju moćni institucionalni aparati. pod vodstvom zajedničke figure Oca (Fuko 1982:30-32. zato što taj oblik ima posla sa načinom na koji neki 149 . što će reći istoj prekonceptualnoj osnovi. 103).koji pomalo vuče na konzervativizam .Etjen Balibar: FUKO I MARKS nacije jednog istog političkog poretka (Fuko 1982: 21. Zašto je kritika ovih tema toliko važna za Fu­ koa? Bez sumnje zato što frojdo-marksizam is­ tovremeno pripada i narodnoj i naučnoj kulturi. Ali. Sam način na koji Fuko kritikuje frojdo-marksizam sugeriše da u njegovim očima takva jedna "kom­ binacija" mora.

Nije li. 105. koja je ukorenjena u "bioistoriji" i zapoveda "biopolitici". Istorija seksualnosti trebalo je da se završi tomom o "Populaciji i rasama". istovremeno sa objašnjenjem funkcije koju ona ima u ekonomi­ ji diskursâ o seksu: nalaganje govora o seksu. videti"Deux essais sur le sujet et le pouvoir"/ Foucault 1984 / ) . Z n a i da je j e d ­ na od najočiglednijih teškoća koja proističe iz teoretizacija frojdo-marksista (u svakom slučaju kod Rajha. kao i kod Adorna ili Markuzea (Marcuse) (izvanrednog teoretičara "represivne civilizacije"). ta srodnost između objekata i samih reči frojdo-marksizma i fukoovske istrage (srodnost koja bi mogla još uvek da se održi kada bi izgledalo da Fuko pristupa protivrečnom kombinovanju antifrojdovskih i antimarksističkih pojmova) naglašena je u Volji za znanjem kroz konačno pomaljanje pojma"biomoći"i kroz stalno označavanje savremenog rasizma kao ključne po­ jave o kojoj bi moralo da se govori. kapitalističkim ili industrijskim" (Fuko: 1982: 64) . računajući i energetizam samih rasisitičkih ideologija. Pogrešno je u materijalnom smislu što je društvo koje se raz­ vija počev od XVIII veka . No. 109-110). Radije ga je proizvelo kao predmet svojih stalnih 150 . usidreni pojmovi kao što su "degeneracija" i "eugenika" koje bi trebalo shvatiti kao sam tip us­ postavljanja kompromisa između simbolike krvi i analitike seksualnosti (Fuko 1982: 110)? Ali Fuko savršeno dobro zna da neophodnost da se govori o savremenim oblicima rasizma. U tom smislu kritika frojdo-marksizma neće biti samo teorijski preduslov."nazovimo ga po volji građanskim. Nalaganje koje osigurava umnožavanje narečenih diskursa (zbog čega moderna zapadna društva postaju najrečitija u istoriji kada se radi o seksu i postaju izumitelji ovog generičkog po­ jma). i to u cilju isticanja različitosti njegovih sopstvenih pojmova i poravnavanja njihovih praktičnih učinaka.0 FUKOU seksualni režim zauzima mesto u "ekonomiji" moći moderne države. o njihovom uticaju na individualnu "ličnost" i o njihovom odnosu sa ratom (o čemu opširno govori u poslednjem poglavlju Volje za znanjem) jeste u korenu frojdo-marksizma kod Rajha. kao što precizira Fuko na kraju. u tome "konkretan" učinak koji najviše otkriva od igre modernih političkih tehnologija koje se odnose na život na nivou pojedinačnih telâ i na nivou populacija iliti "vrste" i njene reproduk­ cije? Nije li to značajan znak dubine u koju su. traženja svačije istine u njemu.kao što je. o njihovoj dinamici "mase". Polazeći od ove karakterizacije. Problem ra­ sizma zauzima značajno mesto u potrazi koju ovde trasira Fuko (Fuko 1982: 29. naprotiv. konačno. u suštini. ili njihovog energetizma. Fuko će frojdo-marksizmu uputiti tri velika argumenta: 1. Z n a m o kako se u Volji za znanjem razvija kritika "represivne hipoteze". već je. U svom prvo­ bitnom obliku. taktički ojačano uapostavljanjem zabrane. već neophodan ogled.odbilo seks i praktično ga cenzurisalo. na koga ne prestaje da se poziva) povezana sa nezgodnom bliskošću njihovog biologizma. biomoć ili moć nad vrstom. i koje nije oslabljeno.neće biti shvaćena dvos­ misleno. stvaranja istine o njemu. "znanja-moći-zadovoljstva"). Najpre njegova istorijska pogrešnost. u savremenom režimu znanja-moći (pa čak i. I ne može da se ne zapita pod kojim to uslovima analiza moći u savre­ menim društvima .

poenta Fukoove kritike (u ovom smislu materijalističke) usredsređuje se na pitanje porodice (ali dodiruje i druge institucije i aparate. dispozitivu koji oblikuje jednu od suštinskih moći "buržoaske" 151 . simboličkog Zakona).Etjen Balibar: FUKO I MARKS briga. Ako napravimo još jedan korak. ideju "discipline" (mada je ta ideja kod njega mnogo starija: videti Istoriju ludila. Ovde Fuko direktno citira Marksa (Fuko 1982:111). njene medikalizacije) u dispozitivu regulacije populacija. 106-107). Ovde dolazimo do zajedničkog jezgra psihoanalize i marksizma. edukativna dresura. kao referencu na idealističku filozofsku tradiciju na koju su se veo­ ma rano obrušili materijalisti (Lukrecije). ili u dualizmu državadruštvo). samo ponavlja već postojeću imag­ inarnu shemu i to na identičan način u svakom od svojih dvaju sastavnih delova. Ono što je tačno u istorijskom smislu jeste. U ovom slučaju. naprotiv. modela koji je i ograničen i arhaizujući. i to ne kao uslov za ekonomsku racionalnost. pa čak i neizbežno. naročito zabra­ na incesta. ili Poredak govora. zbog kojeg je moguće. Svaki od njih je u onom drugom pre­ poznao sopstvenu pretpostavku. Verujući da je otkrio princip objašnjenja u sličnosti države i moralne Cenzure. zajedno sa svim ostalim varijantama repre­ sivne hipoteze. pošto pokornost na taj način određuje cepanje subjekta. kao hipokriziju. i kojoj Fuko od Nadzirati i kažnjavati neprestano suprotstavlja ideju pozitivizma ili proizvodnje moći. političkog Z a ­ kona. Toliko Fuko podvlači stratešku ulogu po­ rodice (njene moralizacije. frojdo-mark­ sizam. Tu je. ali ga možemo pronaći i u dualizmu javno-privatno. ili obrnuto. zatim. Još preciznije rečeno. koji će poprimiti privilegovan oblik dualizma duša-telo. već kao taktiku intenzivi­ ranja telesnog zadovoljstva. usredsređen na predstave suvereni­ teta i Zakona (moralnog Zakona. medikalizacija i psihijatrizacija) bila uvezena u oblast rada počev od jednog buržoaskog modela. Pogrešno je i što je kastinski nadzor nad polno određenim telom radnika bio neophodan uslov za "puštanje u rad" radničkih masa. o "pozitivnom" značenju moći zatvaranja. Zapazićemo i da između ideje potčinjenostipokornosti i ideje otuđenja postoji duboka srod­ nost (pošto pokornost u krajnjoj instanci mora da se zasnuje na interiorizaciji Zakona koji proizilazi iz spoljne vlasti. ili kulturnoj) "celini" svi "delovi" ili "ćelije" moraju biti slični samoj celini. a od tada su ekonom­ ski odnosi evoluirali prema društvenoj integraciji i tananoj normalizaciji radne snage (a bez sumnje i prema rastućoj intêlektualizaciji te snage). njegova zavisnost od jednog čisto pravnog modela moći. 2. moći ćemo da otkrijemo u čitavom tekstu Volje za znanjem siste­ matsku kritiku onoga što ću. koja mora da poprimi oblik pokor­ nosti (Fuko 1982: 84-85). Istovremeno treba zamisliti "asketizam" buržoaskog morala. prole­ tarijata (Fuko 1982: 100-101. veoma rado nazvati principom društvene homeometrije: uz pomoć toga shvatićemo ideju da u društvenoj (ili političkoj. kao što su škola ili me­ dicina). svaki od njih je u onom drugom prepoznao varijantu ideje potčinjenosti pojedinaca jednoj sili dominacije. o "moći afirmacije" koja pokušava da opiše genealogiju). 3. njihovo kombinovanje. to da je seksualnost sa svojim regulacionim i represivnim dispozitivima (porodični moralitet.

a naročito mesto pravnog "rekodiranja" telesnih tehnika uopšte. i nešto što nije psihijatrijski prostor (Fuko 1982: 99). jednoj suštinskoj temi. a ovo je. 96-97. u obliku saveza ili srod­ nosti (Fuko 1982: 94. u najširem smislu reči. dakle. 107). od kojih svaka ima sopstvenu tehnologiju. već postoje razne prakse. U Nadzirati i kažnjavati napisao je sledeće. "Porodica ne ponavlja društvo. Porodi­ ca. sa svoje strane. i to posredstvom samih prestupnika" (Fuko 1997: 320). disciplinarnih praksi koje predstavljaju "sredstvo za stalnu kontro­ lu stanovništva: ono je aparat za nadziranje čitavog društva. smatrati svedenom slikom globalnog društva.da ne postoji praksa kao takva. Ova se analiza odmah proširuje na sve insti­ tucije čije prakse doprinose proizvođenju takvog složenog objekta kao što je "seksualnost" i oblikuje suštinski deo kritike predstavljanja moći koja je "opšti sistem vladavine što ga jedan element ili sku­ pina sprovodi nad drugim i čija dejstva. konkretno ilustruje ono što Fuko naziva potrebom za nominalizmom (Fuko 1982:84). pars totalis "društva". i prešao je na tezu dvosmislenosti moći i na proučavanje istorijske artikulacije njenih različitih praksi. 107). Uz pomoć toga razumećemo ideju da istorijski i društveni procesi pronalaze svoje sidrište. po pitanju svog opisa panoptizma:"Šta je neobično u činjenici da zatvor liči na fabrike. za koju možemo reći da se provlači kroz čitavo Fukoovo delo. 93. neprekid­ nim račvanjima. polaznu i krajnju tačku za sve varijetete normativne moći. koje pak sve liče na zatvore?" (Fuko 1997: 256) lako je jasno upozorio čitaoca da "panoptikum" treba shvatiti samo kao program. Ali. bolnice. 96). svoj us- 152 . i sam je predstavio zatvor kao "zatvorski arhipelag" (Fuko 1997: 341). škole. Tada je Fuko izgleda odustao od ideje da se definicija velikih "dijagrama moći". ne podražava" (Fuko 1982: 89).OFUKOU države. i sredstvo socijalizacije prokreativnog ponašanja. sačinjen od nekoliko koncentričnih krugova institucija. nije država u malom. i to upravo iz tog razloga.kroz prekid sa filozofskom tradicijom koja ide od Kanta do Marksa (ili bar "mladog Marksa") . koja sa svoje strane implicira . toliko se upinje da pokaže kako se porodica. ne može se. drugačije rečeno organicizma (organicizma u kojem treba čitati održavanje ideje duše ili duha radije nego telesnog modela). kao kontrapunkt njegove kritike humanizma i "antropološkog kruga": ponovno postavljanje pi­ tanja političkog psihologizma. Porodica je "lokalno žarište"znanja-moći (Fuko 1982: 88). dakle. već njena specifičnost ili njena različitost. Ona. prosecaju društveno telo s kraja na kraj" (Fuko 1982: 83). koji kao celina predstavljaju "dis­ ciplinarno društvo". a i daje novu vrstu preciznosti. svojstvenih datom društvu. i za šta se ne može reći da nema kritički učinak na neke od njegovih sopstvenih ranijih formulacija. ali nije monada. ta se kritika pridružuje. koja je u isti mah i mesto institucionalne perverzije (Fuko 1982: 45) i histerizacije ženskog tela (Fuko 1982: 93. i ono stoje od strateškog značaja nije njena sličnost. niti je država veliki patrijarhat. može zasnovati na for­ malnoj sličnosti institucija (po kojoj uvek luta ideja da svaka od tih institucija jeste deo velikog meha­ nizma neke moći. i ulog u nadmetanju između posednika profesionalnih znanja o čoveku (Fuko 1982: 89. čija će realizacija odmah naići na otpor. ili učestvuje u generičkoj suštini moći). kasarne.

s obzirom da tvrdi da seksual­ nost nema istoriju (ili da je seks upravo ono što u čitavoj istoriji nadvisuje istoriju. U postojećem prevodu Jelene Stakić ovo je prevedeno kao "politička teorija istine" (prim. moći ćemo da steknemo osećaj. radi o dispozitivu "političke istorije istine" (Fuko 1982: 57)* pokazati. politika (bilo da se radi o praksama vladanja ili o otporima koje one izazivaju) projektuje na psihologiju. već da kroz čitavu njenu proizvodnju prolaze odnosi moći". bilo slobodno. odbaciti čitav taj deo transcendentnosti marksizma.Toj kritičkoj tezi psihoanaliza kakvom je Fuko vidi postavlja suštinsku prepreku. U kontekstu Volje za znanjem Marks i Frojd su predmet potpuno drugačije obrade. i to utoliko više što se ono"modernizuje". zato što je ona u potpunosti oslonjena na praksu priznanja i * "L'histoire politique de la vérité". Na taj način. kako stoji prema navodu Balibara. prema shemi iska­ zivanja granica ljudske ograničenosti.Etjen Balibar: FUKO I MARKS lov za ostvarenje. (ne usuđujem se da kažem od odabiranja "Marksa" ili "Frojda" kao teorijskih referenata). ponašanje ili svest pojedinaca reflektuje funkcionalno mesto koje oni zauzimaju na polju institucija ili političkih kontra­ dikcija (marksistička "klasna svest" najčešće je bila samo jedna od varijanti te ideje). Kakvi su modeli subjektiviteta koje pojedinci mora­ ju podražavati kako bi se uključili u igru praksi? U tom pogledu utopija frojdo-marksizma izgleda kao prosto izvrtanje vrednosti. u načinu na koji se određuju po­ jedinci. Ovde se neće raditi o tome da se utvrdi da li je jedan tačniji od drugog. koje u potpunosti ostaje zarobljeno u političkoj mreži. ako hoćete. bilo da je od suštinskog značaja prekid sa Frojdom čija kritika Marksa nije ništa drugo do sredstvo. bilo pod prinudom (ideja ko­ joj "seksualna psihologija" ili psihologija seksualne ličnosti daje dodatnu objektivnost). niti je neslobodna greškom. Ali. da "istina nije slobodna po prirodi. tako što se protiv same psihoanal­ ize okreću marksistički iskazi koji joj se pripisuju u frojdo-marksističkoj mešavini). što će reći neprestano se pitao zašto se u savremenom društvu. Tu. međutim. Fuko je nepres­ tano istraživao poreklo i insitucionalne oblike tog teorijskog odnosa. i kao nešto što otkriva psihologizam nerazdvojiv od svojih roditelja. dakle "politizuje". mark­ sizma i psihoanalize. koja je data u samom jeziku istorijske imanentnosti (ideja za­ kona u istoriji). 153 . čini se da je isto tako važno. pri­ morava pojedince da se poistovete sa jednim"ja"(ili sa jednim "mi") kako bi delovali kao društvena bića. prestaje simetrija. što će njen kritički domašaj svesti na nulu. Tu se. naravno. da simetrična ideja prema kojoj psihologija. bilo da je kritika Marksa utoliko nemilosrdnija ukoliko uslovljava svako konačno svođenje računa psihologizmom u koji je uključena psihoanaliza. Čini se da je ona (upravo iz razloga početnog cilja jedne "istorije seksualnosti") najpre usmerena protiv psihoanalize. zavisno od tačke gledišta.). kroz povratak tradicionalne teme istine koja bi bila "u izvesnom srodstvu sa slobodom". s obzirom na to da se kritika psi­ hoanalize vrši pomoću izvesne upotrebe marksizma (ili. ur. već da se opiše način na koji ta dvostruka simetrija tumači Fukoovu diskurzivnu strategiju. opisanoj na poslednjim stranicama Reci i stvari).

genezu seksa koji je"idealnatačka". na samom polju diskursâ i znanja.. Ali ne uvek iz istog razloga. kao vršenje moći. a (naučna) spoznaja po tom pitanju nije ništa drugo do moć koja se vrši među drugim moćima. Od te tačke jedinstvo "moć-znanje"pomera pitanje ideologije u smeru potpune istoznačnosti praksi po pitanju istine. međutim. sa jednim malim. u koje bi spadale i "diskurzivne prakse". ali značajnim izuzetkom u Arheologiji znanja. procedure podele na istinu i lažnost. zato što označavanje dis­ kurzivnih formacija uvek teži svođenju artikulacije moći i znanja na artikulaciju neznanja i spoznaje. a marksizam može da dâ odlučan doprinos. i koji u konačnoj analizi nastaje iz represivne hipoteze. "zamišljena tačka" ili "zamišljeni element" kojoj istorijski dispozitiv seksualnosti propisuje 154 . zato što od samog seksa pravi istinu koja "zahteva" da bude oslobođena. Pri ponovnom čitanju analiza "proizvodnje diskursa". pod uslovom daje u stanju da se razdvoji od svog delà koji poistovećuje télos oslobođenja sa konačnom mani­ festacijom istine./ Ideologa) . pre nego kao odraz) uvek morao da se prikazuje. takođe i element koji se nalazi najdublje u unutrašnjosti jednog me­ hanizma". ne možemo izbeći zaključak da je Marksov "jezik stvarnog života" Fukou morao izgledati kao nešto izmenjena varijanta Kondijakovog (Condillac) "jezika delovanja"(i shodno tome svaka teorija ideologije kao potomstvo /. već se istorijske kategorije kulturnog iskustva savijaju u pravcu analize institucionalnih praksi. i to samo virtuelno. naprotiv. a kritiku njegovih naučnih preten­ zija omogućuje arheologija. ili kao apstrakcija "jezika stvarnog života". kroz obrasce koji u velikoj meri upućuju na kritiku spe­ kulacije kakvu čitamo. Ali. Između ove dve kritike.0 FUKOU na osporavanje te prakse.. ili "iluz­ iju". najidealniji element. Marks na koga upućuje Fuko kako bi upisao "raskid" između ideologija i nauka u isto­ riju diskurzivnih formacija jeste upravo onaj Marks koga je Altiser preobrazio u teoretičara artikulacije praksi. Pri ponovnom čitanju Naissance de la clinique. sa problematike predstave i znaka na problema­ tiku prakse. što će reći kao "svest o sebi" društvenog bića. da ono što predstavlja problem u pojmu ideologije jeste njegova antropološka pretpostavka. 91."najspekulativniji. koji ulaze u sastav odnosa dominacije. računajući i "neznanje". koje se jedna za drugom pojavljuju počev od Poretka diskursa. Prešli smo. Frojda i Ničea kao na začetnike "decentral­ izacije subjekta"). 88.111). umesto da joj dâ neko drugo ime u cilju kritike vrsta znanja.po cenu zamene Prirode Istorijom u ulozi izvornog iskustva u koje će se uplesti i znak i stvar. Fuko nam jednostavno predlaže. Pošto psihoanaliza ne treba da se kritikuje kao "ideologija". Arheologija znanja je predstavljala trenutak bekstva iz nestalne ravnoteže (a to je je­ dini trenutak kada se Fuko ravnopravno pozvao na Marksa. u Nemačkoj ide­ ologiji. čini se. implicira norme istine. knjige u kojoj se ne radi o Marksu. na primer. njegovo implicitno pozivanje na otuđenje subjekta. taj je trenutak nestalan. i to sa razlogom. Treba li reći da kritika psihoanalize nastaje iz kategorije ideologija! Fuko je uvek odbacivao taj pojam (i to ponovo čini i ovde: Fuko 1982: 63. Čini mi se da bi jedna retrospektiva pokazala da je marksistički pojam ideologije (onakav kakav je is­ kazan u Nemačkoj ideologiji. Svaka praksa.

tako se biće diskursa ili prakse psihoanalize ne može razdvojiti od položaja klase. u smislu mesta koje ona zauzima u strateškim odnosima među klasama (Fuko 1982: 113 i dalje). Odbacivanje frojdo-marksizma onda može da se čita kao jednostavan preduslov za marksističku kritiku psihoanalize: "Neki veruju da m o g u da obznane dva sime­ trična licemerja u isti mah (. ona je najpre predstavljala privilegiju buržoazije. još bolje. ona je plavu krv vlastele preobratila u dobrodržeći organizam i zdravu seksualnost. društvenim odnosima izazvao izvestan mehanizam koji je proizašao iz jedne složene političke tehnologije. Psihoanaliza ne može da izbegne spajanje sa tom idejom seksa ni teorijski (zato što je to za nju sâmo ime istine) ni praktično (zato što psihoanalitička praksa u potpunosti zavisi od postojanja neke sek­ sualne zabrane i od nalaganja da se ona ukine). sve otkako mu je ona počela bivati nametana. Ali i osn­ ovu rasizma čisto buržoaske države. treba reći da postoji buržoaska seksualnost. Ako je tačno da je'seksualnost'skup dejstava što ih je u telima. a ono je sa buržoazijom osamnaestog veka slučaj bio takav. Valja se. Kao što postoji biće. istorijski buržoaska: da ona u svoja uzastopna pomeranja i premeštanja uvodi posebna klasna obeležja"(Fuko 1982:111-112).Etjen Balibar: FUKO I MARKS čitavo pojedinačno iskustvo (Fuko 1982:136-137). ako ništa drugo. prema tome. povezanog sa nasleđem i eugenizmom. u čitavu istoriju koja povezuje seks. Fuko upućuje upravo na jedno od tih pomer­ anja kako bi objasnio. ako ne samu mogućnost psi­ hoanalize (jer se ona u čitavu istoriju objektivizacije seksa upisuje kao objekat znanja. I kaže nam da ta geneza istovremeno ima vrednost "arheologije psihoanalize" (Fuko 1982: 114).. u cilju njegovog potčinjavanja. baš naprotiv. Ranije je Fuko neprestano iznosio argumente pro­ tiv ideje paralelizma između političke represije siromašnih klasa i kontrole seksa (Fuko 1982: 106 i dalje). podarila sebi jednu razbrbljanu seksualnost koju je prole­ tarijat dugo odbijao da prihvati. onda valja priznati da taj mehanizam nije dejstvovao simetrično i na jednoj i na drugoj strani te da. ponašanjima. Tako da je pretpostavka psihoanalitičkog nominalizma jednostavno apsurdna/dok se pretpostavka nominalističkog marksizma može bar uzeti u razmatranje. vratiti još odavno izvikanim formulaci­ jama. "I taj je proces bio povezan s kretanjem ko­ jim je ona potvrđivala svoju različitost i svoju pre­ vlast. a ono bar mesto i trenutak njenog nastanka. shvatamo zašto joj je trebalo toliko vremena i zašto se sa onoliko prećutkivanja 155 . i sa strane zadovoljstva i sa medicinske strane. da je seksualnost prvobitno. Nema sumnje u to da treba priznati da je potvrđivanje tela jedan od glavnih vidova klasne svesti. da postoje klasne seksualnosti. potvrđivanjem jedne nadmene politike.) To znači pogrešno razumeti proces kojim je buržoazija. nije izazvao ni ista dejstva. Ili. ili još bolje"klasno telo"sek­ sualnosti (Fuko 1982: 109). suštinski element njene kulture.. reč i zabranu). dakle. Z b o g toga što se porodica morala prven­ stveno shvatiti kao mesto intenziviranja dispozitiva seksualnosti.

U odnosu na društva kakva smo znali do osamn­ aestoga stoleća. koja se isključivo tiče geneze idealiteta psihoanalize. obavljen u ime prava i njegovog pravnog ideala./). i što ukazuje na sam iz­ vor njegovog inicijalnog prekida sa organicističkim "velikim sistemom" perverzije. smrti i srodnosti prvobitno spojenih. medicinskih. već na način na koji je nametnuta i tretirana zabrana. demografskih tehnika seksualizacije. Fuko označuje ono što naziva "političkim ponosom psihoanalize" (Fuko 1982: 131)./Fuko 1997: 208/ .0 FUKOU suprotstavljala tome da i drugim klasama . što će reći nor­ mativnoj moći ima "najviše moći" ili "dodatka" koji jedini obezbeđuje pravnim fikcijama spajanje sa re­ alnim. zašli smo u fazu opadanja pravo­ sudnog.moći na praksama koje je ostvaruju. Fuko to carstvo opisuje kao iluziju. po Fukoovom mišljenju ne treba videti jednostavnu posledicu razvoja disciplina normalizacije telâ. ustavi doneti. itd.što će reći širenja porodičnih. vascela trajna i bučna zakonodavna delatnost ne bi trebalo da nas zavaraju: upravo su to oblici koji čine jednu u suštini normativnu vlast prihvatljivom" (Fuko 1982:127).prizna telo i seks" (Fuko 1982:110-111). širom sveta. dovode do širenja "seksualnog tela" na čitavo društveno telo (Fuko 1982:111) .ili još bolje. Ili bolje rečeno. 156 . ali samo kao ono što održava anahronizam: "Društvo koje postavlja norme istorijska je posledica tehnologije vlasti čije je težište na životu. A to smo pokušali da razmatramo kao unutrašnju kontradikciju u kompleksu pravila i normi. želje i zakona.a zatim pokazujući kako u disciplinarnoj. a narodne su klase žigosane kao žarište degeneracije "rase"." pozivajući se na taj kritički povratak. U srcu (psihoanalitičkog) idealizma javlja se nesporno carstvo pravnog idealiteta. urbanizacija i društveni kon­ flikti XIX veka dovode u pitanje tu privilegiju. iznova napisani i prerađeni zakonici. tu pozivanje na Marksa neizbežno mora da uđe u proces podele. posle francuske revolucije. proizvodeći pravno realno /Fuko 1997: 254. onu koju je detaljnije analizirao u Nadzirati i kažnjavati (suprotstavljajući najpre "moć Norme" sa "moći Zakona" .upra­ vo onima koje je eksploatisala . nasleđa i degenerecije (Fuko 1982:105). Uostalom. a protiv disciplina iz kojih ipak proističe. 288. Industrijalizacija. ne delu je tematika bliska marksizmu. i ubačene su u administrativnu i pravnu mrežu namenjenu progonu incesta. Taj klasni položaj psihoanalize jeste samo jed­ na od dvaju strana kritike. Na drugoj strani. imaginarnog sistema istorijski sačinjenog od suvereniteta. "pravnodiskurzivni" (Fuko 1982: 81) . već povratak na pravni model . "Oni koji su izgubili isključivu povlasticu da brinu o svojoj seksualnosti od sada imaju povlasticu da više od ostalih doživljavaju ono što zabranjuje seksualnost i da poseduju metodu koja omogućava uklanjanje potiskivanja" (Fuko 1982:114). zasnovanoj na igri skrivenog i očiglednog. Podela klase se onda pomera: više se ne odnosi na posedovanje ili neposedovanje seksualnog tela. njegovu teorijsku i praktičnu opoziciju fašizmu. U predstavi psihoanalize seksa. itd. U isto vreme psihoanaliza u buržoaskoj klasi zauzima mesto kritičke krune psihijatrijskog dispozitiva.

u skladu sa dijalektikom sve ili ništa (već je u Nadzirati i kažnjavati. omogućuju spa­ janje dvaju procesa akumulacije ljudi i akumulacije kapitala (Fuko 1997: 249). parni mlin će vam dati društvo sa in­ dustrijskim kapitalizmom". ubacilo u predstavu monarhijskog suvereniteta. onom. ili bolje rečeno. dejstvuju nesimetričnosti i nepravde dominacije. između društva i države. njegovog prisajedinjenja dobiti nekih. služeći se Marksovim analizama iz Kapitala po pitanju manufakturne podele rada. to znači da se umeću u trenutku "kratk­ og spoja" koji Marks pravi između ekonomskog i političkog. sa Marksom iz Bede filozofije. u stvari. naravno.Etjen Balibar: FUKO I MARKS Sa nekoliko reči ("život" nasuprot "radu". izgleda kao da se na čudan način približavamo marksizmu: onom koji je. u opštijem smislu. kao što ga zamišljamo po pitanju državnih aparata. "Disciplina" i "mikromoć" istovremeno predstavljaju drugu stranu ekonom­ ske eksploatacije i drugu stranu pravno-političke dominacije klase i omogućuju promišljanje njenog jedinstva. sa Mark­ som iz Kapitala. tvrdio "žrvanj će vam dati društvo sa sizerenom. kontrole ili destrukcije. Čini to u Nadzirati i kažnjavati. Ali ova kri­ tika prava i dalje se vodi na temelju postulata da vlast po svojoj prirodi i u idealnom vidu treba da se vrši prema jednom osnovnom pravu" (Fuko 1982: 80). Brimera i Lenjinom iz 1905. kritike mno­ go korenitije postoje posredi bilo da se pokaže ne samo to da stvarna vlast izmiče propisima prava. već i to da je sam pravni sistem tek način vršenja nasilja. sa nejasnom mrežom učinkovitih "mikromoći". I to ne samo zato što Fuko posredno opisuje mark­ sizam kao nešto što se samo. i sam sugeriše načine da se izađe iz tog zamršenog odnosa prava i kritike prava. opisivao u zakonskim propisima fabrike posledicu stalne "krajnosti" odnosa snaga na pravne oblike ugovora. zasnovane na antitezi prava i nasilja) koju i sam kritikuje. Fuko. po pitanju države. J e ­ dan deo marksističkog diskursa mogao bi se onda tumačiti kao osporavanje unutar pravne predstave moći. i. Fuko siste­ matski suprotstavio zakon "sve ili ništa". koje deluju u samom kontaktu telâ) (Fuko 1997:33 sq). opisivao "ustavne iluzije" revolucionara. raspravljajući o analizama Rušea (Rusche) i Kirhajmera (Kircheimer). što ga osuđuje da oscilira između ideje svemoći i ideje radikalne nemoći ili čisto parazitske funkcije države. i postizanja da. i to da bi pokazao kako disciplinarni prosedei utiču na porast korisnosti telâ neutrališući njihov otpor. ili razilaženja između njegove analize eksploatacije i njegove analize države. onom koji je. o produktivnosti). koji je. pod vidom opšteg zakona. u analizi pro- 157 . Na kraju se ipak nalazimo daleko od njega. sa Marksom iz 18. ponavljajući oblike borbe protiv feudalnosti. "normalizatorski" nasuprot "ekonomskom": ali u oba diskursa radiće se o proizvodnji. koje je u tom smislu simetrično sa unutrašnjim osporavanjem koje unosi psihoanaliza u disci­ plinarne prakse i sastavni je deo humanističkog so­ cijalizma XIX veka: "Druga jedna vrsta kritike političkih ustanova pojavila se u devetnaestome stoleću. mogla delimično tumačiti u terminima unutrašnjeg prekida. Jer ta bi se zavisnost marksizma po pitanju pravne iluzije (ili "decizionističke" iluzije. i ukazao na Prudonovu "fikciju društva osobe".

razgovor sa Ž. moraju se shvatiti ne kao datosti. koji ne zna ništa o tome šta je prava revolucija" . ali na drugi način. Razmimoilaženje se ne odnosi na izbor između "lokalnog" i "glo­ balnog" (mikrofizike i makrofizike moći.0 FUKOU cesa proizvodnje (i na taj nam način omogućuje da mu pripišemo poznavanje "prakse").napisao sa svoje strane: "zamišljati da će jedna vojska zauzeti položaj na nekom datom mestu i reći: 'mi smo za socijalizam'. XXII. a naročito sa svrstavanjem složenosti odnosa moći. uzimajući u razmatranje pojam hegemonije koji snažno upućuje na Gramšija (Gramsci): radi se. već kao rezultati ili kao rezultante "konačnih oblika" koji su istovremeno oblici razlikovanja i uspostavljanja odnosa. krupnih podela nadvoje" (Fuko 1982: 86) koja na uvek idealan način sadrži neophodnost konačne krize i prevrata. drugim recima kao učinci konjunkturalne integracije. koji nisu unapred utvrđeni (ovde ćemo zapaziti da je Lenjin.) već da kao bitne postoje u njima" (Fuko 1982: 84). mnogostrukosti oblika konflikta i otpora u samu njihovu definiciju (Fuko 1982: 86).. na nekom drugom mestu. ili čak da moć "dolazi odozdo" (Fuko 1982: 85). Za Marksa kao i za Fukoa. čiji "odnos snaga" nije ništa drugo do strateški trenutak. t. i da će to biti društvena revolucija (. što predstavlja način da se izađe iz sheme "korenitih preloma. Isto se tako revolucije moraju shvatiti kao "strateško kodovanje tih tačaka otpora" (Fuko 1982: 87). označava neumanjivo razmimoilaženje jeste sama ideja društvene struk­ ture konflikta. Ali. o tome da treba da prestanemo sa pred­ stavljanjem klasa kao subjekata ili kao kasti (Fuko 1982: 85). reći: 'mi smo za imperijalizam'. 383).. a fortiori bilo bi pravo i postaviti tezu da"gde ima vlasti ima i otpora" (Fuko 1982: 86). o kome je Fuko j e d n o m prilikom ironisao po pitanju njegove "teorije" "najslabije karike" domi­ nacije -"Pouvoirs et stratégie". već se odnosi na opoziciju između jedne logike odnosa snaga. da tako kažemo). u poslednjoj analizi. za Marksa uslov konflikta jeste interiorizacija samog odnosa. ove su korekcije u suprotnosti sa eshatološkim imaginarijumom istorije koji marksizam preuzima. Ono što. ove se teze ne razumeju na isti način. što znači da se "ciljevi" suprotstavljeni u nekom strateškom konfliktu uništavaju. i jedne logike protivrečnosti. Fuko ih razume kao čisto spoljašnje.Oeuvres. koju predlaže Fuko. Fuko to nanovo čini. (Foucault 1977) .). neutrališu.. Ransijerom ( J . znači biti revolucionar na rečima.. "Društvene hegemonije" (Fuko 1982: 83). uzajamno jačaju ili menjaju. "hegemonijski učinci" koji čine "velike dominacije" (Fuko 1982: 84). bilo bi pravo postaviti tezu da "veze vlasti ne stoje izvan ostalih vrsta odnosa (. u Volji za znanjem. ali ne obrazuju jedinstvo ili nadmoćan individualitet. str. a da će neka druga. što će reći da čitavu svoju učinkovitost ili realnost izvlači iz materijalnih uslova u kojima se vrši. obrazovanje "žarišta prevlasti" koja predstavljaju polaznu os­ novu za širenje mreže institucija i disciplinarnih praksi na čitavo društvo (Fuko 1982: 110). u stvari. ali ni po čemu nisu u neskladu sa Marksovim strateškim analizama. Rancière). zauzvrat. a ne protivreče ni ideji "naddeterminacije" kojom se služio Altiser radi analogne kritike "marksističke" teleologije. čija "protivrečnost" nije ništa više od naročite konfiguracije. tako da antagonistički pojmovi postaju funkcije ili nosioci tog odnosa: zbog toga u marksističkoj predstavi 158 . Nasuprot tome. Ukratko.

istorija kao jedna vrsta potrage za istorijskim pis­ mom (a njih očigledno ima više). Ovde su u igri iste instance: filozofija kao jedna vrsta filozofije istorije (a i nema ih više od jedne. Rado ću sugerisati da se ta složenost pokorava više puta ponovljenoj opštoj shemi.Etjen Balibar: FUKO I MARKS klasne borbe nije ključno empirijski opisati društvo kao nešto što je u potpunosti okarakterisano kao "dvojna i sveobuhvatna suprotnost između vladara i potčinjenih"(Fuko 1982:85). ali drugačije organizovana. poduprta ponovnim čitanjem jednog teksta Mišela Fukoa. i koji je u j e d n o m trenutku istinska privilegija. bolje rečeno. dok se marksistička logika protivrečnosti (koja interiorizuje odnose snaga) ne može razdvojiti od imanentnosti strukture. faza koje možemo pronaći u njegovim knjigama. Dodaćemo da se Fuko nije najviše služio Marksom onda kada ga je najviše citirao. ili. kao odnose koje "podvlašteni" mogu izbeći samo ako unište sam odnos potčinjenosti.zbog kojeg kod Fukoa uvek imamo utisak da bi bilo moguće beskrajno pomerati pojmove kon­ flikta da bismo razlikovali njihove ishode . a ipak drugačije od Marksa (odatle neophodnost njihovog sučeljavanja). ciljajući najpre individu­ alizaciju ili subjektivizaciju (konačno "sopstvena praksa" ili "praksa sopstva"). 159 . i na taj se način preobraze u pojedince koji su drugačiji od onih koje taj odnos "sačinjava". fukoovska logika odnosa snaga jeste prenapregnuta plastičnošću života. ona ima samo je­ dan problem: problem jedinstvenosti "buržoaskog" društva i njegovih sukcesivnih političkih oblika). Sve u svemu. Ova duga rasprava. a drugi delimičnu upotrebu marksističkih iskaza ili iskaza koji su skla­ du sa marksizmom. koja posredno proiz­ vodi učinke objektiviteta ili znanja. ne-filozofskog. mislim da se pouka može uopštiti. odnosa sa istorijom.upućuje na razmimoilaženje suprotnog smisla kada se radi o praksi. Na taj će se način opozicija sa Marksovom "teorijom" neprestano produbljavati dok će razmimoilaženje sa Marksovim analizama i pojmovima postati značajnije. Već sto godina neprestano se pitamo da li je Marksov poduhvat trebalo smatrati ostvarenjem filozofije istorije ili pak začetkom jednog drugog. i posredno učinke subjektivizacije (kon­ flikt se razvija na polju "proizvodnih odnosa"). niti je pozivao na najradikalnije kritikovanje Marksa onda kada ga je najpažljivije čitao (režim citiranja i pozivanja na Marksa i sam zaslužuje pažljivu studiju). Možda je paradoksalno. dok za Fukoa moć jeste produktivna praksa koja najpre deluje na samim telima. ali to razmimoilaženje . karakteriše svaku od faza njegovog rada. I sam Fuko učestvuje u tom ispitivanju. Podjednaka složenost. u kojoj idemo od prekida do taktičkog saveza. Ali. Fuko je sa dis­ tance od jednog veka ostvario ono što sam naziva "filozofskim fragmentima na istorijskom gradilištu" (Foucault 1980: 41). Možemo čak sugerisati da su ovi drugi sve više i više ograničeni / sve više i više specifično marksistički. Kao i Marks. možda će nam omogućiti da malo konkretnije zapazimo složen oblik u kojem se pojavljuje njegov odnos sa Marksom. Za Marksa praksa par excellence jeste spoljašnja proizvodnja. već je ključno pojmiti klasne odnose kao nepomirljive u unutrašnjosti. g d e prvi povlači sveobuhvat­ nu kritiku marksizma kao"teorije". koja proizvodi učinke izvan sebe same.

jednom rečju. ali vrteo se oko njega i nije ga odbacio. dakle protivrečnost. ako nas zanima da utvrdimo po čemu je naš filozofski hori­ zont nepovratno postmarksistički (u oba smisla tog izraza). postoje formulisao čisto teorijski odgovor (onaj koji možemo pronaći na čuvenim stranama Reči i stvari. polazeći od drugih objekata u drugačijoj konjunkturi. Otuda. No. Ako je tačno da je pomeranje filozofije kojim su se Marks i Fuko koristili tiče. moći i prakse. po mom mišljenju. skok koji iznenada otkriva drugo lice filozofskih pitanja (pitanja istine. ne istoricitet protivrečnosti (neka bude shvaćena kao instanca totalizacije borbi ili kao instanca interiorizacije njihove neophodnos­ ti) već događaja . i počeo. potrebno je i da ima veliki deo koji tek treba otkriti i preneti na kartu. onda je potrebno da se. Ali. Ako je tačno da se Fukoove diskurzivne taktike ključnim delom mogu analizirati kao "antimarksističke". Potrebno je da to polje. pitanja vremena i subjekta).radi li se tu o d r u g o m obliku teleologije? 160 . Fuko dovesti u pitanje. Otuda otvoreno filozofsko pitanje koje os­ taje nerešivo: može li se promišljati dijalektika koja više ne bi predstavljala zamišljeno predviđanje kraja protivrečnosti. u nepobitnom obliku niza dilema (ili pak Marks. ili pak Fuko) iscrtaju čvrste linije jednog teor­ ijskog polja koje treba definisati. Volji za znan­ jem i dodatnim tekstovima). čitanje Fukoa predstavlja naročitu prečicu. Upravo njega će. već bude tu.0 FUKOU Ali. taj izraz na manje loš način od svih drugih označava osetljivu tačku i sidrište filozofije u objek­ tu koji teorija sebi dodeljuje: materijalnost klasne borbe. dakle neophodnost istorijskog preobražaja (delovanjem protivrečnosti na polju "društvenih odnosa" nastalih iz klasne borbe). uzeo ga je u razmatranje u jednom praktičnom obliku. onda je potrebno da postoje nekoliki zajednički ulozi. potrebe koja u nama postoji bar sto godina da pređemo sa filozo­ fije istorije na filozofiju u istoriji. Taj pojam podržava marksovsku ideju istorijskog materijalizma. Odatle otvorena filozofska aporija kod Fukoa: ona. on dolazi do teza koje takođe ne bi bilo pogrešno nazvati imenom "istori­ jskog materijalizma". možemo još više da rizikujemo. Sve u svemu. Na (privremenom) kraju svoje evolucije po tom pitanju (u Nadzirati i kažnjavati. ili protivrečnosti kao strukture imanentne odnosu snaga. već analizu njihovog aktuelnog pokreta kroz njegova unutrašnja određenja? U središtu teškoće pojavljuje se pojam "društvenog odnosa". ali koje se tačku po tačku su­ protstavljaju Marksovim tezama: ne materijalnost "društvenog odnosa" već dispozitivi i prakse moći kakva se vrši nad telima. za razliku od mnogih drugih (pokušao sam da kažem: od gotovo svih drugih). na izvestan način. Hoćemo li reći da to polje jeste polje "istorijskog materijalizma"? Z n a m o da Marks nije ko­ ristio taj izraz da bi okarakterisao filozofski položaj upleten u njegovu kritičku analizu kapitalističkog društva.tamo gde pominje "oluje u dečijem bazenu"). Međutim. ne počiva toliko u teškoći promišljanja "preobražaja" počev od "mikrofizike moći" (dakle u problematičnim terminima) koliko u sledećoj teškoći: kako promišljati kategori­ je istoriciteta počev od materijalnosti tela a da se ne upiše istorijski događaj na horizont preobražaja života . da već bude pređeno i singularizovano.neverovatna rezultanta strategija potčinjavanja i mnogostrukih i delimično nekontrolisanih otpora. "skok" filozofije u ne-filozofiju. sve eksplicitnije i eksplicitnije.

Sa moje tačke gledišta ovde se ne radi o odsecanju. Ali. protiv supstancijalizma svake koncepcije moći kao "stvari" koju usvajamo. Što se tiče promišljanja istorijskog u njegovoj materijalnosti. Dakle. Tome ćemo nara­ vno odmah prigovoriti da se on od toga zaštitio: svojim pozitivizmom (tom rečju koju su prema njemu bacali kao diskvalifikaciju i čiju je upotrebu preokrenuo).Etjen Balibar: FUKO I MARKS Ako Marksov istorijski materijalizam još uvek pohodi spiritualizam filozofija istorije (protivrečnost. da obrazujete analitiku moći koja objašnjava njenu prirodu isključivo kroz odnose. Shod­ no tome. sučeljavanje Marks/Fuko pokazuje da postoje bar dva načina da se bude nominalista. U kritici filo­ zofija istorije od Marksa do Fukoa uvek se radi o materijalnosti. još bolje. aktivnu opoziciju tih dvaju načina (bar). ne samo da ja nisam radio ništa drugo kada sam analizirao kapitalističku eksploataciju kao proces potrošnjeproizvodnje radne snage i kao stalnu krajnost ob­ lika ugovora i razmene. "ra­ zum". ili kao "materijalnog". Upravo se u taj raskorak. da ne kažemo biologizmom. ali ja postavljam tezu da sama ta "tela". već sam iz toga virtuelno izvukao posledice koje unapred kritikuju dvosmis­ lenost vašeg "materijalizma": potpuno se slažem sa vama da istorijski pojedinci jesu tela potčinjena disciplinama. "moć" ili "protivrečnost". Ali. ili kulture) moraju biti promišljana u terminima odnosa. A naročito položaj može da bude izvrnut. znanja. u svakom slučaju bez ikakvog drugačijeg ispitivanja sem onog koje je u njih upleteno. neophodnost. Dakle. svojim nominalizmom. političkoj ili dis­ kurzivnoj . ili.zabranio svaki povratak na metafiziku. nasuprot filozofiji istorije.jesam ja. normama i političkim pravilima. dok drugi ne prestaju da prelaze sa materi­ jalnosti društvenih odnosa na idealnost dijalek­ tike. u svojoj osobenosti klase (a zašto ne i seksa. danas smešta su­ dbina filozofije po pitanju njenog odnosa prema istorijskoj spoznaji. U svakom slučaju. zabrana. od ove ili one strane tih pojmova ("telo" i "odnosi"). protiv idealizma (pravnog) koji poistovećuje svaku moć sa emanacijom suvereni­ teta. imamo ogromnu pred­ nost što možemo da se oslonimo na rad Mišela Fukoa: umesto da preživamo Marksa. čak i ako se radi o zabrani koju smo sami sebi nametnuli. vidimo da je to dvosmislen poduhvat koji pruža priliku za preokrete. Radi se samo o tome da se precizira pitanje koje je malopre apstraktno formulisano. dakle o "materijalizmu". već znači i zabraniti sebi prelaženje sa materijalnosti telâ na idealnost života. Dvostruka je korist od ovog termina: jer. umesto da ostanemo zarobljeni u dvosmislenoj potrazi za tačkom oslonca u Marksu radi kritike Marksa. Ona ne uništava pitanje.ekonomskoj. Hajde da ovde fik­ tivno damo reč Marksu: vi tvrdite. imanencija struk­ ture kao logika ili diskurzivnost istorijskog vreme­ na). nikada nije ništa drugo do ambivalentni nalog. sada 161 . dva načina da se bavimo filozofijom u istoriji. nominalista . već ga samo potiskuje.od nas dvojice u manjoj meri metafizičar. Možemo se složiti da nominalizmom nazovemo dodatak materijalizmu koji je neophodan da bi se nekoj materijalnosti . onda ne možemo da ne postavimo pitanje on­ oga što u Fukoovom "materijalizmu" i "istoricizmu" vodi prema neposrednoj srodnosti sa vitalizmom. koris­ titi se "istorijskim nominalizmom" ne znači samo radikalno raspršiti idealitete kao što je "seks".

5475. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Etienne Balibar . LITERATURA: Foucault. Les révoltes logiques. Michel Foucault.Arheologija znanja. str. Michel (1980) . Ewald. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). dakle. i]. 89-97. L'enjeu du nominalisme". "jeretičkom tačkom" oko koje možemo iskazivati pitanja nekog znanja. 40-56. un parcours philosophique. Foucault. (éd. koja su u isti mah i razdvojena i neophodno suprots­ tavljena. n°4. str. l'entretien avec Léonard. u: Perrot.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Paris: Gallimard Mišel Fuko (1997) . Mišel Fuko (1982) . Michel (1977) . Volja za znanjem.0 FUKOU imamo na raspolaganju dva teorijska skupa. L'impossible prison."Table ronde du 20 mai 1978". Paris. zima 1977. str. raspolažemo. Rancière. Beograd: Prosveta Mišel Fuko (1998) . Paris: Seuil. Perrot.). M."Deux essais sur le sujet et le pouvoir". Revel. 1989. Michel (1984) . Foucault. razgovor vodio J. Éditions du Seuil. u: Michel Foucault philosophe."Foucault et Marx. Recontre internationale. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 162 . u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow. 9. Paris.11 janvier 1988.10.Istorija seksualnosti. [knj."Pouvoirs et stratégies".

I kao što nam Fuko na početku Naissance de la clinique (Foucault 1963: V-VI) daje da pročitamo jedan Pomov (Pomme) tekst iz 1769. i jedan Bejlov (Bayle) iz 1825. To sam već uradio. lišena smisla i nade. koja tek što je bila izašla. Psihoanaliza nikada nije odušeljavala Fukoa. Više nije sastavni deo principa istraživanja. i 1976. Pripada dispozitivu u kojem pojava istorije vremenski koincidira sa društvenim naukama. i jedan Fukoov tekst iz 1976.Žak-Alen Miler (Jacques-Alain Miller) MIŠEL F U K O I P S I H O A N A L I Z A "Psihoanaliza nikada nije oduševljavala Fukoa". Nije hvaljena. ali prednost je data psi­ hoanalizi. Nećemo isključiti tako nešto. Ona ne vodi arheologiju. tako bih i rekao. kroz njegovu metodu i njegovu teškoću. arheologijom društvenih nauka u Recima i stvarima (1966). Ipak. svojim pri­ jateljima sa katedre za psihoanalizu (Foucault 1977). ne želim da mu protivrečim. uzdiže se iz jednog istorijskog pregiba unazad. U Volji za znanjem psihoanaliza zauzima simetrično i suprotno mesto od mesta koje je za­ uzimala u Recima i stvarima. Možda je tako. već je. tačnije psihoanaliza i etnologija. čiju arheologiju treba obaviti kako bismo mogli da ga se oslobodimo. 163 . To kaže Moris Blanšo i to je nesumnjivo. kada je Fuko proveo jedno veče u raspravi o svojoj Volji za znan­ jem. izgledati nekom budućem arheologu kao oznaka trenutka u kojem je praksa psihoanal­ ize konačno postala zastarela. već trpi njen protivnapad. U pravu je. tako bi se moglo do­ goditi da nam budući arheolog dâ da pročitamo jedan Fukoov tekst iz 1966. Možda. Međutim. dakle analizom izgleda društvenih nauka uz pomoć njihove arheologije. kada se suštinsko uređenje znanja bude promenilo. kaže Moriš Blanšo (Maurice Blanchot) (Blanchot 1986). Ne. naprotiv. Frojd to i kaže. krajnje eksplicitno rukovodi psihoanaliza. Zar u psihoanalizi nije nastanjena svest o tome da je smrtna? Frojd je to znao. Više ne dozvoljava da se predoseti buduća pukotina u suštinskom uređenju znanja. već je predmet istraživanja. g d e bi se moglo desiti da čovek bude izbrisan "kao što more briše tragove u pesku". na početku knjige koja bi se mogla zvati Smrt psihoanalize. već da sledim ono što govori. Možda će sutra ili prekosutra. ovaj zaokret u Fukoovom delu između 1966. isto tako anahrona kao stoje danas za nas njen nas­ tanak. u kojem je Lakan prepoznao samu strukturu crkve? Ono što me po ovom pitanju pokreće nije želja da protivrečim Fukou. uostalom. psihoanaliza se nalazi u srcu projekta koji je okupirao Fukoa poslednjih godina njegovog života: projekta istorije seksualnosti. smrvljena sarka­ zmom. sa nama. Kad bih to želeo. I nije li Frojd želeo da ovekoveči svoje otkriće i svoj izum tako što će ih staviti u zaklon u obliku neke insti­ tucije.

lako ne najavljuje sa istom sigurnošću njen bliski kraj. polazeći od psihoanalize. i vremenski je smešta u sredinu XVIII veka. Po pitanju skupa društvenih nauka.ne zaboravimo da je Fuko nominalista: "dispozitiv sek­ sualnosti". i taj je čovek nezamisliv i ne postoji u klasično doba. a upravo zato što Fuko. poduhvatio onoga što je sam nazvao arheologi­ j o m psihoanalize. Kako Fuko. on definiše pojam čoveka koji sve one podrazumevaju. prisustvo sa one strane. da rastvore svoj objekat."čovekom" društvenih nauka. onako kako se razvijala od doba klas­ icizma. institucije. taj objekat načinjen polazeći od psihoanalize. Taj Fukoov objekat. već uspevaju da ga rastvore. uvek je na vrhuncu kada nam arheologija. A u Volji za znanjem Fuko ne izlaže kroz isključivanje. igru prisustva i odsustva. Učinak Fuko. napravio arheologiju. prisustvo sa one strane. htedoh reći učinak istine istraživanja ili iskustva prema kojem izlaže. "Seksualnost" u Volji za znanjem zaslužuje navodnike koliko i "čovek" u Recima i stvarima. i neke od tih nauka o čoveku. na primer. koje su u stvari protiv-nauke. prakse. 1 naziva ga "čovekom". trpi i preuzima njegovu logiku. ponašanja. odsus­ tvo sa ove strane modernog prekida. može označiti imenom . Polazeći od psi­ hoanalize stvara jedan širi skup u koji onda umeće. zgodnu za smeštanje u njegovu arheologiju i rezi­ mira je u sintagmi:"govoriti o seksu". koji ga je izmislio. Ovde me zanima njegov način izlaganja. uprkos svojoj heterogenosti. u Volji za znan­ jem veli da je seksualnost buržoaska izvorno i is­ torijski. grupiše oko nje kako bi nastala zajednica koja se. Čim se ta z g o d ­ na crta izoluje. a što se. sa obe strane nekog prekida. u epistemi Predstave. U Rečima i stvarima Fuko izlaže kroz isključivanje. to je ime koje možemo dati. j e d n o m istorijskom dispozitivu. sve ono što smo mogli smatrati suprotnim psihoanalizi. dobija taj dispozitiv sek­ sualnosti u koji smešta i nju kao jednu od kompo­ nenti? Tako što iz nje uzima jednu zgodnu crtu. Tako se Fuko. pojavljuje se krajem XVIII i u prvim godinama XIX veka. iskoristivši ovaj objekat koji je izumeo i nazvao "dispozitivom seksualnosti" kao prečicu.0 FUKOU kada se poduhvata izvrtanja perspektive Reči i stvari. već kroz umetanje. prikazuje pojavljivanje i nestajanje. Još jedan primer: klinika. onakvu kakvu je pronalazimo u Volji za znanjem. koji se pojavio gotovo istovremeno sa dispozitivom "čoveka". To nije prirodna datost. odsustvo sa ove. koji je takođe novijeg datuma i možda je isto tako blizu svoga nestanka. kaže Fuko. može da važi i kao arheologija psihoanal­ ize" (Fuko 1982:114). on ga ipak priziva i vidi kako se pomalja."Čovek". Naziva ga "dispozitivom seksualnosti". Najdragocenija pouka projekta Istorija seksualnosti po mom mišljenju jeste sledeća. granice i kate- 164 . odmah joj sa svih strana pritrčavaju znanja. kao stvari koja je mrtva ili tek što nije umrla. Kao što je mogao da kaže da je "čovek" pronalazak za koji arheologija lako utvrđuje d a j e novijeg datuma. i to kako bi i od psihoanalize. Na prvi bi pogled mo­ glo izgledati da isto važi i za seksualnost. dakle taj objekat malo po malo kvari okvir. zbog prikladnosti te crte. I najpre ću ga osvetliti u kontrastu sa načinom izlaganja u knjizi iz 1966. Citiram g a : "Povest mehanizama seksualnosti. što će reći redefinisanu. tog atributa.

u kojem seksualnost igra značajnu ulogu. pojavila u sasvim drugačijem obliku. društvenih nauka. u sasvim drugačijem obliku. sredio svoje poslove uz najmanji trošak. s obzirom na to da je moderno vreme podeljeno na klasično doba i na savremeno doba. I tu se arheolog. Ali. odsustva i prisustva. ta je ideja vodila do jedne vrste arheologije religije koja ju je terala da bez otpora napusti svoj izvorni teren. A Moris Blanšo još može da mu se obrati s onu stra­ nu groba i da mu kaže: zašto ne antički judaizam. širila se. od XVII veka. I zaista. i u stvari. čitav diskurs hrišćanske puti uta­ pa se u arheološki dispozitiv. I uzbudljivo je konstatovati kako se ta divna arheološka mašina. kao da ga je neki neodoljivi pokret odbacio sve do Grka i Rimljana. Onda posmatramo kako arheologija klizi i kako se epistemička skandiranja. "Seksualnost" se javlja sredinom XVIII veka. koja bi se postepeno uvek postavljala iznad prve. klimaju se i slamaju. i treba mu premestiti formativno jezgro još malo unazad. s obzirom da i samo duhovno vodstvo ima svoju istoriju. koja su tim smenama prisustva i odsustva. do ispita savesti. zbog toga što se definiše zgodnom crtom "govoriti o seksu". Treba se vratiti do koncila iz Trentea. kaže on. do duhovnog vodstva.Žak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA gorije svoje sopstvene arheologije. Dispozitiv psihoanalize potvrđuje se krajem XVIII veka. koja su vodila istraživanje o medicini i naukama. omogućavala da se odvijaju u skladu sa nepogrešivim binarizmom. mora izazvati divljenje onih kojima je mišljenje etičko pitanje. što se nije uhvatio za granje kada se tlo njegove arheologije obrušavalo pod njegovim nogama i što se uz ljupko odricanje potčinio paklenoj logici koju je bio pokrenuo. zato što se tu začelo ono što sam malopre nazvao Fukoovim iskliznućem. Možemo se zapitati da li su epistemski okviri stvoreni da bi se proučavalo nešto kao što je religija. sa poslednja dva toma Istorije seksual­ nosti. ovde spotiče i sama se raspada pod uticajem objekta kojeg je sebi dodelila polazeći od psihoanalize. Pošto su zarđala. upravo u ideji religiozne arheologije psihoanalize. do prakse pokajanja. i u kojem leži poreklo zakona? To je program za arheolog­ iju od pet hiljada godina. Sve se odvija kao da se ta zgodna crta "govoriti o seksu" pokazala premalenom da podnese projektovanu arheolog­ iju i da joj je trebalo dodati neku drugu. zatvora. ali je već tu sredinom istog tog veka. te nam je kao iznenađenje dao Upotrebu ljubavnih zadovoljstava i Staranje o sebi. koja su osiguravala bezbednost arhe­ ologije. i stoje došao sebi. kaže Fuko. To što Fuko tu nije uzmaknuo. po pitanju klinike. Sve se odvija kao da je Fukoova arheologija u tom objektu prepoznala put transistorijskog pro­ laza. to što se ovde nije povukao. koji ga je uvek zvao sve dalje s ovu stranu sebe samog. što lukavi arheolog nije podneo ostavku pred učinkom istine koji je proizveo. koja je trijumfovala po pitanju ludila. koja bi nas bez sumnje odvela do onog Egipta koji je oduvek fascinirao Frojda. Ali. To će ostati jedna od najvećih Fukoovih pouka. i koja bi bila 165 . I sam Fuko zapaža mutaciju svojih istraživanja. odvaja od svoje drage arheologije. ta skandiranja su nagrizena kao da smo ih polili kiselinom. koja su se. stari veštac.

naprotiv. . Govorio je: "Protiv dispozitiva seksual­ nosti". protiv dispozitiva seksualnosti. Fuko ga nikada ne citira. bila je protivnapad. U stvari. na osnovu kojeg je obrađivana seksualnost u tomu I. Nije stvar u tome da subjekat o kojem govori Fuko jeste Lakanov subjekat. bila je veoma sićušna. Pojam moći. Tela i zadovoljstva. ni u jednoj praksi. Još uvek ga čujem kako mi kaže 1972. Već. već to moraju biti tela i zadovoljstva". ni u Istoriji seksualnosti."tačka oslonca protivnapada ne srne biti seks-želja. bez strasti kojom gore njegovi drugi tekstovi. osim kao utopija tela izvan seksa čija mnogostruka zadovoljstva više ne bi bila saku­ pljena pod ujedinjujućom strogošću kastracije? Ova tačka oslonca. i rado je priznavao da ga ne razume. ne objašnjenje Lakana.proveli smo jedan dan u Salpetrijeru gde sam mu pravio društvo dok je pregledao Šarkoove (Charcot) arhive: "Moraćeš jednog dana da mi objasniš Lakana". ni u Recima i stvarima. Ići ću tako daleko da kažem da je njegova Arhimedova tačka bio Lakan. Naravno da je pojam subjekta prisutan u Volji za znanjem. Ako ponovo pročitamo taj uvod videćemo da u njemu postoje znaci koji pokazuju zašto je objašnjenje sa Lakanom zauzelo poslednje g o ­ dine Fukoovog života. etnologiji. lingvističkoj trijadi. kao što kaže Fuko. bez kočenja i bez ograničenja. U Recima i stvarima protivnapad protiv društvenih nauka i m a o j e t a č k u oslonca u konkretnim disciplinama. recimo to. na konstituisanje sopstva kao subjekta. I upravo je to mana te početne tačke oslonca koja je punom brzinom gurala arheologiju ujedan retrogradni pokret. ali u interiorizovanom obliku. Verujem da nećemo shvatiti ništa u Istoriji seksualnosti ako tu kod Fukoa ne pre­ poznamo.0 FUKOU "govoriti o sopstvu". sa ovu. u samoj nutrini rada sopstva na sopstvu. Moriš Blanšo zapaža razliku u stilu poslednjih knjiga: smiren. U uvodu u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava nedvosmisleno se radi o širenju istraživanja s onu stranu seksualnosti subjekta. sa psihoanalizom u svom srcu. a to nije više bio Lakanov subjekat bar od 1958. a i moć je prisutna u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava i Staranju o sebi. u narednim to­ movima ustupa mesto pojmu subjekta. a ne sa onu stra- 166 . Fukoova je arheologija uvek bila pro­ tivnapad. s obzirom na to da je Fukoov subjekat onaj koji sebe prepoznaje kao takvog. ali samo kao incident. Ali odakle dolazi ta smireno­ st u delu koje je žestoko i sarkastično najavljivalo ambiciju da nas oslobodi? Istorija seksualnosti. psihoanalizi. I nije li zbog toga što se taj pokret ipak zaustavio u antičkoj Grčkoj Fuko otkrio. već objašnjenje sa Lakanom. više nije imao tačku oslonca ni u jednoj disciplini. I uvek je imala potrebu za tačkom oslonca.napisano je na poslednjim stranicama Volje za znanjem . još od samog početka. Ništa više od delića perverzije kojem Fuko u Volji za znanjem nije pridavao drugačiju čvrstinu od čvrstine jedne utopijske tačke koja je bila neophod­ na da bi se promišljalo ono s t o j e izvan psihoanal­ ize. Nije li jasno da njegov protivnapad protiv dispozi­ tiva seksualnosti. Zaista je tako. zato što mu je bilo potreb­ no da preispita sopstvo u istoriji koja je krenula od pojma jednog dispozitiva stvorenog zato da ga ne bi uzeo u razmatranje u korist potpuno spoljnih praksi.

Paris: PUF Foucault. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Jacques-Alain Miller . već jednog tela sa mnogostru­ kim zadovoljstvima.2ak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA nu savremene epohe. n° 10. koju Fuko nije prestajao da priziva za svoju arheologiju. u kojoj pitanja ljubavi ne bi obrazovala skup ujedinjen funkcijom kastriranog falusa. juillet 1977. Mišel Fuko (1982) . sve to predstavlja ono čime ja objašnjavam konačnu smirenost njegove potrage.Michel Foucault tel que je l'imagine. Montpellier: F. 167 . str. ta onostranost koja ga je naterala da se vrati našoj epohi kako bi joj opisao kraj. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). Paris. Paris: Éditions du Seuil. ta onostranost modernog prekida. Michel (1963) ."Michel Foucault et la psychanalyse". ne jedne srećne seksualnosti.Istorija seksualnosti. 9. tu tačku oslonca koja mu je predstavljala manu? Ta ostvarena utopija. Maurice (1986) .11 jan­ vier 1988. 77-83. ta onostranost koju je pronašao u ovostranosti koju ovde predstavlja Grčka.Naissance de la clinique. u: Michel Foucault phi­ losophe. Morgana Foucault. Michel (1977) . [knj. Recontre internationale. 1].10."Le jeu de Michel Fou­ cault". Vo­ lja za znanjem. LITERATURA: Blanchot. 1989. Ornicar? Bulletin périodique du champ freudien.

R. odnosno svaka individua mora da odabere samo jedan put među mnogim i da ga neguje tako da može konstantno da bude uverena u njega. Razmatrajući celokupno područje ovog prelaza iz grčko-rimskog doba u rano hrišćanstvo. medicinski i psihološki kara­ kter. Fuko se pitao . odnosno onim delanjem "kojim ljudi ne samo da postavl­ jaju pravila ponašanja. Delovi ove istorije su Berlinovo {Enlightement) i Kantovo {die Aufklärung) prosvetiteljstvo. Glavna briga Grka je bila kako živeti lep život. očigledno je da postoji više mogućih načina ponašanja. Autonomija individue se postepeno gubi­ la kako je društvo napredovalo od grčkog zahteva za estetskom egzistencijom ka hrišćanskom zahtevu za onim što smo u prvom delu opisali kao svešteničku moć. M. Drugi deo ove istorije je prelaz iz društva antičke Grčke u rano hrišćanstvo tokom prvih nekoliko vekova nakon Hrista. nego takođe i pokušavaju da se transformišu. koje ovu brigu nije imalo za načelo. da se promene u samom svom pojedinačnom biću. Parott) STARANJE O SEBI Cilj Fukoovog dela je bila genealoška i arheološka analiza onoga što smo nazvali etosom mod­ erne. kako učiniti život lepim. u kome se nastojalo osnažiti sveštenstvo obećavanjem sigurnog spasenja ljud­ skog stada putem ispovedanja. a što zatim dovodi do nečega što bi moglo predstavljati problem za jedan ovako rigorozan program. To su samo de­ lovi istorije različitih vidova individualizacije. i da od svog života načine delo koje poseduje izvesne estetske vrednosti i zadovol­ java određene stilske kriterijume" (Foucault 1985: 11). Ove prakse bi se mogle nazvati "načinima egzistencije". Pokušavajući da objasni šta je filozofsko istraživanje. kao i Bodlerova moderna. Razlog je ležao u promeni snaga koja se do­ godila u to doba. hrišćanskom i modernom svetu. ali i kao etički subjekt u okviru nekog koda ponašanja. Parot (M. Fuko razvija istoriju različitih tipova in­ dividualizacije koji nas primoravaju da se (kao sub­ jekti) objektiviramo. ove prakse su poprimile edukativni. tokom prosvetitestva i u devetnaestom veku. stoje izgubilo na značaju u periodu ranog hrišćanstva. Kasnije. M.o tome kako ljudi "problematizuju" ono što jesu i čine i kako dovode u pitanje svet u kome žive. R.M.u drugom tomu Istorije seksualnosti . To je traganje koje vodi stvaranju pravila ponašanja za svaku individuu. zbog daljih promena u strukturi moći koja je transformisala svešteničku moć u modernu matricu individualizacije. ono što je tokom ovih promena ipak ostajalo je sama ozbiljnost tog traganja za načinima egzistencije. 169 . Dok se autonomija individue smanjivala. Realnost ovih evident­ nih razlika u tipovima ponašanja znači da postoje različiti načini na koje subjekt može da manevriše kao posrednik. Naime. Ova problematizacija sveta od strane individua ticala se grupe praksi koje su bile veoma značajne u antičkom.

ali to ne znači da se nije­ dan od njih ograničava samo na jednu od kompon­ enata. koji se zasnivaju na principu nužne brige o sebi. koji pojedinac poduzima nad sobom da bi sopstveno ponašanje uskladio sa nekim kodom. Izvesni tipovi morala koji se vezuju za neke kodove ponašanja podupiru in­ stance autoriteta koje služe za ojačanje samih tih kodova. Ovaj način egzistencije nije predstavljao samo povlačenje u sebe ili vežbu samoće. Dve komponente svake moralnosti su dva gore pomenuta elementa koji se razvijaju sa relativnom nezavisnošću kako prelazi­ mo iz jedne epohe u drugu.Traganje za supstancom se može shvatiti kao traganje za onim delom subjekta koji treba da bude primarni materijal njegovog moralnog ponašanja. kreiranje etičkog subjekta. Prva je u određenosti etičke supstance. što znači da se telos ne tiče samo pojedinog delanja u okviru koda."(Foucault 1985:28) Iz ovog razloga ne može biti nekog određenog moralnog delanja koje se ne odnosi na neki jedinst­ veni kod ponašanja.kako bi osnažilo date kodove ponašanja. definiše svoje mesto s obzirom na maksimu koju će slediti i odlučuje se za određeni modus bića koji će mu služiti kao moralni cilj. tokom koga se razvio "kult individue". ili na grčkom techne tou biou. nego je samo-stvaranje. To je istorija refleksije. postoje razlike u telos-u etičkog subjekta. niti nekog moralnog ponašanja koje ne primorava individuu da se formira kao etički subjekt. postoje razlike u formi razrade ili u etičkom "radu". poboljšava i transformiše. Drugi tipovi morala insistiraju na načinima samoodnošenja individue. Treče. nego i njegove integracije u čitav šablon ponašanja koji sačinjava dati modus. Fuko primećuje da je ovo područje samoodnosa individue posebno snažno razvijeno u stoičkom asketskom pokretu u prvom veku nove ere. Druga je u tipu subjektivacije. etički subjekt se ne može formi­ rati bez ovih modusa subjektivacije koji od "prakse sopstva"zahtevaju nadgledanje ovih modusa. a zatim shvata da je obavezan da takvo pravilo uvrsti u praksu. Ovo moralno delanje nije naprosto samosvest. stoje proces u kome individua "ograničava deo sebe koji će formirati predmet njegove moralne prakse. kao i u načinu transformacije sebe u etičkog subjekta. Njime dominiraju načini egzistencije. Na kraju. Fuko ovo nadgledanje subjektivacije naziva "askezom". odnosno u načinu na koji subjekt zasniva svoj odnos prema nekom pravilu ponašanja. testira. koja predstavlja istoriju načina "primoravanja sopstva da sebe konstituiše kao subjekta moralnog ponašanja". nadzire.0 FUKOU Ove razlike imaju uporište u četiri tačke egzis­ tencije subjekta. To su kodovi ponašanja i forme subjektivacije. ispitivanja i dešifrovanja sopstva njim samim "zarad transfor­ macije koju treba postići nad samim sobom kao objektom". nego originalnu društvenu praksu. ali nije u potpunosti zanemarivao pravila ponašanja. Grčki svet je za svoj fundamentalni cilj imao razvoj modusa međusobnih odnosa individua. Zahtev da se vodi računa o sebi i poboljša svoj život je u doba ranog hrišćanstva 170 . znanja. Fuko misli da je to istorija etike i askeze shvaćene kao priče o"praksama nad sopstvom"koje služe da same sebi obezbede kontinuiranu upotre­ bu (Foucault 1985: 29). Sve to zahteva od njega da samog sebe kontroliše.imajući potrebu za mnogo snažnijim tehnikama moći . Rano hrišćanstvo je preuzelo ovo grčko insistiranje na etosu odnosa individua i razvilo svešteničku moć . Štaviše.

takođe. to znači oceniti odnos između sebe i onoga što je predstavljeno. sa Sekstom i Senekom je prizvana i uloga inspektora. je "sudska drama u malom". individua koja je postigla ovaj prilaz sebi. u kojima je um os­ tavljen samom sebi. posta­ la je sama objekt sopstvenog zadovoljstva. R. koji služi za ispitivanje individualnog načina proiz­ vodnje znanja (mada je ovde sudska komponenta prisutna u samoj individui). Prim. Tu su. prev. To znači da se sub­ jekt u sebi deli na sudiju i optuženog. tako da od tog odnosa prihvatimo samo ono što zavisi od našeg (subject. prev. i stanja sna. u opisima "tribunala čistog uma"u prvoj Kritici. primećujući da je san koji je sledio nakon ovog propitivanja bio znatno dublji i mirniji. inspektor vrši administrativno"revidiranje"samog sebe.) slobodnog i racionalnog izbora (Fou­ cault 1985:64). koja subjekta deli na sudiju i optuženog. bez obzira da li je duša sebe hvalila ili opominjala" (Foucault 1985:61). Ispitivanje kome su se ovi antički mislioci pre spa­ vanja podvrgavali (to subject /Foucault 1985:61/ 1 ). Seneka je zapisao da je "samotestiranje" glavni način samoodnošenja individue. on je istovremeno konkretan odnos u kom se može uživati. Ova briga o tehnici življenja je aspekt etike koji se tiče pitanja kako od sebe stvaramo etičke subjekte. okrenuti se od spoljašnjeg sve­ ta. već reaktivirati racionalna sred­ stva potrebna za postizanje kontinuirane ispravke postupaka. 1 Inspekcija je test moći i garancija slobode. od opterećujućih briga i problema budućnosti. Doduše. način osiguranja da se neko neće vezati za nešto što nije pod našom kontrolom.M. sve do samog "formiranja etičkog subjekta" (Foucault 1985: 68). M. u kojoj se individua podvrgava sudskom postupku analize. Inspektor pretresa čitav dan ne bi li pronašao prašinu ili greške u sopstvenim postupcima. Međutim. Parot: STARANJE 0 SEBI postao deo civilizovanog sveta. U vreme ranog hrišćanstva. formiranje etičkog subjekta ne zavisi samo od obavljanja specifičnih vežbi za njegov raz­ voj. to ne znači pokušati dešifrovati značenje skriveno iza vidljive predstave. Ovaj samoodnos je i dalje deo etike kontrole ili svešteničke moći koju ćemo posle podrobnije opi­ sati. Svrha nije okriviti sebe za počinjene "greške". kao i građanske dužnosti koje primoravaju telo da izvršava zadatke. Individui je dozvoljeno da se ukotvi u sebi i da stvori odnos koji ništa od pomenutog neće ometati. prema Seneki. pa čak i bezbrižan. Konstantno nadzirati nečije predstave ili verifikovati njihove tragove ne znači tražiti njihovo duboko poreklo ili ideju. Kantova filozo­ fija će vekovima kasnije odjeknuti ovom podelom. Seneka se pitao da li išta može biti bolje za njego­ vo samousavršavanje od "prakse temeljnog celodnevnog samoispitivanja". Artemidor je bio taj koji je preuzeo na sebe zadatak da Kurzivom autor aludira na etimološku srodnost reči subjekt i "podvrgavati se" (to subject) u engleskom jeziku. Međutim. ispitivanje i nadgledanje "tokom niza jasno definisanih vežbi". Međutim. Radije nego da sebi sudi. Uto­ liko. Svakako. Tu tehniku su pri­ kazali Sekst i Seneka pitajući se: "Koje loše navike si se oslobodio danas?" "Kom grehu si odoleo?" "U kom pogledu si bolji?" (Foucault 1985:61). vrednujući svaku ko­ rektnu primenu principa u svom delanju. prim. u Fukoovom smislu. 171 .

koja je bila udvostručena i ojačana sopstvenim i tuđim političkim delanjem. M. Zajednički razlog svih ovih ra­ dova. zasno­ vati sopstveni etos" (Foucault 1985:89). nego iz ozbiljnih razloga. kao što su "život" i "praksa". 29-37. Utoliko. Njegova knjiga je rasprava o načinu tumačenja. znati kako delati i ponašati se i znati kako voditi druge. Vol. kao neki tih i neumoran savetnik" (Fou­ cault 1985: 5). R. koji me toliko podseća na Fukoa i Kanta. Ova sklonost pisanju uputstava za život se prenela i na srednjovekovne mislioce. Moramo biti vođeni svojim ličnim razlogom. 2 (The Use of Pleasure) Random House 172 . a on je nudi kao uputstvo za život (Foucault 1985: 6). 2002. tokom nastanka Rimske imperije. indi­ vidua je stavljena u odnos prema sebi koji jezahtevao samoispitivanje. Postajemo moralni posrednici moći. razvijena je nova politička igra. zbog metamorfoze grčkih polisa u Rimsku im­ periju koja je izazvala svojevrsno problematizovanje političkog delanja pojedinca. Taj kod je sadržao i tumačenje života kroz razumevanje snova i obavezu prikladnog ponašanja u odnosu na državu. Parrott . jer će vrlina grada zavisiti od vrline njegovih vladara. LITERATURA: Foucault.The Ethos of Mo­ dernity. Naši snovi "os­ taju sa nama ako odemo u inostranstvo. a uvek smo zbog prirode moći . Možda je ova želja za pisanjem uputstava za život potekla od političke transformacije helenskog doba. kao i raspravu 0 vrednosti te prakse. Posvećenost političkom delanju treba da bude lična i trajna obavezanost. Tokom ovog perioda. jer onaj ko vodi "mora brinuti o samom sebi. Foucault and Enlightement. oni su na našoj strani u grad­ skom životu. Na početku se mislilo da su snovi i slike koji se u njima susreću znakovi spoljašnje realnosti. kako bi se osnažio kod prema kome se živi. Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: M. oni su poput proroka koji je uvek spreman. renesansu i na "doba ra­ zuma". a on se pobrinuo da nam pokaže kako se to čini. Michel (1985) . samo u ovoj posvećenosti moć sprovodimo u okviru mreže u kojoj zauzimamo ključnu ulogu. pa čak 1 da su poruke iz daleke budućnosti. oni su sa nama dok radimo na poljima i trgujemo na pijaci. jeste slom grčkih polisa i potonje organizovanje Rimske imperije koja je stavila novi akcenat na moralnu re­ fleksiju i proizvela promene u uslovima sprovođenja moći. On je želeo da pokaže kako razložiti san na delove i pripisati im značenja.The History of Sexuality. South Carolina: Rimric Press. Prema Artemidoru. str. u kom je sprovođenje moći bilo relativizano u odno­ su na svakog učesnika. oni su sa nama na bojnom polju. veština kako naterati snove da progovore. Život se ne srne posvetiti političkom delanju samo iz zabave.i vladar i potčinjeni.0 FUKOU u Tumačenju snova opiše metod i napravi uputstvo za dnevnu praksu tumačenja snova. voditi sopstvenu dušu. svako treba da se potrudi da protumači svoje snove.

povezanu sa težnjom moralne savršenosti ljudskih bića (Habermas 1984: 145-151).Mičel Din (Mitchell Dean) PITANJA P R O S V E Ć I V A N J A "Neću da pretvorim glavu u ispisujem stare. sa izvesnim ograničenjima i promenama. ova filozofija istorije 1 Ovaj iskaz citiran je kod Luisa Beka (Lewis White Beck) (Beck 1963: vii). budućnosti. u smislu da je teleološki unapred određena. Zaista. Ovo poglavlje nastoji da sučeli kritičko istraživanje istorije Fukoa i Kanta. Dakle. Sva upućivanja spram Kantove filozofije istorije d u ž ovog poglavlja oslanjaju se na ovu izuzetno valjanu zbirku. Prosvetiteljska filozofija istorije osamnaestog veka nije bila samo oblik "na­ prednog mišljenja" koji postoji još od Renesanse. ona ima javnu odgov­ ornost uopštavanja prosvećivanja i prevazilaženja predrasuda. Nesumnjivo. Filozofija prosvetiteljstva dovodi do pojave morala i političkih nau­ ka. Evo ilustracije za tezu: Kantov prezir prema arhivarskoj delatnosti arheologije i genealogije.). u njegovom uvodu za Kantove spise (Kant 1963). uvećanje vladavine nad priro­ dom. Napredak uma ima dve posledice: kao cilj prirodnih nauka. 2 Habermas (Habermas 1984:146) takođe naglašava da kraj nije teleološki dat u prosvetiteljskim filozofijama istorije. Ova filozofija istorije svakako sadrži neke os­ novne sličnosti sa starijom hrišćanskom esha- Imanuel Kant1 Prosvetiteljstvo bi se pre moglo posmatrati kao mentalno najčistiji oblik sintetičke filozofije isto­ rije osamnaestog veka nego kao događaj. 173 . iako is­ torija nema neko poslednje stanje. težnju ka savršenosti političkih i društvenih institucija. kod Adama Smita i Konta. period ili pokret. ona je proizvod pravovremene aktivnosti ljudskog uma u vezi sa preprekama znanju prisut­ nih u prirodi. nego verzija istorije u kojoj je sadašnjost determinisana linearnim kretanjem vremena ka otvorenoj. sa razvojem humanističkih nauka. Kao uzor. vrhunac tog tipa filozofije istorije je Kondorseova Skica za istorijsku sliku o napretku ljudskog uma (1794. nau­ ka je istovremeno i uzor i pokretač prosvećivanja. napola važne fini papiri po njemu informacije iz arhiva. Kao pokretač. nalaze i kod veoma sistematičnih teorija razvoja stadijuma u osamnaestom i devetnaestom veku." je telelogija koja izvodi pravac i svrhu svakog tre­ nutka istorijskog sleda (Falk 1988: 377-382). 2 Varijanta napretka prosvetiteljske filozofije isto­ rije svoj model nalazi u napretku nauka. ali se principi ove filozofije. uključujući i ono što bi danas prepoznali pod imenom sociologija. i nesumnjivo savršenoj.

onda nema nikakve sumnje zašto im je Mišel Fuko posvećivao toliku pažnju tokom poslednje decenije svoga života (Foucault 1980. U dvadesetom veku ova ambivalentnost postaće temelj na kojem filo­ zofije istorije predstavljaju egzistencijalne dileme "modernog zapadnog" čoveka. čak i na kraju devetnaestog veka. Stvaraju istoriju na osnovu datih uslova. vidi moj tekst The constitution of Poverty (Dean 1991). Kantova razmatranja o istoriji i značenju prosvećivanja moraju se razumeti kao doprinos ovom obliku filozofije istorije. postojanja napretka u istoriji. One su izvor rasvetljavanja svrhe i značenja istorije. ali sa dve osobine koje ističe Falk (Falk 1988: 381): prvo. Kantova razmatranja imaju snažan uticaj i neka dva veka posle. nije bilo izvesno da se neće pojaviti neki princip koji bi oslabio pravac teleološkog kretanja. tehno­ logije. filozofija istorije je izuzetno ambivalentna kada je u pitanju uloga čovečanstva u istoriji. dobra i zla. i modernizacijom društva. 1986b. poglavlja 4 i 5. Ona su od trajnog značaja za savremene diskusije oko nasleđa prosve­ titeljstva i oblika razuma povezanih sa modernom. on je pretpostavljao i da će se. Kondorse je mogao zamišljati društvo bez kriminala. parafrazirajući Marksa. U ovom smislu. odnosno moderni Zapad. pokret u kome će sene mraka igrati pod svetlom razuma. otvarajući time put slavljenom Maltusovom prin­ cipu stanovništva. Mogla bi da zavede tvrdnja da se pre nikako nije mogla otkriti unutrašnja teleologija 3 prosvetiteljstva.0 FUKOU tologijom. ali u pravcu istorije sposobnosti i osobine ljudi supsumirane su pod autonomni proces razvoja razuma i nauke. 3 Međutim. u kome je m o g u ć e os­ tvarenje savršenstva. to je Liotarov"grand recit. U tim člancima. Fuko se služi Kantovim esejom Šta je prosvećenje? da bi objasnio svoj kritički projekat u značenju onog što naziva "ontologijom sadašnjosti" (Foucault 1986b: V. Od velikog značaja po sebi je što ova razmatranja teže da primene gla­ vne teme njegovog filozofskog rada kao skup ideja koje su bile važeće u sintetičkoj filozofiji istorije de­ vetnaestog veka. da ova razmatranja fokusiraju političku re­ fleksiju prirode racionalnosti i njene veze sa moder­ nom. u dalekoj budućnosti. stanovništvo uvećati do mere kada neće moći da obezbedi sredstva preživljavanja na zemlji. 174 . Moglo bi se reći. i drugo. uloge kritičkog razuma i načina na koji je primenjivan. To bi uputilo čovečanstvo ka oscilaciji između progresa i regresa. u kome je bogatstvo proizvelo siromaštvo. središnjem za istoriju bede i po­ litike siromaštva. Ako. Nadalje. pre nego što je bila započeta dija­ lektika prosvećivanja. a potom njegovo uništenje. i odnosa kritičkih mislilaca do danas. ipak. završetak nije nužno savršeno stanje. a razum dominaciju. O Maltusu (Malthus) i moći. bede i bolesti: "Doći će dan kada će smrt nastupati samo u neobičnim nesrećnim slučajevima" (Condorcet 1955: 200). Ljudi su stvaraoci istorije na način na koji su sami oblikovani. koristeći jezik dvadesetovekovne socijalne teorije. i postupke kao što je mit legitimacije koji pomaže da se konstituiše određeni tip civilizacije. takođe Halevi (Halevy 1927: 220-221). ekonomije i tako dalje. 1986i).

u predavanjima o filozofskom diskursu moderne (Habermas 1989. voljnih i sprem­ nih da ostvare svoju svrhu u svetu. Na više mesta u intervjuu Fuko upućuje na istoriju razuma. Preciznije. bar na prvi pogled. postojanje ove uslovljenosti u is­ toriji time ne umanjuje niti prevazilazi individualnu slobodnu volju. Ispiti­ vanje Fukoovog stanovišta o Kantu i prosvećivanju sada mora uzeti u obzir i rad Habermasa koji smatra da je to stanovište samo po sebi duboko protivrečno. vrsta filozofije istorije zamišljena u Kantovom eseju Ideja univerzalne istorije sa kosmopolitskog stanovišta. On ne koristi frazu "kritička istorija racional­ nosti". Međutim. racionalnost. postojanje antropološke teleologije sadržane u njegovoj koncepciji ljudi kao slobodnih. Sasvim drugačija čitanja Fukoovog Kanta m o g u se naći kod Gutinga (Gutting 1989:1 -7) i Dolara (Dolar 1991:43-56). uprkos složenom i haotičnom pojavljivanju ljudskih radnji. večnog mira. vođena tim specifično racionalnim. u Berlinische Monatsschrift. dokazuje da su za zadatak univerzalne istorije odgovorni "filozofi istoričari". kao antiteza Fukoovim istorijskim perspektivama i analizama. prvi put objavljenom de­ cembra 1784. glavnom mediju nemačkog prosvetiteljstva. ali raspravlja o"kritičkom istraživanju istorije racionalnosti" (Fuko 1984:159). i u njegovoj komemoraciji Fukou. uključujući tu i Maksa Vebera i Ničea. i revolucionarnog entuzijazma kao znaka na­ pretka. 1988). stanovište koje je usvojio Fuko u vezi sa tom filozofijom isto­ rije. i kasnije. obraćanje pažnje na slobodu volje umnogome otkriva da su ljudske radnje determinisane univerzalnim zakonima. Ovaj ogled. što dokazuju fluktacije stopa brakova. dođe do svog kraja. i Habermasove komentare nasuprot tome. te istoriju formalizma dvadesetog stoleća. Kantova filozofija istorije govori o postojanju nužnosti nad ljudskim događajima. racionalnih subjekata. Pregled o Habermas-Fuko "kontroverzama" može se naći kod Rihtersa (Richters 1988). upravo je ono što obezbeđuje da teleologija istorije. 4 Ovde želim da ispitam samu Kantovu filozofiju istorije. i Postera (Poster 1989: 70-86). i pronađenom u radu kritičke teorije od Hegela do Frankfurtske škole. objavljen mesec dana posle ogleda o prosvećivanju u istom časopisu. kao i nad pri­ rodnim. 175 . rođenja i smr­ ti. Uistinu. U zaključku. uključujući tu francusku istoriju nauka. svetskog građanstva. političke konstitucije slobode. i znanje kao na oblike kritičkog ispitivanja. kritičku teoriju (Foucault 1984). predočava se 4 Debata sa Habermasom obnovljena je od Drajfusa i Rabinova (Dreyfus & Rabinow 1986:109-122). 5 U ovom neprocenjivom razgovoru. izvući ću implikacije za ono što nazivam "kritička istorija racionalnosti" (Fuko 1984b) 5 . Fuko locira sopstveni kritički projekat spram nekolikih intelektualnih pravaca.Miče! Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA 96). Kant počinje (Kant 1963: 11) tvrdnjom da. Svi prirodni ka- Kant: prosvećenje kao nužnost granica Verovatno je tačno da se ne može zamisliti ništa više od Fukoove genealogije moć-znanje nego Kantova razmatranja univerzalne istorije. započetim sa Kantovim esejom. Kantova filozofija istorije otkriva takvu teleolo­ giju unutar pravca ljudskih aktivnosti koji uzimaju sledeće oblike (Kant 1963: 12-16). kada se one posmatraju iz perspek­ tive individualne slobodne volje.

unutar države i između različitih država (Kant 1963:16-19). Koncept indi­ vidualne slobodne volje pretpostavlja mogućnost antagonizama među individualnim voljama koje teže ostvarenju svojih svrha. jer ono stva­ ra sve što prevazilazi puko životinjsko. do onog koji. kroz slobodnu upotrebu razuma. kako potraga za ostvarenjem interesa povezuje pojedince u tržišnu razmenu prema Adamu Smitu.najčešće određivana sa velikim I . Prema Kantovoj filozofiji istorije. obdarenog ra­ zumom i voljom. može doći do stanja kad će početi da vodi stvaralački život kao član univerzalne građanske kulture. Univerzalna istorija teži da obezbedi univerzalno građansko društvo jer mora da deluje na specifične načine. koja ih veže u društvo putem uzajamnih suprotnosti (Kant 1963:16). Istorija . Međutim. može biti ostvarena u strogim uslo­ vima. Antagonizmi vode ka onome što Kant naziva "nedruštvena društvenost" ljudskih individua. onda će pojedinac pokušati da ostvari tu volju stvarajući antagonizme između pojedi­ naca. Ali. isprva subjekta sve do antagoni­ zama volje. tako delanje slo­ bodnih subjekata povezuje pojedince u građansko društvo prema Kantu. Time dolazimo do najosetljivijeg i najvažnijeg elementa Kantove filozofije istorije. zbog čega bi univerzalna istorija trebala da stremi takvome kraju. nije objašnjeno samo praktičnom sposobnošću korišćenja razuma. Ako smo navikli da posmatramo prosvećivanje kao slobodnu upotrebu razuma. Sto­ ga je cilj istorije postizanje društva koje postavlja granice slobodi kompatibilnoj sa slobodom drugih putem uspostavljanja zakonskih odnosa između pojedinaca. jer sloboda ujedno preds­ tavlja i sredstva i prepreke realizaciji racionalnog društva. ovaj napredak pokazuje duboke protivrečnosti u vezi sa slobodom. Ali krajnja svrha svetske istorije data je položajem ljudskih bića kao razumnih subjekta. Upotreba praktičnog razuma određuje specifično ljudsko. Načini određuju oblik u kojem će praktični razum biti ostvaren. Kod čovečanstva te sposobnosti usmerene su ka upotrebi praktičnog razuma. Prema Kantu (Kant 1963: 24). zakonsko utemeljenje i poštovanje moralnih zakona. zadatak filozofa istoričara je ovaj: uzeti "Ideju" prirodnog plana ili svrhe istorije i njeno kretanje ka završnom ostva- 176 . Ako se ljudi zamišljaju kao središta slo­ bodne volje. Nema sumnje da je prosvećenje srodno sa slobodom. ali i ono pretpostavlja određen oblik dominacije. takoreći ustanovljenje suverenosti racionalnog "čoveka" pod "savršeno pravedni građanski ustav". istovremeno mora­ ju da postoje neophodna ograničenja slobode. bića koje zna i čini što ona ili on trebaju da čine. kao i razum. Ta svrha ili kraj je pot­ puno ostvarenje prirodne moći upotrebe razuma stvorenog u čovečanstvu.0 FUKOU paciteti postepeno se razvijaju ka svome kraju. Kantova filozofija istorije nas podseća da sloboda. Ovi načini su aktivnosti slobodnih subje­ kata koji teže da ostvare različite ciljeve. Dok se takvo društvo ostvaruje time što subjekti slede sopstvene svrhe.prati napredak od izvornog bića prirode. sloboda može biti ostvarena u uslovima koji prihvataju neophodnost sopstvenih ograničenja. Međutim.

Ovde prosvećenje prevazilazi granice. ne iz nedo­ statka razuma već iz nedostatka odluke i hrabros­ ti da se razum koristi bez vođenja drugim. Kant je spreman da prihvati ta nužna ograničenja. Ta zrelost se sastoji u odbacivanju "okova večnog tutorstva". da naznačimo. dakle. Ovaj ogled pruža nam široko značenje Kantove filozofije istorije. i lekar koji odlučuje 0 dijeti. Kant objašnjava da njegov cilj nije da zameni empirijsku istoriju sa univerzalnom. Ovde se Kantov stav o granicama suprotstavlja onom što je prethodno naznačeno. već da samo želi da ostavi u nasleđe kasnijim generacija­ ma zabeležene različite doprinose. Prethodni esej u istom časopisu. to jest sloboda intelektualca pred čitaocima. Čak i kada je najviše entuzijasta kod slobodne upotrebe razuma. teleo­ ta logije. kao što su lenjost ili kukavičluk. Ovaj zadatak bi se ostvario praćenjem tog usmeravanja kod Grka. Tak­ vo društvo ide od prosvećenih osoba ka slobodnoj opštoj upotrebi razuma.. Kantov odgovor na pitanje koje mu je postavio ovaj časopis u vezi je sa unutrašnjim krajem isto­ rije upisanim u ljudsku prirodu. ipak. jer je opšta upotreba razuma zasenjena ličnim ograničenjima. prema Kantu (Kant 1963: 8) nije"prosvećeno doba" i 177 . otelovljenog u "statuti­ ma i formulama". Sastoji se u prevazilaženju prepre­ ka. tako da "se može otkriti regulisan napredak u konstituciji država na našem kon­ tinentu" koji bi imao univerzalne implikacije za sve druge nacije. Sapere aude! Imaj hrabrosti da koristiš sopstveni razum!-to je moto prosvećenja"(Kant 1963:3). ima sasvim drugačiji oblik odgovora na pitanje koje su postavili njegovi čitaoci "Šta je prosvećenje?" Ovaj odgovor je direktan.. i istorije varvara u Evropi. temelj Kantovog odgovora. (Kant. koje vode do toga da se knjizi ostavlja da proizvede razumevan­ je. zajedno sa drugim poznatim istorijama. Sadašnje doba koje je tak­ vu slobodu dopustilo samo kao mudrost suverena. ograničenjima sopstvene upotrebe razuma u građanskoj pošti ili kancelariji.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA renju u postizanju globalnog građanskog jedinstva kao"usmeravanog kontinuiranog procesa predsta­ vljanja kao sistema. Slogan sapere aude. i uzimanju "neizvesnog hrabrog skoka preko najmanjeg jarka" čak i kada neko nije navikao na tako slobodan pokret (Kant 1963: 3-4). i tako sve do današnjih dana. predstav­ lja. u suprotnom. Rimljana. i optimizma napretka čovečanstva kada se upotreba slobode nije ono uzdigne do upotrebe kritičkog i praktičnog razuma. onog što bi. takoreći društvo koje ohrabruje slobodu prihvatanjem nužnosti sopstvenih ograničenja slobode. Kraj istorije je uni­ verzalna građanska kultura i racionalno društvo. Štaviše. Tutorstvo je čovekova nesposobnost da iskoristi sopstveno razumevanje bez da bude vođen nekim drugim. Ipak. Neizlečivo je ovo tutorstvo kada prouzrokuje laži. ovo prosvećenje će uslediti ako i najmanja sloboda postoji. bezuslovna. i štete načinjene cilju univerzalnog građanstva (Kant 1963: 25-26). "usud i se da znaš". bila neplanirana konglomeracija ljudskih aktivnosti". sloboda opšte upotrebe razuma. kao pastir koji vodi svest. Prosvećenje je vrsta zrelosti. njegovih ideja kauzaliteta. i ako nije u potpunosti istinit: "Prosvećenje je čovekovo oslobađanje od sopstvenog neizlečivog tutorstva. prikazuje podelu tri kritike na osnovu ovih primera).

Sa uskraćenim istorijskim vreme­ nom unutrašnje teleologije. i eventualno kao arhaične. po sebi jedinstven kulturni proces koji dolazi do samosvesti putem samoimenovanja (Foucault 1986b: 90). Ako se ova dva eseja. Više je problematičan sam koncept"sadašnjosti"po sebi. kulturnom skupu. sadašnjost nije doba koje će doći. "Ciljani" pravac ka sopstvenoj sadašnjosti karakteriše filozofiju i diskurs moderne i o modemi. sledeći korak bi bio ponovno zamišljanje sadašnjosti izvan teleološke strukture trenutka koje je vidljivo u odvojenim i međuzavisnim delovima. ili u najmanju ruku dopušta postojanje te ideje kao nedovršene. logične. zbog toga što se bavi oblikom u kojem je ostvarena istorija. udubljene u potragu za poreklima 1 unutrašnjom teleologijom istorijskih procesa. U svom predavanju Fuko ukazuje (Foucault 1986b: 88-89) da je Kant prvi problematizovao značenje sadašnjosti zarad filozofske refleksije. neizbežan zaključak je da Kant određuje sadašnjost kao trenutak u napretku koji vodi ka ostvarenju univerzalnih ciljeva razvojem kritičkog razuma. ali ostav­ lja teleologiju u kojoj je sadašnjost smeštena kao neophodni deo okrenut ka budućnosti. Pre je to svitanje. uopštenije.0 FUKOU nego "doba prosvećivanja". granica i nužnosti u središtu je Fukoove interpretacije tog ogleda. objavljena u istom časopisu sa dva meseca razlike. Zapravo. doba u kojem postoji opšte buđenje mogućnosti razuma. postoje dobri razlozi koji pokazuju da ovo nije slučaj. Fuko ponovo naglašava od­ vajanje od zanimanja za prosvećivanje od sintetičke filozofije istorije. doba ostvarenja razuma koje bi pratilo svoje prolongi­ rano slobodno javno izražavanje. na koji se Fuko oslanja da bi sačuvao poziciju za-prosvećenje. da ostvari svoje stanovište kao dela "mi" koje odgo­ vara pojedinačnom. objavljenim četrnaest godina kas­ nije u Konflikti između fakulteta (Kant 1963:137-54). savremenom. koji proizilaze iz poteškoća Kantovog stanovišta. čini se da ovo predavanje stavlja u zagradu ili uklanja filozofiju istorije u kojoj je ideja prosvećivanja za­ betonirana. Ova idiosinkrazija stava naglašena je kada se Fukoovo predavanje okreće od eseja ka Kantovim razmatranjima pitanja "Postoji li stalni napredak ljudskog roda?". Ta kritička distinkcija dopušta afirmaciju primarnosti sadašnjeg. od Kantove kritičke filozofije. ipak zahteva oprezno određenje neo­ phodnih ograničenja slobode i razuma. ako je moguće "Šta je prosvetiteljstvo?" razvesti od "Ideje za univerzalnu istoriju" i. takoreći. Za Kanta. Sada želim da kažem da je ova interpretacija moguća jedi­ no ako se definicija prosvećenja u perspektivi sadašnjosti razvede od teleološkog kretanja u kome su uhvaćeni događaji ljudske istorije. kada reinterpretira Kantov problem kao "savreme- 178 . Fuko govori (Foucault 1986b) da esej 0 prosvećivanju postavlja pitanje sadašnjosti na drugačiji način od Kantove šire filozofije istorije. Isti napredak koji zavisi od slobode i čini slobodu mogućom. Fuko: prosvećenje i granice nužnosti Na svom prvom predavanju na kursu na College de France 1983. te posebnosti Fukoove perspektive. Poslednji argument može da na­ vede da je Fukoov stav unekoliko problematičan. i njenoj unutrašnjoj finalnosti. Međutim. Na drugom mestu. zajedno pročitaju. Problem slobode.

štivo. Međutim. fenomen čiji je deo čovečanstvo. Postoji. Međutim. već u specifičnoj razlici od onoga što je prethodilo (Foucault 1986i: 33-34). Ono što izgleda najviše interesuje Fukoa u osvrtima na Kan­ ta jeste oštrina s kojom potonje dovodi u središte prirodu sadašnjeg. mada neobično. Fu­ koova istorijska proučavanja izbegavaju teleologi­ ju i potrebu za poreklima. i ostaju sumnjičava u vezi sa postojanjem nužnosti u istoriji. Kant taj stav povezuje sa onim što shvata kao moralnu predispoziciju ljuds­ ke rase usmerene ka pripremi konstituisanja nacije koja ljudima predstavlja dobro. to ga ne sprečava da nađe u Kantovim istorijskim spisi­ ma elemenat koji potvrđuje prvenstvo sadašnjosti. njegova genealoška perspektiva tom štivu daje značajnost. ali i zadatak i obaveza za svakog po­ jedinca. nešto protivrečno. i otuda moguće slobo­ de. Kantov odgovor je afirmativan. Iz ove perspektive Fuko insistira da je nasleđe Kantove misli o prosvećenju. 0 Kantovom dokazivanju kaže (Fuko 1986b: 91) da nije dovoljno prosto slediti "niti teleološke tkanine. Kant teži da potvrdi napredak pozivajući se na događaje koji poništavaju njegovu teleolo­ giju. Revolucije! Upravo je to Fukoova poenta. napretku. tačno je da Fukoove genealogije nisu mogle da budu udaljene od stanovišta o Kantu. Očigledno je reč o tome u Fukoovom shvatanju Kantova odgovora na pitanje konstantnog napret­ ka čovečanstva.. ipak.. događaj koji bi imao vrednost kao znak". ulogu kontigencije. Moguće je da prosvetiteljstvo postavlja tu savremenu stvarnost s obzirom na "unutrašnju teleologiju vremena". Dok ti sporedni teks­ tovi inaugurišu formu kritike. događaja. Prema tome. i Revolu­ ciji drugačijeg redosleda negoli što je otelovljeno u njegove tri velike kritike. i ujedno je dobra te pravedna. niti budućeg dostignuća. kontigentnog. ali način na koji daje odgovor je ono što najviše zani­ ma Fukoa. Prosvećivanje je. prosuđivanja ili znanja. Kantovo stanovište ne sadrži unutrašnju napetost između teleološke istorije i Re­ volucije kao znaka napretka. sadašnjosti shvaćene ne u smislu to­ taliteta. i može da izbegne neprijatne ratove. prema njemu (Foucault 1986i: 35). "izlaz" iz nezrelosti. otvorenu završenost sadašnjeg kao projekat i kao arenu individualnog i kolektiv­ nog eksperimenta. ne­ ophodno je izolovati. ali se radi i o odgovornosti pojedinca za proces prevazilaženja nezrelosti i tutorstva (Foucault 1986i: 38). ne u značajnim delima ili zločinima čovečanstva već u stavovima posmatrača koji poka­ zuju "željno učestvovanje koje se graniči sa entuzi­ jazmom" (Kant 1963:144). Teži da pokaže uređenu usmerenost istorije sredstvima najvećeg mogućeg događaja prekida. ili bar paradok­ salno kod načina na koji je dat odgovor na pitanje napretka. On nalazi istorijske znake u Fran­ cuskoj revoluciji. Ukratko. što dopušta Fukou da napiše zanimljivo. niti uslova pod kojima su 179 . događaja i igru nedefinisanog prostora slobode u oblikovanju budućnosti.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nu stvarnost". Fuko u Kantovom prikazivanju napretka nalazi nešto srodnije antiteleološkoj perspektivi svoje genealogije. koja se ne zanima za uspostavljanje nužnih granica naše slobode. Kao takve. nastavlja Fuko. unutar istorije. Kant traga za iskustvom ili događajem koji bi figurirao kao znak za ljudsku sklonost "da bude pokretač u sopstvenom napretku ka boljitku" (Kant 1963: 142).

Ne treba misliti. za Fukoa taj univerzalizam sadrži neku vrstu paradoksa: mogućnost traženja univerzalnih pravila koja bi usmeravala naša delanja. pokušaj prepoznavanja sebe kao univerzalnog subjekta može biti shvaćen kao poseban oblik etičke prakse. Kantova dijagnoza sadašnjeg trenutka kao prosvećivanja. Prema Fukou. Zaista. bez potčinjavanja bilo kojem au­ toritetu". kako ističe Fuko u intervju 1983. kao nepovezane i diver­ gentne komponente Kantove filozofske refleksije. To je praktična i perspektiv­ na aktivnost koja postavlja stalno prisutne i pokret­ ne mogućnosti prekoračenja granica oblika života. čini nužnim određenje legitimne upotre­ be razuma i kritike (Foucault 1986i: 37-38). Kanta u tim očigledno sporednim tek­ stovima o istoriji i prosvećivanju. Kako g o d . već i za moralnopolitičke i estetske subjekte. Ma kako bilo. Prvo je razlikovao "analitičnost istine" koja na sebe preuzima zadatak određivanja uslova pod kojima je znanje moguće. To bi se moglotumačiti kao prerada i proširivanje fundamentalnih problema koje je Fuko ranije otkrio u Kantovoj epistemologiji. Iz toga je sledila "ontologija sadašnjosti. mestu samokonstituisanja.0 FUKOU prihvatljive upotrebe razuma. etički život i građanstvo. ontologija nas samih" koja ispituje "savremeno polje mogućeg iskustva" (Fou­ cault 1986b: 96). specifičnom. Kasnije. prihvatljivo i legitimno. Pre nego što tragaju za nužnim i univerzalnim uslovima upotrebe razu­ ma. trenutka u kojem će "čovečanstvo upotrebiti razum. Ta kritika sastoji se u razlikovanju onog stoje nužno i kontigentno. ovi tekstovi pokazuju i najavljuju kritiku koju zanimaju granice savremenih oblika života i identi­ teta. "Analitičnost istine"slična je onome stoje u Recima i stvarima (Fuko 1986b: 96) objasnio kao"analitičnost ograničenosti": paradoksalnom predlogu po kome granice ljudske egzistencije ("Čoveka") oblikuju te­ melj istinitog znanja u naukama o čoveku. To jest. Fuko se ne zanima samo za Kantov subjekt znanja. te prosuđivanje. Upravo se problemom samokonstituisanja Fuko služio da redifiniše svoj projekat u uvodu u istoriju seksualnosti. Fuko kao drugo otkriva drugog. U tom uvodu. cf. On je dokazivao (Fuko 1970:318-22) da je ta epistemologija bila inherent­ no nestabilna jer je subjekt kao transcendentalni uslov znanja već među različitim empirijskim ob­ jektima polja ispitivača. Samo je u tom smislu Fuko otkrio u Kantu po­ javljivanje dve kritičke tradicije u modernoj filozo­ fiji. istorijski datom. i kas- 180 . univerzalnog i pojedinačnog u savremenom životu. ipak. Upotreba zadovoljstva (1985: 6. nakon što je ispitao "igre istine" u povezanosti sa znanjem. Prosvetiteljstvo je drugi oblik asketizma. da Fuko ovde prosto postavlja jednu uz drugu "analitičnost istine" i "ontologiju sadašnjosti". Ovde je Kantova misao reinterpretirana kao oblik asketizma toliko da "uvodi još jedan način u našu tradiciju po čemu biće nije prosto dato nego je ustanovljeno u odno­ su sa sobom" (Foucault 1986d: 372). Kroz ove subjekte Kant je video univerzalne uslove znanja. relativno ne­ poznatog. suđenja i razumevanje jav­ lja se u posebnom trenutku. možemo da vidimo plod ponovnog određivanja njegovog kritičkog interesa navođenjem da je. analitičnost istine preduzeta u Kantove tri kritike već pretpostavlja naše samo-konstituisanje unutar specifičnog istorijskog trenutka. Poster 1989: 53-69).

Fukoova predavanja o prosvećivanju dovode u središte sam koncept sadašnjosti kao jedinstva međuzavisnih elemenata. potčinjeni savremenim oblici­ ma iskustva.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nije. Te serije su. niti metafizičkoj fi­ lozofiji istorije kao putovanja čovečanstva ka višem cilju ili potrazi za povratkom izgubljenog prvobit­ nog stanja. i kao subje­ kata unutar odnosa moći (Foucault 1986i: 47-49). rekao bih. može se uočiti da su "mi" oni čija je ontologija sadašnjosti i koji su. međutim. granice uključivanja i isključivanja ovde još nisu jasne: savremeno iskustvo celog ljudskog života svakako je neizmerno različito. nego kao istorijska analiza onoga stoje savladivo i što nije u uslovima specifičnih identiteta i aktuelnih oblika života. onda je sadašnjost posebna sadašnjost. Ipak. Čini se da je ovde problem postojanje raznovrsnih sadašnjosti i raznovrsnost verzija "mi" koji se ne vezuju u jedinstvenu stvarnost. i učestvuju u nekom razumevanju. to jest oni koji žive u posebnoj kulturi. radikalno nepotpun ako se ne postave sledeća pitanja: koje danas i juče. To je u saglasnosti sa mišljenjem. Da li je Fuko otišao dovoljno daleko sa svojom filozofijom istorije da odagna trajne posledice tele­ ologije u određenju sadašnjosti? Pre nego što odgo­ vorimo na ovo pitanje. neophodnoje raskinuti sa teleološkom koncepcijom same sadašnjosti kao jedinstva odvo­ jenih ali međuzavisnih elemenata koji predstavljaju manifestacije istorijskog trenutka. iznetim u delima o prosvećivanju. već ka političkim i etičkim pitanjima iskrslih našim umetanjem u pojedinačnu sadašnjost. ali ona koja stvara svoju kritiku institucija. Ovaj problem je. Go­ voriti o "mi" uvek je neodređeno. Uistinu je ovo kritička teorija. ipak. komparativnoj nauci istorije. valja se najpre zapitati ko su "mi"konstituisani u sadašnjosti u odnosima znanja i moći. bilo da se to zove "savremeno iskustvo". ne tako što postulira slavnu završnu tačku koja se gubi kako se pomeramo ka njoj. "osećao obavezu da prouči igre istine u vezi bića sa sobom i formiranju sebe kao subjekta". istorijskoj kritici koju zanima analiziranje i rasvetljavanje granica pod ko­ jima smo bili vođeni u konstituisanju nas kao sub­ jekata znanja. Istorijsko-teorijski projekat Fukoovog razmatranja 0 Kantu implicira . Z b o g toga je. da bi se pratila Fukoova aneksija sadašnjosti iz teleologije istorijskog proce­ sa i vremena. Ako je to tačno. 1 problemom delovanja u granicama koje određuju sadašnjost. Problem sadašnjosti verovatno je ono što Fuko otkriva kod Kanta: "Koju razliku danas uvodi s ob­ zirom na juče?" (Foucault 1986i: 34). sposobnu za primenjivanje određenog filozofskog etosa ili za usvajanje stava moderne.da nije usmeren ka objektiv­ noj. "čovečanstvo" i tako dalje. Kao odgovor. o praktičnoj. i etičkih praksi bića. sadašnjost za određenu za­ jednicu. kao moralnih subjekata. Ako Kantovi ese­ ji pomažu pri određivanju odnosa filozofije prema sadašnjosti. Drugim recima. sam koncept sadašnjosti kao ekvivalent ili surogat "modernom Zapadu" neodrživ. praksi i oblika znanja. i tako ustanovljava istorijske serije. Gde "mi" prestaje a počinje ono izvan njega? Za Fukoa (1986b: 89) ovo "mi" su oni koji "odgovaraju kulturnom skupu" karakterističnim za savremenost filozofa. i za koga? Ge­ nealogija stvara specifične rodove razlika.a ostatak njegovog dela može poslužiti kao primer . prema tome. 181 . moći. Ovo bi se javilo bar kao konzistentna implikacija njegovog stava prema prosvećivanju. "moderna".

Fuko se zalaže za "afirmativno" razumevanje uloge teorije prema sadašnjosti. u srodničkim odnosi­ ma "od Hegela do Frankfurtske škole putem Ničea i Maksa Vebera" (Foucault 1986b: 96). Odnos među serijama ne može biti sveden na sukcesivne momente koherentne serijama. opterećen zadatkom koji traži neograničene moći. Habermas ne može da poveže ni ono što vidi kao Fukoovo novo omiljeno stanovište o prosvetiteljstvu. epohe. u kojoj on odgovara na kasnija predavanja o Kantu i prosvećivanju. Da bismo to ilustrovali. Bašlara i Kangilema. sa druge. i smešta se unu­ tar tradicije prosvetiteljstva. Da lije sam Fuko bio uhvaćen u beskonačnu teorijsku zam­ ku. veli Habermas. Pre će biti da same veze stvaraju neku vrstu meta-serija. perioda ili društva. Habermas navodi (Habermas 1989:176) da je Fuko ili uhvaćen u "produktivnoj kontradikciji" ili se konačno pomirio sa "filozofskim diskursom mo­ derne". Ona ne može da bude arena za iscrpljujuće razumevanje jedinstvenog doba. trenutka. Fojerbaha (Feuerbach). određen sopstvenom ograničenošću. drži se kriti­ ke moderne i oblika znanja karakterističnih za nju.O FUKOU uvek rukovođene unutar specifičnih parametara i na posebnim nivoima i privremenostima. Habermas se ne miri sa Fukoovim interesovanjem za Kantovu filozofiju istorije s obzirom na njegovu raniju arheologiju formacije diskursa i genealogije odnosa moći. Produktivna kontradikcija je ova: sa jedne strane. francuski pozitivizam od Konta (Comte) pa do istoričara nauka dvadesetog stoleća: Koarea. U ovom delu. zanimljivo. 6 Da li je ovo zaista slučaj s obzirom na Frankfurtsku školu? Ili je to primer nastavljanja intelektualne darežljivosti? Dok je Fuko i mogao da otkrije da je njegovo posmatranje problema prosvećivanja i moderne bilo zajedničko sa Frankfurtskom školom. i sledeći ga. to je zbog toga što je sadašnjost shvatana sprečavanjem revolta protiv zatvora kao materijalnog instrumen­ ta moći. naprosto način borbe oko specifičnih instru­ menata i diskursa moći. suočenih sa Fukoovom izjavom int­ elektualne naklonosti. Lukača (Lukacs). razmotrimo Habermasovu komemoraciju Fukou. podkraj života. Ako je Fuko bio naveden da tvrdi da je Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1977) formiralo "istoriju sadašnjosti". On je govorio: "To da kazna uopšte i zatvor posebno pripadaju političkoj tehnologiji tela jeste lekcija koju sam naučio ne toliko iz istorije koliko iz sadašnjosti" (Foucault 1977: 30-31). 182 . borbe i načine samokonstituisanja. u naukama o čoveku. Fuko sebe određuje kao nekog ko misli u obliku refleksije pokrenutim "spo­ rednim" tekstovima o Kantu. Sadašnjost je. u kojima je samoreferentni subjekt. on je vred­ nuje i ophodi se prema njoj drugačije nego prema nemačkoj kritičkoj teoriji i njenoj upotrebi veberijanske teme instrumentalne racionalizacije. Ničea i Vebera i. Možemo primetiti da Habermas nedostaje na ovoj listi. Franfurtsku školu. sa aporijama kognitivnog subjek­ ta koje je otkrio kod Kanta. Ta raz­ lika naglašena je stepenom neshvatanja pristalica kritičke teorije. te načina samokonstituisanja. ili je konačno shvatio. dakle. da se mora pridružiti diskursu moderne ko­ jeg je pokušao da razori? 6 U tekstu o Kangilemu (Foucault 1980) Fuko uspostavlja sličnu vezu koja uključuje hegelovce. niti sadašnjost koja isključuje druga iskustva. Na nekoliko mesta.

neomarksizma. suprotstavljanjem kritičke onto­ logije sadašnjosti Kantovoj analitičnosti istine. Fuko je težio da odvoji Kantovo razma­ tranje sadašnjosti od teleološke filozofije istorije u koju se ono umotalo. ako je Fuko povremeno bio naveden da se postavlja u liniju . to nije zbog beskrajnih na­ pada potonjih. sumnjivo je da se Fuko može okarakterisati kao oštar kritičar koji teži da razori diskurs modernosti (te je stoga predstavnik postmoderne). Videti takođe: Foucault 1980d za alternativnu. Fukoova karakterizacija stava moderne ujedno je snažna i složena i previše jasno izražena u eseju "Šta je prosvetiteljstvo?" da bi se ovde ponavljala.sa kritičkom postprosvetiteljskom nemačkom tradicijom. nego pokušaj da objasni šta prosvećivanje znači u određenom trenutku za određenu zaje­ dnicu koja učestvuje u oblicima socijalne i kultur­ ne prakse. da se bude za ili protiv prosvetiteljstva. koje je molio za prijem.koje je proizvod kulturne i društvene racionalizacije Zapada. Pa ipak. ispravljaju sebe i rukovode s o b o m u radu samo-objašnjenja krunisanog poduhvatom'izricanja istine'" (Foucault 1980: 56). Prosvećivanje je višestrukost pokušaja da se prekorači izvan granica postavljenih razumu. Budimo jasni oko Fukoovog stanovišta ovde: nije pitanje biti za ili protiv prosvetiteljstva. Nadalje. i postupaka unutar te filozofije istorije. Ovde više nije pi­ tanje granica koje zasnivaju istinito znanje (kao kod analitičnosti istine) već "praktične kritike koja uzima oblik mogućeg prestupa" (Foucault 1986i:45). on raspravlja značajnu temu preokupacije racionalnošću. i njegove zamisli moderne ne kao perioda.7 Najzad. gde Fuko definiše Kangilemovo nastojanje kao"istoriju istinorečivih govora. Ipak. znanja i racionalnosti koji presecaju savremene društvene odnose i instituci­ je.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Habermasova kritika očigledno je ovde neodrživa. ostaje jedna ključna tačka. može se reći. Osim toga. Zbilja.i zaista francuske škole filozofije nauke (Fou­ cault 1980) . 183 . Njegovo zanimanje za Kantovu filozofiju istorije nije poput filozofskog opravda­ nja za pojavu sudbine još nezavršenog prosvećenog doba. Fuko primećuje (Foucault 1986i: 42-43) da oblik filozofskog ispi­ tivanja koji "problematizuje odnose čoveka prema sadašnjosti" mora da odbije ono što naziva učenom prosvetiteljstva. i problema moći i dominacije koje ti oblici stva­ raju. sledeći Bodlera. nego zato što je to predstavljalo stalnu preokupaciju kritičkog ispitivanja oblika nauke. Ovo može da stoji kao vrlo približni sažetak Fukoovog sopstvenog promišljanja racionalnosti. za ili 7 U razgovoru sa Ruleom (Raulet) (Fuko 1984).modernog društva . Fuko jasno ističe da nije odustao od prethodne karakterizacije Kantova oblika znanja i projekta koje je ono inaugurisalo u obličju nauka o čoveku. kao stava. ako ne i sličnu raspravu. ne samo kao karakteristike same sadašnjosti . posebno kad se uzme u obzir njegov skeptički stav prema sposobnosti objašnjavanja takvih koncepa­ ta. govora koji motre nad sobom. naukom i znanjem u nemačkoj i francuskoj misli tokom određenog perioda u dvadesetom stoleću. 1987). Njegovi predmeti su istorijski oblici racionalnosti i njihovi zapisi unutar sis­ tema ponašanja. ne postoji ekvivalent koncepciji modernog društva u Fukoovoj genealogiji. kao što je Habermasova mešavina neoveberijanstva. on nastavlja sa opisivanjem pozicije moderne kao "granične pozicije". već. i neofunkcionalizma (Habermas 1984.

već pitanje "eksperimentalnog" stava koji prelazi granice naših oblika racionalnosti. Ali u tim filozofijama istorije postoji dvostruka ambivalentnost ljudskog aktera. prosvećivanju i ra­ zumu. Tema recipročne zavisnosti granica i prestupa predstavljena je u Fukoovoj misli rano kao i u njeg­ ovom eseju 1963. pogotovo nužnih ograničenja slobode. ostvarenje subjekta u istoriji pretpostavlja nužna ograničenja upotrebi osobina subjekta. jednako problematično je zamisliti da granice utvrđene u takvim uslovima mogu zauvek da pređu u postmodernu. već mogućnost ustajanja delovanjem kritike. 184 . To znači odvojiti kontigentno i jedinstve­ no od univerzalnog i nužnog. Umesto toga. Niti je to nova periodizacija sociokulturne evolucije. Prestup tako deluje u granicama koje su odredile načine postojanja. Kantova teleološka filozofija istorije uporedo sa kritikom razuma predlaže ograničenja slobodi kao nužnim za ostvarenje univerzalnog građanskog društva. kretanje vremena u takvim filozofijama istorije zanimalo se ili za realizaciju ili za retardaciju sposobnosti u prilikama i preprekama postavljenih istorijom. za Kanta istorija je polje evolucije sposobnosti razuma ka krajnjoj svrsi ili potpuno "racionalnom čoveku"koji živi u racionalnom političkom uređenju koje je sam stvorio. Na pri­ mer. Ni­ kako ne srne da bude neko a priori koje bi izabralo prestup ili održavanje sadašnjeg status quo. Prestup. to nije ni nov stav niti stav za novo . tražeći stalno prisutnu mogućnost "neodređenog delovanja slobode" (Fuko 1986i: 46). godine o Žoržu Bataju (Georges Battaille): "Granica i prestup duguju jedno drugom gustinu svog bića: nepostojanje granice koja ap­ solutno ne bi mogla da se prekorači. To je oblik kritike koji se služi znanjem granica da bi usta­ novio političke opcije bez propisivanja lekova. Fukoova postmoderna mogla bi da bude zasnova­ na na neposlušnoj "problematizaciji" onoga što je istorijski dato. racionalnih sposobnosti čovečanstva. kritičan i eksperimen­ talan. već delovanja u granicama u skladu sa pozicijom moderne. Nije pitanje da se jednom za svagda raskine sa uni­ verzalnim i totalnim oblicima razuma.usvajan­ je oba stava rezolutno je moderno. Zbilja. nije preosta­ li ekvivalent globalne emancipacije subjekta. istorija je stanje ljudske drame upravo zbog toga što i jeste i nije stvorena od strane ljudskih ak­ tera. Ako Fuko zaista najavljuje postmo­ dernu. Pokušaji da se Fuko etiketira kao totalni kritičar moderne i ra­ cionalnosti ne liče ničemu više nego praznoj kutiji za dečje igračke. Fukoove istorije nalaze se u takvom odnosu prema moderni. Njihov stav je istorijski. sujetu zbog prestupa koji bi prekoračio samo granicu iluzije ili senke" (Fuko 1998:64).O FUKOU protiv jedinstvenog i totalizirajućeg oblika razuma. dakle. izbor koji se javlja kroz pronicljivi istorijski i teorijski rad. označava krivudavu stazu u granicama u koji­ ma je oblikovana sadašnjost zbog različitih modali­ teta savremenog iskustva. Prvo. Drugo. i verovatno važnije. Kao stoje problematično govoriti o zapadnom razumu ili moderni koja je univerzalna i totalna. delo­ vanja i mišljenja. Zaključak Sintetičke filozofije istorije devetnaestog veka počivaju na pretpostavci teleološkog širenja prirod­ nih.

i istorijska proučavanja. Metodološka implikacija Fukoove pozicije je potreba da se odstrane sve koncepcije razuma ili racionalnosti koje ih posmatraju kao karakteristike ili sposobnosti imanentne ljudskim akterima kroz istoriju. u značenju evolucije prirodnih osobina raci­ onalnog subjekta kao društveno-istorijskog aktera. u našoj kulturi. Nasuprot.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Fukoovi radovi o Kantovoj filozofiji istorije teže da odvoje koncepciju prosvećivanja od teleološke istorije. Woolley 1982: ch.. i njihovo zatvaranje u temeljne moralne propise i epistemologije. transcendenciji. i samo jedan deo ovakvog zadatka je onaj kojim je Fuko načelno rukovođen u nastojanju da odredi predmet svog ukupnog rada:"Moj predmet. ljudi učinjeni subjektima"(Foucault 1982:208). jedinstvenog bića obdarenog razumom. Nadalje. Samo raskid sa takvim temama otvara prostor za ono što bi se moglo nazvati "kritička istorija racionalnosti". 8 Videti Hirst. 6. Svrha nije traganje za univerzalnim uslovima koji čine mogućim govor i činjenje. započinju sa stvarnim granicama racionalnosti i postupaka. 8 Pretpostaviti da oni jesu. već je stvar u tome da uvek ostaje prostor kontigencije i slobode koji treba da bude određen unutar uslova iskustva i identiteta. Pretpostavka da se društveno-istorijski akteri mogu odrediti kao oni koji poseduju sposobnost razuma. Fukoova dela o prosvećivanju.. deformaciji. no oni nisu neizostavno određeni kao individualni subjekti. To je ujedno i metodološki i perspektivni manevar. i da je delovanje mehanizam putem kojeg se ostvaruju svrhe razu­ ma u svetu. Pre nego što postavljaju problem razuma i slobode u uslovima nužnih i univerzalnih ograničenja. vraća nas na potragu za scenama večite ljudske drame. re­ presiji. Takvi oblici poseb­ nosti nisu nužno oblici subjekta. kao jedinstveni entiteti koji koincidiraju sa odvojenim svestima i voljom" (Hirst. Za Fukoa. je bio da sačinim istoriju različitih načina pomoću kojih su. Ne može se reći da je sve moguće kao što bi iracionalisti ili slobod­ njaci rekli. značilo bi uma­ njiti glavni zadatak kritičke istorije racionalnosti. i emancipaciji. tako prožimajuće od devetnaestog veka. 185 . i podeli sposobnosti osobina subjekta i njihovih obećanja o pomirenju. etičkim. kritička istorija racional­ nosti ne može otpočeti sa takvim stanovištem jer je zainteresovana za varijacije oblika posebnosti ljudi i njihovih sposobnosti u određenim društvenim. 9 Postoji i suprotna perspektiva. svešću. i kulturnim uslovima. ono što je odbačeno jeste romansa o putovanju sub­ jekta unutar filozofije istorije. Teško bi se mogao zamisliti filozof za koga je subjekt bio tako živ! To jest. i činiti u različitim kontigentnim uslovima. neophodno je zadržati opreznost oko svih pratećih tema takve istorije koje izražavaju prethod­ no navedenu ambivalentnost: onih o gubitku. Woolley 1982:118). voljom i tako dalje. političke i ekonomske prakse i tehnika. 9 J e d a n . zakonske. iskupljenju. govoriti. otuđenju. Takva pozicija nije ona o "smrti subjekta" pripi­ sana Fukou od strane takvih kao što je Agneš Heler (Heller 1990: 24). oni tvrde:"Oblici određenja individua postoje u svim društvima. već otkrivanje šta je moguće misliti. ispitivanje načina na koji takvi oblici specifikacije imaju određene diskurzivne uslove pretpostavlje­ ne i nužne različitim oblicima društvene. neophodno je odbaciti takvo shvatanje istorije.

sa specifičnim us­ lovima postojanja koji se mogu analizirati. onda se ne mogu lako izbrisati iz postojanja niti zakonski zabraniti. on se ne bi mogao razumeti kao jedinstven u pogledu tipa društvenog delanja (kao ciljno-racionalno. ove predstave ne bi trebalo hipostazirati u nužne i nesavladive univerzalije ljuds­ ke egzistencije. već unu­ tar diskurzivnih i praktičnih uslova delanja. to jest moderne. stvarnog ili čak proceduralnog. slobode. Pojavljuje se razumevanje pluralnih. 43-57. Ako su koncepti i pretpostavke u vezi sa subjektom (ili sa ličnošću ili sa bićem) stvorene i određene u određenim društvenim vezama i. bez ikakve nužne koherencije između sebe. nisu manje "stvarne" zbog posebnih uslova postojanja. Sa druge strane. Helerina de­ finicija subjekta (Heller1990: 37) kao"idiosinkrazije interpretacije ljudskog iskustva u svetu i samoiskustva u uslovima moderne" pretpostavlja da su uslovi iskustva dati kao jedinstvo međuzavisnih elemenata kao manifestacije jedine sadašnjosti. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Mitchell Dean . u diskursu o ljudskim pravima. "režime istine". "igre istine". Iz takve pozicije. str. Niti se on može razumeti kao jedinstven proces koherentan ili konzistentan za sve specifične aspekte i slučajeve ra­ cionalizacije. bilo formalnog. a ne u teleologijama racionalnog subjekta ili racionalizacije. 186 . demokratiji itd.diskursima.0 FUKOU Zadržati ovo stanovište bilo bi delikatno i oštro jer ono.Critical and Effec­ tive Histories. Presecajući pret­ postavke društveno-teorijske tradicije usmerene na subjekt. što obezbeđuje teren za kritičku istoriju racionalnosti. Predstave subjekta.. ili komunikativno delanje). itd. Foucault's Methods and Historical Soci­ ology.ili istorijske sociologije oblika racionalnosti. i odnosi "znanja-moći". Ona je: samo putem dvostruke problematizacije aktera kao subjekta i sadašnjosti kao jedinstvene moderne može da se ustanovi ho­ rizont kritičke i efikasne istorije razuma . Sa jedne strane. bića. Čini mi se da je Fukoova poenta upravo suprotna. dužnosti i obaveza pripisanih subjektu unutar određenih društvenih odnosa i diskursa. kritičke aktivnosti putem njene identifikacije sa idealima razuma. Fukoova kritika sastoji se upravo u analizi koja teži da otkrije šta može biti nadmašeno i što više nije nužno. Usled toga. koje različito zove kao "diskurzivne formacije". ono pokazuje nužnost predstava prava. osobe. London: Routledge. ne zahteva odba­ civanje svih predstava subjekta. To ima značajne implikacije za način na koji tumačimo centralnu istorijsko-sociološku ključnu tačkuVeberovog pojma racionalnosti.) ne mogu se lako napustiti. Fukoov rad smešta racionalnost ne u osobine aktera ili karakteristike radnji. Ključna implikacija Fukoovog kasnijeg rada o Kantu nalazi se u povratku pojmu prosvećivanja kao nezavisne. kao "antihumanističko". Ako bismo zadržali ovaj pojam. nejedinstvenih sistema racionalizacije. političke ideologije koje potežu norme i vrednosti povezane sa subjektom (npr. Stvar je u tome.

45 (1998). Boston: Beacon Press. u: H. (1986b) . Rabinow. 152-176.The Theory of Communicative Action."Uvod u prestup". London: Routledge. str. M. trans. (1991) . / & C 7:51 -62. Ν. Foucault. Foucault. Gutting. Kant. Foucault. M. str."Georges philosopher of error". 2: the Use of Pleasure. 60. London: Allen Lane. J.3:374-394. 7: Reason and the Rationalization of Society. Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermeneutics. New Formations 14:43-56. M. Dolar. P. On History. Hoy (ed. M. C."What is maturity? Habermas and Foucault on What is Enlightenment?". Dean. P. Beck and E. 1971)."What is Enlightenment?". Harmondsworth: Penguin.The Order of Things: an ArcheologyoftheHuman Sciences.T. (1970) . Canguilhem. Μ. Fuko. M. god. vol. Foucault."Introduction". 1st edn.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA LITERATURA: Beck. P. M. and Rabinow. Treći program. Cambridge: Cambridge University Press. (1991) . Foucault. (1998) . (1986) .Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason. Dreyfus and P. L."Kant on revolution and enlightenment". London. Foucault: a Critical Reader.). (1977) . 5. H. M.1:88-96. (1980) . ed. (1982) . Fackenheim. L. (1963) . Falk. (1988) . Foucault. Foucault. 187 . M. New York: Pantheon. Oxford: Basic Blackwell. Reč. (1984) "Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role)." T h e legacy of the enlightenment: Foucault and Lacan". u: D.) The Foucault Reader. W. M. L.Discipline and Punish: the Birth of the Prison. 62-72. (1984) . J. Economy and Society 17. Μ. (1986i) .On the genealogy of ethics: and overview of the work in progress". Condorcet. to: I. 15. Economy and Society. Rabinow. u: Paul Rabinow (ed. McCarthy. Foucault. Beograd: Nolit. G. vol.Sketch for a Historical Picture of the Progress of the Human Mind. New York: Bobbs-Merrill. (1985) . br. M. Habermas. Dreyfus."The past to come". M. C. Α. Brigton: Harvester. (1986d) . u: The Foucault Reader. (1955) . (1989) . br.The Constitution of Poverty: toward a Genealogy of Liberal Governance. trans. W."Afterword: the subject of power". 208-226. Fuko.The History of Sexuality. Harmodsworth: Penguin. London:Tavistock (videti: Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. zima 1984.

Beck. E. L. trans. Thesis Eleven 25:22-38. W. M.The Growth of Philosophic Radicalism. Hirst. Poster. (1988) . Halevy. Habermas. London: Tavistock. (1963) . (1927) .Filozofski diskurs moderne: dvanaest predavanja. Richters. vol. (1982) . Zagreb: Globus. and ed. Morris. Lifeworld and System: A Critique of Functionalist Reason. Cambridge: Polity. I. (1988) . L. A. Nicholsen. W. S. P. W.The New Conservatism: Cultural Criticism and the Historians Debate.0 FUKOU Habermas. Fackenheim. trans. A.Social Relation and Human Attributes. and Woolley. J.On History. L. Culture and Society 5:611 -643. London: Faber. E. New York: Bobbs-Merrill. Ithaca: Cornell University Press. (1990) . Habermas. (1987) . J. Heller.The Theory of Communicative Action. R. M. Theory. Kant. 188 . Boston: Beacon Press. (1989) Critical Theory and Poststructuralism. 2. Beck (ed."Modernity-postmodernity controversies: Habermas and Foucault"."The death of the subject". (1989) . P. J.). trans. Anchor and E.

Za Habermasa to nije uradio. bar sudeći po onome što je Habermas u poverenju rekao Džejmsu Mileru (James Miller) (Miller 1993: 334). Upravo je Leo Bersani. To je samo formalnost i uglavnom se sve odvija bez ikakvih problema. Fuko nikada nije posvetio članke ili predavanja Habermasovom delu i pominje ga samo u retkim prilikama . Glavno Habermasovo delo.bilo nekoliko glasova protiv.. već i Fukou. Saznanje Un­ teres. kada pogledamo tekstove.). u kojem je iznet zahtev za pozivanje Habermasa: "Profesor Habermas je". septembra 1981. piše Ven. u arhivi Koleža nalazi se pismo Pola Vena od 30. prvi put pozvao Fukoa na Berkli 1975. ukazuje i na to da je . septembar 1981.izuzetno u ovom slučaju . novembra 1981.. 30. 3 1 Pismo Pola Vena 2 3 dekanu Koleža de Frans. On je uzduž i popreko promišljao marksizam. koji je u to vreme bio šef katedre za francusku književnost. kao i mnoga druga njegova dela (. ali u tradiciji nemačke filozo­ fije. "značajni predstavnik Frankfurtske škole i filozof od svetskog ugleda. profesor francuske književnosti sa Berkli univerziteta.2 Ostali predavači koji su pozvani tog dana podržani su jed­ noglasno. a da je obrnuta situacija daleko od istine. Međutim. Međutim. priča sedaje Fukoodigrao odlučujuću ulogu u odluci Pola Vena da pozove Habermasa da održi niz predavanja na Kolež de Frans u mar­ tu 1983. Dokumenti svedoče d a j e zvaničnu inicijativu za poziv pokrenuo Pol Ven. Izveštaj pokazuje da je tridesettroje glasalo za od četrdesettroje koji su glasali.. a naročito onaj koga je predložio Mišel Fuko: Leo Bersani. Kada je Leo Bersani 1982.). veoma brzo zapazimo da je Habermas mnogo pisao ο Fukou. a onda on na sednici nastavno-naučnog veća stavlja predlog na glasanje.Didije Eribon (Didier Eribon) "NESTRPLJIVOST SLOBODE (Fuko i Habermas) Američki komentatori pridaju veliki značaj debati Habermas-Fuko i ponašaju se kao da je bila značajna. 189 . sučeljujući ga sa Ničeom i sa društvenim naukama (. ne samo Habermasu. Fuko je to lično rekao Habermasu. prevedeno je na francuski. I zaista. Procedura pozivanja nekog predavača na Kolež de Frans jeste sledeća: jedan od profesora upućuje pismeni zahtev deka­ nu. Fuko je u svom domu napravio mali prijem u njegovu čast. Može se reći da ovaj mislilac koji seje razdor upravo zbog te svoje originalnosti kod nas još uvek ne nailazi na prijem koji zaslužuje". došao u Pariz da bi održao taj niz predavanja.i to uglavnom kada ga ο tome pitaju u nekom intervjuu..1 Ali izveštaj sa sednice nastavno-naučnog veća od 29.

Njihova meta su"postmodernizam"i želja. Razgovor.7 Habermas se bavi i pokušajima. filozofije od životnog. Došao je da se pozdravi sa Habermasom ušavši na vrata rezervisana za profesore.4 Ven pre­ cizira da mu je bila nepoznata čitava Habermasova intelektualna evolucija i da je. Filozofski diskurs moderne (Habermas 1988). Pol Ven se seća večere od 7. da se prevaziđe "mod­ erna". naročito nekih francuskih filozofa. Današnji zadatak filozofije. Zato je bio zaprepašćen sadržajem predavanja. 7 190 . Fuko čak nije bio u toku". ovaj mu je odgovorio: "Ne znam šta ti bi da ga pozoveš!" 5 Fuko se nije udostojio da prisustvuje tim pre­ davanjima. Smatrao ga je naslednikom kritičke tradicije Frankfurtske škole ("mislilac koji unosi razdor").). a još je više bio iritiran njime kao predavačem. Bio sam toga dana sa Fukoom: otišao sam po njega u kancelariju i zajedno smo ušli u amfiteatar. u stvari. A onda smo počeli da razgo- 4 5 6 Pismo Pola Vena autoru ovog teksta od 20. poče raspravom u kojoj je Habermas protestovao zbog ne znam više kakvog Miteranovog političkog stava iz te nedelje (. čak ni prvom. koje je nazvao "anarhizujućim". već "društvenu modernizaciju" i pritisak ekonom­ skih imperativa i dirigovanih intervencija države. Razgovara se na engleskom. Ako ne bude tako pojaviće se opasnost od toga da nas iracionalizam još jednom odvede prema sutrašnjicama koje uzmiču. što će reći "zapadnjački racionalizam koji je od kraja XVIII veka na ovamo predstavljao horizont na kojem je moderno doba samo sebe tumačilo". iskoristio je gužvu koja je vladala pred početak predavanja. rođeni iz iscrpljenosti same moderne i od razdvajanja umetnosti od života. marta 1983: "Fuko nije mogao da ne pozove Habermasa na večeru. čiji je ton bio ledeno učtiv. A to će omogućiti da se "društvena modernizacija uputi u različitim. u dnu sale koja je bila krcata.. A Habermas pledira da ne treba kriviti "kulturnu modernu". marta. Ovi su citati izvučeni iz otkucanog sinopsisa koji je deljen na Koležu na dan prvog predavanja. Nestao je nekoliko trenutaka kasnije rekavši mi da "ne želi da g u b i vreme" i da me čeka u svojoj kancelariji. Kada je rekao Fukou koliko je zapanjen.Ti su pokreti odbacivanja.0 FUKOU Pitao sam Pola Vena ο ovom događaju i evo nje­ govog odgovora: "Ja i samo ja sam pozvao Haber­ masa na Kolež.. jeste da se bori za "promišljeno obnavljanje veza između mod­ erne kulture i životne prakse". četvrti je bio Danijel (Defer /Defert/). Ali. j u n a 1993. I tako smo se okupili nas četvorica. da se razum podvrgne još radikal­ nijoj kritici kako bi se protresle njegove "gvozdene zidine". 6 Sadržaj tih predavanja obuhvata prva četiri po­ glavlja knjige na kojoj je Habermas radio u tom tre­ nutku. nekapitalističkim smerovima". diskretno je nestao i otišao u svoju kancelariju. Fukoje bio iritiran i samim Habermasovim prisus­ tvom. ali i politike. Ibid. Bio je na Koležu tog jutra 7. I onda Habermas poziva na neumoljivu osudu Ničea i ničeizma. kaže on. poznavao samo njegove stare radove kao što je Saznanje i in­ teres.

posle jedne Habermasove rečenice. Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima. sarkastično naglašavajući reč anarhista". Ali. 11. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu.Takođe nije neočekivano što. ni privatne. marta. "Une fleche dans le coeur du temps present". Fuko napravio dramsku pauzu. 794-799. 20. dakle. kulture. ali nisam bio zadovoljan rezultatom. Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. među njima nije bilo nikakve razmene. okrenuo se prema njemu. Evo kako je definisao "mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam. ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. str. marta. i rascep je bio toliko očigledan da je na kraju. Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. U govoru iz 1980. a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak. koja su održana 7. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike.8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali. Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. Habermas 1986) Eribon 1983:33.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. Critique. 10 11 12 191 . u listu Jaz (za srpski prevod v. jun 1993. i 22. članak je priređen posle prva dva predavanja. društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom" 1 1 . videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339). Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa. koji je na francuskom objavljen 1981. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. septembra 1980. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. i 8. Jürgen Habermas. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. Druga dva su održana 15. autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. jula 1984. ni javne. osmehnuo se široko. U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. On je. 1986. Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. Rekao sam to Fukou. Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 . Habermas 1981:966. avgust-septembar.

i 8. jun 1993. okrenuo se prema njemu. ni privatne. Rekao sam to Fukou. Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa. videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339). 191 . 1986. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. u listu Jaz (za srpski prevod v. ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta. Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima. U govoru iz 1980. koja su održana 7. str. U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. među njima nije bilo nikakve razmene. Druga dva su održana 15. Fuko napravio dramsku pauzu. marta. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. 12 Habermas 1981:966. društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom ". dakle. On je. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. 794-799. Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. sarkastično naglašavajući reč anarhista". Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. Habermas 1986) 10 11 Eribon 1983:33. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. osmehnuo se široko.8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali. i 22. marta. i rascep je bio toliko očigledan d a j e na kraju. ali nisam bio zadovoljan rezultatom. 11. koji je na francuskom objavljen 1981. Critique. "Une fleche dans le coeur du temps present". kulture. posle jedne Habermasove rečenice.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. Evo kako je definisao"mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . septembra 1980. Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. jula 1984. avgust-septembar. ni javne.Takođe nije neočekivano što. autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. Jürgen Habermas. članak je priređen posle prva dva predavanja. 20. Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 . Ali. a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak.

Žorž Bataj je umro 1963. pripisuju jednu daleku i arhaičnu osnovu. ovakva izvrtanja hronologije manje su značajna od Habermasove zatvorenosti u nemački kontekst. Delez /Deleuze/. mora d a j e zaključio da takve klevete stav­ ljaju tačku na raspravu čak i pre nego stoje počela.. Zapazićemo da je pozivanje na sedamdesete godine kao na epohu ponovnog otkrivanja Ničea u najmanju ruku čudno. Treba se složiti: možda bi neki ozbiljniji Habermasov pokušaj da razume francusku misao. doprineo tome da debata koju je hteo da započne bude plodnija.. u kojem se svako pozivanje na Ničea smatra sumn­ jivim i uvek se prilepljuje za konzervativce.0 FUKOU silama mašte. ili bar moguća. Što se tiče Istorije ludila. Iz svih njih isijava duh Ničea koji je ponovo otkriven sedamdesetih godina" (Habermas 1981:966). priređena je. ne nose sa sobom prostor koji ih je proiz­ veo". između 1956. A evo i nastavka: "U Francuskoj ta težnja ide od Žorža Bataja (Georges Bataille) do Deride.) upotrebili Ničea.. i već je tride­ setih godina bio posvetio nekoliko značajnih tek­ stova svom omiljenom autoru. pokušavaju da 192 . da uđe u Fukoove razloge. bilo da se radi ο volji za moć. njegova knjiga ο Ničeu potiče iz 1943. kao što smo videli. Burdije za primer uzima upravo odnos prema Ničeu i suprotnosti između Fukoa i Habermasa: "Pre nego što se.. ο suverenosti bića ili ο dionizijskoj poetskoj sili" (Habermas 1981:966). kroz napor da jednom anistorijskom ra­ cionalizmu suprotstavi istorijsku nauku istorijskih razloga (sa idejom "genealogije" i pojmom kao što je epistema). moglo da izgleda kao restau­ racija iracionalizma. a Habermas je na suprotstav­ ljanju iracionalizmu izradio svoj filozofski projekat" (Bourdieu 1990:1-10). a to je "generator neverovatnih nesporazuma". i 1960. Fuko mogao da doprinese nečemu što bi.). trebalo bi da razumemo kakvu je funkciju Niče . Na taj je način. da se. nacionalni intelektualni prostori i kategorije percepcije koje oni nameću i ulivaju". smerno zabrinemo z b o g t o g a što su neki francuski filo­ zofi (Fuko. na koju Habermas ovde veoma jasno aludira ("dionizijska poetska sila"). Otuda neophodnost. koji je bez sumnje pročitao taj članak u re­ viji Kritik. Ali. a objavljena je 1961. osećajnosti. i po pitanju proizvodnje kao i po pitanju recepcije. viđeno iz Nemačke u kojoj Niče ima posve drugačije značenje. Ali Fuko. uzme u obzir "učinak prizme kroz koju se prelamaju. kao preduslov za svaku raspravu. preko Fukoa. subjektivnog iskustva. Dva duga poglavlja posvećena Fukou u Filo­ zofskom diskursu moderne iz 1985. sa nekim Nemcima. na mani­ hejski način razumu suprotstavljaju princip koji može samo da bude prizvan. podvlači Burdije.a koji Niče? onaj iz Genealogije morala kod Fukoa mogao da ispuni u jednom filozofskom prostoru u kojem je dominirao subjektivističko-spiritualistički egzistencijalizam sa podrškom univerziteta (. Kao što zapaža Pjer Burdije (Pierre Bourdieu): od zemlje do zemlje "tekstovi cirkulišu bez svog kon­ teksta.

toliko je ta problematika udaljena od njegovih teorijskih interesovanja 1 3 . nije mislio i čega se odavno odrekao? Fukoov se animozitet može objasniti i činjenicom da je imao utisak kako u zaokretima Habermasove misli od sedamdesetih godina na ovamo nastaje sve ono čemu se suprotstavljao i iz tog se suprotstavljanja filozofski izgradio. str. U tom smislu debata nije bila potrebna: sve što je Fuko pisao predstavljalo je opovrgavanje onoga što je Habermas gurao napred. kao što je ludilo. to je bilo tačno. Foucault et les Lumieres" (Dreyfus. kada je Habermas kritikovao upravo ono što on više nije radio. Fuko je unapred insistirao na istorijskokritičkom postupku koji je takođe bio njegov kada je pisao Folie et deraison. može se reći i da jeste i da nije u pravu. kao povratak na utopiju ο jednom blistavom svetu bez priključaka sa realnim svetom. Upravo je iz prekida sa takvim tipom filozofija ap­ straktnog univerzalnog Fuko izveo svoju "analitiku moći". 193 . Taj razlog je što je Fuko bio. da je mogao da pročita ti knjigu (umro je pre nego što se pojavila). izgledala mu je kao povratak na esencijalistički način mišljenja. odsečen od realnih praksi. u osnovi. Ideja ο analizi uslova u ko­ jima se može ostvariti entitet "idealne reči" koji pret­ postavljaju sve upotrebe jezika. ako smemo tako da kažemo. govori ο Fukoovom oduševljenju "dionizijskom poetskom silom". Kritika koju su mu upućivali neki Nemci. izlaganje je ostalo potpuno isto i izražava toliko nerazumevanje da je malo verovatno da bi Fuko. videti Huberta Dreyfusa i Paula Rabinowa. "Teorija komunikacionog delanja" koju je Habermas razvio od svog "lingvističkog zaokreta" izgledala mu je kao povlađivanje dnevnom ukusu starih trabanata univerzitetske filozofije. bar od Nadzirati i kažnjavati. Postoji razlog za to što debata između Fukoa i Habermasa nije mogla da se odigra. Ali. u kojoj je otkrivao upravo obrnuti pokret. Habermas je mogao samo da učvrsti Fukoov neprijateljski i odbojan stav. 13 Ο nemogućnosti ove debate usled prevelike udaljenosti ovih problematika. a među njima i Habermas. S obzirom na to da je razmatrao Fukoovo delo bez ikakvog obzira za tu vremensku razliku i da je čitao sve Fukoove tekstove kao da njihov autor još uvek prihvata sve njihove pove­ zanosti i korelacije. Ali Fuko je odavno prekinuo tu ontološku potragu koja je prožimala Istoriju ludila i koja je snažno izražena u predgov­ oru iz 1960. Kako bi Fuko mogao da suprotstavi Habermasovim kri­ tikama ono što je radio i mislio. Kada Habermas 1980. Njegova iritiranost onime što je smatrao vraćanjem na najtradicionalniju misao bila je još jača zbog toga što g a j e već neko vreme veoma zanimala Frankfurtska škola. "arhaična" iskustva.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pronađu bolje argumente (Habermas 1988). osetio želju da nadugačko odgovori i da započne dijalog u okviru koji je post­ avio Habermas. a i da biste se upoznali sa odličnim izlaganjem ο ovim problematikama. i koji je jedini opstao i u njegovim poslednjim radovima. Ovaj se članak može pronaći i u specijalnom broju revije Kritik posvećenom Fukou. avgust-septembar 1986."Qu'est-ce que la maturite? Habermas. 857-872. velikim se delom sastojala od zamerki što želi da iza oblika racionalnosti pronađe iskonska. u kandžama svoje prošlosti. ali više nije. Rabinow 1989).

na prvom mestu. koju je Fuko pažljivo pročitao. (Payot). koju je napis­ ao Kirhajmer (Kircheimer) u Sjedinjenim Državama". Horkhajmera takođe 1974. kaže on. (Payot). Fuko se poziva na knjigu koju je 1939. 14 Dijalektika prosvetiteljstva Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera prevedena je na francuski 1974. taj je zadatak dodeljen Otu Kirhajmeru koji je procenio da je potrebno preraditi tekst u većoj meri. U Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1975. kada je pisao Nadzirati i kažnjavati. a Adornova Negativna dijalektika 1978.tvrdio je da je u Francuskoj došao trenutak kada se "taj problem Aufklärunga može nanovo smatrati veoma bliskim zahvaljujući radovima Frankfurtske škole" (Foucault 1990: 43).. i naziva to delo"izuzetnim" (Trombadori 1981) 1S . koji je nastao kao rezultat istraživanja koje je subvencionisao Institut tridesetih godina. . str. Pomračenje uma M. u Njujorku objavio Institut za društvena istraživanja i koju su potpisali Georg Ruše (Georg Rusche) i Oto Kirhajmer. Fuko." (Foucault 1990:45). Izgleda da je Maks Horkhajmer sma­ trao tu knjigu delom od nevelikog značaja 1 6 . Nekoliki su prevodi sredinom sedamdesetih godina skrenuli pažnju francuske intelektualne sredine na Adorna i Horkhajmera (Horkheimer). (Jay 1977). Fuko je počeo strastve­ no da čita te stare knjige u kojima je otkrivao prob­ leme oko kojih se njegov rad neprestano vrteo 14 . analizu konkretnih kaznenih sistema kao "društvenih pojava o kojima ne mogu da nas izveste samo pravni okviri društva i njegovi etički izbori". Sve ove podatke izvlačim iz knjige Rolfa Vigeršausa (Rolf Wiggershaus) (Wiggershaus 1993:220-221). Pošto je Georg Ruše emigrirao u Pal­ estinu. Istorija tog dela pod nazivom Punishment and Social Structures. Nešto dalje je govorio o tom "problemu koji nas gura u bratski zagrljaj sa Frankfurtskom školom. dovodi do niza tekstova u kojima Fuko podvlači tu duboku naklonost. Ta objava intelektualnog bratstva iz 1978. Fuko 1997) Fuko sa toplinom komentariše "veliku knjigu Rušea i Kirhajmera" u kojoj možemo.prvom od nje­ govih tekstova posvećenih Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" . objavljena je na francuskom 1977. Polazna tačka mu je jedan obiman rukopis Georga Rušea pod nazivom Marche du travail et droit penal. poklapanje svog postupka sa teorijskim pokušajima tog pravca nemačke filozofije."Ruše i Kirhajmer doveli u vezu različite kaznene režime i proizvodne sisteme u kojima su se očitovali". Fuko zaista kaže da se zainteresovao za Frankfurtsku školu pošto je pročitao "knjigu o mehanizmima kažnjavanja. uopšteno o Otu Kirhajmeru. U razgovorima sa Dučom Trombadorijem (Ducio Trombadori) iz 1978. međutim. 194 .radi ekspertize i oni su predložili neke izmene. . Institut je poz­ vao kriminologe."U tom su smislu". "naći izvestan broj suštinskih repera" i. Knjiga Martina Džeja (Martin Jay) o Frankfurts­ koj školi. (Gallimard). prilično je složena.0 FUKOU U izlaganju koje je podneo pred Francuskim filozofskim društvom u maju 1978. kaže Fuko. Uvod i poglavlje o XX veku u potpunosti pripadaju Kirhajmeru. Bez sumnje je počeo da obraća pažnju na taj pokret i pre tih prevoda.s 16 Citiram originalni francuski tekst skinut sa trake. To je dovelo do spora oko autorskih prava. 217-223..

ovaj se predgovor pojavio na francuskom sa ispravkama koje je načinio Fuko pred samu smrt . Druga tema koja je zadržala Fukoovu pažnju na knjizi Rušea i Kirhajmera jeste ideja da "kaznene sisteme u našim društvima treba razmatrati u ok­ viru'političke ekonomije'tela" (Fuko 1997:31).Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pravi otklon od te "stroge korelacije" kojoj bi. Koarea (Koyre) i Kangilema. naročito razgovori sa Dučom Trombadorijem. što će reći pitanje sadašnjeg trenutka i njegovih značenja. kojoj pribegavaju "odlični nemački istoričari i so­ ciolozi Frankfurtske škole". 0 tome svedoče bro­ jni intervjui. i jedan intervju Žerara Rolea (Gerard Raulet) iz 1983 (Fuko 1984b). knjiga je doživela rehabilitaciju kroz Fukoa. Ne treba se. kaže on. dakle. Ali njegovo interesovanje za Frankfurtsku školu uskoro će se proširiti na čitav taj pravac. može da napiše: "Kad bi trebalo da izvan Francuske potražimo nešto što odgovara radu Kavajea (Cavailles). Pošto ju je Horkhajmer potcenio. bez sumnje bismo ga pronašli u Frankfurtskoj školi (. Fuko. Razuma koji. postiže učinak oslobađanja samo pod uslovom da uspe da se os­ lobodi samog sebe"' 7 . Poređenje ovih dvaju verzija m n o g o govori o evoluciji Fukoove misli u poslednjim godinama života. ni jedan jedini put nisam bio čuo za ime frankfurtske škole od ijednog mog profesora"(Fuko 1984b: 159).to je bez sumnje poslednji tekst koji je imao vremena da ponovo vidi pre objavljivanja . iznenaditi... 195 . la science" (Foucault 1985:3-14). Čitav početak teksta ispunjenje njegovim razmišljanjem na temu Aufklärunga. Fuko tada počinje da žali što se nije dogodio susret između francuske filozofije i Frank­ furtske škole. u suštini se radi o proučavanju razuma čija strukturalna au­ tonomija u sebi nosi istoriju dogmatizama i despotizama.). kao i u nemačkoj kritičkoj teoriji. kaže."Nemačka ga je filozofija oblikov­ ala kroz istorijsko i političko promišljanje društva". "bez sumnje imalo što-šta da se zameri". U tim razgovorima Fuko primećuje da je Francuska gotovo ignorisala Frankfurtsku školu isto kao stoje ignorisala "pravac veberovske misli": "Dok sam ja bio student. U istoriji nauka u Fran­ cuskoj. dakle. veoma se razlikuje od njegove sud­ bine u Nemačkoj. Ovu temu razvija u predgovoru koji piše 1978. shodno tome. u meri u kojoj je pitanje prosvetiteljstva. zbog centralnog mesta koje u savremenim intelektual­ nim debatama u Francuskoj zauzima istorija nauka i "naročiti oblik koji joj je dao Ž. dodaje Fuko. za američko izdanje knjige Žorža Kangilema (Georg­ es Canguilhem) Le Normal et le pathologique. mogu Vas uveriti. Sudbina tog pitanja u Fran­ cuskoj. više nego ikada na dnevnom redu: 17 Foucault 1978: IX-XX.pod naslovom: "La vie: I'experience. Fuko suprotstavlja analizu "ekonomističkog tipa". Očigledno je da te "zamerke" proizilaze iz Fukoovog odnosa prema marksizmu. dok je u Francuskoj "istorija nauka poslužila kao os­ lonac" tom filozofskom pitanju. susret koji je mogao da se odigra na preseku istorije nauka i na "pitanju istorije raciona­ lnosti". sopstvenoj analizi u terminima disciplinarnih tehnologija (Fuko 1988: 108). U jednom intervjuu iz 1978. Kangilem".

i kao način na koji će se zapitati o svojim ograničenjima i o moćima kojima se koristio. Ovde citiram originalnu transkripciju na francuskom. Razum kao despotizam i kao svetlost" (Foucault 1985:7). društvena. kaže Fuko. Ali ta istosmernost. mnoge stvari ne bih rekao. koja je i "filozofski zastarela" i prepuna "marksističkog humanizma". Problem u kojem se svi praćakamo. a to je problem "učinaka moći koji su povezani sa vršenjem racionalnosti" koja se istorijski i geografski kovala na Z a p a d u počev od XVI veka. Aufklärung se vraća: i to istovre­ meno kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na raspolaganju. tehnika. Ra­ z u m kao despotska prosvećenost" (Foucault 1978: IX-XX) 1 8 . dodaje on. istorijska. procedura. mnoge greške ne bih načinio. već kao način da se zapita o svojim ograničenjima i o moćima koje je zloupotrebio. Ekonomska. "Ali". učinaka moći koji je prate i koju podnosimo toliko loše kao da je oblik represije svojstven kapitalističkim i možda socijalističkim društvima? Zar ne bismo iz toga mo­ gli da zaključimo da se obećanje Aufklärunga da će dosegnuti slobodu vežbanjem razuma preokrenulo u vežbanje razuma koje sve manje i manje obećava slobodu? Suštinski problem. čovek jednostavno ne zna da li da se zbog toga raduje ili da očajava". jer. postavila "suštinski problem"."kako razdvojiti tu racionalnost od mehanizama. Fuko zbog toga žali utoliko više što bi. da sam ih pročitao veoma mlad. kako kaže. Ta se dvostruka fili- Tekst je osetno drugačiji u Revue de metaphysique et de morale: "Dva veka po svom pojavljivanju. Želim da kažem da je Frankfurtska škola veoma neočekivano. priroda tog "ogromnog uticaja"? Frankfurtska škola je. ti ljudi koji su mogli da na vas imaju ogroman uticaj i koje ste otkrili tek u godinama kada ste taj uticaj 18 mogli da podnesete. možda bih bio toliko zaveden da ne bih radio ništa drugo već bih samo njih komentarisao. da se ranije upoznao sa Frankfurtskom školom. veoma jasno formulisala probleme koji su naši" (Trombadori 1981 ) 1 9 . dakle.0 FUKOU "Posle dva veka Aufklärung se vraća: i to ne kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na ra­ spolaganju. ali i uskraćen za nešto zadovoljstva. ta bliskost koju Fuko us­ postavlja između francuskog istraživanja u istoriji nauka i kritičke teorije nije urodila istinskim susretom. 19 196 . naučna sudbina zapadnih naroda duboko je povezana sa pribegavanjem tom obliku racional­ nosti. bio bih pošteđen velikog rada. kul­ turna. činim to sa grizom savesti onoga koji je to morao da pročita ranije. Ti retrospektivni uticaji. koji žali što to nije ranije učinio i koji sebi kaže sa izvesnim kolebanjem: da sam pročitao ova dela. Kakva je. izbegao "mnoge gluposti" koje je izgovo­ rio i "mnoga skretanja" koja je načinio sledeći sopstveni put. Fuko ipak zamera Frankfurtskoj školi da je os­ tala zatvorena u tradicionalnu koncepciju "sub­ jekta". U razgovorima sa Trombadorijem izražava se u gotovo identičnim terminima: "Kada priznajem sve te zasluge Frankfurtske škole.

Fuko upućuje još jednu zamerku predstavnic­ ima "kritičke teorije": što su se veoma malo bavili "istorijom u punom smislu": "Pozivali su se na jednu gotovu istoriju. Fuko grabi i priliku da odgovori na neke polemičke strele koje su mu upućene: "Kažu da sam poricatelj istorije. onakvu kakvu su je istoričari za njih sažvakali.. ovi su gutači istorije. uvek sam držao do sopstvene istorijske analize stvari. Čak i kada se pozivam na njih. odgovarajući na pitanja Huberta Drajfusa i Pola Rabinova. I Sartr to kaže. Zatim zato što je apsurdno upućivati na razum kao na entitet suprotan ne-razumu.suprotstavlja projektu oslobođenja. da oslobodimo svoju utamničenu prirodu.. koju su mogli da pronađu već napisanu. koju su potvrdili brojni dobri istoričari. što objašnjava neke opaske i neke pregibe. Želeo sam da säm stvaram istoriju" (Tromba­ dori 1981) 2 0 Taj intervju iz 1978. Fuko verovatno ima na umu Frankfurtsku školu (između ostalih) kada izjavljuje d a j e filozofsko promišljanje već d u g o išlo da "traži u čitanju istorijskih dela materijal koji je smatran "sirovim" i samim tim'tačnim'". kojoj ipak odaje priznanje: "Treba li suditi razumu? Po mom mišljenju ništa ne bi moglo biti sterilnije od toga. da pokrenemo svoju suštinu. Tu se vrtimo oko jedne Marksove rečenice: čovek proizvodi čoveka. to je sigurno [. već da idemo pre­ ma nečemu sasvim drugačijem. treba sići na dno rudnika" (Foucault 1983a: 22) 197 . Konačno. razotuđenja. Kako da je razumemo? Za mene ono što treba da se proizvede nije sam čovek onakav kakvog ga je priroda nacrtala i kakvim ga je njegova suština opisala.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE jacija nalazi u srcu njene problematike koja repre­ siju i otuđenje . Fuko propoveda obrnuti stav: "Treba sami da obavimo posao. nije da pronađemo svoj izgubljeni iden­ titet. U sas­ vim drugačijem kontekstu. Fuko se. na drugačijoj osnovi distancira od Frankfurtske škole. provereno autentičnu. bio je ugovoren sa no­ vinarom komunističkog dnevnika L'Unita. gutaju je gotovu. dodelivši sebi za­ datak da tu istoriju uzmu u obzir kako bi od nje načinili neku vrstu eksplikativnog zaleđa". "A propos des faiseurs d'histoire".koji obogaljuju čoveka i udaljuju ga od njegove suštine . Najpre zato što prostor koji treba pokriti nema ništa sa krivicom ili nevinošću. U tome je moja greška. već moramo da proizvedemo nešto što uopšte ne postoji i nemamo pojma šta bi to moglo da bude" (Trombadori 1981). prilično marksistički nastrojeni. Nikada se nisam zadovoljavao ra­ dovima drugih istoričara. koji vraća čoveka njego­ voj prirodi: "Ne mislim da je Frankfurtska škola u stanju da na bilo koji način prizna da ono što trebamo da radimo.]. zato što bi nas takav proces osudio na to da igramo proizvoljnu i dosadnu ulogu racionaliste ili iracionaliste. A ja bih rekao: oni nisu poricatelji istorije. 20 Ovo pojašnjenje rasvetljuje Fukoove reči iz j e d n o g intervjua iz 1983.

eventualna istorija razuma. u prevodu Borislave Sašić. Fuko se iznenađuje: "Šta nazivamo post-modernizmom? Nisam u toku" (Fuko 1984b: 165). koju smo često slušali. moj je cilj da predložim drugačiji modus analize odnosa između racionalizacije i moći. u nastavku će biti korišćen postojeći pre­ vod /prim. nije da načinjem raspravu o njihovim delima. Moj cilj. koje je Eribon preveo sa engleskog. koji se pojavio u časopisu Treći Program. bolest. koja je često bila na delu u svakoj kritici razuma i svakom kritičkom istraživanju istorije racionalnosti (ili prihvatate racionalnost ili ostajete žrva iracionalnosti).. Mišel Fuko razvija sličan iskaz. 22 Foucault 1983b: 201. radilo o izolovanju jednog ob­ lika racionalnosti koji je proglašen dominantnim i kojem je dat status razuma. on odgovara: "Postoji taj problem koji je pokrenuo Habermas: ako o d b a c i m o Kantovo ili Veberovo delo. verujem da se od Maksa Vebera u Frankfurtskoj školi i kod mnogih istoričara nauka. 198 . zločin. u sva­ kom slučaju staje pokrivala u Habermasovoj tema­ tici. A i Fukoovo iznenađenje samo je delimično hinjeno. ovaj deo glasi: "Mislim da učena. Ali. smrt. U intervjuu sa Žerarom Roleom iz 1983. operiše kao d a j e nemoguća racionalna kritika racionalnosti. ur. (Ovo je prevod navoda na francuskom. koja su ipak važna i dragocena. u frankfurtskoj školi i u svakom slučaju za m n o g e istoričare nauke kao što je Kangijem. od Maksa Vebera. Na jedno Rabinovljevo pitanje o Habermasovim kritikama. to bilo pitanje izolovanja dominantnog oblika obdarenog statusom j e d n o g j e d i n o g razuma racionalnosti da bi se pokazalo kako je to jedini m o g u ć i oblik od tolikih drugih"/Fuko 1984b: 159-160/. a sve kako bi od toga napravili nešto što izgleda kao jedan od mogućih oblika delovanja racionalnosti" 2 2 . kao što je Kangilem. Dobro je zapazio srodnost njihovog postupka sa Fukoovim. seksualnost. ili pisati racionalnu isto­ riju svih grananja i svih račvanja. već analizirati proces kroz razne oblasti od kojih svaka upućuje na neko suštinsko iskustvo: ludilo. Evo kako on to objašnjava: 21 Treba zapaziti da Habermas kritikuje Adorna i Horkhajmera u Filozofskom diskursu moderne.. nikada nije upotrebljen u Francuskoj. međutim. Mislim da je. Sigurno je da je Fuko veoma dobro znao šta pokriva etiketa "postmodernizma". osim retkih izuzetaka./). U srpskom prevodu sa engleskog. Ali istina je da taj pojam. Bez sumnje je mudrije ne razmatrati globalno racionalizaciju društva ili kulture.0 FUKOU Hoćemo li pokušati da analiziramo taj tip racio­ nalizma koji je naizgled svojstven našoj modernoj kulturi i koji svoje sidrište nalazi u Aufklärungul Takav je bio pristup nekih pripadnika Frankfurtske škole. Nešto dalje Žerar Role ispituje Fukoa o Habermasovoj kritici "postmodernog" pravca. Fuko se vraća na ovo pitanje i nastoji da suprotstavi Habermasa "kritičkoj teoriji" Frankfurtske škole 2 1 : "Verujem da povika. protiv svake kritike razuma ili svakog kritičkog istraživanja o istoriji racionalnosti (bilo da prihvatate racionalnost." (Foucault 1984a: 300). Možda bismo pogrešili kada bismo ovu izjavu smatrali čisto polemičkom. U j e d n o m razgovoru sa Polom Rabinovim iz 1982. itd. ili kao da je nemoguća racionalna istorija svih granjanja i svih bifurka­ cija. bilo da padate u iracionalizam) nastaje iz shvatanja da nije moguće racionalno kritikovati racionalnost. istoriju koja pri­ pada razumu.

rizikujemo da padnemo u iracionalizam..) raspravljali o različitim interpretacijama moderne . Habermas je predložio da tema seminara bude 'modernizam'. u L'lmpossible Prison:"Poštovanje racionalizma kao ideala ne srne da se izražava kroz graju kako bi se sprečila analiza racionalnosti koje su realno primenjene" (Foucault 1980:317). dakle." (Foucault 1982:18-19). taj događaj koji naziva­ mo Aufklärung i koji je odredio. predložio da se sa nekolicinom američkih kolega sastanemo u novem­ bru 1984. najpostojanijih komponenti nacizma.opšte uzevši. isto tako opasno jeste i tvrditi da nas svaka kritička upitanost o toj racionalnosti vodi ka riziku od iracionalizma. Ne treba zaboraviti . ja sam njegov poziv razumeo kao poziv na jednu diskusiju. Dok mi je jasno da se iza onoga što je poznato kao strukturalizam nala­ zio određeni pojam . bar jednim delom. Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost?.Videti i njegovu repliku Morisu Agilonu (Maurice Agulhon). U potpunosti se slažem sa tim.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE "Amerikanci planiraju seminar na kome bi tre­ balo da učestvujemo Habermas i ja.a to ne kažem da bih kritikovao racionalnost. već da bih pokazao u kolikoj su meri stvari dvosmislene . 199 .) Ali ono što mi takođe nije jasno jesu vrste problema koje postavlja ovaj termin . jer mi nije jasno šta to može da podrazumeva (. koji u neku ruku otvara filozofski diskurs moderne. Prirodno. nije održan. da bismo diskutovali o onom spisu koji se pojavio pre 200 godina.. Ali. ili do Habermasa. ono što mislimo i što činimo ?" (Foucault 1984d:32) 2 4 na primer. u kojoj bismo (. nadam se. ne postoji filozofija koja. na jednoj internoj konferenciji.ne shvatam koji je to problem zajednički ljudima koje nazivamo post-modernistima ili post-strukturalistima" (Fuko 1984b: 166). da odgovori na to pitanje: koji to razum mi koristimo? Kakve su njegove istorijske posledice? Koja su njegova ograničenja i opasnosti?" I onda Fuko kreće u protivnapad:"Ako je krajnje opasno reći d a j e razum neprijatelj koga treba ukloniti. Habermas je govorio kao d a j e Fuko bio taj koji je želeo sučeljavanje: "Kada mi je marta 1983. čiji je sažetak objavljen u Le Magazine litteraire u maju 1984.. još uvek je i. preko Ničea ili Maksa Vebera. na Berkliju je održao predavanje o Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" Tu pominje Habermasa na početku izlaganja: "Od Hegela do Horkhajmera. 23 Habermas 1986: 299. 23 Seminar. problem sub­ jekta i preoblikovanje subjekta . Ali ovo nije bila baš intencija koju je Fuko imao na umu u svome predlogu. ali pitanje koje moramo sebi da postavimo pot­ puno je drugačije: mislim d a j e od XVIII veka veliki problem filozofije i kritičke misli bio..). Kada se prisećao istog projekta za seminar na Berkliju. naravno. Zabrinut sam.da je rasizam formulisan na osnovi pobedonosne racio­ nalnosti društvenog darvinizma koji je na taj način postao jedna od najtrajnijih. nisam znao za jedno predavanje koje je tada držao upravo o ovoj temi.ili kako bi oni mogli biti zajednički ljudima za koje se sma­ tra da su 'post-modernisti'. u jesen 1983. ono što danas jesmo. Habermas aludira na Fukoov kurs na Kolež de Frans (januar 1983. pošto je Fuko umro u junu 1984. nije bila suočena sa istim pitanjem: šta je.polazeći od jednog teksta. neposredno ili posredno. biće. to sam uvideo doduše tek kada je u maju ove godine objavljen jedan izvod iz Fukoo­ vog predavanja".

0 FUKOU Habermas će. "ograničenja koja su nam postavljena" 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom. beleži Fuko u jednoj od svojih knjižica. Habermas je zamerao Fuk­ ou da svoju političku kritiku nije zasnovao na uni­ verzalnim normama. Zato što je Fuko želeo da ukine upravo to pribegavanje univerzalnim normama. 200 . U stvari. protiv svoje volje. A u jednom veoma delezovskom pasusu iz jednog intervjua iz 1977. ima samo istorijskih oblika postojanja. uprkos hiljadama stranica koje su već napisane oko ove "debate" i uz rizik da nas obeleže kao protivnike filozofskog dijaloga. napisati lep članak povodom Fukoove smrti. jer je previše obuzet sadašnjošću" (Fou­ cault 1977). ne zna g d e će biti ni šta će raditi sutra. sada zaključenog. onome koji u inercijama i prinudama sadašnjeg vremena ukazuje na slabe tačke. Zadatak filozofa po nje­ govom mišljenju jeste da omogući da se istoričnost pojavi iza svakog zahteva za univerzalnošću: "Ne treba samleti univerzalnosti u mašini istorije". može se pročitati ova rečenica koja to izvanredno definiše: "Sanjam o intelektualcu koji uništava do­ kaze i univerzalnosti. lako su im naslovi isti. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993. Shodno tome. ne možemo videti kako bi to bilo moguće. "već treba provući istoriju kroz misao koja odbija univerzalnosti" (Foucault u: Defert 1994: 56). Načiniti genealogiju "sub­ jekta" značilo je odbiti svako pravo na postojanje univerzalnosti kako bi se pokazalo da je čovek od glave do pete istorijsko biće: nema antropoloških konstanti. sa svoje strane. a čas razbesnela. nema univerzalnih normi. i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. opisuje položaj onoga ko shvata da vrši istorijsku i kritičku analizu "onoga što da­ nas jesmo". ovde su u igri suštinski različiti filo­ zofski izbori i nepomirljivi stavovi. kao da je hteo da oda Fukou počast zbog j e d ­ nog. ne uvodi ponovo transcedentalnosti koje se pret­ vara da izbacuje (što Habermas naziva njegovim "kriptonormativizmom"). kada je cilj čitavog Fukoovog rada da pokaže kako te norme ne postoje"? Što se tiče neiscrpne debate e da bi se saznalo da Fuko možda. Znači li to da rasprava tek što nije bila započeta. U njegovim očima ta politika nije mogla ništa do da uspostavi proizvoljnost. dijaloga (Habermas 1986). Prilično je zna­ kovito što Fuko terminima "stav". gotovo u potpunosti posvećen kursu o Kantu i Aufklärungu na Kolež de Frans. o onome koji se neprestano premešta. i da ju je samo smrt onemogućila? Kada pročitamo Fukoove tekstove o prosvetiteljstvu i Habermasovu polemi­ ku. "filozofski život". ne računajući ovaj nekrolog. to je upravo ona vrsta školske vežbe koje se Fuko užasavao i koja bi ga čas razveselila. Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). dužni smo da podsetimo na sirovu pojednostavljenost tekstova kako bismo zaključili da se Habermasove zamerke vrte u prazno: čemu podvlačenje činjenice da se Fuko ne oslanja na univerzalne norme. na otvore. ovaj se tekst m n o g o razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež de Frans u januaru 1983. i to posle toliko zakašnjenja i peripetija. "filozofski ethos". na linije prisile.

kada je Pol Rabinov u aprilu 1983. i Martin Džej. prilično blizak Habermasovim tezama 2 7 . jedan od poslednjih predstavnika Frankfurtske škole. maj 1993. kojoj su prisustvovali i ČarlsTejlor (CharlesTaylor) i Ričard Rorti (Richard Rorty). "strpljivi rad koji uobličuje nestrpljivost slo­ bode" (Foucault 1984d: 50). kroz uranjanje u svet arhiva 2 5 . U stvari. rad na genealoškom istraživanju ako nije uslov i način za oslobađanje? Istorijsko i kritičko istraživanje. Od početka ovog razgovora. kao što Fuko kaže kroz jednu divnu formulu koja sve to sadrži. Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). An Interview" (Foucault 1984c: 373-380). istoričar ovog pokreta. nije Fuko bio taj koji je želeo da se taj seminar održi. avaj. Habermas se formirao 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom.da suoče svoja gledišta po pitanju Aufklärunga i Kantovog teksta? A moći ćemo i da se zapitamo o tračku perverznosti i prepredenosti koji se morao nastaniti u Fukoovom karakteru kako bi on bio sposoban da sa takvim ma­ jstorstvom igra na dve table istovremeno: napasti Habermasa s boka jednim novinskim člankom. predstavlja. u svom domu u Berkliju organizovao raspravu u kojoj su učestvovali Leo Levental (Leo Löwenthal). Šta g o d Habermas rekao. a on politikom. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993. Tu debatu. Ali. a is­ tovremeno sebi dodeliti ulogu onoga ko organizuje dijalog. po tom se pitanju treba vratiti na isto­ riju i činjenice.kao i Habermas . Fuko je . reći će neko. ovaj se tekst mnogo razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež d' Frans u januaru 1983. i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. Fuko razbija u paramparčad jedan od Habermasovih argumena­ ta.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE i "mogućnosti za njihovo prevazilaženje". 201 . lako su im naslovi isti. univerzalnim pravilima. sačinjen od nestrpljivo­ sti pred realnošću koja nas pritiska i sitničavosti u radu čiji je cilj da minira osnovu dokaza. The Adventures of a Concept from Lukäcs to Habermas (Jay 1984:507). bio nosi­ lac jedne progresivističke i emancipatorske snage koja je u najmanju ruku ravnopravna sa filozofskim disertacijama o normama. a nema razloga da u to sumnjamo . a da mu istovreme­ no predloži . "subjektu". Možemo se opkladiti da je taj fukoovski ethos. Održana je i priprema za jednu takvu debatu. koje zahteva zaokret kroz erudiciju.ukoliko je Habermasova priča tačna. 26 27 Razgovor sa Polom Rabinovim. dakle. Martin Džej se nadugačko priseća opozicije Habermas/Fuko na kraju svoje knjige Marxism and Totality. Šta je. kako je Fuko mogao da odbaci ideju o debati sa Habermasom. Može se reći da ste se vi više bavili etikom.pris­ tao na taj princip. Ali. itd. objavio je Pol Rabinov u svom Foucault Reader. služio kao uzor velikom broju francuskih esejista. 25. u čemu je Habermas. Prvo pitanje koje mu je postavljeno očigledno se tiče kritike koju je Habermas uputio "Ničeovim naslednicima": "Danas u Sjedinjenim državama imamo bro­ jne rasprave kako bi se vaš rad uporedio sa radom Jirgena Habermasa. profesori sa Berkli univerziteta došli su na ideju o tom susretu koji je trebalo da bude organizovan u dve ili tri sesije 2 6 . pod naslovom: "Politics and Ethics.

Uzeo ga je u razma­ tranje samo zato što nije mogao drugačije kada je bio u Sjedinjenim Državama. Pošto je objasnio u kojoj je meri Hajdegerova misao prestavljala političku katastrofu. Fuko se nikada nije potrudio da odgovori na Habermasove kritike. dugo smo razgovarali i bio sam zapanjen što čujem u kolikoj je meri problem Hajdegera i političke im­ plikacije Hajdegerove misli za njega značajan i ur­ gentan. sociološko objašnjenje: kod Fu­ koa je postojao duboki filozofski aristokratizam. zar ne?" Fuko odgovara: "To je tačno. na povratak pošiljaocu. kao što je hu­ manizam. dakle.. Uprkos tom nacrtu za raspravu. artefakt proizveden u američkom intelektualnom kontekstu. koji je nadahnjivao njegov način bivstvovanja u intelek- 202 . govorio mi je o jednom od svojih profesora koji je bio veliki kantovac. koji je propovedao uni­ verzalne vrednosti stoicizma (. I dodaje: "Nedavno sam doživeo isto iskustvo sa Maksom Polhencom (Polhenz). On Hajdegera pridružuje nemačkom neokonzervativizmu. U tome što mi je rekao postoji jedna stvar koja me je zbunila i o kojoj bih voleo da sam ranije više razmišljao. To je prilično neverovatno i preostaje nam samo da ga odbacimo. Kada je Habermas bio u Parizu.'Najbolje'teorije ne sadrže naročito učinkovitu zaštitu od katastrofalnih političkih izbora: neke velike teme. pisao taj kantovac i koji su bili u potpunosti nacistički". ova društvena činjenica: osim nekoliko uopštenih izl­ aganja o zaokretu u ovom ili onom intervjuu. i rekao mi je koliko je bio iznenađen i razočaran kada je u katalogu jedne biblioteke otkrio tekstove koje je negde 1934. m o g u da posluže bilo kakvim ciljevima" (Foucault 1984:373-374).a i na Deridu uopšte ne navodi na takvu pomisao. mnogo umesnije. mislim da moramo prepoznati neko­ liko činjenica: 'analitička' veza između filozofije i konkretnog političkog stava onoga koji se na nju poziva veoma je tanana. veoma poznat tridesetih godi­ na. koji uostalom liči na kraj odbijanja ili. još tačnije. Nemačke neokonzervatvce vidi kao konzervativne Ničeove naslednike.). pre svega.0 FUKOU kroz razmatranje Hajdegera kao politički katastro­ falnog naslednika Ničea. Konačno. Pol Rabinov kaže da je uveren da Fukoa u suštini nije zanimalo sučeljavanje sa Habermasom. uprkos pristanku koji je Fuko manje ili više nerado dao kako bi otišao dalje. Nema potrebe da se precizira da ništa od svega ovoga ne osuđuje stoicizam ili kantizam. Moglo bi za to da postoji i jedno. Ti napadi više drže do objave rata neprijateljima koje treba dotući nego do volje da se započne dijalog. Vi uopšte ne tumačite filozofsku tradiciju na taj način.. Ton njegovih napada na Fukoa . Preostaje da saznamo da li je Habermas uistinu želeo da dijalog počne. od čitave ove priče ostaje.Ta"debata"Habermas/ Fuko jeste. Učenici ovog filozofa će možda reći da je Fuko dostigao svoj zenit i da nije bio sposoban da izbegne finu mrežu zamerki koju je istkao Habermas. a vas kao anarhističkog naslednika. Ali.

Deride ili Burdijea.. sa druge strane. Dao sam njegov odlomak u Michel Foucault (Eribon 1989:19). (. (. on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduh­ vatom. pravnom i političkom. ima pravo da ne odgovara na probleme koje sam sebi ne postavlja i koji u njegovim očima nemaju nikakvog smisla. ali podseća na neophodnost moralizacije intelektualnog života. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za 'infantilno levičarenje'.. (. januar 1988. učinkovite moralnosti komunikacije. 9. i čije samo postojanje pred­ stavlja pretnju"(Fuko 2005). osoba sa kojom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik. 203 . kao ni nje­ gov ukupan rad. Radi se o jednoj raspravi sa Polom Rabinovim. i kada mi se postave pitanja.. Ona zavise jedino od situacije dijaloga.. Fuko je smatrao da jedan filozof. 28 Žorž Kangilem. a da istovremeno pot­ vrdi svoju sklonost ka raspravi. postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. i 11. kojeg zanima po­ traga za istinom i odnos prema drugome. Postoji i treće objašnjenje. Pariz. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. neprijatelj koji nije u pravu. Mogao je da odbaci ideju o sholastičkom dvoboju sa Habermasom o zamerkama koje je Kangulem krstio veoma tačnim izrazom "rutinske zamerke" 2 8 . govor na otvaranju kolokvija Foucault philosophe. koje pripada istom korpusu kao i prethodno. nastojim da na njih odgovorim. a naročito ideji zajedničkog rada. koji je štetan. nisu zanimale. Danas bismo mogli pronaći ekviva­ lent ovakvog stava kod Deleza..) Polemičar. Fuko dodaje da bi trebalo napisati istoriju polemike kako bi se razumelo kako se ona u istorijskom smislu izgradila prema tri modela: reli­ gioznom.10. naizgled.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE tualnom životu i zabranjivao mu je da odgovara na zamerke onih koje nije prepoznavao kao sagovornike ili koje nije želeo da odobri kao sagovornike tako što će.. ili jedan istraživač. prihvatiti validnost ili vrednost njihovih pitanja. i upućuje nas na svedočenje Pola Vena i Pola Rabinova: Fuko nije odgovorio Habermasu iz prostog razloga što ga njegove kritike. mislilaca koji su proizvod iste priče i koji često dele isti način življenja intelektualnog života.) Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju. uzimanje u obzir onoga što on kaže. Najbolji Fukoov odgovor Habermasu možemo pronaći u jednom tekstu u ko­ jem on ne pominje Habermasovo ime. Na­ suprot tome. Rabi­ nov ga pita: "Zašto nikada niste učestvovali u po­ lemikama?" Fuko odgovara: "Volim rasprave. prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. u toku uzajam­ nog objašnjenja. bio je veoma privržen ideji rasprave.) U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora. istog trenutka je zatvorim. U principu.Tekst ovog malog govora razlikuje se od o n o g a koji je objavljen u uvodu za spise sa ovog kolokvija (Canguilhem 1989). Intelektualna razmena je moguća kada postoji prihvatanje principa koji post­ avljaju granice uslovima postojanja te mogućnosti i uspostavljaju pravila igre. To su modeli koji danas prožimaju intelektualnu raspravu i koje Fuko odbacuje predlažući kodeks lepog ponašanja i konkretne. Ali postoji preduslov za svaki dijalog: poštovanje sagovornika.

Fribourg."A propos des faiseurs d'histoire". Paris: Gallimard Fuko. Daniel Defert (1994) ." D e u x essais sur le sujet et le pouvoir". Raulet. Paris: Gallimard Foucault. edites par Daniel Defert & Fran­ cois Ewald. str. 317. Pierre (1990) .).11 janvier 1988. str."Presentation". 60. Knowledge. Michel (1983a) . 1980. razgovor vodio G."Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role). 14. Editions du Seuil. Paris: Flammarion Foucault. 289-311. 9. Hubert.Michel Foucault (1926-1984). Lectures critiques. Paris: Fayard. 55. Didier (1983) . Liberation. Canguilhem. koje je sjedinila Michelle Perrot. 16-20. zima 1984. 33. 1980-1988. Georges (1989) . Recontre internationale. str. u: Mi­ chel Foucault philosophe. 195-211. mart 1982. Skyline. Didier (1989) . Recherches sur le Systeme penitentiaire au XIX siede. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "'L'impatience de la liberte' (Fou­ cault et Habermas)"."Chronologie". LITERATURA: Bourdieu. Bruxelles.0 FUKOU čime bi trebalo da se nadahnjuju oni koji se danas pozivaju na "idealnu komunikaciju". Paul (1989) . maj 1982. 204 . Michel (1980) . Mišel (1984b) . 1989. naissance de la prison. Michel (1984a) . Michel Fou­ cault et ses contemporains. Telos. Michel Foucault. u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow. 127-140. go­ dina. Foucault et les Lumieres". u: Didier Eribon. 9. u: Georges Canguilhem. 11-12. u: Dits etecrits vol l-IV.L'lmpossible Prison. Foucault.10. Michel (1975) . De Boek Universite. Paris: Gallimard Dreyfus. u: David Couzens Hoy (ed. Paris. str."Qu'estce que la maturite? Habermas. Treći program. proleće 1983. str. Paris. 1994."Introduction". un parcours philosophique.Surveilleretpunir. Foucault. Liberation. An interview with Michel Foucault". Michel Foucault. Michel (1983b) ."Structuralism and poststructuralism. mart 1983. Eribon."Habermas le 'moderne'". Reidel Foucault. and Power". Rabinow. Foucault. 1-10. 21 J a n u a r 1983. Foucault. On the Normal and the Pathological. n°. Michel (1982) . Michel (1978) . Boston: D. str."Les conditions sociales de la circulation internationale des idees". str. Roman­ istische Zeitschrift für Literaturgeschichte/Cahiers d'histoire des litteratures romanes. br. str. Paris: Seuil."Space. n°1-2. Eribon.

70.de Philosophie.1981. XXXVIII. str. Interiews and Other Writings. Habermas. Cooperativa editrice. 373-380. Michel (1990) -"Qu'est-ce que la critique? (Critique et Aufklärung)". 10-7. Rolf (1993) . 92-103.The Passion of Michel Foucault. Miller. genealogija. br. 950-967. D. Trombadori. januar-mart1985. Theoria.anee. 644. Foucault. Foucault. Foucault. str.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE Michel Foucault (1984c)-"Politics and Ethics: An in­ terview". str. politika i problematizacije". Michel (1984d) -"What is Enlightenment?". developpement."Polemike. istorija". Histoire. Paris: Payot Jay. Paris: PUF. Mišel (2005) . 1977-1984. Mišel (1997) . 205 . The Foucault Reader."La modernite: un projet inacheve". 1. Critique.Vojvođanska sociološka asocijacija Habermas. u: Paul Rabinow (ed. n°. str. n°1. Martin (1977) .). br. Dušan Marinković. Revue de methaphysique et de morale. Mišel (1995) . 32-50. Zagreb: Globus Jay. Fuko.Filozofski diskurs mod­ erne. signification. Michel (1985) . James (1993) . u: L."Niče. Ducio (1981) . Fuko 1926-1984-2004. The Adven­ tures of a Concept from Lukćcs to Habermas.Colloqui con Foucault. by Paul Rabinow. l'experience et la science". Poli­ tics. BerkleyLos Angeles: University of California Press Michel Foucault (1977) -"Foucault: non au sexe roi".Marxism and Totality. Jirgen (1986) -"Strelom u srce sadašnjosti (uz Fukoovo predavanje o Kantovom spisu Šta je prosvećenost)". New York: Simon & Shuster. Vol."On Power". Culture.L'Ecole de Francfort. Foucault. Le Nouvel Observateur. Wiggershaus. Beograd: Prosveta Fuko. HrestomatijaMov\Sad. mart 1995. ed. Treći program. Habermas. str. New York: Pantheon. New York: Routledge. Kritzman (ed. Histoire de l'ecole de Francfort et de /'Institut de recherches sociales (1923-1950).Nadzirati i kažnjavati: rođenje za­ tvora. leto 1986. LXXXIV. Michel (1988) .imagination dialectique. Martin (1984) . oktobar 1981. razgovor vodio B."La vie. u: Pavle Milenković. Henry-Levy. 97-108. razgovor sa Pierreom Boncenneom. Bulletin de la societe franqaise. Philosophy. Salerne.) The Foucault Reader.90. 1990. New York: Pantheon. Beograd Fuko. 12 mart 1977. Jürgen (1988) . Jürgen (1981) .

koji je poverio psihoana­ lizi "politički ponos (. prikazalo je istoriju uzastopnih funk­ cija Salpeltrijera: skladište oružja. proslavljena od Šarkoa (Charcot) od 1872. to što čini. na svom istorijskom putu. pronalazač i model antinormalizacije.. nakon smrti ovog filozofa."Dobri duh Frojdov smestio (se) na jednu od ključnih tačaka koje od osamnaestog stoleća obeležavaju strategije znanja i vlasti" (Fuko 1982:139). koja je počela u Salpetrijeru. bio da sa stanovišta moći potraži objašnjenje za izvesne prakse. baš u Salpetrijeru. Dirljiva je upornost sa kojom Fuko citira Frojda da bi pokazao kako je psihijatrija XIX veka.) zato što je bila (. kojima se inače nastojalo da se pronađe jamstvo u području specifičnih vrednosti nauke (Foucault 1977). Fukoovom smrću.. posećena 1885. u stvari samo diskurzivna posveta praksi ustanovljavanja pravne nesposobnosti pojedinca.. godine.Žorž Kangilem (Georges Canguilhem) 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ Uvod u Korišćenje ljubavnih uživanja (L'Usage des plaisirs) kao i razgovor Mišela Fukoa sa Fransoa Evalom (Francois Evald) (Foucault 1984) ocenjen je od izvesnih komentatora. srela onoga koji je trebalo da demistifikuje strukture psihijatrijske bolnice. Istorija ludila u doba klasicizma. pročita li se pažljivije ovaj Uvod. saznao da se nalazi u Salpetrijeru? Delo u kojem je krenuo putem koji je trebao da ga odvede ka drugima. 25. Šarko pomenuo u jednoj lekciji o siringomijelizmu . kao svojevrsno skretanje u novu problematiku istoričara.koga je 1889..od tada je redovno pominjana u vezi sa Fukoovom smrću. juna 1984. Frojd. Fuko je priznao da je njegov lični problem. 1977. godine. no ne na onu stranu. onda je Istorija ludila (1961) pokazala od samog početka analize (Fou­ cault 1961: 161-162) da je ono što je takozvana naučna psihologija u XIX veku želela da zasnuje na istini. Ako su koncepti norme i normalizacije. Ipak.) u teori­ jskoj i praktičnoj suprotnosti sa fašizmom" (Fuko 1982:131). do 1889. kao i svet u kojem živi"(Fuko 1988:14). Moguće daje na početku 207 . godine u tematu časopisa L'Arc"Kriza u glavi". kako ne postaviti sledeće pi­ tanje: staje mogao pomisliti kada je. odstupanje od "normalnog". od strane Frojda . očito je da je Fuko neprestano za predmet svojih istraživanja uzimao istoriju koja ispituje "uslove u kojima ljudsko biće 'problematizuje'to što jeste. izuzimajući tu medicinsko osoblje. sudske. bolnica. koji za cilj imaju da učine razumljivijim strategije različitih moći (političke. medicinske) u modernim društvima. nakon Istorije ludila. sistematski korišćene samo na kraju Nadzirati i kažnjavati (1975). probudivši se iz kome u ležaju bolnice u koju je hitno prebačen. u stvari ustanova za korekciju i pomoć kojom je upravljao Pinel od 1795.

ovaj njegov čitalac-poštovalac ga je posavetovao da mi pokaže svoj rad. doktora medicine i filozofije. ne o mentalnoj bolesti. 0 moći zatočenja. U mom veoma povoljnom izveštaju sam predvideo da ponovno dovođenje u pitanje porekla "naučnog" statusa psihologije neće biti najmanje iznenađenje koje će izazvati ova studija. g d e je hvalio metod"događajnosti". zatvaranju. U Fukoovoj tezi. jedna od onih na koje se ona odnosila. čini mi se nesumnjivim da se Istorija ludila mora najpre procenjivati sa stanovišta događaja. mogla je izgledati istinski jako uzdrmana. to je sa razloga teorijskog inte­ resa koje ona ima za "koncept događaja" (Foucault 1977) u trenutku kada se pokazalo da mu smeta kvalifikativ. žaleći što istoričari ne cene više događaje u dovoljnoj meri. predao Žanu Ipolitu. struk­ turaliste. posvećuje analizi pravila individualnog ponašanja. da taj rad prihvate kao disertaciju za odbranu na Sorboni a da pre toga bude odštampan. 52). pomoći i zbrinjavanju. bio osetljiviji na represivni aspekt zatočenja. Odatle njegovo saučesništvo sa Frojdom. nisu bili daleko od toga da je smatraju za istoriju sa univerzitetskim statusom. u isto vreme mi je pokazalo moje granice. jedan pozamašan ru­ kopis od 943 strane. u svojoj analizi funkcija moći. Mada istorija medicine u Francuskoj nikada nije imala važnost i ugled koji je duže vreme imala u Nemačkoj. Predložio sam. Kada je. "Nije li važno za našu kulturu to što je ludilo moglo postati objekt saznanja samo u onoj meri u kojoj je najpre bilo ob­ jekt izopštenja?" (Foucault 1961:129). iskoristivši svoj boravak u Upsali da bi mnogo radio. U vezi sa tim. Odbrana teze je osvetlila pojavu razlike i puko­ tine u univerzitetskom znanju. to jest najpre da bi čitao. u Nemogućem za­ tvoru (Foucault 1980: 43. Dakle. uz to i psihoanalitičara. ne m o g u izbeći da evo­ ciram neke uspomene. Pre toga sam počeo da razmišljam i da pišem o normalnom i patološkom. nego na strpljivu po­ tragu za sredstvima kontrole i normalizacije. Istorija psihijatrije izazvala je manju zabunu negoli istorija ludila. Fuko je luđa­ ku pripisivao istinitost njegovog bića koja nije pori­ cala njegovu slobodu da bude lud. Očigledno nije postojala mogućnost da ispitna komisija za tezu Mišela Fukoa ne razume profesora katedre za patološku psihologiju. koji mu je generalno prišivan. Čitanje Fukoa me je oduševilo. 45.0 FUKOU Fuko. aprila 1960. direktoru Više normalne škole. Vratio se temi 1980. u Istoriji seksualnosti. u trenutku kada je istorija psihopatologije mogla da pretenduje na univerzitetsku potvrdu. a ne o azilu. tada u fran­ cuskom institutu u Hamburgu. što je samo jedan način da se istražuje. Da bih to učinio. iznošenje na videlo "prekida jasnoća". obrazlaganju jedne etike. a ne o znanju prepoznavanja koju promiče medicinsko-psihološka praksa. On je specijalisti za duševne bolesti odricao zaslugu istine njegove koncepcije ludila koja iznova negira slobodu da se 208 . Do časa kada se. disciplini. o isključenju. posred­ stvom prakse pomoći-zatvaranja. radi se o ludilu. Ako smatram obavezom obnavljanje i insisti­ ranje na potvrdi značaja Istorije ludila u izgradnji Fukooovog dela. Ostaje ipakčinjenica da se od početka svojih "genealoških" istraživanja na polju kulturnih ponašanja predstav­ lja i određuje kao neko ko potkopava normalnost anonimnih normi. Mišel Fuko.

već od prvog stručnog dela. godine 1961. 0 toj temi čitače se članak A. doktorskom disertacijom Rejmona Arona. Nabrojao je protivrečja u nauci specijali­ ste za duševne bolesti (Foucault 1961:624). Nakon normalizacije ponašanja. Fukoov tekst biti. možda je on naslutio. gde se pojav­ ljuje misaono dupliranje. međutim. antipsihijatar?" (Zo'i'la 1978). reči i pogledi su od tog trenutka dobile filozofsku težinu uporedivu možda sa onom koju je prethodno imala matematička misao" (Foucault 1961:202). Cooper). ekonomskih. Ovaj projekat je opstao bar do Volje za znanjem. pedagoških praksi koje se odnose na seks u porodičnim i vanporodičnim vezama. Očigledno je bilo teško predvideti da će od 1968-1975. Ukratko. poreći da je skidajući. dovela do zabune Istorija ludila . što će reći na odstupanja koja se slabo tolerišu. korišćen kao podrška antipsihijatrijskim proglasima. političke i kulturne pokrete neposlušnosti koji su još uvek bili u potrazi za svojim opravdanjem. ako ne i izazvao i prouzrokovao. Bilo mu je još teže raspoznati u tom poslu eksploziv­ no punjenje koje je upravo trebalo da eksplodira u Rođenju klinike da bi se pokazalo da.nakon prvih spisa Lenga i Kupera (Laing. Vredi podsetiti na poslednju rečenicu u ovom delu koje je objavljeno pre deset godina: "Ovde prekidam ovu knjigu. ako je azil devetnaestog veka odredio pojavu jedne psihopa­ tologije epistemološki krhke.To podseća na zaprepaštenost ljudi u moje vreme izazvanu u istim krugovima 1938. Uvod u filozofiju istorije. Ne može se. Na kraju. Nje­ govo upuštanje u epistemološku desakralizaciju moći sudskih. Fuko pojačao. koja treba da posluži kao istorijska pozadina za razna izučavanja moći normiranja i stvaranja znanja u savremenom društvu". ne treba previše zamerati onim uni­ verzitetskim radnicima koje je 1961. ponavljanje "normal­ izacija moći normalizacije" da bi se okarakterisala tehnika kontrole normi koje su danas još uvek na delu (Fuko 1997:350). Obelodanjivanje granica naučnosti u psihologiji je skandalizovalo. 209 . s razlogom ili ne. onda je bolnica XIX veka odredila pojavu anatomo-patologije i anatomo-klinike koje su epistemološki čvrste: "Medicin­ ska dela. Bilo je teško. Zoile (Zo'i'la) "Mišel Fuko. otvoriti vrata os­ poravanjima moći savremene medicine. otprilike deset godi­ na . jednom stručnjaku patološke psihologije da zajedno sa Fukoom prizna da psihologija "nikada ne troši ono što ona jeste na nivou stvarnih saznanja" (Foucault 1961: 634).Žorž Kangilem: 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ bude lud. psiholoških korekcija je najeksplicitnije manifestovano na poslednjim stranicama Nadzirati i kažnjavati. F.stoje raskorak uobičajen u Francuskoj . obelodanjivanje granica objek­ tivnosti u istoriji. onoliko koliko je moglo. a da nije mogao predvideti. evo sada i normalizacije životnih procesa pomoću "jedne vlasti koja se više ustrojava oko upravljanja životom" (Fuko 1982: 129). g d e je Mišel Fuko pokušao da odvoji "stratešku nameru"diskursa predstavljanja sudskih. praksi pomoću kojih je u XIX veku bez namere izgrađena administrativna tehnologija za vođenje i regulisanje života stanovništva. ljušturu pod kojom se tehnika normalizacije predstavljala kao učenost. medicinskih. medicinskih. da će svođenje moći psihologa na tehniku kontrole normalnosti.

1978. Aix-en-Provence.). znak dubokog ličnog odbi­ janja da bude uzor."Michel Foucault. str. 37-40. n° 207. (ed. Michel (1980) . Revel. Licem u lice sa normalizaci­ jom i. l'entretien avec Leonard. str. u: Perrot. 40-56. u suštini samo dovršenje ubrzano možda predosećajem. Mišel (1988) . Ewald. antipsychiatre?".Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. to jest da rukovodi čitaocem. F. Michel (1961) . L'impossible prison. da se predstavi kao stručnjak. 18-23. Da li se polazeći od toga može razumeti zašto je ono što se u poslednjim Fukoovim delima posmatralo kao prekid. l'entretien avec Francois Ewald. strepnjom. Revue internationale de philosophie. maj 1984. Bilo je normalno. nasuprot njoj."Table ronde du 20 mai 1978". Perrot."Le souci de la verite". Fuko."Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement". da Fuko iznova otpočne izlaganjem jedne etike. Beograd: Prosveta 210 . novembre-decembre 1986. Fuko. Michel (1984) .16-26. Mišel (1997) . kod Mišela Fukoa. U tom smislu. Vo­ lja za znanjem. I]. (1978) . Magazine Litteraire.Istorija seksualnosti. Foucault. Numero special "La crise dans la tete". N° 70.Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja. A. Mišel (1982) .1977. "Uloga intelektualca nije da drugima govori šta treba da rade" {"Razgovorsa Fransoa Evalom"). Michel (1977) -"Verite et pouvoir" l'entretien avec Fontana in L'Arc. [knj. Uloga intelektualca nije da nameće čitaocu kako treba da čita. Paris: Plön Foucault. Fuko. LITERATURA: Foucault. Staranje o sebi. n° 123.Folie et Deraison: histoire de la folie a l'dge classique. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). da pristane na "objavu tiranije". str. M. Beograd: Prosveta Zo'i'la. potvrđujući ovoj knjizi karakter događaja. izlaže razloge svog odbijanja da napiše jedan istinski novi predgovor. Paris: Seuil. Foucault. kratki predgovor koji je sačinio za novo izdanje (1972) Istorije ludila.0 FUKOU Čini se jasnim da bi neprekidno nastojanje da se razotkriju sve aktivnosti na prikrivenoj normalizaciji samo pod velom samog "autoriteta" znanja moglo biti. u čisto aksiološkom smislu. Sa francuskog preveo Andrej Horvat Naslov izvornika: Georges Canguilhem . Le Debat.

da se ne zanima za društveno. jedna reč . cf. odsustvo metodoloških naznaka moglo je da navede na verovanje da se radi o analizama u terminima kulturnog totaliteta" (Fuko 1998: 21). Čak su i filozofi bliski Fukou mislili d a j e njegov cilj bio da utvrdi postojanje jedne episteme zajedničke čitavoj jednoj epohi. cf. "u Recima i stvarima. kod Fukoa je reč "diskurs" uzeta u veoma naročitom tehničkom smislu i ne označava baš ono što se njome kaže: ironičan je čak i naslov jedne od njegovih knjiga. dakle. str. odmah ćemo dodati da Fuko nije Lakan i da se tu ne radi o semantici.napravila je mnogo zbrke. štaviše.Pol Ven (Paul Veyne) MIŠEL FUKO REVOLUTIONISE ISTORIJU Ireni Pošto svi znaju za Fukoovo ime.. n°1. Reči i stvari (Fuko 1998:54. ali mogao bi da bude i kreator naučne revolucije oko koje su se vrteli svi istoričari.i to s razlogom. a ne kao filozof . da govorim kao istoričar.. ili prakse kroz diskurse. zaokruženje istorije. niko u to ne sumnja. to smo svi mi. 50-54). Moj dru­ gi i poslednji zadatak biće da govorim kroz prim­ ere. istoričar Fuko je u početku više proučavao diskurse n e g o prakse. 2 Štaviše. str. Arheologija znanja (Fuko 1998).Veza između Fukoove metode i lingvistike je delimična. Osim toga. ta nespretna i genijalna knjiga u kojoj je autor bio potpuno svestan o n o g a što radi i gurnuo je svoju teoriju do njenog logičnog završetka: "Jednom rečju. napisana je u snažnoj strukturalističkoj i lingvističkoj groznici. da daje prednost prekidima i strukturama u odnosu na kontinuitete i evolucije. nema potrebe za dugim uvodom. pronaći ćemo u toj teškoj misli jednu veo­ ma jednostavnu i veoma novu stvar kojom istoričar može samo da bude zadovoljan i u kojoj se odmah oseti kao kod kuće: ona je ono čemu se nadao i čime se već bavio na zbrkan način. n. 74. uzeću jedan iz kojeg sam izvukao čitavo svoje 1 To nije greška lektora. nominalisti. hoćemo prosto naprosto da se prođemo 'stvari'" (Fuko 1998:53). Ovaj je filozof jedan od najvećih istoričara našeg vremena. pluralisti i protivnici -izama. On je prvi u potpunosti pozitivistički istoričar. 27 i samokritike na račun Istorije ludila i Naissance de laclinique. Bolje je da odmah pređemo na konkretne primere kako bismo pokazali praktičnu korist od Fukoove metode i kako bismo pokušali da raspršimo predrasude koje bismo s pravom mo­ gli gajiti prema ovom filozofu: da Fuko postvaruje jednu instancu koja izmiče ljudskom delovanju i istorijskom objašnjenju. on je prvi koji je to bio u potpunosti. Fuko predstavlja zaokruženog istoričara.a to je reč"diskurs"' . Moj prvi zadatak biće. ili pak slučajna.°1 i str. Ako ukažemo na ove verovatno neizbežne greške 2 . 211 . Pozitivisti. 64.

Grci su osuđivali njihovu surovost zato što je postojao rizik da se uz njih narod navikne na nasilje. Fukoov početni domišljaj nije ni struktura. zato što su ti dobrovoljci za ludičku smrt istovremeno bili ubice. Što se tiče mudraca. isto tako se mi plašimo da će scene nasilja na televiziji uticati na porast stope kriminaliteta. tokom celog IV veka naše ere. te su grubosti ukinute zbog hrišćanstva. Zahvaljujući mome pri­ jatelju Žoržu Vilu čućemo jednu d u g u priču: priču o ukidanju gladijatorskih borbi. smatrali su da krvave predstave bor­ bi kaljaju duše gledalaca (u tome je pravi smisao previše slavnih osuda koje su izricali Seneka i sveti Avgustin). uživanje u nepristojnostima na sceni navodi gledaoce da i kod kuće nastave da žive lascivno. iako u očima savremenika. jedna je stvar osuditi pornografske filmove zato što su nemoralni i kaljaju dušu javnos­ ti. na mahove. Te su borbe privođene kraju malo po malo. ne podrazumevaju se same po sebi. Za sada više nećemo govoriti o njima i preći ćemo na činjenice. ni diskurs:to je razređenost. To se može objasniti na 212 . oni su sma­ trali da je pozorište najnepristojnije od svih pred­ stava i da ga treba osuđivati više nego gladijatorske borbe: dok je uživanje pri pogledu na potoke krvi samo sebi dovoljno. Da li objašnjenje treba tražiti u humanitarizmu čiji bi karakter bio više uopšteno ljud­ ski nego hrišćanski. a Niče je ispis­ ao rečenice mislioca u sobi o zdravom divljaštvu snažnih naroda). onako kako su osuđivali sve predstave koje odvraćaju dušu od težnje ka spasenju. onakvo kakvo ga je dao Žorž Vil (Georges Ville). Ali. a i istoričara koji se njima bave. nemoralno je posećivati ih zato što su prljavi. i koje ćemo uskoro pročitati u njegovoj velikoj posthumno objavljenoj knjizi o rimskim gladijatorima. jer ono što jeste moglo bi da bude i nešto drugo. izgleda kao da je tako. bolje rečeno. a drugo je osuditi ih zato što ljudska bića koja u njima glume tretiraju kao objekte. nije tako: gladijatorske borbe ne duguju svoj nes­ tanak hrišćanima ništa više nego ropstvo. To uopšte nije isto što i žaljenje nad sudbinom samih gladijatora. izazivali oduševljenje. u latinskom smis­ lu reči. mogu se dodirnuti samo štapom. ljudske činjenice su razređene. nisu u potpu­ nosti smeštene u razum. inače. hrišćani su osuđivali gladijatorske borbe samo u opštem smislu. ali. a da ni jedni ni drugi to samo ne primećuju. taj se humanitarizam isuviše lako brka sa jednim malo drugačijim osećanjem. Smatrali su ih nečistim iz potpuno istih razloga kao i pros­ titutke: i oni i one su izvori zaraze unutar naselja. kandidati za samoubistvo i budući leševi koji se kreću. žrtve. ni prekid.0 FUKOU rasuđivanje i koji nije moj: to će biti objašnjenje za ukidanje gladijatorskih borbi. paganskih kao i hrišćanskih. ili. ili ga treba tražiti u paganskoj mudrosti? Ne baš: humanitarizam postoji samo kod malobrojnih ljudi slabih živaca (od davnih vremena rulji je prećeno paklenim mukama. Tačno je da su gladijatori imali ambivalent­ nu reputaciju porno zvezda: izazivali su strah kada su bili izvan arene u kojoj su. a to je razboritost: pre nego što su prihvatili rimske gladi­ jatorske borbe. za vreme vladavine imperatora hrišćana. oko njih postoji praznina čije razloge nismo u stanju da odgonetnemo. Zašto su ukinute u tom trenutku? Odgovor izgleda očigledan. ljud­ ske su činjenice samovoljne u mosovskom (Mauss) smislu.

fascinacija smrću. taj garant uređenosti društva u odnosu na prirodno uređenje. da bi mu laskali.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU sledeći način: u najvećem broju naroda gladijator­ ske su borbe. čak le­ galna i organizovana od strane vlasti. U takvim uslovima ukidanje gladijatorskih borbi u vreme vladavine imperatora hrišćana izgleda kao nerešiva misterija. Nije užas. jer se rulja tiskala i na inkvizicijskim procesima kojima su predsedavali hrišćanski kraljevi: stvar je u tome što se taj javni užas ne može opravdati nikakvim izgovorom. kao i dželat. a gladijatori su pravili pred­ stave za narod zbog visoke politike? Ta nategnuta tautologija nije objašnjenje i to utoliko više što će i hrišćanski Rim i Vizantija biti društva sa maso­ vnim predstavama. izazivale ambivalentna osećanja. šta je narušilo ambivalentnost i doprinelo tome da užas nadvlada privlačnost?To ne može biti ni paganska mudrost. ni hrišćanska dok­ trina. već činjenica da je ta iskrenost u surovosti bila legitimna. I to tako da su mu dvor­ ski pesnici. Ni Neron nije bio sadista kao što se misli. čak i ako je legalan. A ipak se nameće velika istina: nećemo uspeti da zamislimo nekog vizantijskog 213 . nasuprot tome. zabranili su žrtvovanje ljudi kod svojih podanika Kelta i Kartaginjana. ono što najviše iznenađuje nije taj neočekivani manjak humanitarizma. bio je oraganzator tih ludičkih ubistava u okviru granica javnog reda i mira i bio je sudija i predsedavajući u amfiteatru. laetitia). povredio bi uzvišenost kralja i dos­ tojanstvo pravde i njenih kazni. uređenost društva ne može nas više odbraniti od zakona džungle. privlačnost i obazrivu odbojnost. A da se vlast nije humanizovala ili hristijanizovala? Ali imperatori hrišćani nisu bili profesionalni humanitaristi. kao što su Englezi zabranili spaljivanje udovi­ ca u Indiji. i tako se učvrstila institucija gladijatorskih borbi koja je jedinstvena u svetskoj istoriji. U mnogim je civilizacijama taj politički strah nad­ vladao privlačnost: zahvaljujući njemu prestalo se sa žrtvovanjem ljudi. suveren. niti su Vespazijan ili Marko Aurelije bili Hitler. ta je mešavina privlačnosti i užasa dovela ljude do toga da pljuju po istim tim gladijatorima kojima su klicali kao zvezdama i da ih istovreme­ no smatraju nečistim onako kako su smatrali krv. Ali. Inkvizicijski procesi nisu održavani radi zabave. onda su uradili previše ili premalo: hrišćani nisu to od njih zahtevali i više su želeli da se zabrani pozorište. a njihovi paganski prethodnici nisu uopšte bili nehumani. ni humanitarizam. ono što izaziva probleme. da je neki laskavac čestitao kralju Španije ili Francuske na tome što je obezbedio voluptas svo­ jim podanicima. u Rimu je nadvladala privlačnost. čestitali na zabavnim i domišljatim patnjama koje je organizovao radi sveopšteg uživanja (voluptas. Da nije paganski Rim bio "društvo predstava" u kojem je Vlast podržavala igre. strepnja što se u okviru granica javnog reda i mira odvijaju legalna ubistva ljudi koji nisu ni neprijatelji ni kriminalci. zato stoje pozorište sa svojim nepristojnostima bilo jače nego ikada i biće veoma popularno u Vizantiji. ako je to razlog iz kojeg su hrišćanski imperatori malo po malo stavili tačku na gladijatorske borbe. s jedne strane postoji osećaj prijatnosti pri pogledu na patn­ ju. spermu i leševe. To im je omogućavalo da prisus­ tvuju bitkama i patnjama u areni potpuno mirne savesti: najgnusnije scene iz arene bile su jedan od omiljenih motiva na"umetničkim predmetima" koji su ukrašavali unutrašnjost privatnih kuća.

kao i ona. veoma karakterističnu za taj period. Od kraja antičkog doba vlast više ne ubija kako bi zabavila narod. Podrazumeva se da je on vlasnik. što i čine mnoge monarhije: vlastelin je prisvojio neku naseljenu teritoriju. Umesto da verujemo kako postoji nešto što se naziva "oni kojima se upravlja" i što predstavlja polaznu osnovu za "one koji upravljaju". a ne u humanitarizmu ili u religiji. već "populacija" ko- 214 . u neutralnom. a da oni nisu ništa drugo do jedna prirodna vrsta koja živi na njegovom posedu. u stilu laskavca reklo bi se da "usrećuje svoj narod". Samo ga treba potražiti na skrivenoj strani "političkog" ledenog brega. na primer već spomenuti "veliki poduhvat". Moguće su i drugačije prakse. čitalac će je sam razvi­ ti. Možemo ih disciplinovati. da dopušta svom narodu da bude srećan i da živi u blagostanju ako je rodna godina. pušta svoje podanike da rade. ne smeju da mrdnu prstom). po cenu tog kopernikanskog obrta. Treba da napravimo otklon od politike kao takve kako bismo opazili jedan razređen oblik. ona veoma dobro ilustruje Fukoovu misao i uka­ zuje na njenu plodnost. možemo ih razmatrati kao pravne subjekte: neke stvari su zabranjene. To je metoda koju je spontano koristio Žorž Vil. kao što bi ura­ dio sa nekim pašnjakom ili sa jezerom punim ribe te. nećemo više morati da umnožavamo ideološke epicikle. u skladu sa epohama u kojima narečeni nemaju ničega zajedničkog do svoga zajedničkog imena. kao i za njihovo ukidanje. da se razmnožavaju. ubira deo proizvodnje ljud­ ske faune koja živi na tom posedu (čitava se umetnost sastoji u tome da ih ne oguli do gole kože).0 FUKOU cara ili hrišćanskog kralja kako organizuje gladi­ jatorske borbe za svoj narod. A evo i razloga: u političkoj se moći krije valjano objašnjenje za gladijatorske borbe. U satiričnom stilu bi se reklo da vlastelin uranja tu faunu u politički nehaj. U drugim slučajevima prirodni objekat "kojim se upravlja" nije ljudska fauna niti nekakvo pleme koje manje ili više dobrovoljno pristaje da bude vođeno prema nekoj obećanoj zemlji. kako bi živeo i obavljao svoj posao vlastelina među drugim vlastelinima. karakterističan za taj period. ne tvrdi da ih vodi ka večnom spasenju ili ka nekom velikom poduhvatu: pušta da prirodni uslovi odrade svoje. zato što zaborav­ ljamo praksu kako više ne bismo videli ništa osim objekata koji je postvaruju na naše oči. da napreduju manje ili više u zavisnosti od toga da li je godina rodna ili ne: tako postupa farmer-džentlmen koji ne radi protiv prirode.to jest propisati šta mora­ ju da rade (ako ništa nije propisano. jedan politički ukras iz te epohe. a da ipak ne uspemo da spojimo idealne pokrete. Hajde da obrnemo stvari. Drugačije rečeno. ali se oni slo­ bodno premeštaju unutar tih granica. u svakom slučaju. jer zbog toga postoji ono što sam nazvao narodnim izrazom "skrivena strana ledenog brega". on ne g n ­ javi svoje podanike.jer se tu nalazi ono što se promenilo i dovelo do toga da gladijatorske borbe postanu nezamislive u Vizantiji ili u srednjem veku. treba da skrenemo pogled sa prirodnih objekata kako bis­ mo opazili izvesnu praksu. koja ih je objektivizovala u vidu koji je. hajde da uzmemo u obzir da se"oni kojima se upravlja"mogu razmatrati u skladu sa veoma različitim praksama. možemo ih eksploatisati. čiji neočekivani žljebovi predstavljaju ključ za ovu zagonetku.

eto velikog broja različitih načina da se "objektivno" razmatraju oni kojima se upravlja. itd. moramo da sprečimo rasipanje stada i to. koje ćemo deliti sopstvenom rukom: udaramo životinje. Jer se vrhovna vlast 215 . nismo vlasnici zato što Rim nikada nije bio teritorijalno ograničeni posed sa ljudskom faunom koja na njemu živi: rođen je kao ljudski kolektivitet. jer se ne odvija po pašnjaku. Hajde da kažemo: eto velikog broja različitih praksi od kojih jedna objektivizuje populaciju. ali zato da bi prirodi bilo bolje. a što se svega os­ talog tiče. jer prirodna spon­ tanost ne dopušta da joj se naređuje po želji: treba zaustaviti tok saobraćaja iz jednog pravca kako bi prošli oni iz poprečnog pravca: tako da vozači koji možda žure više od ostalih ništa kraće ne čekaju da se upali zeleno svetio. njihovoj neotpornosti. Hajde da primenimo ovu metodu na gladijatore. bolje rečeno. Nismo vlasnik toga stada: on se ograničio na to da te ovce šiša radi zarade. jer se ono nalazi na otvorenom putu Istorije. moglo bi se reći da on podseća na saobraćajnog policajca koji "usmerava"spontani protok vozila kako bi se sve od­ vijalo kako treba: takav je zadatak koji je sebi dodelio. o modifikovanju rečničkih konvencija. ili. već po otvore­ nom putu. prepustio je životinje njihovom prirod­ nom nehaju. čuvara koji upravlja vodenim i šumskim resursima i usmerava ih tako da se u prirodi sve odvija kako treba. koji bi se. u njegovom interesu. a mi smo njegovi senatori. ako hoćete. Vozači bezbedno voze. Eto veoma različitih "stavova" prema prirodnim objektima "kojima se upravlja". dru­ ga faunu. da flora ne uvene. njihovoj slabosti. kao naselje. treća pleme. ne delimo im veličanstvenu pravdu. Kakva razlika u odnosu na vlaste­ lina iz Ancien Regime-a. mi smo odredi­ li pravac kretanja tog ljudskog stada zato što bolje znamo šta mu je potrebno i u cilju izvršenja misi­ je dali smo sebi ulogu 'liktora' koji nose 'snopove' kandžija kako bi udarali životinje koje prave nered u stadu ili se iz njega izdvajaju. a u kakvoj je političkoj praksi to nezamislivo. to se zove welfare state i mi u njoj živimo. ograničio na to da nametne pravo prvenstva prolaza! Ne zato da sve bude savršeno za sve koji učestvuju u saobraćaju. To stado je rimski narod. Od­ govor je lak.Tu se naizgled radi samo o načinu da se o tome govori. on ne pušta prirodu da radi. u stvarnosti se u takvoj promeni reči odvija naučna revolucija: prividi se izvrću kao kada izvrnemo rukav na odeći i zbog toga lažni problemi umiru od gušenja. Pretpostavimo da smo odgovorni za stado koje treba preseliti. mi moramo da obezbedimo hod stada. njegov put se premešta umesto njega."Ne zato što smo vodiči koji znaju svoj cilj i koji odlučuju da tamo povedu stado i guraju ga u tom pravcu: stado se premešta samo od sebe. a na nama je da obezbed­ imo njegov opstanak kao stada uprkos opasnos­ tima na putu. već se u nju meša. ili. a pravi problem "ispada ispravan". da smo "preuzeli" odgovornost pastira. naravno. Da ga obezbedimo i udarcima štapa ako treba. hajde da se zapitamo u kakvoj se to političkoj praksi ljudima od sveg srca daju gladijatori ako ih požele.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU jom se upravlja na način čuvara Voda i Šuma. lošim nagonima životinja. videvši saobraćaj na putevima. eto velikog broja različitih "ideologija" u odnosu na one kojima se up­ ravlja.

Eto šta bi mogao reći neki rimski senator ili im­ perator iz paganskih vremena. već njihova energija: ne želimo da se stado razmekša. Da­ kle. i od gladijatorskih borbi pravimo predstavu koju je odobrila i organizovala država". Da su nam umesto ovaca poverili decu. dobro znamo da je deci potrebno da se zabavljaju. svoje podanike smatramo dušama koje treba energično voditi putem vrline i spasenja. na primer. Za sektaše. Ali. "htela da uradimo i više: da budemo kraljevi-sveštenici. Kakvo miniranje racionalizatorske političke filo­ zofije! Kolika praznina postoji oko ovih razređenih ukrasa iz te epohe i koliko je između njih mesta za druge objektivizacije koje još nisu izmišljene. Pokušavamo da na putu ne ostavimo suviše izgladnelih životinja. Iz ra­ zloga u najvećoj mogućoj meri pozitivističkih. saosećali bismo sa njegovim užasom što gleda kako se bezrazložno ubistvo odvija pod okriljem javog reda i mira. jednu javnu predstavu koja bi ih razmekšala.0 FUKOU i niski postupci policije razlikuju samo u nekoliko stepeni dostojanstva". jer bi se stado smanjilo: ako treba. i to uz podršku gomile običnih ljudi i mišljenja svih naroda. umesto da tetošimo svoju decu. da je bezrazložno ubistvo veoma ozbiljna stvar". snažnim. mogli bis­ mo dodati. nagost je uvredljivija od krvi gladijatora. Izvesno je da neki ne podnose tu predstavu i misle da je okrutna. a ne kraljevi-očevi i da. što se os­ talog tiče. Životinje nisu ni moralne ni nemoralne: one su to što jesu. odbijamo im. Ali. znamo da su životinje samo životinje. neosetljivim životinjama: stado opstaje zahvaljujući njima. kao što su hrišćani. da je naša praksa objektivizovala narod-dete i nas same kao kraljeve-očinske figure. isto- 216 . ali naša pastirska simpatija instink­ tivno ide prema otpornim. hrišćani bi želeli da zabranimo i pozorište i sve druge predstave. Ali. a ne plašljivu odbojnost. vra­ timo se svojim ovcama. "Naša se politika ograničava na očuvanje sta­ da tokom njegovog hoda kroz istoriju. a to je'pantomima'. drugačije bih napisao svoju veliku knjigu o hlebu i igrama: naopako. "Hrišćanska bi sekta". Ali. dajemo im da jedu. čak i protiv njihove volje. više se ne trudimo da odbijemo krv gladijatora rimskom narodu kao što se pastir stada ovaca ili goveda ne bi trudio da nadzire parenje svojih životinja kako bi sprečio incestuozne veze. između dva pola ambivalentnog osećanja koje izazivaju gladijatorske borbe. moramo brzo umiriti čitaoca koji mora da se pita zašfo praksa "vodiča stada" ustupa mesto praksi "tetošenja dece". jer bi to predstavljalo i njegov i naš gubitak. kroz Cicerona ili senatora Plinija procenjujemo da su gladijatorske borbe najbolja škola za čeličenje svih gledalaca. a to nije moralnost životinja. bez dvoumljenja za pobednika proglašavamo sadističku privlačnost. Dajemo im i igre i gladi­ jatore koje toliko vole. koju bi modernisti nazvali operom. Nasuprot tome. da sam ra­ nije čuo njegov govor. Naravno. naše bi ponašanje bilo sasvim drugačije: imali bis­ mo obzira prema tom jadnom narodu i dali bismo za pravo plašljivom odbijanju gladijatorskih borbi. Zato što lista objektivizacija ostaje otvorena. mi na stvari gledamo više u stilu zapovednika i smatramo. za razliku od prirodnih objekata. Neumoljivi smo samo po jednom pitanju.

proizvodni odnos. i uopšteno znam da gov­ orim i nisam u hipnotisanom stanju: ali nemam koncepciju gramatike koju instinktivno primenjujem. i to samo zato što deli sudbinu našeg vladanja i svetske istorije: često smo je svesni. ako je posmatramo onakvu kakva jeste. postali hrišćani. itd. jednom rečju. ali o tome ne želim övde da govorim). ali politička.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU rijskih i gotovo materijalističkih. ili pak. ono što radi zapovednik vodiča. sveštenika. impera­ tori. A postao je i hrišćanin. da ona jeste izvesna politika. Jasno možemo uočiti metodu: ona se sastoji u tome da se na veoma pozitivan način opiše ono što radi neki imperator-očinska figura. tip upravl­ janja (politika. država. on je bio nešto što mi ne poznajemo: Akademija. a ni suditi na osnovu velikih večnih pojmova kao što su oni kojima se upravlja. Jedan od tih razloga u ovom slučaju bio je to što su u tom IV veku kada su postali hrišćani. a to je uloga oca. ali nemamo pojam za nju. Oslobođen Senata i vladajući pomoću korpusa sitnih funkcionera. imperator prestaje da igra ulogu zapovednika vodičima stada: uzima jednu od uloga koje se nude pravim monarsima. nekakvo podzemlje istorije. stoje za posledicu imalo zabranu gladijator­ skih borbi. prestali da vladaju pomoću senatorske klase. Ona je na neki način "skrivena" i mogli bismo je privremeno naz­ vati" skrivena strana ledenog brega". a sve u uverenju da govorimo bez pretpostavki. Samo treba suditi o ljudima na osnovu njihovih dela i eliminisati večite fantome koje u nama izaziva jezik. nije ni malo ličio na naše senate. već je uzrok celina istorijskih uslova (uki­ danje Senata. To je isto kao kada govorim. nova etika koja nije etika igara). depolitizacija). Konzervatorijum političkih veština. nisam svestan toga da primenjujem obavezna pravila. on ne zna da se njegova praksa. nekakav skriveni motor: praksa je ono što rade ljudi (sama reč sve govori). 217 . ma­ terijalni uzrok (kategorija onih kojima se upravlja. prestala to da bude. savete ili skupštine. rimski Senat. objekat. a da se ništa ne pretpostavi. da moderni intelektualni i naučni život pres­ tane da se odigrava na Univerzitetu ili pod njegovim patronatom. kategorija države). kao kada prekinemo tišinu samo da bismo progovorili nekim jezikom. iz reda razloga koji je identičan redu koji objašnjava bilo koji događaj. da se ne pretpostavi kako postoji meta. treba da zamislimo književnost koja je uvek bila potčinjena nekoj Aka­ demiji i koja bi. Da bismo razumeli kakav bi se preobražaj odigrao kada bi se vladalo bez Senata. pošto su očinske figure. jednostavno. i stavili su tačku na gladi­ jatorske borbe. odjednom. ili ono što nam je na srcu. kako bismo rekli ono što se nameće. Nije hrišćanstvo uzrok tome što su imperatori prihvatili praksu očinske figure. verujem da se izražavam prirodno kako bih rekao ono što se nameće. pošto su očinske figure. Takav je slučaj i sa upravljačem koji daje besplatan hieb svome stadu ili mu odbija gladijatorske borbe sa uverenjem da radi ono što svakom upravljaču pred onima kojima upravlja nameće sama priroda politike. Senat je težio da očuva gladijatorske borbe kao što Akademija čuva pravopis: zato stoje njegov interes bio da bude konzervator. koja je dovela do promene političke prakse sa dvema istovetnim posledicama: kraljevi su. pokorava izvesnoj gramatici. Praksa nije nekakva tajnovita instanca. fran­ cuskim ili latinskim. Suditi o ljudima na osnovu njihovih dela ne znači suditi na osnovu nji­ hovih ideologija. s druge strane.

ili su odgovarali na objektivan izazov kakav su oni kojima se uprav­ lja predstavljali. samo će umnožiti pojedinosti. jer ovi ključevi ulaze u sve brave. i prema kojem bismo podešavali nišan kako bismo ga poboljšali. niti je iko osećao grizu 218 . Oni nikada neće pomoći razumevanju jedne tako jedinstvene i tako precizno vremenski određene pojave kao što su hieb i igre. u skladu sa situacijom kakva jeste. od upravljača kao takvih i od pokora­ vanja kao takvog ili od depolitizacije koja ih ujedin­ juje. a u nekoj drugoj od tetošenja (isto kao što biti vođen pred­ stavlja samo način da se kaže da nas vode u ovom trenutku: nismo vođeni sve dok nemamo vodiča). Onaj kojim se uprav­ lja previše je neodređen i ne postoji. suština politike. pre nje ne post­ oji onaj kojim se upravlja kao takav. Taj odnos određuje objekat i on post­ oji samo kroz to određenje. postoji samo narod-stado. onda kada utvrđujem da im je imperator davao hleba i gladi­ jatorske borbe. dakle. i kojeg bismo mogli bolje ili lošije naciljati. ili da bi se depolitizovali. i to tako da objekat na koji se ona primenjuje bude to što jeste samo u odnosu na nju (u smislu u kojem neki "korisnik"jeste korisnik samo ako sam ga ja načinio korisnikom nečega. izvrnuti pojmove iskaza. ili polazeći od neke materije. objašnjavaju hieb i igre koje nikada ne bismo uspeli da objasnimo polazeći od onih kojima se upravlja kao takvih. najpre treba da bude objektivizovan pre kao vodič nego kao kralj-otac ili kralj-sveštenik. Hajde da najpre krenemo od same te prakse. ne postoji izvan prakse koja se na njega primenjuje. a da se ne zapitam zašto. oni treba najpre da budu objektivizovani kao narod-stado. Objekat jeste samo korelat prakse. Ako nesrećno kažem: "nasuprot imperatoru posto­ jali su oni kojima se upravlja kao takvi". ali najpre naša praksa određuje svoje objekte. ne proiz­ vodi nikakve efektivne posledice (narod-stado nije imao socijalno osiguranje. ako imaju prirodnu potrebu za hlebom i igrama. ili da je neko vođen samo ako ga ja vodim).0 FUKOU sloboda. Na prim­ er: pogrešno sam verovao i napisao kako su hieb i igre za cilj imali uspostavljanje odnosa između onih kojima se upravlja i upravljača. Imamo običaj da rasuđujemo s obzirom na neku metu. ili za depolitizacijom. zašto su onda samo u Rimu prihvatili hieb i igre i ljubav?Treba. istorijske slučajnosti i ideološke uticaje i to po cenu beskrajnog naklapanja. Te objektivizacije. kako bi Gospodar pojmio one kojima se upravlja kao objekte koje treba depolitizovati. ili za Gospodarevom ljubavlju. Objekti naizgled određuju naše vladanje. pojmova koji banalizuju i čine anahronom samosvojnost sukcesivnih praksi. Ali. ako su oni kojima se upravlja uvek isti. korelati neke političke prakse. zatim narod-dete koji tetošimo: a to je samo još jedan način da se kaže kako su se u jed­ noj epohi prakse sastojale od vođenja. Onaj kojim se upravlja kao takav ne izlazi iz okvira onoga što se sa njim radi. ako imaju prirodne reflekse onog kojim se upravlja. nikome nije ni padalo na pamet da mu ga obezbedi. voleti ili vodi­ ti na igre. ili da bi bili voljeni. Vladar koji tretira svoj narod kao decu čak ni ne pomišlja da bi se moglo raditi drugačije: on čini ono što se samo po sebi podrazumeva. zaključiću da je tako bilo iz nekog ništa manje večnog razloga: da bi mu se pokorili. da bi Gospodar bio pojmljen kao neko ko mora da se trudi da bude popularan u svom stadu.

A postoji i još jedan dobročinitelj svojih podanika.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU savesti što to ne čini). Hajde da razmotri­ mo. Eto realne prakse. kao što ćemo videti). odakle dolazi svaka praksa sa svojim jedin­ stvenim obrisima? To je jednostavno: iz istorijskih promena. Praksa nije instanca (kao što je frojdovsko To) niti pokretačka snaga (kao što je proizvodni odnos). bolje rečeno. Ta reč postoji samo u ideološkom ili. Ipak lako razumemo zašto nam je takva filozofija teška: ne liči ni na Marksovu ni na Frojdovu. A da! a kako ću uspeti da objasnim samu tu instancu i njene preobražaje?" Ne: on govori o is­ tom o čemu i mi. a ne bednim robovima). a kod Fukoa. nalazi se ispod linije vidljivosti i to je sve. na šta se obavezao. već zbog dobrobiti same prirode. na primer. i to ne zbog sopstvene novčane dobiti koju bi iz njih mogao izvući. neku prekonceptualnu instancu koju nazivam prak­ som ili diskursom. Zato nije previše neumesno tu praksu privremeno nazvati "skrivenom stranom ledenog brega". Sve što Fuko kaže istoričarima jeste sledeće: "Možete nastaviti da 219 . nema ni instance ni pokretačke snage (zauzvrat postoji materija. pojmiti praktično ponašanje neke vlasti. on govori up­ ravo o onome o čemu govori svaki istoričar. Ali. iz hiljada preobražaja istorijske realnosti. Preo­ staje samo da je ideologija neodređeno i plemenito tumačila tu surovo preciznu praksu: Senat je veličan tako što je proglašavan za narodnog oca koji želi do­ bro onima kojima se upravlja. ona pruža valjano objašnjenje istorije. On ne kaže: "Otkrio sam neku vrstu nesvesnog u istoriji. on se jednostavno trudi da o tome govori tačno. Objašnjava se na isti način kao i ostatak ledenog brega. ona nije ni snaga koja pokreće ledeni breg. takođe se smatra ocem koji usrećuje svoje podanike sve dok ih pušta da se snalaze sa prirodom i godišnjim dobima. Veoma je čudno optužiti ga da našu istoriju svodi na intelektualni proces koji je neumoljiv koliko i neodgovoran. da opiše jasne konture umesto da govori kroz neodređene i plemenite termine. kao i sve ostalo. Pojam koji ne proizvodi ni­ kakve efektivne posledice nije ništa drugo do reč. Počinjemo da razumemo šta je ide­ ologija: nejasan i plemenit stil sposoban da idealizuje prakse pod izgovorom da ih opisuje. uostalom. onakve kakva proizilazi iz činjenica (a naročito iz ove: besplatan hjeb je da­ van samo građanima. ista se ideološka plitkost ponavlja i u sasvim drugačijim praksama: suveren koji je prisvojio neko jezero puno ribe koje eksploatiše podižući namete. on to samo vidi onakvo kakvo uistinu jeste kada se strgne ogrtač. Ali. kako bismo rekli da se ona našem pogledu ukazuje samo pod suviše širokim ogrtačima i samo kao prekonceptualna u najširem smislu. vodiča stada: on daje besplatan hieb životinjama za koje je zadužen zato što je njegova misija da čitavo stado srećno stigne na cilj. a to je da treba. na primer. koja je do tada bila nepoznata: on se trudi da ljudsku prak­ su pojmi onakvom kakva realno jeste. da ne poseje previše leševa izgladnelih životinja za sobom: rasuto stado ne bi više bilo u stanju da se brani od vukova. što će reći iz ostatka istorije. a to je čuvar Voda i Šuma koji usmerava prirodne tokove. u idealističkom smislu. zato što se skrivena strana ledenog brega ne razlikuje od po­ topljene strane brega: i jedna i druga su od leda. to je širok ogrtač koji skriva čudne i brojne obrise realnih suk­ cesivnih praksi. kako bi saznao šta čine ljudi. nazvanu "praksa". Fuko nije otkrio novu instancu.

određena srodnim praksama i gramatikama. drugačiji od onoga koji svi razumemo: on nas samo poziva da tačno zapazimo ono što je na taj način rečeno. u stvarnosti se nesvesno ponaša kao posednik jezera punog ribe. kako vlada. a ideologija ga uzdiže do zvanja Dobrog Pastira. Zato što to zapažanje dokazuje da zona on­ oga što je rečeno predstavlja neočekivano zauzete strane. samo. i nisu njihova aksiomatika ili pretpostavka. kralj ne treba da pojmi šta on i njegova praksa jesu. neočekivana prećutkivanja. kojih govornici uopšte nisu svesni. Istorijske slučajnosti. a ne logičku. bez ikakvih drugih pojašnjenja. Ni lav ne mora 220 . bez znanja govornika: oni veruju da govore uopšteno i slobodno dok nesvesno kazuju stvari koje su usko ograničane pogrešnom gramatikom. a ništa od naroda"). njih je stvorila istorija. Daleko od toga da nas Fuko poziva da o stvarima sudimo polazeći od reči. tetoši decu ili vodi stado. ispod svesnog diskursa postoji gramatika. dok te stvari nisu ništa drugo do korelati odgovarajućih praksi. a ne svest ili razum. naglašavanja i ulegnuća iz srodnih praksi i njihovi preobražaji predstavaljaju razlog za to što se politička gramatika neke epohe sastoji od tetošenja dece ili pak usmeravanja tokova: to nije neki Razlog koji gradi neki suvisli sistem. ni implicitnost. Uloga svesti nije da nas navede da zapazimo svet. zato što semantika predstavlja idealističku iluziju. zapazićete da ima mnogo više da se objašnjava. Vlastelin želi da radi i veruje da radi sve što je potrebno s obzirom na okolnosti. pažnja: ako budete posmatrali tačno. itd. to će biti dovoljno da se ponaša u skla­ du sa onim što nesvesno jeste. reč diskurs pristaje peru kada treba označiti šta je rečeno isto koliko i reč praksa kada treba označiti ono što je učinjeno. dakle. nisu logički sadržani u onome što je rečeno ili učinjeno. naglašavanja. metoda će biti ista. diskurs ili njegova skrivena gramatika nisu implicitnost. Fuko ne otkriva neki tajnoviti diskurs. on je ono što je zaista rečeno. što nas navodi da verujemo u postojanje stvari. ona je širok ogrtač. onih kojima se upravlja ili države. ideologija je mnogo slobodnija i šira i to sa razlogom: ona predstavlja racionalizaciju. ide­ alizaciju. suvislu. već da nam omogući da se u njemu krećemo. već onim što kažu. Ne treba konkretno da zna da on usmerava tokove: to će raditi u sva­ kom slučaju. on treba da bude svestan događaja koji se odvijaju u njegovom kraljevstvu. nego zato što je njena priroda prekonceptualna. on naprotiv pokazuje da nas reči varaju.O FUKOU objašnjavate istoriju kao što ste uvek objašnjavali. Šta je onda ta gramatika koju Fuko želi da za­ pazimo? Zašto ni naša svest ni svest govornika ne znaju za nju? Zato što je potiskuju? Ne. savršenu gramatiku. Možemo. Istorija nije utopija: politike ne razvijaju sistematski velike principe ("sva­ kome prema potrebama". ni ide­ ologija. prirodnih objekata. Isto tako vlastelin veruje kako upravlja. dovoljno mu je da bude svestan da je kralj. Filozofija. i to iz pros­ tog razloga što rečeno i učinjeno imaju slučajnu. Diskurs ne znači više ideologije: on je gotovo suprotno. uklanjajući banalnosti. postoje nejasne konture koje niste zapazili". Konačno. grama­ tika koju otkriva pažljivo posmatranje diskursa. Ako istoričar ne bude hteo da se bavi onim što ljudi čine. "sve za narod. pod uslovom da se složimo po pitanju razgrtanja širokih ogrtača koji nose ime Nauka. Ako više volite. videti šta diskurs nije: nije ni semantika. ulegnuća. a u stvari usmerava tokove.

Tre- 221 . on čak ni ne sumnja da je tu zbog nečega. baš kao i strah i drhtanje. za njega se to samo po sebi podrazumeva. apsurdno je praviti razliku: kada se ponašamo na određeni način. a ne da dremaju. nara­ vno. svoju razređenost. koju shvata kao postvarenu kroz prirodne objekte. isto tako ni kralj koji tetoši narod ili usmerava tokove ne zna šta jeste. oni ne znaju čak ni to da ne znaju (u tome je smisao reči "podrazumevati Se samo po sebi"). kao i za kralja ili za lava. isto kao kada lav odlučuje kao lav. Ne zna za sopstvenu volju za moć. svestan je samo svojih reakcija. ono što je najkarakterističnije jeste trenutak u kojem se razređivanje proizvodi. potrebno je da ti ljudi budu svesni onoga što čine. štaviše. Oni su. isto kao vozač automobila koji ne vidi da ne vidi ako se kiša pridruži mraku. već pride ne raspoznaje više jasno ni krajnju granicu osvetljene zone tako da više ne vidi dokle vidi i ne vidi da vozi prebrzo za uslove na putu pred sobom. oni imaju "mentalitet" koji odgovara njihovim "materijalnim" činovima. svesni onoga što čine. nužno imamo odgovarajući men­ talitet. naprotiv: pre je neka vrsta otkidanja. ako se ukine Senat. on nije ni stečena ideja na koju je naša svest toliko naviknuta da joj više ne oseća apstraktnost. potrebni su ljudi. ne sumnja čak ni da bi okolnosti mogle biti drugačije. on samo mora da zna g d e mu je plen. a i dostojno pažnje nekog filozofa. čija određenja treba rasvetliti pošto ih svest ne poima. ne samo da ne vidi ništa s onu stranu domašaja svojih farova. pred­ stavlja jedno originalno. ne potpisuju dekrete u somnabulnom stanju. seljake. Samo što oni ne znaju šta ta praksa jeste: za njih se ona "sama po sebi podrazumeva". Ali. koji ne znaju da su ono što jesu. Čudno je. Možda je u tome smisao Ničeove ideje (ali ne laskam sebi da razumem ovog teškog mislioca) da je svest samo reaktivna. te dve stvari idu zajedno i ulaze u sastav prakse. jer onda on. da ne zna da je lav. i sve to je jedna praksa. radost i smeh do suza. To rasvetljenje. predstave i iskazi ulaze u sastav prakse i zbog toga ideologija ne postoji osim za gospodina Omea.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU da spozna sebe kao lava da bi se vladao kao lav. koje mu tu i tamo trasiraju praksu vođenja stada ili. kao napor da se vidi. Kralj "voljom za moć" obavlja posao kralja: on aktuelizuje virtuelnosti svoje istorijske epohe. Za lava je samo po sebi razumljivo da je lav. potrebno je da znaju za neka tehnička ili društvena pravila i potrebno je da imaju odgovarajući mental­ itet ili ideologiju. Proizvod ove misaone operacije jeste apstraktan i to sa razlogom: on nije slika na kojoj vidimo kraljeve. Za Fukoa se metoda sastoji od shvatanja da stvari nisu ništa drugo do objektivizacije određenih praksi. ono ne dobija oblik. Tačnije rečeno. tetošenja naroda. čuvenog materijalistu: za proizvodnju su potrebne mašine. da ne vide prazninu oko sebe. što su u stanju da svaki put poveruju kako se negde nalaze iz milion razloga. veruje da mu okolnosti iz dana u dan diktiraju kako da se ponaša. i čak privlačno iskustvo koje bismo iz zabave mogli nazvati "razređivanje". to što ljudi nisu u stanju da spoznaju svoja ograničenja. što će reći da zna šta čini kada na događaje reaguje donošenjem odluka: ali ne zna da te odluke pred­ stavljaju obavljanje neke kraljevske prakse. spomenike.

a zbrka je nastala u sredini: kako održati sve to na okupu? Sada bi bilo teško da se ne održi: "valjan oblik" je u sredini i ubrzano osvaja krajeve slike. svi spojevi su se uglavili. dobro poznat. snažno smo držali oba kraja istorijskog lanca (ekonomiju i društvo. Jer. proiz­ vodi objekat koji joj odgovara. gradila je na bazi. a onaj komad priče izgleda kao da se izvrnuo poput rukava: malopre smo bili kao Blez Paskal. upravljače i one kojima se upravlja. Dok smo mi uzdisali. Najednom "shvatamo" kako čitavo zlo dolazi iz ve­ likog jezgra i njegove lažne prirode. shvatamo da treba da raskinemo sa uverenjem da se ono samo po sebi podrazumeva i da je trebalo da ga svedemo na zajednički uslov. kao da se ne može razumno 222 . mi os­ tali smo u tom trenutku pokušavali da na nogama održimo komad priče u kojem je to veliko prozirno jezgro bilo od koristi. itd. ona je to po svojoj prirodi: baza i nadgradnja. zastanemo na trenutak kako bismo melanholično uzdahnuli nad ljudskom sudbinom. iz roda "ideologija" ili "proizvodni odnos". odatle je i iluzija o "razum­ nom izboru". zato što smo problem uh­ vatili za krajeve. lažni problemi su pobegli. toliko se sama po sebi podrazumevala. Kada ga vidimo. neobičan. to je prvi. Pa koji nas je onda đavo terao da je presečemo na dva dela? Uradili smo to zato što nismo videli način da se izvučemo iz pogrešne situacije u koju smo upali. I onda se na mestu koje je zauzimalo to veliko što-se-samo-posebi-podrazumeva pojavljuje čudan mali objekat iz te "epohe". a funkcionisali su lažni verbalni problemi. on u istu vreću trpa i Damijenove užasne patnje i zatvor. Stvari i objekti nisu ništa drugo do korelati praksi. nad jadnim nesvesnim i apsurdnim bićima kakva jesmo. i koju smo na­ zivali Moć "kao takva" ili Država "kao takva". u dva oblika koji na prvi pogled ni malo ne liče: "Is­ torija seksualnosti je istorija večne borbe između želje i potiskivanja". kao što kaže Delez (Deleuze). naš lažni prirodni objekat pred­ stavlja objekat samo u okviru prakse koja ga objektivizuje: najpre dolazi praksa sa objektom koji sebi dodeljuje. ali. kao što ćemo videti. A ta je pogrešnost bila posledica toga što smo objekat prakse shvatili kao prirodni objekat. rame uz rame sa zajedničkim imenicama i veznicima. više nisu ništa do beskorisna seckanja prakse koja je veoma dobro funkcionisala onakva kakva je bila i koja nanovo veoma dobro funkcioniše: zahvaljujući njoj granice slike postaju jasne. to nije uspevalo. nešto nije išlo kako valja. zrno ludila. Ova iluzija postoji. otkako smo ga istorizovali.0 FUKOU nutak ranije nije postojalo ništa osim neke velike bezizražajne stvari koju smo jedva nazirali. nikada ranije viđen. on­ akva kakva je zbog celine istorijskih uslova. da ga istorizujemo. Iluzija o prirodnim objektima ("oni kojima se uprav­ lja kroz istoriju") skriva heterogeni karakter praksi (tetošenje dece nije usmeravanje tokova): odatle dolazi dualistička zbrka. Najpre je dat taj objekat (kao što odgovara ma­ teriji) i praksa je reagovala: "odgovarala je na izazov". interes i ideologija. ovaj je komad priče sam zauzeo svoje mesto. nazovi materijalan: kao kolektivitet. ne postoje stvari kao takve. državu. Fuko je protiv svega. interese i ideologije). uvek isti. Nismo znali da svaka praksa. a drvo jabuke proizvodi jabuke. razređen. a drugi glasi: "G. nad racionalizacijama koje proizvodimo i čiji objekat izgleda kao da se sa nama šali. a ne za sredinu. ne postoje prirodni objekti. kao što drvo kruške proizvodi kruške.

praksa. kao metu. populacija i pravni subjekti izgledaju isto kada treba spoznati pojam onih kojima se uprav­ lja. što je tačno. Postoje brojne objektivizacije i to je sve: odnos između te mnogostrukosti praksi i jedinstva uspostavlja se samo ako pokušamo da im pripišemo jedinstvo koje ne postoji. reći ćemo da ljudi iz svoje 223 . iz toga ćemo zaključiti da čovečanstvo napreduje i da se sve više i više približava cilju. Ideja Dobra: sve što radimo pokušaće da pogodi idealnu metu. potiskivanje. kao što nismo već dobrih sto godina. baza određuje nadgradnju. limu­ nova kora i rakun predstavljaju mnogostrukost i ne čini se da trpe zbog toga što nemaju ni zajedničko poreklo. mnogostruke se prakse g u b e iz vida: one su skrivena strana ledenog brega.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU odabrati jedno od to dvoje". Umesto da uhvatimo problem za njegovo pravo središte. fauna. a ni politika noja. Ne postoji nesves­ no. ali i nadgradnja reaguje na svoj način. ipak nisu imale razloga da to budu. objašnjava se kroz ono što se radi u svakom trenut­ ku istorije. s obzi­ rom na to da su znale metu koja se ne menja (menja se samo "stav" onog ko cilja). pogrešno smo zamišljali kako se ono što se radi. Čitavo zlo dolazi iz iluzije kojom "postvarujemo" objektivizacije i tako stvaramo prirodni objekat: krajnji ishod shvatamo kao cilj. tako da su pogodila metu na različitim mestima. i koji je najpre bio dat. zato što te prakse. na kraju ćemo dva kraja lanca spojiti parčetom konca koji se zove ideologi­ ja. "fauna". a ni princip. A može i gore. razume se. objekat. kad se pogled zamuti. tako da sukce­ sivne prakse liče na reakciju na jedan isti objekat. Sve se vrti oko tog paradoksa koji predstavlja centralnu i najoriginalniju Fukoovu tezu: ono što je urađeno. a to je praksa. po ovom pitanju. Ako smo ekstremni optimisti. sve izgleda slično. i to iz jednostavnog razloga što ne postoje: postoje samo mnogostruke objektivizacije ("popu­ lacija". što je tačno. "pravni subjekat") koje su korelati heterogenih praksi. kao što su racionalizmi. Naš je autor isuviše pozitivista da bi pothranio tu dvostruku iluziju. Tačku dodira sukcesivnih praksi shvatimo kao prethodno postojeći objekat koji su ciljale. Onda nastaju lažni dualistički problemi. a onda ćemo moći da upalimo svoj fenjer. ma koliko nejednake ispadale pri istom uloženom na­ poru). itd. krećemo od kraja. Nema veze: možemo da očuvamo svoj optimizam i racionalizam. ideološka lukavost. U nedostatku boljeg rešenja. postoji samo večna teleološka iluzija. ma koliko različite izgledale (ili. zlatni sat. Ako praksu budemo shvatili kao o d ­ govor na neku datost. objašnjava polazeći od onoga što je urađeno. a mesto na kojem će se projektil sam od sebe rasprsnuti shvatamo kao namerno odabranu metu. koje više ne možemo spojiti: praksa je odgovor na izazov. kako u toj centralnoj tezi sve stoji. Samo iluzija o prirodnom objektu stvara nejasan utisak o jedinstvu. ali isti izazov ne povlači uvek isti odgovor. Ako se naš opti­ mizam ograniči na to da pre bude retrospektivna popustljivost nego nada. Jer pojam"oni kojima se upravlja"nije nijedan ni mnogostruk. a to je objekat. ni zajednički objekat. kao što to nije ni"potiskivanje"(ili"njegovi razni oblici") niti država (ili "njeni oblici kroz is­ toriju"). "materijalan" ili racionalan. Hajde da najpre pokažemo. na nekako isuviše apstraktan način. dobićemo dva dela lanca. tačnije rečeno. Ludilo ili javno dobro kroz vekove različito su ciljala sukcesivna društva čiji "stavovi" nisu bili isti.

još bolje. To uopšte ne znači da je naša krivica u tome što verujemo u državu. dobro znamo da različite civilizacije imaje razne "stavove" po pitanju "ludila". da svako društvo pogađa neki deo cilja i ilustruje virtuelnost ljudske sudbine. država sa svojim zadacima za nas nije ništa drugo do reč i naša optimistička vera u taj prirodni objekat ne srne da bude veoma iskrena. mi i dalje nastavljamo da besnimo na nju umesto da pokušamo da ispod površine otkrijemo praksu čiji je država odraz. a drugi gladijatore.0 FUKOU istorije malo po malo crpe celinu istine. Hajde da tu filozofiju objekta shvaćenog kao kra­ jnji ishod ili kao uzrok zamenimo filozofijom odnosa i da uhvatimo problem za sredinu. u tu državu verujemo samo na recima: pošto smo postali mudri. ako se srodne prakse preobraze. Ta praksa rađa objektivizacije koje joj odgov­ araju i učvršćuje se u realnosti trenutka. hoćemo li ikada us­ peti da odredimo tačan položaj cilja? Da nismo jed­ nostavno uvereni da su svi hici gađali baš ovu istu metu? Ah! problem Mnogostrukosti je težak. pošto vera nema dejstvo. Izbegavamo pravljenje teorijskog. Sve u svemu. Kroz istoriju se javljaju različite političke prakse koje se projektuju. a neka socijalno osiguran­ je. a trebalo bi da postoje samo države: naša je krivica u tome što verujemo u državu ili u države umesto da proučavamo prakse koje projektuju objektivizacije koje smatramo državom ili njenim raznim oblicima. ako se ukine Senat i nova 224 . a mi to polje na kojem eksplo­ diraju naprave različite u svakom mogućem smislu smatramo nekom vrstom nadmetanja u gađanju. nestaje kada pres­ tanemo da verujemo u postojanje mete kao što je prirodni objekat. Ne sprečava reč da nas i dalje navodi da verujemo u nešto što se zove država. Uzalud je što znamo da je država objekat koji bi nam omogućio da unapredimo teorijsko istraživanje. istovre­ meno verujemo u to da nijedna država ne nalikuje drugoj i u to d a j e država jednostavno država. Bolje rečeno. možda i nerešiv!"Sigurnoje tako s obzirom da ne postoji: on nestaje onda kada shvatimo da usputna određenja smatramo modalitetima države. aktuelizuje virtuelnosti koje su unapred oblikovane u praznini. druga prema soci­ jalnom osiguranju. jedna prema gladijatorskim borbama. što će reći u objektivizacijama srodnih praksi. Ako krenemo od takve rasutosti. Ukratko. dobro znamo da svako društvo ima sopstveni spisak onoga što nazivamo zadaci države: neka društva žele gladijatore. ako se pomere granice praznine. najčešće smo optimisti protiv svoje volje: dobro znamo da je popustljivost retko na delu i da društva nisu ništa do ono što su u istorijskom smislu: na primer. držimo se empiri­ jskog i otvorenog spiska: "beležimo" koji su zadaci bili pred državom do tog dana. ili. Ali. za praksu ili diskurs. ona aktivno ispunjava prazninu koju te prakse ostavljaju. A onda nas mnogo muči velika rasutost pogodaka u metu: to je ono što se naziva problemom Jednog i Mnogostrukog: "Ovi pogoci su toliko rasuti! Jedan je pogodio socijalno osiguranje. nećemo više pokušavati da sas­ tavimo potpuni ili idealni spisak zadataka države: isuviše dobro znamo da je istorija maštovitija od nas i ne isključujemo ni to da ćemo jednog dana državu smatrati odgovornom za ljubavne jade. ili objekat čije bi nam post­ ojanje omogućilo da otkrijemo nešto napredno.

o tome da je imperator. jeste nonsens. baza-nadgradnja. predstavlja princip svih drugih osećanja. Ona znači i da opozicija pojedinac-društvo predstavlja lažni problem. Zašto onda nazvati "željom" činjenicu da se ljudi interesuju za virtuelne raspodele i o m o g u ć u j u im da funkcionišu? Zato što. kao naslednik prestola. i ta će se beba automatski zainteresovati za posao kralja koji ne bi napustila ni za šta na svetu i čak se neće ni zapitati želi li da bude kralj: ona to jeste i to je sve. a i spav­ anje ili smrt. za aktuelizaciju. iz sopstvenog ubeđenja ili iz nekakvog kaprica. tu se ne radi o ideologiji. Možete li zamisliti koliko bi fantomska bila neka neostvarena mogućnost. ne radi ništa slično tome i naziva je željom. rečju koja je dala povoda mnogim smešnim zablu­ dama "novih filozofa" (Delez je sklon drogiranju). e to je ta želja. ta želja. jeste dualistička.Ta želja ima veoma veliki otklon od sveta. uključujući i spavanje. problem će nestati: "objektivna realnost" društva sadrži činjenicu da se pojedinci interesuju za njega i da omogućuju njegovo funkcionisanje. postao otac naroda-deteta. kaže sveti Toma 3 . znači i da opozicija materijalno-idealno. Bez čega se. funkcionišu raspodele. Slučaj je hteo da se neka beba rodi u kraljevoj sobi. onda ćemo moći da zamislimo da jedna prouzrokuje drugu: uzročnost pretpostavlja eksteriornost. posle čega bi mu preostalo samo da se odmori na stolici u svojoj sobi: on je životinja aktuelizator i ostvaruje svaku vrstu virtuelnosti koja mu dođe pod ruku: non deficit ab actuatione potentiaesuae. ako više volite. definisanoj zajedničkim funkcionisanjem svojih heterogenih delova" (Deleuze-Parnet 1977: 85). neka virtuelnost"u primitivnom stanju"? Šta bi bilo 3 Drugačije rečeno. poput Spinoze. Klod Lefor (Claude Lefort) odlično ukazuje na aporije kojima vodi ideja da pojedinac i društvo jesu dve realnosti koje su jedna izvan druge i koje bi trebalo da ujedini uzročni odnos (Lefort 1978:69).Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU etika stupi na snagu. ako uvidimo da pojedinci već učestvuju u o n o m e što se naziva društvom. tako da je ne primećujemo: ona je korelat postvarenja. Želja je činjenica kroz koju se pokreću mehanizmi. Parnet 1977:115). Ideja pravog uzroka. što će reći iskrivljena. Kralj veruje da vidi kako njegovo stado pase zato što mu se to nameće. L'amor che muove il sole e l'altre stelle. osećajnost predstavlja znak našeg interesovanja za stvari: želja je "skup osećanja koja se preobražavaju i cirkulišu u jednoj simbiotičkoj raspodeli. praksa će aktuelizovati te nove virtuelnosti i više neće biti ista. još bolje. Kapitalista ne bi bio "objektivna realnost" kad ne bi imao mentalitet kapitaliste. pojam želje znači da nema ljudske prirode ili. ni­ kada ništa ne bi dogodilo. kao suprotnost ideji aktuelizacije. koji mu omogućuje da funkcioniše: bez njega čak ne bi ni postojao. bar mi tako izgleda. Ali. kao Spinozin cupiditas. ili. tetošenje naroda-deteta takođe. "svaka raspodela izražava i sačinjava želju tako što pravi plan koji je omogućuje" (Deleuze. naravno. Ta je aktuelizacija (sholastički rečnik je veoma udoban) ono što sveti Avgustin naziva ljubavlju i na tome je gradio teleologiju. ili kolektivi) iscrtava. Osećajnost i telo znaju to m n o g o duže nego svest. kroz koju se vir­ tuelnosti. U svojoj lepoj studiji o Kardinerovom pojmu bazne ličnosti. koja je neodređena: on ne traži sreću. ostvaruju umes­ to da se ne ostvaruju uopšte. jednom rečju. pojedinac ispunjava praznine koje "društvo" (što će reći drugi. Delez. Pojam želje. dakle. jedine virtuelnosti koje pojedinac može da ostvari su one koje su nejasno iscrtane u svetu koji ga okružuje i koje pojedinac aktuelizuje tako što se za njih interesuje. da ta priroda predstavlja oblik bez ikakvog sadržaja osim istorijskog. Da li čovek u tolikoj meri želi da bude kralj? Jalovo pitanje: čovek ima "volju za moć". nema spisak određenih potreba koje treba zadovoljiti. dakle. ako pojedinca i društvo pojmimo kao dve realnosti koje su jedna izvan druge. s 225 . Ne radi se. vodič stada. šetnja je želja.

mnogo banalnije. ne bi bilo potrebno postavljati psihološki problem osvešćenja"(Fuko 1998:209). ponašaćemo se u skladu sa tim. praćena svešću koju o njoj imaju. i s druge strane da bude osetljiva za teorijske istine. veoma je spinozistički {automaton appetens). jedno verovanje. Njihova praksa.0 FUKOU ludilo "u materijalnom smislu" izvan prakse koja ga čini ludilom? Nećemo pomisliti: "Ja sam. nije svest ono što objašnjava praksu i što bi se samo objasnilo polazeći od srod­ nih uslova ili pak kao ideologija ili kao verovanje. jer ljudi misle o svojoj praksi. dakle. a i narod-dete radije nego narod koji treba voditi ka večnom spasenju ili stado. pošto to jesmo. 226 . Sigurno je da ljudi m o g u i da se ne interesuju za neku "stvar": ali onda narečena stvar objektivno ne postoji. ali. biti pod uticajem izvesne religijske ide­ ologije. Na taj smo način navedeni na to da verujemo kako iz ideologije proizilazi sva jasnoća i svi razređeni i vremenski određeni žljebovi prakse. pa da. "s obzirom na okolnosti". Izraz "mašina koja želi" sa početka Anti-Edipa. praksa je ta koja najpre objektivizuje kralja-oca radije nego kralja-sveštenika ili vodiča. to jest. ne bi bilo potrebno istraživati u kojoj meri ova svest može s j e d n e strane da izrazi neme uslove. koje imaju feudalni mentalitet. ispunjava prazninu koju su ostavile srodne prakse i samim tim se objašnjava polazeći od njih. njegova svest ne veruje da opaža jedan postvareni svet. umesto toga naći ćemo se u ulozi kralja-oca. Verovanje u očinsku prirodu kraljevske vlasti ili u ideologiju welfare state nema dejstvo na svest i. Ali. nema uticaja na praksu. imperatorov sin i nema više Senata. drugačije rečeno. vidimo večitog upravljača i večite one kojima se upravlja. sujeverje. a da čak nismo imali vremena da na to pomislimo. ideologije očinskog karaktera kraljevske vlasti. Aktuelizacija i uzročnost jesu dve različite stvari i zbog toga ne postoji ni ideologija ni verovanje. da obzirom na okolnosti. kralj-otac će biti samo još jedan večni upravljač koji će. pustimo to i zapitajmo se kako ćemo se ponašati prema onima kojima se upravlja. jer suveren koji "jeste" kralj-otac i koji se "objektivno" nalazi naspram naroda-deteta ne može da ne zna šta je on i šta je njegov narod: on ima ideje ili mentalnu sliku o svom "objektivnom" položaju. ako mentalitet i verovanje objašnjavaju praksu. u ovom slučaju. "Ne bi bilo potrebno uključiti instancu individualne ili kolektivne svesti da bi se zahvatilo mesto artikulacije određene političke prakse i teor­ ije. zbog toga kapitalizam ne uspeva da se začne u zemljama trećeg sveta. a to je hrišćanska ideologija. Geneza pojmova vidljivo je ista: nekom sujeverju pridodamo ponašanje ljudi koji su skren­ uli sa banalnog puta i tako to sujeverje i samo post­ ane neshvatljivo. upravo usmeravanje tokova. U ime materijaliz­ ma razdvajamo praksu od svesti. napotiv. izgleda mi ubedljivo po tom pitanju". sa­ mim tim. I eto zastoje naš mentalitet primi­ tivan. već. Prirodnije objekat proširen sukcesivnim ide­ ologijama. zanima se za njega. manje su ili više svesni onoga što čine. samo njegova osećajnost dokazuje da je taj svet aktuelizovan samo zato što ga kralj aktuelizuje. onda će ostati da se objasni neobjašnjivo. u ime prirodnog objekta ne vidimo upravo kralja-oca. mi jesmo kralj-otac i. Pojam ideologije nije ništa drugo do zbrka koja je proistekla iz dve potpuno beskorisne op­ eracije: seckanja i banalizacije.

Ali fenomenologija nije mogla da ode dalje. Taj preobražaj ne prolazi kroz svest. kralj-otac izgledaće kontradiktorno na drugi način: nevaljaloj će deci odobriti gladijatore koje traže. a više z b o g svog optimističkog racionalizma: kod Suca treba pročitati studije o društvenoj raspodeli znanja. Jasno se vidi razlika između ideologije u Naučne revolucije imaju svoje preteče. ali ne radi se o tome). ne moramo da uveravamo kralja da nar­ od jeste dete: on to i sam vidi. ali tek pošto je javno ukoren i pošto mu je pokazano šta ga čeka". reizdate u Collected Papers (Schutz 1975:14. Rimski je imperator mogao da odobri gladijatorske borbe i da istovre­ meno.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU se spozna samo verovanje. onako kako je istoričari mogu objasniti polazeći od kraljevih dela: "S obzi­ rom na okolnosti". ali u drugom smislu reči. i ona je osuđivala nevaljale misli. napisaće. manje z b o g Ego Cogito (jer je bila dovoljno tanana da poveruje kako razabira ono-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva u gostoljubivim podsvesnim resama pojma Cogito). U razmatranom primeru ideologija će imati značenje koje možemo 4 pripisati doktrini kralja-oca. Schutz 1976:120) i videćemo kako se zbog viška racionalizma može zaobići jedna divna tema. iz humanističkih razloga. 276). što će reći diskurzivne prakse. u svojoj duši i svesti on će samo odlučiti kako i kada da tetoši ili da kazni to dete. a podle će zavodnike osuditi na smrt u najstrašnijim mukama. 261. Po pitanju onoga-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva trebalo bi pratiti trag izrazä fraglos ili taken for granted kod Huserlovih socioloških učenika. ova kon­ tradikcija ne postoji u slučaju vodiča stada. Pojam "ono što se samo po sebi podrazumeva " stidljivo je tu i tamo izvirivao iz fenomeno­ logije. ako je imao smisla za humor i dara za izražavanje. samu religiju. (Naravno da nije isključeno da je kralj. a da narod ne protestuje. i sam postao toga svestan. uprkos svetim tekstovima. ideologija ne postoji. Ona čas označava apstrakciju. tako ćemo biti navedeni da žalosno zaključimo kako ljudi čas veruju. i trebalo bi da resimo da više nikada ne upotrebljavamo tu reč. uostalom. kao što je Feliks Kaufman (Felix Kaufmann) (Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld /Kaufmann 1929/). zabrani prinošenje ljudskih žrtava. pa čak i kod Maksa Šelera (Max Scheler 1960:61). U istoj je epohi postojala jedna ide­ ologija. Arheologije znanja (Wölfflin 1952: 17. isto tako dobro kao i njegovi budući istoričari. sasvim u stanju da veruju u stvari koje su na planu verovanja međusobno kontradiktorne. filozofije. zapravo. a čas manje ili više knjiške re­ alnosti. to ukidanje je. kako ih se ne može jednostavnim zahtevom naterati da veruju u bilo kakvu ideologiju i da su. iako se dobro slažu u praksi. treba ga braniti od njega samog i odvratiti ga primerenim kaznama od krvoločnih apetita i loših navika. Dugo smo ukidanje gladijatorskih borbi pri­ pisivali uticaju koji je hrišćanska doktrina imala na svest. čas ne veruju. a i na drugim mestima: Wölfflinovo delo Principesfondamentaux del'histoiredel'artizg\eda kao da unapred ostvaruje stranu 208. 227 . političke doktrine. Koliko god reči da potrošimo. "i s obzirom na to da je narod samo dete. i to onda kada tre­ ba spoznati značenje prakse (u tom smo je smislu upravo upotrebili). Alfred Sue (Schutz) (Phenomenology of the social world /Schutz 1967/). čija je praksa da životinjama daje ono što njihovi nagoni zahtevaju. proisteklo iz preobražaja političke prakse koja je promenila značenje s obzirom na to da okolnosti "objektivno" više nisu ono što su bile 4 . u smislu hrišćanske religije. ali o tome je imala nešto drugačiju ideju: njoj su iskušenja puti izgledala opasnije od krvi gladijatora.

Želje i Po­ tiskivanja: svaki od ukrasa duguje svoj neobičan oblik mestu koje su joj ostavile prakse-savremenice među koje se umešao. Ako izmerimo te preobražaje na lestvici vrednosti. već na mogućnost da uporedimo i da prihvatimo (po kom kursu?) heterogene privlačnosti i nedostatke. na mesto jednog drugog ukra­ sa. s obzirom na to da svaka epoha nudi razne privlačnosti i rizike u ko­ jima bi manje-više svako mogao da pronađe nešto za sebe. više slobode. već je bilo važno da aktivnost nadvlada pasivnost. (Narečena doktrina takođe ima skrivenu stranu ledenog brega i spada u diskurzivnu prak­ su. ne objašnjava se napretkom svesti. Razni se ukrasi ne mogu ni na koji način porediti: to nisu Meccanos igračkice od kojih bijedna imala više elemenata nego druga. kao i žensku homofiliju. ali na drugačiji način. osudila pasivnu. da ne treba proizvoditi racionalizatorske racionalizme i skrivati heterogenost ispod proc­ esa postvarenja. da je pra­ vo unazađeno. ne treba ni krivotvoriti procenu mogućeg tvrdeći da su "okolnosti takve kakve jesu" zato što one ne postoje: postoje samo prakse. tako da svom snagom primenjuje narodni ideal odmazde i čak ga prekoračuje? Drugo objašnjenje mora biti valjano. To je završna reč ove nove metodologije u istoriji. ovaj kaleidoskop ni malo ne liči na sukcesivne oblike dijalektičkog razvoja. reći ćemo da je humanitarizam napredovao. Celina istorijkih uslova postavila je jedan neobičan ukras.) Na isti su način istoričari raspravljali o pooštrenju kazni u krivičnom pravu u vreme vladavine imperatora hriščana. ludilo postoji kao objekat samo u praksi i 228 . Ni antička seksu­ alnost nije u svom principu bila ništa manje potis­ nuta nego hrišćanska. Fuko ne tvrdi da ne bismo imali svoje favorite kad bi nam bilo dato da izaber­ emo vek u kojem ćemo živeti. naroda-stada. i osudom obuhvatila žensku heteroseksualnu po­ tragu za zadovoljstvom. i. pri proračunavanju prednosti. a ne"diskurs" ili epistemološki prekidi koji su dugo držali pažnju javnosti. a gladijatori su umirali. manje potiskivanja. narod-dete. ni njenim opadan­ jem. a da je potiskivanje naglašeno. U svakom slučaju. ne bi tre­ balo da se oslanjamo na davanje prednosti. ne treba porediti dva ledena brega zaboravljajući. naročito. ali to je druga priča. u vežbanju vrline mudrosti. da bismo načinili racionalan izbor. želja ili svest. izmerene na našoj subjektivnoj lestvici vrednosti. naročito u oblasti seksualnih delikata: uticaj hrišćanstva? Pra­ vo postaje svakodnevije zato što kralj ima očinskiji odnos sa narodom. lako izgleda kao da u istu vreću trpa užasnu Damijenovu patnju i zatvore koje su poboljšali filantropi iz XIX veka. Ali to je činjenično stanje izve­ deno iz merenja: to nije objašnjenje preobražaja. evo dve heterogene prakse: narod-stado je imao prilično veliku seksualnu slobodu. ona je drugačije shvatala homofiliju kako bi prihvatila aktivnu mušku homosek­ sualnost. i to neće biti pogrešno. niti borbom između dvaju principa. koji je takođe neobičan. a gladijatori više ne umiru.0 FUKOU smislu doktrine i ideologije u smislu značenja neke prakse. samo je bila zasnovana na drugačijem principu: nije bila poželjna normalnost u razmnožavanju. skrivenu stranu jednog od njih. narod-dete ima manje slobode. on samo podseća na četiri velike istine: da taj sled heterogenosti ne označava vektor napre­ tka. da pokretač kaleidoskopa nije razum.

ili da su razna društva na veoma različite načine konceptualizovala ludilo. ona ne znači da je lu­ đak samo onaj o kome sudimo kao o luđaku. ili kako bi društvo moglo da "proizvodi lu­ đake". Rečenica tipa "stavovi prema luđacima značajno su varirali kroz istoriju" jeste metafizička. raspravu koja je jednom izaz­ vala bes u pariškoj sredini. nesum­ njivo bih bio u pravu. Argument protiv u toj polemici jeste to što. sve to pred­ stavlja materiju za ludilo koje na tom stupnju još ne postoji. ali narečena praksa nije ludilo. u meri u kojoj ja m o g u da sudim o tim stvarima. ali. i kako bi. međutim.. ideja da ludilo ne postoji u potpunosti je pozitivistička: ideja ludila po sebi čisto je metafizička. ili da je njegov pozitivitet izmenjen stavovima koja su razna društva prema njemu zauzimala. putanje u prostoru. već da je na jednom nivou. Klesani kamen postaje zaključni ka­ men svoda ili opeka samo u trenutku kada zauzme mesto u okviru neke građevine. neo­ phodna izvesna praksa kako bi postojao samo je­ dan objekat. A ipak. to što postoji nije ništa drugo do prirodni oblici. koji se i sami međusobno razlikuju. već na nivo njegove objektivizacije. u jednoj praksi koja "vrednuje". Ali. ova tvrdnja ne poriče ni to da ludilo sadrži neku bihejviorističku i možda telesnu mater­ iju. ili da lu­ dilo ne postoji zato što ga je proizvelo društvo. hoćemo li morati da se odreknemo racionalizma mentalnog zdravlja? Reći da ludilo ne postoji ne znači tvrditi kako su luđaci žrtve predrasude ili pak. "luđak". i kad bi sadržalo takvu materiju. Negacija ludila se ne smešta ne nivo stavova prama objektu. molekularne strukture. iako je bliska zdravom razumu. na levoj obali Sene. a ne "otvaranja prema bližnjem". Ali. nešto napravila od njega. ima kralja. u svakom slučaju.To je iza­ zvalo mnoge povike. a nestanak objektivizacije"luda- 229 . Uskoro ćemo se vratiti na raspravu o ovoj vrsti problema. Kad bih rekao da neko ko jede ljudsko meso. najviše što može postojati jesu nervni molekuli raspoređeni na izvestan način. Pošto smo načinili taj odlučujući korak. a to nije nivo svesti. o kojem treba suditi u duši i svesti. ili. Poricanje objektiviteta ludila predstavlja pitanje istorijskog uzmaka. isuviše često mislimo na jedan drugi problem. to meso jede veoma realno. mnogo sebičniji: jesmo li u pravu što materiju za ludilo označavamo kao ludilo. to je bilo baš u XIX veku. ili ponašanje. preobraziti način tretiranja i promišljanja luđaka jeste jedno. svetim. to poricati: smisao ove tvrdnje je drugačiji.. nalazimo se u domenu verbalnog kada zamišljamo neko lu­ dilo koje "postoji u materijalnom smislu" izvan nek­ og oblika koji ga označava kao ludilo. hajde da Fukoovom delu damo njegov filo­ zofski stas. u srod­ nim praksama isti taj koji jede biće objektivizovan nekako drugačije. objektivizuje takav način ishrane kako bi ga proglasila varvarskim ili pak. a ne kao ljudožder: ima dve ruke i snagu za rad. iako verujemo da raspravljamo o problemu materi­ jalnog ili formalnog postojanja ludila. bio bih u pravu i kada bih tvrdio da će taj ko jede biti ljudožder samo u jednom kulturnom kontekstu. te ćemo ga objektivizovati kao pripadnika naroda-deteta ili pak kao životinju iz naroda-stada. zatim rečenice i pokreti o kojima bi neki posmatrač koji je došao sa Sirijusa zaključio da se razlikuju od rečenica i pokreta drugih ljudi. još uvek ne bi bilo ludilo. ona niti tvrdi niti unapred poriče da luđake ne bi trebalo isključiti.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kroz praksu.

e da bis­ mo mi imali povoda da pretpostavimo kako se iza toga ne krije nikakav prirodni objekat i da posumnjamo u racionalizam mentalnog zdravlja. a da im istovremeno ostavimo dovoljno realnosti kako bi ostalo nešto što treba objasniti. materija u ludilu (ponašanje. društvo može da proizvede luđaka i bez sumnje smo znali za takve slučajeve: ali rečenica "ludilo ne postoji" ne govori o takvoj vrsti stvari. Samo što one sama nije čin ničega i to samo zato što služi zasnivanju svih aktuelizacija" (u delu Opera Dunsa Skotusa /Duns Scot/. Životinje ne postoje duže od luđaka i možemo se prema njima ponašati dobro ili loše. Za Fukoa (koji je pročitao Ničea 1954-1955. ako me sećanje ne vara). reći da ludilo ne postoji. već pretpostavlja preobražaj praksi na lestvici na kojoj reč revolucija označava bezbojnu gorljivost. naprotiv. tokom dugog zimskog sna. pošto u njoj sve zavisi od svega. ovog mislioca koji veruje da je materija u činu. Zabavio sam se prevođenjem na skotistički jezik o n o g a što je možda osnovni problem istorije-filozofije prema Fukou: čim prevaziđemo problematiku marksističkog materijalizma (koje se drže mnogi istoričari. Može se čak reći da se ništa ne na­ lazi u istoriji. Šta g o d mi ponav­ ljali ili nabacivali. i da je on uvek tako mislio. ut est res quaedam extra nihil). što će reći da stvari postoje samo 5 Na primer skotistički učitelj. čiji bi smisao odmah razumeli pariški učitelji iz XVII veka 5 . osim iz"ubeđenja"). ali da bi životinja počela da gubi svoju objektivizaciju. potrebno je da prirodni objekti ne postoje i da istorija ostane realnost koju treba objasniti. ali da nije čin ničega {materia est in actu.O FUKOU ka" nešto sasvim drugo. art. tom III. mikrobiologija nerava) realno postoji. jer za fenomenologiju ludilo postoji. ona jeste nešto u činu. Božje delo. 1. ne izražava opredeljenja ili opsesije svog autora. a ne pseudo-ob- 230 . jer zašto ponašanje i nervne ćelije. sed nullius est actus). ali ne kao ludilo. ta rečenica filozofa. Ako čitalac iz svega ovoga trijumfalno zaključi da ludilo jednostavno postoji. zaokruženi čin stvaranja. bezumljem. kao i za Dunsa Skotusa. što ne zavisi od naše volje. potrebne su bar prakse eskimskog iglua. čak ni revolucionarne. osim možda u spekulativnom smislu. u simbiozi ljudi i pasa čije se topline tela mešaju. Potreb­ no je da neki čovek bude objektivizovan kao luđak kako bi se prediskurzuvni referent retrospektivno pojavio kao materija za ludilo. str. dakle. ludilom. ali to može da se napiše. a ne subjektivni fantomi koje samo treba opisati. rekao m i j e otprilike:"Nikada nisam lično napisao ludilo ne postoji. Tako za Dunsa Skotusa materija nije ni razumno biće ni realnost koja se može fizički izdvojiti. biti luđak u materijalnom smislu znači upravo još uvek ne biti luđak. Kada sam Fukou pokazao ove stranice. ali filozof po obrazovanju ne bi je m o g a o d u g o uzimati za ozbiljno. sasvim je izvesno da. Preostaje samo da zaključimo da su za dvadeset pet vekova istorije društva na razne načine objektivizovala ono što se naziva demencijom. izdanje Wadding. prvi način da se razreši teškoća bila je fenomenologija: za Huserla "stvari" nisu ekstra-mentalne res. S druge strane. optužili da je idealista (u popu­ larnom smislu reči). to je njegova stvar. Za Fukoa. fenomenologija nije idealizam. treba da poreknemo transistorijsku realnost prirodnih objekata. 4: "po tom pitanju treba znati da materija jeste u činu. kao što ćemo videti. pošto jeste nešto pre nego ništa (est quoddam in actu. VII. a ne otisci prstiju? Krivo bismo. ali nije da nije ništa". autor traktata De return principio. a treba. 38B /Duns S c o tus 1639/). qu. na primer. S a m o što su bića shvaćena na taj način bila neposredne datosti koje treba opisati. schol. ali ipak nisu ni jednostavni psihološki sadržaji. ali nije stvar.

isto tako kao i značaj ili ukidanje rimskog Senata. Istorija postaje istorija iz o n o g a što su ljudi zvali istinama i iz nji­ hovih borbi oko tih istina. situacija je obrnuta ako u XVII veku potražimo nešto što bi pomalo nalikovalo onome što podrazumevamo jekti koje treba naučno ili istorijski objasniti: fenomenologija opisuje sloj bića koji prethodi nauci. Na primer: seksualnost je praksa. kao što ćemo nešo dalje videti. ništa nije inertno. dakle. Pre klinike medicina je samo imala isto ime kao i medicina XIX veka. sve u svemu. sve zavisi od svega. Ali nisu izgovori za racionalizam i u tome je poenta ovog pitanja. Jedina razlika između ove koncepcije i marksizma jeste. Već neko vreme suprotstavljamo prirodu i konvenciju. on je određuje. Ono što nazivamo razumom (čime su se bavili filozofi) ne izdvaja se na neutralnoj osnovi i ne očituje se na realnostima: on govori. m n o g o smo govorili o istorijskom relativizmu. u tome što marksizam polazi od naivne ideje uzročnosti (jedna stvar zavisi od neke druge. a bića nanovo postaju stvari. ovaj svet ne visi o našoj svesti. u nekoj drugoj praksi biće ma­ terija za nešto drugo. zatim prirodu i kulturu. Ono što je kod nas materija za ludilo. lica. Ne postoji "večni problem" ludila. takvi "prediskurzivni referenti" (Fuko 1998: 53-54) jesu sidrišta neke prakse. ništa nije neodređeno i.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU u materijalnom smislu: postojanje bez lica. Pošto ludilo nije prirodni ob­ jekat. ne može se "razumno" raspravljati o "pravom" stavu koji treba "zauzeti" po tom pitanju. jedinstvenog uzroka ima prednaučnu prirodu. u njima uvek različite prakse na različitim tačkama stvaraju uvek različite objektivizacije. sve je istorijsko. ništa ne postoji izvan istorije. svaka praksa zavisi od svih drugih praksi i od nji­ hovih preobražaja. Fuko je. jednog sasvim materijalnog sve­ ta. a ne samo od proizvodnih odnosa. kulturnoj samovolji. fenomenologija namerno pušta napred nauku. shvaćenog kao prirodni objekat koji bi kroz vekove izazvao promenljive odgovore. razlike u ponašanju i rasuđivanju nisu ludilo ništa više od razlika u rukopisu i mišljenju. To je moralo jednog dana da se slomi. pojam odlučujućeg. razrešio poteškoću uz pomoć ničeanske filozofije prvenstva odnosa: stvari postoje samo kroz odnos. Evo. videćemo. meta za teleologiju: nema povratka potisnu­ tog. najzad. a objašnjenje nekog tobožnjeg objekta sastoji se od ukazivanja na to od kakvog istorijskog konteksta on zavisi. Istorija i istina. uvek isto. Ukratko. 231 . Prva posledica: namena tog referenta nije da postane takvo i takvo lice. sačinjenog od prediskurzivnih referenata koji predstavljaju virtuelnosti koje još uvek nemaju lice. još uvek neobjektivizovano. Prediskurzivni referent nije prirodni objekat. Razlike u molekulima nisu ludilo ništa više nego otisci prstiju. o objektivizacijama za koje ne zna (i ko­ jima bi mogli da se pozabave oni koje smo nazivali istoričarima). a određenje tog odnosa preds­ tavlja njihovo objašnjenje. Taj je sadržaj preobražen zato što je preobraženo ono što smo podrazumevali pod istinom. religija ili medicina kroz vekove. ništa nije neobjašnjivo. sve je istorijsko i sve zavisi od svega. država ludilo ili religija: to je čuvena teorija diskontinuitetä: ne postoji "ludilo kroz vekove". dim zavisi od vatre). A to pomera granice filozofije i isto­ rije zato što presipa njihov sadržaj iz jedne u drugu. čim pređemo na objašnjavanje tih bića. polazeći od "diskursa" za koji ne zna. a "diskurs" ne znači da ne postoje seksualni organi ili ono što se pre Frojda nazivalo seksualnim nagonom. da postane takva objektivizacija.

Ukratko. već: "Čuvajte se lažnih kontinuiteta". ne post­ oji večna funkcija raspodele ili depolitizacije kroz vekove). ali. religije. već u žanru rasprave (drugačije rečeno. Geneza nije ništa više od aktuelizacije neke strukture (Deleuze 1968: 237-238). kakav jeste. ista će institucija imati različite funk­ cije i obrnuto. da je medicina "kao takva" rasla poput hiljadugodišnjeg drveta. a delimično preobražajima ostatka sveta. jer ga nećemo pronaći u istorijskom žanru. knjiga koja je još uvek dostojna divljenja i štivo koje se guta. a ne nastavak rasta. u zavisnosti od epohe. opozicija dijahrono-sinhrono. prekide". štaviše. svete knjige. na materijal­ nom stupnju. u nekoj drugoj epohi. a ne strelište. pružanje sigurnosti. koja se objašnjava delimično preobražajima prethodne medicinske strukture. kako reče neko. jeste lažni problem. to što nalikuje onome što nazivamo istorijom jeste Histoire des variations. Čudno je što su ovog neprijatelja drveća ponekad smatrali fiksistom. Kao što bi rekao Delez. istorija se može objasniti u potpunosti i treba izbaciti sve reči sa su­ fiksom -izam. Geneza se ne odvija od trenutka do trenutka. institucija zatvora ne odgovara funk­ ciji koju treba da ispuni i preobražaje te institucije ne treba objašnjavati uspesima ili neuspesima te funkcije. jer zašto bi se neka struktura u potpunosti objašnjavala pre­ thodnom strukturom? Zašto bi joj. na istom stupnju će se formi­ rati sasvim drugačije istorijsko lice i. geneza-struktura. Dodatne posledice: ni funkcionalizam. jer. ili pak... funkcija postoji samo kao svojstvo prakse i nije praksa ta koja odgovara na "izazov" funkcije (funkcija "hleba i igara" postoji samo u praksi i kroz praksu "voditi stado". klinika. Medicinu iz XIX veka ne objašnjavamo počev od Hipokrata i prateći tok vremena koji ne postoji: desi­ la se promena kaleidoskopa.) i svaka od njih ima svoju genezu. a ne rasadnik. U tome je smisao negiranja prirodnih objekata: ne postoji evolucija ili promena jednog istog objekta koji bi uvek trebalo da izraste na istom mestu. Shodno tome. da bismo mogli da suprotstavimo strukturu "medicina" njenoj laganoj genezi. retko se dešava da je lepo. što će reći od sukcesivnih praksi. bila potpuno strana? Da ponovimo: naš autor uklanja metafizičke fikcije i lažne probleme. drveće ne postoji: postoje samo izdanci. medicina kroz vekove ne postoji: bilo je samo suk­ cesivnih struktura (medicina u Molijerovo vreme.0 FUKOU pod istorijskom naukom. itd) koje će u drugim epohama veoma različite prakse razbistriti i objektivizovati u veoma različitim oblicima. a ne nečitljivi Discours sur l'histoire universelle). Treba poći od globalne tačke gledišta. trebalo bi da postoji kontinuitet. Fuko je istoričar u čistom stanju: sve je istorijsko. i to kao pozitivista. Istorija je nejasan teren. razne emo­ cije. 232 . u nekoj epohi skup praksi prozvodi. Fuko ne kaže:"Ja više volim diskontinuitet. naprotiv. obrnuto. i to na principu verovatnog. jedinstveno istorijsko lice u kojem mislimo da raspoznajemo ono što se naziva nejas­ nim imenom istorijske nauke ili pak. Kaleidoskop. na nekom novom stupnju nastaće lice koje nejsano nalikuje prethodnom. poreklo ne postoji. Poput lažnog prirodnog objekta kao s t o j e religija ili neka religija u kojoj bi se spojili veoma različiti elementi (ritualizmi. ni institucionalizam. kroz vekove.

bar u prostornom smislu. već samo korelati (stado koje treba voditi. kada treba saznati da lije takav slučaj i u ljudskoj istoriji. organizovati u neki hipotetičko-deduktivni sistem? Korist od tog pitanja ostaje od sekundar­ nog značaja: nauka ne upućuje na aktivnost koja se sastoji od duha.. ako su u pitanju oslonci 1 objektivizacije ekonomske ili lingvističke prirode. već na činjenicu da. deljenja karata. dok istorijsko objašnjenje razmatra "prototipe". od slučaja do slučaja. da budu znanje za tehnokrate. Osim ako me samoljublje ne zaslepljuje. obelodanjivanje prakse ili diskursa. ali dvostru­ ko ograničeno.. ne bi mogle da budu racionalizacija prirodnih objekata. svaki diskurs. Istorijska analiza počinje od tvrdnje da ne postoji država. negativan program: čovek je uvek pozitivista nekoga kome poriče racionalizacije. posle istoričarevog prolaska. Mogu li se nepromenljive. Pozitivizam obavezuje. od kojih svaka u svome vremenu izgleda kao da se sama po sebi podra­ zumeva i kao da je sama politika. Ono se sastoji u tome da se zapita­ mo kakve su pojave. to je pitanje o kojem Fuko uopšte ne govori zato što se to na neki način samo po sebi podrazumeva. ako nauke moraju da se umešaju. to je čest slučaj u fizičkim pojavama.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU U istoriji postoje pojedinačne ili čak jedinstvene konstelacije i svaka se od njih može u potpunosti objasniti samo pomoćnim sredstvima. Bez pribegavanja društvenim naukama? Svaka praksa. ne upućuje na dogovor između bića i mišljenja. neizbežne nepromenljive organizuju u sistem naučnih istina: ili što ne možemo ići iznad jednostavne tipologije istorijskih prilika. one pretpostavljaju istorijsku analizu tog objekta. obrazuju relativno izolovane sisteme. istorija ne zaostaje za naukom u strogosti. čak ni rimska. zbog prirode pojava nepromenljive u nauci jesu formalni modeli. po uklanjanju metafizičkih fikcija ostaje da se rekonstruiše pozi­ tivno znanje. kombinatorike prilika. dolazimo do pitanja koje je razumljivo. ili zato što ga to ne zanima. Pozitivizam nije ništa drugo do jedan relativan i. na Razum. Nauka nije viši oblik spoznaje: ona je spoznaja koja se primenjuje na "serijske modele". jer sam u svojoj uvodnoj lekciji podržao tezu da istorija mora da se piše pomoću prirodnih nauka i da sadrži nepromenljive. a da se ne očešemo 0 lingvistiku ili ekonomiju. Pošto sam to priznao. istoriji su to još formalnije istine. pokreti kaleidoskopa. ili što se nepromenljive svode na formalne tvrdnje. ima svoje oslonce i objektivizacije i izgleda nam teško da o njima govorimo. ili zato što u to nimalo ne veruje. na filozofsku antropologiju kakvu možemo naći u Spinozinoj III knjizi ili u Genealogiji morala: suštinska stvar je to što društvene nauke. što će reći genealogiju. ni na koji način ne može dovesti do devalorizacije istorijskog objašnjenja kao nenaučnog. 233 . koji se mogu ponavljati. Pošto postoji samo određenost. izgleda mi da problem koji Fukoa zanima jeste sledeće: kada bi is­ torija bila podesna za naučno objašnjenje. a ne koji su zahtevi Razuma. istoričar ne objašnjava samu politiku. neku vrstu servo-mehariizma. tok koji treba usmeriti) vre­ menski određenih praksi. Da bi bila sasvim u skladu sa prilikama. u nekim oblastima. da li bi se ta nauka smestila na nivo naših racionalizama? Jesu li nepromenljive u istorijskom objašnjenju isto što i "prirodni" objekti? Mislim da je za Fukoa to prava suština ovog pitanja. Nije mu mnogo značajno to što se.

bilo da su filozofske ili se organizuju u društvene nauke. istorija koja. Prema Fukou. Zaista: formalna potreba za postojanjem nepromenljivih ne predviđa na koji će se nivo te nepromenljive smestiti. Zato što ideja potis­ nutog prirodnog nagona ima smisla samo u slučaju pojedinca koji je imao sopstvenu istoriju. u svakom slučaju. svuda pronala- 234 . da li ja taj užas. koji nije mogao da isprovocira zabranu gladijatorskih borbi pre perioda poznog carstva.Taj transistorijski strah od ubistva uopšte nije bio transistorijski: on je materijalan. nanovo obojena lo­ kalnom bojom. konkre­ tan. čak ni kao truizam. bez obzira na to da li zainteresovane strane to znaju ili ne znaju. izgleda. Istorija koja se piše apstraktnim recima umesto semantikom te epohe. onda. on ne postoji formalno. povratak potisnutog. zadovoljiće se time da na njih primeni neki model ili bar da ih iskaže u vidu principa ("potrebno je da vrata budu otvorena ili zatvorena. Ako je. naprotiv. istorijski događaj potpuno u skladu sa prilikama. on nije strah od smrti niti od ubistva (jer priznaje ubistvo kriminalca). zato što. potraga za nepromenljivom neće se zaustaviti dok ne stigne do antropoloških tvrdnji. i to sadrži određeni političko-kulturni diskurs. zato što će se vratiti kroz prozor ako su mu zatvorena vrata? Ne bi mogao. odnosi se na određenu upravljačku praksu. ako objašnjenje u istoriji ot­ krije relativno izdvojive podsisteme (takav ekonom­ ski proces. država i Moć ne postoje. Taj tobožnji prirodni strah nije iskaziv čisto formalnim terminima. na nepromenljive? Bez njih bi objašnjenje ustupilo mesto intuiciji (plavu boju ne objašnjavamo. Istorija je ničeanska genealogija. Te su antropološke tvrdnje i same formalne i samo im istorija može obezbediti sadržaj: ne postoji konkretna transistorijska istina. da objašnjavamo. njoj je korisno da upotrebi nepromenljive kakve god da su i to kako bi raspršila racionalizme koji se neprestano rađaju. potisnuto iz jedne epohe zapravo pred­ stavlja genezu jedne nove prakse. a da ne računamo na pokretače. izvesnu praksu Naselja. ako nisu znale ili su priželjkivale drugačiji kraj. "Neka ovde ne ulazi niko ko nije filozof ili ne postaje filozofom".O FUKOU već stado. Napred smo govorili o užasu koji je Rimljanin osećao pred gladijatorom koga je u isto vreme smatrao zvezdom. jer politika. koji su upravljači u čitavoj epohi ispravno uzimali u obzir. već je preobražen reaktivnošću (o toj reaktivnosti govori Genealogija morala: eto jednog nepromenljivog oslonca sa filozofskim ukusom): on je bio farisejsko gađenje pred tom prostitutkom smrti kakva je bio gladijator. bio po­ tisnuti strah od ubistva u stanju građanskog mira? Da li je takav strah od ubistva mogao biti transistorijski zahtev ljudske prirode. u slučaju društava. tok i druga određenja. potrebno je da ukupni zbir uloga u igri međunarodne bezbednosti bude nula. takva struktura organizacije). materijalna ljudska priroda. Fuko nije fran­ cuski Markuze (Marcuse). to objašnjava ono što se sa njima dogodilo"). pod okriljem javnog reda i mira. za istoriju nema koristi od elabo­ racije nepromenljivih. Ali kako. najpre. nije potisnut. on je strah od prizora umiranja jednog nedužnog građanina. veoma daleko od empirizma koji joj se tradicionalno pripisuje. već je konstatujemo) ili iluziji spoznaje. ona je. Zbog toga Fuko is­ toriju smatra filozofskim bićem (što nije ni tačno ni pogrešno).

države. i što se zbog toga tuku. nema neizrečenog koje kuca 6 "Uvek čujemo samo pitanja na koja smo u stanju da pronađemo odgovor" (Niče 1989:196). skicira tipologije. jer istorija pisana kao mreža apstraktnih reči manje predstav­ lja živopisnu raznolikost nego anegdotsku naraciju. buduće figure u kaleidoskopu nisu ništa istinitije niti pogrešnije od prethodnih. svaka nauka je bila privremena i filozofija je to dobro znala. već se smatra da menjaju objekat. nema ni istine ni greške u procesu varenja i razmnožavanja kentaura. Kod Fukoa nema potisnutog. greške danas"). 235 . već zato što tu nema mesta ni za istinu ni za grešku. pojam istine je poremećen zato stoje u procesu sticanja naučnih znanja filozofija zamenjena istorijom. 0 nije ni jedno ni drugo. možemo samo reći da u njima nema mesta ni za is­ tinu ni za grešku. a sa tom su se pustolovinom upoznale i prirodne nauke. kao ni sam pojam nauke. po istom pitanju. Ovaj svet je ono što jeste u svakom trenutku: to što su njegove prakse i njegovi objekti razređeni. zbog čega su Fukoa smatrali relativistom ("istina pre hiljadu godina. Kladili bismo se da bi Fuko potpisao rečenicu o čovečanstvu koje sebi zadaje samo one zadatke koje može da izvrši 6 : u svakom trenutku. o Lepom. ne znači da svuda okolo postoji istina koju ljudi još nisu otkrili. zbog čega je naš autor smatran skeptikom. Negacija prirod­ nog objekta ne vodi ni skepticizmu. svaka nauka jeste privremena i istorijska analiza to neprestano pokazuje. što oko njih postoji praznina. Marks kaže da čovečantvo rešava sve probleme koje sebi postavi. a ni povratka potisnutog. nadam se. s obzirom da ti značajni objekti ne postoje: visoko drveće ne raste u kaleidoskopima. a Niče da sebi postavlja samo probleme koje može da reši (Fuko 1998: 61. Takva analiza. bilo da se radi o analizi klinike.To što ljudi veruju da raste. Što se tiče seksu­ alnosti. A sigurno je da je Čovek lažni objekat: društvene nauke ipak ne post­ aju nemoguće zbog toga. a istinitost pitanja koje se pokaže svojstvenim svakoj epohi savršeno je objašnjiva i u njoj nema nikakvog neodređenog kolebanja. veoma je istinita ili bar može da bude istinita. u čemu nema ničeg laskavog. pošto ne postoje. drugi su mislili ono. niko ne sumnja da će rakete usmerene prema Marsu zahvaljujući Njutnovim proračunima sigurno tamo i stići. hajde da sazna­ mo šta je tačno!"To za našeg autora znači unesrećiti se ni zbog čega. U stvari. problem nije u tome: ako dobro shvatam. jedni su mislili ovo. ludila i mnogih drugih stvari. e to je već druga stvar. On jed­ nostavno podseća na to da objekti nauke nisu večne istine. jer upravo to pitanje nije isto od epohe do epohe. istorija koja ne­ gira prirodne objekte i potvrđuje kaleidoskop. moderne seksualnosti ili Moći u Rimu. A ono što ne bi moglo da bude istinito jeste mogućnost da spoznamo šta je seksualnost "kao takva" i moć "kao takva". a u nekoj drugoj epohi. Fuko. ne sumnja ni da je Fuko u pravu. ne zato što ne bismo znali da dosegnemo istinu o ovim značajnim objektima. što ih navodimo da u to veruju. prakse čovečanstva su ono što od njih načini celina istorijskih uslova. Deleuze 1968:205). tako da je u svakom trenutku čovečanstvo ravno samo sebi. Moći.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU zi delimične analogije. Jer relativista smatra da su ljudi. kroz vek­ ove. mislili razne stvari o istom objektu: "0 Čoveku. Ta humoristička ili ironična istorija raspršuje priv­ ide.

a ne upad apsolutnog. Ne. proklinjali. ili predstavlja ono što objekti prave od nje. itd. jer se romantizam kod klasika ostvaruje samo izdvajanjem jednog njegovog aspe- 236 . ne samo da ga ne bismo zapazili. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju" (Fuko 2005).. države. jer šta je hu­ manista? Čovek koji veruje u semantiku. a to je prob­ lem obogaćenja prošlosti i njenih učinaka s obzi­ rom na tumačenja koja će joj budućnost dati kroz vekove: na jednoj čuvenoj stranici iz La Pensee et le Mouvant. već filozofija odnosa. Neće biti! jezik ne otkriva realno. i to ne polazeći od primitivnih ter­ mina odnosa. Bergson proučava ovo očigledno dejstvo budućnosti na prošlost 7 . manje se radi ο granicama postavljenim inicijativi subjekta nego ο polju u kome se ona artikuliše" (Fuko 1998: 223). već polazeći od samog odnosa pošto on određuje elemente koje obuhvata. Jer bi "diskurs"trebalo da bude njena negacija. taj neko nije ovaj filo­ zof odnosa. Ako i postoji neko ko ontologizuje Moć ili šta g o d . a država. "naučno" je definisali. neograničeni gov­ or. Jer je "odnos" naziv onoga što označavamo kao "strukturu". treba da je vidimo na delu na njenom čuvenom problemu. Vinjija. sveta u kojem svest unapred zna za svoje objekte i cilja ih. neko ko čak ni ne sumnja da bi mogao postojati neki drugi nivo. Umesto sveta sačinjenog od subjekata ili pak objekata i njihove dijalektike. koji će oni suzbiti i potisnuti. Oni pre čine skup uslova pod kojima se obavlja neka praksa. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje. kontinuiran i ćutljiv. imamo svet u kojem odnos ima primat: struk­ ture daju materiji svoj objektivni lik. Igoa. još bolje. obnavljajući mu reč. Humanista je neko ko ispituje tekstove i ljude na os­ novu onoga što kažu. ne znači da ispod njih postoji veliki. Reći ću sve: on nije humanista. Svest ne može da se bori protiv istorijskih uslo­ va. a koga ćemo mi morati da probudimo. kraljem. jednog Šatobrijana. ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće.0 FUKOU na vrata: "Pozitiviteti koje sam pokušao da usta­ novim ne treba da budu shvaćeni kao skup deter­ minacija koje se misli individua nameću spolja ili je pak unapred i iznutra prožimaju. treba da ispitamo na koji to način odnosi pokoravanja mogu da proizvedu po­ danike" (Foucault 1976: 361). luđakom: figure predstavljaju ono što sukcesivni raspored na tabli pravi od njih. ili. pravnog subjekta. umesto njime. suverena. ο pitanju pojma preromantizma on piše: "Da nije bilo jednog Rusoa. Ludilo ne postoji: postoji samo njegov odnos sa ostatkom sveta. naravno da se ona neprestano buni. "To što postoje sistemi razređivanja. Ako želimo da saznamo čime se tumači filozofija odnosa. međutim. služe samo istorijom reči.. jeste prosti korelat neke prakse koja je usko vremenski određena. već je konstituisana. Fukoova filozofija nije filozofija "diskursa". pošto ona nije konstitutivna. odbija gladi­ jatore i otkriva ili izmišlja Jadnika: te pobune pred­ stavljaju uspostavljanje neke nove prakse. U tom svetu ne igramo šah sa večnim figurama. već ne bi realno ni bilo romantizma kod nekadašnjih klasika. I tako "bi trebalo da pokušamo proučavati moć. Fuko više nije Malbranš (Malebranche) koji ne zna da nije istorijski Lakan. zakona. jezik se ne rađa iz tišine: rađa se iz diskursa. a neki bi marksisti morali prvi to da znaju i da se. već oni koji govore samo ο državi kako bi je blagosiljali. umesto da pitamo idealne podanike šta su morali da ustupe kako bi bili pokoreni.

n° 126. ni značenje. To je ono što Rasel (Russell) naziva problemom spoljašnjih i unutrašnjih odnosa (Russell 1903: 214216. II). zbog una­ pred uspostavljene harmonije. u stvari. U tome je čitav problem odnosa. 237 . prosto domet koji je to delo imalo u odnosu na svog autora. Pariente 1973: 139). cf kao i u Opinions et Sentences Melees (Humain trop humain. nije postojala u klasičnoj književnosti pre pojave romantizma više nego što u oblaku koji pro­ lazi postoji zabavan crtež koji će umetnik zapaziti tako što će tu amorfnu masu uobličiti prema svojoj mašti. koja je ostala u Evropi. utemeljeno kao neki spomenik. Lajbnic negde piše (Leibniz. U prvom slučaju ništa nije istinito ο nekom individualitetu. odnos se nalazi u pojedincu koji ga podržava (omne paedicatum inest subjecto): imati odnos obudovelosti znači biti udovac. sa svojom osobenom formom. Ili pak odnos ima unutrašnju prirodu i proizilazi iz same zainteresovane strane: u monadu putnika oduvek je bilo upisano da će biti udovac i Bog je u toj monadi mogao da pročita buduću obudovelost (što očigledno pretpostavlja da. treba u potpunosti da bude inidividualitet koji ima svoje značenje. svoj domet. ili na epohu u kojoj je napisano? Ako njegovi budući dometi ne predstavljaju obogaćenje dela. problem individualiteta. u: Belaval 1960:112) ο putniku u Indiju kome umire žena. onda ćemo samo moći da se iznenadimo što to delo kojem ništa ne nedostaje. a ta slika. koji proglašavamo istinitim. u tom će slučaju sve što kažemo ο jednom tekstu biti istinito. a pojedinac. isto kao što preromantička slika u očima nekih nije ništa do tumačenje koje je spolja dodeljeno klasičnim delima koja tu ne mogu ništa. otac u odnosu na svoga sina i sin u odnosu na svoga oca). Ima li neko delo samo domet koji mu dodelimo? Ima li sve domete koje u njemu možemo otkriti? A šta postaje domet koji mu je dao glavni zainteresovani. može u budućnosti da dobije nova značenja. monada sa kojom se putnik oženio umre u odgovarajućem trenutku isto kao što će dva usklađena sata u istom trenutku ot­ kucati kobni čas). lako ne zna za njenu smrt. ona ipak izaziva realnu promenu na njemu: postaje udovac. suprug ili udovac. Od dve stvari nastaje jedna. potrebno je da delo postoji.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kta iz njihovih dela. ni tekst (štampan ili pisan rukom). a to je autor? Da bi se ovaj problem pojavio. već neke druge različite domete koji mu se ne suprotstavl­ jaju? Ako svi ti prošli i budući dometi predstavljaju različite individualizacije neke materije koja im se 7 Bergsonova ideja da budućnost obogaćuje prošlost može se pročitati i kod Ničea. Vesela nauka n° 94 ("Posthumni rast"). a naročito problem individual­ nog. reći će neko: ili pak to određenje mužu dolazi spolja. n° 974. a tekst je do pucanja nabijen najkontradiktornijim tumačenjima. istinito u nekom tekstu biće ono što ο njoj kažemo. ili što možda već sadrži sva druga zamisliva značenja. jeste ono što ostatak sveta od njega napravi. Volja za moć. Izvesno je da "biti udovac" nije ništa do odnos (isti pojedi­ nac može istovremeno da bude udovac u odnosu na svoju pokojnu suprugu. sin. A to je. otac. u tom slučaju." Taj paradoks se danas naziva paradoksom različitih "čitanja" jednog istog dela. A šta ako delo ne postoji? Ako svo­ je značenje dobija samo kroz odnos? Ako je njegov domet.

ali nije da nije ništa: ono je određeno unutar svokog odnosa. Ta materija je pisani ili štampani tekst. pošto nikada nije ni tvrdila da ih objašnjava. i kreće se prema drugim objektima. jeste materija dela. kao što je napisao Lukač (Lukacs). kao što je proizvodni odnos. on prepušta naukama da se izraze ο postojanju. sholastičari su to na svoj način objašnjavali govoreći da pokretačka snaga ne može da sadrži silu: ako je pre postojanja pripadao virtuelnom poretku. a da se ne upadne u aporije marksizma? Ili obrnuto. A jeste nasamarena: veruje da ludilo postoji. potrebni su uz­ roci da bi se ostvario i više nije poslednja pobuda. tako da on ne bude naša pokretačka snaga. koju smatra konstitutivnom. Primat odnosa. možemo li se. kao što kaže izreka. njena krivica je u tome što ih opisuje polazeći od svesti. Ono što. Za svako objašenje ludila potreb­ no je da se ono najpre tačno objasni. ukoliko je stvoren da bi imao neko značenje i uko­ liko nije trtljanje koje je nasumice otkucao majmun daktilograf. zauzvrat. Kao stoje govorio jedan skotistički učitelj. na primer.0 FUKOU ravnodušno prepušta? U tom slučaju problem odno­ sa iščezava pošto iščezava individualitet dela. kada piše ο suštini kentaura. A treba dodati da preftnjenost fenomenoloških opisa izaziva uzvike divljenja. Nećemo po stoti put podsećati na nesuvislosti kojima to vodi: nikada jedan istorijski objekat. već zbog toga što je filozofija pojma Cogito. ako. to je upotreba kontradiktornih termina. ne postoji (postoji samo njegov odnos prema svakom od tumačenja). ako upotreba mlina na vodu prouzrokuje kmetstvo. Delo. značenje koje je imalo u svoje vreme. ali nije čin ničega. a ne konstituisanom. Objašnjenje po­ lazi od jednog datog objekta. kako izbeći filozofiju subjekta. Huserl ne stavlja postojanje Boga i đavola u zagradu kako bi tu zagradu potom krišom otvo­ rio. ukoliko je taj tekst prijemčiv za neko značenje. proizvodnog odnosa. od­ govor je ne ako je i sama svest konstituisana. postoji. jedan događaj. onda treba da se upitamo iz kojih smo ga istorijskih razloga upotrebili umesto da se pridržavamo rutine. po pitanju tog opisa. da bude pokretačka snaga. Verovatno zbog toga Fukoova metoda kao polaznu tačku koristi reakciju na nejasnu fenomenologiju koja u Francusku dolazi neposredno posle oslobođenja. materija je u činu. Čudno je da marksisti gaje istu veru u objekat (i istu veru u svest: ideologija deluje na realnom prelazeći preko svesti delatnikä). Tu ne može postojati događaj u krajnjoj instanci. ako ju je nasamarila neka konstitutivna istorijska prak­ sa. ne može da objašnjava "u krajnjoj instanci". poznaje re­ alnost "tako dobro kao da ju je sama stvorila". Fukoov problem je možda bio sledeći: kako postupati bolje od filozofije svesti. može da bude pred­ met pozitivne rasprave. 238 . nepostojanju i fiziološkim funkcijama te životinje. ali ta materija nije ništa sve dok je odnos ne načini ovakvom ili onakvom. s obzirom da u njemu naša svest obitava. a da se ne zapadne u filozofiju objekta? Fenomenologija nije pogrešna zbog toga što je "idealizam". pod uslovom da pri­ likom njegovog opisivanja bude toliko prefinjena da se u njega uvuče. željna je da doda da ono nije stvar. pošto je i sam nečim uslovljeni događaj. Krivica fenomenologije nije u tome što ne objašnjava stvari. čiju smo fizionomiju smatrali očuvanom za sva vre­ mena. pouzdati u ono što nam svest omogućuje da vidimo? Odgovor je da ako je svest konstitutivna. ako je događaj.

već i činjenicu što je tumačimo. ona se ne specijalizuje za praksu. bolje rečeno. potrebno je da on najpre bude objektivizovan zahvaljujući postupnom remećenju okolnih praksi. računajući i simbolička do­ bra. Svaka je istorija arheološka po prirodi. Ali. predlaže i materijalizam: objašnjenje više ne ide od objekta do objekta. Nasu­ prot tome Fuko predlaže pozitivizam: ukloniti poslednje neistorizovane objekte. već prakse.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Hajde da pređemo na potonje zbrke. u kojoj su ljudi viđeni kroz istine i kroz njihove borbe oko tih istina 8 . već od svega ka svemu. kao i g. Kao što vidimo. nije to važno: važno je da objekti nastavljaju da postoje. ide od objekta do ob­ jekta. i to objektivizuje datirane objekte u materiju bez lica. Fukoovo delo bi kao epigraf moglo da nosi dva Ničeova teksta. ili. unošenje smisla . njeno tumačenje. a Isto­ rija seksualnosti ne sadrži novotariju koja povezuje neku diskurzivnu praksu sa društvenom istorijom buržoazije: delo La Naissance de la clinique već je usidrilo preobražaj medicinskog diskursa u insti­ tucijama. n° 604: "Šta spoznaja jedino može biti? . za diskurs. ne ostavlja po strani društvo. mnogo toga što se čini utjecajem izvana samo je njezino prilagođavanje iznutra. vlasti.. ekonomiju. I sama svest pripada objektu koji je navodno određuje. skrivena strana diskursa i prakse ne razlikuje se od potopljene strane. "odvija se u dimen­ ziji jedne opšte istorije" (Fuko 1998:178).ne "objašnjenje". Istinu govoreći. to je ono što smo. druga disertacija. 12. i od objašnjavanja tih praksi. U tom smislu nije bilo evolucije kod Fukoa. i svi mi ostali istoričari mislili u dubini duše. Videli smo kakve to poteškoće izaziva. već tu materiju drugačije oblikuje: ne vekovi. za skrivenu stranu ledenog brega. Žurden. činjenice ne postoje. od prenošenja tobožnjih prirod­ nih objekata na vremenski određene i retke prakse koje ih objektivizuju. u političkoj praksi. videli smo i da to obnavlja teleološku iluziju. 239 . koje ne iza­ zivaju uzvike divljenja: na kraju ćemo proizvodnim odnosom nazivati sve ono što koristi objašnjenju funkcionisanja sveta. ta "arheologi­ ja".. u bolnici. 8 Fukoova metoda je verovatno proizašla iz j e d n o g razmišljanja o Genealogiji morala.. idealizam u ničeanskom smislu. ekonomiji itd. Volja za moć (Niče 1988:70):"Protiv učenja o utjecaju milieua i izvanjskih uzroka: unutrašnja je snaga beskrajno nadmoćna. Posve isti milieui m o g u se protumačiti i iskoristiti suprotno: nema činjenica (es gibt keine Tatsachen)". i tako ad inifinitum. poslednje tragove metafizike."Izlaganje". itd. Taj novi model istorije. Istorija-genealogija a la Fuko u potpunosti is­ punjava program tradicionalne istorije.To vodi ka kritici ideje istine. remećenju koje je i samo. itd. Ne samo da na taj način spontane teleologije ostaju na mestu. Nema činjeničnog stanja (es gibt keinene Tatbestand)" Ovde reč tumačenje ne označava samo značenje koje pronalazimo u nekoj stvari. a to znači baciti se u baru da bi se pobeglo od kiše: ono što proizvodni odnos navodno objašnjava sada pripada proizvodnom odnosu. kako je naziva njen tvorac. već ni na planu realnosti unutar koje ih eksploatišemo.. zapleti koje priča jesu istorija praksi. nastavljamo da govorimo o državi. ne samo na planu spoznaje koja tumači. a ne po izboru: objašnjavanje i pojašnjavanje istorije sastoji se od opažanja celine. što će reći značenje koje joj dajemo. već se i objekat koji treba objas­ niti shvata kao objašnjenje. aporiju "istorija i istina". Da bi mlin bio opažen samo kao sredstvo za proizvodnju i da bi njegova upotreba poremetila svet. Primat odnosa u uopštenom smislu podrazumeva ontologiju volje za moć. narodi i civilizacije.

Johannes (1639) . Paris.Dialogues.Opera. Kaufmann. već od svih srodnih praksi u kojima se one usidravaju. u: Paul Veyne. Gilles. ("Cours de I'annee 1975-1976""ll faut defendre la societe " ) . Mišel (1998) . Paris: PUF Deleuze. Hrestomatija. Mišel (2005) . Y. Ill (reedite par Vives.126. hajde da na trenutak sanjamo o ovome svetu u kojem se na površini neke uzburkane ma­ terije bez lica. 1891) Foucault. Posle ovih 40 strana pozitivizma. (1960) . Edition du Seuil. Svi njegovi objekti. Kurt (1956) . 173). tako da ništa to nije. april 1978. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "Foucault revolutionne l'histoire"."Poredak govora". preneti su u apstraktnoj gami obojenih odnosa u kojoj do­ dir potire njihov praktični identitet (Badt 1956: 38. Claire (1977) . pejzaž iz oko­ line Eksa je prepoznatljiv. str.Annuaire du College de France.Die Kunst Cezannes. München: Prestel Beiaval.Difference et Repetition. Fuko. Dušan Marinković. 385-429. 76. i u kojoj se mešaju njihov indi­ vidualitet i njihova ograničenja. Parnet. u kojem je sve in­ dividualno. Felix (1929) . 121. i to na uvek različitim mestima. u: Pavle Milenković. Fuko 19261984-2004. Paris: Flamarion Duns Scotus.Les formes de l'histoire. Lyon: Luke Wadding. Michel (1976) . Paris. rađaju uvek različita lica koja ne postoje. računajući i čoveka. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. Comment on ecrit l'histoire. samo je bogat žestokom osećajnošću: izgleda kao da nastaje iz zemljotresa. Eks i London. t. Claude (1978) .Leibniz critique de Descartes. Paris: Gallimard LITERATURA: Badt. Paris Deleuze. Gilles (1968) . 129. Ta slikarska metoda proizvodi čudne slike na kojima odnosi zamenjuju objekte.Arheologija znanja. 1978. Beograd: Plato / Sremski Karlovci.0 FUKOU i to polazeći ne od jedinstvenog pokretača. 240 .Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld. Leipzig und Wien: Franz Deuticke Lefort. Izvesno je da su to slike sveta koji poznajemo: Fuko se bavi apstraktnim slikarstvom u istoj meri kao i Sezan.

Die Wissen formen und die Ge­ sellschaft.The Principles of Mathe­ matics.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Niče. Walsh and F. Zagreb: Mladost Niče. J. Bern: Francke Schutz.Vesela nauka. I. Pariente. Heinrich (1952) .The Hague: Martinus Nijoff Wölfflin. Bertrand (1903) . //. Alfred (1975) . The Hague: Martinus Nijoff Schutz. Cambridge: At the University Press. Vol. Fridrih (1989) . Lehnert.Collected papers. (1973) .Principes fondamentaux de l'histoire de I'art Raymond. Max (1960) . Fridrih (1988) . Scheler. Par­ is : Armand Colin Russell. Evanston.Le Language et l'lndividuel. studies in social theory.Volja za moć. by G. Alfred (1976) .Phenomenology of the social world. IL: Northwestern University Press Schutz. Paris: Plön 241 .Collected papers. tr. Vol. Alfred (1967) . the problem of social reality. Beograd: Grafos.

hipoteze.od Galileja. političkih i vrednosno-normativnih previranja epohe.da bi se etablirala kao dominirajuća. Taj tip reprezentacionizma. godine sve nove duhove koji pričaju rečnikom progresa da nazove naučnicima {scientists). političkih. i pre nego što je Vilijem Vivil (William Whewel) mogao 1830. U istorijskom rasponu od protes­ tantizma do prosvetiteljstva i kasnije do Francuske revolucije. ili naučni sistem (mišljenja). Sa konačnim slomom slike sveta u kome su istine. društvom. Pose­ bno od prosvetiteljstva pa nadalje. koje je. još pod platonističkim uticajima na hrišćansku teologiju. Nauka kao znanje/moć. Pre nego što je novi tip socijalnog identiteta (kritički diskurzivni identitet) pronašao svoje novo udomljenje i ukorenjenje {rooting) u projektima nauke i ideologije. u svakom slučaju različit od reprezentacije na kojoj se gradio stari tip identiteta (reprezentativni socijalni identiteti). sa svojim principima racionalnosti i univerzalnosti. ili nekim drugim oblikom mišljenja.buržoazije . u Fukoovom smislu reci. socijalnih. teorije . neposredni je produkt svih onih socijalnih. merenja. njihove projekte naukom (Golinski 1998: 3-7)."odbijaju suštine" real­ nosti koja je univerzalna. sistematičnosti i analize bilo "skup političkih. Galilejevim zločinom i Keplerovim snom (Mamford 1986) slika sveta već je u dovoljnoj meri promenjena . ekonomskih. a potom i državnog aparata. istorijom. Keplera i Dekarta.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ: OD DISCIPLINUJUĆE DO DISKURZIVNE PRAKSE Neposredni učinak novih načina mišljenja sveta ili novih načina konstrukcije realnosti. 243 . Drugim rečima. obitavale u transcendentnim sferama božanskog i apsolutnog. metode.te poslužiti kao jedna od snaga koja će legitimisati nova socijalna razvrstavanja i konstelacije socijalno-političkih snaga u domenu socijalnog.eksperimente.mehanicistički konstruisana . kul­ turnih. kako primećuje Fuko. institucionalnih i kulturnih događaja" (Foucault 1992). religijskih i ekonomskih preobražaja koji su konačno sublimirani u novi tip socijalnog identiteta. bez granica postavljenih kulturom. nauka je bila moguća kao socijalno-politički projekat koji će legitimisati zahteve novokonstruisanih socijalnih identiteta. o čiju se površinu .konstruisala ono što se danas jednim imenom označava kao nauka. odnosno. Vilijem Vivel je mogao izreći stav da je "istorijski razvoj nauke sledio put kojim ljudski duh postepeno zadobija reprezen­ tativno gospodarstvo nad spoljašnjom realnošću" (Golinski 1998: 3). etičkih. u širokom je istorijskom luku . koji je nosilac nove vizije sveta. odigrao se niz socijalnih. politički projekat novih značenja koji će legitimisati interese klase u uspo­ nu . počivao je na tipu znanja kao ogledala prirode. pa do moderne fizike .

kako bi se u 19.bez obzira koja. i humanističke nauke se nisu javile kada je.0 FUKOU Veoma važan momenat čije će implikacije biti vidljive i na području znanja/moći/nauke. Zato Ha­ bermas ističe da "javno postaje u ovom užem smis­ lu sinonim za državu" (Habermas 1969: 28).. neuobičajen i svakako plodotvoran i teorijski nov način tumači ideje Bentamovog panoptikon-a. čini se. one su se pojavile kada se javila ozbiljna pretnja po novostvoreni postrevolucionarni poredak da će se ugroziti konstruisana društvena ravnoteža . zapravo. u 17. odlučeno da čovek. zalazi ne samo u ontološke domene socijalnog (arheologije socijalne ontologije mo­ derne epohe). biloje potrebno da industrijsko društvo pojedincima nametne nove norme. već na delovanje jednog (državnog) aparata sa mo­ nopolom na legitimnu upotrebu sile. imaginacije ili strasti nije nikada. tek pod pretenzi­ jama državnog aparata javne vlasti da uspostavi kontrolu nad sferom socijalnog.jedan prosvetiteljski ideal kanalisan kroz revolucionarnu praksu i kasnije legitimisan konceptom racionalnog naučnog znanja. nikakav politički ili moralni stav. moći i vlasti "prema kompetencijama koje su uređene zakonom. koji su objedinjeni novim utilitarnim standardima kulturnih vrednosti i kritičkim socijalnim identite­ tima koji ih čine publikom . pod pritiskom nekog racionalizma.. U konstelaciji so­ cijalnih i političkih snaga. i 18. veku.. g d e na jedan neočekivan. lako je socijalno bilo konstruisano u domenu novog tipa javnosti. bila moguća jedna nova diskurzivna socijalna praksa . jer čovek nije postojao. To je. Svakako. Fukoa. nikakva empirijska nauka . naj­ bolja zapažanja o tome kako je. domen socijalnog nije jednostavno bio prepušten građanstvu privatnih pojedinaca. 244 . one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati. Fuko. ta nova sfera. proizvodnog i kultur­ nog sistema.socijalnom strukturom koja javno rezonuje. postala predmetom jedne nove diskurzivne prakse . pređe među naučne predmete . Takođe. Na onim mestima u njegovom delu Nadzirati i kažnjavati (Fuko 1997). i kako je uopšte. Drugim rečima. ne treba sumnjati da je svaka pojedina humanistička nauka nastala po­ vodom nekog problema. bio je momenat konstruisanja moderne države. veku. pa i Habermas... njegovo trajno nasleđe. da: "Epistemološko polje u kome se kreću humanističke nauke nije bilo unapred obeleženo: nikakva filozofija. nekog nerešenog naučnog problema ili nekog praktičnog interesa.nauka.humanističke nauke i kasnije sociologije. Takođe... kao adresati javne vlasti.. publiku" (Habermas 1969:28.. valja ponoviti jedan od temeljnih Fukoovih stavo­ va. kada se jasno odvojilo ja­ vno i privatno.g d e još uvek nije sigurno da ga apsolutno možemo svrstati. Veber 1998). naslućivali relativnost autonomije socijalnog. kako je socijalno moglo da bude saznato i znano. novog ekonomskog. privatni ljudi koji su joj potčinjeni čine. a potom i sociologija i humanističke nauke . nikakvo posmatranje čovekovog tela. javno postaje atribut koji se više ne odnosi na tradicionalne oblike reprezentacije. Doduše. nikakva analiza osećaja. Vlast se pretvara u policiju. lako su mnogi. koja do­ men javnog pretvara u sopstveni atribut. susrela nešto kao što je čovek. izrečen u Rečima i stvarima."(Fuko 1971:383-384) konstituisale i sociologija i antropologija i pedago­ gija i psihologija. već i u njegov epistemološki domen..potiču od M.

njegova posledica i njegovi instrumenti" (Fuko 1990:18). pre nego što su se iz homogene i još neartikulisane i neizdiferencirane mase postupaka i istorijskih promena "pročišćeni pojavili unutar određenih epistemoloških oblasti" diskurzivne prakse znanja "bile (su) povezane sa uspostavljanjem nove političke vlasti. rasplinuti.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ Sa svim navedenim promenama koje su do­ vele do konačnog artikulisanja nauke i sociolo­ gije kao modernih diskurzivnih praksi. ne koristi li se još uvek kao sinonim za naučnu podelu rada pojam disciplinirarnost ? Naravno. podela. škole. prvobitno u bratskoj zajednici. samo zbir pojedinačnih stvorenja razvrstanih u klasifikacione tablice. po Fukou. U toj. difuzionisati dotadašnje norme disciplinovanja.regulator kolek­ tivnog života. desile su se. istrage (koja odgovara funkciji centralizacije i činjenicama) i ispitivanja (koje odgo­ vara funkciji odabiranja i isključivanja). da bi se ovi principi. o sociologiji istrage (empiricistički pravci). moderni univerziteti. bolnice. mogli ekstrapolirati (uz ne male rizike) i na polje sociologije. suptilnijim formama i praksama bentamovskog panoptikon-a. Kao posledica ovih novih formi disciplinovanja nastaju institucije u kojima se moglo obrazovati pozitivno znanje: psihijatri­ jske klinike. Parsonsov struktural-funkcionalizam i teorija sistema i sistemska teorija). konstitutivne tranzi­ cije u disciplinujućem poretku. ispitivanje je: sredstvo da se konstruiše ili utvrdi norma. o sociologiji ispitivanja (marksizam i njegovi varijeteti). a koji je počivao na novom tipu politike i vlasti. U svakom pogledu. Pri tome. i ovde je pitanje koliko da­ leko treba ići u potrazi za sedimentom u kojem se susreću rudimentirani oblici novih disciplinujućih praksi: od rimskih legija i njihove regimentacije ili od benediktinskih regula i samostanske discipline koja je u ranom srednjem veku primarni genera­ tor disciplinovanja i normiranja . implemen­ tirati u polje socijalnog. moglo bi se govoriti o sociologiji mere (Dirkemova sociologija. U tom slučaju. toliko važnoj dimenziji sveopštih pramena. čije su se prakse ograničavale na lokalizaciju i interniranje tela u klasičnim zatvori­ ma. bilo je potrebno proširiti. a potom i modernog naučnog znanja. Prakse disci­ plinovanja.Taj stav govori da. dakle internalizovanu moć kontrole i nadzora. odredio je novi sistem (naučnog) znanja. koji se u nešto izmenjenim formama. U drugim. kazamatima i vojnim institucijama. Moguće je. u kontekstu nekog drugog rada i teme. stvorene na idejama mere (koja odgo­ vara funkciji reda). ugrađene su kao konstitutivni činioci svake moderne naučne teorije i prakse. kasnije prelio na čitav organizovani socijalni život zapadne Evrope. U osnovi sudski obrazac. moderni zatvori. fundamentalni stav za ovo ra­ zmatranje ponuđen je u Fukoovom predavanju o Kaznenim teorijama i institucijama (Fuko 1990) kao generatorima novih disciplinujućih poredaka. bili su u isti mah. laboratorije (zašto ne i zoološki vrtovi i botaničke bašte) u kojima i prema kojima je konstruisana onto-epistemologija života. koji je konstruisan u tranziciji od osvete ka kazni (što je bila i značajna tema Dirkemove socijalne epistemologije /Leh­ mann 1995/ u Podeli rada) i od optuživanja ka is­ trazi. bilo je potrebno disciplinu. kao u dotadašnjoj prirodnoj filozofiji. istraga je: sredstvo da se konstruišu ili utvrde činjenice. nezaobilazne. Konačno. mera je: sredstvo da se utvrdi ili ponovo uspostavi po­ redak. 245 . isključenje (Fuko 1990:18). a ne više.

. već domenu ovostranog ljudskog iskustva. kći inkvizicije (Fuko 1990:20). Otud je znanje.bila je politički/naučno konstruisana kategorija. popisivanja.u ekonomiji.kao obrazujuća instanca empirijskih nauka. ispi­ tivanje i mera konstituisani su kao epistemološki instrumenti nasuprot eseju. To je bila osnova za celokupno pozitivno znanje koje će se konačno artikulisati i etablirati u devetnaestom veku.kroz bio-politiku. različitih oblika socijalnih.moći/znanja {power/knowled­ ge) . artikulisanim objektima čoveka. bio-moć . a nauka da kontrolišući konstruiše znanje . znanje/moć. sem ako nisu mogli biti iskorišćeni u čisto političke svrhe održavanja autoritarnih poredaka vlasti (na primer.pravnog sistema. školstvu.koje je legitimise kao socijalnu praksu i konačnu. Humanističke nauke. legalnu instituciju. biće osnova široke primenljivosti celokupne naučne prakse.. koja je inkvizitorski konstrukt dolaženja do istine koja više ne pripada transcendentnim sferama. što je u onto-epistemološkom smislu potpuno drugačija kategorija od tradicional­ ne političke kategorije naroda ili podaništva.kao diskurs. vlasti. klasifikacija. koje su se odi­ grale na prostorima zapadne Evrope u osamnaes­ tom veku. obrazovale su svoje diskurse .dis­ kurzivno . imali su zajednički interes za kontrolom. ugrađena je u naučni postupke i konstrukcije činjenica i istine.0 FUKOU ili kako Fuko kaže: "sistem je taj koji određuje šta treba da se konstituiše kao znanje" (Fuko 1990:19). sociologije ili demo­ grafije. 246 . Populacija. proizašle iz disciplinujućih praksi modernih oblika vlasti i moći i njihovih pra­ vnih i političkih instrumenata. Konačno. znanja/moći . koje u osamnaestom i devet­ naestom veku postaje predmetom stalnih merenja. kako istorijski tako i danas. politika centralizovane vlasti i nauka kao politika novih značenja. Sa velikim demografskim.mi pripadamo jednoj inkvizitorskoj civili­ zaciji. vojsci. kroz socijalno-političke teorije Makijavelija ili Hobsa). može se konstatovati da znanje nije konstruisano odvojeno od politike. čiji je fundamentalni entitet bio čovek. a "ispitivanje čovekovog bića bio je temelj svakog pozitiviteta. kulturnih i prostornih zoniranja i segregacija .polje proučavanja. pravu. meditaciji i retorici. pedagogije. koji normi­ raju prakse drugih socijalnih sfera . jedinke i njihovih oblika kolektiviteta koji se i za nauku i za vlast javljaju kao novi fenomeni popula­ cije ili stanovništva. od­ nosno. medicini. čovek je postao ono na osnovu čega je svako sa­ znanje moglo biti konstruisano" (Fuko 1971: 384). kontemplativnosti. Tako se tek sa zadobijenim novim oblicima znanja/ moći moglo konstituisati teorijsko i praktično polje jedne psihologije. ekonomsko-proizvodnim i socijalno-političkim tranzicijama. kulturnih vrednosti i socijal­ nog i istorijskog konteksta.dakle. sama praksa istrage. Sledeći ove pretpostavke. Istraga. epistemološka i teorijska polja sa jasno izdvojenim. Narod i podaništvo retko su ulazili u epistemološko . svako znanje je nužno njihov neposredni produkt (socialproduction of knowledge) (Gibbons 1994). kako kaže Fuko. (Fuko 1990: 20) kaže Fuko . Taj inkvizitorski obrazac . Još više. kao govor . jer iskustvena istina je. ali sa drugačijim ciljevima: politika da kroz kontrolu i legalnu upotrebu sile održava legitimitete svoje vlasti. planiranja. sa univerzalnim zahtevima. preraspodela. stanovništvo.

bilo je neodvojivo od jednog istorijski novog tipa znanja. tehničare. moć postupanja na određen način. s kojim pravima i obavezama. Jednostavnije rečeno. U polju nauke pojavili su se . dakle. soci­ jalni i istorijski resursi doživela tranziciju.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ U svim ovim procesima. koje je počivalo na opservaci­ jama. matematičare. određeno je verzijom događaja koja se trenutno shvata kao znanje. odnosno. koji ne moraju biti vidljivi na tradicio­ nalno reprezentativan način. Ti oblici znanja . "ono što jedna osoba može da uradi drugoj. psihologe. Oni samo više nisu bili jedini i ključni . Međutim. 247 . Antropološki značaj klasifikovanja i nji­ hovu socijalno-konstruktivističku pozadinu i izvore uočio je već Dirkem sa M. Sa raspadom ovih institucionalnih struktura moći. taj večito prisutni . na socijalno. (bila) moć i vlast kojom jedna osoba može da upra­ vlja drugom. antropologe. Mauss 1963). tehnologe. Prevaziđeni oblici (dominantnih) moći bili su svaka­ ko oni lični. Disciplinujući oblici moći sada više nisu počivali na jednostavnim i jednosmernim shemama dominacija/potčinjenost.konstitutivni resurs . za sada valja napomenuti da je moć i vlast kojom se ovaj konstrukt primenjuje.Tako je tokom osamnaestog i devetnaestog veka nova kategorija stanovništva postala diskurzivnim ob­ jektom sveopštih klasifikacija.kao disciplinujući . Klasifikacija kao oblik pozitivnog znanja (klasifikacija kao moć). na kontrolu ili podložnost kontroli zavise od znanja koja trenutno preovlađuju u jednom društvu" (Ber 2001:101). na stanovništvo . Mauss) (Dür­ kheim. merenjima i posebno novim klasifikacijama. inženjere.podrazumevali su i delegiranje znatne zalihe moći. kao što su neki drugi oblici moći bili ključni i uvek ostaju ključni resursi koji konstruišu svaki oblik društva.povereni naučnicima . te konačno i same sociologe. Suprotno. podrazumevala je i nosioce moći klasifikovanja. ne znači da su institucionalni i autoritarno-lični oblici moći nestali.razlio se po čitavoj socijalnoj posudi. To naravno. moć je kao i drugi ljudski. one nove kritičko-diskurzivne identitete. Mosom (M. veoma su uočljive kon­ vergentne amplitude političke i naučne prakse. Prema tome. Ali pre nego što je postala očigledna. autoritarni. za razliku od Fukoa nisu uočili.do­ minantni i eksplicitno opservabilni. King's body) (Fuko 1997) .isključivo centralistički institucionalizovani od dvora i crkve­ nih sedišta do feuda i porodičnog oikodespotstva. ka difuznim i/ili disciplinarnim oblicima moći (Fuko 1997). despotski ili kraljevski (Kral­ jevsko telo.novi oblici dihotomija {kons­ trukta). moć je doživela veli­ ku istorijsku tranziciju od isključivo centralizovanih i/ili suverenih i svojom centralnošću legitimisanih oblika. ono što je činilo jezgro moći.populaciju. i jedna i druga počele su da izgrađuju nove oblike moći i legitimiteta. polaganja prava na resurse. kojim moder­ na epoha legitimise svoja znanja i prakse: naučnike. volja/ bespomoćnost. ona je bila ključna. Ta tranzi­ cija nije imala ni sporadičan niti efemeran karakter. moć je u skladu sa tranzicijskim pro­ cesima u sferi socijalnih identiteta. ali ono što oni. S obzi­ rom da je ovaj tip naučnih konstrukata tema nekog drugog razmatranja. frenologe. Jedan od ključnih zasnivajućih konstrukta za humanističku nauku bio je bipolarni konstrukt normalno/patološko. jesu njihove implicitne moći. Drugim recima. To je bilo jezgro nove politike u konstrukciji novih značenja. preoblikovana od suverenih do difuznih oblika. demografe. znanja i politike. statističare. koji se odnose na čoveka.

samodiscipline. bila upletena u konstrukciju odnosa disciplinujućih moći. moć da se podstakne samoispitivanje i ispovedanje. seksualnost. nauci je istovremeno bila poverena moć nad posedovanjem legitimnog znanja . naspram suverenih. Ipak. Rase- 248 . klase. naravno. Kako primećuje V. patologija. proizvodnja. a potom i kod Milsa. te da je njen prvobitni projekat bio projekat primene zadobijenih pozitivnih znanja na celokupnu društvenu realnost. Ali niko od njih nije imao pretenzije da stvo­ ri. prešla je u ruke savremenih nosilaca autoriteta. izražena je kod Fukoa jasnom konstatacijom da je "klasifikacioni raspored u 18. Moć koju (pozitivno) znanje nosi sa sobom jeste moć da se odredi. jedan model mišljenja znanja/moći koji ima dobre izglede da postane pa­ radigma. koja je ugrađena u arheologiju moderne socijalne ontologije i naučne epistemologije. Ovom psihologizacijom. definiše i pod neku klasifikacionu shemu podvede drugi. a ne više religiji ili ma­ giji. Ne treba zaboraviti da je sociologija na mnogo širem istorijskom planu. invalidnost..postali su deo života većine pripadnika modernog društva.0 FUKOU Onog trenutka kada je moć definisanja. Rani sociološki projekat socijalnog inženjeringa je i bio m o g u ć na osnovu zadobijenih znanja/moći. psihičko. u svakom slučaju. Merton i drugi. Jedna vrsta monopola nad znanjem. Ber razmatrajući Fukoov koncept disciplinarne moći. školama. njihovog merenja. Otuda ta neodvojivost (prevashodno kod Fukoa. ali nije nadzirano . sledeći isleđivačku pro­ ceduru. Takođe. ujedno i tehnika vladanja i saznajni postu­ pak" (Fuko 1997:169). sociologija nije oslobođena tereta moći. po­ sebno lekara i psihijatara. on je bio socijalizovan. od neposrednog interesa za novi tip društva i društvenih odnosa: populacija. Na taj način lični život je psihologizovan i tako je postao meta intervencije stručnjaka« (Ber 2001: 104). bila poverena nauci. Pre nego što je život postao psihologizovan. konstruisani u širem socijalnom do­ menu. nije ni prvo ni poslednje. Rasel. Guldnera i Mamforda) znanja/moći. nisu ni malo bila naivna zapažanja Mamforda i Rasela da jedan od prvih znakova us­ pona modernog doba nije bio u tehnologiji (proi­ zvodnoj tehnologiji. Mamford. U konstelaciji novih političko-naučnih odnosa moći prema svojim ob­ jektima znanja. ove veze su uočili i B. odeljivanja u sisteme i ta­ bele. na političkoj sceni. promenu i neograničenost (Mamford 1986: 36). Fuko je (samo?) na lucidan način radikalizovao ove si­ bling odnose. Disciplinarni oblici moći. Tek na toj samokontroli. Pre njega. po analogiji sa Bentamovim panoptikonom .. obrazovali su se i posebni objekti znanja. razmeri. bogatstvo. "moć inkvizitora. psihijatrijskih klinika. već u sferi politike znanja koja veruje u moć.biću koje saopštava {ispoveda) svoj unutrašnji doživljaj sveta u kontrolisanim pros­ torima bolnica. koja poprima forme ispovesti (kao i u naučnoj istrazi) bio je moguć empirijski pristup čoveku . a otud u pozitivizmu devet­ naestog veka i sociologizovan. određivanja stvari.dakle vlast. čiji su članovi internalizovali principe nadzora i otpočeli život samokontrole . kako je to mislio Marks). itd. veku. društvene grupe. kriminalitet. soci­ jalni sistemi. L. rad. ove familijarnosti znanja i moći koje se konstituišu u jednoj novoj episteme. klasifikovanja i tipologizovanja. Povezanost znanja i moći.oko koje nadzire. R. kao što je to učinio Fuko. za­ tvorima. Ovo shvatanje znanja/moći.

u devetnaestom veku. proizvod neanticipiranog skupa posledica (Veber) sveukupnih tranzicijskih proseca koji su se dešavali od šesnaestog do devetnaestog veka. da je čitav ovaj arheološki sloj nauke-ideologije-znanja/moći. a koji su konstruisali novu socijalnu realnost i ustalili se. u veberijanskom maniru. gustoći i povezanosti koju predstavlja organizovani život" (Mamford 1986: 29). da bi tehnologija mogla da ostvari svoj istorijski i socijalno-politički učinak i da se trajno poveže sa naukom (znanje/moć). koji se temelji na organizovanom i kontrolisanom životu i radu. Merton je zaključio da protestantizam i reformacija nisu mogli da anticipiraju sve "aktuelne koncekvence njihovog učenja. Kontroliše se sa pozicija vlastitih interesa. 0 stalno prisutnoj opasnosti da se prebrzo do­ nesu zaključci o nužnom kauzalitetu u socijalnoistorijskom prostoru upozoravali su gotovo svi oni sa poststrukturalističkim i konstruktivističkim nagibom. bogatstva i industrije. na primer. Tu nema previše mistifikacija. što je u najboljoj veberijanskoj tradiciji spojenoj sa ranim američkim funkcionalizmom.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ lova konstatacija kao da je bila izrečena sa fukoovskih pozicija: "naučna misao. istorijskim tranzicijama i socijalnoj ontologiji ili konstrukciji socijalne realnosti. za razliku od mnogih drugih funkcionalista. onaj tip misli kojem je svesno ili nesvesno svrha da svom posedniku podari moć" (Mamford 1986: 36). To se još više odnosi na Vebera i Zimela. Ovde se pre radi o tome da su određeni is­ torijski uslovi bili pogodni (ali ne i nužni) za obrazo­ vanje naučne diskurzivne prakse. pitanje bliskosti ili čak nedeljivosti naučnog znanja/moći i tehnolo­ gije nije zanemarljivo. No. jeste kategorija koja se kontroliše upravo zbog i preko tehnologije: proizvodnje. konsekvence koje nisi koincidi­ rale sa njihovim očekivanjima" (Merton 1993: 79). pa i na Mertona. kao i prakse nove politike i ideologije. Mertonu. Zato će Mamford konstatovati da "srednjovekovnoj tehnologiji nisu nedostajale snage aps­ trakcije. bio je potreban novi socijalno-ontološki sloj. sloj nove socijalne realnosti. Konačni zaključak o nauci . pripada velika zasluga. bila je potrebna kon­ trola i disciplinovanje. nego sposobnost da istovremeno uđe u konkretnosti i da ih shvati u sveukupnom bogats­ tvu. Čak i klasični sociolozi. zacrtao primarne konceptualne okvire za razvoj sociologije nauke. mnogo pre Fukoa. za primenu znanja/moći. Razlike između Mertona i Fukoa koje su vidljive na opštem teorijskom planu. razvijajući. Pri tome. Razmatrajući u svojoj doktorskoj disertaciji istorijske uslove koji šu pogodovali raz­ voju nauke i tehnologije (Merton 1993). anticipatorna svest koja je bila pouzdan vodič za akcije. svakako. mo­ dernoj episteme.znanju/moći. poseban senzibilitet za istorijsku perspektivu. sa jasnim implika­ cijama. ijedan novi etos (protestan­ tizma). Drugim recima. poput Dirkema. takođe su vidljive i u razvojnim perspektivama modela znanja kakva je nauka. nije olako prista­ jao na kauzalni model razumevanja (objašnjenja) društva. jeste pre svega mi­ sao o moći . čija se sociologija u jednostranim tumačenjima može učiniti neambivalentnom. Fuko nije toliko zaintereso- 249 . mogao bi da glasi. konačno.to jest. To znači da se ne može naivno zaključiti da je postojala neka jasna. U domenu moderne soci­ jalne ontologije kategorija stanovništva ili popu­ lacije.

nego psihijatrija.To što je danas nauka poprimila univerzalni karakter. nametanjem zapadnih. konačno i konstituisale. katolički od prot­ estantskog. nauka nije neka potpuno homogena regija. pogotovo ne za Englesku. konzervativni od liberalnog. Niko ne može da garantuje da će nauka ostati univerzalni i jedini tip validnog i le­ gitimnog znanja. već o širim društvenim i istorijskim tranzicijama koje su prethodile toj univerzalizaciji. sa teorijsko-metodološkim konsekvencama. ispovesti zločinaca. mnogo suptilnijim sred­ stvima. kada će ona to prestati da bude. hermeneutički od pozitivističkog.u određenom razdoblju svog trajanja.'ono što tradiciona­ lni teoretičari nisi shvatili. ili nisu hteli da prihvate. i nisu. veo­ ma jednostran i naivan. kako to uzima za primer N. dakle. nego za proučavanje odnosa između humane geografije i obrazaca ljudskog naseljavanja u Kini" (Mouzelis 2000:89). Regionalno se može protumačiti i na drugačiji način. Stoga je mogući prigovor da je "koncept znanja/moći relevantniji i korisniji za proučavanje načina na koji su psihoanaliza ili psihi­ jatrija delimično oblikovale modernu psihu. Jer. Na kraju. Takođe. jer Fukoove refer­ ence se veoma često odnose na anonimne autore. bili manje izolovani od disciplinujućih praksi koje su ih. regionalnih kriterijuma istrage. Nauka je zaista bila regionalni tip koju je konstruisala jedna epoha . polici­ jske. ili stvaranje otklona. u vajmarskoj Nemačkoj pojavila ideja kvantne fizike i akauzalnosti. lokalne arhivske izvore. To je ono što mu se često i zamera. još ne poriče regionalnost naučnog znanja. sudske i kriminalističke izveštaje i umetnička dela. koje se na kraju uobličilo u opštu i specijalnu teoriju relativiteta. jeste izgradnja jednog epistemološkog rascepa. na primer. To što se reg/ono/no transformisalo tokom poslednjih nekoliko stotina godina u univerzalno. može se reći i subregionalizovana. I ona je heterotopija! Nauka je. sa svim relativističkim implikacijama po naučno znanje. Iz ovog regionalističkog pristupa znanju. Ostajući nacionalno privržen. to su upravo pretpostavke o nauci kao politici novih značenja artikulisanih u znanju/moći. a ta ista naivnost važi i za prigovore u pogledu "nerelevantnosti" izvora. posebno humanistička. fizika ili moderna medicina. Soci­ ologija. ne govori uopšte o istinitosti i vrednosti nauke. istorijski gle­ dano. koji je Fuko konstruisao između regiona (regionalnih znanja) i univerzalnih tipova znanja. regije nisu samo pro­ storni lokaliteti. Ona ima raznoliku konfiguraciju. naišlo je na neodobravanje kod tradicionalno orijentisanih naučnika. Fukoovo insistiranje na regionalnom karakteru teorija. Mouzelis. Tako mu Mouzelis zamera da se nikada nije potrudio oko relevantne literature (Mouzelis 2000: 77) u izgradnji metodološkog pristupa za razma­ tranje diskursa renesanse i klasicizma. kao što niko ne može pouzdano da tvrdi. nemački od francuskog i engleskog regiona. ispitivanja i znanja/moći kao univerzalnih fenomena. mnogo je bolje razumeti zašto se. Jer.0 FUKOU van za sedamnaesti vek. Region evropske naučne tradicije se razlikuje od američkog. proleterski od buržoaskog. nisu manje uk­ lopljeni u shemu univerzalističke politike naučnog znanja/moći. on je bio strastveno vezan za klasicističko razdoblje osamnaestog veka i njegove snažne implikacije na institucionalni život kontinentalne Evrope i Francuske posebno.jedna episteme . Međutim. To je Fukoovo 250 . Inkvizitorski karakter naše civilizacije. očigledno se proširio na sve kontinente.

(1990) . (1989) . M. Sremski Karlovci . J. Fuko. The Univerisy of Chi­ cago Press. Dürkheim E. London. Zagreb. (1973) . koje se već decenijama kao senka nadvija nad samodopadljivom idejom o nauci kao univerzalnim znanjem amnestiranim od moći. Beograd. M. Beograd. Veber. M. 251 . New York. Merton.Science. (2001) . J. Svetovi. (1986) . Beograd.Novi Sad. Hovard Fertig. Mamford. M. Prosveta. Sarajevo. M.Uvod u socijalni konstrukcionizam.Protestantska etika i duh kapitalizma. Merton. Vojvođanska sociološka asocijacija. Veselin Masleša. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića."What Is Enlightenment? Fuko."Telo/moć" u: P."Poredak govora". Hrestomatija. J.Predavanja. (1998) . Habermas. Lehmann. (2005a) . (1969) . Novi Sad.) (1994) . LITERATURA: Ber. Chicago. SAGE. R. Nolit. V. Vojvođanska sociološka asocijacija. (1998) . GZH. Novi Sad. and M. Fuko. M. M. London.Riječi i stvari. Foucault. Zagreb. Gibbons (edit. u: P. M.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. (2005b) .The Sociology of Science: Theoreti­ cal and Empirical Investigations. Cambridge Uni­ versity Press. (1971) . University of Chicago. Beograd.Making Natural Knowledge: Con­ structivism and the History of Science. Mouzelis. Fuko. R. Technology & Society in Seventeenth Century England. N. (2000) . Milenković i D. Golinski.Sociologijska teorija: što je pošlo krivo? Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.Duhovni rad kao poziv.The New Production of Knowl­ edge: The Dinamisc of Science and Research in Contem­ porary Societies.Javno mnenje: istraživanje u oblasti jedne kategorije građanskog društva.Primitive Classifica­ tion. Marinković. K. K. L. Fuko. Mauss. Hrestomatija. (1992) .Dušan Marinković: NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ trajno nasleđe. (1993) . (1997) . Fuko 1926-1984-2004. London and New York. Routledge. Milenković i D. Marinković. Novi Sad. Veber. Publications.Mit o mašini. Zepter Book World. (1963) . (1995) . M. Fuko 1926-1984-2004. Kultura.Deconstructing Dürkheim: A post-post Structuralist Critique.

ovaj ogled ima za cilj da Mišela Fukoa predstavi u neuobičajenom svetlu: kao prototip psihologa poststrukturalističke struje.Dušan Stojnov NORMALNOST. postkognitivističkog pristupa i postinidividualističkih nazora. Drugim recima. Fukoovo učenje ne predstavlja samo jedan novi modalitet u bogatstvu psihološkog teorijskog pluralizma.socio-biološka.d r s k o se usuđujem da na ovom mestu iznesem sopstveno mišljenje o mišljenju drugih . Nešto manje ljudi zna za Fukoa seksualnog osobenjaka. reći ću ovo samo jednom: to mora da se promeni. socijal­ ni. biološki. Psihologa koji je prekinuo moralnu indiferentnost. ova shvatanja zamenjena su mnogim savremenim okvirima za definisanje abnormalnosti. javili su se i psihodinamski. To je verovatno zbog toga . i koji je spreman da psiho­ loge "trgne iz dogmatskog dremeža"i povede ih u nepoznatu oblast rasutih slutnji. Opet drsko. filozofa.što su posledice njegovog učenja za psihologe mnogo perverznije i nedopustivije od njegovih seksualnih sklonosti. Ono je mnogo više od toga. psiholog za III milenijum Svi koji su upoznati sa Fukoovim radom znaju za Mišela Fukoa velikog mislioca. Z b o g toga. imaginativne fik­ cije i užasa neizvesnosti. ali u isto vreme i nepovratno oduzeo političku nevinost psihologiji. kogni- 253 . Međutim. psi­ hologa viđenog za treći milenijum. Mišela Fukoa sociologa. Abnormalnost: Naučni ili metafizički problem? Psihološka abnormalnost . kao i njihove raznovrsne kombinacije . postpozitivističke orijentacije. Možda zbog toga što su mnoge njegove seksualne aktivnosti u svoje vreme doživljavane kao perverzne i stoga nedopustive. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Mišel Fuko. Psihologa koji se u psihologiju integriše tako što svoje arheološke nalaze nudi kao novine postojećim zabludama u psihologiji. Tamo "gde se gasi misao i gde luta smrt". Vremenom. nadnaravnim ili fizičkim silama (Fuko 1980). verovatno najmanji broj ljudi koji se bavi njegovim delom razmišlja o Fukoovom radu kao o psihološkom štivu. Psihologa koji je (možda i zbog svojih seksualnih opredeljenja) uspeo da uzbudi psihologe tvrdeći da su se hrabro uputili u proučavanje psihopatologije nemajući pritom baš jasnu predstavu o tome šta je normalnost. bihejvioralni. kognitivni. svojevrsan duh koji uznemirava i koji nudi temeljitu reviziju svega što mislimo da znamo. Između ostalog. genetički i neuropsihološki okvir.često upotrebljavana kao sinonim za izraze "duševna bolest" ili "mentalni poremećaj"-jedno vreme je u Zapadnoj civilizaciji poistovećivana sa pojavom "ludila" čiji je uzrok pri­ pisan animističkim.

odnosno do "realnosti" ab­ normalnog . većinom je u ovim oblastima preovlađivalo uverenje da se jedini plodan okvir za razumevanje psihopatologi­ je zasniva na pozitivističkom pristupu nauci. zasnovanom na objektivnom. sve je glasniji i izraženiji glas onih koji tvrde da. Brojna i dugotrajna nastojanja da se abnor­ malnost objasni. Neki idu dotle da tvrde da jedne konačne definicije abnormalnosti nikad neće ni biti (Parker et al. ukazuju na izvesnu društvenu nesigurnost u definisanju ove pojave. Raskin 2002). Njima se abnormalnost definiše kao jedna vrsta telesne bolesti. Prema ovom shvatanju. niti se ono može obja­ sniti kao posebna vrsta biohemijske ili anatomske nepravilnosti (Simon 1994).j o š uvek je otvoreno. pod utiskom velikih kulturnih i kontekstualnih razlika u opojmIjivanju abnormalnosti. 1995). skorašnja shvatanja psihopatologije karakteriše sve veće neslaganje sa ovakvim pogledima (Gaines 1992. Drugim recima. tako i jednog modela dovoljnog za razumevanje svih njenih vrsta (Benedict 1934. psihoterapija i psihijatrija) koje su pretrpele snažan uticaj pozitivizma. Do završnih decenija prošlog veka. Magaro 1976. Ostali. da ne postoji van delatnosti ljudskog uma. Neimeyer. Mada je saglasnost veća među onim autorima koji smatraju da će se definisanje abnormalnosti menjati u zavisnosti od vremena i kulture (Gaines 1992). lako ima mnogo onih koji su ubeđeni da se pojam abnormalnosti odnosi na stvarnu pojavu koja se može otkriti i koja se može objektivno definisati. itd. Cooper 1986) ili genetska aberacija (Valenstein 1998). ili kao posledica nerešenog unutrašnjeg psihičkog konflikta. naučne teorije nastoje da otkriju istinu o tome ka­ kav je svet i kako stvari u njemu funkcionišu. ili kao fizička ili genetska anomalija (Parker et al. sve je veći broj au­ tora koji smatraju da se abnormalnost konstituiše u odnosima između ljudi. Trenutno se mirne duše može tvrditi da ne postoji neki poznat kvalitet karakterističan za sve slučajeve abnormalnosti.0 FUKOU tivno-neuropsihološka. a sva­ ko bavljenje metafizičkim postavkama koje se nisu mogle proveravati naučnim sredstvima nije imalo naučni legitimitet. u nastojanjima da se abnormalnost definiše. 1995). Drugi su smatrali da opisivanje abnor­ malnosti ne može i ne srne biti svedeno na disfunkciju psihe (Gergen 1994). Bilo kako bilo. ili maladaptivno ponašanje. problem abnormalnosti situiran je u kontekst nauka" {psihologija. S druge strane. pak. Kirk 1997. Kutchins. fundamentalno pitanje da li je moguće doći do jedne njene svuda i zauvek prihvaćene definicije . fundamentalna metafizička pitanja o stvarnosti i saznanju igraju presudnu ulogu. nisu prihvatali postojanje kako jednog uzroka abnormalnosti. Međutim. Raskin 2000. nastojanja da se definicije abnormalnosti odbace brojna su kao i sama teorijska nastojanja da se ona definiše. Simon 1994. kao i radikalne promene ovih objašnjenja tokom vremena. postojanom i kumulativnom znanju o stvarnosti. Opsežnim promenama u ovim shvatanjima postignuta je i saglasnost o uvažavanju ispiti- 254 . Neki autori su držali da je nedopustivo objašnjenje prema kojem je abnormalnost fizička bolest (Szasz 1982. Horwitz 2002). ili poremećen način mišljenja. i da se može samo "intersubjektivno" definisati (Stanley. Loue 1998). kao ni precizna definicija na osnovu koje se abnormalno može razlikovati od normalnog (Rosenhan 1984).

svrhe i kvaliteta života i koja prevazilaze objašnjenja poremećaja zasnovana na "različitostima u ponašanju" i "neadekvatnim osećanjima" (Leitner. ontološke abnormalnosti koja je smeštena "unutar" ljudi. "rizična društva" itd. u kome se psihološka briga svodi najčešće na elim­ inaciju simptoma. S jedne strane. Phillips 2003). naporedo sa razvijanjem i sistematizovanjem osetljivijih načina za vrednovanje terapijskog učinka od onih koji su zasnovani na jednostranom kriterijumu eliminacije simptoma. a koji se tiče postojanja jedne zasebne stvar­ nosti na koju se ovi sistemi odnose. i da li je moguće njeno saznavanje? I moderni i postmoderni filozofi veoma mnogo su raspravljali o probl­ emu saznavanja.Dušan Stojnov: NORMALNOST. ove okolnosti izaz­ vane su redukcionističkim pristupom psihološkog života usredsređenim na simptomatsko ponašanje. U ovakvom stavu ima nekoliko postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo. promoviše ideju da se sva­ kom dijagnozom jasno imenuje i opisuje "ontološki evidentna" abnormalnost koja postoji u ljudskom biću.ukoliko nisu i važniji (Watzlawick 1992). okolnosti koje u poslednje vreme preovlađuju u svetu najčešće se povezuju sa iz­ razima kao što su "kriza sistema". Drugim recima. ne samo da treba da se imenuje i opiše. povećanim pritiskom koji vrše ljudi u svom očajničkom tra­ ganju za rešavanjem presudnih životnih pitanja koja se tiču smisla. kao i svi sistemi za klasifikaci- 255 . Odbacivanje ove ideje u poslednje vreme najčešće se poistovećuje sa "postmodernom" pozicijom. pred psihijatrima. Druga postavka podrazumeva da ova realnost. Pre svih. psihologije i psihoterapije. a sa druge strane. Neizbežno pi­ tanje koje se u vezi sa tim postavlja je sledeće: Da li abnormalnost "postoji" u ontološkom smislu. već da su postojeći dijagnostički sistemi sposobni za opisivanje istine o njoj. "gubitak vrednosti". mada neki autori smatraju da su epistemološki i metafizički okviri iz filozofije povezani sa izučavanjem psihopatologije isto koliko i okviri naučnih disciplina . Najšire prihvaćeni okvir za definisanje abnor­ malnosti. Lyddon 1988). psiholozima i psihotera­ peutima iskrsla je velika šansa da razviju intelektu­ alno prihvatljivije i moralno odbranjivije načine razumevanja ljudske patnje koji uvažavaju i poštuju domen ljudske osobnosti (nadajmo se znatno više nego trenutna verzija "Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje"). 1994). ove okolnosti predstavljaju i veliku priliku za preobražaj uvreženih shvatanja u naukama koja se tiču shvatanja prirode psiholoških poremećaja. "Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje američkog psihijatrijskog udruženja" (APA. odnosno da verno prenose kakva abnormal­ nost "stvarno" jeste. to je postojanje stvarne. s obzirom da zaista postoji. U tu svrhu je neophodno pružiti podršku svim intelektualnim stremljenjima koja zagovaraju preispitivanje svih postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo u domenu određivanja abnormalnosti. Tako postaje sve jasnija presudna važnost sržnog ontološkog problema povezanog sa svim sistemima u istoriji saznavanja ljudi.. što je od posebnog interesovanja za oblasti psihijatrije. Mišljenje da stvarnost postoji kao skup empirijski saznatljivih ili objektivnih istina najčešće se naziva pozicijom "moderne" u filozofiji. pa i postavke sistema za dijagnostikovanje mental­ nih poremećaja koji. Istovremeno. Nažalost. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE vanja metafizičkih postavki u izučavanju psihopa­ tologije (Mahoney.

. normalan "koji odgovara pravilu.drugim recima. kao i neke od posledica koje ova granica ima u različitim domenima društvene prakse. ugledni primer". ali i sprovođenja normalizacije.. os­ nova. Ove nauke nisu u nasleđe do­ bile jasno omeđen domen koji tek treba obraditi pomoću raspoloživih resursa . u XVII i XVIII veku. ugledan. ne opisuje jedan "mentalno neutralni" poredak. jer njihovo epistemološko polje nije spadalo u domen datosti: 256 . one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati" (Fuko 1971:383-384). Presudno angažovanje u ovom polju bilo je zas­ novano na utvrđivanju raznovrsnih normi važnih za ponašanje ljudi. jezik ili rad).bez obzira koja.predstavljali su vid procesa društvene optimalizacije.kao os­ novna područja proučavanja pedagogije i andragogije . jer čovek nije postojao (isto kao ni život. propis.naučnih pojmova i metoda. duševno i telesno zdrav.0 FUKOU ju. normalan čovek". pravilan. normalizacija i normalitet u najtešnjoj su vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. standardizacija". veličine. imaginacije ili strasti nije nikada. normalizacija "1. susrela nešto kao što je čovek. kulturnim specifičnostima i pretpostavkama koje se mogu i moraju dovesti u pitanje. S obzirom da su nakon tehnološke revolucije društva naglo postajala složenija. prirodan. nikakav politički ili moralni stav. težine. 2. Leksikon stranih reči (Vujaklija 1986: 615) sadrži nekoliko odrednica koje se tiču latinske reči norma. uzoran. npr. već se zasniva na izvesnim vrednostima. formiranje normalne jedinke. nor­ malitet "stanje koje odgovara propisima ili pravili­ ma. fig. To s u : norma "pravilo.. redovno stanje. obrazovanje i vaspitanje . humanističke nauke se nisu javile kada je. Cilj ovih postupaka predstavlja uobličavanje jedinke koja uspešno funkcioniše u kontekstu date kulture . racio­ nalizacija i standardizacija proizvodnje propraćene su adekvatnim promenama u društvenim odnosi­ ma. odlučeno da čovek pređe među naučne predmete. Humanističke nauke žižu svoje primene našle su u proučavanju specifičnosti nastalih pramena. Uopšte uzevši. nikakvo posmatranje čovečijeg tela. sređivanje. nikakva anal­ iza osećaja. itd. redovan. normalna mera. primeran. "Nikakva filozofija. za ugled.. propisan. Cilj je bio obezbeđenje normaliteta . nikakva empirijska nauka . standardizacija "racionalizacija proizvodnje putem smanjivanja većeg broja oblika proizvodnje na manji broj tipičnih obrazaca (standarda) istog kvaliteta. Stoga je neophodno pre svega razmotriti kriterijume za postavljanje granice između normalnog i patološkog. stanje potpunog telesnog i duševnog zdravlja". dovođenje u normalno stanje. standard "svaka zakonom utvrđena mera. To je nužno zahtevalo i modifikaciju ljudskog ponašanja i razmišljanja. oblika. Ova veza toliko je fundamentalna da se dugo nije smatralo da je uopšte treba dovoditi u pitanje.. načelo rada. Norma: Ogledalo prirode ili dejstvo kulture? Norma. merilo.nužnog uslova za uspešno funkcionisanje pojedinaca u društvenom životu zajednice. poreklo ove gran­ ice i način na koji je konstituisana u humanističkim naukama.

a norme zasnovane na ovako plemenitom poduhvatu ni izbliza nisu delovale kao norme zasnovane na in­ teresima neke povlašćene grupe. tako bez utvrđenog standarda normalnog ponašanja ne može biti ni odstupanja od tog standarda . uzorno ili normalno?". 257 .duh nauke. Postmodernisti. par vekova kasnije došlo je i do preispitivanja sržnih postavki epistemologije moderne. Ali tek su Fukoovi radovi (Fuko 1971. Na pitanje "Ko odlučuje o tome da li je nešto prirodno. najčešće se dobija bezličan odgovor . Deklarisana moralna indiferentnost i politička nevinost nauke modernom čoveku predstavljale su dovoljnu garanciju za veru u no­ vonastalu objektivnost. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE merilo. Kao što fundamentalno načelo krivičnog prava "Nullum crimen sine lege" jasno daje do znanja da ne postoji krivično delo bez z a ­ kona. Delatnost naučnika predstavljana je kao delatnost zajednice posvećenika čiji je cilj otkrivanje prirod­ nih kategorija od kojih je svet sačinjen. kulture i istorije. kritičke psihologije i konstruktivizma.1980. norme predstavljaju proizvod hegelovskog duha koji nije duh neke konkretne osobe. doveli su u pitanje ustaljeno razumevanje ljudske prirode kao prirodne kategorije koja postoji ne­ zavisno od uma. Drugim rečima. jezika. već duh ljudi koji pripada Božanskom Duhu. nešto što važi kao uzor i što je priznato kao klasično (Vujaklija 1986: 868). Ovaj natčovečanski. U pitanje su dovedene i norme zasnovane na gledištu da postoji "prirodno" ponašanje. Time su na sigurnoj udaljen­ osti držani i kriterijumi na osnovu kojih je neko ponašanje proglašavano prirodnim i prihvatljivim sve dok poverenje u kreiranje društvenih normi nije našlo novog jemca . Tako je ustanov­ ljena fundamentalna zasnovanost normalnosti na onome što je prirodno i što postoji samo po sebi kao emanacija same ljudske prirode.Dušan Stojnov: NORMALNOST. Naučna dostignuća i razvoj nauke poistovećeni su sa na­ pretkom društva. a duh Renesanse preveo je "Božije oko istine" u posed nauke čiji je zadatak opisan kao ekspliciranje postojećeg poretka prirod­ nih sila koje treba da se stave u službu čovečanstva. Iz definicija u navedenim odrednicama teško se može saznati poreklo normi. predstavljao je dovoljnu garanciju da se dalje istraživanje porek­ la normi prekine. Preispitivanje is­ tina utvrđenih pomoću naučnog metoda delovalo je za prosečnog smrtnika podjednako svetogrdno kao i preispitivanje Božije istine. I pored nesumnjivo korisnih doprinosa nauke."društvo" ili "javno mnjenje". kao i mogućnost da se normalnost i nenormalnost proučavaju kao prirodne kategorije ljudskog ponašanja koje treba što tačnije razlikovati.odnos­ no devijantnog ponašanja.1990) jasno pokazali da ustanov­ ljavanje normi proizvodi abnormalnost. tako i Fuko jasno daje do znanja da devijacije u ljudskom ponašanju ne može biti bez prethod­ no ustanovljene norme o normalnom ponašanju. Po svemu sudeći. objektivan duh koji tokom istorije nastoji da uđe u svest pojedinačnih smrtnika. odnosno da nenormalnog ponašanja nema ukoliko nema unapred utvrđenih standarda normalnosti koji uvek predstavljaju društvene konvencije koje su nužno arbitrarne. Kao što bez zakona ne može biti zločinca. ali i pripadnici antipsihijatrije. nor­ malnost proizvodi nenormalne na isti način na koji zakon proizvodi kriminalce (Fuko 1997). humanističke psihologije.

već su se poseb­ no usmerila na preispitivanje univerzalnosti i održivosti norme o normalnom ponašanju. Shodno tome. Z b o g toga izgleda sasvim ra­ zumljivo konstrukcionističko gledište da se agresija može proučavati kao sredstvo socijalnog uticaja i kontrole. I dok u kontekstu biologije nema m n o g o smisla utvrđivati da li su životinje agresivne i nor­ malne i da li je njihovo ponašanje u granicama nor­ malnosti. Agresivnost u ponašanju grabljivica ne treba posebno isticati. jer su njegove definicije uvek uzimale u obzir nameru i voliciju osobe koja se agresivno ponaša a koja nije opaziva (Gergen 1984). Mada se privrženost normama povremeno menja. Ono što treba da rade životinje reguliše se selekcijom vrsta u dugotrajnom procesu opstajanja za koji same životinje nisu odgovorne. mere lečenja u kontekstu psihološke devijacije. a zatim se tvore znatne konsekvence njegove upotrebe. značenje izraza "agresivnost" ne predstavlja biološku kategoriju.da su " nauke" hrabro zakoračile u domen definisanja nenormalnog. proučavajući ga pritom kao da se odnosi na skup opazivih događaja. Kenet Gergen naglašava da su psiholozi bihejvioristi oduvek znali za nemogućnost objektivnog određenja ovog po­ jma. ono je pre svega lingvističko. Ovo se dešava najčešće zbog toga što je društvo ljude koji na bilo koji način odstupaju od normi složilo "u četiri uredna paketa": One koji nisu dovoljno in­ teligentni i koje je nazvalo subnormalnim (ili men­ talno hendikepiranim). Štaviše. one koji su dovoljno zli da 258 . Ukoliko se neko ponašanje okarakteriše kao agresivno. Fukoovo gledište nekome izgleda nepri­ hvatljivo. "opravdano" se primenjuju mere kažnjavanja i odmazde u kontekstu socijalne devi­ jacije. ona je za njihovu vrstu sasvim normalna. op­ erativno merilo o tome šta je normalnost (Rose 1998)! Norme i pravila ponašanja na kojima one počivaju u izvesnom smislu su proizvoljne.0 FUKOU Abnormalno: Da li ga ljudi definišu ili ono definiše ljude? Novija preispitivanja nisu obnovila samo uopšteno jeretičko pitanje o poreklu normi. ove promene se ustaljuju samo ako većina ljudi pokaže želju da drugačije postupa u odnosu na normu. predstavlja odgovornost samih ljudi. ili pak. one koji su dovoljno telesno onesposobljeni i koji su nazvani defektnim (ili fizički hendikepiranim). pa deluje u naj­ manju ruku začuđujuće što su ovi psiholozi nastavili da istražuju agresivnost prenebregavajući saznan­ je da se taj termin spada u dornen mentalističkih pojmova koje su sami proterali iz psihologije. jer je besmis­ leno reći za nekog vuka da je ispoljio agresivno ponašanje kada je zaklao neku ovcu. sve je glasnije mišljenje . sasvim nesumnjivo. a da pritom nisu uspele da formulišu jedno dobro utemeljeno. Njime se podrazumeva postojanje jednog vida ponašanja koje se zbog svoje važnosti izdvaja od ostalih vidova ponašanja. Ono što treba da urade ljudi nalazi se pre svega u domenu određivanja svrhe njihovog postojanja koja. Uko­ liko. nedvosmis­ leno tvrdi da u biologiji nema takve stvari kao što je psihopatologija ili nenormalnost! Još je neodrživije optuživati životinje za agresivnost. utvrđivanje normalnosti kod ljudi pred­ stavlja jedan od najvažnijih problema u društvenim naukama. dovoljno je reći da jedan od najvećih bi­ ologa današnjice.uobličeno pre svega na temeljima Fukoovog rada . pak. Umberto Maturana.

a koja se najčešće i suprotstavlja normalnom. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE krše zakonske norme koji su nazvani kriminalcima (ili socijalno hendikepiranim).mentalni poremećaj. Drugim rečima. koja se više ne zasniva na svemoći suverena i manifestacijama brutalne sile koja može razoriti svakoga ko joj se protivi. Za ovakve osobe pretpostavl­ jalo se da su dovoljno različite od normalnih da opravdaju ne samo različite institucije.sas­ vim neopravdano . 2002). ili jednom rečju abnormalno . obrazovanje je moguće shvatiti i kao proces masovne proizvodnje normalnih osoba koji se sprovodi komplikovanim strategijama nadzora. Mada su kriterijumi za svrstavanje u neku od prve tri kategorije daleko od toga da budu neprikosnoveni. Vlast stoji iza prosvetiteljskih tendencija globalnog obrazovanja koje postaje nadležnost države i njene vaspitno-obrazovne strukture. Ali sprovođenje u delo ovih ciljeva. Obema je cilj uobličavanje jedinki koje uspešno funkcionišu u kontekstu date kulture . i pedagogi­ je. Pokušaji ekspliciranja fundamentalne raz­ like između ove dve discipline . ni­ jedna od njih nije u nauci izazvala toliko kontro­ verzi kao četvrta kategorija . Obe su zasnovane na dijalogu. ovaj cilj se može posmatrati i sa stanovišta ekonomske korisnosti .opravdava didaktičkim razlozi­ ma. Za one sa druge strane normalnosti društvo se pobrinulo institucijama prilagođenim njihovim specifičnostima. Većina ciljeva obrazovanja i vaspitanja najvećim delom usmerena je na populaciju koju nazivamo "normalnim osobama". i mada preklapanja između ovako opsežnih kategorija nužno ima.mišljenje da su psi­ hoterapijski napori usmereni na sržne konstrukte koji tvore identitet osoba.kategorija sinonim­ no označena kao ludilo . psiholoških izučavanja teorija ličnosti i medicinske prakse lečenja hipnozom (Stojnov 2000). obrazovanje i vaspitanje postaje najznačajniji projekat establiranih instituci­ ja čiji je cilj deklarativno liberalan . povlađujući tako interesima nedovoljno transparentnih i diferenciranih društvenih grupa. Potvrdu ove tvrdnje predstav­ lja pojava psihoterapije. formiranje normalne jedinke.neodrživa je pred 259 .kao državni projekat broj jedan. i oni koji su dovoljno psihički poremećeni da su nazvani duševno obolelim osobama (Fransela 1978). nije više u rukama nekontrolisanih institucija za mistifikaciju i elitizaciju znanja. šta nemoral­ no. kako opominje (Fuko 1997. vremenom je izgubljena iz vida fundamentalna sličnost između psihoterapije. hijerarhijskog posmatranja i disciplinovanja koje se najčešće sprovodi neprimetno. a šta neprihvatljivo. moralno ispravno i korisno.drugim rečima. Nažalost. Ono postaje jedan od fundamen­ talnih projekata transformisane vlasti. s druge strane. a šta štetno. dok su pedagoška nasto­ janja pre svega usmerena na periferne konstrukte čija je promena moguća i bez uticaja na modifikac­ iju sržne strukture (Kelly 1955) .Dušan Stojnov: NORMALNOST. Nasuprot tome. zasebne discipline koja je začeta kao amalgam verske prakse ispovedanja. Ovo razdvajanje najčešće se . Upravo u pedagoškoj praksi prede se splet nevidljivih niti koje razdvajaju normalno od patološkog. duševna bolest.jer svima daje šansu da prošire svoje vidike i ovladaju znanjem koje je doskora predstavljalo privilegiju posvećenih. S druge strane. već i različite društvene prakse. I jedna i druga disciplina počivaju na postupcima obrazovanja i vaspitanja. s jedne. Stvara se pedagoška nauka koja treba da naučno potkovana odgovori šta je u društvu "onih koji uče" prihvatljivo.

pitanje operativnosti kriterijuma za razlikovanje normalnog i abnormalnog nije rešeno na zadovoljavajući način. klasifikovanja i označavanja koji nera­ zmrsivom spletu znanja i moći omogućava fluidan tok kroz sve pore društva (Fuko 1997). Naprotiv. obrazovanje postaje delatnost uobličavanja "table" na kojoj se stvaraju mnogi različiti.. njihovom promenom i sam se menja. Važno je samo naglasiti da u novijim shvatanjima humanističke nauke ne predstavljaju analizu onoga što je čovek po svojoj prirodi.0 FUKOU savremenim shvatanjima identiteta (Ber 2001). psi­ hoterapija se može definisati kao specifičan slučaj primene pedagoških postupaka . jer dekonstruisanje binarne opozicije kultura-priroda zahteva posebnu raspravu. Ovaj pro­ ces je konstitutivan: sprovođenje i vršenje moći uobličava čoveka. već analizu njegovih konstantno promenIjivih moći saznavanja. Na ovaj način. Norme nisu postojeće ucrtane linije koje dele nor­ malno od abnormalnog. Svaki novi diskurs pomoću koga se život može os­ misliti predstavlja potencijalno novi fragment iden­ titeta koji. Abnormalnost nije "otkrivena" zato što je postala vidljiva. već zato što je proizve­ dena arbitrarnim. To je ujedno i izvor velikih teškoća u usklađivanju "bioloških univerzalnosti" sa "kultu­ ralnim partikularijama" (Faberga 1992). manevara. postaje skup diskursa kojima neka osoba pripada. Nova shvatanja proglašavaju humanističke nauke "ontološki nemim" (Gergen 1999) i epistemologiju pretpostavljaju i nadređuju ontologiji: "Za humanističke nauke čovek nije to živo biće koje ima posebnu formu. iz samog života kome u celosti pripada i kojim je prožeto čitavo njegovo biće. konvencionalnim i vrednosno zasićenim presecanjem polja ljudske delatnosti na "funkcionalno" i "nefunkcionalno". Međutim. režima disciplinovanja. U tom smislu. Izučavanje čovekove stvarne prirode i unutrašnje suštine postaje nemoguća misija. Rešavanje ovog problema veliki je zalogaj. to je živo biće koje. Izgrađivanjem ovih moći izgrađuje se i sam čovek. Naprotiv. ne manje važne binarne opozicije koja obrazuje dimenziju normalno-abnormalno. stvara predstave zahvaljujući kojima on živi i na osnovu kojih ima tu čudnu spo­ sobnost da upravo može sebi predstaviti život" (Fuko 1971:391). Proces obrazovanja u kome se ovladava novim diskursima tako prestaje da bude proces skladištenja pečata istine o svetu u arhiv neispisane table ljudskih duša. dovedena je u pitanje vekovna tradicija "ontološki evidentne" abnormalnosti koja se "otkriva" zahvaljujući napretku nauke. mit kojem su robovali veliki "narativi moderne" (Liotar 1988). Na ovom mestu biće stoga reči o problematičnostima u određenju druge. i koja se "imenuje" i "opisuje" adekvatnim dijagnozama. ustanovljavanje normi predstavlja ljudsku delatnost. Zahtevi savremenog obrazovanja i vaspitanja nedvosmisleno utiču na uobličavanje i promenu njihovih identiteta. situiranu u datoj kulturi i zasnovanu na njenim vrednostima. Uvođenjem normi u ljudsku delatnost proizvodi se celokupna oblast "abnormalnog". katkad neusaglasivi svetovi.obrazovanja i vaspitanja. ceo jedan splet taktika. jer su kriterijumi na osnovu kojih je ova razlika napravljena nejasni i problematični. Definisanje normalnosti za svoj učinak ima i spontanu cenzuru i uzdržavanje od 260 . ovako posmatran..

ekonomije. da je izbila na prvo mesto lestvice društvenih potreba: "Nazovite neku stvar Izvor problema: Poreklo dimenzije normalno . Sa otkrićem mikroba. odnosno beskorisnog za čovečanstvo. procenjen. predstavlja os­ novu na kojoj se dimenzija normalno-abnormalno učvrstila kao amalgam tri druge različite dimenzije zasnovane na vrednosno-normativnim principi­ ma: medicine. Dijagnostikovanje abnormalnosti ne otkriva ono što je po sebi bole­ sno.abnormalno Dimenzija normalno-abnormalno predstav­ lja prilično nestabilno jedinjenje i heterogen skup raznovrsnih diskursa koji se u njima koriste.Dušan Stojnov: NORMALNOST.Trijedar znanja od koga su ove nauke sazdane: biologija. nije bilo potrebe pričati mnogo 0 zdravlju. Kada je čovek ugrožen u toj meri da i nje­ gove biološke funkcije postaju ugrožene. sub­ verzivno i nenormalno ponašanje. Ova nauka nudila je jasne razlike između "ekonomskog" ponašanja koje je korisno. Ponašanje koje nije bilo u funkciji ekonomskog progresa predstavljalo je devijaciju od njegovih normi. sa svojim normiranim polaritetima zdravo i bolesno.arheologije ljud­ skog znanja (Fuko 1998). S obzirom da ljudi kod lekara nisu išli kad su bili zdravi i kada njihove biološke funkcije nisu bile ugrožene. već se energično poricalo i samo pravo njegovog postojanja. i onoga neekonomičnog. Biološkim određenjem bolesti u medicini Hipokrit je stavio tačku na religiozni model shvatanja bolesti. tj. Sve što je sprečavalo ekonomski na­ predak samim tim je proglašavano beskorisnim. odnosno ideju da je bolest božija ka­ 261 . MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE celog spleta ponašanja koje ostaje sa druge strane normalnog. Ispitivanje abnormalnosti. pa i samo njegovo posto­ janje. potpuno se ustalilo shvatanje da je bolest moralno neutralan događaj izazvan napa­ dom mikro-organizama koji ugrožavaju čovekovo telesno funkcionisanje. ne samo da je dovođeno u pitanje. Ekonomija i njeni normativni polariteti korisno i beskorisno takođe su učestvovali u konstituisanju dimenzije normalno-abnormalno. definisan. već daje kulturni pečat našim nastojanjima da specifičnosti neke partikularne kulture proklamujemo za biološki univerzalne norme.budale. zna za greh koji neko mora da okaje. uspostavlja se jedan vid cirkularne epistemološke kauzalnosti: ustanovlja­ vanjem normi i definisanjem abnormalnosti i sam repertoar ljudskog ponašanja biva omeđen. a ljudi koji su se takvim ponašanjem bavili postajali su društvena sramota. ekonomija i lingvistika (Fuko 1971). tako da je u mnogim medicinskim defi­ nicijama zdravlje implicitno određivano kao odsu­ stvo bolesti. Na taj način. govori se o bolesti. zajedno sa mnogim drugim aspe­ ktima ljudskog funkcionisanja. sa bipolarnim normativnim polovima smisleno i besmi­ sleno (Marinković 2002). saboteri ekonomskog pro­ gresa ili jednostavno rečeno . i lingvistike. Jedno vreme smatralo se da pomoću ekonomije mogu da se prevaziđu opasnosti i teškoće u kojima se mo­ derni svet nalazi. Ova dimenzija postala je toliko važna. vrednovan. tako se smešta u kontekst jedne nove discipline . sa normativnim po­ laritetima korisno i beskorisno. Ukoliko se neko ponašanje smatralo beskorisnim.

raste i napreduje" (Schumacher 1973:34). za koje je počelo da se smatra da nisu odgovorni za to ponašanje i da ga zbog nje­ ga netreba kažnjavati. a postupci tretmana primereni ovom modelu bili su stravični: bičevanje. korisno-beskorisno i smisleno-besmisleno iz bi­ ologije. Ukoliko su ove promene uspešne. odnosno proces raspadanja normativno uspostavljenih značenja. Proces kojim se devijantnoj osobi pomaže da se prilagodi da bi mogla da se povinuje društvenim normama jeste lečenje: fizičko ili psihoterapeutsko. Oglušivanje o norme ponašanja objašnjavano je dotle opsednutošću đavolom. dakle. poželjnije je i normalnije od onog što je nerazumljivo. Pojam duševne bolesti javio se na osnovu uverenja da duševna bolest može predstavljati vernu kopiju telesne bolesti. Reklo bi se da lingvistika sa takvom ulogom. što ima smisla i što je uklopljeno u simbolički poredak društva. za duševnog bolesnika se kaže d a j e izlečen. opasnom za mir u svetu ili bla­ gostanje budućih generacija. već zbog svoje jedinstvenosti koja proizilazi iz neuklopljenosti u norme simboličkog poretka (Lacan 1981). Pojavom psihijatrije sredinom XIX veka. Uz to. To se ponašanje. Tako su pojmovi fizičke medicine primenjeni na osobe čije je ponašanje na neki način psihički devijantno. U tom smislu. kada se u devetnaestom i početkom dvadesetog veka ja­ vio pokušaj za ujedinjenjem humanističkih nauka uz očuvanje koncepata pozajmljenih od biologije i ekonomije" (Fuko 1971:419). Potpuno ludilo za Lakana znači pot­ puni kolaps na nivou subjektove integrisanosti u simbolički poredak.0 FUKOU nemoralnom ili ružnom. medicina je preu­ zela brigu nad duševno obolelim osobama čije je ponašanje odstupalo od društvenih normi. ono što se može razumeti. uništiteljskom po dušu ili degradirajućom. a os­ obe koje preuzimaju odgovornost za brigu o njima zovu se psihijatri. Oni su duševni bolesnici. ali ne zbog mentalne insuficijentnosti. predstavlja Prihvatanjem polariteta zdravo-bolesno. 262 . ponavlja samo one funkcije koje su nekada pripadale biologiji ili ekonomiji. čak i spaljivanje na lomači. Uklapanje lingvistike sa polaritetima smisleno i besmisleno u ovakav način razmišljanja nije bilo očigledno sve do pojave Lakanovog i Fukoovog dela. semantički nejasno i zbrku značenja. Lakan je smatrao da psihotična stanja predstavljaju raspad značenja. zove abnormalno. Sa Fukoom konstitutivna uloga lingvistike u stvaranju društvenih nauka postaje još jasnija: "Misao se može misliti samo kroz jezik i u nje­ mu. ekonomije i lingvistike stekli su se uslovi za uobličavanje dimenzije normalno-patološko. tako da se u samom jeziku nalazi pozitivitet koji vredi kao suštinski. sve dok niste poka­ zali da je ona 'neekonomična' niste zaista doveli u pitanje njeno pravo da postoji. pojam duševne bolesti ima i svoje društvene implikacije koje se tiču određenja načina na koji će se postupati sa osobama koje imaju psihičke probleme. i klasifikuje se na osnovu simp­ toma koji dovode do postavljanja dijagnoze. sakaćenje. Za njega je luđak idiot. Devijantne osobe su tada proglašene duševno bolesnim. Jasnije rečeno.

radionicama a malo kasnije i u porodica­ ma. koliko na pedagoške ideje zakamuflirane posebnim tehnikama dresure.uobličavanja jedinke koja efikasno funkcioniše . "Onanisti" se javljaju u korelaciji sa novim odnosi­ ma između seksualnosti i porodične organizacije i sa novim značenjima pripisanim telu i zdravlju. školama. Dru­ gim recima. u bogatom repertoaru prakse psihijatrije i dalje nedostaje razrađeno shvatanje "normalnosti". Tako nije bilo moguće povući jasnu granicu razdvajanja koja bi omogućila održivo merilo o tome koja su ponašanja normalna. eko­ nomije i lingvistike. korisno i smisleno" ili "bolesno. to ne znači da će u tom slučaju svako njeno ponašanje biti i ekonomski korisno.mogle uspešno sprovoditi izgrađivanjem društvenih normi i normal- 263 .Dušan Stojnov: NORMALNOST. Abnormalne je trebalo razgraničiti od normalnih zato da bi se postupci vaspitanja i obrazovanja . "Ljudsko čudovište". 3. Ono što ljudsko čudovište čini čudovištem nije samo izuzetak u odnosu na ob­ lik Vrste. juridičko-biološki pojam o poluživotinji-polučoveku. već i neprilike koju ono unosi u pozitivne pravne propise. a rađanje azila u najtešnjoj je vezi sa ovom kategorijom. "Ličnost koju treba popraviti" je novija i man­ je oslonjena na zakonske imperative i kanone prirode. mnoštva ne­ popravljivih i svih aparata za njihovu popravku i iz lavirinta dečije seksualnosti. a koji u sebi objedinjuje nemoguće i zabranjeno. zdrav razum nam nalaže da zaključimo da je ona zdrava. a koja nisu. odnosno teorije normalnog funkcionisanja od koga bi abnormalne osobe odstu­ pale. Pojava ove kategori­ je povezana je sa zavođenjem tehnike discipline koja je tokom XVII i XVIII veka zavladala u vojsci. beskorisno i besmisleno" ne moraju da budu u pozitivnoj korelaciji. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Paralela sa određenjem telesnog zdravlja je i ovde vidljiva: Ukoliko u duševnom (baš kao i telesnom) funkcionisanju ovakvih osoba nema prob­ lema. Pored tri pomenuta polariteta iz biologije. Nažalost. Tako je abnormalna jedinka proistekla iz pravno-prirodne izuzetnosti čudovišta. Lišavanje slobode i zatvaranje su tako opravdavane potrebom za popravljanjem i poboljšanjem. Velika i konfuzna porodica abnormalnih stoga ne označava samo jednu fazu početne nesigurnos­ ti psihijatrije. 2. Seksualno korišćenje sopstvenog tela predstavljalo je izvor neodređenog niza fizičkih poremećaja i bilo je plodna podloga raznolike patologije. niti pak svako ponašanje koje je zdravo i korisno mora da ima jasno značenje i smisao. ova kategorija formirala se na osnovu tri elementa koji se nisu sasvim istovreme­ no konstituisali (Fuko 1990): 1. u razlikovanje normalnog i patološkog ponašanja uplele su se dimenzije značenja koje nisu povezane i čiji polovi "zdravo. a kojom se nastojalo popraviti one koji se opiru vaspitnim normama. ona je predstavljala proizvod čitavog skupa kontrolnih institucija i mehanizama za nad­ zor. Onanija je simbolisala slabost savesti spram sen­ zualnog tela i mekoputanosti. Velike nejasnoće u određenju nor­ malnosti u velikoj meri proizilaze i iz nemogućnosti da se kontroliše odnos između prirodnog izuzetka i pravnog prekršaja. Međutim.

Nažalost. Najblaže rečeno. daje sledeću definiciju mentalnog poremećaja: "U DSM-IV. psihološke i biološke disfunkcije u pojedincu. 1 Umesto prihvatanja zdravorazumskog uverenja da je do porasta broja mentalnih poremećaja doveo napredak nauke. je kao klinički značajan ponašajni ili psihički sin­ drom ili sklop koji se događa u jednom pojedincu i koji je povezan sa trenutnim nevoljama (tj. One osobe kod kojih to nije pola­ zilo za rukom. ovaj sindrom ili sklop ne sme da bude samo neki očekivani ili kulturno sankcionisani uzvrat na neki poseban događaj. nisu men­ talni poremećaji ukoliko devijantnost i sukob nije simptom disfunkcionisanja pojedinca na način koji je gore opisan" (APA 1994: xxi-xxii). religiozno ili seksualno) niti sukobi koji su primarno na relaciji pojedinac i društvo. Ukoliko ovaj projekat ne uspe. i običajno. i etičko. doteruje i menja otkada je konstituisana dimen­ zija normalno-patološko.odnosno iznova asimiluju u preovjađujući poredak zasnovan na normama. To možda ne bi bilo tako strašno da DSM-IV ne predstavlja višedecenijsku krunu psihijatrijskih napora da se patološko definiše i klasifikuje. Američko psihijatrijsko udruženje u zvaničnom Dijagnostičkom i statističkom priručniku verzija IV (u daljem tekstu DSM-IV). i pravno i još mnogo toga. Pored ovoga. ovim naporom uobličen je jedan kriterijum koji je sasvim nejasan. svaki mentalni poremećaj opojmljen 264 . Zato nije čudno da je veliki deo psihijatrijskih napora bio posvećen traganjima za jednom kategorizaci­ jom patološkog ponašanja u kojoj će biti obelodanjen jasan kriterijum razlikovanja i u kome će se uredno klasifikovati svi postojeći oblici mentalnih poremećaja. bolan simptom) ili nesposobnostima (teškoćama u jednoj ili više važnih oblasti funkcionisanja) ili sa značajno povećanim rizikom od smrti. već i sebe. na primer smrti voljene osobe. trebalo je odvojiti da bi im se pružila šansa da se pomoću raznih društvenih institucija i specifičnih aparata zaodržavanjeipopravkudruštva izleče i normalizuju . Ni devijantno ponašanje (tj. on mora da bude razmotren kao manifestacija ponašajne. i kulturno. političko. njena hetero­ genost i prikrivena disharmonija ranije pomenutih dimenzija dovela je do toga da se u jednoj dimen­ ziji razgraničenja mešaju i prirodno. ovaj trend se može posmatrati i kao projekat patologi- "Potrošene kategorije": Potvrda progresa nauke ili patologizacija društva? Projekat razdvajanja normalnih od abnormalnih predstavlja dugotrajan poduhvat koji se sprovodi. nesposobnosti. postojeće društvene institucije predstavljaju objektivnog jemca njihove kontrole i sputavanja onih ponašanja kojima mogu ugroziti ne samo druge.0 FUKOU nog ponašanja. Štagod da je originalni uzrok. Nastojanje da se mentalni poremećaji što jas­ nije definišu dovelo je do toga da terminologija za iskazivanje mentalnih poremećaja napreduje i širi se zastrašujućom brzinom. ili nekog važnog gubitka slobode. koja u poslednjih dvadesetak godina raspolaže moćnijim sredstvima kojima se otkrivaju mnogi poremećaji koji su do sada izmicali moćima zapažanja. bola.

stanje koje odgovara propisima i očekivanjima savremenog društva. DSM-II. iz 1968. 1952. Drugim recima. godine doživljava 80. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE zacije društva. Nažalost. ali je sasvim jasno da se na masturbaciju danas gleda sa mnogo više blagon­ aklonosti nego pre par stotina godina. godine. godine publikacija dela "Neuroze" Izraela Vekslera brojala samo dvanaest kategorija psihičkih poremećaja. Do 1838. između ostalih i slaboumnost. a zatim jednostavno nestao iz nje. 1816. 1850-1900. masturbacija nije jedini poremećaj koji je dugo vremena bio uvrežen u psihijatrijsku praksu. 2 1 7 1 6 . sa tendencijom daljeg porasta. Sve više ljudi se proglašava poremećenim a istovre­ meno se ne eksplicira kriterijum poremećenosti koji povlađuje interesima nedovoljno jasno dife­ renciranih društvenih grupa. Tomas Sas. izdanje. melanholiju i s a moubistvo dodaje stanjima uzrokovanim masturbacijom. 1980. Mada su homosek­ sualne aktivnosti istoričarima odavno poznate (u kulturnim specifičnostima antičkih vremena bile su tretirane pre kao pitanje životnog standarda nego psihičkog poremećaja). 3 "Ontološki evidentan" status masturbacije kao psihičkog poremećaja koji ozbiljno može da ugrozi sudbinu čovečanstva jednostavno je "ispario". od kojih su mnogi . g o d i n e (DSM-IV) narasta na 340. ili odvratni greh samooskvrnuća (nepoznatog autora) u Londonu. stanje normalnosti. Po objavljivanju DSM-III. "mizantropija" i "masturbacija". Objavljivanje Rozanofovog "Priručnika za psi­ hijatriju i mentalnu higijenu" 1938. ovaj trend se nastavlja i broj kategorija psihičkih poremećaja u četvrtoj verziji iz 1994. Masturbacija je danas prihvaćena kao deo svakodnevnih aktivnosti. "Psihološka zavisnost od interneta" predstavlja najnoviji primer abnormalnosti za koju se tvrdi da postoji nezavisno od životnih situacija i kulture kojoj pripadaju osobe koje se proglašavaju poremećenim na ovaj način.Dušan Stojnov: NORMALNOST. Nažalost. Nedugo zatim. Psihijatrijsko učenje da masturbacija uzrokuje ludilo dostiže 265 . Bendžamin Raš u prvom američkom udžbeniku psihijatrije zaključuje da masturbacija uzrokuje razne slabosti.nestali iz upotrebe. Anderson 1996) opominju d a j e 1929. pominje se 221 kategorija. 2 Teško je reći kada je dijagnoza masturbacije u potpunosti nestala iz psihijatrijskog aparata. jedan od rodonačelnika antipsihijatrijskog pokreta u svojevremeno veoma uticajnoj knjizi "Proizvodnja ludila" daje detaljan pregled glavnih događaja u krstaškom ratu koji je protiv mas­ turbacije vođen više od dvesta godina. Američko društvo za psihijatriju objavilo je prvi Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje u kome se nalazi 198 različitih mentalnih poremećaja. 2an Eskvirol tvrdi da se masturbacija u svim zemljama priznaje kao opšti uzrok ludila. Teorija po kojoj masturbacija uzrokuje ludilo začeta je objavom dela Onanija. one su se na patološkoj sce­ ni pojavile u drugoj reviziji DSM-a iz 1968. godine. Hoffman. 1812. godine. Gergen i saradnici (Gergen. godine. U njegovom d r u g o m izdanju. godine. on epilepsiju. Knjiga je prevedena na m n o g e jezike i do 1746. ovaj trend prisutan je od samog početka upotrebe dimenzije normalno-patološko.kao "moralna d e ficijentnost". jer se pod velom otkrića postojećih neprirodnosti i disfunkcija u ponašanju uobličavaju razne kategorije koje su proishod moralnih poduhva­ ta primerenih društvenim standardima. "vagabundstvo". g o d i n e obuhvatilo je četrdesetak psihičkih poremećaja. kao jedna vrsta od deset navedenih seksualnih devi- ' Analizujući ovaj projekat. Njena istorija puna je mnogih "ontološki evidentnih"mentalnih poremećaja koji su nestali iz psihijatrijske prakse i postali posebna vrsta "potrošenih kategorija" u dijagnostikovanju abnor­ malnosti.

hipnoza. veže ili stavi pojas nevinosti nekom detetu ili duševnom bolesniku. Z b o g toga se ovaj rad može posmatrati i kao svojevrsan vid rasprave o ovom pitanju. Ernest Džons.još uvek nije odgovoreno. desenzitizacija. ili da će biti povod da im deca krenu na put bez povratka. Pojedinac koji je hteo da okuje.0 FUKOU jacija. Na pitanje da li su psihijatri koji su homoseksu­ alce godinama podvrgavali ovim bolnim i surovim metodama bili politički manipulisani. u početnim kadrovima snimljen je u kupatilu dok govori: "Pogledajte me. vrhunac. itd. farmakološki šok: matrazol. psihoanaliza. nemački psihijatar. hormonske injekcije (estrogena. ili čak kastrira. razni oblici averzivne terapije. Istaknuti psihijatar Bernard Saks preporučuje da se mas­ turbacija kod dece leci kanterizacijom kičme i polnih organa. 1918. dao je ime katatonija sindromu za koji se smatralo da je uglavnom uzrokovan dugotrajnom ili preteranom masturbacijom. odnosno poremećaju koji se za­ sniva na strahu od patoloških aspekata homosek­ sualizma. ili d a j e ova opscena radnja. sek­ sualni depresanti. Kačinsi Kirkdaju iscrpan pregled metoda kojima se tokom ovog perioda u psihijatriji homoseksualnost "lečila": Psihološke intervencije: apstinencija. pranturona. a glavnu ulogu u njemu tumači Kevin Spejsi.). Džonatan Hačinson.(Kutchins&Kirk1997:59). Karl Ludvig Kahlbaum. dekan Kraljevskog fakulteta za hirurgiju leci masturbaciju obrezivanjem i zastupa mišljenje da bi temeljitije mere no što je obrezivanje bila prava usluga pacijentima oba pola. grupna psihoterapija. masturbacija i homoseksualizam nisu jedini primeri dijagnoza čija se "ontološka evidentnost" menjala u različitim kulturama i epoha­ ma. Postoji pregled čitavog niza dijagnostikovanih kategorija mentalnih poremećaja i dijagnoza (Hare-Mustin & Marecek 1997) čija je "ontološka Hirurške intervencije: kastracija. 1905. testosterona. da ih tuče. nešto što može na bilo koji način ugroziti društvo. Drkam pod tušem. lobotomija. itd. vazektomija. 3 Lester Bernam. primalna terapija.). Međutim. četrdesetdvogodišnji reklamni agent i glavni junak filma "Američka lepota" (American Beauty . pak homofobi koje treba lečiti . To će mi biti najlepši trenutak u ćelom danu. elektrošokovi. 266 . Hemijske intervencije: seksualni stimulansi.snimljen je u produkciji kuće "Dreamworks Pictures" 1999 godine. LSD. ili. žrtve naučne zablude. pionir britanske psihoanalize smatra da će se otkriti da prava neurastenija zavisi od preterane onanije (Szasz 1982:301-312). klitoridektomija i histerektomija. mogao je naći čovečnog i poštovanog lekara da to uradi mirne savesti. terapija prilagođavanja." Shvatanje abnormalnosti se v r e m e n o m toliko promenilo da ova scena kod gledalaca nije izazvala strah da će se glavnom junaku osušiti kičma. 1890. 1869. sterilizacija. Relativno kratkotrajan izlet jednog oblika seksualne aktivnosti u polje patološkog ponašanja manje je interesantan od legitimiteta koji je tokom ovog perioda davan različitim postupcima za lečenje homoseksualnosti. Brojne demonstracije politički aktivnih grupa homoseksualaca koje su usledile sedamdesetih g o ­ dina dovele su do toga da u današnjoj verziji DSM-IV homoseksualnost shvaćena kao poremećaj ustupila mesto homofobiji. Druge procedure: anafrodizijaci. Režirao ga je S e m Mendiz po scenariju Alana Bola. Posle će d a n biti sve gori i gori. plaši.

gonjenje. godine Semjuel Kartrajt (Samuel Cartwright) da bi označio patološko svojst­ vo robova da teže ka slobodi1. bežati i mania . pojavile robne kuće. medikalizovan je društveni čin krađe. jer je jedan vid krađe ostao u pravno kaznenim. jedan vid krađe je izmešten iz kaznenog i krivičnog u medicinsko-psihijatrijski dornen. odnosila se na adolescente zatečene u refleksivnim preispitiva­ njima smisla života. Najdrastičniji primer verovatno predstavlja dijagnoza drapetomania. Ovakvim načinom konceptualizacije. krađa se nije podjed­ nako pravno tretirala. koje nisu odolevale izazovu krađe.što je "evidentno" bilo posledica neke fundamentalne duševne bolesti koja je ovakve osobe oslobađala odgovornosti za njihove postupke. i predstavljaju sek­ sualni delikt . 4 Bilo bi zavaravajuće misliti da je uticaj dijagnostičkog diskursa psihijatrije na građanska prava stvar davne prošlosti. povećalo je ne samo promet robe. Uklanjanje pulta koji je delio robu i kupce. religije i svoje uloge u svetu. Krale su osobe iz svih društvenih slojeva. bile su osnova proučavanja etnologije. podvrsta hebefrenije korišćena među psihijatrima u Sovjetskom Savezu.Dušan Stojnov: NORMALNOST. moralni integritet vladajuće klase ostajao je nedirnut. ali bogatim osobama iz viših društvenih slojeva (najčešće ženama koje su u kupovinu išle redovnije od muškaraca). pripisivana je dijagnoza kleptomanije. Pored drapetomanije. obojenih i siromašnih. patološkog ponašanja. a ipak su krale . Dijagnoza Metafizička intoksikacija. Sa druge strane. skovana od grčkih reči drapethes .siromašnih osoba iz nižih društvenih slojeva ostala je u domenu krivičnog prava. Obe ove dijagnostička kategorije 4 Još jedan slikovit primer odnosi se na kriminalizovanje čitavih sistema tradicionalnih predstava o braku. Međutim. Od kako su se s kraja XIX veka.krađa . koji su .jednu vrstu krivičnog dela. bio daleko od bilo kakvog isceljenja. kleptomanija se koristila za označavanje onih osoba koje su procenjene kao osobe koje nisu imale finansijske potrebe za krađom. Ovu dijagnozu smislio je 1850. i muškaraca najčešće m n o g o starije dobi. identično ponašanje . sek­ sualni odnosi odraslih sa osobama mlađim od 16 godina spadaju u dornen pedofilije. u već ustaljenom industrijskom načinu proizvodnje. u domenu krivičnog prava. zahvaljujući ovim dijagnozama tretirani kao abnor­ malni. tradicionalno obavezujuće veze žena od oko dvanaest godina (koje su po današnjim kriterijuma još uvek devojčice). a drugi premešten u psihijatrijski domen. da ne poštuju privatno vlasništvo] Pored toga. Ova evidentnost je vremenom isparila iz medicinske prakse. Bilo bi interesantno zamisliti suđenje Aleksandru Mekenziju. već i krađu. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE evidentnost"ustvari predstavljala čudno jedinjenje medikalizacije pravnog. porodici i seksualnosti. Dakle. socijalnog i ekonomskog diskursa. ili patološko svojstvo robova. a njena ekonomska i pravna pozicija su time povlašćivane. ali je njen efekat za ljude. u američkoj psihijatrijskoj praksi korišćena je i dija­ gnoza dyaesthesia aethiopica. Po današnjim kriterijumima.trčati. Za odrasle disidente bila je rezervisana dijagnoza soci­ jalna šizofrenija -jer normalna osoba evidentno ne može da zamisli bolji vid društvenog uređenja od komunističkog. Nekada sasvim normalne. koja se održala sve do potpunog ukidanja ropstva. proslavljenom evropskom 267 .

Vremenom. Mekenzi se u svojoj 48. Ono što danas nazivamo "intermitentnim emocionalnim poremećajem" nekada je predstavljalo povremeno "pucanje filma" osoba pritisnutih životnim teškoćama. transevi i slično . on je seksualno zlostavljao j e d n u devojčicu . Osoba koja se danas doživljava kao raspoložena. Zato je teško oteti se utisku da kulturne norme specifičnosti ponašanja pripadnika Zapadne civili­ zacije nisu podjednako na udaru patologizacije kao i kulturne specifičnosti emigranata koji je naselja­ vaju. Neki vidovi nasilja. koje u mnogim kulturama pred­ stavlja društveno prihvaćenu normalnost. godini oženio četrnaestogodišnjom devojčicom. 1934). ali su njime uspešno opravdavane različite vrste političkih obračuna . treća po veličini na američkom kontinentu. Prihvaćene zapadne definicije normalnosti davno su dovedene u pitanje (Bene­ dict.često imaju status normalnosti u drugim kulturama. 268 . 5 Brojni eksperti za proučavanje "ontološke evidentnosti" abnormalnog tako su se oglušili o upo­ zorenja antropologa. Vremenom je zaključivano da izvesna ponašanja leže van granica razuma i ona su označavana kao "mentalne bolesti".paranoja. Raznovrsnost stanja koja se trenutno klasifikuju kao abnormalna. S početka. srećna i sklona provodu.Tada nikakvog zlostavljanja nije bilo. zasnovana je na "ontološki evidentnom" shvatanju o devijaciji abnormalnih osoba od "normalnog psihičkog funkcionisanja". ograničena upotreba psihijatri­ jskih etiketa se nezamislivo proširila. Po današnjim merilima.0 FUKOU sovjetske psihijatrije održale su se u upotrebi sve do 1991. U britanskom parlamentu je krajem devetnaestog veka saglasnost roditelja za udaju ćerki pomerena sa 12 na 13 godina. kod Dobuanaca u Melaneziji bila bi doživljena kao . Određena ponašanja u nekim kulturama imaju status široko prihvaćenih običaja.slanje u gulage i sl. Lečenje ovih oboljenja takođe nije imalo isceljujuće efekte. ali i rastući broj profesionalaca (i profesija) zaduženih za nji­ hovo zbrinjavanje su bez presedana. Prototipska klasifikacija po kojoj su mentalne bolesti jedna vrsta greške prirode.luda. ogroman broj i široka rasprostranjenost ljudi za koje se pretpostavlja da pate od ovih bolesti. Razlozi zbog kojih se ljudi danas potpuno legitimno obraćaju "V" profesijama. na ovaj način okvalifikovan je samo mali broj ozbiljno poremećenih osoba. jer stanja i ponašanja koja neka društva smatraju abnormalnim . Neprimerenost kriterijuma "ontološke evidentnosti" ovde postaje evidentna. pre samo stotinak godina bili su pot­ puno nezamislivi. drugačije se tretiraju u drugim kulturama. regulišu se nedopustivim nasiljem protiv čitavih kultura zbog nedopustivog stava drugih kultura da je tak­ vo ponašanje nedopustivo. godine. napadi. le­ gitimne procedure lečenja "abnormalnih" koje su nekada sprovođene danas bi mnoge lekare odvele u zatvor zbog "abnormalne" nasilnosti prema paci­ jentima. i pritom su se koristile posebni referentni okviri za njihovu klasifi­ kaciju (Horvvitz 2002). a u nekim predstavljaju nedopustivo kršenje ljudskih prava. S druge strane. S druge strane.što ga čini pedofilom. dobila ime (MacKenzie River). 6 istraživaču severnoameričkog kontinenta po kome je reka. ponašanja koja su nor­ malna u kulturi Z a p a d a .

ali ne postoji ni u j e d n o m priručniku za pripad­ nike Z a p a d n e civilizacije.ili u formi kažnjavanja i raznih drugih sankcija (Blau 1964). u domenu sociologije. "Normalni" habitus osobe koja sebi ovo uživanje priušti tako može da varira od bolnice. nervoza i poremećaj sna . glavobolja. Shvatanja u kojima se moć određuje kao jednostavna sposobnost da se dela na određen način. U protestima globalnih razmera. godine. g d e je moć definisana na nivou poje­ dinca određena jednostavno kao sposobnost neke osobe da dobije ono što hoće (Boulding 1989). Zato ne izgleda daleko od pameti očekivati da u skoroj budućnosti globalizovanog sveta korišćenje različitih aršina u proceni psihičkog zdravlja čitavih lokalnih kultura bude proglašeno "abnormalnim". Najzad. U tome smislu. specifičnosti ishrane j e d n o g naroda uzburkale su svet.u Z a p a d ­ noj civilizaciji medikalizovano kao vid abnormalne zavisnosti od droge.uživanje marihuane . korišćenje pasa u korejskoj ishrani proglašeno je abnormalnim. tako i naspram drugih osoba. veoma slično tretira sve različite vrste moći: psihološku. održanog u Koreji 2002. Bujanje diskursa patologizacije društva polako uzima svoj danak. Ljudi koriste moć kako naspram stvari. ona je opisivana kao ništa drugo do uopštene sposobnosti da se dela (Lukes 1974). MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Karakteristična shvatanja moći u diskursu društvenih nauka U preovlađujućim koncepcijama koje su prošlog veka dominirale u zapadnom mišljenju.nije uopšte dovođena u pitanje. preko zatvora do hotela. 5 Prilikom svetskog prvenstva u fudbalu. izd­ vaja se Meklilandov pojam motiva moći: cilj tog motiva je da se čovek oseća moćno i da se moćno ponaša. moć je shvaćena kao kvantitativna sposobnost koja se može akti­ virati zarad različitih namera. U njima. Saopštenja o kontaktu sa preminulom osobom koja dolaze od strane emigranata sa j u g a američkog kontinenta biće okvalifikovane kao simptomi ove "bolesti".ili u formi uskraćivanja redovnih i zasluženih nagrada .predstavljaju posledicu uroka neke osobe. Poremećaj "Zlo oko" čiji simptomi . moć je najčešće shvatana kao jednostavni kvantitativni fenomen.svrab kože. 0 tome najrečitije govore i različiti primeri definisanja moći kao sposobnosti u različitim dis­ ciplinama društvenih nauka. električnu. 6 U "Priručniku za zdravlje emigranata" (Loue 1998) opisani su poremećaji kao "Bolest duhova" koja je opisana kao stanje u kome je neko preokupiran pojavama kao što su duhovi. smrt ili preminule osobe. Kao veoma reprezen­ tativan primer određenja moći u psihologiji. i kriminalizovano kao krivično delo.koristeći se zastrašivanjem . ili moć nekog motora ili mašine. 269 . jecanje. Zatim. Moć se stoga shvata kao entitet koji može da se ograniči na individualne motive (McClelland 1975). posebno je el­ egantna jedan od definicija moći kao sposobnosti u ekonomiji. prikladnu ilustraciju predstavlja Blauova definicija moći kao sposobnosti osoba ili grupa da nameću svoju volju na druge uprkos otpora tih drugih . političku. a da pritom normalnost veoma raširene navike da se embrion nerođenog pileta pomešan sa uljem servira kao internacionalni prehrambeni delikates (poznatiji kao majonez) . Nijezgoreg pomenuti da je jedno isto ponašanje . karakteristika je mentalnog stanja pojedinaca iz latinoameričkih kultura. sociološku. dok će se takvi sadržaji pripadnika zapadne civilizacije najčešće biti okarakterisani kao autentične "nadnaravne" sposobnosti ili njihovo simuliranje. i komercijalizovano kao vid profitabilnog narko-turizma.Dušan Stojnov: NORMALNOST.

Drugo je Fukoovo određenje moći kao učinka preovlađujućih pogleda na svet koji zbog svoje dominacije postaju legitimni. ovaj pristup sugeriše postojanje jednog neravnomernog odnosa između onih koji koriste moć za svoje privatne potrebe i onih koji su izloženi posledicama ove upotrebe. moć se u ovim određenjima poima kao nešto što ne uključuje samo sposobnost. Zdravorazumski pogled na svet koji preovlađuje u nekoj kulturi. odnosno upotrebe moći. Shodno tome. U skladu sa tim. Z b o g toga. odnosno njegovo shvatanje moći. Znanje u ovom određenju nije shvaćeno kao is­ tina o svetu. moć se posmatra kao instru­ ment znanja: moć može da proizvodi. svako znanje sa sobom kao potencijal nosi društvenu praksu da se dela na jedan.0 FUKOU Ovo dalje znači da želje onih osoba koje poseduju više moći preovlađuju nad željama onih koji imaju manje moći. Fuko (Foucault 1971. kao učinak datog diskursa. pak. po svojoj važnosti i uticaju na društvene nauke izdvaja se Fukoova kratologija. sve ono što neka osoba može da uradi drugoj osobi (odnosno njena prava. U ovom smislu. Ovako shvaćena. Prvo je Parsonsovo shvatanje u kome se moć posmatra kao uopšteno svojstvo pomoću koga se obezbeđuje sprovođenje povezujućih operacija jedinica u sistemu kolektivne akcije u kome su obligacije legitimisane kao sredst­ vo ostvarivanja ciljeva od zajedničkog interesa (Par­ sons 1954). dok se ostali marginalizuju. 1997. Kada nešto konstruišemo na neki poseban način mi istovremeno proizvodimo znanje koje nužno sa sobom nosi moć. Fukoova kratologija Nasuprot navedenih učenja. Na ovom mestu biće izdvojena dva primera definisanja moći kao legitimnog svojstva. moć se posmatra kao svojstvo koje pre svega operiše na bazi legitimiteta. odnosno kao oblik odnošenja. dužnosti i obaveze spram drugih ljudi) zavisi od tre­ nutno prihvaćenog znanja. moć se posmatra kao posledica znanja. jeste vršenje moći. tako da su u njima predložena drugačija određenja ove pojave. već i pravo da se dela. S druge strane. i ono je neodvojivo od moći. već jedna perspektiva koja predstav­ lja vodič za društvenu akciju i koja omogućava društveno delanje. Zato se moć uvek piše kao par moć/znanje: 270 . 1998) naziva znanje. Tako se neki vidovi ponašanja favorizuju. 1990. previranja u društvenim naukama s kraja proteklog veka dovela su do pre­ ispitivanja održivosti shvatanja moći kao sposob­ nosti. U ovim određenjima. a pritom i sposobnost i pravo počivaju na nekoj vrsti pris­ tanka onih osoba nad kojima se moć sprovodi. Drugim rečima. Definisati svet ili osobu na način koji dozvoljava onome ko definiše da se prema svetu ili prema raznim oso­ bama u svetu ponaša onako kako on ili ona to želi. moć se posmatra kao jednoznačna karakteristika odnosa između ljudi: definisanje sveta ili osobe na način koji nekome dozvoljava da nekažnjeno radi ono što želi predstavlja vršenje moći (Fuko 1997). Shodno tome. moć se posmatra kao instrument dominacije sa razorno snažnim dejstvom: moć može da uništi. a ne na neki drugi način. u kojima je moć definisana kao jedna vrsta sposobnosti koja pojedinačnim osobama ili grupama osoba može omogućiti neku vrstu dominacije. U ovom slučaju.

Umesto toga. Dru­ gim recima. preovlađujući diskurs o nekoj oblasti (kao što je to slučaj sa nekom političkom ideologijom.Dušan Stojnov: NORMALNOST. Umesto toga. Pitanje predstavlja pitanje dominacije nad drugima. Pored toga. Moć i otpor samo su dve strane jedne iste medalje. smatra se da ona ima najveći učinak kada proizvodi znanje.Isusom Hristom. Vršenjem moći proizvodi se ono što zovemo stvarnost! Zato je neophodno razlikovati moć od brutalne sile: represija i nasilje zapravo predstavljaju nedostatak moći. Ovu tvrdnju najbolje ilustruje slučaj rimske države. Tako shvaćena. najznačajnijom vojnom snagom svoga vremena. Z b o g toga ne treba postavljati pitanja tipa "Šta je moć?" i "Otkuda moć?". Važno je istaći da moć cirkuliše kroz društvo i vrši se putem mreže kojom su svi zahvaćeni. Rimske legije odavno nemaju nikakav uticaj. zauzvrat. jer moć nije svojstvo jedne individue. dok je moć njihove žrtve još uvek veoma aktivno prisutna u oblikovanju života velikog broja ljudi na planeti. a ne na stvarima. treba prihvatiti da se moć i znanje neposredno uzajamno uslovljavaju . tehnika. Nasilje i tlačenje se primenjuju kada se uticaj moći iscrpi.ne postoje odnosi moći bez uobličavanja polja znanja koje je sa njima povezano. moć se ne shvata samo kao repre­ sivna snaga. treba poći od pretpostavke da moć proizvodi znanje (ne samo time što ga podržava jer joj služi ili. država ili suverena. Ona ne podrazumeva samo uskraćivanje za nemoćne. Zato se moć koja je implicitno prisutna u svakom diskursu obelodanjuje samo na osno­ vu otpora na koji nailazi u nekom drugom dis­ kursu. Zato Fuko i kaže da nasilje uništava. a ne neke unutrašnje suštine. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE "Možda treba odbaciti i tradicionalno shvatanje po kojem znanje može da postoji samo tamo g d e su odnosi moći izostavljeni i da se razvija samo iz­ van njenih naloga. S obzirom da postoje brojni alternativni načini da se neki događaj osmisli i konstruiše. već "Kako se moć vrši. već i ulaganje i prenos u njih. Ltd. Moć se vrši nad delanjem ljudi. taktika. koja je bila podržana svojim legijama. pak. Zato moć nije razobličenje i uništenje nemoćnih kao što je to slučaj sa nasiljem i brutalnom silom u odnosima. moći nema izvan društvenih odno­ sa. kojim sredstvima?" i "Šta su efekti vršenja moći?" Moć ne predstavlja vlasništvo vladajuće klase. Moć se sprovodi na drugim osobama. a ne . zahteva i interesa.kao u slučaju fizičke sile i nasi­ lja . Zato je pitanje kojim se kratologija bavi stvar odnosa.nad njihovim telima. već strategiju: efekti moći proizilaze iz manevara. oslabi ili dođe do svojih krajnjih granica. i njenom najznačajnijom pojedinačnom žrtvom . odricanje moći jedan od preduslova znanja. Možda treba odbaciti i verovanje da moć čini čoveka ludim i da je. pojedinac nije samo agens pomoću kojeg 271 . ili naučnim shvatanjem sveta) stalno nailazi na os­ poravanje. moć pred­ stavlja mnoštvo odnosa sila koje oblikuju nemoćne na način koji je poželjan sa tačke gledišta onih koji vrše moć. a ne nekog svojstva. time što ga primenjuje jer joj koristi). niti bilo kakvo znanje koje istovremeno ne pretpostavlja i ne konstituiše o d ­ nose moći" (Fuko 1971: 33-34). Međutim. a moć uobličava i proizvodi.

O FUKOU se vrši moć, jer pojedinac ne poseduje moć, niti se vršenjem moći njegovi ili njeni lični potencijali gaze ili otuđuju. Osnovni učinak moći upravo je u tome da se izvesni načini konstruisanja stvarnosti ustanovljavaju i konstituišu kao pojedinci. Prema ovom shvatanju, individua istovremeno predstav­ lja i proizvod moći i elemenat njene artikulacije. Osnovne tehnike moći su disciplinovanje i nadgledanje. Disciplinovanje je tehnika moći koja obezbeđuje procedure za treniranje ili prinudu indi­ vidua ili kolektiva. Instrumenti disciplinujuće moći su: (a) hijerarhijsko posmatranje, (b) normalizujući sudovi i (v) ispitivanje: "Dugo običan čovek... nije bio predmet deskripcije. Biti viđen, posmatran, podrobno opisi­ van, praćen iz dana u dan neprekidnim procesom beleženja - bila je povlastica. Hronika o nekoj os­ obi... bila je deo rituala kojima se očitovala njena moć. Međutim, disciplinski postupci izokreću taj odnos, spuštaju prag jedinke podložne ispiti­ vanju i od tog odnosa stvaraju sredstvo kontrole i metod vladanja... Takvo beleženje pojedinosti iz svakodnevnog života više nije hijerarhizacija već postupak objektivizacije i potčinjavanja. Postu­ pak ispitivanja, kao ritualno i ujedno 'naučno' utvrđivanje individualnih razlika, kao vezivanje svakog pojedinca njegovim osobenim karakter­ istikama (za razliku od ceremonijala u kojima se manifestuju status, rođenje, poreklo, povlastice i funkcije) označava pojavu novog načina vladanja ljudima: sada svako kao status dobija lična obeležja a kao izričitu odrednicu one crte, mere, odstupa­ nja i'ocene'koji su mu svojstveni i kojima od njega u svakom slučaju, stvaraju poseban'slučaj"'(Fuko 1997:217-218). Uz pomoć hijerarhijskog posmatranja us­ postavlja se veza između vidljivosti i moći. U njoj j e ­ dan aparat, napravljen specijalno za posmatranje, indukuje efekte moći i ona sredstva prinude koja čine subjekte posmatranja potencijalno vidljivim. Druga tehnika moći, nadgledanje, epitomizovana je u Bantamovom "Panoptikonu". Panoptikon predstavlja idealno zamišljen zatvor u kojima je ponašanje zatvorenika potpuno otkriveno i vidlji­ vo čuvaru ili čuvarima koji su nevidljivi za zatvore­ nike i nalaze se u kuli koja je centralno postavljena tako da zatvorenici ne m o g u da znaju čak ni da li u kuli ima ikoga, odnosno da li ih čuvari uopšte posmatraju. Z b o g toga se zatvorenici ponašaju kao da su sve vreme nadgledani. Usled nemogućnosti da nadgledaju osobu koja ih nadgleda, zatvorenici pounutruju proces nadgledanja - i to u skladu sa preovlađujućim standardima normalnosti. Ovaj proces Fuko naziva samodisciplinom. Ono što nas čini samodisciplinovanim je disciplinujući diskurs. Z b o g toga, jedan od najvažnijih manevara moći čini pozicioniranje u diskursu, odnosno borba za prisvajanje onih atributa koji unutar datog dis­ kursa sa sobom nose važne privilegije. Verovatno najbolji primer borbe oko pozicioniranja u dis­ kursu jeste nastojanje različitih političkih snaga u svetu da drugu stranu predstave kao nelegitimnu i terorističku, a identične postupke svojih pripad­ nika kao opravdane i oslobodilačke. Međutim, s obzirom na to da panoptikoni ni­ kada nisu bili izgrađeni, postavlja se pitanje ko

272

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nadzire ponašanje ljudi umesto zatvorskih čuvara? Pomoću kojih procesa, institucija ili mehanizama se ljudi normalizuju u savremenom društvu? Ko onda nadzire ponašanje ljudi? Najprostije rečeno, to rade ljudi sami - kroz procese vaspitanja i ob­ razovanja, kroz institucije sistema i kroz meha­ nizme građenja svojih subjektivnosti. Preciznije rečeno, svi psihološki entiteti (koji se ne mogu videti golim okom, a o kojima se zaključuje na osnovu ponašanja) pomoću kojih se iskazuje subjektivitet ljudi - ego, samstvo, ličnost, identitet itd. - predstavljaju izbore ljudi (ne nužno u potpunosti osvešćene) u skladu sa datim (eksplicitnim ili im­ plicitnim) društvenim normama. Ljudi su u poziciji da vrše izbor načina pomoću kojih misle da mogu da ostvare svoje namere, planove i želje. Vršeći ove izbore ljudi postepeno grade i uobličavaju svoj identitet. Istovremeno, oni se nalaze pod j a ­ kim uticajem mreže odnosa moći koja se vrši u društvu kao proishod preovlađujućeg pogleda na svet koji održavaju različite društvene insti­ tucije - porodica, škola, bolnica, policija, vojska, itd. Ovo se sprovodi uz p o m o ć procesa vaspitanja i obrazovanja u skladu sa jednim diskursom koji preovlađuje nad mnogim potisnutim i marginalizovanim diskursima koji postoje u društvu. S h o d ­ no tome, proces znanja koji se uvek saopštava nekim simboličkim sistemom (najčešće je to jezik) uobličava stvarnost u kojoj živimo. I jezik i komuni­ kacija predstavljaju kulturne prakse u okviru kojih se konstituišu različite stvarnosti. Oni obuhvataju one vidove koje najčešće nazivamo društvenom stvarnošću (na primer socijalne kategorije osoba organizovane pomoću rase, roda, uzrasta, itd.), kao i one vidove za koje se smatra da predstavljaju psihološku stvarnost (identitet, motivacija, ličnost, itd.).
i

Fukoova kratologija sa sobom nosi bitan z a ­ okret u odnosu na liberalne teorije u kojima je moć predstavljala pre svega jednu represivnu sna­ g u . Jednostavno rečeno, moć bi bila vrlo slabašna stvar kada bi njena jedina funkcija bila da tlači, ukoliko bi se ona sprovodila samo kroz cenzure, izostavljanje, blokiranje i represiju - u maniru ve­ likog Super-ega koji postoji na jedan "negativan" način. Nasuprot tome, moć je jaka pre svega zato što proizvodi učinke u domenu želje i znanja. Moć zato ne treba suviše jednostavno shvatati kao represivnu silu, već kao veoma složenu pojavu, koja je zaodenuta i u plašt naših želja - želje za znanjem i želje za razumevanjem. Moć, između svih ostalih svojih učinaka, proizvodi zadovoljstvo i predstav­ lja veoma prijatnu stvar. Shodno tome, ukoliko se razmatra odnos između znanja i moći, više nije moguće shvatiti moć kao jednu veliku "negativnost" kojoj se treba odupirati. Umesto toga, moć treba posmatrati i kao jednu oslobađajuću, emancipativnu snagu koja proizvodi kako zado­ voljstvo, tako i smisao ovladavanja koji, čak i ako su zasnovani na nekakvoj iluziji, omogućavaju prijatni dašak slobode (Walkerdine 1988). Upravo zbog ovog pozitivnog učinka moći moguće je donekle shvatiti zašto volja za sticanjem znanja i želja za razumevanjem - pa i svi naši pokušaji da na generacije koje dolaze prenesemo dragoceni tovar znanja i razumevanja stečenog sopstvenim naporima - biva nekako osujećen onim drugim, negativnim aspektima moći.

273

0 FUKOU U skladu sa ovakvim pristupom, jedna od glavnih karakteristika moći (zasnovane na Fukoovoj kratologiji) je to što njene uticaje nije uvek i svuda lako opaziti i ustanoviti, jer su njena dejstva najčešće tacitna i nisko na nivou opažajne budnosti. Drugim recima, moć neprimetno kola kroz kapilarnu mrežu društvenih odnosa kojom smo svi zahvaćeni. Teško je oteti se utisku da je iz ove perspektive gotovo sve društvene odnose moguće posmatrati kao odnose moći. Ali da bi se nešto posmatralo, prethodno se mora učiniti vidljivim. A da bi se učinilo vidljivim, potrebno je osvestiti sve procese pomoću kojih se moć vrši. Potrebno je proniknuti u brojne strategije, manevre i taktike pomoću kojih se ona ostvaruje. Drugim recima, da bi moć mogla da se proučava neophodno je prethodno procese pomoću kojih se ona sprovodi učiniti vidljivim (Fuko 1997). Time se omogućava ne samo pronicanje u pravilnosti ispoljavanja moći, već i mogućnost artikulisanja ozbiljnijeg otpora pomoću koga je moguće pred­ lagati i boriti se za drugačije alternative pomoću kojih se može ostvariti pravednija i ravnomernija raspodela moći - što bi trebalo da bude vid sas­ vim legitimne borbe u savremeni društvima koja se deklarišu kao demokratska. Nažalost, i u savremenim demokratskim društvima distribucija moći je daleko od ravnomerne i pravedne. Z b o g toga će preostali deo teksta biti posvećen rasvetljavanju nekih prikrivenih strategija dominacije koje neke pojedince, grupe, nacije, kulture, ili diskurse privileguju, a neke sprečavaju u razvoju.

Prikrivene strategije dominacije
Nasuprot preovlađujućim institucijama društva koje propisuju preovlađujuće diskurse u kojima se uobličavaju i postojeći kurikulumi, stoji mnoštvo potisnutih i marginalizovanih diskursa čiji se glas ne čuje ili nedovoljno čuje. Jedan od tih potisnu­ tih diskursa polako počinje da dovodi u pitanje razumevanje ljudske prirode kao nečega što je za­ snovano na prirodnim kategorijama koje postoje nezavisno od uma, jezika, kulture i istorije. Njegov zajednički cilj se jednim imenom naziva politika identiteta, (Sampson 1993) što označava politiku zasnovanu na pojedinačnim iskustvima ljudi koji se bore za to da imaju kontrolu nad sopstvenim identitetom i subjektivitetom. Iz mnoštva različitih razloga, ti ljudi smatraju da im društveno domi­ nantne grupe na neki način uskraćuju ovakvu prili­ ku. Njihova borba zasniva se na konstruktivističkom gledištu po kome ne postoji jedna apsolutna stvar­ nost i apsolutna istina, već mnoštvo referentnih okvira koji tvore mnoštvo perspektiva koji su u najvećoj meri zasićeni kulturom, istorijom, jezikom, i mnoštvom idiosinkrazija različitih konverzacija, narativa i tumačenja koja posreduju u uzajamnim razmenama značenja između ljudi. Prva strategija o kojoj će biti reći je "opisiv­ anje i odsustvo standarda opisivanja". Ova strate­ gija zasnovana je na ključnoj ulozi koju "podloga" ima u oblikovanju našeg iskustva "figure". Ukoliko konstruišemo nekog učenika kao "neposlušnog", ovakav sud implicitno pretpostavlja izvesni stan­ dard - najčešće naš sopstveni ili standard naše kul­ ture ili grupe sa kojom se poistovećujemo. Figura

274

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE se jasno vidi, ističe i opisuje kao takva, dok"podloga" ostaje skrivena, implicitna i odsutna iz vidnog polja. Tako, svaki put kada opisujemo neku oso­ bu, izgleda da ona poseduje izvesnu unutrašnju suštinu o kojoj mi samo izveštavamo, čime se prikriva da je to proishod komparativnog procesa koji se sprovodi na osnovi nekog standarda koji je odsutan iz diskusije i skriven. Ukoliko kažemo da je neko "neposlušan", ne samo da implicitno vršimo upoređivanje sa nekom drugom osobom (najčešće onom čije ponašanje favorizujemo i koju nazivamo "poslušnom"), već istovremeno privilegujemo jedan implicitan (ali odsutan) standard na osnovu koga se razlikovanje vrši i koji predstavlja naše (prikrivene) želje i vrednosti. Na ovaj način, kriterijum na osnovu koga se poređenje i raz­ likovanje vrši postaje standard opisivanja. Štaviše, on predstavlja neispitani privilegovani izraz kojim se nameće jedan vrednosni kriterijum na temelju koga se vrši upoređivanje učenika, dok proces favorizovanja ovog kriterijuma od strane osoba koje ga koriste sam ostaje skriven i zaštićen od vred­ novanja. Sledeća strategija koja će se razmotriti se naziva "tačka gledišta spram nepostojanja tačke gledišta". Implicitni standard koji je dominirao u zapadnoj kulturi moderne epohe (koja se nepovratno i neza­ ustavljivo širi svetom u procesu globalizacije) zas­ novan je na tačci gledišta pre svega obrazovanih, heteroseksualnih, belih muškarca iz dominantnih i privilegovanih društvenih i ekonomskih slojeva. Ovo dalje ukazuje na to je standard bio toliko im­ plicitan i prikriven (a takođe i odsutan) da nije ni primećeno da on uopšte predstavlja standard - već se smatralo da je standard utvrđen na osnovu kriterijuma koji su vladali gledištima gore opisan­ ih osoba predstavljao neutralni opis stvarnosti kakva ona zaista jeste. Poenta se sastoji u tome da je perspektiva jedne osobe ili jedne društvene grupe o znanju poistovećivana sa tim šta znanje "zaista" jeste, odnosno njome su nametnuti uslovi za razumevanje između ljudi. Ovakve dominantne osobe ili grupe osoba istovremeno afirmišu sopstvene interese, želje i strahove - čak i onda kada insistiraju na tome da njihov pogled na znanje ne predstavlja nikakvu posebnu tačku gledišta, već prirodno stanje stvari. Shodno prethodnom primeru, "poslušnost" neke osobe nije posmatrana kao tačka gledišta (neke osobe ili grupe) po kojoj je poslušnostskup konkretnih postupaka u ponašanju učenika pomoću kojih osobe koje se drže te pers­ pektive mogu na najbolji način sprovoditi proces obrazovanja i vaspitanja, već kao neutralni opis unutrašnje suštine učenika - opis njihovih prirod­ nih osobina ličnosti, to jest opis učenika kakvi oni zaista jesu. Najzad, biće opisana i strategija koja se na­ ziva "konstruisanje uslužnih drugih". Kada neka osoba opisuje druge osobe, ona to čini koristeći se kategorijama koje nisu prirodne kategorije, već kategorije koje su kreirale dominante grupe ili dominantne osobe. Ovo se čini na takav način da karakteristike koje se koriste u opisivanjima dru­ gih obezbeđuju dominantnim grupama identitet koji oni priželjkuju. "Drugi" postaju uslužni "domi­ nantnim" (kako grupnim, tako individualnim) in­ teresima, željama i strahovima. Stvoriti "uslužne druge" pre svega znači koristiti se predstavljanjem

275

0 FUKOU na način dovoljno moćan da obezbedi željene kvalitete za sopstvenu grupu ili identitet, opisujući drugost kao kontrast koji je u službi njihove misi­ je. Stvaranje "poslušnih" učenika tako minimizuje mogućnost otvorenog preispitivanja kurikuluma koje može doći od samih učenika koji smatraju da je kurikulum "loš", "nepotreban", "dosadan" ili "neprimeren" njihovim potrebama. Njihov otpor se tako neutralizuje i oni se pozicioniraju u diskursu kao učenici čija "neposlušnost" predstavlja glavnu prepreku u uspešnijem ostvarivanju ciljeva kurikuluma. Tako se ustanovljavanje nekih oblika ponašanja i marginalizovanje drugih objašnjava potrebom za savladavanjem obrazovnih programa zasnovanih na vaspitnim ciljevima koji su podjed­ nako blagotvorni za sve: favorizovanje pojedinih tipova ljudskog karaktera se posmatra kao ost­ varivanje založenih potencijala prirode - nikako kao privilegovanje perspektiva različitih interesnih ili društvenih grupa. Zato karakter treba negovati i očvršćivati, a osobe sa slabim karakterom treba "popravljati" uz pomoć svih društvenih in­ stitucija koje za to imaju legitimitet. Otud proces institucionalizovanog obrazovanja prati ceo niz nasilja i represivnih mera nad učenicima koje su se u školskim klupama veoma d u g o smatrale le­ gitimnim pratiocem sprovođenja ciljeva kuriku­ luma. Šibanje, ćuške, stajanje u ćošku, nošenje magarećih kapa, ismejavanja, izolacija od vršnjaka, različite vrste ograničavanje ličnih sloboda i slične vrste kažnjavanja u školi predstavljaju ceo spektar vaspitnih mera koje su u savremenom pedagoškom i psihološkom diskursu neprihvatljive, a do skora su predstavljale široko rasprostranjene "normalne" vaspitane disciplinske mere.

Zaključak
Veoma popularan film koji je do nedavno plenio pažnju gledalaca raznih generacija, "Matriks", za­ snovan je na veoma interesantnom zapletu. Ljudi veruju da žive u "stvarnom" svetu koji korespon­ dira sa onim što oni m o g u da vide, ali je taj svet u stvari jedna iluzija, odnosno jedna vrsta virtuelne stvarnosti. To je obmana koju je konstruisala veo­ ma moćna veštačka inteligencija da bi mogla da kontroliše svet i ljude u njemu. Pomenuti film i do sada izneseni tekst dotiču se u jednoj važnoj stvari. Naime, podvig glavnog junaka sastoji se u tome da uspeva da proseče fini splet opskurne obmane, prevaziđe očiglednu farsu neposrednog saznanja i osvesti dejstvo jedne nevi­ dljive sile koja pokušava da svoje interese predstavi kao "pravu stvarnost", kao prosto "dešavanje stvari". Tako ceo projekat postaje vidljiv i artikulacija ot­ pora protiv tlačitelja postaje moguća. Ljudi su sada u stanju da otpočnu svoju pravednu borbu protiv jednog od mnogih mogućih viđenja stvarnosti koje im jedna sila nameće kao jedino moguće. Sličan podvig napravio je i Mišel Fuko. Pošto njegovo delo nije napravljeno u produkciji holivudske fikcije, već u opšte prihvaćenom domenu društvenih nauka, ovaj podvig je dostojan divljenja. Pre svega, sasvim je jasno da je Fuko prvi uka­ zao na "Matriks" savremenih "Ψ nauka". Nalaze ovih nauka, stoga, ne treba posmatrati isključivo kao jedini ispravan put za otkrivanje unutrašnjeg psihičkog života ljudi skrivenog od očiju laika i dostupnog samo posvećenim naučnicima. Ove

276

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nauke je moguće posmatrati i kao ishodište diskursa satkanih od dominirajućih pogleda na svet koji su svoj status stekli marginalizacijom mnoštva drugih pogleda. Ovi pogledi, odnosno dominirajući diskursi, ne predstavljaju svet kakav zaista jeste - lišen svake subjektivnosti u pers­ pektivi i greške u saznavanju - već različite ob­ like "Matriksa" koji privileguju "opisivače sveta" odsutne iz opisa. Istina ο svetu stoga nije slika sat­ kana od neporecivih činjenica naučnih traganja, već predstavlja preovlađujući pogled na svet koji se uobičajeno prikazuje kao "pozitivno znanje". Stvarnost nije odraz j e d n o g noumenalnog sveta, neopterećenog vrednosnim načelima i političkim interesima, već predstavlja jednu vrstu moći za­ snovanu na "znanju" i neodvojivu od njega. Ot­ por preovlađujućim diskursima, odnosno borba za alternativne perspektive u viđenju stvarnosti predstavlja jednu vrstu borbe za slobodu koja se ne vodi revolucionarnim sredstvima u krvi do kolena, već mnogo više sublimisanim dizanjem glasa svih osoba čije su perspektive obezvređene. Ova borba jasno ukazuje na to da je normalnost proiz­ vod borbe između različitih diksursa, u kojoj se pobednici vrednuju na pozitivan način, a gubitnici obezvređuju ο potiskuju u armiju "štrčećih" osoba koju treba uskladiti sa preovlađujućim standardi­ ma poželjnosti. Umesto poniranja u dubine skrivenih psiholoških procesa, Fuko predlaže jednu sasvim drugačiju vrstu metodologije - arheologiju znanja. Ona teži da rasloji i rasplete niti značenja od kojih su ovi procesi satkani. Ovako sagledana, naučna otkrića se mogu pojmiti kao "kopanje" po arhivama ljudskog znanja, odnosno istoriji različitih i promenIjivih pogleda na ljudsku prirodu, a psihologiju je, između ostalog, moguće zasnovati i kao istorijsku nauku. Ovakav pristup ne zahteva samo jednostra­ nu korekciju, već temeljitiju reviziju psihološkog metoda (Steier, 1991; Kendall, Wickham 1999). Međutim, doprinos Fukoovog rada u reviziji psihologije ne iscrpljuju se samo na planu metoda. Možda najvažnija implikacija njegovog dela jeste stanovište da utvrđivanje psiholoških karakteris­ tika, crta ličnosti i svojstava karaktera ljudi pred­ stavlja pre svega odraz vršenja moći, svojevrsnog pozicioniranja u diskursu, a ne proces otkrivanja "prave" ljudske prirode. Veliki broj psiholoških en­ titeta kojim se opisuje struktura u različitim teori­ jskim pristupima u izučavanju ličnosti (kao što su "Ja", "Nad-ja" i "Ono"; "Samstvo"; "Identitet"; "Faktori ličnosti"; "Sistem ličnih konstrukata" itd. u raznim toerijama) ne mora da se posmatra kao plod otkrića naučnika sačinjen na osnovu minucioznoig proučavanja ljudske suštine, već kao proishod diskursa disciplinovanja. Ljudsko ponašanje stoga ne treba proučavati kao manifestaciju crta ličnosti koje su odraz neke unutrašnje esencije, odnosno psihološkog "štofa" od koga smo svi sačinjeni, već kao jedan proizvod disciplinujućih diskursa, ili, pak, raznih strategija, manevara i taktika opiranja ovom diskursu. Pitanje normalnosti, kao i pitanje moći, uos­ talom, predstavlja pitanje granica. To nisu granice koje su zauvek date i nepromenljive, granice ko­ jima se u svetu jasno odvajaju jedan od drugoga realno postojeći objekti sa inherentnim svojstvima

277

Z b o g toga i psihologija treba da ga traži pre svega u nejasnim imaginaciji. Čovek je pre svega biće odnosa. nego do podnožja onog što ga ograničava: u predeo u kome luta smrt. Nijedno ljudsko biće nije ostrvo. u kome se gasi misao (Fuko 1971:421). A to je up­ ravo i poziv na reviziju psihologije koji je za sobom ostavio Mišel Fuko. Zato i ono što čovek jeste i ono što on može da postane prebiva izvan grani­ ca poznatog i normalnog. pak. 278 . Vreme u kojem je psihologija svoj zadatak shvatala kao otkrivanje čovekove realne unutrašnje suštine i njegove prirodne. nagoveštava se čovekova konačnost. niti.polako prolazi. već i od brojnih drugih učesnika interakcije koji takođe konstituišu te karakteristike procesima sopstvenog delanja . Biće za koga je mnogo važnije da proučava ono što može da post­ ane od onog što jeste.0 FUKOU nezavisnim od delatnosti ljudskog uma. ono se nalazi između ljudi. granice između nedokučivih tmina čovekove unutrašnje mentacije i očigledne spoljašnjosti u kojoj nauka otkriva nevidljivi splet niti od kojih je satkan čovekov psihički život. Taj­ na čoveka ne krije se unutar okeanskih dubina njegove psihičke unutrašnjosti. niti je ijedna osoba suveren svoje unutrašnje teritorije: Izunutrašnjostijezika doživljenog i prihvaćenog kao jezik. Karakteristike nečijeg ponašanja ne zavise samo od unutrašnje suštine delatnika. u igri njegovih mogućnosti uperenih ka njihovim krajnjim tačkama. jasan diskontinuitet između pojava koje "realno" postoje i koje nezaustavljivi progres nauke čini "ontološki evidentnim". nešto i može nazvati čovekovom suštinom. To nisu ni granice koje predstavljaju vidljiv jaz. kada dospe na vrhunac svake moguće reči. pak. osmišljavajući i opojmljujući ponašanje delatnika.van jasnih granica pozitivnog znanja. Delanje ljudi pred­ stavlja poziv drugim ljudima da njihovo delanje opojme i osmisle. Ono što može da postane pomerajući nejasnu granicu između nepoznatog i onoga što misli da zna.opažajući. on ne stiže do središta samog sebe. biće koje per­ manentno pomera svoje granice. Ukoliko se. "ontološki evidentne" normalnosti . rasutim slutnjama i neizvesnostima nepoznatog .

K. M. Novi Sad: Svetovi. M. Newbury Park. Freire. (1994) . 35. Beograd: Prosveta. Beograd: Nolit.Potreba za promenom. Μ (1980) . Μ. (1971) . K.from DSM-I to lll-R. D. Fuko. (1997) . M.Anthropology and the Abnor­ mal. New York: Continuum Publishing Company.3-24. P. New York: Springer-Verlag.Arheologija znanja. (1995) . Cooper. Gergen.Dušan Stojnov: NORMALNOST. 279 . (1990) . Beograd: Nolit. 3.Realities and Relationships: Soundings in Social Constructions. (2002) . Gergen. Beograd: Nolit. Social Scences and Medicine. (1964) . Fuko. Fuko. Billig (Eds. (1997) .Naming the Mind. MA: Harvard University press. A. Mummenday (Ed.The Role of the Culture in a Theory of Psychiatric Illness.Exchange of Power in Social Life. (1978) . Fuko.Diag­ nostic and Statistical Manual of Mental Disorders (4 t h Edition). Deetz. Social Science and Medicine. CA: Sage. V. New York: John Wiley. K.W. F. P. Simons & M. (2001) . Cambridge. Gaines.The New Politics of the Work­ place: Ideology and Other Unobtrusive Controls.Uvod u socijalni konstrukcionizam. mastery and the Other.Nenormalni: predavanja na Kolež deFransu 1974-1975. Voices of Self. (1934) . Social Psychology of Agression. R. 172-199. S. After Postmodernism: Reconstructing Ideology Critique. Blau. Boulding.). Beograd: Zepter Book World.Agression as Discourse. Zagreb: Naprijed. (1986) -JezikLudila.91-103. (1998) . Danzinger.Nadzirati i kažnjavati. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE LITERATURA American Psychiatric Association (1994) . Η (1992) .59-80. 124-143. Faberga.Pedagogy of Hope. Novi Sad: Bratstvo J e ­ dinstvo. M. London: Sage. Fransela. Fuko. (1992) .Istorija ludila u doba klasicizma. London: Sage.Reči i stvari. (1984) . (1994) . Benedict. U: A.Three Faces of Power.(1989) .). U: H.Predavanja. Journal of General Psychology. 10. Ber. Fuko. Washington DC: American Psychiatric As­ sociation. Beograd: Plato. Κ.

Liotar. U: P.The Construction of Mad­ ness. (1989) . Goodson.Towards a Theory of Schooling. Dž. (1981) . Lok. (Ed. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije. Prilleltensky (Eds. London: Routledge. Kutchins. G. Chicago: The University of Chicago Press. IN: Hackett. New York: Plenum Press.) Critical Psychology: An Introduction. T. (1999) . D. (2203) . (1999) . (1999) . G. G.). U: S. Lacan. K. Paris: Seuil. (1990) . Hoffman. I. Livre III: Les Psycho­ ses. Indianopolis. Kendall. (1976a) . MA: Harvard University Press. R.) Relational Diagnosis.Using Foucault's Methods. & Kirk. (1997) .Is Diagnosis a Disaster? A Constructionist Trialogue.Postmoderno stanje. Skinuto sa Interneta: http://www. & Anderson. 105-133. New York: Norton.Power: A Radical View.Invitation to Social Construction. London: Sage.Making us Crazy DSM: The Psychiatric Bible and the Creation of Mental Disorders. S. Beo­ grad: Nolit.) The Con- 280 . (1996) . (Ed. S.Magaro (Ed. London: Macmillan. S. Goodman. (1988) .Le seminaires. Hare Mustin.) Foucault and Education. P. Kelly.) (1976) .F. Hacking. I. New York: Free Press. London: Sage. Journal of Hu­ manistic Psychology..Misli ovaspitanju. L. (1974) . Ν.The Cultural Context of Mad­ ness and its Treatment. Magaro. Loue. & Wickham. (1951) . 43.156-173. (1974) .swarthmore. & Phillips. Magaro. H. Lukes. A.0 FUKOU Gergen. S. Ž. (1998) . Horwitz.edu/socsci/kgergen1/text5.Handbook of Immigrant Health.The Immovable Objects Versus the Irresistible Force. (1978) . Oxford: Pergamon Press. U: F. London: Sage. Gergen. New York: Wiley. Leitner.Ways of worldmaking.Struktura naučnih revolucija. H.The Social Construction of What! Cambridge. Ball (Ed. & Marecek.The Psychology of Personal Con­ structs. I. (1955) . (1997) .html. Kaslow (Ed. Hamilton. Kun. R.Creating Mental lllnes. Fox and I. L. Κ. (2002) . Lewes: Farmer Press. J.Abnormal and Clinical Psychology: The Politics of Madness. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo. & Dowbiggin. 104-121. U: D. J.Docile Bod­ ies: Commonalities in the History of Psychiatry and Schooling.

Valenstein. Raskin & S. D. J. L. Press. (2000) . Westport. New York: Free Živković. Vujaklija.Proizvodnja ludila. U: J. (1992) . V. Modem and Postmodern Influences. Walkerdine. (2001) . (2002) . Exploring Constructivist Psychology. K. (1998) .0 FUKOU Simon.). (1988) . Stojnov. New York: Bruner/Mazel. E.Leksikon stranih reći i izraza.The Construction of Clinical "Realities". Stanley. Practice. New York: Pace University Press.The Mastery of Reason. (1994) . & Raskin. CT: Praeger. Szasz.Teorija književnosti sa teorijom pismenosti. D. (1991) . Stojnov (Ur. Zeig (ed. 3-25. London: Sage.). L. Watzlawick. Steier. Beograd: Prosveta. C. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. P. 282 .Teorijski Pluralizam u Psihotera­ piji. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.) The Evolution of Psycho­ therapy: The Second Conference.Psychotherapy": Theory. C a m ­ bridge: Routledge and Kegan Paul.Research and Reflexivity. 55-62. (1986) .Blaming the Brain: The Truth about Drugs and Mental Health. Beograd: Draganić. 123-143. Bridges (Eds. Τ (1982) . U: D. F. Psihoterapije.Abnormality: Does it Define Us or Do We Define It? U: J.

Pa ipak: gde je početak? Kako iz ovih gla­ sova izlučiti zvonki poj koji vodi do Istine? Stišati ih. nije važno ko govori". prekide u ritmu. orkestrirati: njihova volja za hijerarhijom. Istorijo ludila. Reči. odstraniti. uprkos tačnim granicama koje se ne daju izmeriti. Salomin pomahnitali ples. ludi Nasta. koja je i sama jedan glas. potom u višeglasje koje od tačaka raskida gradi harmoniju. Blue In Green. Darvinova teorija evolucije. u neprekinutoj borbi za prvi glas. Šagalovi mladenci. prividni kontinuitet: kompozicija od prekida koji napastvuju udarcima. mora biti obuzdana partiturom. pozivajući se na Beketa (Beket. ali na izvestan način uređenu. Isto tako. ruke nevidljivog. pa onda Banket na Blitvi. Niz. Etika ovde izrasta na tlu jedne varljive prakse: ruke brazdaju tlo.ozvučava nepravilnim taktom volumen prostora koji se širi i sužava. Arheologija znanja. istovremeno je i saznajni i moralni čin. usporen snimak Kenedijevog ubistva. Kafkin Zamak. Mokranjčeve Ruk­ oveti. vrt sa fontanom u sredini. možda ne uvek dopadljivu. nečije uvo u travnjaku.Pavle Milenković FUKO. lukavstvo Vuka Karadžića.mada nedovršen i nikada dovršiv u raspršenosti koja ga prevazilazi i ostvaruje u isti mah . 283 . izreći sud koji je istovremen sa spoznajom i regulacijom. ućutkati one koji su dosad bili previše glasni. Belle de jour. pa ni razvrstati. Umaći tom sudu a ipak znati. "Nije važno ko govori. Lajka u kosmosu. Drugo zasedanje AVNOJ-a. poručuje Fuko. Artemidorov san. par­ titura. aharmoničnost tog skupa koji. još i više. red vožnje Jugoslovenskih železnica. neko reče. perfidna pedagogija Britanskih koledža. više. Bentamov zatvor. prva ispoved. vođen ipak jednom Mišlju. Stvari. Drajfusova afera. Klasifikovati znači preurediti događaje na kojima nastaju govori. neko lice iza rešetaka. ali. u: Fuko 1975: 448). DOGAĐAJ. klas­ icizam. nabrajanje i brojanje jednog beskonačnog niza koji . ali to su. učiniti a ne prestupiti. Šeherezada u beskonačnoj noći. nakurnjak Karla Velikog. Pančićeva omorika. lažni ezoterizam Hazarskog rečnika. klasifikovati ne znači samo grupisati. prepoznati prazna mesta nemih događaja koji još nisu ispričani. bukom. Brodelov Mediteran. Melodičnost epistemologije prikriva nagla kidanja. ISTORIJA Između klasicističke realističnosti Velaskezovih Meninja i eklektičke ekskluzivnosti Moderne stoje Borhesov tigar. reklo bi se. Jer. principi klasifikacije. gužvanje diskursa. disciplinovati se a ipak prestupiti. prerasta najzad u niz. Klasifikovati znači i odeliti.

moćnu u moći da se govoreći. to je trenutak istovremenog nastanka i rastakanja Subjekta. kada. već ο punoći praznine koja je data u Tišini. dakle. govoreći tu ispražnjenost. ο osvajanju Moći Tišine. 284 . nije reč ο prvoj Reči. koje bi ukazivalo na neko izvorno rastrojstvo u konstituisanju govora. obavijena diskursima. ako ne tih vetar.. Niti ο nemosti ćutanja. njegova spoljašnjost u odnosu na samu izvor­ nost koja je u neprestanom konstituisanju. koje bi.. "Ko govori tu. to nije dualistički uslov za us­ postavljanje J a . Si proche de moi-meme au moment de parier?1 Ta opsednutost čistim Govorom. Al'ko jada / tako blizak meni u času jadanja?" (Valeri 1983:25). sama spozna izvan govora. isključujući. na kojoj se dvoje ispun­ jenost i ispražnjenost. sada / sam s dijamantima krajnjim?. izgovoreni gotovo bezglasno. Ali. U njoj leži. što jedva izgovarajući tu svetlost usnama nemim. ne otkrivaju onoga koji govori. ona progovara svoju neizrecivost. izričući nemoć govorenja. a i p a k . genealogija: u koji pak dovesti sve ove govore. što je dodeljeno. ona lukavo prikriva svu snagu iskaza. ipak. do ponora tišine koja podmuklo izaziva na prvu reč. Niz poredaka. / Si proche de moi-meme au moment de pleurer?"(Valery 1991:17). usnama kojih nema. sinon le vent simple. Već njegova izmeštenost. sasvim rečito najavljuje sebe. govorenjem samim igralo funkciju popunjavanja i trajne ispunjenosti. Ovde nije reč ο jeziku po sebi. kome se. ä cette heure / Seule. no u čemu jedino sama sebi daje za pravo. kao i ο pravilima njegove regulacije. a cette heure Seule. govora i tišine. Središnje mesto tog govora nije razsredištenje.. U onome što je dozvo­ ljeno.. kao vrabac u srcu Baš-Čelika. Reč je. i izvan reči. isto tako. vraća prvoj reči. peva šapatom: Qui parle la. Već. Mais qui pleure. ako ne tih vetar. sada / sam sa dijamantima krajnjim ?. AI' ko govori / tako blizak meni u času govorenja ?" Ovaj Valerijev stih kojim otvara svoju p o e m u Mlada Parka. pričanjem koje je istovremeno njeno konstituisanje i prisvajanje u beskonačnom brbljanju koje se. unapred pobeđenu gromkim Neizrecivim? Svi ti glasovi. ovaj iskaz upućuje na pitanje ο poreklu govora.. avec diamants extremes?. preko nadrealista.. propisujući. uviđanje nemoći Ja pred veličanstvenom rečitošću nemosti. kao i Govor sam? Kako od njih sačiniti "nizove nizova".0 FUKOU Ali. gotovo sakrivena. ili pak granica koja se pomera do bezdana nemosti. Mais qui parle. U onome što je spoljašnje. čisto govorenje od Malarmea i Valerija. Blanšoa do Fukoa . i koji sam bio slobodan da ovde parafraziram zapravo glasi: "Qui pleure la. sinon le vent simple. Smeštena u prostor bez reči. predstavlja događaj koji je preduslov za pro­ pitivanje jedne istorije subjektivnosti.. a u prevodu Kolje Mićevića:"Ko jada tu. ali ne i strano. samo pukotina na površini Blistavog Bića. Moć sasvim slobodno zarobljena so­ bom samom: gotovo nevidljiva. njegovog rođenja i poginuća.samo njeno. svi ti govori govore ne bi li potisnuli Tišinu koja strpljivo čeka. avec diamants extremes?.da li je samo trag. Trenutak u kojem Govor uzima sebe za pred­ met. ponovo. Paradokalno.. već ο jezičkom popunja­ vanju praznine nemosti. već samo trag svetlosti prosute preko nabora tkanine zaodevenog nekog. već ο granici između reči.

Ijubavničko gugutanje. dela. ali ne kao galerija slavnih zavojevača. usitnjavati i ukrupnjavati. Ovo bavljenje govorom ne ostaje kod struk­ turalnih pravila jezika. nego određeni odnos snaga koji se preokreće. i reči koje izgovaraju . odnosno istorije konstituisanja subjekta kroz jezik i prakse govorenja. predstavljaju skupove iskaza koji se. pričanja i poništavanja u prepričavanju i ponovljenom. huleći na zlu sudbinu. koja truje samu sebe. drugačija. pak. javnost prepričavana u četiri oka. Privilegovano mesto teleološke istoriografije bilo je predstava ο kontinuitetu.ne treba kroz njega razumevati neku odluku. ali i događaje. ISTORIJA u govoru. već prema sadržaju i referentnom okviru koji ih uobručava. DOGAĐAJ. vaskrsavanje smisla posredstvom događaja koje su "proizveli" veliki akteri. koja se opušta. Snage koje su u igri u istoriji ne pokoravaju se ni cilju ni me­ hanici. vlada­ vinu. Reč je ο projektu koji nameće skup složenih i protivrečnih procedura. subverzija šaputanja. 285 . u igri u kojoj on pokušava da zadrži jedno pokretno mesto koje mu neprestano izmiče.Pavle Milenković FUKO. pučka brbljivost. to je događanje. zabrane. vladavinu koja slabi. čak i u istorijskom poretku. ponajmanje je potvrda ο udobnom rasprostiranju Subjekta u otkrivenoj iz­ vornosti. Autor. ukrat­ ko. po kojima je više puta pisano". predočavaju uslovi njegovog konstituisanja u onome što je izvan njega. a potom: "Genealogija ne namerava da nanovo uspostavi vreme kako bi se opet utvrdio veliki kontinuitet s one strane rasipanja zaborava. Ona radi na zamršenim. "izricanje istine". "Genealogija je siva. izgovoreni i počinjeni prestup. osama molitve. postoje čitavom putovanju nametnula pravac kre­ tanja zacrtan na polasku" (Fuko 1995: 83). preuzimanje nekog jezika i njegovu upotrebu protiv dotadašnjeg govornika. jedno beskonačno polje na kojem se iznova umrežava istorija. ili bitku. naročito ne'nas naći'" (Fuko 1995: 88). U onome što on otkriva ne kao postupnu igru osvešćivanja J a . Događanje je borba koja se događa i odgađa u igri snaga. Ono je istraživanje uslova nastanka govora shvaćenog kao događaj.kličući svoju pobedu. njen zadatak nije da pokaže da je prošlost i dalje tu. ne znači 'ponovo naći'. pad jedne moći. uvek pokretna. što je"istorija sadašnjosti". "Događaj . već upravo slučaju borbe" (Fuko 1995: 89). i epistemološki poduhvat u istoriografskom istraživanju koje za jedinicu uzima događaje govorenja. najavljuje svoj dolazak. "Istorija-bitka". u čijim razmeđima se odigrava opklada imenovanja. Najpre. njihove arheološke analize i genealoške interpretacije. kojoj su jednako pokoreni pojedinačni akteri koji u njemu imaju udela. veli Fuko (Fuko 1995: 79). kao preduslova refleksivne svesti. već kao granicu i prelaz između ispunjenosti i neispunjenosti. posredstvom dokumenata koji koji nam govore ono što želimo da čujemo. mogu razvrstavati. oni predstavljaju projekat"istorije subjektivnos­ ti". sastruganim pergamen­ tima. ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. Ono što je oduvek. reč pod prismotrom. događaj. i tome uči istorija. ugovor. "Znati. Oni se. maskirana. tajna rečena pred svi­ ma. Arhivarski rad genealoga razobličava taj naknadni govor. usmena književnost. već kao genealogija osvajanja. jednu drugu vladavinu koja. ili. Sku­ pa. da živi u sadašnjosti još uvek je tajno nadahnjujući. mogu svesti na probleme događaja.

mene više zaoku­ plja postojanje diskursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situaciju."Za razliku od onih koji sebe nazivaju strukturalistima. Između istoricistički shvaćenog događaja.da pokuša da ispiše jednu sasvim novu. sasvim drugačiju istoriju od svih dosadašnjih. i jednog stepenovanja koje od događaja čini serije (njegov osvrt na "novu isto­ riju" u Poretku govora /Fuko 2005b/) Fuko se opredeljuje za događaj govora. u samom tom trajanju un­ utar istorije. znači sačiniti jednu drugačiju istoriju. u beskonačnoj usitnjenosti dokumenata-glasova ispisanih po partituri zamišljenog trajanja. pripoveda samo sebe. u prepoznavanju. trenutak u kojem se oni nisu dogodili" (Fuko 1995: 79). u bezbrojnom mnoštvu izgu­ bljenih događaja" (Fuko 1995: 89). još manje ο nesvesnom govoru ("Ne razumem Lakana"). da se objasni kretanje u svom zaustavljenom toku. uprkos poricanjima. Lično. Obuhvatiti ove događaje. sakriveno. oni traju i obavljaju. nepredvidive. za znanjem. kadkad kao senke. već da bi se ponovo pronašle različite scene na kojima su oni igrali različite uloge. kadkad kao užarena želja za izricanjem.koje već u sebi sadrži ne jednu ideologiju . svesti.već klasifikatorsku matricu za razvrstavanje. da se govori ο promeni ali ne i ο njenom skrivenom smislu. ljubavi. za događaj njegovog događanja. shvatiti njihovo vraćanje ne da bi se ocrtala blaga krivulja evolucije. Njegovo duboko nezadovoljstvo postignućima istoriografije leži u svesnosti njenih ograničenja u događaju i događajem. ponikle u slučaju. definisati. tražimo od istoričara da nas uvere u to. u instinktima. znači umaći onoj varljivoj igri razumevanja koje. Nikada potpunu. Da se rekonstruiše kakvo bi mesto pripadalo nečemu što se neprestano premešta. čak mesto njihovog izostanka. Iz nas­ tojanja da se sačuvaju događaji a da se ne podlegne lažnom kontinuitetu. Ovo događanje postavilo je veliki zadatak Fukou . iskrsavajući na mestima neočekivanim. ali ipak sve prostraniju. da se istraži poreklo onome što još nije ni začeto. "Verujemo da se naša sadašnjost oslanja ο duboke intencije. otkriti ih najzad. Govoriti ο događanju koje je sobom samim jedan prekid. određeni broj javnih ili tajnih funkcija" (Fuko 2005c). oni su ostavili tragove iza sebe. ja nisam toliko zainteresovan za formalne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik. To je događanje jedno odigravanje. Fuko nije toli­ ko udaljen od Marksa. bez pr­ vobitnih koordinata. Možda. Ali pravi istorijski smisao prepoznaje da živimo bez uporišta. Fuko će naglasiti da nije reč ο nekom apstrakt­ no shvaćenom govoru. Otud i zabuna oko strukturalističkog porekla Fukoa: ona proizlazi iz ne uvek jasnog razumevanja njegovog nastojanja da se istoriografski opišu nastanak i strategije prakse govorenja. Marks traga za načinima proizvodnje društvenog života. "vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije . nemo: na njegovim napuklinama nas­ taju govori i nizovi događaja koji govor bodre da im pokaže put.u osećanjima. istoriju krhkih početaka i nevidljivih nasta­ janja.0 FUKOU koliko i govori koji se neprestano prenose i kolaju. Fuko za načinima 286 . ο postojane nužnosti. da se predoči istorijapriča nastanka nečega što nastaje još uvek. a ne pripovedati ο teleološkom proizilaženju . oslobodi­ ti ih njihove mucavosti.

Ova istovre­ mena prisutnost i odsutnost. U uskom prolazu između mesta isključivanja. ili jačanje? Verujem da je u tako shvaćenoj anonimnosti data Sloboda izbora u kretanju. nije reč ο tome da se dokončanjem jedne formaci­ je. Most. Već u snažnoj slici ο ubilačkoj moći znanja. koji je "saznanje" te "is­ tine" ο domašaju jedne formacije. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja" (Fuko 2005a). koja je maskirana anonimnošću. može li se pripisati Autoru? Reklo bi se da je atribut anonim­ nosti kojim Fuko autora uzdiže do Autora.Pavle Milenković FUKO. "Ali. od Marksa. I jer potpomaže formaciju da uveća svoje granice. prestupom. koja bi bila "viša". isključenja i kazne. tako lepa usled svoje jedinstvenosti.Budućnost . tako prestupnička. treba dovesti do njenog ukidanja". DOGAĐAJ. ipak. mogao bi reći Fuko. kroz dinamičke protivrečnosti i hiperbolizaciju prelazi u neku drugu. U tom trenutku njegovi stubovi se ruše. Da li njome Fuko slabi njenu snagu. već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja. osluškujući korake prvog pešaka koji njime stupa. to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida. koje je posredo­ vano prikradanjem izvoru i sredstvu njene moći. Biti anoniman. gotovo sama Moć usled svoje rasutosti. u spoznaji uslova nastanka i mehanizama te eksploatacije. kod Fukoa to proishodeće je skrivanje i brisanje. ne znači samo sakriti se. kao is­ tovremenim sredstvom i ciljem. "ali. Istina. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti. nije važno ko govori. Već ο do­ sezanju "istine" ο jednoj formaciji. u spoznaji nastanka tog govora. tek što je sagrađen. koja ruši onoga ko saznaje. Sve do varljivog dvojenja između tišine i reči. i iskušavanju te moći. "Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. Ima izvesne kafkijanske bezizlaznosti u ovome. lična zamenica bez lica. neko drugi koji je onaj isti"(Fuko 2005a). već biti sveprisutan. tako moćna. koje gov­ ore ο nedokučivosti spoznaje osnova moći neke formacije. neko lice bez izraza i bez očiju. a njegova snaga leži u skrivanju. jedan zakon bez boga. Eto zašto anonimnost. Za razliku. razume. što je izvanredno predstavljeno u Kafkinoj pripoveci Most. do tajne početnosti govora u kome leži prikriven Zakon. dakle. deleći sa njom tu anonimnost? Da li je u pitanju svrgavanje. "Uvek neko eksploatiše". jedan jezik koji je "samo bezoblični žamor i žuborenje. "Uvek neko govori". od žamora do tišine". ubivstveno je na dvostruk način: najpre. i mesta normiranja i regulisanja. ISTORIJA proizvodnje govora. jeziku. Ali prestup.ima da da svrhu i svršetak onome iz čega proishodi. Zbilja. u znatiželji i nestrpljenju okreće se da pogledom pozdravi onoga kojem služi. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo. već i da je se up­ ozna. to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću. zbog toga on čini jedno i isto sa osipanjem vremena. i on propada. jer dovodi do obeležavanja. ne samo jedan od načina da joj se umakne. čak manje na način Kafkinih ubedljivih parabola ο procesu i zamku. Ovde. kod kojeg ono što proishodi . ili joj se približava. i pravila njegovog regulisanja treba dovesti do anonimnosti šapata u kojoj bi se govor najzad rastočio. u neopaženom prolaženju kroz prostor koji omogućava i proizvodi sama Moć. ovo bi se moglo 287 . već kako se uspostavljaju načini govorenja. kaže Marks. Obojica ispisuju istoriju nas­ tanka te proizvodnje. prekoračivanjem gran­ ice.

Ono što je trajno. ali i na nji­ hovo konstruisanje u činu razumevanja. koji bi značio kraj klasifikatorskoj praksi kojom se samoustoličava disciplinujuće društvo? Da li je takav početak m o g u ć .koja je istovre­ meno otklon od teleološkog (samo)razumevanja 2 Od ranih radova. do­ rnen etike. Povodeći se za Ničeom. strpljivo čekajući na glas kojim će moći da se ispričaju. dajući.Čvornatačka u ovom projektu jeste granica. u belinu govora iza kojeg uzrasta senka. jeste činjenica da i u najdub­ ljoj tišini uvek biva izgovorena reč. "Radi se ο tome da sve na šta se oslanjamo kako bismo se okrenuli istoriji i shvatili je u njenom totalitetu.u genealoškom razotkrivanju strategija moći i disciplinovanja . bez reči. kao na čiste fakticitete. istorija. čime se otvara treći dornen Fukoove analize. koju će doneti hrišćanstvo. naprotiv. taj vrhunac nije dosegnut niti rukovođen samom znanjem. u ponoru tišine. niti događaj novog govorenja nalazi svoj uslov u prethodnom.Ο FUKOU pretpostaviti imajući u vidu dva od tri ključna as­ pekta Fukoovih analiza: diskurzivnih praksi koje učestvuju u proizvodnji Znanja. A potom. Ali. Ovo. Događaji govore.sve to valja sistematično slomiti. Ali. niti da je glasovima od kojih su sačinjeni dodeljeno neko privilegovano mesto. "ukinu­ tom". i u tom pričanju ponove. naravno. njegova osnovna jedinica . to je to gov­ orno osvajanje znanja kroz borbu sa neizrecivim. za svaki početak. ostaje pitanje na koji način ova analiza može biti probitačna sa stanovišta Fukoovog generalnog projekta "istorije sadašnjosti": antičko "staranje ο sebi" jeste prethodeće promeni u govoru ο seksualnosti. Poslednja dva toma Istorije seksualnosti oslobađaju slobodu tehnikama sopstva. mesto jed­ nom "novom" govoru. svaki događaj. kontinuirano kretanje. bez događaja. i tehnika vladanja/ upravljanja koje doprinose porastu Moći 2 . Ona je istovremeno upućena na događaje. novom skupu praksi ("revo­ lucija")? Da. ima upražnjeno mesto? 288 . zaključno sa prvim t o m o m Istorije seksualnosti. u okrilju poretka koji već unapred. u romor reči.može biti i uzor za jedan novi početak. ona je rezultat slučaja. Treba rasparčati sve što je dozvoljava­ lo utešnu igru prepoznavanja" (Fuko 1995: 88). ponajmanje nekih Nas. unutar sačinjene klasifikacije. bez trajanja. suprotstavlja meta-istorijskom razvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija" (Fuko 1995:79). . ili pak ćute. čuvar naših pogleda od zastrašujuće tamnine Ne­ mosti. On dolazi izvana. Ova "revolucija" ("diskontinuitet") nije rezultat nekog evolucionog napretka. sloboda je uhvaćena u igru imenovanja. Ono je pre utapanje u blještavo svetio. isključivanja. No da li . ne znači da isključivo govori čine događaje. Da su događaj slučaja i događanje govora neponištivi. Ipak. ono što je bezlično ponavljanje. Ali. u: Fuko 1995: 79). normalizacije. da sve to što dozvoljava da je opišemo kao strpljivo. ukoliko bi anonimnost bilo "znanje koje preseca". Fuko u svom projektu istoriografije kaže da "(se) ona. ono što je u toj promenljivosti trajno. i da u njemu zaneme. to ponavljanje nije ponovno otkrivanje Sebe. samo što se pravila igre između govorenja i bezglasnosti neprestano menjaju. preteča koliko i zaštitnička. No u ovoj neizbežnosti robuje se "velikim blagotvornim zab­ ludama" (Niče. koja je početak novog govora. Da li se anonimnošću podspešuje uslov da govorne formacije dosegnu svoj vrhunac. bez is­ torije.

događaj rođenja. data kao granica znanja. razbijeno. izvor njegovog govora. Granicu ovde treba razumeti. ali znam da izmišljam tekst.znanje ne proizvodi slučaj. ISTORIJA . u nenadanom ne plati životom. omeđava teritoriju ljudske prakse. koji je cepanje. jed­ nim govorenjem koje ne prestaje da prestaje i da se nastavlja u prepričavanju nestalnih granica u borbi za znanjem. klasifikovanja. u naporu da ga se razume. "Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam. nova pravila regulisanja. pregrupisavanjem. opet. čini se. U drugom značenju. u njegovoj fantastičnosti. kadkad. nastaje znanje. u nasto­ janju da ga se. Granica je u stvarnom kao i u simboličkom prostoru izazov za osvajanje teritorije znanja. Kao da se ovde znanju pri­ dodaju epiteti koji prethode njegovom nastanku. čudo njegovog nastanka. i ο sebi kao ο slučaju. neverovatno. još pre trenutka svog nastanka progovara priču ο svom rođenju. dakle. neutralise. uslov za igru prekoračivanja i isključivanja. znanje nije stvoreno da razume. proizvodi znanje. borba za moć. u grču da se u neočekivanom. čas pak potiskivano. koje je i samo događaj. i kao da sa nečim prekognitivnim u sebi. i koji su uključeni u rođenje slučaja koji preseca. Najpre. pod­ vede ta volja za imenovanjem. rađanje događaja. "Jer. osnov njegove moći. Već kao nešto stoje u potpunosti skriveno. iznenada se ceo tekst zamućuje. ovaj diskontinuitet ne samo da briše prethod­ ne granice. uspostavljajući nove. i samo slučaj. i što mu. Ovde je granica. u tom naziranju. to je nastanaktog događanja. koja bi bila analogna ulozi slučaja na kojem. dvojako. odnos­ no mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo. ovaj događaj granice predočava svu paradoksalnost znanja. većslučaj. nego da preseče" (Fuko 1995:89). koje implicira neobjašnjivo pomeranje u ukupnom iskustvu unutar prethodnih granica. i nameće. obuhvatanjem. u potčinjavanju slučaju koji je nesaznatljiv. njegovo rođenje. Ono što ostaje nesaznato. neshvatljivi upad slučaja. Moglo bi se. izmiče. pravim se kao da čitam. poričući pritom da ta sklonost ima eksplicitne veze sa samom geo­ grafijom. koja je data u neprekidnom trošenju. Rođenje je tajna. Ali ne kao nešto što se možda boljem oku nazire. u regulativnoj snazi poret­ ka. On uspostavlja ponovnu borbu za znanjima unutar novih granica. međutim. ona predstavlja horiz­ ont istorijskog iskustva. nesaznatljive. u diskontinuitetu. ona predstavlja. Ali. Kao da se nastoji da se pod jednu moć slučaja. osnov za sukob i uzrastanje moći u osvajanju i borbi oko tog znanja. DOGAĐAJ. granica predstavlja događanje rascepa. ne 289 .Pavle Milenković: FUKO. izvire iz onog izvora tajne. U ovom iskazu. razređivanjem koje je čas instrumentalizovano na­ gomilanim iskustvom u obliku praksi i "znanja". koja je znanje. otvoreno priznajući tu vezu (Fuko 2005d). ili uvećano. za"novim znanjima". Kao da je znanje dovedeno u istu ravan sa samim slučajem.događaj slučaja. Fuko je bio sklon prostornim i geografskim metaforama. i utoliko nemoguće. u odmeravanju snaga koju donosi. čak. sakrivene. Ali. On briše prethod­ na znanja koja su važila unutar prethodnih granica. u stalnom počinjanju u kojim se iznova ocrtavaju nove granice. nedokučivo. obrazac za uspostavljanje novih granica i jedne geografije moći unutar koje se ocrtavaju uvek novi kontinenti: pomeranjem. reći da znanje. "diskontinuitet". isključivanja. Fuko kao da znanju pridodaje jednu aktivnu ulogu.

Dušan Marinković. grlo mi se steže i ja se budim" (Fuko 2005c). genealogija. Hrestomatija. 1. Mišel (2005d) . niti da izmišljam. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Valeri. u: Pav­ le Milenković. mart 1995. Beograd Fuko. Hrestomatija. XXXVIII."O načinima pisanja istorije". Mišel (2005a) ."Niče. Možda zato što je Znanje rasprostrto preko granice koja se apso­ lutno ne može preći. Mišel (2005c) . istorija". Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko.La Jeune Parque. Fuko 19261984-2004. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. br. beskonačni romor tišine. svom svojom dužinom. a onda prestaje svaki govor. koja je ipak tanja od izgovorenog glasa. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. LITERATURA Fuko. možda zato što je reč ο granici i ο prelazu koja prevazilazi ljudsko. Tu. Mišel (1995) . br. Hrestomatija. i otpočinje nerazumljivi."Pitanje Mišelu Fukou ο geo­ grafiji". u: Pavle Milenković. Dušan Marinković. u: Pavle Milenković. Beograd: Nolit Valery. Mišel (2005b) . Pol (1983) -"Mlada Parka". Hrestomatija."Šta je autor?" Izraz. Dušan Marinković. Theoria. Fuko 19261984-2004. 1975. Paris: Gallimard 290 . na ivici. Mišel (1975) . 11-12. prelaz se grana od žamora u zatamnjeni šapat. Dušan Marinković."Mišljenje spoljašnjosti". Sarajevo Fuko. Fuko 1926-1984-2004. Fuko 19261984-2004.0 FUKOU mogu više ništa da čitam. u:Sabrane pesme.Vo\. Paul (1991) . u: Pavle Milenković."Poredak govora".

jedan od polova bio-moći. To pre svega znači da je taj za­ kon podvrgao pol pod jedno dvojno ustrojstvo: us­ trojstvo dopuštenog i nedopuštenog. uključujući kontrolu i pre­ venciju bolesti. pokušava da zauzme neutralnu poziciju i izbegava kauzalne teorije promene. sa sledovanjem uzroka i diskurzivnim kretnjem njegovih formi. sama napetost koja seksualnost čini problematičnom. doduše. što je vezano za uspon kapitalizma. sanitarne čvorove i obrazovanje (Foucault prema: Darier 1996:587) ΒΙΟ-TEHNIČKA MOĆ (ΒΙΟ-MOĆ) | Bio-moć se poja­ vila u XVII veku kao koherentna politička tehnologi­ ja. Stroga analiza diskursa (Dreyfus. adekvatno snabdevanje hranom i vodom. tako da se stvari shvataju isključivo ili na jedan ili na drugi način.Lois Šouver (Lois Shawver) POJMOVNIK APHRODISIA | Jedinstvo seksualnog čina/zado­ voljstva/želje. ona je. jer ludilo preti modernom čoveku tek povratkom u jezivi svet čudovišta i stvari i u njihovu sablasnu slobodu (Foucault 1978:83). arheologija i genealogija zamenjuju i dopunjuju jed­ na drugu (Dreyfus. Rabinow 1982:105). seksualne prakse i slično). BOLESTI MOĆI | Fuko navodi dve "bolesti moći": fašizam i staljinizam (Foucault u: Dreyfus. primarna svrha ovog upravljanja je obezbeđenje zadovoljstva. ΒΙΟ-POLITIKA j Rastuća briga države za biološko blagostanje populacije. Ima dva pola."nivo onoga što je omogućilo neku situaciju ili događaj" (Fuko 1971). populacija. DISCIPLINSKA MOĆ | Pounutrašnjena forma nadg­ ledanja. One predstavljaju "višak" moći. CHRESIS I "Upotreba". Drugi pol predstavlja disciplin­ ska moć (koju Fuko analizira u Nadzirati i kažnjavati /Fuko 1997/). rod. "Vlast (moć) bi u suštini bila ono što seksu nalaže njegov zakon. Pomoću disciplinske moći svaka osoba disciplinuje samu sebe. Osnovni cilj disciplinske moći je da proiz­ vede poslušnu osobu (Dreyfus. kategorija koje se tiču ljudi (vrsta. Rabinow 1982:209). takođe. Arheologija je strukturalistička. Rabinow 1982:104). Prvi je pol naučnih 291 . dozvoljenog i zabranjenog" (Fuko 1982: 76). koji se vezuje za praksu ispovedanja. DETERMINIZAM | Stanje u kom se sve forme slo­ bode postepeno ukidaju. Rabinow 1982:134135). ARHEOLOGIJA | Arheološki nivo . moć aphrodisia-e nalaže da se ona mora prikladno upotrebljavati i da njom treba primereno upravljati. rasa. ludilo nam ne pokazuje ništa drugo do prirodne konstante nekog deter­ minizma. Disciplins- BINARNI SISTEM | Crno-belo razlikovanje. ili komponente.

što vodi stvaranju ot­ pora u određenim grupama. DISKONTINUITET j Diskontinuitet . tu prazninu popunjava pojam dispozitiv. međutim. ljudi misle da dominiraju kada se ustvari pokoravaju. svaka granica koju utvrdi­ mo je samo proizvoljna podela napravljena u okviru konstantno pokretne celine. Cilj disciplinske tehnologije je da stvori "poslušno (telo) koje može pokoriti. transformisati i poboljšati" (Fuko 1997). koje se kriju ili pokazuju u diskursima. iskoristiti. EPISTEME Isto što i paradigma. Ove prakse stvaraju pojačane mehanizme nadzora i kontrole (Darier 1996: 589). Možemo poželeti da povučemo graničnu liniju. Genealogija nastoji da raskrije ove dve vrste znanja i njihovu borbu da budu preneta drugima. moć koju moramo imati nad sobom da bismo iskoristili aphrodisia-u na pravi način. ali. Možemo poželeti da izdvojimo određene periode. to su "disciplinske tehnike". naučne tvrdnje. Rabinow 1982: 135). drugo. Episteme 292 .0 FUKOU ka moć je jednako važna i za upravljanje seksualnim ispovedanjem (Dreyfus. Ljudi koji se opiru toj vrsti pritiska često se time nesvesno bore za sopstvenu dominaciju. zakoni. DOMINACIJA | Dominacija je često posredna. filan­ tropija) koje mogu pomoći pri izradi genealoške analize određene situacije (Dreyfus. opsesije. imamo li pravo da utvrdimo simetrične prekide u dve određene tačke u vremenu kako bismo proizveli izgled kontinuiteta i jednistva nekog sistema koga umećemo između njih? (Fuko 1971:115). arhitektonsko uređenje. pravila. Rabinow 1982:169). novi zahtevi kapitalizma ne bi bili mogući (Dreyfus. Ne tako retko. Rabinow 1982:141). GENEALOGIJA | Genealogija znanja se sastoji iz dva različita korpusa znanja: prvo. DISPOZITIV I Pojam episteme je nedovoljan. moralnost. Rabinow 1982: 121). Dominacija nije samo pritisak kojim se sprečava uživanje drugih ljudi. poslušnih individua u mašineriju proizvodnje.činjenica da se u okviru neke kulture tokom nekoliko godina pres­ tane misliti kao ranije i počne se razmišljati na drugi način (Fuko 1971: 115). iz drugačijih mišljenja i teorija koje se nisu etablirale niti su široko priznate i. DISCIPLINSKE TEHNOLOGIJE | Tehnike proizvođenja poslušnih ljudi. Moć uvekzahteva otpor (Dreyfus. teme. iz lokalnih verovanja i shvatanja (pomislite šta sve medicinske sestre znaju ο leku koji ne uživa javno priznanje). DISKURS I Prakse koje poštuju izvesna pravila: "Ar­ heologija ne nastoji da odredi misli. slike. nego diskurse same. a pogotovo ne za istoriju mišljenja. se istražuje analizom diskursa (teksta). ENKRATEIA | "Samokontrola". vezana je za askezu koja predstavlja "trening u samo-negiranju". Bez uključivanja disciplinovanih. diskurse kao prakse podložne pravilima" (Fuko 1998:151). Utvrđivanje diskontinuiteta nije lak posao ni za istoriju uopšte. ali postoje i neke dodatne prakse (institucije. kreirajući određenu politiku discipline. filozofski nacrti. predstave. administrativne mere.

Umeće vladavine podrazumeva i rastući korpus znanja koji sebe predstavlja kao "naučni" i koji do­ prinosi njenoj moći. ali i dalje postoji nadzor i podsticanje konformiranja pravilima. GENEZA I Analiza konstitucije poredaka na osnovu empirijskih podataka (Fuko 1971:137). S obzirom da se individue uvlače u ovu subjektivnost. Mada danas nema ap­ solutne moći monarha. tako da individue koje smatramo za eksperte mogu da zahtevaju neophodno znanje za upravljanjem. Fuko kaže: "Nazovimo terminom 'genealogija' je­ dinstvo eruditskog znanja i lokalnog sećanja koje nam omogućuje da utvrdimo istorijsko znanje ο postojećoj borbi i da danas taktički iskoristimo to znanje" (Foucault 1994:42). time bi bio "konstituisan predmet vrač". Takođe. institucija i disciplina (npr.Luj Šouver: POJMOVNIK Genealogija ne tvrdi da je istinitija od institucionalizovanog znanja. 293 . Rabinow 1982:104) Dok arheolog tvrdi da piše iz neutralne. medicine. Ovaj novi tip umeća vladavine je omogućen stvaranjem specifičnih (ekspertskih ili profesionalnih) "znanja". kao i stvaranjem eksperata. Rabinow 1982: 119) Ovi istorijski koreni su nam dostupni samo zahvaljujući dvema gore opisanim korpu­ sima znanja. ipak postoji vlast. a zatim ih sledi do njihovih istorijskih korena (Dreyfus. Umeće vladavine je nova vrsta vladanja koja se po­ javila u Evropi tokom šesnaestog veka. Dok ne zasnujemo i ne institucionalizujemo ovu delatnost. dok se arheologija bavi jezičkim praksama (u strogom smislu). Ona funkcioniše tako što izoluje glavne delove nekih tekućih političkih meh­ anizama (kao stoje održavanje strukture moći koja dijagnostikuje mentalne bolesti). već samo da predstavlja nedostajući deo slagalice. na prim­ er. ona proizvodi realnost pomoću "rituala istine" i krearira određeni stil subjektivnosti kojem se možemo konformirati ili mu se opirati. GOVERNMENTALITY/UMEĆE VLADAVINE | Cen­ tralizacija i povećana moć vlade. Ničeov ili Fukoov genealog priznaje političke i polemičke motive u pisanju istorije (Hoy 1986:6-7). Genealogija istražuje ono što zbog institucionalizacije znanja od strane onih koji imaju moć nije bilo evidentno. niko i ništa ne može biti nazvano vračom. Genealoška strana analize pokušava da razume moć konstituisanja domena objekata. Ustvari. Kada bi neko društvo institucionalizovalo ulogu vrača. ova moć nije negativna. psihologije. nezainteresovane perspektive. (Pogledati diskurs ο jeziku koji se nalazi u dodatku Arheologiji znanja). genealogija istražuje stvaranje objekata kroz institucionalne prakse (Drey­ fus.To se dogo­ dilo u vreme pada feudalizma i u doba opadanja moći apsolutne monarhije. pogledati Fukoov članak na ovu temu. i pripisalo mu određene privilegije. psihijatrije). Nju su ljudi u velikoj meri internalizovali. HETEROPIJA | Prostor u kome su spojeni protivrečni elementi. Ovo je termin koji je Fuko prvi put upotrebio u rezimeu i ilustrovao ga u drugim člancima (videti: Darier 1996). one postaju deo snaga normalizacije.

treba da bude jasno da za Fukoa skriveni smisao koji otvara hermenutika sumnje. kvalitativna nauka ο poretku (Fuko 1971:135-137). psihoanalitičaru). ISTORICIZAM | Ideja d a j e sva "istorija" samo isto­ rija iz perspektive istoričara."Na taj način. Nema "narativa" koji opisuje istoriju. MATHESIS I Nauka izračunljivog poretka (Fuko JEDINSTVO DISKURSA | "Jedinstvo diskursa ο lu­ dilu ne bi se temeljilo na egzistenciji objekta'ludilo'. dijagnozi lekara. poboljšati efikasnost i povećati njihovu moć. KOLONIZOVATI | Povezati grupe. drugačijim od onih koje nam nudi autor. I u toj istoj istoriji saz­ nanje nalazi onaj elemenat koji mu omogućava da komunicira sa drugim oblicima života"(Fuko 1971: 411).O FUKOU ISPOVEST I Značajna komponenta bio-moći. koji se diferenciraju u svakodnevnoj praksi.ili beleškama koje se zasnivaju na informacijama proisteklim iz naše sumnje. u pravosuđu. društvu ili jezi­ ku koji imaju svoju istoriju. unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998:38). svake akademske discipli­ ne. nego da je i ono samo sa svojom vlastitom istoričnošću ono čime je zacrtana istorija ljudskog života. ISTORIČNOST I Istorijska predubeđenja svakog autora. nego bi to bila igra pravila koja u određenom razdoblju omogućavaju pojavu objekata: objekata koji su zahvaćeni merama diskriminacije i repre­ 1971: 134). (Komentar treba suprotstaviti onome što je Pol Riker /Paul Ricoeur/ nazvao "hermeneutika sumnje" . Rabinow 1982:141. jer ono shvata ne samo da je oko njega svuda. ili na konstituciji jedinstvenog horizonta objektiv­ nosti. a ovo govorenje istine će ih ne­ kako osloboditi (Dreyfus. Fuko kritikuje komen­ tar zbog njegove preterane zavisnosti od smisla dostupnog autoru (Dreyfus. MERA I Mera nam omogućuje da analiziramo slične stvari pomoću izračunljivih formi identiteta ili razli­ ke (Fuko 1971:117). koji su okruženi propisima i receptima za lečenje. (Fuko 1971: 410).istorija samog čovjeka. KOMENTAR I Diskurs koji parafrazira i razjašnjava površinsko značenje teksta. iza istorije pozitiviteta nastaje još radi­ kalnija . istorija jezika" (Fuko 1971:408). "Istoricizam je način isticanja stalnog kritičkog odnosa između Istorije i humanističkih nauka". njihov ne-identitet kroz vreme. Rabinow 1982: 123). Osim toga. isto­ rija ekonomije. 294 . jedinstvo diskursa ο lu­ dilu bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. takođe nije u potpu­ nosti istinit). tretman i negu. Fuko 1982:55-63). "Svako saznanje ukorijenjeno je u životu. produžiti njiho­ vo trajanje. svakog društva. sije.Istorija'. objekata koji se ispoljavaju u patološkim opisima. Međutim. To je istorija koja sada zaokuplja samo čovjekovo biće. religijskoj kazuistici. prelom koji se u njima javlja. to jest genealogija. a da ne za­ visi od istorijske situacije samog pripovedača. Ljudi uče da njihova sloboda od njih zahteva "da govore istinu" daje priznaju nekom moćnijem (svešteniku.

po cenu da je preruše u poslednjem trenutku" (Fuko 1982:53-54) "Istorijski gledano. bez otpora svaka moć bledi. a koje nam . samo 'ište' da se obelodani"(Fuko 1982:57). Pozitivna moć inspiriše i rešava određene probleme. koji stvara veru u ri­ tual ispovedanja i oslobađanja od psihičkog bola. u Istoriji seksu­ alnosti Fuko objašnjava da mi.1977. NEGATIVNA MOĆ | "Moć koja kaže ne" (Foucault u: Gordeon 1980:139). Mi ispovedamo (u crkvi. šta bi trebalo tražiti i bojeći ga ne samo stidom i prekorom. pogo­ tovo preko rituala ispovedanja. a popularnost ovog mita suštinski oblikuje prirodu naše seksualnosti. niti u tome što su se varali. Na primer. nego i skrivenim uzbuđenjem i fascinacijom koja od naše seksual­ nosti pravi ono što ona danas jeste. O b a v e z a priznanja sada nam se vraća sa toli­ ko različitih strana. Zasniva se na tehnikama društvenog inženjeringa. a "Čovek je. od sada je toliko utelovljena u nama. trebalo da budu slobodne (ili od koji bismo mi bili slobodni da ih ne potiskujemo). Moć se takođe hrani i otporom. psihoanalitičarima) misli koje bi. "moderni" ljudi obično mislimo da je naša seksualnost potisnuta društvenim pritiskom koji zabranjuje njeno ispoljavanje. i često se ispoljava osporavanjem sopstvene istine. Druga procedura je "ispovedanje". nego u tome što su oko polnosti I povodom nje izgradili ogroman mehanizam za proizvođenje istine . Dva glavna teksta u kojima Fuko ocenjuje i upot­ punjuje svoj model odnosa moći su Power/Know­ ledge: Selected Interviews & Other Writings 1972 . postao životinja koja priznaje" (Fuko 1982: 56). 295 .uzroku­ ju patnju i poniženje. i Istorija seksualnosti: Volja za znanjem (Fuko 1982).Luj Šouver: POJMOVNIK MOĆ I Moć se implicitno ispoljava u načinu kon­ verzacije (odnosno diskursa). postoje dva velika postupka ko­ jima se iznosi na videlo istina ο polu" (Fuko 1982: 54). omugućuje nešto i koristi ne­ kome. da je više ne opažamo kao dejstvo vlasti koja nas prisiljava. koja nešto zabranjuje i time osnažuje zakon. ono što danas ima moć je manje samo potiskivanje naše seksualnosti. Jedna je tehnika erotskog majstora. Međutim. MOĆ/ZNANJE I Znanje kako se može uticati na ljudsko ponašanje. u naj­ dubljem kutku nas samih skrivena najviše što može biti. naprotiv. na Zapadu. da istina. "samo je on može preneti na ezoteričan način" (Fuko 1982: 55). kako nam priroda govori. obrazovanja i slično. Gore pomenuto je glavna tema Istorije seksualnosti (Fuko 1982: 53-57) (ovde se nalazi nekoliko repre­ zentativnih citata): "Bit ove priče nije u tome što su ljudi zatvarali oči ili začepljivali uši. ili pomoću mitova koji pogrešno predstavljaju izvore moći i upućuju na manje moćne izvore. a više sam mit ο potiskivanju. čini nam se. Ovaj mit i njemu odgovarajući ritual implicitno ob­ likuje naše seksualno iskustvo govoreći nam šta bi ono trebalo da bude.zbog prirode našeg potiskivanja . Ovde je u pitanju mit ο našoj navodnoj seksualnoj potisnutosti.

Na primer. koji čuvarima omogućava da vide unutrašnjost svake ćelije. Termin "panoptikon" je predložio Džeremi Bentam (Bentham 1995). "demokratska" država zahteva internalizovanu i sofisticiranu silu da bi izvršila svoju ulogu. njihov ne-identitet kroz vreme. uključujući tu i crveno (ali ne i ljubičasto) i žuto. Problem je u tome što mi u sopstvenoj jezičkoj za­ jednici ne uočavamo način na koji konstituišemo ono što govorimo. Ni ne znajući. Panoptikon je središnji posmatrački toranj u zatvoru modernog arhitek­ tonskog uređenja. predmet je konstituisan pomoću "jedinst­ va diskursa". mi grupišemo uočljive predmete u celine i tako konstituišemo naše predmete. Fuko počinje kritikujući ideju da je sve što ima istu eti­ ketu ista stvar i tezom da je razlika između različito etiketiranih stvari možda samo navika u mišljenju. razveden. kao i da se ljubičasta ubraja u crvenu. Na taj način. unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998: 38). mi konstitušemo predmet "brak" pomoću niza pravila koja nam omogućuju da kažemo da smo "udati". a da zatvorenici ne 296 . Proučavanje obrazovanja ovih diskursa (ili diskur­ zivnih formacija) jeste "arheologija". "koja se pojavila u drugoj polovini XVII vijeka i nastala posljednjih godina sljedećeg vijeka" (Fuko 1971:153). kao i pomoću pravila koja defmišu brak kao raski­ nut (poništen. Pretpostavimo da se u nekom društvu svetlocrvena boja označava kao "crvena". proces kojim se ljudi u nekoj kulturi ohrabruju da upravljaju i da se konformiraju ustanovljenim pra­ vilima.0 FUKOU NORMALIZACIJA | Grupisanje ljudi u "normalne". podv. Kako bi se između ova dva društva moglo govoriti ο bojama? Koristile bi se različite jezičke mape za označavanje boja. pomoću jezičke igre. PANOPTIKON I Metod nadzora u modernom zat­ voru. koristeći takve prozvoljne jezičke prakse koje su postale naša druga priroda. nevažeći). prelom koji se u nji­ ma javlja. Pokušaćemo da otkrijemo implicitna pravila koja koristimo da bismo formirali ovu mapu sveta oko nas. to bi glasilo: OPŠTA GRAMATIKA | "Opita gramatika je nauka ο verbalnom poretku u njegovom odnosu prema simultanosti koju mora da predstavi" (Fuko 1971:146. "Jedinstvo diskursa po pitanju određene teme (ili predmeta) bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. OTPOR I "Nema odnosa moći bez otpora" (Fou­ cault 1980: 142). Fuko). Za razliku od mo­ narhije koja upotrebljava sirovu silu da bi kontroli­ sala podređene. Fuko sugeriše da bi arheologija trebalo da istraži način na koji to funkcioniše. OBRAZOVANJE DISKURSA | Ovaj pojam je pred­ met drugog poglavlja Arheologije znanja. Uporedimo ovo društvo sa onim koje sve svetlonarandžasto označava kao "narandžasto". to je metod koji moderna država koristi da bi kontrolisala i regulisala društvo.To se postiže pomoću umeća vladavine (governmentality). Vitgenštajnovim recima. kako kontrolišemo našu mentalnu taksonomiju putem jezičkih praksi. tako da jednostavan prevod izgleda prosto nemoguć.

"(sve što moć) može da čini je da zabranjuje. Prema represivnom shvatanju moći. takođe. a z a ­ kon zahteva pokoravanje"(Dreyfus. nemir i slično. REFLEKSIVNA FORMA ZNANJA | Ono što zna­ mo ο sebi refleksijom. a ne introspekcijom. Moć. prvi. "otkriće" da se u korenu seksualnosti nalazi izvor bolesti u formi skrivene pasivnosti.Luj Šouver: POJMOVNIK znaju da su posmatrani. registrujući sve što se u naukama ο čovjeku može matematizirati i smatrajući da sve što nije podložno takvoj formalizaciji još nije dobilo svoj naučni pozitivitet"(Fuko 1971:387). Ova slika služi kao metafora moći centralizovanog upravljanja u modernoj državi. njime upravljaju insti­ tucionalne sile koje kontrolišu i ograničavaju. POZITIVITET I (Fuko 1971: 387) PREDSTAVA | Ono čemu se može pridati merljiva i strogo naučna forma. Radi se ο mišljenju da je istina potisnuta snažnom silom i da se možemo osloboditi ukoliko dopremo do nje. nego. PATOLOGIZACIJA | Postoje dva smisla. Rabinow 1982: 130). O b i č n o pokušavaju da ga definišu u funkciji matematike: bilo da ga približuju 297 . Represivna hipoteza koja se tiče seksu­ alnosti glasi da je zapadna civilizacija prešla iz čedne seksualnosti u doba potisnute seksualnos­ ti. pri­ rodno iscrpljivanje organizma koje proizvodi drhtavice. naivna znanja. ali je izvor bolesti (Fuko 1988:127-128). seksu­ alnost je potisnuta jer nije kompatibilna sa poslov­ nom etikom u vreme uspona kapitalizma tokom poslednja dva veka.analogno upravljanju sobom. (Fuko 1971) REPRESIVNA HIPOTEZA | Termin koji je Fuko prvi put upotrebio u Istoriji seksualnosti. što je mogućno više matematici. kojim se pojačava državna kontrola nad građanima. Fuko "represivnu hipotezu" suprotstavlja "bio­ tehničkoj moći" (ili "bio-moći") (Dreyfus. i na to kako oni sami sebe shvataju. on zamenjuje nekadašnje tamnice i mračne ćelije pomoću kojih su zatvorenici ranije kontrolisani (Fuko 1997: 227-228). POTČINJENO I Podređeno. SAMOUREĐIVANJE | Staranje ο sebi . Shodno represivnoj hipotezi. Rabinow 1982: 127). POLICIJA I Posao policije je artikulacija i admi­ nistracija tehnika bio-moći. jes­ te represija: represija je nametanje zakona. koja se nalaze nisko na hijerarhijskoj lestvici. a sve što može da zapovedi je poslušnost. ograničene na roditeljsku spavaću sobu (Fuko 1982: 21-47). POTČINJENA ZNANJA | Potčinjena znanja predstavljaju čitav niz znanja koja su diskvalifikovana kao neadekvatna za obavljanje svog zadatka ili su nedovoljno razvijena. čime se ne utiče samo na ono što oni čine. Seksualnost zato nije zlo. ispod zahtevanog nivoa znanja ili naučnosti. drugi. Zatvorenici se kontrolišu konstantnim nadzorom. na kraju krajeva.

Ali. U modernim vreme­ nima. duša. znanje koje može biti krajnji smisao prirode i svrha ljubavi/seksa. ali je tokom istorije prešlo u problem kako oblikovati sopstveni karakter (Fou­ cault 1988:78-79). takođe znači i"jednostavnost". on i dalje povlači paralele. odnosno da rade kako bi se usavršili. bolesnih. STARANJE Ο SEBI | Naziv etičkog principa koji lju­ de nagoni da se kultivišu. prema: Smart. u ovom smislu. dokle g o d treba analizira­ ti empirijske predstave njihovim rastavljanjem u jednostavne entitete. Odatle ta "fikcija da sva nebeska tijela u svom kretanju opi­ suju savršene krugove" (Bekon u: Fuko 1971:116). moramo napraviti neku taksinomiju. 1992). kakve su nam date u iskustvu). blagostanje. počiva na crkvenoj moći koja obezbeđuje individualno spasenje u onostranom svetu. U Antičkom dobu se smatralo da on podrazumeva i "kultivisanje duše".u njemu podređena načelu.techne tou biou u njenim raz­ nim oblicima . TEHNOLOGIJE SOPSTVA | Tehnologije sopstva predstavljaju specifične prakse pomoću kojih sub­ jekti sami sebe konstituišu u okviru i pomoću sis­ tema moći. Vladati.negovanje samoga sebe' možemo ukratko okarakterisati ukazujući na činjenicu da je veština življenja .0 FUKOU SLIČNOST I Fuko objašnjava ovaj pojam uzimajući za primer Bekona: ljudski razum. Ovi znako­ vi stoje u istom odnosu prema poretku složenih entiteta u kom stoji algebra prema poretku jed­ nostavnih entiteta. TAKSINOMIJA | Kada uređujemo složene entitete (predstave uopšte. već više "način na koji se ponašanje pojedinaca ili grupa može usmeravati: vlada dece. 298 . a koje često izgledaju ili "prirodne" ili nametnute od gore. ono određuje njeno razvijanje i organizuje njeno primenjivanje" (Fuko 1988: 51-52). pretpostavlja neki veći red i sličnost među stvarima od onog na koji zaista nailazi. SVEŠTENIČKA MOĆ | Vrsta moći koja je koristila crkva. (Fuko 1988: 53) To je ranije bilo pitan­ je samousavršavanja. spasenje u budućem životu je zamenjeno spasenjem u ovom životu (zdravlje."To. VLADA I Pod vladom Fuko nije podrazumevao toliko političke ili administrativne strukture mo­ derne države. SOPHROSYNE | "Razboritost" ili "mudrost". Vezana je za pojam individualizma. zajednica. upravo na tom načelu staranja ο sebi zasniva se njena neophodnost. zahvaljujući svo­ joj neobičnoj prirodi. sigurnost) (Fuko 1982). jasno je da se taksinomija u potpunosti oslanja na mathesis (Fuko 1971:135). chresis i enkratia. (Foucault u: Dreyfus. porodica. pomoću koga se može uspešno praktikovati aphrodisia. znači struktuirati moguće polje delanja drugih (Burchell et al. i dok su mnoge stvari u prirodi jedinstve­ ne i prilično nepravilne. nalazi sličnosti i odnose koji ne postoje. Rabinow 1982: 221) SUBJEKTIVNOST | Potčinjavanje.treba se starati ο samome sebi'. za šta je pot­ rebno napraviti neki sistem znakova.

Fuko. in The Taner Lectures of Human Values. U Rođenju klinike Fuko govori ο mitu ο "kliničkom zu­ renju".) (1991) . Chicago: The University of Chicago Press.The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception. Hubert. L.Luj Šouver: POJMOVNIK ZURENJE I Prodorno i mudro posmatranje. G. http://california. London: Verso.The Panopticon Writings (edited and introduced by Miran Bozovic). Environmen­ tal Politics. Salt Lake City. Darier. str. C."Omnes et Singulatim: Toward a Criticism of'Political Reason'". a ova sposobnost znanja na osnovu gledanja je re­ zultat niza posmatranja i iskustva lekara. UT: Uni­ versity of Utah Press/Cambridge University Press. Foucault. London: Harvester Wheatsheaf. Gordon. P. Foucault.htm LITERATURA: Bentham. Mišel (1971) . Michel (1975) .The Foucault Effect: Studies in Governmentality. 585-606. odnosno ο mitu da lekar treba da vidi samu srž problema kako bi ga dijagnostikovao i lečio. II.com/~rathbone/foucau10.. (eds. Paul (1982) . Michel (1978) . Michel (1981a) . Beograd: Nolit. Jeremy (1995) .Madness and Civilization: The History of Insanity in the Age of Unreason. Rabinow. Eric (1996) -"Environmental Governmental­ ity: The Case of Canada's Green Plan". 299 . Dreyfus. Burchell. Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: Lois Shawver.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. New York: Vintage Books. Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault.Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics. & Miller. Foucault. New York: Vintage books. 5 (4).

Rođenje zatvora. 26 (3). & Smart. Sociology. Mišel (1988) .). Cambridge. L. Mi­ chel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics. (1986) . Foucault. str. (1992) "Review of the Foucault Ef­ fect". 6. Foucault. Michel (1984a) . The Postmodern Turn: New Perspectives on Social Theory. Michel (1986) -"Governmentality". Beograd: Prosveta Fuko. The Subject an Power". Mišel (1998) . essais et lecons du College de France.Nadzirati i kažnjavati. 521. Brighton: Harvester Press. u: D. Hoy.) (1980) .Power/Knowledge . Staranje ο sebi. No. Chicago: The University of Chicago Press. Gordeon.Power/Knowledge: Se­ lected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. C. u: Paul Rabinow (ed. Fou­ cault: A Critical Reader New York: Basil Blackwell. Knowledge and Power". (Michel Foucault). 125. Beograd: Prosveta (Biblioteka "Erotikon"). Juillard. Michel (1981b) . Paris: conferences.). New York: Ran­ dom House."Afterword. in Steven Seidman (ed.Istorija seksualnosti III. New York: Pantheon books. Colin (ed. C. MA: Cambridge University Press. Foucault.Arheologija znanja. Gordon.Resumš de cours 190-1982. Michel (1989) . Rabinow. Hubert. Michel (1994) . in Dreyfus. D. Fuko. 559-560. Foucault. B.). Foucault. Colin (ed. Michel (1982) ."Space. Fuko. Beograd: Plato. Paul. The Foucault Reader. Ideol­ ogy and Consciousness. 300 .Ο FUKOU Foucault."Introduction".Selected Interviews and Other writings 1972-1977."Genealogy and social Criticism". Summer 1986. Mišel (1997) . str. Hoy.

.

čini mi se nemali previd. koja datira iz 2001. pa sve do smrti 1984). pristupivši nekolikim francuskim bibliotekama. IV. 829-838). Bib­ liografija Kozomare i Vejvode značajna je jer prati 301 . nemoguće mije da utvrdim da li su u pitanju greške u prekucavanju. do koje sam došao posred­ stvom Interneta. vol. omogućili kretanje kroz novu. predavanja. odnosno katalozima u elektronskoj formi. i koji je obja­ vljen u beogradskom NIN-u. Stoga sam odlučio da Karsensovoj bibliografiji Fu­ koovih originalnih radova (od 1954. ova bibliografija nije mi bila dostupna. tokom dugog vre­ mena jedina bibliografija Fukoovih radova. i objavili u časopisu Theoria. lako iscrpna. No ovoj biblio­ grafiji potkrao se jedan. kojih verovatno ima na obe strane.Pavle Milenković MIŠEL FUKO : BIBLIOGRAFIJA Ova bibliografija nastala je ukrštanjem nekoliko izvora. koju su sačinili Mladen Kozomara i Ivan Vejvoda. sačinio ju je Žak Lagranž (Jacques Lagrangue). još 1974. još 1984. sa potpunijim podacima ο nekim radovima koji su sadržani u Karskensovoj bibliografiji. koji se pojavio u posebnom izdanju časopisa Delo. Na žalost. jeste ogromna vremenska razlika. do ovog časa. i tek­ stova. Prva je pak nepregledna. Karskensova bibliografija ne sadrži jedan intervju iz sedamdesetih. Drägocena je bila pre svega bibliografija Makijela Karskensa (Machiel Karskens) sa Univer­ ziteta u Nijmengenu. Posrednu proveru Karskensove bibliografije obavio sam ponovo preko Interneta. kao i ra­ dova ο Fukou na srpsko-hrvatskom jeziku. Nedostatak druge bibliografije u odnosu na prvu. u prevodu Milana Komnenića. Njega sam pronašao u Vejvoda/Kozomara bibliografiji. kako tako. Iz ove perspektive. koju sam u potpunosti preuzeo. pod nazivom Complement bibliographie. str. Na nekoliko mesta došlo je do neslaganja. ili nešto drugo. što se ogleda u razlici u obimu. godine. ali jedino u navođenju stranica. koji je Fuko dao Jeleni Stakić (koja je u tom periodu prevela Istoriju ludila i prvi tom Istorije seksualnosti). priložim simbole koji bi. Ali isto tako i. Ova bibliografija priložena je dakle četvrtom tomu Govora i spisa {Dits et Ecrits. jer joj nedostaje prevod prvog poglavlja Arheologije znanja. ultimativne bibliografije koja je odštampana u Galimarovom četvorotomnom iz­ danju Fukoovih intervjua. govora.

ova bibliografija biti od koristi svim budućim proučavaocima Fukoovog rada. ORIGINALNA I Z D A N J A (1954-1984): 302 . itd. Promena diskursa tokom devedesetih na području Balkana uvodi novi princip klasifikaci­ je.). Na nesreću. Po čisto lingvističkom kriterijumu. jeste bibliotečka baza Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. povezanih u jedinstveni međubibliotečki sistem. kao i u literaturu ο Fukou na hrvatskom. odnosno hrvatsko-srpskom jeziku.BIBLIOGRAFIJA recepciju Fukoovih radova na području bivše J u g o ­ slavije. Nadam se ipak da će. upoređivanjem sa drugim. ona se prekida taman u periodu kada je zanimanje za Fukoa pojačano. ustanovio sam da ni ona nije potpuna. Čitalac će uočiti da iznad bibliografije prevedenih Fukoovih dela stoji NASRPSKO-HRVATSKOM JEZIKU. potrebno dati još neka razjašnjenja. Treći izvor. Do početka raspada druge Jugoslavije. i pored nepotpunosti. Jedna od posledica ovoga jeste činjenica da je uvid u prevodnu Fukoovu literaturu. U vezi sa tim. znatno otežan. srpski. No. odnosno ujedinjena elektronska kataloška baza biblioteka u Srbiji. koji dovodi do pregrupisavanja u najmanje dve serije događaja. od kojih svaka podleže sopstvenim pravilima regulacije. od tog jezika naknadno napravi nekoliko jezika ("bošnjački". "crnogorski". elektronskim kao i štampanim izvorima. unutar novih "dis­ kurzivnih praksi". "događaji" Fu­ koovih tekstova na ovom jeziku grupišu se unutar jedne serije. uprkos "epistemološkim rezovima" kojima se nastoji da se. srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski jezik i dalje predstavlja jedan jezik. hrvats­ ki. koji mi je pomogao da donekle pop­ unim ovu prazninu.

.

.

.

.

.

.

.

.

311 .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

"Arheologija i genealogija znanja: zapleti jedne istorijske kritike uma". str. 1998. Beograd. 18. 107-122. Theoria. br. XXXVII.01. Ivan Kolarić . Beograd: Plato.Mišel Fuko". str. 10. str. (neobjavljeno). str. Jacques Lagrange-"Complementbibliographique". NIN. str. 24. str. Nenad Daković . 101. 663. Na rubo­ vima arheologije znanja. jul-avgust 2004. zima 1995."Novi Arhivar". Theoria. Misao."Disciplina bez palice" (prikaz knjige: Nadzirati i kažnjavati). br. 829-838." D v e decenije od smrti Mišela Fukoa: Mišel Fuko (1929-1984)". 1997". "Reč ο delu: Filozofija . br."Nadziranje i kažnjavanje u epohi Moderne: Foucaultove aporije moći".bibliogra­ phies."Genealogija modernog indivi­ duuma"."Subjektivnost i moć". Mladen Kozomara ." F u k o o v preokret" (prikaz knjige: Mišel Fuko: Hermeneutika subjekta). 1-2/1984. Reč. Beograd. Đorđo A g a m ben)". 47.08. Colloqium 330. IV. Branko Romčević . br. str.1997. Machiel Karskens . 2001. edites par D. Mladen Kozomara . Aleksandar Molnar . Mišel Fuko. 2002.04. (Bib­ lioteka "Na tragu") Nenad Daković . 1999.Pavle Milenković: MIŠEL FUKO: BIBLIOGRAFIJA Mladen Kozomara . br. 22. 07. 129-142. str. 09. 5. Mladen Kozomara . (kasnije uvršteno u knjigu pod istim naslovom) Nenad Daković-"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati. 1994. 4 (decembar 1994). Treći program. Vol. Defert & F. 36. 4 (decembar 1994). Beograd: Plato.10. 09. Vreme. predavanje i diskusija na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju od 20.html 331 . 5-29. 40-41. Politika. Theoria. Ewald. Nenad Daković -"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati.1997. Mladen Kozomara .Govor i subjektivnost.info/foucault/bibliography. Filozof­ ski godišnjak. septembar 2003. Paris: Gallimard. str. jul/avgust 1998. NIN. 37-38. Zoran Janković . NIN."Bibliografija Michela Foucaulta". br. 73-106. u: http://foucault.Subjektivnost i moć. 11.Michel Foucault . u: D/'fs etecrits 1980-1988 vol. BIBLIOGRAFIJE: Ivan Vejvoda. 1997".Mo\. XXXVII."Biopolitika kao način depolitizacije (Hana Arent. (Biblioteka "Na tragu") Ivan Milenković .1992.

.

La formation du concept de reflexe aux XVII erne et XVIII erne siecles. Tokom Drugog svetskog rata aktivan u Pokretu otpora. Kako čitati Kapital. 1991. predavač na Col­ lege de France. 1936. Knjige: Lire le Capital. država. Završio Ecole Normale Superieure. Paris: Editions Maspero. u istom periodu radi kao lekar. socijalna filozofija. sa kojim objavljuje Čitati Kapital. upisuje studije medicine na Univerzitetu u Tuluzu. Od 1948. Doktorat iz filozofije na Univerzitetu Nimegue. Beograd: Beogradski krug. eksplicitno ga primenivši u oblasti medicinskih i bioloških nauka. 1976. Paris: La Decouverte. 1965-1967 asistent na Univerzitetu u Alžiru. Paris : Hachette. La crainte des masses. ukazao na značaj greške u naučnoistraživačkom radu i rastu naučnog znanja. Oblasti naučnog rada: kritička društvena teorija. građani Evrope?: granice. 1968. 1952. le peuple. na čelu Insti­ tuta za istoriju nauka i tehnike Univerziteta u Parizu {/'Institut d'Histoire des Sciences et des Techniques). naučnotehnički aspekti znanja. France) [ Filozofi društveni teoretičar. Cinq Etudes du materialisme historique. Paris: Presses Universitaires de France. Nanterre. Holandija. l'Etat. Paris: La Decouverte. strukturalizam. Trenutno profesor političke filozofije na Univerzitetu Pariz X. 1985. Paris: Presses Universitaires de France. Etudes d'histoire et de philosophie des sciences. La connaissance de la vie. Oblasti naučnog bavljenja: istorija i epistemologija medicine i biologije. Paris: La Decouverte. narod. 2001 {Mi. 1997. Od 1971.Avalion. France . potom profesor istorije filozofije nauke na Sorboni. 1977. 2003). Početak naučne karijere obeležen saradnjom sa Lujem Altiserom. na problemu normalizacije u medicini. Georges Canguilhem (1904 Castelnaudary. La Philosophie de Marx. Nous. Spinoza et la politique. Paris: La Decouverte. Droit de Cite. Culture et politique en demoeratie. 2002. 1965. Paris: La Decouverte. 1966). 1955. do penzije 1971. 1943 (preštampano i prošireno pod naslovom: Le normal et le pathologique. Sur la dictature du proletariat. Ideologie et rationalite dans l'histoire des sciences de la vie. 1965. 1974. 1975). classe. 1988 (sa Imanuelom Valerstinom). Les identites ambigues. 1992. Paris: Galilee. 333 . Knjige: Essai sur quelques problemes concernant le normal et le pathologique. Race. Paris: La Decouverte. Paris: Presses Universitaires de France. do 1955. Paris: Vrin. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine. Irvine. Paris: Vrin. Dokto­ rirao filozofiju na Univerzitetu u Strazburu (1943). citoyens d'Europe: les frontieres. (sa Lujem Altiserom.1995 France) | Filozof. Berits pour Althusser. lekar. nation. Paris: Editions Maspero. epistemolog i istoričar nauke. i na Univerzitetu Kalifornija. marksizam.BELEŠKA Ο AUTORIMA Etienne Balibar (1942 . Razvio kon­ cept epistemološkog reza Gastona Bašlara. Politique et philosophie avant et apres Marx. 1993. Les frontieres de la demoeratie. Paris: Presses Universitaires de France.

Paris: Flammarion. London and New York: Routledge. 1992. korukovodilac seminara "Sociologija homosekualnosti" na Visokoj školi za društvene nauke {TEcole des hautes etudes en sciences sociales) u Parizu. Cambridge: Cambridge University Press. Reshaping Australian Institutions series. Michel Foucault (1926 Poitiers. Oblasti naučnog rada i interesovanja: filozofija i istorija nauke. lan H a c k i n g (1936 . Echapperä la psychanalyse. biopolitike i vladavine. 1998. Michel Foucault: 1926-2004. Critical and Effective Histories: Foucault's methods and Historical Sociology. Od 2005. Didier Eribon | Filozof. filozofija jezika. Cambridge: Cambridge University Press. Poslednjih godina bavi se pitanjima homoseksualizma. 2003. Paris: Fayard. Knjige: The Logic of Statistical Inference. Ostali radovi: Reflexions sur la question gay. Representing and Interven­ ing: Introductory Topics in the Philosophy of Natural Science. Une morale du minoritaire. 1998. Harvard University Press. Open University Press (u štampi). 1991. Governmentality: power and rule in modern society. 1983. 1989). (sa Barry Hindessom). C a n a d a ) | Filozof. London and New York: Routledge. 1999. Priredio: Governing Australia: studies in contemporary rationalities of government. science et politique. 1975. 1995. Magistrirao (1958) i doktorirao (1962) na Kembridžu. Paris: Fayard. profesor filozofije i istorije nauke na College de France. 1975. biografi publicista. Sarajevo: Svjetlost. Paris: Larousse. editions Odile Jacob. Michel Foucault et ses contemporains. godine. Governing Societies. 1990. filozofski aspekti poremećaja ličnosti. Australija. The Emergence of Probability. 2005. medije i filozofiju na Macquarie Univer­ zitetu. Cambridge: Cambridge University Press. 1988. Fautil bruler Dumezil?: Mythologie. Paris: Fayard. Biografske i publicističke knjige: De pres et de loin. Doktorirao filozofiju (1988) na Univerzitetu u Novom J u ž n o m Velsu. 1994. istoričar ideja. kulturu. interventions surla question gay.1884 Paris. 1989. 1994. Why Does Language Matter to Philosophy?. Priredio: Dictionnaire des cultures Gays et Lesbiennes. 2003. Harvard 334 . France) | Biografski podaci i potpuna bibliografija na stranicama ove Hrestomatije. The Taming of Chance. Papiers d'identite. Paris: Flammarion. Cambridge University Press. Sidnej. The Social Construction of What?.Vancouver. Paris: Fayard. filozofija matema­ tike. 2001. genealogija rata. Cambridge: Cambridge University Press. (Izbliza i izdaleka /razgovori sa Klodom Levi-Strosom/. London and Beverly Hills: Sage. France .Mitchell Dean | Australijski filozof i sociolog. Heresies. Essais sur la theorie de la sexualite. Rewriting the Soul: Multiple Personality and the Sciences of Memory. Cambridge: Cambridge University Press. Gostujući profesor na Univerzitetu u Berkliju. Mad Travellers: Reflections on the Reality of Transient Mental Illness. profesor na Univerzitetu u Torontu od 1982. Paris: Fayard. Oblasti naučnog rada: društvenopolitička teorija sa posebnim osvrtom na probleme suve­ reniteta. Princeton: Princeton University Press. Trenutno dekan na Fakultetu za Društvo. Knjige: The Constitution of Poverty: toward a genealogy of liberal governance. Uglavnom poznat po biografijama i knjigama razgovora. 1999. 2000. problemi liberalnog autoritarizma. Variations sur le theme de Jean Genet. 1965. mira i moći.

Knjige: Lettres ά l'opinion eclairee. sociologija tela. Lakanov zet. Uvod u sociologiju. Osnivač svetske asocijacije psihoanalitičara (1992). Srbija) | Sociolog. Peterborough. profesor sociologije na Trent Univerzitetu. Disciplining Old Age: Essays on the Formation of Gerontological Knowledge. direktor Odseka za psihoanalizu na Univer­ zitetu Vinsen. Priredio veliki broj Lakanovih preda­ vanja i spisa. 1999. društvena teorija. Od 1974.1996. Pavle Milenković ( 1 9 6 4 . 2002. Centre for Developing-Area Studies. Knjige: Refleksivna sociologija Alvina Guldnera. (sa Milanom Tripkovićem). Njegovi teorijski stavovi formirani su pod uticajem Altisera. Novi Sad. Harvard University Press. Jacques-Alain Miller (1944 . Novi S a d : Visio mundi academic press.Novi S a d . Satire.Chateauroux. An Introduction to Probability and Inductive Logic. sociologija nauke. Knjige: Intimna proza. opšta soci­ ologija. istorija društvenih nauka. 2001. Škola Anala. 20C3. socijalni konstrukcionizam. Verdier. 1980. 1 997. Doktorirao na Jork Univerzitetu. Oxford Uni­ versity Press. 1999-2000 predavač na Baptističkom teološkom fakultetu u Novom Sadu. od 2003. Srbija) | Sociolog. jedan od najvernijih učenika i nastavljača Žaka Lakana.University Press. Oblasti naučnog rada: gerontologija. Priredio: Scientific Revolutions. Niš: Gra­ dina. Oblasti interesovanja: sociologija znanja. Konstrukcija društvene realnosti u sociologiju (u štampi). Ontario. Le Neveu de Lacan. The University Press ofVirginia. 2004. Fukoa i Burdijea. Knjige: Marxism. Cambridge: Cambridge University Press. Novi Sad: Stylos. Pokretač časopisa Ornicar? za oblast psihoanalize (1975). McGill University. 2004. neoliberalizam. Pariz VIII. Oblasti naučnog bavljenja: lakanovska psihoanaliza. 1981. Priredio: Istorijska sociologija (sociološka hrestomatija. Od 1995. Takođe se bavi književnim i esejističkim radom. diplomirao. u Ecole de la cause freudienne. Qui sont vos psychanalystes?. France) j Psihoanalitičar. Historical Ontology. Paris: Seuil. istorijska sociologija. magistrirao i doktorirao na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ogledi ο sociološkoj istoriografiji. Osnivač i glavni i odgovorni urednik Žurnala za sociologiju. Africa and Social Class: A Critique of Relevant Theories. Završio Ecole Normale Superieure u Parizu. Učestvovao u nastanku Ecole freudienne de Paris (1964) koju je osnovao Lakan. godine docent na istom odseku na predmetu Sociološke teorije. Un debut dans la vie. u štampi). asistent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Stephen Katz | Sociolog.Prokuplje. 2003. 335 . 2002. Oblasti naučnog bavljenja: metodologija i epistemologija društvenih nauka. zahvaljujući njemu. preimenovanog. Osnivač i član Vojvođanske sociološke asocijacije. Dušan Marinković (1968 . Doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

1995. Edward W. Beograd: Beogradski krug.2 0 0 3 New York. Na poziv Pjera Burdijea održao seriju predavanja na College de France. USA) | Pisac. 1969-1994. 1979. U književnim radovima i poeziji vezuje se za Virdžiniju Vulf. Cambridge. Aktivan u rešavanju Palestinskog pitanja. Dynamism: Volume I: Force. Srbija) | Psiholog i psihoterapeut. 1994. Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures. Torontu. 1975. godine profesor engleske i uporedne književnosti na Kolumbija Univerzitetu. 2003. Njene aktivnosti uglavnom se svode na diskusionu razmenu i edukaciju putem Internet mreže. Jejlu. 1986. London: Faber. 1995. Haworth Press. 2000). New York: Columbia University Press. New York: Knopf/Random House. 1995. Kolumnista u listovima Al-Hayat i Al-Ahram. The Politics of Dispossession: The Struggle for Palestinian Self-Determination. Piše oglede iz filozofije.1998. The Pure Critique of Reason. S a i d (1935 J e r u s a l e m . 2002). The Ethos of Modernity. New York: Pantheon Books. Peace and Its Discontents: Essays on Palestine and the Middle East Peace Process. Fukoa i Deleza. porodična psihoterapija. Beograd: XX vek. Rimric Press. 1993 {Kultura i imperijalizam. Synthetic A Priori. New York: Knopf. New York: Pantheon. Out of Place: A Memoir. Specijalizirao konstruktivističku psihoterapiju u Centru za psihologiju ličnih kon- 336 . muzički kritičar za The Nation. 1990. 1996. Rimric Press. To Lie Within the Moment. The Question of Palestine. postmoderna reinterpretacija istorije psihologi­ je. Orientalism. Diplomirao. 1994. New York: Times Books. 1994.S. i na Univerzitetu Džon Hopkins. After the Last Sky: Palestinian Lives. Musical Elaborations. 2000. Doktorirala iz oblasti kliničke psihologije. Rimric Press. Military. Od 1963. 1999. Mass. USA) | Pisac. Oblasti naučnog bavljenja: seksualnost. and the Critic. Fuko). Knjige: Intention and Method. New York: Pantheon. Μ. Cambridge. 1999. magistrirao i doktorirao na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 1999.Fairhope. Timeless: Book I. terapeut i psihoanalitičar. The World. Culture and Impe­ rialism. Covering Islam: How the Media and the Experts Determine How We See the Rest of the World. rukovodio muzičkom radionicom za izraelske i palestinske studente. za koju je preveo libreto na engleski. dizajner i fotograf. Gay People and Sexuality in the U. interpretacije pojedinih pisaca (Vitgeštajn.1983. London: Routledge & Kegan Paul.Μ. 1978 {Orijentalizam. The Generation ofX.B e o g r a d . na istom fakultetu trenutno u sta­ tusu vanrednog profesora. Knjige: And the Flag Was Still There: Straight People. A Bartered Tide.: Harvard University Press. 2004. studirao u Sjedinjenim Američkim Državama. sa posebnim osvrtom na Kanta. R. Lois Shawver | Klinički psiholog. Reflections on Exile and Other Essays. New York: Basic Books. New York: Vintage. 2000. Rimric Press. Sa pijanistom i dirigentom Danielom Barenboimom učestvovao na produci­ ranju Betovenove opere Fidelio. Knjige: An Opening Lyric. Massachusetts: Harvard University Press. 1991. pijanista i muzikolog. Magistrirao (1960) i doktorirao (1964) na Harvardu. Dušan Stojnov (1957 . Another Generation Cometh. književni kritičar i teoretičar. 1981. the Text. Odrastao u Kairu. 1997. The Empiricism of Subjectivity. New York: Pantheon Books. Stajnbeka i Hemingveja. Parrott (1966 . Gostujući profesor na univerzitetima u Harvardu.

predavač na College de France. Rene Char en ses poemes.strukata u Londonu. I. L'elegie erotique romaine. 337 . L'inventaire des differences. po­ tom profesor na Univerzitetu u Provansi. Paris: Le Seuil. 1971/1978. Oblasti naučnog bavljenja: istorija antičkog Rima. Paris: Le Seuil.Αίχ-en-Provence. od 1999. istorija mentaliteta. Paris: Le Seuil. Osnivač i predsednik Udruženja konstruktivista Srbije. Priredio: Psihoterapije. sociološka istorija. France) | Istoričar i epistemolog. Fakultet za književnost u Eksu (d'Aix). Paul Veyne (1930 . 1983. epistemologija. Le pain et le cirque. La societe romaine. do 1998. u statusu honorarnog profesora. Od 1975. 1983 (Do li su Grci verovali u svoje mitove?. Novi Sad: Svetovi). Paris: Le Seuil. 1957-1965 asistent na Sorboni. Beograd: Zepter Book World. vol. Oblasti naučnog bavljenja: konstruktivistička psihologija i konstruktivistička psihoterapija. Paris: Le Seuil. 1990. 2000. Knjige: Psihologija ličnih konstrukata: uvod u teoriju i terapiju. 1976. Histoire de la vie privee. Paris: Gallimard. 1991. Knjige: Comment on ecrit l'histoire: essai d'epistemologie. Les Grecs ont-ils eru a leurs mythes? Paris: Le Seuil. Paris: Le Seuil. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. na predmetu Istorija Rima. Predavač na Institutu za Geštalt psihoterapiju na Malti i na Institutu za konstruktivističku psihoterapiju u Padovi. 1987. 2003. 1976.

"Polemike. Herodote. oktobar 1971. Architecture. moć. politika i problematizacije" ("Polemics. 71-85. Vol. 339 ./. New York: The New Press. 1981. Critique. 25. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur ^ ί β ς ο ^ d'ecrire l'histoire'Ventretien avec R.October 25th. 265-275. H. sa engleskog prevela Milana Bošković). str. prethodno objavljeno u: Pregled. 46-49. Subjectivity and Truth. Sarajevo. 1. sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). u: Colin Gordon /ed. Pierre Riviere. oktobra 1982" ("Truth. 1971. Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. "Druga mesta". Paris: Gallimard. sa francuskog preveo Ivan Milenković). Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. sa francuskog prevela Eleonora Prohić). sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. Un cas de parricide au XIXe siede. Mouvement. juin 1966. n° 1187. u: L. ayantegorgemamere./. masoeur etmon frere. Paris: Gallimard. Martin. New York: Random House. Gutman and P. 523-546. H. sa engleskog prevela Milana Bošković). Les lettresfrangaises. Politcs and Problematizations". janviermars 1976. "Poredak govora" (L'ordre du discours. sa francuskog preveo Pavle Milenković). Essential Works of Foucault: 1954-1984. str. n° 1. Presente par Michel Foucault. str. London: Tavistock Publications. Bellour/. str. Ethics. 1982". str. Hutton /eds/. str. n° 229. 9-15. "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". 6-9. sa francuskog prevela Vanja Manić). Continuite. ("Des espaces autres". 1973. octobre 1984. sa engleskog prevela Milana Bošković). u: Paul Rabinow /ed. 1988. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie".BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". sa francuskog preveo Ivan Milenković). Self: An Interview with Michel Foucault . Power. "Istina.15-21 1967. u: Moi. n° 5.

1971. Presente par Michel Foucault. oktobra 1982" ("Truth. Sarajevo. prethodno objavljeno u: Pregled. H. 6-9. Gutman and P. masoeur etmon frere. sa francuskog preveo Ivan Milenković). Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. u:Moi. Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. str. "Poredak govora" {L'ordre du discours. ("Des espaces autres". n° 1. "Istina. juin 1966. u: L. Power. octobre 1984. Un cas de parricide au XIXs siede. Ethics. str. 25. u: Colin Gordon /ed. sa francuskog prevela Vanja Manić). 9-15.October 25th. sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). sa francuskog prevela Eleonora Prohić). Critique. London: Tavistock Publications. Vol. politika i problematizacije" ("Polemics. u: Paul Rabinow /ed. janviermars 1976. 1. "Druga mesta". n° 5. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur les facons d'ecrire l'histoire"/entretien avec R. oktobar 1971. Leslettresfrangaises. Hutton /eds/. Politcs and Problematizations". str. Architecture. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". Mouvement. 1973. n° 229. sa engleskog prevela Milana Bošković). New York: Random House.15-21 1967. str. Pierre Riviere. Essential Works of Foucault: 1954-1984. H. Bellour/. Paris: Gallimard. New York: The New Press. Martin. sa engleskog prevela Milana Bošković). ayant egorgi ma mere. 71-85./. str. moć. Herodote. sa engleskog prevela Milana Bošković). n° 1187. "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie". sa francuskog preveo Pavle Milenković). 1981. 1988./. 1982". 523-546. "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". Subjectivity and Truth. sa francuskog preveo Ivan Milenković). Self: An Interview with Michel Foucault . sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. 339 . 265-275. "Polemike. Continuite. 46-49.BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". Paris: Gallimard. str.

Paris.". 2001. str. Anthony Elliott (ed. str. 1986. sa francuskog prevela Olja Petronić). M. Georges Canguilhem . 1989. L'enjeu du nominalisme". Paris: Editions du Seuil. Le Debat. sa francuskog prevela Olja Petronić). str./. Paris: Editions du Seuil. Ο FUKOU: Stephen Katz . Critical and Effective Histories. Μ. South Carolina: Rimric Press. 1986. 37-40. 149-155. The Ethos of Modernity..11 Janvier 1988."Mišel Fuko i psihoanaliza" ("Michel Foucault et la psychanalyse".. u: Michel Foucault philosophe."Ja. 29-37. u: Μ. Didier Eribon .'"Nestrpljivost slobode' (Fuko i Habermas)" ('"L'impatience de la Liberie' /Foucault et Habermas/". New Delhi: Sage Publications. Profiles in Contemporary Social Theory. Comment on ecrit l'histoire. 203-206. str. Parrott. str. 1994. M./. sa engleskog prevela Milana Bošković). Jacques-Älain Miller . Blackwell. str. Pjer Rivijer. Foucault's Method and Historical Sociology. Pierre Riviere. Etienne Balibar . sa francuskog prevela Olja Petronić). Mitchell Dean -"Pitanja prosvećivanja" ("Question of enlightenment". London. Paul Veyne-"Fuko revolucioniše istoriju" ("Foucault revolutionne l'histoire". u: Didier Eribon. str.). 385-429. USA: SEMIOTEXT[E]. str. u: Sylvere Lotringer /ed. 1989.10."Mišel Fuko" ("Michel Foucault". Ulog nominalizma" ("Foucault et Marx. 117-127. u: Mitchell Dean. 289-311. str. 2002. 1961-1984. Michel Foucault et ses contemporains.10.11 Janvier 1988. u: David Couzens Hoy /ed." ("I. Edward W. Foucault and Enlightement. 1978. 340 ." 0 Istoriji ludila viđenoj kao događaj"("Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement". Turner. u: Bryan S. sa engleskog prevela Milana Bošković).. Foucault Live: Collected Interviews. 54-75. u: Foucault: A Critical Reader. lan Hacking -"Fukoova arheologija" ("The Archeology of Foucault". 43-57. Paris. u: Michel Foucault philosophe. sa engleskog prevela Milana Bošković). Parrott . Foucault: A Critical Reader. 1994. Recontre internationale. str. 1996. Edited by David Couzens Hoy. 27-40. R. Recontre internationale. sa engleskog prevela Milana Bošković). R. str. London and New York: Routledge. u: Paul Veyne."Fuko i Marks."Fuko i imaginacija moći" ("Foucault and the Imagination of Power". Blackwell. Paris: Editions du Seuil."The care of Self". sa francuskog preveo Andrej Horvat). sa francuskog prevela Olja Petronić). 77-83. Paris: Fayard. sa engleskog prevela Milana Bošković).. Said . novembre-decembre 1986. 9. 9. sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev).

"Fuko. Pavle Milenković . Dušan Stojnov -"Normalnost. događaj. BIBLIOGRAFIJA: Pavle Milenković-"Mišel Fuko: bibliografija"(objavljuje se prvi put)."Pojmovnik" (Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault. istorija" (objavljuje se prvi put)."Nauka kao znanje/moć od disciplinujuće do diskurzivne prakse" (objavljuje se prvi put). http://california. Lois Shawver . moć i revizija psihologije" (objavljuje se prvi put).Dušan Marinković . 341 .con/ -rathbone/foucau10.htm. sa engleskog prevela Duška Dobrgsavljev).

\ .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful