defi1965

Digitally signed by defi1965 DN: cn=defi1965, c=YU, email=defi1965@live.com Date: 2011.04.23 12:36:20 +02'00'

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004

HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

tekstove preveli: Milana Bošković (engleski) Duška Dobrosavljev (engleski) Andrej Horvat (francuski) Vanja Manić (francuski) Ivan Milenković (francuski) Pavle Milenković (francuski) Vladimir Milisavljević (francuski) Olja Petronić (francuski, srpski) Eleonora Prohić (francuski) Darko Rakin (srpski) stručna redakcija prevoda sa francuskog: Pavle Milenković sa engleskog: Dušan Marinković i Pavle Milenković Dizajn, prelom i tehnička priprema: Igor llić Prvo izdanje Izdavač: Vojvođanska sociološka asocijacija Dr Zorana Đinđića 2, Novi Sad Za izdavača: Dušan Marinković

MIŠEL FUKO
1926-1984-2004 HRESTOMATIJA
Priredili: Pavle Milenković i Dušan Marinković

Novi Sad 2005. Vojvođanska sociološka asocijacija

UVOD

Živo interesovanjeza delo Mišela Fukoa čini se da ne jenjava ni dve de­ cenije posle njegove smrti. Naprotiv, ono je toliko da poprima heterotopijske razmere, spajajući u okviru fukoovskog diskursa pisce sa različitih kontinenata i sa raznorodnim disci­ plinarnim zaleđem. Ako bi se, sledeći uput samoga Fukoa, "delo" razmatralo nezavisno od "autora", onda bi se ova knjiga Fukoovih tekstova i tekstova ο Fukou mogla tretirati nesamo kao prikladno obeležavanje dvadesetogodišnjice autorove smrti, već i kao rođendanska proslava jednog Delà koje u ovoj, dvehiljadeičetvrtoj, puni celih pedeset godina. Maladie men­ tale et Personnalité (Paris: PUF, 1954), označilo je jedno rođenje i život čija burna biografija, sada već u domenu "dugog trajanja" ne prestaje da poprima dramatične uzlete. Dopusti li se jedno uopštavanje - imajući pri tom u vidu fukoovski nominalistički

A great interest for Michel Foucault's work is still not subsiding nearly two decades after his death. On the con­ trary, the interest is so great that it assumes heterotopic proportions connecting authors under Foucault's discourse framework, from different continents with heterogeneous dis­ ciplinary backgrounds. If, following Foucault's directions, a "work" is to be scrutinized inde­ pendently of its "author", then this book of Foucault's texts and texts about Foucault could be treated not only as an appropriate mark­ ing of his death but as an anniver­ sary celebration of the work's fiftieth birthday. Maladie mentale et person­ nalité (Paris: PUF, 1954) has branded a birth and life whose turbulent bi­ ography (now only in the domain of "long-term") continues to dramati­ cally soar. If generalization is to be allowed - having in mind Foucault's nominalistic caution applied to any

Il semble que le vif intérêt pour l'oeuvre de Michel Foucault n'affaiblisse pas ni deux décennies après sa mort. Au contraire, il est si grand qu'il gagne des dimensions hétérotopiques, en réunissant, dans le cadre du discours foucauldien, les auteurs venant des continents différents et ayants des arrières disciplinaires divers. Si, suivant l'instruction de Foucault lui-même, on considérait un 'oeuvre" indépendamment de son "auteur", ce livre des textes par Foucault et sur Foucault pourrait être traité non seulement comme un geste convenable pour commémorer la vingtième anniversaire de le mort de l'auteur, mais aussi comme l'anniversaire de la mise au monde d'un Oeuvre qui cette année, 2004, a cinquante ans. Maladie mentale et Personnalité (Paris: PUF, 1954) a marqué une naissance et une vie dont la biographie tumultueuse, qui est mainJ

7

HRESTOMATIJA
oprez kod svakog uopštavanja - moglo bi se reći da Fukoovo delo svoje mladalačke dane živi tek posle smrti svoga autora, u jednoj zbilja opštoj, i na raznim stranama gotovo euforičnoj aklamaciji. Posredstvom tog delà, Fuko je i dalje zvezda. I to pokretna, koja se na intelektualnom nebu sa jednakim sjajem da raspoznati u sazvežđima: filozofs­ kom, istoriografskom, sociološkom, pedagoškom, psihijatrijskom, krivično-pravnom, književnom, antropološkom, verovatno i u onima koja se upravo rađaju ili će se tek roditi. Protekle decenije pokazale su da je Fukoovo delo i dalje uslov i osnov za traganje, za novo otvaranje heterotopijskih polja onima koji ga slede, onima koji ga poriču. Nje­ gov ambivalentan, u mnogo čemu neuhvatljiv i svakako fascinantan intelektualni i literarni legat stavio je priređivače ove knjige u dilemu: omaž? obuhvat? odabir? delo? "Kome se obraćate, ako se obraćate?" Fukou ničeancu? Fukou hajdegerijancu? Fukou istoričaru? Fukou ar­ heologu? Ciniku sopstvenog poststrukturalizma? Onome koji svim svojim srcem nervozno prokazuje parajuću prazninu sadašnjosti. generalization - it seems that Fou­ cault's ingenious work has started living its early days after the author's death in a really broad and, in many aspects, euphoric acclamation. By virtue of his work, Foucault contin­ ues to be'a star. In fact, he is a roam­ ing star in the intellectual sky whose brightness can be easily recognized in philosophical, historiographical, sociological, pedagogical, psychiat­ ric, criminal and legal, literary, an­ thropological, and other newly born constellations and perhaps those in­ tellectual constellations that are yet to come. Recent decades have showed that Foucault's work is still a condition and a foundation for searching and opening new heterotopic fields for both his followers and those who deny him. His ambivalent, in many aspects fugacious, and most cer­ tainly fascinating intellectual and literary legacy, has put editors of this book in a real dilemma. Is it: a tribute? an envelopment? a selec­ tion? a work piece? With whom are you talking to, if you are talking to? Are you talking about Foucault as a "Nitze-ist", "Heidegger-ist"? Fou­ cault as a "Historian", "Archeologist"? or perhaps Foucault as a "Cynic of his own post-structuralism"? or to tenant déjà dans le domaine d'une "longue durée", ne cesse pas de faire des envolées dramatiques. S'il est permis de faire une généralisation - en tenant compte de la réserve nominaliste foucauldien envers toute généralisation - on pourrait dire que l'oeuvre de Foucault ne vit sa jeunesse qu'après la mort de son auteur, et cela à travers une acclamation vraiment générale et parfois presque euphorique. A travers cet oeuvre, Foucault est toujours un star. Le star mobile, dont l'éclat est reconnaissable dans le ciel intellectuel, également dans les constellations: philosophique, historiographique, sociologique, pédagogique, psychiatrique, pénale et juridique, littéraire, anthropologique, et probablement aussi dans les constellation qui sont en train de naître ou vont naître un jour. Les décennies passées ont montré que l'oeuvre de Foucault représente toujours une condition et une base pour la recherche, pour une nouvelle ouverture des champs hétérotopes à ceux qui le suivent, à ceux qui le nient. Son patrimoine intellectuel et littéraire ambivalent, qui est souvent insaisissable, mais certainement fascinant, a posé les rédacteurs de ce livre devant une dilemme: un

8

odnegde. n'est pas tout à fait comme la quantité de l'éclat qui provient de la source même. En mesurant. voleti Fukoa nije isto što i razumeti ga. The brilliance of this book can be quite dazzling that might lead to sideways and dead­ ends. someone who is nervously showing a ripping emptiness of reality with all his heart? However. in which proportion this "happening" has been and still is circumstantial. The editors of this book have had an im­ modest and. već odgovara obavezi obrade događaja mišljenja. which is partially manifested in worship and partially in ritual name pronunciation. theoretical. No u kojoj je meri taj događaj bio. By reason. niti samo delà uopšte. Jer. ne se satisfait pas de la compréhension d'un Oeuvre ni de l'oeuvre en général. smrti i smrtnoj misli ο toj smrti. it should not be over­ looked the fact that the amount of glory. nije isto što i količina sjaja koja potiče od samog izvora. time donekle verovatno i hrabru ambiciju: da (lično) intelektualno pokloništvo združe sa naporom razumevanja. Without doubt. igra slučaja. nas koji nad njegovim rukopi­ som raščitavamo iznova "nas". 9 . na tragu samog Fukoa. Njegova slava pak. and epistemological cogitation. Važući. qui. à condition que vous vous adressez?" A Foucault nietzschéen? A Foucault heideggerien? A Foucault historien? A Foucault archéologue? Au cynique de son propre poststructuralisme? A celui qui dénonce de toute son âme la vacuité déchirante du présent. ne os­ taje tek kod razumevanja jednog Delà. a u kojoj pak Fukoovo poigravanje slučajem? Do koje mere poigravanje strpljen­ jem onih koji ga svojataju? Možda se on još uvek igra sa našim strpljen­ jem. a delimično u ritualnom izgovaranju imena. mais correspond à l'obligation de travailler l'événement de la pensée. Now. Blještavilo ovog Delà kadkad je toliko zaslepljujuće da navodi na krivi put. being on Foucault's path. However. L'étincellement de cet Oeuvre est parfois si aveuglant qu'il nous fait prendre le faux chemin. serves the obligation of elaborating happenings of thought. na granici između misli. međutim. koja se delimično ogleda u obožavanju. dovoljno je pokriće da te stranputice prođu neopaženo. Foucault's reputation is more than enough assurance to make those sideways miniscule. priređivači ove knjige imali su (možda neskromnu). is not the same as the amount of shine that radiates from the source. "happening Fou­ cault" is still prevalent in method­ ological. suivant la trace de Foucault lui-même. perhaps. qui se reflète partiellement dans l'adoration et partiellement dans la pronociation rituelle de son nom. les rédacteurs de ce livre ont eu une ambition (peutêtre immodeste) qu'on pourrait appeler brave: réunir (leur propre) l'idolâtrie intellectuelle avec l'effort pour la compréhension. "to love" Foucault does not mean "to understand" Foucault. izgubiti iz vida da veličina slave. aimer Foucault ne suffit pas pour le comprendre. ili još uvek jeste. il ne faut pas perdre de vue que la grandeur de la gloire. Nemasumnjedaje"događajFuko"još uvek delatan za metodološko-teorijska i epistemološka promišljanja. Mais sa gloire suffit pour nous empêcher d'apercevoir ces détours. Ili nas samo. and in which proportion is Foucault's con­ scious play with the circumstance? Where is the patience breaking point hommage? un recueil? un choix? un ouvrage? "A qui vous adressez-vous.UVOD Ne treba. Car. koje. a brave ambi­ tion to merge (personal) intellectual offerings with their cognizance ef­ forts that. Cependant.

en silence. et à quelle mesure c'était le jeu de Foucault avec le hasard? A quelle mesure il jouait avec la patience de ceux qui se le approprient? Peut-être joue-til toujours avec notre patience. Mais. and deadly thought about death. ou toujours est. à la frontière entre la pensée. qui. théo­ rique et épistémologique.HRESTOMATIJA iza Janusove maske. death. lisons "nous" dans ses mots. toujours agissant pour la pensée méthodologique. behind the Janus mask. Or. Ou quelque part. Dušan Marinković Pavle Milenković of those who usurp him? Through his ingenious work. sans aucun doute. Foucault is still playing with our patience and with Us who over his scripts are rediscov­ ering nobody else but Us again. à quelle mesure cet événement était. il nous observe curieusement. derrière le masque de Janus. encore une fois. on a verge between thought. avec nous. Sa srpskog prevela Olja Petronić 10 . from somewhere. un hasard. he is inquisitively watching us in silence. Sa srpskog preveo Darko Rakin "L'événement Foucault" est. radoznalo u tišini posmatra. la mort et la pensée de cette mort.

.

To što stav koji je objekt povratno utiče na stav koji ga označava. Svaki stav mora po svom "tipu" biti viši od onog stava koji mu služi kao objekt. uprkos svojoj prividnoj prozirnosti. i to ne samo na strani reči koja je ovde u pitanju. Čitava mogućnost jezika ovde je isušena tranzitivnošću u kojoj se on događa. Istini za volju. Stav koji je objekt i onaj koji ga iskazuje pove­ zani su bez prepreke ili oglušenja. Dakle. što sadržaj Krićaninove tvrdnje čini sumnjivom nje­ govu iskrenost u trenutku kada on govori.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ja lažem. u kojoj singularnoj i suptilnoj tački mogao da se pribere jedan jezik koji bi sebe hteo da uhvati u ogoljenoj formi onoga "Ja govorim"? Sem ako up­ ravo praznina u kojoj se pokazuje besadržajna ne- 11 . Dobro je poznato da se Epimenidov argument može savladati ako se. U kojoj bi krajnjoj tananosti.sve je to manje nepremostiva logička prepreka nego konsekvenca jedne proste činjenice: subjekt koji govori identičan je sa onim ο kojem se govori. nisam izložen nijednoj od ovih opasnosti. taj govor ne postoji. od kojih je jedan objekat drugoga. već i na strani sub­ jekta koji tu reč izgovara."Ja govorim"stavlja na ispit čitavu modernu fikciju. U trenutku kada sasvim prosto kažem "Ja gov­ orim". Uzalud gramatička forma paradoksa pokušava da izmakne (pogotovo ako je on uvijen u prosti oblik onoga "Ja lažem") toj suštinskoj dvojnosti: ona ne može da je ukine. otklanjajući svaku opasnost zablude -jer. ove dve tvrdnje nemaju istu moć. Ali. ono "Ja govorim" polaže svoju suverenost samo u odsutnost svakog drugog jezika. trebalo bi da se ono "Ja gov­ orim" odnosi na jedan govor koji mu. Zaista. unutar jednog govora koji je lukavo sklupčan u sebe. Ali. u kojoj jedna tvrdnja tvrdi sebe. dva stava koji se skrivaju u ovom jec. Njega okružuje pustinja. ne prelazeći ni preko jednog ruba. služi kao oslonac. i on nestaje u trenutku kada ućutim. nje­ gov smisao. time što mu daje predmet. govor ο kojem govorim ne postoji pre nagote koja se izriče u trenutku kada kažem: "Ja govorim". nepobitna istina da govorim kada kažem da govorim. razlikuju dva stava. nstvenom is­ kazu ("Ja govorim" i "Ja kažem da ja govorim") ne ugrožavaju se međusobno. Ako formalno tvđenje onoga "Ja govorim" ne post­ avlja probleme koji bi bili specifični za njega. što je moguće da on laže kada govori ο laži . ja ne izričem ništa drugo do činjenicu da gov­ orim. moguće je da stvari nisu tako jednostavne. Zaštićen sam u neosvo­ jivoj tvrđavi. otvara jedno područje pitanja koje je možda neograničeno. ja govorim Nekada je grčka istina uzdrmana u jednoj jedinoj tvrdnji:"Ja lažem". tačno se primeravajući sebi samoj. istina je.

razlog zbog kojeg je zapadno mišljenje tako dugo oklevalo da misli biće jezika: kao da je predosetilo opasnost kojoj bi golo iskustvo jezika izložilo očiglednost onoga "ja mislim". niti istina onoga što on kaže. to je jezik koji sebe postavlja najdalje od sebe samoga.dok je nekada stvar bila u tome da se misli istina . niti vrednosti ili sistemi predstavljanja ko­ jima se on služi. rase­ java. jednom rečju. udaljena čak i od onih koje su joj najbliže.i literarna reč počinje da se razvija polazeći od sebe same. 12 . Taj neutralni prostor danas odlikuje zapadnu fikciju (toje razlog zbog kojeg ona više nije niti neka mitologija niti retorika).što znači. ono "Ja mislim" vodilo je do nesumnjive izvesnosti onoga Ja i njegove egzis­ tencije. naprotiv. rasipa i rasejava sve dok ne nestane u tom ogoljenom prostoru. vlasti pred­ stave . U stvari. a subjekt koji govori više nije toliko onaj koji je odgovoran za govor (onaj koji ga drži. pre nego neko vraćanje znakova na sebe same. mnogo pre bi se moglo reći da se radi ο jednom prelazu u "spoljašnjost": jezik izmiče načinu bića govora . smeštena u odnosu prema svim dru­ gim tačkama u jedan prostor koji im istovremeno daje boravište i koji ih razdvaja. već nepostojanje u čijoj se praznini bez počinka produžava beskonačno izlivanje jezika. koja je još šira od filozofije. ako u tom stavljanju "van sebe". ali možda i drugim stazama. Ako jezik zaista ima svoje mesto samo u usamljenoj suverenosti onoga "Ja govorim". "Reč reči" vodi nas preko literature."Subjekt" literature (ono što u njoj govori i ono ο čemu ona govori).ono "ja" koje govori . A ono što čini tako potreb­ nim promišljanje te fikcije . Zaista. ta iznenadna jasnoća otkriva pre jedan razmak nego neko presavijanje. dok se subjekt .jeste to što ono "Ja govorim" funkcioniše tako kao da se suprotstavlja onome "Ja mislim". on otkriva svoje pravo biće. koji u njemu tvrdi i sudi. rasipanje. ono "Ja govorim" potiskuje. svakako. Literatura. to nije toliko jezik u svojoj pozitivnosti. briše tu egzistenciju i pušta da se od nje pojavi samo prazno mesto.SPISI znatnost onoga "Ja govorim" nije upravo apsolutna otvorenost kroz koju jezik može da se proširi u beskonačnost. on više nije govor i saopštavanje nekog smisla. već izlaganje jezika u njegovom sirovom biću. čista spoljašnjost koja se širi. događaj koji je po­ rodio ono što se u strogom smislu te reči naziva "literaturom" samo za površinski pogled spada u red pounutrašnjenja. Čitava jedna tradicija. oblikujući mrežu čija je svaka tačka. to nije jezik koji se približava sebi samome sve do u tačku svog ključalog pojavljivanja. i. njega po pravu ništa ne može da ograniči . koliko prazni­ na u kojoj on nalazi svoj prostor kada se iskazuje u nagoti onoga "Ja govorim". različita od drugih. da je u toj autoreferencijalnosti ona pronašla način da se istovremeno interiorizuje do krajnosti (da bude još samo iskazivanje sebe same) i da se pokaže u svetlucavom znaku svog udaljenog postojanja. do one spoljašnjosti u kojoj iščezava sub­ jekt koji govori.niti onaj kome se on obraća. Veruje se da se savremena literatura odlikuje udvostručavanjem koje joj dozvoljava da označava sebe samu. i koji se ponekad u njemu predstavlja pod gramatičkim oblikom koja je za to predviđen). naučila nas je da nas "mišljenje mišljenja" vodi do najdublje unutrašnjosti.rasparčava. To je.

u proučavanju mitova i u psihoanalizi. ništa nije manje sigurno od toga: jer. Kako da nađemo pristup pre­ ma tom neobičnom odnosu? Možda kroz jedan oblik mišljenja čiju je mogućnost. To mišljenje koje se drži izvan svake subjektivnosti kako bi. i prema tome Govor. čini ono što bi se jednom rečju mo­ glo nazvati "mišljenjem spoljašnjosti". ako je u jed­ nom takvom iskustvu reč ο izlaženju "izvan sebe". zapadna kultura ocrtala na svojim rubovima. već da bi se ponovo pronašao prostor u kojem se ona razvija. Pa ipak. koja se istovremeno drži na pragu svake pozitivnosti. koji je za nas dugo bio nevidljiv: biće jezika pojavljuje se samo za sebe jedino u nestajanju subjekta. u vidu jedne negativne teologije. isto tako i u istraživanju onog Logosa koji predstavlja nešto poput rodnog mesta čitavog zapadnog uma. razmak u kojem se ona konstituiše i u kojem njene neposredne izvesnosti izmiču čim se pogled usmeri na njih . bez sumnje u beskonačno.ćutanje. zagon­ etna pomoć koja dolazi od "odsutnosti Boga". to iskustvo danas se objavljuje na različitim tačkama kulture: u samom gestu pisanja kao i u pokušajima da se jezik formalizuje. još samo gola želja. između pojavljivanja jezika u njego­ vom biću i samosvesti u njenom identitetu sa so­ bom. čak i ako je ta unutrašnjost s one strane svakog jezika . još uvek nesig­ urnu. da pogleda­ mo odakle nam ono dolazi i u kojem pravcu ide. učinilo da se pojave njene granice. jedan kroz ogoljavanje želje u beskonačnom žamoru govora. kao novi zakon. koja je možda nepopravljiva. u Helderlinovom pesništvu objavljivalo se svetlucavo odsustvo bogova i izricala. Nalazimo se pred jednim ponorom. kao svetski zakon bez zakona. možda se ono održalo. raskrivanje nespojivosti. U to isto vreme. počev od tekstova Pseudo-Dionisija. kao izvana.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOST! Iskustvo spoljašnjosti Prodiranje prema jednom jeziku iz kojeg je subjekt isključen. učinilo da njeno rasipanje zasvetli i od nje dobilo samo njenu nepobedivu odsutnost. Isto tako će biti potrebno da se potrudimo da pronađemo njegov put. ne toliko da bi se pojmio osnov ili opravdanje te subjektivnosti. drugi kroz otkriće zaobilaznog puta bogova u raselini jednog jezika koji je na putu da se 13 . i s one strane svakog bića . to je samo zato da bismo se naposletku pronašli. u trenutku kada je zapadna svest na najzapovedniji način zahtevala pounutrašnjenje zakona istorije i sveta. u Sadovom repetitivnom monologu. Da li bi se bez preterivanja moglo reći da su u istom tre­ nutku. da bismo se uvili i pribrali u zaslepljujuću unutrašnjost jednog mišljenja koje je po punom pravu Biće i Reč. Jednog će dana biti potrebno da pokušamo da odredimo oblike i temeljne pojmove tog "mišljenja spoljašnjosti". u odnosu prema unutrašnjosti naše filozofske refleksije i u odnosu prema pozitivnosti našeg znanja.to mišljenje. obaveza da se iščekuje. lutalo na međama hrišćanstva. na paradoksalan način. Bilo bi manje pustolovno pretpostaviti da se prva pukotina kroz koju nam se mišljenje spoljašnjosti objavilo nalazi. praznina koja joj služi kao mesto. U Kantovo i Hegelovo vreme. Sad pušta da govori. Može se pretpostaviti da je to ono rođeno iz onog mističkog mišljenja koje je.ništavilo. kako bi izrekao njen kraj. tokom jednog hiljaduleća ili nešto manje.

kod kojeg je sav diskurziv­ ni jezik pozvan da se rasplete u nasilnost tela i krika. nužna sudbina. sa iskustvom dvojnika. i to u samom srcu jezika. da se otuđenja izbrišu.već prema jednoj krajnosti. fikcija Krajnje je teško dati tom mišljenju jezik koji bi mu bio veran. Rečnik fikcije pod­ jednako je opasan: u dubinu slika. nevidljiva. i to odsutan sa­ mom čudesnom snagom njihovog postojanja. refleksija nezadrživo teži ka tome da to iskustvo vrati u dimenziju svesti i da ga razvije u jedan opis doživljaja. on je za nas pre samo to mišljenje . patnja puti. kao spoljašnje u odnosu na našu unutrašnjost. već plutajuće. spoljašnjosti i simulakruma. apsolutno udaljena. on može da položi već gotova značenja. strano. kod Klosovskog. Refleksija. da se prevaziđe lažni momenat Entäusserung. granica htenja. napuštajući brbljivu unutrašnjost svesti. toliko je on svojim tekstovima ne skriven. samo iskrenje spoljašnjosti: kod Ničea. već i za one koji. iskustvo spoljašnjosti. svetlucava. teatralnog i luđačkog umnožavanja onoga J a . za čitavo vreme dok se oblikovao najzapovedniji zahtev da se svet interiorizuje. prostora.Svaki govor koji ječisto refleksivan u opas­ nosti je da svede iskustvo spoljašnjosti na dimenziju unutrašnjosti. i kod kojeg mišljenje. čija je mera to mišljenje samo. ponovo ispre­ daju staro tkivo unutrašnjosti. Blanšo možda nije samo jedan od svedoka tog mišljenja. kod kojeg mišljenje.SPISI izgubi. ponekad u čistu prozirnost najneutralnijih ili najužurbanijih figura. koja. i da se na zemlji ponovo uđe u posed dobara koja su bila potrošena na nebo. u kojem bi "spoljašnjost" bila ocrtrana kao iskustvo tela. kod Bataja. prestupa. mirna. postaje materijalna energija.stvarna prisutnost. kod kojeg se jezik pojavljuje kao raskidanje sa onim što on imenuje. ali šifrirano na izvestan način? Iskustvo koje će morati da os­ tane ne potisnuto. umesto da bude govor protivrečnosti ili nesvesnog. da se čovek naturalizuje. slomljene subjektivnosti. beskonačna sna­ g a . u ko­ joj on uvek treba da osporava sebe: kada je došao 14 . kod Malarmea. koji otkriva da je čitava metafizika Zapada vezana ne samo za njegovu gramatiku (što se uglavnom pretpostavljalo još od Šlegela). koji je postao. progon i cepanje samog subjekta. već odsutan iz njihovog postojanja. neizbrisive prisustnosti drugih. da se priroda humanizuje. i pored toga što je naša kultura uvek nastojala da u njemu nađe svoj odraz. neizbežan zakon. jer ono nije ni prodrlo u dubinu naše kulture. to iskustvo ponovo se pojavljuje u drugoj polovini 19. veka. On se mora okrenuti ne prema nekom unutrašnjem overovljenju .k a o kretanje u kojem nestaje onaj ko govori. kod Artoa. postaje govor granice. Koliko se on u pojavljivanju svoga delà povlači. držeći govor. ali još više .od Igitura pa sve do autonomne i aleatorne teatralnosti Knjige . Sad i Helderlin u naše mišljenje položili. Otuda neophodnost da se refleksivni jezik preobrati. kao da on drži tajnu njene unutrašnjosti. pod vidom neke zamišljene spoljašnjosti. drže i pravo na reč. Ali.prema nekakvoj središnjoj izvesnosti iz koje više ne bi mogao da bude izbačen . za vek koji će doći.

manje nego ćutanje. i prema toj praznini on mora da ide. bez sumnje.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI na granicu sebe samoga. koji je. već praznina u kojoj će se on izbrisati. do toga ne dolazi u njima samima. vra­ ta i sobe: prostori bez mesta. preobražavanje. jedva neki drhtaj. već beskonačno osipanje spoljašnjosti. ali koji je isto tako ponavljanje početka. naprotiv. Dijalektički negirati. već žuborenje i nesreća jednog jezika koji je uvek već započeo. moć koja ih raspliće. prihvatajući da se rasplete u žamor. dubeći sebe samoga. već u praznini koja ih okružuje. Negirati svoj sopstveni govor onako kao što to čini Blanšo. razdvajajući ih ponorima preko kojih glasovi ne mogu da pređu i u kojima i sami krikovi zaneme. i to ne bilo kakva reč. str. ne protivrečnost. fikcija se ne sastoji u tome da se pokaže ono nevidljivo. to znači činiti da taj jezik neprestano izlazi izvan sebe. pogođena. hodnici. to znači učiniti da ono što se negira uđe u nemirnu unutrašnjost duha. Ona više ne srne da bude moć koja nezasito proizvodi slike i čini da one sijaju već. ono neprekinuto. manje nego ponor praznine. pre nego slike. već osporavanje koje briše. 125. 15 . u kojoj se reči beskonačno odvijaju. zabranjene prostorije koje su ipak ot­ vorene odasvud. postoje prošli jezik taj koji je. prostor među slikama. ne duh koji trudom osvaja svoje jedinstvo. Simetrično preobraćenje zahteva se od jezika fikcije. u odnosu na fik­ ciju ono što je negativnost u odnosu na refleksiju (dok je dijalektička negacija vezana za bajku ο vre­ menu). već u nemogućoj verovatnosti onoga što se nalazi između njih: susretanja.koji je čisti iz­ vor. nešto što se ne može ućutkati. Z b o g toga se Blanšoov jezik ne služi negacijom na dijalektički način. u neposrednu negaciju onoga što on kaže. ne istina koja konačno zasvetli. sve dok ne učini da se one ne rasprsnu i ne raseje ih u lakoći onoga nezamislivog. ne šapat već reč. već u tome da se pokaže koliko je nevidljiva nevidljivost onoga vidljivog. hodnici na kojima udaraju vrata koja se na sobama otvaraju za nepodnošljive sus­ rete. Takva je. stalno mu oduzimati ne samo ono stoje on upravo izrekao nego i moć da to iskaže. koja ih oslobađa od svakog suvišnog naboja. pred njim se ne pojav­ ljuje pozitivnost koja mu protivreči. to znači ostaviti ga tamo gde on jeste. kako bi bio slobodan za jedan početak . već beskonačno ponavljanje. Ono fiktivno nikada nije u stvarima ili u ljudima. "Ne neka reč. Kod Blanšoa su fikcije. koja ih nastanjuje unutrašnjom prozirnošću koja ih postepeno pali. već zaborav. već razgovetna. daleko iza sebe. jedva neki šapat. punina praznine. Otuda njena dubinska srodnost sa prostorom. Te fikcije su precizne. u ćutanje koje nije prisnost neke tajne već čista spoljašnjost. apsolutne skrivenosti tamo g d e se nalazimo. premeštanje. Ne refleksija. ovako shvaćen. Prema tome. neprestano. jedan drhtaj a već neki šapat. 1 Celui qui ne m'accompagnait pas. uloga koju u gotovo svim Blanšoovim pričama igraju kuće. nji­ hove figure ocrtane su samo u sivilu svakodnevice i anonimnosti. pragovi koji privlače. ne pomirenje. u prostoru u koji su položene bez korena i podloge. zatvorene. a kada ustupaju mesto divljenju. što zauzima čitav prostor. blizine onoga najudaljenijeg. neutralni posrednik. koja m i j e na dohvat ruke" 1 . pošto za svoje načelo ima samo sebe samoga i prazninu. oslobodio tu prazninu.

kao spoljašnjost prema kojoj. koji ne pripada ni fikciji ni refleksiji. Ali kao reč koja uvek ostaje izvan onoga što kaže. kao ono mesto. već iskusiti. to ne znači biti pozvan privlačnom snagom spoljašnjosti. ovaj govor će biti neprekidno pružanje prema onome čija svetlost. hropac umirućih. apsolutno tanana. štampano. Daleko od toga da bi pozivala unutrašnjost da se približi nekoj L'attente l'oubli. neverovatnim znakovima 2 . izvan koje on govori. već onome što se nalazi "između njih. ne prekida nikakvu usamljenost. nalazimo izvan spoljašnjosti. 16 . Kao govor spoljašnjosti. kako je Blanšo shvata.SPISI prolazi koji se izvijaju u nove prolaze. Z b o g toga se ra­ zlika između "romana". 162. obraćajući se samom biću jezika. i pažnja prema onome što od jezi­ ka već postoji. ne oslanja se ni na kakvu ljupkost. ni onome što nikada nije rečeno. kašalj bolesnih. Biti privučen i nemaran Privlačnost je za Blanšoa svakako ono što je za Sada želja. kako bi dopustila da govori. zaustavljen dah onoga koji ne prestaje da prestaje da živi. bez istine ili pozorišta.da se. razmak očekivanja . bez maske. u kojima preko noći ječe. ovaj će gov­ or imati otvorenost komentara: ponavljanje onoga što vani nije prestajalo da žamori. nepomičnim izgledom. fikcija nevidljivog prostora u kojem se on pojavljuje. hučanja koje ne prestaje da ga razgrađuje. Taj je­ dinstveni način bića govora . prigušeni glas onih koji govore.pristup zaborava. "priče" i "kritike" kod Blanšoa neprestano smanjuje. i on sam jeste. ne zasniva nikakvo pozitiv­ no opštenje. već praznine koja kruži između njegovih reči. Ali. u praznini i u ogoljenosti.jezik koji nije ničiji.slušanje ne toliko onoga sto je u njemu došlo do reči. str. za Ničea sila. uzana poput tunela. kao i činjenicu koja je vezana za to prisustvo . pokaz­ ano . nije nikada dobila jezik. i to u jednom komadu: brižljiva pripovest ο iskustvima. još jedino sam jezik . bez tvrdnje. susretima. bez dokaza. izokreće mišljenje prema spoljašnjosti. oslobođen zavičaja. treba dobro razumeti ono što ta reč ovde označava: privlačnost. govor ο nevi­ dljivoj strani reči. soba duža nego sto je široka. Biti privučen.vraćanje u dvosmis­ lenu šupljinu rasplitanja i izvora . Tako se refleksivna strpljivost. uzdržanost stvari u stanju njihove skrivenosti" 2 . ni onome što je već rečeno.jezik ο spoljašnjosti svakog jezika. prisustvo spoljašnjosti. za Artoa materijalnost mišljenja a za Bataja prestup: čisto i najogoljenije iskustvo spoljašnjosti. govor ο ne-govoru svakog jezika. Zaista.svakako određuje mesto koje je zajedničko Blanšoovim "romanima" ili "pričama" i njegovoj "kritici". uvek okrenuta iz­ van sebe same. sto je već rečeno. i fikcija koja se poništava u praznini u kojoj raspliće svoje oblike. sa svojim značajnim. i koji čini svoj sopstveni pro­ stor. nepovratno.približavaju jedno drugome i udaljavaju u beskraj. s one strane svakog sna. kao u delu Čekanje zaborav. gde se razmak i pristup . ukrštaju da bi sačinile jedan govor koji izgleda bez zaključka i bez slike. od trenutka kada govor prestaje da sledi nagib mišljenja koje se ppunutrašnjuje i. koja u svoje reči prima onu spoljašnjost kojoj se obraća. govor koji je lišen svakog središta.

kao da bi bilo moguće spojiti se sa njom. sem ravnodušnosti koja ga prima kao da on nije tu. kao i njegovu prošlost. koja nikada nije prikazana. nije li ona odgovorna za jedno zaboravljanje . u praz­ nini. bez zaštite ili zadrške (kako bi ih ona mogla imati. već se širi u beskonačno izvan svake zatvorenosti?). sem muka koji je suviše nametljiv da bi mu se moglo odupreti. tvrdoglavog nastojanja da se. bez intim­ nosti. da će se prošlost vratiti.stvar koja je iznutra osvetljena izvesnošću svog sopstvenog postojanja . čovek mora da bude nemaran . Privlačnost za svoj nužni korelat ima nemar­ nost. da je se zakon tiče.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI drugoj unutrašnjosti. Klosovski je odlično pogodio kada je istakao da Anri.ništa da ponudi sem gesta neke žene na prozoru. Da bi mogao biti privučen. sa dna svoje povučenosti. da veruje da se ono s t o j e skriveno nalazi na drugom mestu. neoprav­ danog. Ali. svih ranijih ljubavi. bledilo jednog izdvojenog sećanja ili. ni u"sanatorijumu"iz Poslednjeg čoveka. sem nekih otvorenih vrata. koji je tako odbačen u spoljašnjost (ni u zavo­ du izAminadaba. nosi prezime Sorge (Briga). da se na 17 . čitav njegov drugi život. da se zaglušuje sopst­ venom tvrdoglavošću. ali na koju neprestano upućuje belina njene odsutnosti. Privlačnost. i ukopava se u znaku koji nam daje da krenemo prema njoj.koje je naiz­ gled ispraznije. jer spoljašnjost nikada ne daje svoju suštinu. sem nekog pogleda koji je obećan smrti.suštinskom nemarnošću. da umnogostručuje mere. ostati tamo". uprkos svim nevoljama. otvorena. tačnije (pošto privlačnost nema pozitivnosti). nema ništa da ponudi sem praznine. privlačnost zapovednički po­ kazuje da je spoljašnjost tu. prelazi prag famoznog zavoda samo zbog toga što nemar­ no propušta da uđe u kuću s lica). kao što se to u više navrata kaže u Onome koji me nije pratio i u Željenom trenutku? Nije li revnosti svojstveno to da se zakrčuje svojom sopstvenom brigom. kada ona nema unutrašnjosti. takva nemarnost je samo naličje jedne revnosti . ni u stanu IzŽeljenog trenutka ne zna se šta se napolju događa. koja smatra ništavnim ono što on upravo čini (Toma. bude to kretanje same privlačnosti. da li je ta revnost uvek budna.već samo kao odsutnost koja se povlači najdalje od sebe same. u Aminadabu. bljeskanje snega kroz prozor).tog nemog. najviše. ni u gradu IzSvevišnjeg. lik iz Svevišnjeg. da preduzima i suviše toga. da se. samo onome što se povuklo? Revnos­ ti suštinski pripada to da bude nemarna. bude privučen privlačnošću ili. Njihovi međusobni odnosi su složeni. ta divna prostota otvorenosti. ali da samoj toj otvorenosti ne možemo da priđemo. ali i m n o g o važnije od sveukupnog zaborava čitavog života. bez cilja i bez pokretača. sem osmeha nekog čuvara na nedozvoljenom pragu. da trči ispred privlačnosti. Istini za volju. niti se ο tome brine: čovek se nalazi izvan te spoljašnjosti. koja se otvara u beskonačno pod stopama onoga koji je privučen. ljude koji su mu bliski. suviše dvosmislen da bi se mogao odgonetnuti i da bi mu se moglo dati konačno tumačenje . ona ne može da se ponudi kao neka pozitivna prisutnost . dok privlačnost govori zapovednički. svih srodnosti? Nije li kretanje koje čini da čovek koji je privučen napreduje bez predaha upravo kretanje rasejanosti i zablude? Nije li trebalo "zadržati se tamo. koje se samo dva ili tri puta pojavljuje u tekstu.

Ali. najblažim nagibom. već je nemarnost ta koja ostaje tako ravnodušna prema onome što može da je pokaže ili da je skrije.SPISI nju čeka. možda se čekalo na nekog drugog. Gde je zakon. ovde revnost ne obuhvata nemarnost. dvosmislenija. bio prisutan u nekom tekstu. da se zakon privuče u neko svetio koje ga skriva. već blaga unutrašnjost svesti. Toma je poz­ van nemarnošću: otvorenost privlačnosti jedno je i isto sa nemarnošću koja prima o n o g a koga je priv3 ukla. možda je točak slučaja podelio sudbine koje su odavno ispisane u knjigama. 18 . U njoj se sve može protumačiti kao namerni znak. to je način da se pokaže i da se sakrije zakon . sve do trenutka u kojem se pokazuje da je svetlost samo nemar­ nost. svakako potiče od "nebrige koja vlada u kući" 3 . ona ne vezuje nikoga. da se uputi prema svetlu zanemarujući senku.imao više vere od drugih. nemarnu revnost koju je ona privukla. Tolika nesigurnost. da je se nadzire i vreba. kao uhođenje ili zamka: lenja služinčad možda su skrivene sile. koja pušta vreme da prolazi i da se vraća. kao svoj nezaobilazni deo senke.kada je ona ta koja pušta stvari da budu to što jesu. možda je tre­ balo da upita onoga koji mu je bio nametnut kao pratilac. poput svece u koju se duva. koja ra­ sipa. zakon više ne bi bio zakon. šta radi zakon? Biti nemaran. naprotiv. 235. umesto što je hteo da se popne na više spratove kako bi našao neverovatnu ženu koja mu se osmehnula. kada bi se Aminadab. Kako bi ona mogla da ne bude suštinski nemarna . Kada bi srcu bio očigledan.da se pokaže povlačenje u kojem se zakon skriva i. možda je trebalo. da s obzirom na nju svaki gest dobija vrednost znaka. isto tako senka kao i svetlost? Lucija možda nije ta koju je on tražio. čista spoljašnjost koja je jednaka noći'. kada ona raspliće u čisto rasipanje sve figure unutrašnjosti? Čovek je privučen u istoj meri u kojoj je zane­ maren. jer bi inače i ona sama bila vezana za tu vezu i više ne bi mo­ gla da bude čista otvorena privlačnost. koje kroz njega prolazi. koja pušta ljude da se upućuju prema njoj . zbog toga se revnost i morala sastojati u tome da čovek bude nemaran prema tom nemaru. str.možda ovde treba misliti na "nevernog"Tomu . koja od revnosti i nemarnos­ ti čini dve figure koje se u beskonačno preokreću jedna u drugu. Možda on nije taj koji je bio poz­ van. biti privučen. kao tajno nastojanje. prisila koju ona vrši (zbog toga je ona apsolut­ na. kada nema ničega što ne pada van nje. kada je mučio svoje sopstveno verovanje i tražio da vidi i da dotakne? Da lije ono stoje on dotakao na telu od krvi i mesa to stoje on tražio kada je hteo da vidi prisutnost koja je uskrsla? I nije li prosvetljenje. Ta nemarnost je vidljivija. da i sam postane hrabro nemarna briga.kada je ona beskonačna spoljašnjost. Kada bi. i apsolutno ne-recipročna) nije naprosto šlepa: ona je iluzorna. da se prepusti biljnim moćima odozdo. prema tome. skrivenija. da krene najprostijim putem. Da li ćemo ikada znati da li je Toma . ali i temeljnija nego svaka druga.

umnogostručene revnosti. Kako bi se zakon mogao zaista saznati i iskusiti. kada bi kazna mogla biti izazvana samom voljom onih koji krše zakon. on se tvr­ doglavo upućuje u otvorenost jedne nevidljivosti koju nikada ne pobeđuje. kada ga ne bismo izazivali. on je noć koja ih ograničava. njihovu pojedinačnost u sivu jednoličnost onoga univerzalnog. ali svakako prisiljen da prekorači mnoštvo zabranjenih pragova) izgleda potčinjen jednom nepoznatom zakonu: na nje­ govu blizinu i na njegovu odsutnost neprestano podsećaju nedozvoljena i otvorena vrata. nezadovoljstva. pozvan. institucije. 81. zakon bi imao čvrstinu spoljašnjih stvari: on bi se mogao slediti ili ne. u koju se on sve više povlači? Kako bi se njegova nevidljivost mogla videti. kada ne bismo odlučno išli sve dalje prema spoljašnjosti. a da to niko ne zna. Z b o g toga prestup. Zakon je ta senka prema kojoj se nužno upućuje svaki gest. doduše. ali u trenutku kada mislimo da izdaleka čitamo propise koji važe samo za druge. str. Le Très Haut. u svakom trenutku. mi ga stavljamo u opticaj. u stvari. postupke i delà. uvek prepušta privlačenju koje dolazi od suštinske povučenosti zakona. veliki Aminadab. šta god da učinimo. to stalno pokazivanje nikada ne osvetljava ono što se kaže. kako bi se on mogao prinuditi da sebe učini vidljivim. može da pokuša da prekorači zabranu nastojeći da privuče zakon sebi. koliko god da su velilki nered i nebriga. možda izabran. ali. najbliži smo zakonu. z a ­ kon koji je izvan sebe? Ali. g d e bi tada bila njegova moć. Pa ipak. koja bi ga sila ili ugled činili dostojnim poštovanja? U stvari. 19 . zakon je već utvrdio svoju vlast: "Kuća je uvek. prestup ludo pokušava da učini da se zakon pojavi kako bi mogao da ga poštuje i da ga zaseni svojim svetlim licem. Slobode koje sebi dopuštamo ne mogu da prekinu zakon. naposletku. on bi im stajao na raspolaganju: oni bi mogli da ga dodir­ nu i da učine da se on pojavi po njihovoj volji. Zakon isto tako otvara prostor prestupa."do­ prinosimo primeni jednog javnog propisa" 5 . kada ga ne bismo pritiskali uza 4 s zid. prazni­ na koja ih okružuje. ili ono što zakon hoće: pre nego načelo ili unutrašnji propis vladanja. sem preokre­ nuta u naličje kazne. i koja pretvara. 122.u toj noćnoj lakoći koja je njegova nepobediva. oni bi bili gospodari njegove senke i njegove svetlosti.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI mogao odgonetnuti među redovima neke knjige. da govori. Zakon suvereno nastanjuje gradove. Aminadab i Svevišnji čine diptih. nije ništa drugo do zakon koji je prekoračen. možemo da verujemo da se odvajamo od njega i da njegovu primenu posmatramo spolja. razdražen. str. U prvom od ova dva roma­ na. kada bi bilo moguće poslužiti se njegovim zapisom. on ne postiže ništa drugo sem što ojačava zakon u nje­ govoj slabosti . koja. u stanju koje joj odgovara" 4 . zakon je spoljašnjost koja ih obuhvata. i otvara oko njih prostor nela­ gode. neobični zavod u koji je Toma ušao (privučen. jer je on sama senka gesta koji se upućuje. i koja čini da ona izmiču svakoj unutrašnjosti. da na jasan način vrši svoju vlast. prisutnost zakona jeste njegovo skrivanje. ali on se. Na obe strane nevidljivosti zakona. neopipljiva supstanca.

Pa ipak. ali u dosluhu sa upravom. i da smrt uspostavi svoju vladavinu.da li je ono uz­ rok. anonimna vladavina epi­ demije. i koji.SPISI točak koji deli sudbine koje se ne mogu odgon­ etnuti ili neispisane listove. Pregrade su srušene. pa čak ni oni sami. svakako sićušan. sa jednoličnošću mesta na kojem su već bili. prema tome. u kojem se ne zna ko je bolesnik a ko lekar. on napušta svoj zadatak (ali. koja bi bila zakon koji je konačno savladan. utvrđena i zavedena smrt. oni su ujedno revnost i nebriga. u kojoj je trebalo da uredi egzistencije dru­ gih. ne zna se čak ni to nisu li oni gosti koji su postali sluge. U Svevišnjem. zapo­ slen je u opštini. poka­ zuje njegovo savršenstvo. on više nije ništa drugo do sam zakon. znojava tela ras­ tapaju se u zidovima. sa krvlju. u tom neobičnom organizmu koji od pojedinačnih eg­ zistencija čini instituciju. konačno. kakva je Buksova ili Dortova). i sa nasiljem. sa kojeg je poziv došao i sa kojeg padaju anonimni recepti. da li je to napuštanje? on je na odsustvu. služi mu. i pogotovo ako oni hoće da mu umaknu). sam zakon (u izvesnom smis­ lu. zarazna. svakako. i produžava to odsustvo. već bezoblično gomilanje leševa. koja mu prećutno obezbeđuje tu suštinsku doko­ licu). on je samo jedan točak. pripadaju "kući". pijanstvo i pažnja. bez dopuštenja. moraju da predstavljaju zakon kako bi ga primenjivali i tiho mu se potčinjavali . čak i ako. beskonačni krici urliču kroz prste koji ih guše. čirevi. san i nezasita delatnost.na zabo­ rav koji je dublji od svih drugih zaborava. to nije prava.da rasulo zahvati sve živote. u odeljenju za matične poslove. 20 . kao čuvari \ kao sluge. i brižnost zakona prema onima na koje se on primenjuje. Ali. za razliku od "gostiju". blizanačka figura zlobe i brižnosti: ono u čemu se skrivaju skrivanje i ono što ga pokazuje. Kada je reč ο "posluzi" . spoljašnjost zako­ na tako je nepristupačna da smo. fatalnim nestajanjem u spoljašnjosti: jer. ali na koji niko nije imao pris­ tupa. sa rezignacijom. na dan kada su neki pokušali da potisnu za­ kon u njegovo pribežište. oni su se sreli. očajanjem i dobrovoljnim. zaštićena oblast ili tvrđava zla. jer preobražava svako rođenje u arhivu. već poremećena.ο onima koji. on je prvobitni oblik z a ­ kona. ko je čuvar a ko žrtva. u svojoj dosadnoj sličnosti. kada želimo da je pobedimo i da u nju prodremo osuđeni ne na kaznu. naprotiv. to povlačenje dovoljno je . individue se raspadaju. Sorž se ne stavlja izvan zakona. smrću. uzvišenje gornjeg sprata. gornji sprat iz Aminadaba. koja više nije razvrstavajuća vladavina matičnih knjiga. u kretanju kojim briše svoju pojedinačnu egzistenciju i izuzima je iz univezalnosti zakona. eksudati. sumnjiva vlažnost. ali time što ga vezuje za svoj nestanak (što u izvesnom smislu predstavlja suprotnost prestupničkoj egzis­ tenciji. Sorž ("brižnost" zakona: brižnost koja se oseća u odnosu prema zakonu. slomom i.niko ne zna kome oni služe (za­ konu kuće ili volji gostiju). šta je zatvor a šta bolnica. Anri Sorž je funkcioner. sve se preliva: vladaju vode koje nadolaze. već na spoljašnjost same te spoljašnjosti . u isti mah. kada napušta državnu službu. on ga prisiljava da se pokaže na tom praznom mestu koje je tek napustio. on "obavezuje"zakon. izbljuvci. da li učinak? . on veliča taj zakon. u svojoj potpunoj jednakosti sa dru­ gim spratovima) jeste taj koji se pokazuje u svo­ joj suštinskoj skrivenosti.

potkazuje. ne menja: on je jednom zauvek sišao u grob. poziva na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: ni­ kakva prisutnost ne svetluca u njihovim besmrtnim recima. jer on sada obuhvata i ono što hoće da ga pore­ meti. taj jezik nema da kaže ništa više do ono "Ja govorim. požari i ubistva mogu doći na mesto najceremonijalnijeg poretka. pošto mu to ne uspeva.sa pretečom i kukavnom majkom kao što je to Klitemnestra. zapravo. imenuje. Orest koji brine da umakne zakonu kako bi mu se bolje potčinio. budućnošću onoga što upravo kažu. ali ono j u ­ naku ne obećava ništa drugo do kopiju onoga 2 1 . već zbog toga što on ostaje u svojoj identičnoj nepokretnosti. na ovaj izazov zakon može da odgovori jedino svojim sopstvenim povlačenjem: ne time što bi se zatvorio u još dublje ćutanje. možda je ta smrt Boga suprotnost smrti (grdoba neke mlohave i ljigave stvari koja večito podrhtava). Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa koji privlači. ono što sirene obećavaju da će pevati Uliksu.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI Ali. Prosta srebrnkasta brazda u moru. poredak zakona bićesuvereniji nego ikada. On koji se zainatio da živi u kužnoj četvrti isto tako je onaj bog koji prihvata da umre među ljudima. optužuje i ismeva. sada ja govorim" koje pripada zakonu. da organizuje neku drugu policiju. sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli ljudima Argosa i Troje". a gest koji se pruža da bije ubio najzad oslobađa njen jezik. špilja otvorena među stenama.Sorž je potčinjeni Orest. praznina pažnje. Sirene ne zavode toliko onim što daju da se čuje. on. vlasnik svih imena. One su sve od pevanja. u novoj metamorfozi ili u novom prodiranju u sopstveni identitet. Opčinjenost se ne rađa iz njihovog sadašnjeg pe­ vanja već iz onoga što se to pevanje obavezuje da će biti. nailazimo na pevanje koje nije ništa više do smrtonosno obećanje nekog budućeg pevanja. Onaj ko protiv zakona hoće da osnuje neki novi poredak. Ali. Ali. pa ipak. lice zakona odvraća se i povlači u senku. Ponuđeno kao naprazno. šta su one u samom svom biću ako ne čisti zov. da ustanovi neku drugu državu. srećna praznina slušanja. ostavlja obećanje za­ kona praznim. žena koja neobično liči na njegovu sestru prepoznaje. belina žala. Možemo se baciti u otvorenu prazninu: mogu se kovati zavere i praviti sabotaže. pevanje je samo privlačnost pevanja. uvek će kod njega naići samo na ćutljiv i neodređeno ljubazan prijem. Pod preuzetom maskom grčke tragedije . sa svemoćnim i podmuklim očuhom . pretvara se u stvar koja se ne može imenovati. Euridika i Sirene Čim ga pogledamo. čim hoćemo da čujemo njegove reči. udubljenje među talasima. Zakon se. šta radi zakon? I kada g a . sa poginulim ocem. sa­ mim iznošenjem tog jezika u spoljašnjost njegovog ćutanja. preobraženih za budućnost u pesmu:"Mi znamo zla. u odsutnu odsutnost. samo obećanje nekog budućeg pevanja prožima njihovu melodiju. u bezobličnu prisutnost praznine i u nemi užas te prisutnosti. i svaki od njegovih oblika biće još samo metamorfoza tog umiranja koje se nikada ne završava. već onim što sija u daljini njihovih reči.to je prošlost njegovih sopstvenih poduhva­ ta. sa sestrom pomamnom u žalosti. koji se održava u beskonačno. ali koji. oslobađajući tišinu koju para najdu­ blji krik: gde jë zakon.

što nije zaronio bliže prekrasnom gla­ su u kojem je pevanje možda trebalo da se dovrši. Preko puta je Euridikin lik. sliku. pre. i da se konačno nađemo s one strane pevanja. A ispod Orfejevog jadikovanja probija blaženstvo što je video. on je u jednoj osobi bio junak kao i njegova posada. sa njegovim spasen­ jem. saznao. puštajući da u senci iščezne nevidljivo lice. na svetlost dana. u kojem upravo pesma može da se pojavi. ili ne manje neosetljiv nego njegovi 6 mornari. treba da slušamo. Orfejevom pogledu: tom pogledu koji. jer junak nije umeo da se odupre moći čarolije koju ona ima. on je svojim očima video otvoren pogled smrti. trebalo je da bude isto tako oko­ van kao i Uliks.tako čisto da ne kaže ništa sem svog uništavajućeg povlačenja . Tada se za jednog kao i za onog drugog oslobodio glas: za Uliksa. Le livre à venir. str. Ova dva lika dubinski se prepliću u Blanšoovom delu 6 . to je apsolutni gubitak. str. kao da smo prošli živi kroz smrt da bismo je povratili u nekom drugom jeziku. ili. prema tome. ali u podnožju jarbola. Ali ono govori istinu. 22 . čarolije čija će najjadnija žrtva biti ona sama. Pa ipak. treba da prođemo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili da živimo i. nepristupačno lice. jadikovka koja neće imati kraja. ona je bliska rođaka Sirena: kao što ove pevaju samo budućnost jednog pevanja. da bi se rodila priča koja neće umreti. da podnesemo svaku patnju ostajući na pragu ponora koji privlači. bio je obuzet zabranjenom željom i oslobodio se svojim sopstvenim rukama. Ono laže. pokušava d a j e dovede. na nestalnom pragu smrti. to je. ali od nje zadržava jedino ništavilo. u stvari. Orfej nije video Euridikino lice u kretanju koje ga odvlači i čini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra sučelice. To obećanje lažno je i istinito u isti mah. za Orfeja. L'espace littéraire. u preneraženosti koja Upor. treba da pobedimo svaku želju lukavstvom koje vrši nasilje nad samim sobom. A taj pogled ili. Postoje priče koje su posvećene. tako i Euridika daje da se vidi samo obećanje jednog lica. radi­ je. Ovde. jer ona mora da bude dozvana iz senke melodijom jednog pevanja koje je sposobno da zavede i da uspava smrt.treba da se odreknemo njegovog slušanja. u magnovenju. 9-17. propatio. jer će se svi oni koji se prepuste zavođenju i uprave svoje lađe prema žalu sresti samo sa smrću. vezanih članaka na rukama i nogama. počeli da pevamo. kao Smrtna presuda. čini da se pojavi jedna druga žena. međutim. Ali moguće je da ispod Uliksove pobedničke pripovesti nečujno vlada jadikovka što nije bolje i duže slušao. Ona je naizgled sas­ vim suprotna. "najstrašniji pogled koji se jednom živom biću može uputiti". po­ gled pripovedača na taj pogled. u sred noći. treba da zapušimo uši.SPISI što je on doživeo. to čisto pevanje . jer će kroz smrt pevanje moći da se uzdigne i da u beskonačno priča pustolovine junaka. kao što je Uliks pustio da pevanje koje nije čuo nestane u talasima. 174-184. moguća priča ο čudesnoj pustolovini. polazi da traži odbeglu prisutnost. Pa ipak. Orfej je uspeo da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na putu povratka. oslobađa čudesnu moć privlačnosti: on je taj koji. u samom trenutku kada se odvratilo i ponovo ušlo u noć: himna svetlosti bez imena i mesta. ništa drugo sem onoga što on sam jeste.

pošto odbija pre nego što privlači. izbacuje tu unutrašnjost iz nje same. nije nepopustljiva i mračna boginja. u začaranoj nepokretnosti kojom one vezuju one koji ih slušaju? dvojnik na razdaljini. i koji daje da se tako malo toga čuje. u kojoj se može posmatrati'Ono što je živo. 7 Le moment voulu. pripovedač iz Željenog trenutka dolazi da traži Juditu na zabranjenom mestu na kojem je ona zatvorena. za­ tvoren u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako potpuno oslobađa svih svojih suvišnih divota. ali na način koji podseća na pravednost kada je ona izručena svim negativnim pogubnostima" 7 . kao neki suvišni oblik. suprotno svakom očekivanju. kada se u preplitanju žamora jedva razabire čvrstina usam­ ljenog glasa. koje. Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. nije li to bilo naprosto to gluvo prisustvo koje pritiska u senci svog neizbežnog narastanja? Prazna spoljašnjost privlačnosti možda je jedno i isto sa sasvim bliskom spoljašnjošću dvo­ jnika. i koji nje­ govom govoru suprotstavlja jednu reč koja je na nerazlučiv način odjek i poricanje. neko drugi koji je onaj isti. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo. Pratilac bi tada bio privlačnost na vrhuncu skrivanja: privlačnost koja je skrivena jer se daje kao čisto. Ali iza nje.koji subjekta lišava njego­ vog prostog identiteta. sličnost koja se isprečuje. čija je sva zavodljivost u praznini koju one otvaraju. koji ga prazni i deli na dva blizanačka ali nepodudarna lika. figura koja je čuva. koji ga lišava nje­ govog neposrednog prava da kaže "ja". koji je uvek skriven. jedna spoljašnjost dubi ono mesto na kojem je unutrašnjost navikla da nađe svoje sklonište i mogućnost tog skloništa: iskrsava jedan oblik . tvrdoglavo. neko lice bez izraza i bez očiju. izlišno. Isto tako. već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja. da se čini kao da je lišen sebe samoga: pravedan. za čitavu večnost". u trenutku kada se povlačenje željenog lica jedva ocrtava. privlačnost koja je isto tako skrivena. i od koje on hoće da je otrgne. on je pro­ nalazi bez teškoća. Da li u toj pocepanosti i u toj vezi tajno počiva načelo privlačnosti? U tre­ nutku kada mislimo da nas nepristupačna daljina izvodi izvan nas. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI je već zatočenička. i čini da se pored nje . str. ali koji se nameće sa očiglednošću koja nikad ne popušta. nije li to glas sirena. to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida.manje nego oblik. "ravnodušan i neutralan. 23 . kao neku suviše blisku Euridiku. U trenutku kada je unutrašnjost privučena izvan sebe same. ima nešto poput blagog i nasilnog kretanja koje prodire u unutrašnjost. izvrćući je. pošto je treba Pratilac Od prvih znakova privlačnosti. 68-69. jedan zakon bez boga.ili ispod nje . Taj glas koji"peva naprazno". i koji će joj konačno staviti gip­ sanu masku. već čisti glas. Orfejev pogled dobio je ubilačku moć koja je pevala u glasu sirena. licem u lice. to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću.pojavi pozadinski lik jednog pratioca. blisko prisustvo. neka vrsta bezoblične i uporne anonimnosti . koja dolazi da se ponudi u nemogućem i srećnom povratku. lična zamenica bez lica.

zakon koji je očigledan ali koji je nevidljiv kao zakon. Toma dobija čudnog dvo­ jnika (da li je on taj koga je. njegovo telo. koji je bio tu da odgovori. ili je samo sluga? On se zove Dom. on se nalazi u napasnoj blizini. stran zakonu. i ono. široke je ruke kada se poverava. koji nema lica. na nerazlučiv način. kada se sa njim postupa kao sa slugom. Pre svega. Dom se ponovo pojavljuje kao onaj koji čuva. iznad te praznine koja ostavlja. sama smrt koja je rasejana kroz život. u Soržovoj sobi. i sama Dortova put.SPISI odmaknuti od sebe. Soržova put. pa ipak. u tom svetu u kojem vlaga prokapava. kako seTomin glas guši. nje­ gove kosti. njegov krik prolazi kroz šaku koja ga guši. sa krikom koji je istovremeno osporava i tvrdi. i nije li ono što izgleda kao njegova glupost samo nemo iščekivanje pi­ tanja? Da li je on vodič ili zatvorenik? Pripada li on nepristupačnim silama koje vladaju kućom. kada se Dom služi prvim licem. on je večiti sused. koje je po svoj prilici povređeno. ističući svoje pravo da govori. Kad naposletku umire. izvanjski u odnosu na pore­ dak grada. Dom govori. u skladu sa značenjem naslova. njegov kašalj prolazi kroz vrata i kroz zidove. Čitav jezik se iskreće i. da sa njim pronađemo neku vezu koja neće biti ta odsutnost veze kojom smo vezani za njega prema obliku odsutnosti. urličući. san koji preti da obuhvati svaku budnost?Tek stoje ušao u kuću u koju g a j e privukao jedan ovlašan gest. njega predstavlja Dort. dok je bilo dovoljno da se prepusti silaženju. i sam Tomin jezik počinje da govori bez njega. trebalo bi da mu se još više približimo. samo je obris lika koji je istetoviran na njegovom sopstvenom liku. u jednoj noći koja se spaja sa danom koji izbija. u kojem voda odasvud nadolazi. Ne poznaje li on tajne ove kuće bolje nego bilo ko drugi. uprkos grubim greškama. prisan je bez zadrške. Ova figura preokreće se u beskonačno. u poslednjem prestupu. zakon i reč: Toma je pogrešio stoje bio tako maloveran. ali iznenada. najbliže i najdalje. čovek "odozdo". kada misli da je našao lice i glas koje je tražio. kao što će to nadmoćno tvrditi na kraju romana. brazdu svoje vidljive odsutnosti. nasuprot Svevišnjem. je­ dan dvosmislen pogled. Nevidljiv i ćutljiv kad god Toma govori sa trećim licima. u Svevišnjem. "Gospod dao"?): njegovo lice. on je bolest u nepripitomljenom stanju. i beskonačno će zvučati među Soržovim prstima. prisutan je umnogostručenom i neiscrpnom prisutnošću. njegova groznica i njegov znoj probi­ jaju kroz pregradni zid i prave mrlju sa druge strane. kako izgleda. njegov hropac ječi kroz čitavu kuću i. ili je on samo masa koja pritiska. jer nam bez prestanka preti da nas usiše i pomeša sa sobom u konfuziju bez mere. što nije pitao njega. kada je. za njega smo neotklonjivo vezani jednom bliskošću koju je teško podneti .pa ipak. Bez sumnje se u tom kretanju kojim se jezik okreće oko sebe najtačnije pokazuje suština ne- 24 . što je rasipao svoju revnost na pokušaje da se probije do viših spratova. da nije mrtav. inercija koja sputava. da li je pratilac nepriznati vodič. on ubrzo sasvim iščezava. i da govori za njega. biće zadugo ta smrt. ili tvrdi da čuva. I. Pratilac je takođe. Z b o g toga pratilac istovremeno važi kao zahtev na koji nikada ne možemo da odgovorimo i kao teret od kojeg bismo hteli da se oslobodimo. on je onaj Nižnji. zadržava nešto poput "odsjaja neke stare lepote". Toma konačno ušao u kuću.

u svom beskonačnom od­ vijanju. kojeg stavlja u red svoje sopstvene noći. neki drugi subjekt koji govori. u kojem nijedna egzistencija ne može da se ukoreni: još od Malarmea je poznato 25 .MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI popustljivog pratioca. njihovo trenutno iskričavo nestajanje. u jednu čistotu bez imena. I onda kada ta egzistencija osporava sebe samu. koja širi jedno mesto lišeno mesta. ovde se nalazimo jako daleko od onog iskustva u kojem neki imaju običaj da se izgube da bi se ponovo pronašli. u saglasnosti sa oblikom iskustva. Ali u iskustvu spoljašnjosti ne radi se ο tome. Kretanje privlačnosti i povlačenje pratioca otkrivaju ono što prethodi svakoj reči. pa ipak. On stvarno nije privilegovani sagovornik. to je neki on bez lica i bez pogleda. mistika nastoji da se spoji pa makar morala proći i kroz noć . d a j e pokaže. Ali ta granica u sebi nema ničega pozitivnog. u kojem iskustvo može da otpočine. već bezimena granica u koju jezik udara. Njih ne vezuje nikakav ugovor. svetlucanje. u tom udubljenju koje možda nije ništa više do nezadrživo osipanje lica koje govori. on je od njega odvojen bezmernom daljinom. da bi se na kraju sreo s tim pratiocem koji ga ne prati. duž te tanke linije koja ih razdvaja. iz kojeg može da dođe svaki ob­ javljeni govor. Kao da se u tom povlačenju. nameće im svoj zakon. on može da vidi samo kroz jezik nekog drugoga. ili da bi sa njim uspostavio vezu koja je dovoljno pozi­ tivna da bi mogao. između pripovedača i nerazdruživog pratioca koji ga ne prati."Onaj koji me nije pratio" nema imena (i želi da se održi u toj suštinskoj anonimnos­ ti). ona zbog toga ne prestaje da bude sklonište. On otvara jedan neutralni prostor. njihovo Ni jedno ni drugo Uprkos mnogim sličnostima. kao što razdvaja ono Ja koje govori od onoga On koje to Ja u svom govorenom biću jeste. istog govora koji kazuje nešto drugo. Taj jezik se ne razrešava ni u kojem ćutanju: svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez šavova. ćutanje je nečujni. on tako dolazi najbliže on­ ome Ja koje govori u prvom licu. prvobitni. i pokazuje. u jednu vidljivost koja je oslobođena svakog oblika. kada se udubljuje u rad svoje sopstvene negativnosti da bi se beskonačno povlačila u jedan dan bez svetlosti. i što se nalazi iznad svake ćutnje: neprekinuto žuborenje jezika. oslobađa prostor jednog neutralnog jezika. oni su snažno vezani jednim stalnim ispitivanjem (opišite ono što vidite. i čije reči i rečenice on preuzima u jednu prazninu koja nema granica: pa ipak. Z a ­ kon jedne Reči pruža to sklonište podjednako kao i otvoreno prostranstvo ćutanja. Z b o g toga onaj ko kaže Ja mora neprestano da mu se približava. prekomerni dah.sa pozitivnošću egzistencije. i koje čini da se oni pojave. u jednu noć bez senke. dok je reč gospodstvo koje ima moć da se uzdrži u privremenosti ćutanja. razrešujućije. on nema veze sa tim Ja. sa kojom uspostavlja tegobnu vezu. Taj jezik niko ne govori: svaki subjekt u njemu ocrtava samo gramatički nabor. ali kako bi se vratio kao identičan sa sobom. U kretanju koje joj je svojstveno. koje ih razvlašćuje. koje je spoljašnjost svake reči i svakog pisanja. jer. ona je pre bezmerna dubina u kojoj jezik ne prestaje da se gubi. da li sada pišete?) i neprekinutim govorom koji pokazuje nemogućnost da se odgovori. kao eho nekog drugog govora koji kazuje isto. taloži se čitava priča.

a ono što one označavaju upliće me u tu spoljašnjost svake reči. na poslednjim stranicama Onoga koji me nije pra­ tio. već zaborav. međutim. tako jutarnje da se ono pre može sh­ vatiti kao otpust noći. Celui qui ne m'accompagnait pas. 26 . One ne gov­ ore. pojavljivanje osmeha. one su. ili. i kao 8 pamćenje i priča. svaki od njegovih najmanjih delića pada u nepovratnu spoljašnjost. zbog toga on čini jedno i isto sa osipan­ jem vremena. koja je prividno skrivenija i još više unutrašnja od reči savesti. sjajno i neposredno. ο govoru. D u g o se verovalo da jezik gospodari vremenom. čisto rasprskavanje praznog obećanja . da je vredan pod­ jednako kao buduća veza u reči koja je data. da se ushićuje svojom strpljivošću. a njegova snaga leži u skrivanju. on se otvara jedino u čistoti iščekivanja. ο literaturi. ono samim tim nije rezignirana nepokretnost. on je sačinjen od bdenja koje je tako budno. koje Toma postavlja na kraju Aminadaba. isto tako se verovalo da u toj suverenosti on ima moć da učini da se pojavi vidljivo i večno telo istine.Taj zaborav ne treba. pa ipak. njihovog mogućeg ponovnog početka: takvo je pitanje. pošto se nalaze sasvim spolja. bez geografije. koja mu nikada nije nedostajala. Iščekivanje ne može da iščekuje sebe samo na svršetku svoje sopstvene prošlosti. ali ovde. u kojem bi budnost bila uspa­ vana. Pa ipak. spoljašnjost je prazna.. ali koji konačno nosi jedno neizgovoreno ime. verovalo se da je on proročanstvo i istorija.u Svevišnjem. str. mešati niti sa rasejanošću ra­ zonode niti sa snom. koji je bez lica. u tom žamorećem prostoru ona ne nalaze toliko svoj cilj koliko mesto. U tom smislu. ono ima izdržljivost jednog kretanja koje nema svršetka."8 Upravo u tu anonimnost jezika koji je oslobođen i koji gleda na svoju sopstvenu lišenost granice vode iskustva koja je ispričao Blanšo. 136-137."sada ja govorim" . taj­ na nema dubine. prvi do­ dir sa recima potonjeg ponovnog početka na kraju Poslednjeg čoveka. jezik je samo bezoblični žamor i žuborenje. u trenutku kada se čini da mu je svaka reč oduzeta. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja. ili još. niti da se jednom zauvek os­ loni na hrabrost. koje je najzad vedro. i koje sebi nikada ne obećava neki odmor kao nadoknadu. naprotiv. Samo iščekivanje nije usmereno ni prema čemu: jer. Ali. ono se ne može obuh­ vatiti nikakvom unutrašnjošću. sada se zna da je biće jezika vidlji­ vo brisanje onoga ko govori: "time što bih rekao da čujem ove reči ne bih sebi razjasnio opasnu neobičnost mojih odnosa sa njima. to je oduvek bilo rečeno. U svakoj od svojih reči. ali u samom svom biću. ono što se ponavlja jeste prazni­ na ponavljanja..SPISI da reč jeste objavljeno nepostojanje onoga što ona označava. tako svetio. i kao čista otvorenost prema jednom danu koji još nije došao. one nisu unutrašnje. jezik se zaista usmerava prema sadržajima koji mu prethode. predmet koji bi ga ispunio mogao bi samo da ga izbriše. Njega ne sabira pamćenje. Jezik se tada otkriva kao oslobođen od svih starih mitova u kojima se oblikovala naša svest ο recima. to ne govori. lišene prisnosti. i ako se drži u najvećoj blizini svog bića. verovalo se da njegova suština leži u ob­ liku reči ili u dahu koji ih oživljava.

pušta da se vide. U zaboravu se iščekivanje održava kao iščekivanje: napregnuta pažnja prema onome što bi bilo radikalno novo.iščekivanje koje je tako zaoštreno da briše svako pojedinačno lice koje može da mu se ponu­ di. i tako posvećen neposrednosti zaborava. u toj moći skrivanja koja briše svako određeno značenje i samo postojanje onoga ko govori. Uliksovo okovano iščekivanje. nosi prema svetlu. pre.njihov trenutni dodir koji se održava u bezmernom prostoru. Sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević Naslov izvornika: "La pensée du dehors". u toj sivoj neu­ tralnosti koja čini suštinski oklop svakog bića. 27 . Čista spoljašnjost izvora. i uvek iznova započeta spoljašnjost smrti. za njega je bilo apsolutno pogubno to što je Epimenid Krićanin tvrdio da svi Krićani lažu: povezanost ovog govora sa samim sobom razrešavala ga je od svake moguće istine. str. ni­ kada se ne ustaljuje u neku nepokretnu i dokučivu pozitivnost. 523-546. svakog lica. to je taj glas koji je tako tanan. njegovog budućeg pojavljivanja. i koja tako oslobađa prostor slike. Kada se jezik definisao kao mesto istine i kao veza vremena. jun 1966.zakasneli na­ por izvora. A ono što jezik jeste (ne ono što on hoće da kaže. koji je suštinski za jezik. jezik nije ni istina ni vreme. ne postoji ni jedna egzistencija kojoj. on povezuje ili. već uvek rasuti ob­ lik spoljašnjosti. nije dato preteče obećanje njenog sopstvenog iščeznuća. ako je zaborav. ta slabost u srži svake stvari i oko svake stvari. n° 229. smrt se beskonačno otvara prema ponavljanju početka. bez veze sličnosti ili kontinuiteta sa bilo čim (novost iščekivanja koje se i samo pruža izvan sebe.MIŠLJENJE SPOLJAŠNJOSTI zaborav je iščekivanje koje je dovedeno do kra­ jnosti . Ali. kroz samo tvrđenje onoga Ja govorim. ako se jezik otkriva kao uzajamna prozirnost izvora i smrti. U svom iščekujućem i zaboravnom biću. to je samo biće jezika. jutarnje osipanje smrti. koja je sva u jednoj i istoj neu­ tralnoj jasnoći . ne oblik kojim on to kaže). suviše čudan i suviše blizak da ne bi odmah bio odbijen čistotom iščekivanja. u bljesku njihovog beskonačnog njihanja. ono što on jeste u svome biću. ako je stvarno ona ta koju jezik pažljivo prihvata. čim je utvrđen. nikada ne postavlja granicu polazeći od koje bi se konačno ocrtala istina. neki oblik je istovremeno suviše star i suviše nov. Orfejev ubilački zaborav. ni večnost ni čovek. i koje je oslobođeno od svake prošlosti). Oni se odmah preokreću jedno u drugo. Critique. i pažnja prema on­ ome što bi bilo najtemeljnije staro (pošto u svojoj osnovi iščekivanje nije prestalo da iščekuje). iz­ vor i smrt . izvor ima prozirnost onoga što je bez kraja.dan i noć u isti mah . to povlačenje koje je tako neprimetno.

između elemenata koji su to­ kom vremena bili razdvojeni. Continué. susednog. u srednjem veku postojao hijerarhijski sistem mestâ: mesta svetih i mesta profanih. ili ono što je objedinjeno pod tim poprilično uopštenim nazivom. u zapadnom iskustvu. oktobra 1984. taloženja prošlosti. Može se reći da je. Valja u međuvremenu napomenuti da prostor koji se sada pomalja na obzorju naših briga. Nalazimo se u času u kome je svet na kušnji. našle svoje utočište i prirodni počinak. Sva ta hijerarhija. sa svoje strane. ne toliko kao jedan veliki život koji se razvija tokom vremena. razlikovalo od zemaljskog. epohi bliskog i dalekog. mesta otvorenih i nebranjenih. raštrkanog. može se reći. i koji iskrsava kao jedna vrsta konfiguracije. mesta štićenih. to prožimanje mestâ činili su ono što bi se krajnje uopšteno moglo nazvati srednjovekovnim prostorom: prostorom i lokalizacijom. * Ovaj tekst predstavlja osnovu za predavanje koje je Mišel Fuko održao 14. u okviru ciklusa Cercle d'études architecturale. bilo je mesta u koja su se stvari smeštale dospevši tamo nasilno. postojala su nadnebeska mesta sučeljena mestu nebeskom. već kao mreža koja vezuje tačke i koja stvara sopstveni nered. Mi smo u veku istovremenog. u časopisu Architecture. naprotiv. marta 1967. i nije mogućno prenebregnuti sudbinsku ukrštenost vremena sa prostorom. jeste na­ por da se ustanovi. hlađenja koja prête svetu. verujem. 29 . Movement. a potom je uvršten i u kritičko četvorotomno izdanje njegovih radova Dits et écrits. Paris: Gallimar (prim. jedan skup odnosa koji se predočava kao slaganje. sučeljavanje. to je izvestan način da se razmotri ono što se zove vremenom i ono što se zove istorijom. nije reč ο tome da se porekne vreme. Sadašnja epoha verovatno je možda više epoha prostora. i zauzvrat. ta sučeljenost. viška mrtvih. u jednom krajnje grubom ocrtavanju te istorije prostora. naših teorija. godine u Tunisu. naših sistema nije neka novost. Moglo bi se možda reći da se izvesni ideološki sukobi koji pobuđuju rasprave današnjice odvijaju između pobožnih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika pro­ stora. ur. nebesko mesto se pak.). bez njegove autorizacije. u kosmološkoj teoriji. Strukturalizam. mi smo u epohi naporednog.DRUGA ΜΕSTA* Velika napast koja je opsedala XIX vek bila je. U drugom z a konu termodinamike devetnaesti vek pronašao je suštastvo svojih mitskih izvora. podrazumevajući i jedno i drugo. temâ krize i ciklusa. urbanih mesta i selišta (svakako namenjenih stvarnom životu ljudi). Tekst je prvi put objavljen nekoliko meseci posle njegove smrti. sâm prostor. uistinu. i mesta g d e su one. istorija temâ razvoja i stagnacije. ima istoriju.

mreže.za razliku od vremena desakralizovanog u devetnaestom veku. suprotnost između javnog i privatnog prostora. položaj elemenata. problem smeštanja i premeštanja postavlja se povodom ljudi u domenu demografije. lokalizaciju je zamenilo prostiranje. vreme se verovatno predočava jedino još kao jedna od igara mogućih rasporeda između elemenata rasutih u prostoru. počev od Galileja. dobro je poznat značaj prob­ lema raspoređivanja u savremenoj tehnologiji: pothranjivanje podataka ili pojedinačnih rezultata nekog proračuna u memoriju mašine. obeležja ili kodova. u ovoj ili onoj situaciji. bez sumnje mnogo više negoli vremena. između kulturnog i utilitarnog prostora. na koje instituci­ je i praksa nemaju hrabrosti da udare. već. između porodičnog i društvenog prostora. kruženje dis­ kretnih elemenata. Mi smo u dobu u kojem nam se prostor predočava u obliku odnosa raspoređivanja. Raspoređivanje se može odrediti odnosima bliskosti između tačaka ili elemenata: formalno. S druge strane. suprotnosti koje podrazumevamo kao sve stoje dato: na prim­ er. označavanja i razvrstavanja ljudi se mora dati prvenstvo. od sedamnaestog veka naovamo. unutar jednog nasumično podeljenog skupa. taj krajnji problem raspoređivanja čovečanstva nije jednostavni upit da bi se saznalo hoće li biti mesta za čoveka na svetu . u prostoru koji je 30 . Svakako. jer prava sablazan Galilejevog delà nije toliko bilo otkriće. da mesto neke stvari nije ništa više nego tačka u njenom kretanju. Drugim recima. opisi pojavnog naučili su nas da ne živimo u jednom homogenom i praznom prostoru. da odmorište neke stvari nije ništa do beskonačno usporeno kretanje. takvog da su se mesta srednjeg veka obrela u svojevrsnoj rasplinutosti. kretanja. koliko vaspostavljanje jednog beskonačnog prostora. proizašlih nasumično (kao što je kretanje automobila ili ponajpre zvukova koji se prenose telefonskim linijama). ili u klasu višeglasnog. postoji jedna izvesna teorijska desakralizacija pro­ stora (ona kojoj je Galilejevo delo dalo podsticaj). svrstanog u jednoglasnu klasu. U svakom slučaju. naprotiv.problem koji je svakako od prvorazrednog značaja . sve su one potaknute zarad jedne prikrivene sakralizacije. sadašnji prostor možda još nije sasvim desakralizovan . oni se mogu opisati kao ni­ zovi. No. Na mnogo određeniji način. itd. u zavisnosti od cilja ka kojem se teži. uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju. Bašlarovo veličanstveno delo. raspoređivanje dolazi na mesto prostiranja. verujem da se uznemireno­ st današnjice suštinski tiče prostora. ali izgleda da još uvek nismo dospeli do jedne praktične desakralizacije prostora. kakvoj vrsti pohranjivanja.to je takođe problem spoznaje kojim odnosima blizine. ili ponovno otkriće. da se Zemlja okreće oko Sunca. I moguće je da našim životima ponovo upravlja određen broj protivrečja koja se ne m o g u dotaći. stabla. Danas. uprkos svoj mreži znanja koja dopušta da ga se odredi i formalizuje.SPISI Ovaj prostor lokalizacije otpočinje sa Galilejem. beskrajno otvorenog. između prostora dokolice i prostora rada. koje je zamenilo lokalizaciju.

ili pak naličje toga društva. pretrpan. Drugačije rečeno. u svakom slučaju. ili naprotiv prostor dna. Ova mesta. Ovi pro­ stori koji su. prostor koji može biti nepomičan. i to verovatno za sve kulture i civilizacije. u prostoru koji je možda čak obavijen fantazmom. zbiljska. zatvorenih ili polu-otvorenih. naših strasti rastočenih u njemu samom odlikama koje su mu gotovo svojst­ vene: to je prostor lak. stamenit kao kamen ili kao kristal. preko njihovih mreža odnosa. na neki način. budući apsolutno druga u odnosu na sva raspoređivanja koja odražavaju i ο kojima gov- 31 . vozova (izvanredno klupko odnosa sadržano je u vozu. hrapav. bez sumnje. i koja su svojevrsni protiv-rasporedi. to je prostor visina. taj prostor koji nas slama i troši i sam je isto tako raznorodan. Na pri­ mer. raspoređivanje privremenih odmorišta: kafea. moglo bi se. no čiji se položaj ipak da stvarno odrediti. blata. apsolutno nenadređene. u kojem se odvija erozija naših života. 0 prostoru spoljašnjosti bih. osporeni i preokrenuti. Utopije. krevet itd. našeg vremena i naše istorije. mi ne živimo u nekoj vrsti vakuuma. mi živimo unutar jednog skupa odnosa koji određuje položaje nesvodive jedne na druge. pomoću koje se može preći s jedne tačke na drugu. a ipak protivrečni sa ostalim raspoređivanjima. Prostor u kojem živimo. ili pak pro­ stor mračan. ali na takav način da ukidaju. naših snova. jer predstavlja stvar kroz koju se prolazi. Mi ne živimo u unutrašnjosti kakve praznine oslikane raznolikim blještavilom. ove se analize. pro­ stor koji teče kao izvorska voda. tek.DRUGA MESTA sav napunjen svojstvima. među svim ovim raspoređivanjima. u unutrašnjosti u kojoj se mogu razlučiti osobe i stvari. Može se opisati. Postoje takođe. utopije su prostori koji su u svojoj suštini nestvarni. proziran. povezani sa svima ostali­ ma. ma kako značajne za savremenu misao. svojevrsne utopije uprostorene posredstvom stvarnih rasporeda. spavaća soba. preko klupka odnosa koji dopuštaju da ih se opiše. plaža. Ipak. prostor vrhova. kojim smo zave­ deni da u njega izađemo iz sebe. odnose prvenstveno na unutrašnji prostor. obesnažuju ili preokreću skup odnosa koje sami oblikuju i koji se u njima očituju. mesta stvarna. u potrazi za sku­ pom odnosa kojima se ona m o g u objasniti. Oni su samo društvo dovedeno do savršenstva. to su. želeo da govorim. rasporedi odmora. Mogli bi se isto tako odredi­ ti. Naravno. bioskopa. od kojih se sastoji kuća. to su rasporedi bez stvarnog mesta. To su rasporedi koji stupaju u o d ­ nos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim pros­ torom ili društvom. No ono što me zan­ ima. mesta koja su izvan svih mesta. dele se na dva glavna tipa. puteva. pak. posegnuti za opisom tih različitih razmeštanja. opisati skup odnosa koji određuju razmeštanje prelaza. odraženi i odražavajući. ona među njima koja imaju neobično svojstvo da budu povezana sa svim ostalim raspoređivanjima. eteričan. prostor naše primarne percepcije. svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronaći unutar kulture istovremeno kao predstavljeni. Heterotopije Pre svega utopije. označeni. mesta čiji se obrisi naziru u svakoj ustanovi društva. i koja je i sama sposobna da prelazi).

spram mesta koje zauzimam. takav opis bi se mogao nazvati heterotopologijom. Adoles­ centi. U našem društvu ove heterotopije krize lagano iščezavaju. tih različitih prostora. kakvo je njihovo značenje? Mogla bi se pretpostaviti. ja sam tamo. isto tako utopija. mukla. kad g o d obuhvatim to mesto koje zauzimam u času kada vidim sebe u staklu. u odnosu na društvo ili okolinu unutar koje žive. heterotopijama koje . stvarnog nadmetanja sa prostorom u kome živimo. postojala tradicija koja se zvala "voyage de noces". u nekoj vrsti mitskog i. u meri u kojoj ogledalo zaista postoji. i. žene tokom menstrualnog perioda. koleži. i u kojoj ima. javlja se određena vrsta heterotopije koju bih nazvao heterotopijom krize. No heterotopije poprimaju.zato stoje ta reč odveć rabljena . oblike koji su veo­ ma promenljivi. u stanju krize. het­ erotopija bez geografskih koordinata. rezervisana za pojedince koji se nalaze. do sredine devetnaestog veka. verovatno. na koncu. jer je nužno. graničenja svojstvenog ogledalu. heterotopijama. tih drugih mesta. da se prvi znaci muške seksualnosti ispolje "drugde". rekonstituišući se tamo g d e stvarno jesam. ogledalo funkcioniše kao heterotopija u značenju da. Što se tiče heterotopija u pravom smislu reči. zato što se vidim tamo.već neka vrsta sistematskog opisa koji bi imao za predmet. i potpuno nestvarno. U ogledalu. Na primer. što će reći da sadrži povlašćena ili sveta mesta. iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu stakla. budući da je mesto bez mesta. postoji nesum­ njivo svojevrstan doživljaj mešanja. u obliku kakav su imali u devetn­ aestom veku. u isto vreme. No ove heterotopije krize danas nestaju i bivaju zamenjene. proučavanje. iznova upućujući moj pogled ka sebi samom. nazvaću. kako ih možemo opisati. Defloracija devojke morala se dogoditi "nigde". neku vrstu povratnog dejstva. u odnosu na jedno određeno društvo. Za mlade devojke je. vidim sebe tamo g d e nisam. u ogledalu. ja se okrećem sebi. u to vreme. ono zapravo post­ aje potpuno stvarno. U društvima zvanim "primitivna". neću reći jedna nauka . ili vojna obuka za dečake igrali su istu takvu ulogu. heterotopija. kao kakva senka koja daje meni samom moju vlastitu vidljivost. da bi bilo primećeno. Prvo načelo je da. Ali to je jednako tako heterotopija. u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okružuje. 32 analizu. u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza površine. Ogledalo je. tamo g d e me nema. ne postoji nijedna kultura u svetu koja nije sačinjena od heterotopi­ ja. voz ili hotel bili su to mesto-nigde. ta je tema drevna. "čitanje" kako se danas rado veli. starci itd. trudnice. te verovatno ne postoji jedan jedini oblik heterotopije koji bi bio univerzalan. krenuvši ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam. opis. kako mi se čini. verujem da između utopija i ovih raspoređivanja apsolutno drugih. One su konstanta svih ljudskih grupa. izvan porodice. mada su im se zadržali neki ostaci. koja mi dopušta da se gledam tamo g d e sam odsutan: utopija ogledala. Mogu se ipak razlučiti dva glavna tipa. da prođe kroz tu virtuelnu tačku koja se nalazi tamo.SPISI ore. očigledno. za razliku od utopija. Pošav od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraća.

To su prihvatilišta. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. ti koji prenose bolest na žive. smešteno u sveti prostor crkve. na kraju krajeva. zato što. koji su. u kojem je uživanje pravilo. U svakom slučaju. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. no. zapravo. s druge strane. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. to­ kom svoje istorije. to je ta blizina koje seje smrt. Mrtvi su. budući da svaki pojedinac. uz crkve. to su. tik do crkve. svaka porodica na groblju ima ponekog svog. ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. psihijatrijske klinike. i jedna ista heterotopija. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. konačno. jedini trag našeg postojanja u svetu. blizina mrtvaka tik uz kuće. prisus­ tvo. već "drugi grad". počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. razume se. bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. i koja nikada ne prestaje da postoji. U osnovi. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. Groblje. groblje praktično postoji oduvek. i zatvori. može imati različitu funkciju. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. niti da telo vaskrsava.DRUGA MESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. i zato što u našem društvu. Naprotiv. neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. U zapadnoj kulturi. Ali je pretrpelo značajne promené. bezmalo nasred ulice. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. i u rečima. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. jednako kao i odstupanje. Drugo načelo u opisu heterotopija. jeste da. veruje se. starost pred­ stavlja krizu. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore.

bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnuće tela i besmrtnost duše posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika pažnja. koji su u izvesnom smislu na granici između heterotopije krize i heterotopije odstupanja. zapravo. Ali je pretrpelo značajne promené. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti. to je ta blizina koje seje smrt. s druge strane. to su. zato što. Naprotiv. jednostavna mermerna ploča ili grobnica sa stat­ uama.DRUGA M ESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenog prošeka ili propisane norme. niti da telo vaskrsava. neko društvo može na veoma različite načine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji. tek od de­ vetnaestog veka počinje premeštanje grobalja na periferiju grada. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo određuje kao "ateističko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela: 33 . Mrtvi su. u kojem je uživanje pravilo. U osnovi. groblje praktično postoji oduvek. Uporedo sa ovom individualizaci­ jom smrti i buržoaskim prisvajanjem groblja rađa se jedna opsednutost smrću kao "bolešću". i zato što u našem društvu. konačno. na kraju krajeva. koji su. to­ kom svoje istorije. već "drugi grad". tik do crkve. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobičajene kulturne prostore. Groblja ne čine više sveti i besmrtni dah grada. poprima sasvim drugačije obeležje u modernoj civilizaciji. Uzeću za primer neobičnu heterotopiju gro­ blja. može imati različitu funkciju. smešteno u sveti prostor crkve. ti koji prenose bolest na žive. i jedna ista heterotopija. svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U svakom slučaju. jeste da. i u recima. Drugo načelo u opisu heterotopija. počev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje. a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i starački domovi. bezmalo nasred ulice. razume se. starost pred­ stavlja krizu. u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom. U zapadnoj kulturi. u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi. Groblje. posvećuje se izgleda mnogo veća pažnja posmrt­ nim ostacima. jer je do kraja osamnaes­ tog veka groblje smešteno u samo srce grada. ali je to prostor povezan sa skupom svih područja grada ili društva ili sela. Tu je postojala čitava jedna hijerarhija mogućnih grobova. i zatvori. prisus­ tvo. neak­ tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. i koja nikada ne prestaje da postoji. no. jedini trag našeg postojanja u svetu. jednako kao i odstupanje. Ova ve­ lika tema o širenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajaće do kraja osamnaestog stoleća. blizina mrtvaka tik uz kuće. To su prihvatilišta. ali tek tokom devetnaestog veka otpočinje postu­ pak razmeštanja grobalja ka predgrađima. počev od časa u kojem nije više bilo izvesno postojanje duše. svaka heterotopija ima jasnu i određenu funkciju unutar društva. uz crkve. psihijatrijske klinike. budući da svaki pojedinac. veruje se.

oko tog svojevrsnog mikrokosmosa. ideja sakupljanja svega. već apsolutno prolazeće. imala na Istoku veoma duboka značenja. budući da groblje počinje s tom čudnom heterohronijom koja je. Vrt. no možda je jedan od najdrevnijih primera ovih het­ erotopija. smenjuje čitav jedan niz mesta koja su jedna drugima strana. isto tako je i bioskop veoma neobična pravougla prostorija. nastojanje da se organizuje najzad svojevrsno neprekinuto i neograničeno sakupljanje vremena na mestu nepokretnom. onim u obliku svetkovine. najnestalnijim. sa fragmentima vremena. najprolaznijim. sada već hiljadugodišnja tvorevina. dakle. to je najsitniji delić sveta i u isto vreme sveukup­ nost sveta. ti čudesni prazni pros­ tori smešteni na izmaku gradova. u obliku nespojivih lokacija. pupku sveta na njegovoj sredini (ovde behu bazen i vodoskok). Zauzvrat. više razmeštanja koja su međusobno nespojiva. sva vegetacija vrta bila je oku­ pljena oko tog prostora. projektuje trodimenzionalni prostor. ideja da se sazda svojevrsna opšta arhiva. pak. van vremena. vezanih za akumu­ laciju vremena. kao što su muzeji. po čistoj simetriji. muzeji i biblioteke su heterotopije kod kojih vreme ne prestaje da se gomila i uspinje ka sopstvenom vrhu. Ima ponajpre heterotopija vremena akumuliranih u beskonačnosti. koji je bilo nalik uvali. veoma slojevita.SPISI Treće načelo. do kraja sedamnaestog stoleća. ima heterotopija koje su povezane. heterotopija i heterohronija su organizovani i raspoređeni na relativno složen način. Tako se u pozorištu. jednim prostorom svetijim od svih ostalih. muzeji i biblioteke bili izraz pojedinačnog izbora. ta čudesna. to je bio ćilim u kojem je svet u svojoj ukupnosti dostigao simbolično savršenstvo. Heterotopija ima moć da na jed­ nom stvarnom mestu sučeli više prostora. iako su. ovde se može uočiti da je groblje mesto izrazito heterotopijsko. svi stilovi. Muzeji i biblioteke su heterotopije svojstvene zapadnoj kulturi devetnaestog stoleća. za pojedinca. biblioteke. Uopšte uzev. u društvima poput našeg. oljuđeni. Ne treba zaboraviti da je bašta. Što se tiče čilima. te navodna večnost u kojoj ono ipak ne prestaje da se rastače i iščezava. na pravouglu pozornice. izvorno. Vrt je. naprotiv. od početka Antike. oni su bili. najčešće. Naspram ovih heterotopija. pripadajuće našem modernitetu. heterohronijama. Heterotopije su skopčane. iz čije se pozadine. vrsta srećne i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni naši zoološki vrtovi). koje su predstavljale četiri strane sveta. okončanje života. sa vremenom najpovršnijim. drevni prim­ er bašte. one takoreći otpočinju onim što se može nazvati.Takva su vašarišta. Tradicio­ nalni persijski vrt bio je sveto mesto koje je imalo da objedini unutar svog pravougla četiri strane. tradicionalnim vremenom. zaštićeno od sveopšteg propadanja. To su heterotopije ne više večnujuće. heterotopija u potpu­ nosti obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nađu u svojevrsnom potpunom prekidu sa svojim 34 . re­ produkcija vrta. svi oblici. sve je to. želja da se zatoče na j e d ­ nom mestu sva vremena. zamisao da se sačini jedno mesto za sva vremena no koje je. jednom Četvrto načelo. Vrt. sva razdoblja. a ćilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. na dvodimenzionalni ekran.

te da se. postoji prisila. Ne može se ući izuzev uz dozvolu ili po izvršenju izvesnog broja radnji. mislim. neposredovanog znanja. ženama-zmijama. rvačima. kr­ iju čudna isključenja. uzasve. možete videti da se. izopštava i čini prohodnim. ta nisu vodila u glavni deo kuće u kome je živela porodica. Ulazna vra­ Šesto načelo. stupi u sobu i u njoj prenoći. uostalom. U izvesnim slučajevima one su. isključeni ste. skrajnut. te sobe behu takve da onaj ko bi ušao nije nikada mogao da dopre do središta porodičnog života. polu-higijenskih kao kod muslimanskih amama. Ili bolje. da stvore drugi prostor. Heterotopije pretpostavljaju uvek je­ dan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih. Peto načelo. ili pak očišćenja očigledno čisto higijenskih. nikada pravi gost. u kojem je sadržana sva istorija humanizma koja seže do svojih prapočetaka kao do kakvog velikog. isto tako savršen. sela za odmor. Nedavno je izumljena jedna nova heterotopija pro­ laznog. neobičnim predmetima. besprekoran i dobro uređen ko­ liko je ovaj naš u neredu. gatarama. ali to je isto tako vreme iznova nađeno. Dakle. sva ta razmeštanja unutar kojih je ljudski život izpregrađivan. i svako ko bi tuda prolazio. Postoje isto tako heterotopije koje su u potpunosti posvećene tim aktivnostima očišćenja. tezgama. i pitam se nije li tračak od ovoga prisutan i u funkcionisanju izvesnih kolonija. na heterotopijsko mesto ne dospeva se dragovoljno. loše zamišljen i manjkav. naprotiv. pod vedrim nebom. na primer. one imaju ulogu da stvore jedan pro­ stor privida koji razobličava iznova svu iluzornost stvarnog sveta. koja se ostvaruje između dva suprotna pola. u koje se ulazi sa automobilom i partnerom i g d e je nezakoniti seks istovremeno potpuno skriven i potpuno zaštićen. bez da bude. naprotiv. Ima onih drugih koje su. to nije ništa doli iluzija: verujete da ste ušli. za­ tvorom. Poslednja odlika heterotopija jeste da su one. u sedamnaestom stoleću. stvaran. očišćenja polu-religioznih. ova dva tipa heterotopije. da su kolibe Džerbe u izvesnom smislu srodne bib­ liotekama i muzejima. svako može da uđe u neku od ovih heterotopijskih lokacija. svetkovine i večnog vre­ mena koje se akumulira. no koje. prividno čista i jednostavna otvaranja. na one čuvene sobe kojih je bilo na velikim farmama u Brazilu. na nivou opšte organizacije zemljišnog prostora. i. istovreme­ no. ponovnim otkrivan­ jem polinežanskog života. pravo govoreći. igrale ulogu heterotopija. jedna funkcija. na primer. svaki putniknamernik imao je pravo da otvori ta Vrata. u Južnoj Americi. Ili bolje. Imam na umu. kao kod skandinavskih sauna. mogao bi se možda prepoznati u čuvenim sobama američkih "motela". Ili pak. polinezijska sela koja nude stanovnicima gradova tri tanušne nedelje večne i primitivne nagote. koju imaju da odigraju tokom dugog vremena sve te čuvene javne kuće. približavaju jedna drugoj. barakama. da pruže ono čega se lišava. u trenut­ ku prvog talasa kolonizacije. Ovaj tip heterotopije. puritanska društva koja su Englezi os- 35 . što je slučaj sa kasarnom. on beše vazda slučajni prolaznik. u odnosu na ostatak prostora. načelno. no u času kada ste unutra. Uopšteno uzev. koji je danas praktično iščezao iz naše civilizacije. vreme ukida. ili se pak mora podvrći obredima očišćenja. uopšteno. Ovo nije heterotopija privida već kompenzacije. Može biti da je uloga.DRUGA MESTA ili dvaput u godini. no.

potpuno uređene. na drugom groblje. od javne kuće do javne kuće. Jezuiti Paragvaja osnovali su kolonije u kojima je život bio uređen do najsit­ nijih pojedinosti. Hrišćanstvo je. i. i ako se pomisli. ulica koja se sa drugom ukrštala pod pravim uglom. a policija stupa namesto gusara. mestu bez mesta. naspram crkve. apso­ lutno savršena. brodi čak do kolonija u potrazi za najskrivenijom dragocenošću njihovih vrtova. Continuité. oko pravouglog trga u čijoj osnovi beše crkva. Buđenje beše utvrđeno za sve u isti čas. potom se ide na spa­ vanje. ο bro­ du. octobre 1984. porodice su imale svaka svoju malu brvnaru duž jedne od tih dveju osa.SPISI novali u Americi i koja behu druga mesta. koje je zatvoreno u sebe i koje istovremeno pluta po beskonačnom moru te koji. obrazujući tako tačnu reprodukciju Hristovog znaka. svako bacao na ispunjenje svojih dužnosti. n° 5. U civilizacijama bez brodova snovi usahnjuju. Selo je građeno prema strogom pravilu. str. nakon svega. Svakidašnjicom pojedinaca upravljaše ne pištaljka. Mislim takođe na one izvanredne jezuitske kolonije koje su osnivane u Južnoj Americi: divne. shvatićete zašto brod bejaše za našu civi­ lizaciju. obroci u podne i u šest sati. ne samo najveće oruđe ekonomskog razvoja (što nije predmet mog današnjeg obraćanja). već i najveći izvor mašte. Mouvement. počev od šesnaestog stoleća pa do naših dana. od luke do luke. posao je počinjao za sve u isto vreme. tom komadu plivajućeg prostora. kad manastirsko zvono zazvoni. što će reći da se. Architec­ ture. špijunaža smenjuje avanturu. suštinski označilo svojim znakom prostor i geografiju američkog sveta. već zvono. 46-49. na jednom kraju škola. odigravalo se ono što se zvalo bračno buđenje. od mesta do mesta. koje živi samo za sebe. u kojima je ljudsko savršenstvo bilo stvarno dostignuto. a u ponoć. Javne kuće i kolonije. 36 . to su dva ekstremna tipa heterotopije. Sa francuskog preveo Pavle Milenković Naslov izvornika: "Des espaces autres". to je heterotopija par ex­ cellence. tako. Lađa.

beskra­ jno otvorena prozračnost. treba ih govoriti sve dok me one ne nađu. da se odavno bdi nad njegovom pojavom. ja ću radije biti nasumice prepušten njegovom odvijanju. Voleo bih da se .a da se ne mora spolja gle­ dati šta bi ona jedinstvenog. čudna greška. jedna po jedna. kao mirna.čudna muka.potajno uvučem. voleo bih da me ona obmota i ponese daleko s onu stranu svakog mogućeg početka. ne bih želela da mu govorim ο onom stoje u njemu britko i odlučno. imala bih samo da se prepustim. da se ponovo nađe. možda su me doveli do praga moje priče. tanka rupa. to je možda već učinjeno. opasnog. Želeo bih da sebe opazim kako govorim bezimen­ im glasom koji mi je već odavno prethodio: onda bi mi bilo dovoljno da frazu obložim.ritualizovane forme. mislim. Ovoj tako zajedničkoj želji in­ stitucija odgovara na ironičan način. No možda su ova institucija i ova želja samo dve replike protivstavljene istoj uznemirenosti: nemiru u odnosu na to šta je govor u svojoj materijalnoj re­ alnosti izgovorene ili napisane stvari. začudilo bi me ako se ona otvore". A institucija odgovara: "Ne plaši se da počneš. da je sledim. držeći se za trenutak na oprezu.kao da mi je ona dala neki znak. treba nastaviti. duboka. da mu je bilo dato počasno ali obezoružavajuće mesto. Više negoli da uzmem reč. možda zlo­ kobnog mogla imati. ali prema jednom trajanju koje nam 37 . održana 2. a da se na to ne obrati pažnja. Od početka nje dakle neće biti: i umesto da budem onaj od koga govor teče.u besedu koju danas treba da održim. sve dok mi ne kažu .kao da bi ih iz daljine označila . u njenim međuprostorima . ja ne m o g u da nas­ tavim. Voleo bih da iza mene stoji (odavno uzevši reč i govoreći unapred sve što ću reći) jedan glas koji bi govorio ovako: "Treba nastaviti. možda godinama. oni su mi možda već kazali. uznemirenost u odnosu na ovu tranzitnu egzistenciju namenjenu da sebe izbriše. morati da držim . i da. i namećući im . Želja kaže:"Ja sama neželim da uđem u taj rizični poredak govora. čineći početke svečanima. kao i u one koje ću. gde bi drugi odgovorili na moje očekivanje i iz koga bi se istine. samo mi.to ga mi. postoji slična želja da se ne započinje. do vrata kojima se moja priča otvara.POREDAK GOVORA Pristupna beseda na Kolež de Frans. u njemu i njime. svi mi smo tu da ti pokažemo da je govor u zakonitom redu stvari. treba reći onoliko reči koliko ih ima. okružujući ih pažnjom i tišinom. kao neka srećna lutalica". ukoliko mu se dogodi da bude moćan . činimo takvim". treba nastaviti. izdigle. da se smestim. Kod mnogih. godine. volela bih da on bude sav oko mene. tačka njegovog mogućeg iščeznuća. decembra 1970. od ulaska u igru do druge strane govora .

da u svoj svojoj naivnosti uvidi ono što mudrost dru­ gih ne može opaziti. bez istine i važnosti. No. čime se bori. Prividno. njome omogućiti da se hieb pretvori u telo Isusovo. Najočiglednija i najbliža je zabranjeno. da izbegnu njegovu tvrdu. isključena Evo hipoteze koju bih večeras hteo da istaknem. procedure isključivanja.ili možda vrlo provizornu scenu . ne verujući u njenu pravdu. nerečena. ne osete moći i opasnosti na koje se malo misli. Ili je padala u ništavilo .preko tolikih reči što im je dugogodišnja upotreba uglačala nerav­ nine. već razdeljeno ili odbačeno. pobeda.govor nije jednostavno ono što prevodi borbe ili sisteme dominacije. i to premoćno. zauzvrat. i da se njihov govor beskrajno množi? Gde je. Mislim na suprotstavljenost razuma i ludila. strašnu materijalnost.SPISI ne pripada. da bih odredio mesto . najzad. ritual okolnosti.ο ovom istorija ne prestaje da nas uči . već ono za šta se. ili se pak u njoj dešifrovao naivan ili lukav razum. opasnost? su oblasti seksualnosti i politike: kao da je govor. što se ukrštaju. Dodao bih samo da. Zanimljivo je da je reč luđaka u Evropi vekovima bila ili neslušana. privilegovano ili isključivo pravo sub­ jekta koji govori: tu je igra tri tipa zabrana. ne mogući čak. šta je toliko opasno u činjenici da ljudi gov­ ore. da. i budući da .odbačena onoga trenutka kada i izrečena. do danas. oblasti g d e je rešetka najčvršća. nemir da se pod ovom aktivnošću. razumniji od ra­ zuma razumnih ljudi. nasuprot svakom drugom. Od početka srednjeg veka luđak je onaj čiji govor ne teče kao kod drugih: dešava se da se nje­ gova reč uzme kao bezvredna. ne mogući njome overiti akt ili ugovor. ili pak uzeta kao reč istine.za rad koji obavljam: pretpostavljam da je u svakom društvu proizvodnja govora u isti mah kontrolisana. da ne možemo ο svemu da govorimo u bilo kakvim okolnostima. oblikujući jednu složenu rešetku koja se neprestano menja. U našem društvu postoji i drugi princip isključivanja: ne više zabranjeno. pridaju čudnovate moći. to 38 . dakle. U društvu kakvo je naše poznate su. moć kojom hoćemo da se podičimo. selekcionisana. slugovanja . U svakom slučaju. daleko od toga da bude taj prozračni ili neutralni elemenat u kome se seksualnost obezoružava a politika umiruje. sigurno. nemir u slutnji bitaka. uzajamno jačaju i nadopunjuju. neke od svojih najopasnijih sposobnosti. da prorekne budućnost. ne može bilo ko da govori ο bilo čemu. organizovana i raspoređena preko izvesnog broja procedura koje trebaju da od njega otklone moći i opasnosti. u sveto­ sti mise. rana. gde se crna okna umnožavaju. Znamo dobro da nemamo prava sve da kažemo. on je i onö stoje objekt želje. moć da kaže skrivenu istinu. Tabu predmeta. ipak svakodnevnom i sivom. vladavina.kako nam je psiho­ analiza pokazala . uzalud bi se govor predstav­ ljao kao beznačajan: brzo i vrlo rano zabranjeno otkriva njegovu vezu sa željom i sa moći.nije jednostavno ono što manifestuje (ili skriva) želju. I šta je u tome čudno: budući da govor . da gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem. jedno od mesta na kojima oni os­ tvaruju. desi se da se luđaku.

još kod grčkih pesnika iz VI veka. ni nasilna.ona nije postojala. a reč su mu davali samo simbolično. koje se.kao svoju najveću egzaltaciju ili svoju najvišu strepnju . pomislimo samo na celu mrežu institucija koja nekom dozvoljava . potrebna tišina razuma . podela između istinitog i lažnog nije ni samovoljna. in­ stitucionalno prinudan sistem). pravi govor koga se poštovalo i plašilo. ili beznadno zadrži svoje sirote reči. Nikada. zašto se reklo) u ovoj reči koja je ipak bila različita. prema različitim linijama. psihoanalitičaru .ili pak ako se zapitamo koji tip podele upravlja našom voljom za znanjem: onda se pred nama ocrtava nešto poput jednog sistema isključivanja (istorijski.drugačije važi. i prema određenom 39 . naprotiv. koje su ne samo podložne promeni već se nalaze u stanju stalnog premeštanja.dovoljno je samo da ta tišina bude pozvana na uzbunu. da bi se monstrumi lečili. najzad. ako se postavi pitanje ο tome kakva je volja za istinom bila i kakva je ona koja još danas traje . sluh koji sebe drži . Možda je rizično razmatrati suprotstavljenost is­ tinitog i lažnog kao treći sistem isključivanja. bio govor koji je neko izgovarao uz posebna prava. podele koje su na početku neograničene. ni izmenljiva. No ako smo na nekoj drugoj lestvici. dovolj­ no je.za opterećenog strašnim moćima. jedan lekar nije došao na ideju da sazna šta se reklo (kako. kome se svakako moralo potčiniti (pošto je vladao). kroz nove institucije i sa efektima koji nikako nisu isti. Reklo bi se da je danas sve ovo gotovo. Jer je pravi govor.lekaru. da nas ona. ili se bar organizuju oko istorijskih kontingencija. skicu ili ostatak jednog delà. upravo one su bile mesto gde se podela obavljala. ne izvršavaju bez prinude. Sluh za govor posednut željom.POREDAK GOVORA ili tajno uvedena razumom u striktnom smislu .da čuje ovu reč. i da smo došli dotle da reč luđaka lovimo u onom što mi sami naglašavamo. da ona više nije ništa i nerečeno. podele koje podržava čitav sistem institucija što ih i nameću i njima upravljaju. Ludilo luđaka prepoznavalo se kroz njegove reči. Čak i ako bi se uloga lekara sastojala samo u tome da pažljivo posluša jednu najzad slobodnu reč. Ako je odista. pa da podela ostane. do kraja XVIII veka. Kako bi se ra­ zumno mogli uporediti stega istine i podele poput ove. to­ lika pažnja ne dokazuje da je stara podela postala beznačajna: setimo se samo onog oklopa znanja kroz koji dešifrujemo reč. pored onih ο kojima sam upravo govorio.daleko od toga da bude izbrisana .nenaoružan i pomiren . unutar jed­ nog govora. ali.ta volja koja je prošla tolike vekove naše istorije . a pacijentu da ponese. u pozorištu gde bi on istupio . da u njoj tražimo smisao. da reč luđaka nema više drugu stranu podeljenog. u pra­ vom i valorizovanom smislu reči. Svakako da na nivou pretpostavke. nikada ih nisu sakupljali niti slušali. ni institucionalna. i jednim delom čak i putem nasilja. čini opreznima. Ali. još uvek se akt slušanja odvija u trajanju cenzure. u tom minijaturnom pror­ ezu kroz koji nam izmiče ono što govorimo.pošto je igrao ulogu zamaskirane istine. ili se završava. To je zasigurno istorijski nastala podela. na sve ovo pomisliti da bismo se zapitali da li ta podela . Ceo taj beskonačni govor luđaka pretvarao se u buku. izmenljiv.

prvo verifikovati pa komentarisati). najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom.SPISI ritualu. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. raspodeljuje. Stvorila se izvesna pode­ la između Hesioda i Platona. biblioteka. svom predmetu. kao što je pedagogija.stalno govorim ο našem društvu . opštu formu našoj volji za znanjem. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ jom i podrškom. jer ona uči jed­ nakosti. ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju. Najzad. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. ja verujem da ova volja za istinom. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. podložne posmatranju. Međutim. No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. hoće da na druge govore . sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. tehničkih. instrumentalnih ulaganja saznanja. ni sa domenima predmeta kojima se obraća. istorija materijalnih. Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. Ova istorijska podela dala je.izvrši izvestan pritisak. bez sumnje. koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. sličnom. na koji se ono vrednuje. od 40 . dvojeći istinit i lažan govor. kodifikovane kao predloži ili recepti. ova volja za istinom. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta. oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi. No evo kako. ni sa tehnikama na koje se oslanja. vek kasnije. pošto odsada pravi govor nije više dragocen. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. prorokujući budućnost. ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. merenju. iskrenosti. ponekad. to je bio govor koji. Sofista je izgnan. željeni govor. pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. klasiranju. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. podela je nova. kao što su sistem knjiga. svom odnosu prema vlastitoj referenci. eventualno kao pouka. u nauci takođe . samo simbolično.ukratko u istinitom govoru. već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. ocrtala predmete moguće. deli i na određen način pripisuje. i neku vrstu prisile. edicija. kao i drugi siste­ mi isključivanja. Setimo se ovde. jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu. svojoj formi. iz ritualizovanog.

izvrši izvestan pritisak. pošto ona ukazuje na razmere u nejed­ nakosti. i neku vrstu prisile. dvojeći istinit i lažan govor. od 40 . prvo verifikovati pa komentarisati). ni sa tehnikama na koje se oslanja.SPISI ritualu. na koji se ono vrednuje. Sve se odvija kao da je od velike platonovske podele volja za istinom imala vlastitu istoriju. Isto tako mislim na način kojim su ekonomske prakse. ali da se geometrija može učiti samo u oli­ garhijama. isto­ rija funkcija i pozicija saznajućeg subjekta. No ona ipak nije prestala da se premešta: velike naučne promené možda se. kao što je pedagogija. već u onom što je on govorio: došao je dan kada se istina preobratila. deli i na određen način pripisuje. vek kasnije. jedna volja za znanjem koja je predvidela (na način opštiji od svakog određenog modusa) tehnički nivo g d e se znanja moraju uneti da bi bila korisna i podložna verifikaciji. kao nekadašnja naučna društva i današnje laboratorije. Najzad. svojoj formi.stalno govorim o našem društvu . kao i drugi siste­ mi isključivanja. starog grčkog principa: da se aritmetika može primeniti u demokratskim državama. U XIX veku svakako postoji volja za isti­ nom koja ne koincidira ni sa formama koje ubacuje u igru. iz ritualizovanog. Stvorila se izvesna podela između Hesioda i Platona. edicija. sa voljom za znanjem koja karakteriše klasičnu kulturu. u nauci takođe . jed­ na volja za znanjem koja je saznajućem subjektu nametala (na izvestan način pre svakog iskustva) određenu poziciju. ne samo da je naveštavao ono što treba da se desi već je i doprinosio njegovom ostvarenju. Mislim na način kojim je za­ padna literatura vekovima morala da traži oslonac u prirodnom. najviša istina više ne počiva u onome što je govor bio ili činio. bez sumnje. svom odnosu prema vlastitoj referenci. ali i kao pojava novih formi u volji za istinom. efikasnog i praved­ nog čina iskazivanja u sam iskaz: prema svom smislu. Međutim. koja nije istorija prinudnih istina: istorija planova predmeta koje treba upoznati. samo simbolično. ova volja za istinom. na takav način podržana institucionalnom distribuci­ j o m i podrškom. pošto to više nije govor vezan za ispunjenje moći. oslanja se na jednu institucionalnu podršku: nju u isti mah pojačava i vodi čitava mreža praksi. No evo kako. ponekad. raspodeljuje. iskrenosti. tehničkih. ja verujem da ova volja za istinom. Setimo se ovde. opštu formu našoj volji za znanjem. kodifikovane kao predloži ili recepti. željeni govor. eventualno kao pouka. to je bio govor koji. pošto odsada pravi govor nije više dragocen. podela je nova. kao što su sistem knjiga. podložne posmatranju. mogu tumačiti i kao posledice jednog otkrića. No nju još dublje vodi način na koji se znanje uvodi u društvo. ocrtala predmete moguće. istorija materijalnih. svom predmetu. Vratimo se malo: u XVI i XVII veku (naročito u Engleskoj) pojavila se volja za znanjem koja je. biblioteka.ukratko u istinitom govoru. merenju. sličnom. ni sa domenima predmeta kojima se obraća. Ova istorijska podela dala je. Sofista je izgnan. izvestan pogled i funkciju (prvo gledati pa čitati. klasiranju. instrumentalnih ulaganja saznanja. hoće da na druge govore . nosio u sebi združenost ljudi i tako se uplitao sa sudbi­ nom. prorokujući budućnost. jer ona uči jed­ nakosti. anticipirajući svoje aktuelne sadržaje.

onda ovaj pravi govor . bili prema njemu. ne može priznati volju za istinom koja samo prelazi preko njega: a volja za istinom. medicinskim.bez sumnje uzvišenim .ja sam najduže govorio ο trećem. uređivanja. u volji za istinom.POREDAK GOVORA XVI veka morale da traže da se zasnuju. u našoj istoriji pokušali da ocrtaju ovu volju za istinom i da je stave u pitanje nasuprot istini. procedure koje većim delom predstavljaju principe klasifikacije. raspodele . Dva prethodna su. tražio svoja veća prava . Mislim da se iz govora može izdvojiti jedna druga grupa. opet. ne prestaje da jača i postoje sve dublja. Očigledno da postoji još mnogo drugih proce­ dura kontrole i ograničenja govora. Na taj način. koji nužnost njegove forme oslobađa želje i lišava moći. Interne procedure. moraju sada da nas ponude naznakama . a zatim. one bez sumnje sadrže onaj deo govora koji se uključuje u moć i želju. formule. A razlog za ovo leži možda u sledećem: ukoliko pravi govor u stvari više nije. ritualizovani ansambli govora koji se pripovedaju. ako ne želja ili moć? Istiniti govor. dimen­ zijom događaja i slučaja. podela između ludila i ra­ zuma. up­ ravo onde g d e istina pred uzima da opravda zabran­ jeno i da definiše ludost. prema tačno određenim okolnostima. od Ničea do Artoa i Bataja. sve nesigurniji . A mi. sve opsežnija. predočava nam se samo jedna is­ tina. opravdaju u teoriji bogatstva i proizvodnje: mislim i na način kojim je jedan tako zastareo skup kao što je to krivični sistem. ili onaj koji čini moć. tačku po tačku. od Grka.uko­ liko ih je danas obuhvatila volja za istinom koja. i volja za istinom . koja bi bila bogatstvo. kakva nam se nametnula još odavno.naravno . ne znamo za volju za istinom kao za jednu ogromnu mašineriju namenjenu isključivanju. A. a prva dva ne prestaju da bivaju sve krhkiji. tekstovi.u teoriji prava. ipak. onaj koji odgovara na želju. Na prvom mestu komentar. tiha i zavodlji­ vo univerzalna snaga. sve više on pokušava da ih preuzme na sebe. plodnost. da bi ih istovremeno modifikovao i zasnovao. da nema društva g d e ne postoje važni govori koji se pričaju. po­ navljaju i variraju. ο njoj se sigurno najmanje govori. racionalizuju.kao da se ovog puta radi ο ovladavanju jednom drugom dimenzijom.zabranjena reč. Kao da su za nas volja za istinom i njene peripetije bile zamaskirane istinom samom. One ο kojima sam do sada govorio deluju u izvesnom smislu spolja. one funkcionišu kao sistemi isključivanja. a da u to nikako nisam siguran. Od tri velika sistema isključivanja koji pogađaju govor . u volji da se ona kaže. Svi oni koji su.za svakodnevni rad. svi oni. pošto sami gov­ ori obavljaju vlastitu kontrolu. psihološkim.šta je on u stvari. u njegovom pravcu izvođeni. jeste takva kakvu nam istina koju ona želi ne može maskirati. stvari koje se jednom 41 . psihijatrijs­ kim znanjima: kao da je sama reč zakona u našem društvu morala da se autorizuje istinitim govorom. u sociološkim. zauzvrat. već vekovima. Pretpostavljam. u svom nužnom od­ vijanju. od XIX veka.

kad pomis­ lim na tu rečenicu koja ide u večnost i koju možda nisam sasvim shvatio". pošto se u njima sluti nešto poput tajne ili blaga.jednojedino i isto književno delo može da izazove. Izvesno je da ovo razilaženje nije ni stabilno. ni apsolutno. njegova stalnost. uloga komentara .bilo kakve da su tehnike koje su u pitanju. a zatim. koji te reči preuzimaju. i u Džojsovom Ulisu. komentarisana:"Kada pomislim.SPISI kažu pa sačuvaju. fundamentalnih ili stvaralačkih govora. ali kome nikada ne izmakne. vrlo regularno. s onu stranu njihove formulacije. da prvi 42 . mase onih koji ih ponavljaju. No. to su i oni čudni tek­ stovi. S jedne strane. kategorije date jednom za sve. ni konstantno. shodno paradoksu koga on uvek menja. odnos koji u datoj epohi dobija mnogostruke i divergentne forme. bitna nedovršenost i bogatstvo koji mu se pridaju . Ukratko. jeste samo da najzad kaže ono što je u tišini tamo dole bilo artikulisano. i koji se bez pres­ tanka uvek javlja u svoj svojoj svežini. a nika­ ko da se ukine sam odnos? Odnos koji ne prestaje da se vremenom menja. reč po reč (no ovoga puta svečano i očekivano) onoga što on komentariše. sa jedne strane. mnogostruki i skriveni smisao koji on dobija da bi bio posednik. No uzalud ove primene menjaju -funkcija ostaje. gov­ orio bi kada bi nešto pročitao ili čuo. preobražavaju ili govore ο njima. Za trenutak ću se ograničiti i naznačiti da. a komen­ tari ponekad dođu na prvo mesto. jesu rečeni. s druge strane. razilaženje između prvog i drugog teksta igra jed­ nake uloge. pravna egzegeza se potpuno razlikuje (i to već odavno) od religioznog komentara. Mno­ gi značajni tekstovi se pokvare i nestanu. među ljudima. neka vrsta us­ postavljanja različitih nivoa među govorima: gov­ ori koji "se ispričaju" tokom dana. Igra à la Borhes jednog komentara koji bi bio samo ponovno javljanje. tumače i komentarišu. a princip jednog razilaženja uvek je ponovo uključen u igru. u izvesnoj meri to su i naučni tekstovi.to sve pruža otvorenu mogućnost za izricanje govora. Poznajemo ih u našem sistemu kulture: to su religiozni ili pravni tekstovi. i koje nazivamo "književnim" tekstovima. vrlo distinktivne tipove govora: Odiseja se u istoj epohi pojav­ ljuje i u prevodu Berara.Radikalno brisanje ovog različitog nivelisanja uvek će biti samo igra. ukratko govori koji. uz to igra kritike koja bi do u beskraj govorila ο delu koje uopšte ne postoji. polazeći od stvari. i govori koji su u početku izvesnog broja novih reči. i koji prođu onoga časa kada su izgovoreni. Nema. ono omogućava da se sačine (i to beskrajno) novi govori: položaj prvog teksta. s druge strane. Lirski san ο govoru koji se ponovo rađa u svakoj svojoj tački potpuno nov i nevin. ko ne uviđa da se ovde radi ο tome da se svaki put poništi jedan od termina relacije. ostaju rečeni i treba ih opet reći. ponovo započinjana. uz beskrajna objašnjenja. Strepnja onog Žaneovog bolesnika za koga je najmanji iskaz bio kao "reč Jevanđelja" koja krije neiscrpne riznice smisla i zaslužuje da bude neprestano proganjana. njegov status govora koji se uvek može ponovo aktualizovati. čudni kada razmotrimo njihov status. beskrajno. utopija ili strepnja. Ali. On je dužan. i to simultano. u onom što se globalno naziva komentarom. moglo bi se reći da u društvima postoji. osećanja ili misli.

u to sve mora se uvesti malo reda. Verujem da postoji i drugi princip razređivanja jednog govora. Smatralo se da pretpostavka od svoga autora uzima čak i naučnu vrednost. Ovaj princip ne važi svuda. čvorove koherencije. kao jedinstvo i izvor nje­ govih značenja. ko ih je pisao.pojedinac koji piše tekst na čijem je horizontu jedino moguće delo. No. ne zadržavajući svoj smisao ili efikasnost autora kome su pripisivane svakodnevne izjave. već u događaju njego­ vog povratka. Autor. ja mislim da . jer je ona bila indeks istine. snom ο skrivenom ponavljanju. Novo nije u onome što je rečeno. No to nikako ne smeta činjenici da je on odista postojao. ali pod uslovom da se kaže taj isti tekst i da se on na neki način ispuni.već autor kao princip grupisanja govora. koje su u srednjem veku kružile kao anonimne ili približno takve . u doživljenim iskust­ vima. obliku.POREDAK GOVORA put kaže ono što je svakako već bilo rečeno i da neumorno ponavlja ono što ipak nikada nije bilo rečeno. u oblastima g d e je pripadnost jednom autoru pravilo . preuzima funkciju autora: ono što on piše i što ne 43 . Nepregledno penušanje komentara obav­ lja se iznutra.za njih sada pitamo (i tražimo da nam one to kažu) otkuda dolaze. Autor je onaj koji uznemirujućem jeziku funkcije pruža nje­ gova jedinstva. takvom kakvog ga kritika naknadno iznala­ zi. vi ovde govorite ο autoru. primeru ili sin­ dromu. Od XVII veka ova funkcija se neprestano brisala u naučnom govoru: ona u stvari sada samo funkcioniše da bi dala ime teoremi. Do izvesne tačke. maski. u vrsti naučnog govora. kada je smrt došla i ostao samo zamršen gali­ matijas. na stvarnoj priči iz koje su se rodile. ili napisao jedan tekst . Otvorena mno­ gostrukost i neizvesnost principom komentara bi­ vaju prenesene od onoga što bi se usudilo reći ο broju. možda je u izvesnoj meri fiktivno zamisliti jedan projekat. drame ili komedije. koje su odmah izbrisane. jednu tematiku koja se traži od svesti ili života autorova. kao ognjište njihove koherencije. tehnička uputstva koja se u anonimnosti prenose. koji se naravno ne shvata kao pojedinac koji govori. u vrsti književnog govora. Ali. koji je izgovorio. nauka . na njegovom horizontu možda nema ničeg drugog od onoga što je bilo i na početku: jednostavno pričanje. pesme. dekreti ili govori kojima je potre­ ban potpisnik ali ne autor. ili bar da pred sobom navede skriveni smisao koji ih prožima. Zauzvrat. Radi se ο autoru. uklapanje u stvarno. filozofija. Sigurno bi bilo apsurdno poricati egzistenciju individuuma koji piše i pronalazi. u stvari. čovek koji se uvlači u izanđale reči i unosi u njih svoj duh i svoj haos". traži se od njega da ih artikuliše. pripad­ nost jednom autoru u srednjem veku je bila neo­ phodna. stvarni autor. on je komple­ mentaran prvom.bar od izvesnog vremena . Komentar štiti govor od slučaja. jednu koherenciju. Znam da će mi se reći: "Ali. i počev od iste epohe.vidi se da ta pripadnost ne igra uvek istu ulogu. čineći njegov deo: on omogućava da se kaže nešto drugo a ne sam tekst. na ličnom životu. funkcija autora nije prestala da jača: sve ove priče. tražimo da au­ tor vodi računa ο jedinstvu teksta koga potpisuje: traži se da on otkrije. niti na stalan način: postoji svuda oko nas mnogo govora koji cirkulišu. okolnosti ponavljanja.literatura.

[grešaka koje nisu ostaci ili strana tela. Ta kode relativan i pokretljiv princip. jedan iskaz ima da posegne za konceptu­ alnim ili tehničkim instrumentima jednog sasvim određenog tipa. počev od XIX veka jedan iskaz nije 44 . botaniku ne možemo definisati sumom svih istina koje se odnose na biljke. u sva­ kom trenutku . on se mora odnositi na vidljivu struktu­ ru biljke. kao i svaka druga disciplina. Sva ta igra razlika propisana je funkcijom autora. pošto se disciplina definiše j e d n o m oblašću pred­ meta. sačinjene su kako od istina tako i od grešaka. potrebna je mogućnost formulisanja. upravo polazeći od nove pozicije autora on će modelovati . Ali. takvom kakvu mu njegovo doba daje. istorijsko delovanje. modifikuje. Dakle. na primer. Organizacija disciplina protivstavlja se i prin­ cipu komentara i principu autora. u svemu što svakog dana kaže. Za to postoje dva razlo­ g a : prvi. Medicina nije sastavljena iz ukupnosti svega što se može istinito reći ο bolesti. mora da odgovori ovim uslovima. u jednom strožem i složenijem zahtevu nego što je čista i jednostavna istina: u svakom slučaju. sa svoje strane. zbog kojeg jedan iskaz koji pripada botani­ ci ili patologiji. ima nešto više: više. skupom metoda. Princip koji dozvoljava da se gradi. to je ono što je potrebno za gradnju novih iska­ za. svoje simboličke vrednosti. Princip autora ograničava ovaj isti slučaj igrom identiteta koji ima oblik individualiteta i principa ja. Jer on sigurno može da uzburka tradiciona­ lnu predstavu ο autoru. da bi jedan iskaz bio tretiran kao „botanički". da bi postojala disciplina. No i bez da pripadne nekoj dis­ ciplini. novih stavova. jednu ulogu često nerazdvojivu od uloge istina. prihvaćeno u svojstvu principa koheren­ cije ili sistematičnosti. na sistem njenih bližih ili daljih sličnosti ili na mehaniku njenih fluida (te tako nije više mogao da sačuva. Međutim.to nije smisao koga treba ponoviti. i to beskonačna.u svemu što bi mogao reći. pošto bez sumn­ je postoji i nešto manje: disciplina nije suma svega što može biti istinito rečeno povodom neke stvari: to čak nije skup svega što može biti.uticaće na sva­ kodnevne izjave. i princip discipline se protivstavlja principu komentara: u disciplini.SPISI piše. a da njegov smisao i valjanost ne budu povezani sa onim koji je sebe našao u pronalazaču. U onome što se naziva ne naukama već "disciplinama" trebalo bi takođe uočiti princip ograničavanja. kao skicu delà.još uzdrhtali obris svoga delà. već koje imaju pozitivne funkcije. i ono što on napušta . što beleži čak i kao provizoran koncept. ono što je na početku pret­ postavljeno . ali prema jednoj strogoj igri. korpusom pretpostavki koje se smatraju istinitim. povodom iste date. tehnika i instrumenata: sve ovo čini jednu vrstu anonimnog sistema na raspolaganju onome koji želi i može njime da se posluži. drugačijim uslovima. ili skup svojstava koje su mu pripisane u Antici). kao što je to bio slučaj u XVI veku. Komentar je ograničavao slučajnost govora igrom identiteta u formi ponavljanja i istog. I drugi. za razliku od komentara. botanika ili medicina. Principu autora. ili pak takvom kakvu on. On mora da se obrati jed­ nom planu predmetno određenom: od kraja XVII veka. igrom pravila i definicija.

razastiranje sasvim novog plana predmeta u biologiji. dospeva. 45 . proistekao iz filtriranja koje se dotad nikad nije praktikovalo. on je mogao biti deo . na primer. tople tečnosti ili tvrde materije). čudovišta tumaraju. dakle. Mendel je govorio istinu. on mora da bude. ono što je Mendel govorio ο predmetima. koji je ovde preuzet. Međutim. do pada u svakom diskursu. pre no što može biti izrečen kao istinit ili lažan. Ima još nešto: da bi pripadao jednoj disciplini. njegovi stavovi pojavili (dobrim delom) kao tačni. ali u himeru. Često se postavljalo pitanje kako su botaničari i biolozi XIX veka mogli da ne vide kako je bilo tačno ono šta je Mendel govorio. ona odbacuje čitavu teratologiju znanja. Deo teksta na koji se odnosi ova napomena preveo Pavle Milenković. postavljao na teorijskom horizontu . iskaz mora da se pripiše jednom određenom tipu teorijskog horizonta. i pola koji ga prenosi. služio se metodama.biološkog govora. ipak. Nema sumnje da je Noden pre njega postavio tezu ο tome da su hereditarne crte neupadljive. ali sazdanim n a j e d n o m drugačijem modelu. ali. neposredno iskustvo. i nove teorijske osnove. jedan stav treba da ispuni složene i teške zahteve. u drugoj polovini XIX veka. jer greška može izbiti i desiti se sama unutar određene prakse. ali on nije bio "u istinitom" svoga doba: biološki predmeti i koncepti nisu se uopšte oblikovali prema sličnim pravilima: bilo je potrebno kompletno menjanje lestvice. Spoljašnjost jedne nauke naseljena je manje ili više no što se u to veruje: postoji. svakako.* Unutar svojih granica.bar u smislu enigme . on štaviše seže „van medicine" i zadobijavrednostipojedinačnefantazije ili narodne domišljatosti. kao što je govorio Kangilem. svaka disciplina priznaje istinite i lažne iskaze. u čistu i prostu lingvističku nakaznost]. funkcionalnom i fiziološkom (kao što su nadražaj. on se može i mora uzvratno obratiti pojmovima isto tako metaforičnim.to je bilo strano biologiji njegove epohe. ubacivši u igru pojmove istovremeno metaforičke. ma kako ovaj princip bio nov ili čudan. koji zahteva nove pojmovne instrumente. neću reći u grešku. nije integralni deo prevoda iz 1971. tako da nauka nije mogla ο njemu govoriti. on ga izvodi iz vrste. Dak Šlajden. neka bude dovoljno podsećanje da istraživanje primitivnog jezika. upala ili degeneracija tkiva). a dornen u kome ga on posmatra jeste beskrajno otvoren niz generacija u kojima se on javlja i nestaje prema statističkim pravilnostima. Sam Mendel konstituiše hereditarnu crtu kao apsolutno nov biološki predmet. ali jeste integralni deo originalnog teksta. tridesetak godina pre toga. kvalitativne i supstancijalne (kao što su gušenje. snoviđenje. s druge strane svoga ruba. no možda nema grešaka u striktnom smislu. označeni deo. onda. umesto toga. a oblik im se menja sa istorij o m znanja."u istinitom". kao tema savršeno prihvaćena u XVIII veku.POREDAK GOVORA više medicinski. imaginarne teme koje uvode i provode verovanja bez sećanja. da bi Mendel ušao u istinito i da bi se. Novi predmet. negirajući usred XIX veka biljnu * Napomena priređivača: tekst unutar uglastih zagrada izostavljen je u prevodu Eleonore Prohić. Da bi mogao pripadati celini jedne dis­ cipline. Mendel je bio istinsko čudovište.

one koje up­ ravljaju njegovim aleatornim pojavama. Ona ima svoju evropsku verziju.isto toliko beskrajnih izvora za stvaranje govora. dok druge izgledaju gotovo ot­ vorene za svaki podsticaj. sačuvao je vlast. radi se ο određivanju uslova njiho­ vog uvođenja. Najpovršnija Mislim da postoji i treća grupa procedura koje omogućavaju kontrolu govora. No anegdota se ovde ne zaustavlja. u mnoštvu komentara. prodiranju: neke su uporno branjene (diferencirane i diferencirajuće). na jednu anegdotu toliko lepu da se plašim da li je istinita. umnogostručavajuća uloga. Evropa suprotstavlja univerzalno saopštavanje saznanja. u istinitom se biva samo slušajući pravila diskurzivne "uredbe" koju treba reaktivirati u svakom njenom govoru. kao i ο tome da se ne dopusti ćelom svetu pristup do njih.individuama koje ih imaju . i moguće je da se ne može shvatiti njihova pozitiv­ na.izvesnog broja pravila. ova tema nije pri ispitivanju otporna. U prostoru slobodne spoljašnjosti uvek je moguće da se kaže istina. prisilna funkcija. ukoliko se ne uzme u obzir njihova sužavajuća. naučio je geometriju. ο nametanju . trgovine. Nema sumnje da su razmene i komunikacije pozitivne crte unutar kompleksnih sistema ograničenja. Uobičajeno je videti . one koje biraju između govorećih subjekata. Možda. ali to nisu ništa manje principi prinude. niko neće ući u poredak govora ukoliko ne od­ govori na izvesne zahteve i ukoliko nije. naredio je da ovaj dođe u njegovu palatu i tu g a j e zadržao. U XIX veku. Još preciznije: sve oblasti govora nisu jednako otvorene i podložne 46 . i bezuslovno date na ra­ spolaganje govorećem subjektu. Ali. jedan šogun je čuo da superiornost Evropljana . prema pravilima biološkog govora. počeo je da uzima časove. u Japanu su se pojavili matematičari. Treba li u ovoj priči videti izraz jednog od velikih mitova evropske kulture? Monopolizmu i tajnom znanju orijentalne tiranije. i ne bi moglefunkcionisati nezavisno od ovih. politike. ali. povodom ove teme.proističe iz njihovih matematičkih znanja. formulisao jednu disciplinsku grešku.samo je. Ona mu utvrđuje granice igrom identiteta koji ima oblik stalne reaktualizacije pravila. U stvari. Upoznao je matematiku. beskonačnu i slobodnu razmenu govora. Ovoga puta se radi ο razređivanju govorećih subjekata. Poželeo je da se dočepa jednog tako dragocenog znanja.SPISI seksualnost . U priči se kaže d a j e engleski mornar Vil Adams u stvari bio samouk: bio je tesar. kvalifikovan da je obavlja. i živeo veoma dugo. i da bi radio na brodogradilištu. Disciplina je kontrolni pristup proizvodnje gov­ ora. Ovog puta se uopšte ne radi ο tome da se ovlada moćima koje ovi donose. Nasamo s njim. vojne veštine . Početkom XVII veka. niti da se odvrate opasnosti njihovog pojavljivanja. Podsetiću vas.u poslovima navigacije. od ulaska u igru. u razvoju jedne discipline . Pošto su mu pričali ο jednom engleskom mornaru koji je posedovao tajnu ovih čudesnih govora. Ona sve prisile govora izražava u jednoj figuri: to su prisile koje govoru ograničavaju moć.u plodnosti jednog auto­ ra.

pričanja. i. ali je nije razglašavalo. forme difuzije i cirkulacije medicinskog govora. Naizgled. političke. Ali. između reči i slušanja. sistemu izdavanja i ličnosti pisca. težio da bude ograničen.više ili manje spretnog . sam po sebi. suprotstavlja ak­ tivnosti svakog drugog subjekta koji govori ili piše i koji svom govoru pridaje neprelazni karakter. koliko hoćete brojne. dali su nam jedan od arhaičkih modela. ali da bi ih naterali da kruže u zatvorenom pros­ toru. doktrine se ne bi 47 . moraju da za­ uzmu izvestan položaj i formulišu taj tip iskaza). Što se razlikuje od pisca. branjena i čuvana u određenoj grupi. okolnosti. on određuje gestove. ritual određuje kvalifikaciju koju individue koje govore moraju posedovati (i koje. Grupe rapsoda koji su znali da recituju pesme. No ne zavaravajmo se: čak i u istinitom govoru. moraju da sačuvaju ili proizvedu gov­ ore. postoje još i mnoga druga "govorna društva". ceo skup znakova koji treba da prate govor: on najzad fiksira pretpostavljenu ili nametnutu efikasnost reči. naličje jednog "govornog društva" čine "doktrine" (religiozne. naprotiv. koje je ova podrazumevala. često vrlo složenih. teži da se ponovo vrati igri praksi). pitanja. možda difuznom ali jamačno i prisilnom. a govor je mogao da cirkuliše i da se prenosi upravo među njima. Tu je broj individua koje govore. tako da posednici ovom raspodelom ne budu razvlašćeni. Verovatno je da se akt pisanja.POREDAK GOVORA i najvidljivija forma ovih sistema restrikcije konstituisana je kroz ono što se može ponovo grupisati pod imenom rituala. ali ova veština. fundamentalnu singularnost koju on odavno daje "pismu". iako joj je cilj bio recitovanje uostalom ritualno. granice njihove prinudne vrednosti. teži da se širi. putem vežbi pamćenja. odvijao u jednom "govornom društvu". oni koji su prisvojili ekonomski ili politički govor. slična "govorna društva" sa tom dvos­ mislenom igrom tajne i objave više ne postoje. koji se neprestano. ponašanja. uloge nisu bile uzajamno izmenljive. a individue. terapeutski i delimično politički govori nisu nimalo razlučivi od ove upotrebe rituala koji za subjekte koji govore istovremeno određuje izuzetna svojstva i poznate uloge. jedini potreban uslov je priznavanje istih istina i prihvatanje izvesnog pravila . učenje je omogućavalo da se uđe u isti mah u jednu grupu i u jednu tajnu koju je recitovanje pokazivalo. i da ih raspodeljuju samo prema strogim pravil­ ima. koja funkcionišu na jedan sasvim različit način. prema jednom drugom režimu isključenja i objave.saglasnosti sa potvrđenim gov­ orima: da su one bile samo to.sve to u formulaciji pokazuje egzistenciju izvesnog "gov­ ornog društva" (i. Doktrina. pravni. potvrđenoj nesimetriji između "kreacije" i bilo kojeg uvođenja lingvističkog sistema . Na prvi pogled. određuju svoju recipročnu pripadnost združivanjem jednog istog skupa gov­ ora. filo­ zofske). bila je štićena. čak i u javnom i od svakog rituala slobodnom društvu još uvek se ispoljavaju oblici prisvajanja tajne i ne­ postojanja uzajamne izmene. eventualno. Naravno. Na primer tehnička ili naučna tajna. u igri dijaloga. uostalom. njihov efekat na one kojima se obraćaju. da ih variraju i menjaju. "Govorna društva" jednim delom različito funkcionišu. čak i ako nije bio fiksiran. Religiozni. takav kakav je danas institucionalizovan u knjizi.

a disI kurzivna kontrola bi se samo odnosila na formu i sadržaj iskaza. koja osig­ uravaju raspodelu subjekata koji govore u raznim tipovima govora. Jednom rečju. doktrinarna pripadnost uvodi istovremeno i subjekat koji govori. one se vezuju jedne za dru­ ge i konstituišu svojevrsna velika zdanja. U meri u kojoj doktrina uvek vredi kao znak. ako ne sličan sistem zavisnosti. ako ne raspodela i prisvajanje govora sa njegovim moćima i zanimanjima? Staje "pismo" ("pisaca"). ako ne konstituisanje doktrinar­ ne ili bar šire grupe. bar u nekom svom aspektu. Svaki sistem vaspitanja je jedan politički način da se održi ili izmeni prisvajanje govora. polazeći od subjekata koji govore. Doktrina vezuje individue za izvesne tipove izražavanja. kao što sam ja to upravo učinio. rituale reči. ali. Međutim. kao što to dokazuju procedure isključivanja i mehanizmi odbacivanja koji imaju važnost sve dok je subjekt koji govori formulisao jedan ili više iskaza koji se ne mogu izjednačiti: her­ eza i ortodoksija uopšte ne proizlaze iz fanatičkog naduvavanja doktrinarnih mehanizama. u svojoj raspodeli. slične sisteme pokoravanja govora? Pitam se nije li izvestan deo filozofskih tema nas­ tao zato da odgovori na ove igre ograničavanja i isključivanja. i instrument prethodne pripadnosti klasi.možda . Većim delom vremena.pojača. koji možda dobija unekoliko različite oblike. a ne na subjekt koji govori. Prvo da im odgovori. Najzad. sa znanjima i moćima koja im oni donose. Kroz nju. i da bi ih ovim istim diferencirala od svih drugih. nacionalnosti ili interesu. da bi individue međusobno vezala.dobro znamo da to vaspitanje. ona se služi izvesnim tipovima izražavanja. na jednoj mnogo široj lestvici. revoltu. koja istinu obećava samo po želji istine same i uz moć da se ova misli. ako ne kvalifikacija i vezivanje uloga za sub­ jekte koji govore. u raspravu ulazi i subjekt koji govori kroz iskaz i pošavši od njega. Vaspitanje je uzalud bilo zakonit instrument kome svaka individua u društvu kao stoje naše može da pristupi bilo kom tipu govora . shodno tome. u onom što ono omogućava i sprečava. trebalo bi razmotriti velike rascepe u onome što bi se mo­ glo nazvati društvenim prisvajanjem govora. obratno. doktrinarnih grupa i društvenih usvajanja. jedan preko drugog. 48 . sledi društvene protivrečnosti i borbe. one im fundamentalno pripadaju. no čija su velika skandiranja ipak analogna? Zar pravni sistem. i iskaz. uvodeći isto tako etiku saznanja. predlažući idealnu istinu kao zakon govora i imanentnu racionalnost kao princip njihovog odvijanja.ona u raspravu uvodi iskaze. Jasno mi je da je sasvim apstraktno izdvajati. manifestacija. Najzad.SPISI mnogo razlikovale od naučnih disciplina. i pripadanje govora uz izvesne kategorije subjekata. i da ih . govora od grupe subjekata koji govore. borbi. zabranjuje im sve druge. šta je jedan sistem obrazovanja ako ne ritualizacija reči. društva govora. u pitanju su velike procedure pokoravanja govora. i. društvenom statusu ili rasi. ot­ poru ili prihvatanju . institucionalni sistem medicine ne čine. Doktrina ostvaruje dvostruku zavisnost: subjekata koji govore od govora.

razvijajući tajnu vlastite suštine. da bi se svuda našlo kretanje jednog logosa koji singularnosti uzdiže da koncepta i neposrednoj svesti omogućuje da najzad razotkrije racionalnost sveta. tragovima. čini se da je ona bdila nad tim da govoriti izgleda samo kao izves­ tan dodatak između misliti i pričati: to bi bila misao obučena u znake i kroz reči učinjena vidljivom. slovima. pre no što su mogla da se osveste u formi jednog cogito. Ova vrlo stara elizija* realnosti govora u filozof­ skoj misli uzela je razne oblike u toku istorije. ured. i g d e će stanovišta nauke. pravo govoreći. izostavljanje vokala u govoru (prim. No ovaj logos. u svojoj legitim­ nosti. to su same stvari i događaji koji sebe opskrbljuju govorom. čini se da se zapadna misao starala da govoru ostavi što je moguće manje mesta između misli i reči. Mislim da je tema univerzalnog posredovanja još jedan način da se izvrši elizija realnosti govora. da se on proceni i da se najzad upozna u obliku istine.POREDAK GOVORA Zatim da ih pojača osporavanjem koje se ovoga puta odnosi na specifičnu realnost govora en g é ­ néral.). Našli smo je. da se on potkrepi i imenuje. a ovaj jezik. " Elizija: izbacivanje. s manje ili više sigurnosti.mogu da se vrate u ćutljivu interiornost svesti po sebi. to bi bile prave strukture jezika uvučene u igru proizvodeći efekat smisla. je samo već sadržani govor. kada sve može da se kaže i da se govor povodom svega kaže. da bi prešao jedinstvenu instancu govora. bolje rečeno. 49 . na prvi pogled. Ali on nema potre­ bu da ih pokaže. osniva horizonte značenja koje će istorija zatim samo eks­ plicirati. na kraju naći svoju osnovu. to je zato što sve stvari . nedavno. u vidu raznih nama bliskih tema. Tako bi prvo saučesništvo sa sve­ tom zasnovalo za nas mogućnost da se govori ο njemu. izvan vremena. doli diskretno čitanje? Stvari već šapuću smis­ ao koji naš jezik treba samo da probudi. Možda tema subjekta osnivača omogućuje da se elidira realnost govora. da se sam govor stavlja u centar speku­ lacije. Subjekt osnivač je u stvari zadužen da svojim težnjama direktno ani­ mira prazne forme jezika: on u intuiciji zahvata kroz gustinu ili inerciju praznih stvari . Analognu ulogu igra tema suočena ovoj. u izvesnu ruku već rečena. U svom odnosu prema smislu subjekt osnivač raspolaže znacima. Ako ima govora. ili. obišla svet. šta bi on mogao biti. ili. Jer se čini. obratno. deduktivni sku­ povi. Od vremena kada su igre i aktivnost sofista bili isključeni. već nam je govorio ο jednom biću čije je on nervno tkivo. obeležjima.pošto su ispoljile i razmenile svoj smisao . Ona pretpostavlja da su na nivou iskustva. ućutkani njihovi paradoksi. prethodna značenja. tema izvornog iskustva.smisao koji je tu položen: on isto tako. otkako su. Govor nije ništa više no ogledanje istine koja se pred sopstvenim očima rađa: i kada najzad sve može da dobije oblik govora. I to uprkos prividnom izgledu. od svoga najrudimentarnijeg projekta. rasporedila ga svud oko nas i od početka igre ga otvorila za jednu vrstu primi­ tivnog ispitivanja. u njemu.

neke od tema što rukovode radom koji bih ovde u narednim g o ­ dinama hteo da obavim. kontinuiran i ćutljiv. vratiti govoru nje­ gov karakter događaja i. treba prevashodno upoznati negativnu ulogu razd­ vajanja i razređivanja govora. neograničeni govor. volje za istinom. pragovi i granice bili tako raspoređeni da se velikim širenjem govora bar delimično može upravljati tako da se njegovo bogatstvo sa svoje najopasnije strane rastereti i da se njegov haos organizuje prema oblicima koji mogu da izbegnu ono što se najmanje može kontrolisati. mislim da se treba resiti na tri odluke kojima se danas naša misao pomalo suprotstavlja i koje odgovaraju trima gru­ pama funkcija na koje ću podsetiti: ponovo staviti u pitanje našu volju za istinom. Sve se odvija kao da su zabrane. a ova razmena. govor je samo igra. već da ga analiziramo u njegovim uslovima. uzdići suverenitet značenjskog. ne kažem da ovaj strah izbrišemo. Koja je civilizacija . od svega što tu može biti nasilno. čitanje. postoji verovanje da će tu biti iz­ vor govora. bilo u filozofiji subjekta osnivača. vrsta gluvog straha od ovih događaja. najzad. Na taj način govor se poništava u svojoj realnosti. u ovim figurama što čini se igraju pozitivnu ulogu. Međutim.j e d n a duboka logofobija. princip preokretanja: onde gde. pismo uvek uvode u igru samo znake. diskon­ tinuirano. čini se. a koga ćemo mi morati da probu­ dimo. u prvom slučaju pisma. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju. u trećem razmene. a verujem i u svim dru­ gim .više od naše poštovala govor? Gde su mu više i bolje odava­ ti počast? Gde su g a . kad se ovi principi razređivanja obeleže. U našem društvu bez sumnje postoji. bilo u filozofiji prvobitnog iskustva ili u filozofiji uni­ verzalnog posredovanja. radikalnije i bolje oslobađali prisila i univerzalizovali ga? Međutim. kada prestanemo da ih smatramo fun­ damentalnom i kreativnom instancom. obnavljajući mu reč. Takvi su pokušaji.no prema različitom profilu i naglašavanju . u drugom čitanja. od sveg ovog neprestanog i razuzdanog mrmljanja govora.SPISI Dakle.naizgled . krije jedna vrsta straha. barikade. discipline. I ako želimo. od ovih izjava. Govore 50 . Princip diskontinuiteta: to što postoje sistemi razređivanja. nje­ govoj igri i njegovim efektima. koji će oni suzbiti i potisnuti. bolje rečeno. pod ovom prividnom logofilijom. ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje. ne znači da ispod njih postoji veliki. kao što su uloge autora. prema tradiciji. kavgadžijski haotično i opasno. ili. šta ćemo ispod njih da nađemo? Treba li prihvatiti virtualnu punoću sveta neprekinutih govora? Ovde bi treba­ lo uvesti druge metodske principe. princip njegovog obilja i kontinuiteta. Odmah bi se mogli izložiti neki metodski zahtevi koji prate ove teme. meni se čini da se pod ovim prividnim štovanjem govora. Pre svega. od ove mase rečenih stvari. stavljajući se na raspolaganje značenju.

regu­ larnost originalnosti. Ova četiri poslednja pojma (značenje. znak individualne originalnosti. to je da istorija jedan događaj ne razmatra a da ne definiše niz kojeg je deo.POREDAK GOVORA treba tretirati kao diskontinuirane prakse. originalnost. počev od samog govora. a upravo u ovaj praksi događaji govora nalaze prin­ cip svoje regularnasti. 51 . prema onome što podstiče aleatorni niz ovih događaja i što im učvršćuje ograde. sužavajući zrno događaja. iznad bitaka. Govor treba shvatiti kao nasilje koje mi činimo nad stvarima. Ali ono što je važno. više površinska ili dublja. a uslov mogućnosti značenju. da parohijskih registara. gurajući moć odlučivanja istorijske analize do kraja. ići ka spoljnim uslovima nje­ gove mogućnosti.vidimo kako se ocrtavaju. Ipak. u svakom slučaju kao praksu koju im mi namećemo. Često se savremenoj istoriji pri­ pisuje da je uzdigla preimućstva koja su nekada davana pojedinačnom događaju i da je učinila da se pojave strukture dugog trajanja. a da ne zahteva da spozna pravilnost fenomena i granice verovatnoće njiho­ vog izbijanja. Dodao bih samo dve primedbe. da lučkih arhiva iz godine u godinu. pak. a da ne specifikuje način analize iz koga on proističe. Oni se. masivni fenomeni vekovnog ili viševekovnog domašaja. Naprotiv. ona im neprestano širi polje. je­ dinstva delà. gde se. od njegove pojave i njegove regularnosti. pregi­ bima i izgledu krivulje. nekad suprotstavljaju. a da se ne zapita ο varijacijama. Svakako. naprotiv. takva kakva se danas praktikuje. povremeno retki i odlučni: od kvazi svakodnevne varijacije cena ide se do stogodišnjih inflacija. kreacija) u neku su ruku dosta uopšteno dominirali tradicionalnom istorijom ideja. eksterioriteta: ne ići od govora ka njegovom unutarnjem i skrivenom jezgru. čini se da baš do kra­ jnjih granica. do notarskih akata. Četvrto pravilo. jedinstvo. ona im stalno pronalazi nova staništa. ali isto tako. koje se ukrštaju. Naravno. Četiri pojma trebaju dakle da analizi ponude regulativni princip: pojam događaja. ne odvraća svoj pogled od događaja. on nije saučesnik našeg saznanja. niza. ne želeći da odredi uslove od kojih oni zavise. Ili. epoha ili tema. uslova mogućnosti. Istorija. Princip specifičnosti: govor ne treba razrešiti u igri prethodnih značenja. ne postoji pre-diskurzivno proviđenje koje nam ga. ona iz njih neprestano izdvaja nove skupove gde su oni ponekad brojni. niz jedinstvu. ne mislim da između obeležavanja događaja i analize dugog trajanja postoji nešto kao inverzan uzrok. dekre­ ta. i uza­ jamno ne poznaju ili isključuju. tuđe strukture. istorija već odavno ne traži da shvati događaje igrom uzroka i posledica u bezličnom jedinstvu velike budućnosti. su­ protstavljaju: događaj kreaciji. ne treba umišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje mi treba samo da dešifrujemo. uz zajedničko slaganje. tačku po tačku. beskrajno blago zakopanih značenja. nisam siguran da bi istoričari trebalo da rade u tom pravcu. dinastija ili skupštitna. široko homogenizovane i čvrsto hijerarhijski ustrojene: ali ne zato da bi pronašla prethodne. ka srcu misli ili značenja koje bi se u njemu manifestovalo. prostrani i uzajamno razmenljivi. u našu korist. već. regular­ nosti. stavlja na raspolaganje. iz nedelje u nedelju . Jedna se odnosi na istoriju. tražila poenta kreacije.

već prema efektivnom radu istoričara. on je uvek posledica na tom nivou. na prvi pogled paradaksalnog. ni kvalitet ni proces. kakav status treba dati ovom pojmu događaja koji su filozofi tako retko razmatrali? Naravno. preobražaj. ako diskurzivne događaje treba razmatrati prema nizovima homogenim. S druge strane. to nisu ni po­ jmovi znaka i strukture. ipak. već da se razmatraju govo­ ri kao pravilni i distinktivni nizovi događaja. koji dopuštaju da se zacrta "mesto" događaja. sa igrom pojmova koji su sa njima povezani: pravilnost. on uopšte nije čin ili svojstvo tela. u pravcu materijalizma bestelesnog. selek­ ciji materijalnih elemenata. svoju regularnost. veze mehaničkog kauzaliteta ili idealne nužnosti. u ovom laganom pomicanju koje se preporučuje u istoriji ideja i koje se sastoji u tome da se ne raspravljaju sadržaji koji mogu stajati iza govora. on ima svoje mesto koje je u relaciji. diskontinuitet. niti ο mnoštvu raznih mislećih subjekata. Najzad. koji su jamačno i teški. I ovde se oseća odsustvo teorije koja omogućava da se misle odnosi slučaja i misli. Treba prihvatiti uvođenje aleatoričnosti kao kategorije u proizvodnju događaja. Recimo da filozofija događaja treba da krene napred.teoriju diskontinu­ iranih sistematičnosti. disperziji. Trostruka opasnost koju određena forma istorije pokušava da otkloni pripovedajući kontinu- 52 . koegzis­ tenciji. u određenim granicama. uzajamno ukrštene nizove. on izbija kao posledica iz i u materijal­ noj disperziji. Fundamentalni pojmovi koji se sad nameću nisu više pojmovi svesti i kontinuiteta (sa odgovarajućim problemima slobode i kauzaliteta). U ovom tananom odvajanju. radi se ο cen­ zurama koje kidaju trenutak i rastvaraju subjekt u mnoštvenosti mogućih pozicija i funkcija. akumulaciji. zavisnost. aleatoričnost. Ovakav diskontinuitet obara i poništava najmanje jedinice koje se tradicionalno priznaju ili najteže opovrga­ vaju: trenutak i subjekt.izvan filozofija subjekta i vremena . diskontinuirano i materijalnost. treba razraditi . A. među elementima koji ih konstituišu. plašim se da u njemu ne prepoznam jednu malu (i odurnu možda) mašineriju koja omogućava da se u sam koren misli uvede slučaj. događaj ne spada u tela. često divergentne no ne autonomne. Već da bi zasnovala razne. To su pojmovi događaja i niza. rubovi njegovog domena. nezavisno od njih. ni ο sukcesiji vremenskih trenutaka. A ispod njih. uslovi nje­ gove pojave. događaj nije ni supstanca ni slučajnost. on uvek izaziva posledice na nivou materijalnosti. takvim spojem ova analiza govora na koju ja mislim artikuliše se svakako ne prema tradicionalnoj tematici koju jučerašnji filozofi još uzimaju kao "živu" istoriju.SPISI neprijateljske događaju. raščlanjivanju. on nije nematerijalan. ali diskon­ tinuiranim jednih u odnosu na druge. onda više nije moguće zasnovati. kakav status treba dati ovom diskontinuiranom? Ne radi se. Ali. ako je istina da ovi diskurzivni i diskontinuirani nizovi imaju svaki. svakako. treba zamisliti sve diskontinuirane nizove rel­ acija koje ne spadaju u sukcesiju (ili simultanost) u jednoj (ili u mnogim) svesti. Ako govore treba prvo razmatrati kao skupove diskurzivnih događaja. ovim ta analiza postavlja filozofske i teori­ jske probleme.

formiranje industrijskog društva i pozitivistička ideologija koja ga prati. kakvu prisilu su u stvari izvršili. premešta i na nov način artikuliše polazeći od verske prakse. ograničavanja. naročito u Engleskoj. psihijatri­ jskog. i to u određenom periodu: radilo se o podeli između ludila i razuma. kao i od religiozne ideologije: zasigurno jedan novi oblik volje za znanjem. Ovo su samo vrlo simbolični nagoveštaji. šta je bila specifična forma svakog. (u početku vrlo stidljivog. pozabaviću se trećim sistemom isključivanja. o kojima sam maločas govorio. umesto da se srećno i progresivno briše. i to na najeksplicitniji način. analize koje nameravam da izvršim raspoređuju se prema dva skupa. Jednom sam proučavao jednu od tih funkcija. tri etape našeg filistejstva.na skup govora i propisujućih praksi koje čine krivični sistem. Tri vrha u morfologiji naše volje za znanjem. rasta. Kritički skup prvo. izvesna prirodna filozofija koja se sigurno ne može izdvojiti od uvođenja novih političkih' struktura. sociološkog . zasnivačkim potezima moderne nauke. prisvajanja. S jedne strane. u klasičnom dobu. Tri pojma koja bi morala omogućiti da se za praksu istoričara veže istorija misaonih sistema. ali i kako je bio ponavljan. Trebalo bi zatim proučiti sistem zabranjenog u jezi­ ku: onaj seksualiteta od XVI do XIX veka. gde su zabranjena ponašanja bila imenovana. Tri pravca koja će morati da sledi teorijsko razrađivanje. govor koji ima moć i opasan je. pokazati kako su se oni formirali. da bi od­ govorili na koje potrebe. uprkos. variranja. opservacije. ritualni govor. poredana po hijerarhiji. ali možemo računati na to da zabranjeno nije uvek zauzimalo mesto koje mu zamišljamo. na epohu u kojoj se. nizovi govora. S druge strane. sve do pojavljivanja 53 . ponovo vođen. kako se malo pomalo usmerio na jednu podelu između istinitog i lažnog govora. ili uz podršku ovih sistema prisile.POREDAK GOVORA irano odvijanje idealne nužnosti. ali pod drugim uglom: izmeriti efekatjednog govora sa naučnim pretenzijama . pokušao bih da naznačim kako je on nas­ tao. "genealoški" skup koji uključuje druga tri principa: kako su se formirali preko. videlo bi se kako se on. Najzad.medicinskog. Prva grupa analiza trebalo bi da se odnosi na ono što sam označio kao funk­ cije isključivanja. Zatim bih se skoncentrisao na razdoblje XVI i XVII veka. I obradiću ga na dva načina. počeću od sofističkog doba. Proučavanje psi- Sledeći ove principe i upućujući se prema ovom horizontu. Odmah zatim. Voleo bih da isto pitanje još jednom pretresem. "kritički" skup koji uvodi princip preokretanja: pokušati da se zacrtaju oblici isključivanja. konstatacije. klasifikovana.da bih video kako se efikasni. od njegovog nastanka sa Sokratom. ili bar sa platonovskom filozofijom . treća tačka bio bi početak XIX veka. u kojoj meri su se obrnuli. vrlo zakasnelog) seksu­ alne tematike u medicini i psihijatriji XIX veka. kako su se izmenili i premestili. jav­ lja jedna nauka pogleda. S jedne strane. te koji su bili uslovi njenog pojavljivanja. premeštan ovaj izbor istine unutar koga smo uhvaćeni i koga neprestano obnavljamo. sa velikim.

treba da analizira u isti mah diskurzivne pravilnosti kroz koje se one formi­ raju i da svaka genealoška deskripcija treba da ima u vidu granice koje postoje u stvarnim formaci­ jama. kao Kant. zatim na anatomiju i biologiju. razlika nije toliko u predmetu ili u domenu već je ona tačka napada. koristeći. hagiografije. ali i ponovnog grupisanja i unifikacije govora. Trebalo bi takođe razmotriti način na koji su književna kritika i istorija u XVIII i XIX veku stvor­ ile ličnost autora i lice delà. komentara i discipline. na iz­ voru jednog drugačijeg načina filozofiranja). nekoliko projekata za kritički as­ pekt pokušaja. istorijskih i legendarnih "žitija". Kritika analizira procese razređivanja. i. princip discipline. na primer. oslanjajući se pre svega na prirodne nauke. procedure ograničenja govora.SPISI hijatrijskih ekspertiza i njihove uloge u krivičnosti poslužilo bi kao polazna tačka i kao osnovna građa za ovu analizu. dakle. na dubljem nivou. autobiografije i memoara. procedure kontrole (ono što se. Što se tiče genealoškog aspekta. sabiranja slučajeva.kako je bio uveden princip autora.s obe strane razgraničenja. ali i Paracelzusa. on se odnosi na stvarno formiranje govora. vidovi kontrole mogu da se otelotvore unutar diskurzivne formacije (što je slučaj sa književnom kritikom kao konstitutivnim govorom autora). s j e d n e strane. 54 . Istražiti kako se ostvarivao prin­ cip velikog autora: svakako Hipokrata i Galijena.najčešće . prema kome mod­ elu je medicina pokušala da se konstituiše kao dis­ ciplina. podvrgavaju selekciji ili kontroli. oba zadatka nikada nisu potpuno razdvojiva. u konstrukciji medicinskog govora. kako se vršila. bilo spolja. kako je. stavljajući u pitanje instance kontrole. Mogli bismo započeti neka proučavanja u ovom smislu. bib­ lijske kritike. delimitacije. malo pomalo. ali i u sva­ koj instituciji koja ga podržava. Mislim. Sidenhajma ili Berhava. tako da svaki kritički pokušaj. isključivanja. Između kritičkog i genealoškog poduhvata. princip komentara. s druge strane. u izvesnim uslovima i do izvesne tačke. diskontinuirano i pravilno. Regularno formiranje govora može da integriše. Eto. perspektive. bilo . ponovnog grupisanja ili pripajanja: a zatim. bilo unutar granica kontrole. na primer. genealogija proučava njihovo formiranje. u isti mah disperzno. prenosi. praksa aforizma i komentara. Najzad. dešava kada jedna disciplina dobija oblik i status naučnog govora). za analizu instanci diskurzivne kontrole. menjajući. Trebalo bi analizirati. odmah posle ili pre njiho­ vog ispoljavanja. ne postoje. koja je sigurno mnogo drugačija od uloge koju može odigrati autor na polju filozofskog govora (bio on. obrnuto. radilo bi se ne toliko ο tome da se navedu učinjena otkrića ili ostvareni koncepti već da se ponovo sh­ vati. premeštajući postupke religiozne egzegeze. bila zamenjivana praksom slučaja. takođe u ovoj kritičkoj perspektivi ali na drugom nivou. J e d n o g a dana moraće se proučiti i uloga koju dr Frojd igra u psihoanalitičkom umeću. još duboko u XIX veku. forme odbacivanja. Istinu govoreći. spontano izbijanje govora koji se. među kojima sam maločas napomenuo princip autora. kliničkog proučavanja na konkretnom slučaju. na jednu analizu koja bi se odnosila na istoriju medicine od XVI do XIX veka. jača .

podvući bar jedna stvar: na taj način shvaćena analiza govora ne razot­ kriva univerzalnost jednog smisla. ona obelodanjuje igru nametnute oskudice. voditi ovo izučavanje ne analizirajući is­ tovremeno skupove govora . kraljevski oficiri. ne ocrtavaju i ne razmeštaju zabrane na isti način.da on praktikuje marljivu neusiljenost. Daleko od toga da smo konstituisali jedinstven i pravilan govor ο seksualnosti: možda to nikada nećemo ni uspeti i možda u tom pravcu i ne idemo. obratno.trgovinu. Ipak. a pod ovim ne podrazumevam moć koja bi se suprotstavila moći ne­ giranja već sposobnost da se konstituišu domeni predmeta povodom kojih će se moći potvrditi ili poricati istinite ili lažne pretpostavke. najzad oskudi- 55 . onda bi se pokazalo kakvom su se igrom artikulacije ovi nizovi na kraju krajeva ponovo sas­ tavili u vidu genetike . Isto tako bi se mogli razmatrati i nizovi govo­ ra koji se.POREDAK GOVORA Maločas sam podsetio na jedno moguće izučavanje: izučavanje zabranjenog u govoru seksualnosti. genealoško nezadovoljstvo biće stil srećnog pozitivizma. kao i pravne gde je seksualnost u pitanju i g d e se ona nalazi imenova­ na. takvi kakvi se mogu naći. preuzimajući ili isključujući. opisana. Svaki ima svoju formu pravilnosti. Zabrana nema isti oblik i istu ulogu u književnom govoru i u govoru medicine. Oskudica i potvrđivanje. odnose na bogatstvo i siromaštvo.Tu imamo posla sa skupovima veoma heterogenih iskaza koje su formulisali bogati i siromašni. Genealoški deo analize se opet pripaja uz nizove efektivnog formiranja govora: on pokušava da je zahvati u njenoj moći potvrđivanja.epistemološki koherentne i institucionalno priznate. opravdavajući ili odbacujući ove ili one od njegovih iskaza. razređenosti govora. razmerno razdeljeni i rasuti sve do početka XX veka. novac. Dakle. zatim "političkom ekonomijom". tehnike i razna uputstva. u svakom slučaju. u XVI i XVII veku. I. Mora se. protestanti ili katolici. Nazovimo ove domene predmeta pozitivitetima. proučavanje se neće moći provesti drugačije no prema mnoštvu nizova gde zabrane. on pokušava da pronađe i ocrta ove principe raspoređivanja. biološke i medicinske. kao i svoje sisteme prinude. polazeći upravo od njih.poigravši se recima . metaforična. u sva­ kom počinju da funkcionišu. kritičke deskripcije i genealoške deskripcije moraju se uzajamno izmenjivati i oslan­ jati jedne na druge. Nije važno. trgovci ili moralisti.uz drugu igru reči da . i recimo . Taj posao je upravo obavio Fransoa Žakob. Nijedan od njih ne oblikuje tačno unapred ovu drugu formu diskurzivne regu­ larnosti koja će dobiti vid jedne discipline što će se nazvati "analizom bogatstva". opservacije. objašnjena. procenjena.ukoliko je kritički stil studiozna neusiljenost. Bilo bi teško. Recimo . psihijatri­ je i toka svesti. sa sjajem i veštinom kojoj nema ravne. uzfundamentalnu moć afirmacije. Trebalo bi misliti i na izučavanje koje bi se usmerilo na govore ο nasleđu.književne. proizvodnju. Kritički deo analize pripaja se uz sisteme obavljanja govora. kroz discipline. te različite diskurzivne regularnosti ne jačaju. Na taj način. isključivanja. i u svakom slučaju ap­ straktno. religiozne i etičke. formi­ rala se jedna nova pravilnost. naučnici i nezn­ alice. koje su bar delimično različite.

uzima distanca.da se nisam pomagao obrascima i uporištima. A sada neka oni koji imaju praznina u svom rečniku kažu . da bi bolje shvatio ono što je. ono što je još hegelovsko. Mnogo dugujem gospodinu Dimezilu. On je Hegela učinio prisutnim prevodom Fenomenologije duha. koja kruži još iz XIX veka i sa kojom se nejasno borilo. postojalo kao nemačka verzija. i da izmerimo u čemu je naše odvraćanje od njega možda još jedno lukavstvo koje nam on suprotstav­ lja i na čijem kraju nas očekuje smiren. Žan Ipolit se prvo pobrinuo da ponudi prisus­ tvo ove velike. u onom što nam dopušta da mislimo protiv Hegela. to je stoga stoje on neumorno. teorijskih modela i konceptualnih instrumenata. on me naučio da odredim položaj jed­ nog govora prema drugom. u isti mah koherentnog i preobrazivog.to dobro znam . Ako sam sličnu metodu hteo da primenim na govore sasvim drugačije od legend­ arnih ili mitskih priča. Z n a m da je. Ipolitu. bar u trenutku. ideja mije sigurno pala na um posredstvom radova istoričara nauke.nama približio. i kojim se pred njim nalazimo iznova. Zato. negde na nekom drugom mestu. igrom poređenja. ili iz aspekta njenih spoljašnjih ponovnih padova . Njemu dugujem što sam shvatio da se istorija nauke apsolutno ne mora uzeti u alter­ nativi: hronika otkrića. nikako monarhija značenjskog. stvarno izmaći Hegelu pretpostav­ lja tačnu procenu šta bi nas koštalo da se od nje­ ga odvojimo: to pretpostavlja da znamo dokle se Hegel . unekoliko fantomske Hegelove sen­ ke. bilo preko logike ili preko epistemologije. on me naučio da analiziram unutrašnju ekonomiju jednog govora potpuno drugačije od metoda tradicionalne egzegeze ili lingvističkog formalizma. ako je više nas dužno Ž. ili opisi ideja i mišljenja koji ivice nauku iz aspekta njene neodređene geneze. opet prisiljeni da ga ponovo napustimo. Istraživanja koja sam hteo da vam naznačim ne bih mogao preduzeti . Ali. u očima mnogih. za nas i ispred nas. prešao onaj put kojim se udaljava od Hegela. siste­ mom funkcionalnih korelacija.već da se istorija nauke može i mora stvarati kao iz jed­ nog skupa. Međutim. svedoči i to da je on otišao Nemcima da ih konsultuje. to pret­ postavlja da znamo. Ipak. mislim da mnogo dugujem i Žanu Ipolitu. on me naučio kako da opišem transformacije jednog govora i odnose prema instituciji. ali drugačije.SPISI ca afirmacije a nikako kontinuirana velikodušnost smisla. naročito gos­ podina Kangilema. a da je Hegel stvarno prisu­ tan u ovom francuskom tekstu. 56 .možda lukavo . njegovo delo u Hegelovom carstvu i da cela naša epoha. pošto me on podstakao na rad u dobu kada sam još verovao d a j e pisati zado­ voljstvo.ukoliko im to lepo zvuči a ne nešto govori . mnogo dugujem i njegovom delu: neka mi on oprosti ako sam ove tekstove koji su njegovi udaljio od njihovog smisla i odvratio od njihove st­ rogosti.da je ovo strukturalizam. pokušava da pobegne od Hegela: i ono što sam ja maločas kazao ο govoru uopšte nije verno hegelovskom logosu.

dakle napor koji se uvek ponovo započinje. otkrivajući smisao koji ova nefilozofija ima za nas. regionalne racional­ nosti nauke. počinjući da se formuliše u pola glasa. Hegelovskim sistemom on se uopšte nije služio kao jednim sig­ urnim univerzumom već je u njemu video krajnji rizik koji je filozofija preuzela. dubinu sećanja i svesti.Takođe se javlja tema prisutne. i patnju svakodnevice?). od ovog teksta Žan Ipolit je potražio i prešao sve puteve. bila je za Z. nemirne. predodređen za paradoks i formu po­ navljanja: filozofija. nije hteo da napravi samo jednu pedantnu istorijsku deskripciju: on je od toga hteo da napravi šemu iskustva savremenosti (da li je na hegelovski način moguće misliti nauke. pak. to je bilo ono što se daje i što se ponovo otkriva kao pitanje koje život stalno ponovo preuzima. u mrmljanju stvari? Ali. Napor bez roka. od Hegelovog prisustva koje nam je ovako pružio. i . u jednoj društvenoj klasi. ne unutar hegelovske filozofije već na njoj. filozofija nije kasnila za pojmom. ona je uvek morala da se drži u pozadini. istoriju. Ona mora da ih ponovo preuzme. Ipolita ono što je on mogao ponav­ ljati u krajnjoj nepravilnosti iskustva. šta biva sa istorijom i šta je taj početak koji počinje sa jedinstvenom individuom. možda filozofski govor nema svoj raison d'être? Ili. kao da je njegov nemir bio: može li se još filozofirati tamo g d e Hegel više nije moguć? Može li još postojati filozofija koja nije hegelovska? Nije li nužno ne-filozofsko ono što je u našem mišljenju ne-hegelovsko? Tako da on. Ali. Otud. i obrnuto. od naše savremenosti hteo je da napravi dokaz hegelovstva. Žan Ipolit je filozofi­ rao na fondu jednog beskonačnog horizonta. i to na filozofiji takvoj kakvu je Hegel zamišljao: otud potiče i čitava inverzija tema. mislim. Za njega je odnos prema Hegelu bio mesto iskustva. a nikada spremna da se dovrši. Ona nije htela da prosledi gradnju ap­ strakcije. i poslednji preokret koji je Žan Ipolit izvršio u hegelovskoj filozofiji: ako filozofija odista mora početi kao apsolutni govor.i filo­ zofije. onom što nje­ na uznemirenost nije još probudila. u smrti. potiču izmene koje je ona napravi­ la. ako se ona sastoji samo u ovom ponavljanom dodiru sa nefilozofijom. ne onome što je okončava već onom što joj prethodi. treba li ona da odpočne na osnovi istovremeno dvosmislenoj i apsolutnoj? Tako vidimo kako se hegelovska tema kretanja svojstvenog neposred­ nom zamenjuje temom osnove filozofskog govora i njegove formalne strukture. No. u sećanju: tako je on hegelovsku temu dovršenja samosvesti preobražavao u temu ponavljajućeg upita. politiku. filozofije pokretljive ćelom dužinom svoje dodirne linije sa nefilozofijom. usred borbi? 57 . koja ipak samo njom postoji. otada. njegova filozofija je uvek bila budna. ne da bi ih svela već da bi ih mislila: jedinstvenost istorije. kao nedostižna misao totalite­ ta. da prekine sa svojim uobičajenim opštostima i da ponovo dođe u dodir sa ne-filozofijom: ona mora što je moguće više da se približi. pošto je bila ponavljanje. u jednom društvu. Najzad. šta je početak filozofije? Da li je ona već tu. tajno prisutna u onome što nije ona.POREDAK GOVORA Međutim. suočavanja g d e nikada nije bilo sigurno da li će filozofija izaći kao pobednik.time . jed­ nog pokušaja bez roka: umesto da filozofiju shvati kao totalitet koji je najzad sposoban da sebe misli i shvati u kretanju koncepta.

Sada znam čiji sam glas hteo da mi prethodi. Paris: Galli­ mard. u odgovornost naizgled admin­ istrativnu i pedagošku (to će reći. od njega uzajmio smisao i mogućnost onoga što činim. stalnu pažnju. bio ohrabren njegovom milošću. zacrtano u nekim glavnim knjigama. skupljaju jednu po jednu velike. u stvari. Znam zastoje bilo tako opasno uzeti reč. Mislim da ovo delo. broj 10. A. Brojni smo mi koji mu moramo biti beskrajno zahvalni. s onu stranu ovih filo­ zofskih figura. ukratko sve oblasti od kojih se. da me nosi. 58 . ovaj prevod preuzet iz: Pregled.želeo sam da svoj rad stavim pod njegov znak i da svoje projekte predstavim misleći na njega. Ipolit nije prestao da suočava sa Hegelom: Marksa sa pitanjima istorije. dvostruko političku). Sa francuskog prevela Eleonora Prohić Naslov izvornika: L'ordre du discours. koje Ž. Kjerkegora sa problemom ponavljanja istine. matema­ tiku i formalizaciju govora.SPISI Ovih pet izuma. prema nedostatku u kome u isti mah osećam njegovo odsustvo i vlastiti neuspeh . Sada bolje shvatam zašto sam imao toliko teškoća da maločas počnemo. ako nam je sreća mogla biti data. čineći da ona bez svake sumnje pređe na drugu stranu vlastitih granica. pošto mi je osvetlio ono što sam ja pokušavao naslepo . okto­ bar 1971. Pošto mu toliko dugujem. 1971.ukrštaju se pitanja koja danas sebi postavljam. ali još više uvedeno kroz istraživanja . vaš izbor da me po­ zovete da ovde predajem dobrim delom osećam kao počast koju njemu ukazujete. Prema nje­ mu. i njenu primenu u analizi živog. Fihtea sa problemom apsolutnog početka istorije. polazeći. može postaviti pitanje jedne logike i jedne egzistencije koje ne prestaju da ve­ zuju i razvezuju svoje veze. da me pozove da govorim i da se nastani u mom vlastitom gov­ oru. večeras.u obrazovanje. vodeći hegelovsku filozofiju do krajnje granice. Pošto sam. Huserla sa temom filozofije kao beskrajnog zadatka povezanog sa istorijom naše racionalnosti. ja sam. Duboko sam vam zahvalan i za ono što se u tom izboru odnosi na njega. nema sumnje. da je ovo delo raslo. ipak znam da. teoriju informacije.da mene čuje. pošto sam je uzeo na mestu odakle sam njega slušao i g d e njega nema sada . opažamo čitave oblasti znanja koje je Žan Ipolit inicirao oko svojih sopstvenih pitanja: psihoanalizu sa čudnom logikom želje. u svakodnevnu bud­ nost i plemenitost. grandiozne figure moderne filozofije. formulisalo najfundamentalnije probleme naše epohe. godina LXI. Ako se ne osećam dostojan da ga sledim. Bergsona sa temom dodira sa nefilozofijom.

) . u njegovoj studiji ο samoubistvu (prim. izaz­ vao neodlučnost sudije. godine. Ukratko. Čini se d a j e svaki od ovih delova razmatrao zločin. ukrštaju se poput elemenata istovetnih po prirodi. umesto da ga objašnjava i čini jasnijim. niko nije izgledao uistinu iznenađen da je jedan normandijski seljak. Neki kažu: postoji u činu ubistva i u ispričanim detaljima. Loše se branimo od pomisli da je bio potreban jedan i po vek nagomilanih i preobraženih iskustava. istih znakova ludi­ la. počinjena delà i ono što je ispričano. Bez sumnje da je u poslednjem trenutku izazvao i čuđenje: onaj kog sma­ traju u svom selu za neku vrstu idiota. Svi su se mogli dobro zapitati da li je jedno od ovo dvoje. samih dokaza oštroumnosti. naći i kod Dirkema (Dürkheim). između ostalog. tako malo i tako loše. u dugoj raspravi ο monomaniji*. motivisao pomilovanje uz jemstvo Eskirola. napisao je četrdeset stranica objašnjenja. te u činjenici da je napisano. Zasigurno je pobuđena znatiželja. drugi opet: postoje u samoj pripremi. koji su tu morali naći razloge na osnovu kojih bi presudili ο ludilu ili smrti? Međutim. kao jedan veoma čudan tekst. ipak je bio prihvaćen s jednom izvesnom spokojnošću. Priča ο zločinu nika­ ko nije bila za savremenike izvan zločina ili iznad njega. u naj­ manju ruku čitati i to još uvek. ur. i puno nejasnoća. ono što je moralo omogućiti da od toga sh­ vatimo pravi povod bio je elemenat koji je pripad­ ao njegovoj razumnosti.). koji je jedva znao Monomanie (fr. činovnika i sudija. onaj koga je štampa predstavila kao luđaka i besomučnika. činjenica ο ubistvu i pisa­ nju. tekst je pokrenuo borbu stručnjaka. Činovnistvo zaduženo za istragu. kako je uopšte i mogao biti prihvaćen od strane lekara. kako bi završio u neku ruku ono što je već bio započeo. napominjući da je memoar bio tako reći sačinjen zajedno sa zločinom. drama procesa. kako bi ga na kraju mogli razumeti.UBISTVA Ο K O J I M A SE P R I Č A Memoari Pjera Rivijera dolaze nam nakon skoro sto pedeset godina. A tokom narednih meseci. 59 . bilo za drugo znak ludila ili dokaz oštroumnosti.termin koji je bio u upotrebi u drugoj polovini devetnaestog veka. bez puno buke zauzeo je mesto među ostalim delovima dosijea. i koji je u domenu psihijatrije i medicine označavao vid ludila sa suicidalnim sklonostima. poslužio kao dokumenat jednom članku "Letopisa ο higijeni". Tokom jedne istrage i procesa iz 1830. u okolnosti ubistva. Tekst je ubrzo postao. bio je dakle sposoban da piše i razmišlja. Ali uzevši sve u obzir. Sama njegova njegova lepota bila bi i danas dovolj­ na da ga zaštiti. Čini se da su savremenici prihvatili samu Rivijerovu igru: ubistvo i priča ο ubistvu su nerazd­ vojivi. Marka i Orfila. kako se napominje u obustavi odlaganja pred sudom. pritiskivao porotu iz Savoa u kasacionom sudu. Termin se može. tražilo je od Rivijera da ga napiše crno na belo.

memoar je trebao na osnovu prvog plana zaokružiti ubistvo. zatim umreti. Priča ο ubistvu. Osim toga. podvlači dobro d a j e njegov sastav već unapred bio napisan u njegovoj glavi. Poslednja odluka. tekst i ubistvo su zamenili mesta jednog u odnosu na drugo. umesto da piše. zaista. ali od jednog do drugog. na kraju razlozi postupka. nego više deo zločina. zatim da napiše tekst koji će pričati ο ubistvu koje tek sledi. tačnije. ne pišući je. prožimaju jedan drugog u pričanjima koja uosta­ lom nisu prestala da se menjaju. post­ oji cela jedna spletka odnosa. počinjeno. ono mora biti sakriveno tekstom. reč po reč. Ono se ipak jednim suprotnim učinkom. koju donosi jer ga koban san odvraća da piše i u neku ruku čini da zaboravi svoje memoare: ubiti. Uzastopni raspored teksta i delà nije u osnovi ništa drugo do faze aktivnosti i stvaranja jedne Tekst i ubistvo U Rivijerovom ponašanju. ovde duboko tone. rukopis dakle poslat poštom. Uzevši-sve u obzir. a Rivi­ jer bi se na kraju ubio. Tokom ovih promena. Drugi plan: ubistvo više isprepleteno sa tek­ stom. ono je odvojeno. nestaje. sačinio tekst koji nije bio ni priznanje ni odbrana. zatim bi bio opisan život oca i majke. a zatim priča. Pjer Rivijer je zapravo želeo da započne pišući memoare: kao prvo bi došla objava zločina. ali samo jednim postupkom. oslobodilo se i naglo pojavilo na kraju priče samo i prvo. mada je ubistvo počinjeno.To je odluka koju na kraju i sprovodi u delo. jedino bi zločin bio počinjen. najava ubistva smeštena je. oni se podržavaju. Ovakvim završetkom spisa. da je ovo trostruko ubistvo moglo biti isprepleteno sa raspravom ο ubistvu. malo po malo. priznati. luta celih mesec dana. njegov glavni "autor". pisala priču. Rivijer planira da ispriča život njegovih roditelja u memoaru kog će moći svi da čitaju. zle i smrtonosne reči bile su tu uzaludno upućene žrtvama. prepisanu na zahtev činovničkog istražitelja. Ako i piše nakon toliko vremena posle ubistva. Memoari već unapred sačinjeni u umu. on naziva povodom kraja i početka. smešteno u spoljašnjost. koja je najpre tre­ bala biti na početku uspomena. ono što 60 . ne samo posle memoara. Ako verujemo Rivijerovom tekstu.SPISI da čita i piše. ubistvo bi bilo počinjeno. ispitao je većinu svojih reči koje su se javljale. mogao udvostručiti svoj zločin s jed­ nom sličnom pričom. nego posle samog ubistva. jedno je potisnulo drugo. da je Rivijer mogao biti na oba načina. dakle. a posle lažnih izjava.Tekst ne govori ο delu. Jednom rečju. pre nego što je uhvaćen i pre nego što je napisao istinitu priču. u isto vreme potisnuto u samu krajnost teksta i na samom kraju izvršeno od strane njega. prepustiti se. memoar i ubistvo nisu poredani po nekom jednostavnom hronološkom redosledu: zločin. da je preduzimajući ubistvo svoje familije. pokrenuto odlukom koja je tu. otud. izvlačilo iz sećanja: predviđeno da dođe posle sastava i da pokrene samo svoje slanje. koji od tada neće pričati ο ubistvu i čiji će biti skriveni do­ datak.

A ako je i mogao igrati ovu ulogu. objas­ niti samo jedan mali deo priče.ubistvo počinjeno . preobrazile jednog dana (da li je to 1 bio onaj dan kada ga je jedna devojka poljubila u usta?). albalètre.. uvek na granici između šuma i gradova. u ove reči projektile koje ubuduće neće prestajati da izlaze sa njegovih usana i da izbi­ jaju iz njegovih ruku. Nazovimo to mehanizmom "kaliben"ili"samostrel" 1 . Po njihovom opisu. jer se radi ο kovanicama Pjera Rivijera. događaj. Ubistvo se ja­ vlja i kao skriveni projektil. ono što je on nazivao svojim idejama i zamislima. i sudbina. i to ne usled lukavstva. evo ga ijedan što nosi samostrel. reči stvorene. okolnost. objašnjenje. on je taj pečat i priznanje. prev. ulozi koju sam ja hteo da igram. Treba obratiti pažnju na ove reči koje se javljaju toliko često u naslovima dnevne štampe: detalj. on je taj koji ga tera na priznanje nekim čudnim saučesništvom: A vidiš li. u naj­ manju ruku. pozorište. svojom formom za ceo jedan niz pripovedanja koja su sačinjavala narodno sećanje ο zločinima.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA nove mašinerije. pesmu-pogrde. One zapravo do­ bro određuju funkciju te vrste rasprave u odnosu na važnost koju časopisi ili knjige pridaju istim činjenicama: menjati nivo. Teško je dati precizan prevod ovih reči. njegova mašta. Opširno izlaganje ο dvostrukom ubistvu.Rivijer ne objavljuje ono u čemu se i angažovao. oružje smrti i palica dvorske lude koju nosi u ruci. Tačni detalji ο nemogućem zločinu počinjenom u jed­ noj osamljenoj kući blizu glavnog grada. uvećati proporcije. može se naslutiti d a j e reč ο nekoj vrsti otrova. Zapravo . Retki detalji i okolnosti ο nedavnom otkriću dveju osoba koje su pobegle iz zatvora u San-Žermen-an-Leju. koja se izmiče i postaje nekorisna u pokretu koji je lansira. imenom ovih naprava koje su ujedno i mašine izmišljene od strane Rivijera.. kovanice koje nose smrt i koje prikucavaju divljači za drveća. ova priča ο Rivijeru je vezana. Ekvivalentnost oružje-beseda se ispoljava dosta jasno u lutanju ubice posle zločina. Istorija i dnevna štampa Letak i ubica. Samostrel je bio poput nemog priznanja. koji se postavio na mesto crne priče podbodene zločinom. Detalji ο užasnom zločinu počinjenom nad Poljakinjom iz ljubomore. koju su prepričavajući učinili slavnom. najpre u mašini jedne rasprave. sprave koje lansiraju strele. ili zbog sistematskog slepila svih onih koji su ga sre­ tali. Beži. ali ne skrivajući se zaista. to je možda zato što su se igre Pjera Rivijera. Tako dakle odlučuje da napravi samostrel: ovo bi moglo više da posluži. one ο priči-ubistvu. u besedu-oružje. u one naprave smrti kojima stvaramo imena i kojima zakopavamo leš.). nego iz čiste sposobnosti njegovog bića za ubistvo. i samostrela (prim. u Parizu. čitavih mesec dana je nevidljiv. 61 . mašine za rasvetljavanje uma. Opš/'mo izlaganje i objašnjenje ο događaju koji se desio 3. verbobalističke izume. omogućiti dnevniku U originalu stoji: calibene. oružje za gađanje oblaka i ptica. juna u Fokteriju izgleda da se poduda­ ra sa toliko drugih priča koje su objavljivane u dnevnoj štampi u lecima iz epohe: Nesrećan događaj koji se desio u Pale-Rojalu.

postaju svima podesne za pripovedanje. velikim danima Revolucije ili ο Vandejskom ratu iz 1814. Žuta štampa zapravo priča ne samo ο sadašnjim zločinima nego i ο epizodama iz bliske prošlosti: carskim bitkama. evo ih na kraju dostojnih papira za štampu: prelaz ka pisanju. s jedne strane u pripovedanje treba uvesti: elemente. bez sumnje. A prelazi se zbog jednog privilegovanog događaja: ubistva. a ona za uzvrat obeležava u prolazu datume. retki. nametnuta kazna. pripovedanje menja status: to više nije nepouzdano brbljanje koje se prenosi iz veze u vezu. Sećanje na bitke odgovara drugoj strani zakona koja je u sramnoj popularnosti ubistava. delà. imena. I u ovoj razmeni se ostvaruju tri osnovne operacije: ono što su ljudi videli svojim očima. Otud. zabrana ubistva. konačno. prolivajući krv. istoriju niže od vlasti i koja se upravo ogrešila ο zakon. 62 . dok priča čini samo delove istorije od jednostavnih uličnih borbi. između dnevne štampe i istorije. s druge strane. u ogoljenom obliku. izvanrednim delima i velikim događajima ili istorijskim ličnostima. zatečeni su kako stvaraju istoriju. Sve ove priče ka­ zuj 4 istoriju bez poglavara. svi ovi elementi koji su na raspolaganju . Odatle i izveštaj ο okolini. Naizgled. os­ obe. odnos između vlasti i naroda: naređenje ubistva. i ο povratnosti koje ovi leci uspostavljaju među izuzetnim vestima. U isto vreme.pojavljuju se u ljudskoj psihi kao jedinstveni. izazivaju ubistva i sami prihvataju rizik da umru). mesta i ljude. ο suprotstavljanjima. rizikovali da budu giljotinirani). univerzalno prepisive. Ali oni su toliko bliski. oficiri patriote pored ljudoždera brodolomnika. nejednakost i patriotizam. Ubistvo je tačka ukrštanja istorije i zločina. giljotina i sjaj besmrtnosti. dobrovoljna žrtva. ginuti. Sa njim se uspostavlja. ustaljena jednom zauvek. objekte kojima obično tu nije mesto. i ono što pripovedaju došaptavajući se. Ubist­ vo je ono što čini ratnike besmrtnima (oni ubijaju.uprkos njihovom čestom ponavljanju i njihovoj monotoniji . Na ovaj način će ovakva pripovedanja moći da igraju ulogu razmenioca između običnog i osobitog.SPISI pristup priči. jer toga nisu dostojni ili nisu od neke društvene važnosti. dijaloge. ispunjenu frenetičnim i samostalnim događajima. sami od sebe i bez spoljašnjih uticaja. Od jednih do drugih. i činjenica da ubistvo za sećanje naroda . Napo­ leon ili La Rošežakelan zauzimaju mesto pored raz­ bojnika ili šofera. ubistvo je ono što obezbeđuje mračnu slavu krimi­ nalaca (oni su sami. Ubistvo uspostavlja dvosmisle­ nost između zakonitog i nezakonitog. izuzetni ili čudni. uvek spremni da se ukrste. ove dve klase suprostavljene su kao zločin i slava. Otuda. selo ili ulica. to je novela. biti pogubljen. vest koja se prenosi preobrazila se u oglas. po svim kanonskim detaljima: primamo je odozgo. Nije bilo potrebe da tu bude reči ο nekom kralju ili glavešini da bi ih učinili značajnim.takvo kakvo se stvara tokom kruženja novina i druge štampe .predstavlja događaj par excellence. Nakon svega. granica se neprekidno prelazi. bitke ostavljaju trag u istoriji bezimenim ubistvima. Sve one priče koje se prenose duž čitavog sela ili kantona dobijajući čudnu formu. Da bi načinili ovakvu promenu. osvajanju Alžira zajedno sa ubistvima.

čas protiv. ili je. od svakog se očekivalo da može da ga peva kao svoj vlastiti zločin u jednoj lirskoj fikciji (npr. Žuta štampa je dugo prepričavala i menjala priču: jedne novine iz 1836. moja kazna stiže. izvukao pouke iz svoje avanture. sa njim nečasno delo dodiruje večnost. on je namenjen da kruži od usta do usta. Ove tužbalice imaju nekoliko značajnih osobi­ na.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA sećanje. Da.Takođe. Najpre. pripisuju mrtvoj devojci tužbalicu koja počinje ovako: Drhtite. drugi deo je bila tužbalica zločinca. njihov univerzalni uspeh ispoljava želju za znanjem i pričom ο tome kako su ljudi mogli da ustanu protiv vlasti. ope predstavljaju zakon i prenose politički moral koji je u njemu skriven. osetljiva srca. povezavši je tako sa pričom ο žrtvenim i slavnim ubistvima. Brižno vrše podelu između slavnog delà vojnika i sramnog delà ubice. 1811. priziva na sebe 63 . godine. One su pouka. pravo na pričanje i pravo na pripovedanje. Upravo na temeljima ove mračne borbe Rivijer je ispisao svoju priču-ubistvo. zaborav. kako su mogli da se izlože smrti počinivši ubistvo. s one i s ove strane zakona. okreće se oko vlasti. koja je ubila svog oca. one više nemaju za likove pozitivne heroje protiv zakonitosti kakvi su Mandarin i Kartuš. Ubistvo vreba oko granica za­ kona. I moja pojava inspiriše strah. kako da prevaziđu zakon. Ono dovodi u vezu zabran­ jeno i potčinjeno. ispričana od strane nekog anonim­ nog lica. Priča ο ubistvu se smešta u opasno područje iz kojeg ono koristi povratnost. možda i manje različita nego što na prvi pogled izgleda: pravo na ubistvo i pravo na izazivanje ubistva. jednoj devetnaestogodišnjoj devojci. nikako ne beži od svoje krivice. moja nedela. ispod ili iznad. pre. naprotiv. Zločin se peva. Jedan je bio "objektivna" priča ο događajima. kajao se. odsekli su šaku i odrubili glavu na trgu u Melnu. Zločin koji se peva Početkom XIX veka novine su se uglavnom sasto­ jale iz dva delà. njihovim samim postojanjem ove priče slave i jednu i drugu stranu ubistva. U ovim čudnim pesmama od optuženog se očekivalo da uzme reč da bi prepričao svoje delo. moji zločini su strašni I zaslužila sam strogu kaznu s neba. one i dalje ne ot­ krivaju nikakav narodni izraz. brzo bi evo­ cirao svoj život. anonimnost i herojstvo. svojim rukama počinio istorijsko ubistvo. čas uz nju. Tužbalica devojke ubice iz Melna se peva kao Veran Pas). oko dva prava. Trebalo bi jednom napraviti analizu ovih priča ο zločinu i ukazati na njihovo mesto u sećanju nar­ oda. Dvosmisleno postojanje ovih novina bez sum­ nje je posledica jedne neme bitke koja se odvijala u danima nakon revolucionarnih borbi i carskih ra­ tova. i u trenutku umiranja pozivao nemoguće i milost. on je objavljuje. Sve novine koje kruže u XIX veku su veoma konformističke i moralne. Takve kakve ih nalazimo u XIX veku. Umirite se. Zločinac u njoj priznaje svoju grešku. upotrebu prvog lica sa versifikacijom i ponekad naznačenom melodijom. to vidim. U izvesnom smislu. Pa ipak.

u nerazmrsivom jedin­ stvu svog oceubistva i svog teksta. Od mašinerije priče-ubistva pravi u isto vreme i projektil i metu. od Pjera Rivijera. Nerazumna igra? Čini se da je porota svojom većinom ocenila pre užasnim nego besmislenim igranje ove poznate igre. Lice koje govori očito nosi svoje ubistvo. ali ga i priziva bez ostatka. strašan i slavan. osamljuje se u njemu. izvršio svoj zločin na nivou jedne govorne prakse i za nju vezanog znanja. pevanje se nalazi između dve smrti . odvratno). iz sveg glasa priziva na sebe pravdu koja će ga zbri­ sati. pripada krvniku//Moja će se duša dakle pred Bogom pojaviti). Zapravo je igrao. Ovde imamo. i on je taj čije sećanje priziva zločin. počinioca ovog delà. ni odbrane. precizan izveštaj. položaj određen iz spoljašnjosti od strane onih koji su imali dužnost da uređuju letke. koji se nemilice svega seća. juna u Fokteriju. poziva za­ kon i u isto vreme priziva sećanje i grozotu. istovremeno u tekstu i u postupku. Pjer Rivijer je subjekat ovih uspomena u dvostrukom značenju: on je taj koji se seća.// Da. to sam ja. onakve kakvu je učimo u školi. Ovo istorijsko polje nije bilo toliko obeležje ili eksplikativni sadržaj.SPISI kaznu koju zaslućuje. Pjer Rivijer je zaista došao da ispuni ovaj fiktivni lirizam. Na kraju se očekivalo da zločinac javno govori neposredno pre kazne. {Prepoznajmo ovu prokletu devojku. Magdalena Alber// Ovo grozno čudovište. avaj. pored svih ostalih zločina. po nalogu sudije. i u kojoj se pojavljuje kao dvostruki subjekt. kao što od njega ni ne tražimo milost ili pomirenje. Tako se obeležava mesto. postoji jedan dornen znanja okupiran njegovom pričom-ubistvom i za koji se ova priča-ubistvo zalaže. ne čini nikakve ustupke svojoj vlastitoj grozoti. Ovo mesto nije mesto priznanja u pravom smislu. zločinac priznaje da je obuzet strahom koji i njemu samom uliva strah. uzima na sebe zakon čije posledice prihvata {Osuđuju me na smrt:// Moja odsečena šaka i odrubljena glava// Uplašiće sve ve­ like zločince). nešto malo pre smrti. naravno fiktivno. koliko uslov mogućnosti ovih memoaraubistva. nema sumnje. bio je autor svega toga dvostruko: kao autor zločina i autor teksta. 64 . igru zakona. lica koje bi u isto vreme govorilo i odnosilo živote.ubistva i pogubljenja {Napokon čujem kako poslednji čas ot­ kucava// Moja glava. ubistva i sećanja koji su određivali u to vreme veliki broj "priča ο zločinima". Naposletku. čiji je on bio dvostruki autor. Ispunio g a j e stvarnim ubistvom čiju je priču unapred isplanirao i ο kojem je sačinio. Svi istorijski zapisi na koje se poziva u svom tekstu više nisu naknadni ukrasi ili opravdanja. do bliskih događaja ο kojima nas izveštavaju i podsećaju leci i novine. Naslov memoara nam to očito i govori: Opširno izlaganje i objašnjenje događaja koji se desio 3. Od Svete istorije. što ga je i stavilo u fatalnu pozic­ iju osuđenika. Svoje delo i reč smestio je na tačno određeno mesto u neku vrstu rasprave i u izvestan dornen znanja. kao lirski položaj subjekta ubice. Rivijer je. okrutno. ispaljen je igrom tog mehanizma u stvarno ubistvo. polazeći ka kaznionici. Ne skrivajući se. ni opravdanja.

Pevan i menjan po običaju.). str. Ukratko. Na ovo govorno delo. Rivijerovo ubistvobeseda sučeljava se sa jednom sasvim drugom igrom. ayant égorgé ma mère. e 2 Zahaljujući gospođi Koazel. bili smo u mogućnosti da nađemo jedan primerak među neklasifikovanim spisima u Nacionalnoj Bib­ lioteci. memoar koji ga je poštedeo sramote. koji je od 1832. 65 . Letak je reprodukovan na strani 227. 1973. (ova primedba se odnosi na originalno izdanje teksta. da bi se bolje pripremio na slavnu smrt. Ne samo da lica koja govore nisu imala isti status. Bio je izveden pred porotni sud. Rivijer je osuđen: radilo se ο tome da se ustanovi da li je on stvarno bio počinilac zločina. Na kra­ ju je bio podvrgnut medicinskom ispitivanju: radilo se ο tome da se dozna da li su njegovo delo i govor odgovarali kriterijumima na osnovu kojih su se simptomi bolesti opisivali. Kao i svi drugi zločini iz tog vre­ mena bio je opevan u lecima 2 . ili koji su bili obavezni elementi ove vrste priča. Međutim. Paris: Gallimard. ali koja nije bila njegova. ma soeur et mon frère. nego ni govori nisu predstavljali istu vrstu događaja. na ovaj govor na delu. U najmanju ruku na planu novca. možda upravo zato što je napisao. oceubistvo Pjera Rivijera ipak je bilo plaćeno slavom koju je sam tražio. oko njegovog dela-teksta postavljeno je trostruko pitanje istine: činjenične istine. niti su se odvijali pod istim okolnostima.UBISTVA 0 KOJIMA SE PRIČA Neka druga igra Upravo ovde. godine dobio za pravo da uvaži olakšavajuće okolnosti: dakle. rekao. Ali iz jednih novina saznajemo da se on i u zatvoru osećao već mrtvim. i kog su drugi vodili. duboko umešan u pravila narodnog znanja. Un cas de parricide au XIX siècle. primenjivana su pitanja jednog znanja rođenog drugde. u: Moi. izmešan sa elementima koji su pripadali drugim zločinima. bilo je reči ο tome da se ο njemu stvori jedno mišljenje na osnovu onoga što je uradio. Rivijeru čak pripisuju i smrt koju je sam želeo. misaone istine i naučne istine. vaspitanja koje je stekao. prev. njegovog načina života. Pierre Rivière. prim. Présenté par Michel Foucault. itd. Sa francuskog prevela Vanja Manić Naslov izvornika: "Les meurtres qu'on raconte". koju je zakon propisao. pred sudom. 265-275.

.

No. Šta je. Firea (Furet) i Deni Rišea (Denis Richet).. neupućeno i tradicionalističko poštovanje istorije bilo je najjednostaviji način da pomire svoju političku savest i aktivnost istraživanja ili pisanja. Koja vas je reakcija.Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Razgovor vodio Rejmon Belur (Raymond Bellour) Belur: Dvostruki prijem-prijem kritike i prijem javnos­ ti. zapomagali su i vikali da je istorija ubijena. postoji i jedan više tehnički razlog. etnologija. izložili prirodu i polje svojih istraživanja. danas veoma demodirana ide­ ja. . prikupljenih i priznatih referenci. a mnogi drugi. sovjetsku školu? Belur: Vi se. priznati da su pojmovi koji su. Potom. treba staviti knjige Brodela (Braudel). održala koncepcija istorije organizovane po modelu priče kao velikog nastavka događaja uzetih u hijerarhiji određenja: individue su zahvaćene unutar tog totaliteta koji ih prevazilazi i igra se njima. s druge prećutkivanje bio je podsticaj da vaša knjiga dobije nastavak u vidu razgovora u kojem ste.dobrim delom napušteni. izazvana knjigom Reči i stvari. Za mnoge intelek­ tualce. dijalektičkog reda . is- 67 . zbog ta dva razloga i nasuprot svakoj verovatnoći. nesumnjivo. po vama. s jedne strane oduševljenje. uzrok takvome neznanju? Fuko: Verujem da je istorija postala predmet jedne neobične sakralizacije. pod krstom istorije svaki je diskurs posta­ jao molitva bogu ispravnih uzroka. da izvesne osobe ne znaju najvažnije promené koje su. možda.. ali. tako i igru ogledala u Meninama . dakle. Valja. sociologija.pojmovi. istorija religija. što je uobičajeno za tu vrstu delà. u XIX veku. istraživanja istorijske škole iz Kembridža. na delu već više od dvade­ set godina. pre više od godinu dana. najviše začudila? Fuko: Začudila me je sledeća činjenica: istoričari od zanata su u toj knjizi prepoznali knjigu koja se bavi istorijom. ali verujem. može se reći. da li se zna da među radove koji znanju da­ nas obezbeđuju jednu novu avanturu. suzdržano. Levi-Strosa (Lévi-Strauss) i Lakana (Lacan) računaju među najveće u našem vremenu.pod tim podrazumevam kako nedostatak razvijenih fus­ nota i bibliografije.kao i vaš stil. koji smatraju da je istorija bivša i. ali one su. Belur: Zar vam se ne čini da su forma knjige . u istorijskom znanju. Tako se kod mnogih intelektualaca. Poznato je da se knjige Dimezila (Du­ mézil). odlučno svrstavate među istoričare. pre svega. isto tako. za neke je istorija kao disciplina predstavljala poslednje pribežište dijalektičkog reda: u njoj se mogla spa­ siti vladavina racionalnih protivrečnosti. zapravo. Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie). mogli da doprinesu tome da se skrije njena priroda? Fuko: Nesumnjivo je da prezentacija knjige u svemu tome igra izvesnu ulogu. obrazovani u oblas­ tima kakve su lingvistika.

veoma značajna kritika i analiza pojma istorije koju je razvio Altiser na početku teksta Čitati "Kapi­ tal"? Belur: Da li na taj način ukazujete na direktnu srod­ nost vaših i Altiserovih radova? Fuko: Budući da sam bio njegov učenik i da mu mnogo dugujem. in Althusser ( L ) . Maspero. druga analizira velike i neprestane promene) nestala je: promena može biti predmet analize u terminima strukture. od humanističkih nauka. Sve te promene imaju dva suštinska ispoljavanja: . Belur: U čemu je tačno novina istorijskih radova koje pominjete? Fuko: Možemo ih odrediti na po malo shematski način: 1) Ti istoričari sebi postavljaju vrlo težak problem periodizacije. obrnuto. metodološki. 4) U istorijsku analizu uvode se tipovi odnosa i mo­ dusi veza kojih ima m n o g o više od univerzalne rel­ acije uzročnosti kojom se htela definisati istorijska metoda. 68 .RAZGOVORI tovremeno i njegovi nesvesni tvorci.tradicionalna opreka između humanističkih nauka i istorije (prve proučavaju ono istovremeno i ne-evolutivno. Međutim. Rancière (J. tragova. iako ne m o g u da odgovorim u njegovo ime. dostići različite nivoe. Na taj način možda po prvi put imamo mogućnost da kao predmet analiziramo materijale koji su se. To je skup tananih problema zato što ćemo. Tako dolazimo do složene metodologije diskontinuiteta. 9-89. škole iz Kembridža i ruske škole itd. isto tako.1965. tokom vremena. Lire "Le Capital". Paris. Ali bih. najbolji oblik za mogući uzorak. nije uvek bila. morati da razgraničimo različite periodizacije i što ćemo. praksi. za neke postala nedodirljiva: kada bismo odbili takav oblik iskazivanja istorijskog to bi značilo napasti ve­ liki uzrok revolucije. s obzirom na nivo koji odaberemo. između Altisera i mene postoji očigledna razlika: on koristi reč epistemološki rez u vezi sa ' Louis Althusser . ujedno individualni i totalitarni projekt. taložili u obliku znakova. istorijski diskurs je ispunjen analizima koje je pozajmio od etnologije i sociologije. rekao: otvorite Altiserove knjige. Primećeno je da uobičajena periodizacija. možda težim tome da pod nje­ gov znak smestim jedan napor koji bi on mogao da odbaci. pp.kod istoričara radovi Brodela. 2) Svaka periodizacija iseca iz istorije izvesni nivo događaja i. institucija. .Du "Capital"à la philosophie de Marx. 3) Stara. svaki sloj događaja bira sopstvenu periodizaciju. Machetey (P. s obzirom na periodizaciju koja se daje.).1. Tako da je istorija.). dela itd. 1. kojoj ritam daju političke revolucije.

ne čine mi se delotvornima. ne verujem da njegove ekonomske anal­ ize izlaze izvan epistemološkog prostora što ga je uspostavio upravo Rikardo. na epistemološki domen političke eko­ nomije. formuliše jedna logika promené. Čak i pre nego što sam značajnije uznapredovao u tom radu. Belur: U člancima koji napadaju vašu knjigu uočavaju se reči poput "zalediti istoriju". Nalazimo se pred nekom vrstom slaganja cigala i biće zanimljivo. poput lajtmotiva. neobično. Ali to su samo pretpostavke. Belur: Ali to onda znači odlučno prekinuti sa prednošću koju istorija ima kao harmonična nauka ο totalitetu. interes za neki problem.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Marksom. još isuviše rano za postavlja­ nje problema uzajamnih određenja tih slojeva. s nivoa samih iskaza. itd. Budući da su svi utilitarni. u toj oblasti u kojoj se bavimo samo mogućim principima. uz dve olakšice: 1) Koriste se pojmovi koji mi se čini po malo magičnima: uticaj. Ali pre svega ću od­ govoriti da je. Na taj način 69 . Ovde smo se vratili na ono što sam rekao gore: periodizacija oblasti znanja ne može da se obavi na isti način s obzirom na nivoe na koje se smešta. reči koje se. da Marks ne pred­ stavlja epistemološki rez. na jedan drugi nivo koji je u odnosu na ovaj spoljašnji. u vašim analizama strukturalnih promena znanja tokom XIX veka. a u stvari se u pitanje dovodi sama mogućnost da se. a za teoriju istorije i politike u sredinu XIX veka. Moja knjiga nosi podnaslov "Arheologija humanističkih nauka": ona pretpostavlja jednu drugu arheologiju koja bi bila analiza znanja i istorijske svesti na Zapadu od XVI veka. kriza. Tome nasuprot. onako kako nam je predaje marksistička tradicija. Šta mislite ο tome? Fuko: U onome što se naziva istorijom ideja opisuje se promena uopšte. Koliko god da su Marksove analize Rikarda važne. 2) Kada se naiđe na teškoću prelazi se s nivoa analize. saznati kako se i zbog čega epistemološki rez za nauke ο životu. čini mi se da veliki rez mora da se smesti na nivo Mark­ sa. koja se odlikuje time da dovo­ di u pitanje kako vaše pojmovno odsecanje. vraćaju i izgledaju kao da formulišu najtemeljniju optužbu. ekonomiji i jeziku smešta na početak XIX veka. Belur: Zar taj raskorak povodom Marksa nije upravo najočigledniji znak onoga što se. precizno. čudno. osvešćivanje. Nipošto nije nemoguće da pronađemo takve ob­ like određenja g d e su svi nivoi saglasni da zajedno hodaju korakom regimente po mostu istorijskog postajanja. a ja tvrdim obrnuto. kako vi to nastojite. tako i pripovedačku tehniku koju to odsecanje implicira. poja­ vilo kao sporno? Fuko: Ono što sam rekao u vezi sa Marksom odnosi se. može se pretpostaviti da je Marks u istorijsku i političku svest ljudi uveo radikalan rez i da je marksistička teorija društva inaugurisala jedno potpuno novo epistemološko polje. Fuko: Po mom osećaju ta prilično raširena ideja ne nalazi se zaista kod Marksa.

RAZGOVORI se pred nekom promenom, protivrečnošću, nekoherentnošću, pribegava objašnjenju preko društvenih uslova, mentaliteta, vizije sveta, itd. Pokušao sam, putem metodičke igre, to da zaobiđem i bio sam, prema tome, prinuđen da opisujem iskaze, čitave grupe iskaza, dovodeći do toga da se pojave odnosi implikacije, suprotnosti, isključenja, koji su mogli ponovo da ih povezu. Rečeno mi je, na primer, da sam dopustio, odnosno izmislioapsolutni prekid između kraja XVIII i početka XIX veka. U stvari, kada se pogledaju naučni diskursi s kraja XVIII veka, može se, pri najpažljivijem pogledu, konstatovati vrlo brza i, pravo govoreći, jako zagonetna promena. Želeo sam da opišem up­ ravo tu promenu, drugim recima da utvrdim skup nužnih i dovoljnih preobražaja kako bi se prešlo s početnog oblika naučnog diskursa, onog iz XVIII veka, na njegov završni oblik, onaj iz XIX veka. Skup preobražaja koje sam definisao zadržava izvestan broj teorijskih elemenata, premešta neke druge, vidi kako nestaju stari i kako se pojavljuju novi; sve to omogućava da se definiše pravilo prelaska u oblasti koje sam razmatrao. To je, dakle, pot­ puno suprotno od nekog diskontinuiteta koji sam želeo da ustanovim, pošto sam pokazao sam oblik prelaska iz jednog stanja u drugo. Belur: Pitam se da li dvosmislenost potiče iz teškoće da sejedan pokraj drugog, promišljaju termini prome­ na i prelazak s jedne strane, i slika i opis s druge. Fuko: Isto tako, pre više od pedeset godina uočeno je da su zadaci opisa bili od suštinske važnosti u oblastima kakve su istorija, etnologija i jezik. Najposle, matematički jezik od Galileja i Njutna ne funkcioniše kao objašnjenje prirode, već kao opis procesa. Ne vidim zbog čega bi se neformalizovanim disciplinama poput istorije ospo­ ravalo da se i one poduhvate prvobitnih zadataka opisivanja. Belur: Kako shvatate metodičku orijentaciju tih prvo­ bitnih zadataka? Fuko: 1. Ako je ono što sam kazao tačno, moraju se moći objasniti i analizirati, prema istim shemama, donoseći neke dodatne preobražaje, tekstovi ο ko­ jima nisam govorio. 2. Vrlo se dobro mogu preuzeti tekstovi ο kojima sam govorio, i to sâm materijal koji sam obrađivao, u jednom opisu koji bi imao drugačiju periodizaciju i koji bi se postavio na drugi nivo. Kada se uradi, na primer, arheologija istorijskog znanja, očigledno je da će biti potrebno iznova koristiti tekstove ο jezi­ ku i biće potrebno dovesti ih u odnos sa tehnika­ ma egzegeze, tehnikama kritike izvora, sa čitavim znanjem koje se odnosi na sveto pismo i istorijsku tradiciju; njihov će opis tada biti drugačiji. Ali ti opisi, ako su tačni, morali bi biti takvi da se mogu definisati preobražaji koji omogućuju da se pređe s jednog na drugi. U jednom smislu opis je, dakle, beskonačan, u drugom on je zatvoren, u meri u kojoj teži da usta­ novi teorijski model koji je u stanju da objasni od­ nose između proučavanih diskursa.

70

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Čini se da je dvostruki karakter opisa takve prirode da dovodi do prećutkivanja, odnosno uzmaka, jer se istorija tako direktno kalemi na beskonačnost svojih arhiva, dakle na ne-smisao svojstven svakoj beskonačnosti i, istovremeno, ona je obuzdana u modelima čiji formalni karakter u samoj svojoj logici optužuje ne-smisao svojstven svakom zatvaranju unutrašnjeg i kružnog karaktera. Učinak je utoliko jači što vaša knjiga održava apsolutnu distancu prema onome što bi se moglo nazvati "živa istorija", ona u kojoj praksa, ma kakav da je teorijski nivo na kojem se ta praksa izaziva i ma kakvi da su modeli u koje se može zatvoriti njena neumorna raznolikost, preokreće ne-smisao u neku vrstu bliskosti, u "prirod­ ni" svet akcija i institucija. Kako vi razumete taj isečak na kojem se zasnivaju Reči i stvari? Fuko: Hoteći da odigram igru strogog opisivanja samih iskaza, pokazalo mi se da se područje iskaza dobro potčinjava formalnim zakonima. Mogao se, na primer, pronaći jedan teorijski model za različite epistemološke oblasti i, u tom smislu, moglo se zaključiti da diskursi poseduju autonomiju. Ali in­ teres za opisivanje tog autonomnog sloja diskursa postoji samo u meri u kojoj se on može dovesti u od­ nos sa drugim slojevima, praksama, institucijama, društvenim, političkim odnosima itd. Upravo me je taj odnos oduvek opsedao i hteo sam, u knjigama Istorija ludila i Nastanakklinike, da definišem odnose između tih različitih oblasti. Uzeo sam, na primer, epistemološki dornen medicine i dornen institucija represije, hospitalizacije, pomoći nezaposlenima, administrativne kontrole javnog zdravlja, itd. Ali uočio sam da su stvari bile složenije nego što sam ja verovao u te prve dve knjige, da se diskurzivne oblasti ne potčinjavaju uvek strukturama koje su im bile zajedničke sa njihovim pridruženim praktičnim i institucionalnim oblastima, da su se one, napro­ tiv, potčinjavale strukturama zajedničkim za druge epistemološke oblasti, d a j e među njima postojalo nešto poput izomorfizma diskursa u određenoj epohi. Tako da se nalazimo pred dve osovine ver­ tikalnog opisa: osovinom teorijskih modela koji su zajednički za više diskursa, osovinom odnosa između diskurzivne i ne-diskurzivne oblasti. U knjizi Reči i stvari prešao sam horizontalnu, u Istoriji ludila i Nastanku klinike vertikalnu dimenziju figure. Kada neko bude prvi put pokušao, oslanjajući se na tekstove, da mi dokaže kako jedna takva teorijska koherencija među diskursima ne postoji, moći će da otpočne prava rasprava. Kada je reč ο tome da se umanji dornen prakse, moje prethodne knjige pokazuju koliko sam daleko od toga. Pozvaću se, zbog njihovog odnosa, na jedan čuveni primer. Kada Dimezil dokazuje da je rimska religija u izomorfnom odnosu sa skandinavskim, odnosno kelt­ skim legendama,odnosnoodređenim iranskim ritu­ alom, on ne želi da kaže kako rimska religija nema svoje mesto unutar rimske istorije, da istorija Rima ne postoji, nego da ćemo istoriju rimske religije, njene odnose sa institucijama, društvenim klasa­ ma, ekonomskim uslovima, moći da opišemo samo uzimajući u obzir njenu unutrašnju morfologiju. Na isti način, dokazati da naučni diskursi nekog vre­ mena proističu iz zajedničkog teorijskog modela, ne znači reći da oni izmiču istoriji i lebde u vazduhu kao da su lišeni tela i kao da su sami, već da nećemo moći da načinimo istoriju toga znanja, nećemo moći da analiziramo na koji način ono funkcioniše,

71

RAZGOVORI njegovu ulogu, njegove uslove, način na koji se ono ukorenjuje u društvu, a da ne uzmemo u obzir snagu i konzistenciju tih izomorfizama. Belur: Objektivnost koju pridajete teorijskim mode­ lima imajući u vidu ekstenzivnu analizu istorije kao nauke i, zarad konstruisanja tih modela, deskrip­ tivnoj logici, ta objektivnost, kao takva, obavezuje da se zapitamo nad polazišnom tačkom toga opisa, nad njegovom postojbinom na neki način, što se svodi, u slučaju jedne tako lične knjige kakva je vaša, na pokušaj da se razume odnos autora i njegovog teksta, koje mesto, zapravo, on može, hoće i mora da zauzme. Fuko: Na to mogu da odgovorim samo ako zaronim u samu knjigu. Ako je stil analize, koji sam tu pokušao da formulišem, prihvatljiv, morali bismo moći da definišemo teorijski model kojem pripada ne samo moja knjiga, već i one knjige koje pri­ padaju istoj konfiguraciji znanja. Bez sumnje nam ta konfiguracija danas omogućava da obrađujemo istoriju kao skup doista artikulisanih iskaza, jezik kao predmet opisa i skup relacija u odnosu prema diskursu, prema iskazima koji sačinjavaju predmet tumačenja. Upravo naše doba, i samo ono, čini mogućim pojavu tih tekstova koji obrađuju grama­ tiku, prirodnu istoriju,2 odnosno političku ekono­ miju, kao i mnoge predmete. Autor je u tome, i samo u tome, konstitutivan za ono ο čemu govori. Moja knjiga je čista i prosta
2

fikcija: ona je roman, ali nisam ja taj koji sam ga izmislio, nego odnos našega doba sa njegovom epistemološkom konfiguracijom u čitavoj toj masi iskaza. Subjekt je, zapravo, prisutan u celoj knjizi, ali je on ono anonimno "se" koje danas govori u svemu što se kaže. Belur: "se"? Kako vi razumete status toga anonimnog

Fuko: Možda se upravo oslobađamo, malo po malo, ali ne bez muke, velikog alegorijskog nepoverenja. Pod tim razumem prostu ideju koja se sastoji u sledećem: ne pitati se, pred nekim tekstom, ni ο čemu drugom osim ο onome što taj tekst uistinu kaže ispod onoga što on stvarno kaže. Bez sumnje to je nasleđe stare egzegetske tradicije: podozrevamo da se iza svake izrečene stvari krije nešto drugo. Učinak laičke verzije tog alegorijskog nepoverenja bio je da svakoga komentatora pozove da svugde pronađe istinsko mišljenje autora, da pronađe ono što je on rekao a da nije izgovorio, što je hteo ali nije stigao da kaže, što je hteo da skrije ali što se ipak pojavilo. Danas zapažamo da ima mnogo drugih mogućnosti da se obrađuje jezik. Tako je savremena kritika - i to je ono što je razlikuje od onoga što se još do nedavno događalo - upravo formulisala, na različitim tekstovima koje proučava, njenim tekstovima-objektima, neku vrstu nove kombinatorike. Umesto da ponovo uspostavi nje­ govu imenentnu tajnu, ona tekst uzima kao skup elemenata (reči, metafora, književnih oblika, sku-

Histoire naturelle, prirodna istorija (izraz nastao 1551.): proučavanje, odnosno opis tela koja se m o g u uočiti u kosmosu, naročito na zemaljskoj kugli (Le Petit Robert 1997. /prim. prev./).

72

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pova priča) između kojih se mogu pojaviti apso­ lutno novi odnosi u onoj meri u kojoj njima nije ovladala namera pisca i koje (odnose) je mogućim učinilo samo delo kao takvo. Formalni odnosi koji se otkrivaju na taj način nisu bili prisutni ni u čijem duhu, oni ne stvaraju latentni sadržaj iskaza, njiho­ vu indiskretnu tajnu; oni su konstrukcija, ali tačna konstrukcija čim tako opisani odnosi mogu da budu realno određeni u obrađenim materijalima. Naučili smo da reči ljudi stavljamo u još neformulisane od­ nose, koje izričemo po prvi put, a koji su ipak ob­ jektivno tačni. Tako je savremena kritika upravo napustila veliki mit ο unutrašnjosti: Intimior intimio ejus. Ona je potpu­ no iščašena u odnosu na stare teme uzglobljavanja, kovčega s blagom, koje su z g o d n e za to da se ide u potragu sve do samog dna delà. Smeštajući se iz­ van teksta, pišući tekstove ο tekstovima, ona stvara jednu novu spoljašnjost. Belur: Čini mi se da moderna književna kritika, svo­ jom plodnošću i mnogim doprinosima, onako kako je vi opisujete, u jednom smislu označava neobičnu regresiju u odnosu na smisao u kojem je ona pronašla suštinu svojih zahteva: hoću reći Blanšo. Jer, iako je Blanšo, pod imenom "literature", u prostoru modernog mišljenja doista osvojio preko potrebnu spoljašnjost teksta, on se nipošto ne predaje toj lakoći koja teži da izbegne nasilje delà kao mesta jednog imena ijedne biografije, čija je tajna, upravo, da bude na različite načine prožeto nesvodivom i apstraktnom snagom literature za koju Blanšo, u svakom slučaju, iscrtava strogi put, a da je ne opisuje kao takvu u logici njenih oblika, kako bi to želela jedna više naučna kritika. Fuko: Tačno je da je Blanšo učino mogućim diskurs ο literaturi. Pre svega zato što je upravo on prvi pokazao da se delà vezuju jedna za druge tom spoljašnjom stranom svoga jezika u kojem se pojavljuje "literatura". Literatura je, prema tome, ono što se stvara izvan svakoga delà, ono što pravi j a ruge u svakome pisanom jeziku i na svakome tekstu ostavlja prazni beleg nekoga žiga. Ona nije neki jezički modus, već praznina koja prolazi, kao neki veliki pokret, kroz sve književne jezike. Čineći da se pojavi ta instanca literature kao "zajedničko mesto", prazan prostor u koji se smeštaju delà, verujem da je on, Blanšo, naznačio savremenoj kritici šta mora biti njen predmet, šta je to što njen posao, ujedno egzaktan i inventivan, čini mogućim. S druge strane, može se tvrditi da ga je Blanšo učinio mogućim ustanovljujući između autora i delà odnos koji je bio nepoznat. Sada znamo da delo ne pripada zamisli svoga autora, čak ne ni projektu njegovog postojanja, ono sa autorom održava odnose negacije, destrukcije, ono za njega blista iz večne spoljašnjosti, a da, ipak, među njima postoji primordijalna funkcija imena. Upravo se imenom u nekome delu obeležava modalitet nesvodiv na anonimno mrmljanje svih drugih jezika. Izvesno je da savremena kritika još nije zaista ispi­ tala taj zahtev imena koji joj je Blanšo predložio. Biće potrebno da se ona zaokupi upravo time, zato što za delo ime označava odnose suprotnosti sa drugim delima, razliku prema drugim delima, i zato što ono apsolutno karakteriše način posto­ janja književnog delà u nekoj kulturi i institucijama kakve su naše. Nakon svega, a sada je tome pet, šest vekova, anonimnost je, izuzev u izuzetnom

73

RAZGOVORI slučaju, potpuno nestala iz literarnog jezika i nje­ govog funkcionisanja. Belur: Upravo zbog toga mislim da Blanšoov nauk ima, pored tehničkih kritika prema kojima čuva jednaku distancu, ispravniji odjek u interpretaciji psihoanalitičkog tipa, koja se po definiciji drži pros­ tora subjekta, nego u interpretaciji lingvističkog tipa u kojoj se često pojavljuje rizik od mehaničke apstrak­ cije. Ono što je važno, problematično, u određenim istraživanjima naučnog tipa kakvo je vaše, jeste izvestan odnos bliskosti koju ta istraživanja, čini se, održavaju sa, još eksplicitnije, "subjektivnim" delima literature. Fuko: Bilo bi vrlo zanimljivo saznati u čemu se sas­ toji individualnost koju može označiti, Imenovati" neko naučno delo; Abelovo (Abel) ili Lagranžovo (Lagrange) delo, na primer, obeleženo je svojstvima pisma koje ga individualizuje isto onoliko koliko i Ticijanovo platno, ili neku Šatobrijanovu (Chateau­ briand) stranicu. Isto je i s filozofskim, ili deskrip­ tivnim pismom kakvo je Lineovo (Linné) i Bifonovo (Buffon). Ta dela su, ipak, zahvaćena u mrežu svih onih dela koja govore ο "istoj stvari", u mrežu dela koja su im savremena i koja slede nakon njih: ta mreža koja ih obuhvata ocrtava velike figure bez građanskog statusa koje se zovu "matematika", "is­ torija", "biologija". Problem osobenosti, ili odnosa između imena i mreže, stari je problem, ali nekada je postojala neka vrsta kanala, označenih puteva koji su odva­ jali književna, fizička ili matematička, istorijska dela; svako je evoluiralo na sopstvenom nivou i, na neki način, na delu teritorije koji mu je bio određen, uprkos čitavom j e d n o m skupu prikupljenih po­ dataka, pozajmica, sličnosti. Danas konstatujemo da se čitavo to odsecanje, pregrađivanje, upravo briše, odnosno obnavlja na jednom potpuno drugačijem modelu. Odnosi između lingvistike i književnih dela, između muzike i matematike, dis­ kursa istoričara i diskursa ekonomista, nisu više reda pozajmice, podražavanja, odnosno neželjene analogije, čak ne ni strukturnog izomorfizma; ta dela, ti postupci, obrazuju se u uzajamnim odnosi­ ma, jedni postoje za druge. Postoji literatura ο lingvistici, a ne uticaj gramatičara na gramatiku i rečnik romansijera. Na isti način, matematika nije primenljiva na konstrukciju muzičkog jezika, kao na kraju XVII veka i početkom XVIII veka, ona sada stvara formalni svet samog muzičkog dela. Prisust­ vujemo jednom opštem i vrtoglavom brisanju stare raspodele jezika. Rado se govori da nas danas ništa drugo ne zanima izuzev jezika i da je on postao univerzalni predmet. Ali ne treba se zavaravati: ta suverenost je privre­ mena, dvosmislena, nestalna suverenost jednog plemena koje se seli. Zacelo, nas zanima jezik; ipak, to nije stoga što smo najzad ušli u njegov posed, već pre zato što nam on izmiče više nego što nam je ikada izmicao. Njegove granice se ruše, a njegov univerzalni mir ulazi u stapanje; i ako smo poto­ pljeni, to nije toliko zbog njegove bezvremene st­ rogosti, koliko zbog aktuelnog kretanja njegovog talasa.

74

Ο NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: Gde vi, lično, vidite sebe u tim promenama koje najzahtevnija dela znanja povlače u neku vrstu romaneskne avanture? Fuko: Za razliku od onih koji sebe nazivaju struk­ turalistima, ja nisam toliko zainteresovan za for­ malne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik. Lično, mene više zaokuplja postojanje dis­ kursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situ­ aciju, oni su ostavili tragove iza sebe, oni traju i obavljaju, u samom tom trajanju unutar istorije, određeni broj javnih ili tajnih funkcija. Belur: Vi na taj način popuštate strasti svojstvenoj istoričaru koji hoće da odgovori na beskonačni romor arhiva. Fuko: Da, jer moj predmet nije jezik, već arhiva, to jest akumulirano postojanje diskursa. Arheologija, onako kako je ja razumem, nije srodna ni geologiji (kao analiza onoga što je ispod zemlje), ni gene­ alogiji (kao opis početaka i redosleda), ona je anali­ za diskursa u njegovom modalitetu arhive. Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam, odnosno mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo; pravim se kao da čitam, ali znam da izmišljam tekst; iznenada se ceo tekst zamućuje, ne mogu više ništa da čitam, niti da izmišljam, grlo mi se steže i ja se budim. Z n a m sve što može biti lično u toj opsesiji jezikom koji postoji svuda i koji nam izmiče u samom svom opstanku. On opstaje odvraćajući od nas svoje poglede, lica okrenutog prema noći ο kojoj mi ne znamo ništa. Kako opravdati te diskurse ο diskursima na kojima radim? Koji status im dati? Počelo se uočavati - a to naročito rade logičari, učenici Rasela (Russell) i Vitgenštajna (Wittgenstein) - da bi se formalna svo­ jstva jezika mogla analizirati samo pod uslovom da se uzme u obzir njegovo konkretno funkcionisanje. Jezik je skup struktura, ali diskursi su jedinice funkcionisanja, a analiza jezika u njegovom totalitetu ne može a da se ne suprotstavi tom suštinskom zahtevu. U toj meri ono što radim smešta se u opštu anonimnost svih istraživanja koja se trenutno vrte oko jezika, to jest ne samo jezika koji omogućuje da se govori, već diskursa koji su bili izgovoreni. Belur: Šta vi, preciznije, razumete pod tom idejom anonimnosti? Fuko: Pitam se zar trenutno ne nalazimo, u formi odnosa imena sa anonimnošću, izvesnu transpoziciju starog klasičnog problema pojedinca i istine, odnosno pojedinca i lepote? Kako se događa da neki pojedinac rođen u određenom trenutku, budući određene istorije i određenog lica, može da otkrije, i to samo i prvo on, određenu istinu, možda samu istinu? To je pitanje na koje odgovaraju Dekartove Meditacije:3 kako ja mogu da otkrijem istinu? Mnogo godina kasnije, to pitanje pronalazimo u romantičarskoj temi genija: kako neki pojedinac, koji se nalazi u naboru istorije, može da otkrije ob­ like lepote u kojima se izražava sva istina jednoga vremena, odnosno jedne civilizacije? Problem se

75

RAZGOVORI danas više ne postavlja u tim terminima: nismo više u istini, već u koherenciji diskursa, ne više u lepoti, već u složenim odnosima formi. Sada je reč ο tome da saznamo kako neki pojedinac, kako neko ime može biti oslonac nekoga elementa ili grupe elemenata koji, integrišući se u koherenciji diskursa, odnosno beskonačne mreže formi, brišu, odnosno barem čine praznim i beskorisnim to ime, tu individualnost čiji znak to ime ipak nosi do određene tačke, jedno izvesno vreme i za izvesne poglede. Potrebno je da osvojimo anonimnost, da dokažemo veliku pretpostavku da ćemo jednoga dana, najzad, postati anonimni, po malo kao što su klasici imali da dokažu ogromnu pretpostavku da su pronašli istinu i da za nju vežu svoje ime. Nekada je problem, za onoga ko je pisao, bilo da se iščupa iz potpune anonimnosti, dok je danas problem iz­ brisati svoje vlastito ime i smestiti svoj glas u taj ve­ liki anonimni romor diskursa. Belur: Zar vam se ne čini da to znači, čim je pokret doveden do krajnosti, ući u dvostruku recipročnu igru afirmacije i brisanja, reči i tišine, od čega Blanšo pravi suštinu literarnog čina kada delu pripisuje izabranu funkciju jednog bogatog boravišta tišine nasuprot nepodnošljivoj veličini govora, bez koje, ipak, dela ne bi bilo? Kada Levi-Stros kaže ο svojoj knjizi Presno i pečeno: "Ova knjiga ο mitovima je, na svoj način, je­ dan mit", on u vidu ima suverenu bezličnost mita, a ipak malo je knjiga, samim tim, koje su tako lične kao što su njegove Mitologike. 4 Kolikogod da je vaš odnos prema prirodi različit, toliko je prema istoriji sličan. Fuko: Ono što knjigama poput ovih, koje nemaju drugu pretenziju do da budu anonimne, daje takvo obeležje naročitosti i individualnosti, nisu privilegovani znaci nekoga stila, niti obeležje neke naročite, odnosno individualne interpretacije, nego je to žestina pokreta gumice kojom se brižljivo briše sve što bi moglo da upućuje na neku ispisanu individu­ alnost. Između pisaca i piskarala postoje brisači. Burbaki 5 se nalazi u osnovi modela. Naš bi san bio da svako u našoj oblasti uradi nešto poput onoga stoje uradio taj Burbaki, g d e matematičari rade anonimno pod jednim izmišljenim imenom. Možda je nesvodiva razlika između matematičkih istraživanja i naših aktivnosti u tome što pokreti gumicom, sračunati da dovedu do anonimnosti, sigurnije obeležavaju pot­ pis jednog imena nego razmetljivi držači za pero. I još bi se moglo reći da je stil Burbakija i njegov način rada takav da bude anoniman.

3

Descartes (R.), Meditationes de prima philosophia, Paris, Soly, 1641

[Méditations touchant la Première Philosophie, dans lesquelles

l'existence de Dieu et la distinction réelle entre l'âme et le corps de l'homme sont démontrées, in Oeuvres et Lettres, éd. André Bridoux, Paris, Gallimard, coll. "Bibliothèque de la Pléiade", 1953, pp. 253-547). (René Descartes, Meditacije ο prvoj filozofiji, Izvori i tokovi, Z a ­ greb 1975, prevod Tomislav Ladan)
4

Lévi-Strauss ( C ) , Mythologiques, 1.1: Le Cru et le Cuit, Paris, Pion, 1964. (Klod Levi-Stros, Mitologike, 1.1: Presno i pečeno, Prosveta, Beo­ grad, 1980.) Nicolas Bourbaki, kolektivni pseudonim koji je uzela jedna grupa francuskih matematičara (Henri Cartan, Claude Chevalley, Jean Dieudonné, Charles Ehresmann, André Weyl, etc.) koji su se poduhvatili prerade matematike na strogim aksiomatskim osnovama.

5

76

0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE Belur: To, kao i vaše upućivanje na klasičan odnos prema pojedincu, podstiče na mišljenje da se pozicija autora u tom tipu istraživanja pojavljuje, u stvari, kao podvostručavanje pozicije filozofa, između nauke i literature. Kako vam izgleda, u tom smislu, modemi status filozofije? Fuko: Čini mi se da filozofija danas više ne postoji, ne u smislu da je ona nestala, već da je raspršena na veliki broj različitih aktivnosti: aktivnosti aksiomatičara, lingviste, etnologa, istoričara, revo­ lucionara, političara, m o g u biti oblici filozofske aktivnosti. U XIX veku filozofska je bila refleksija koja se pitala ο uslovima mogućnosti predmeta, a danas je filozofija svaka aktivnost koja dovodi do toga da se pojavi jedan novi predmet za saznanje, odnosno praksu - kao ona aktivnost koja proizilazi iz matematike, lingvistike, etnologije, odnosno is­ torije. Belur: Međutim, u poslednjem poglavlju knjige Reči i stvari, u kojem obrađujete humanističke nauke da­ nas, vi istoriji dajete prednost nad svim ostalim disci­ plinama. Da li bi to bio novi način da se pronađe moć sintetičkog zakonodavstva koje je do sada prednost davalo filozofskom mišljenju i koje je već Hajdeger prepoznao ne više kao tradicionalnu filozofiju, već kao "istoriju filozofije"? Fuko: U stvari, istorija zadržava, po mom istraživanju, povlašćenu poziciju. To je stoga što se u našoj kulturi, već vekovima, diskursi ulančavaju na način istorije: mi primamo stvari koje su bile rečene kao da dolaze iz neke prošlosti u kojoj su sledile jedne nakon drugih, u kojoj su se suprotstavljale, uticale jedne na druge, zamenjivale mesta, rađele se i gomilale. Kulture "bez istorije" očigledno nisu one u kojima ne bi bilo ni događaja, ni evolucije, ni revolucije, ali u kojima se diskursi ne pridodaju na način istorije; oni se se postavljaju jedni kraj drugih; oni se zamenjuju; oni se zaboravljaju; oni se preobražavaju. Tome nasuprot, u kulturi kakva je naša svaki se diskurs pojavljuje na tlu s kojeg je nestao svaki događaj. Z b o g toga, proučavajući teorijske diskurse koji se odnose na jezik, ekonomiju, živa bića, nisam hteo da ustanovim mogućnosti, odnosno nemogućnosti a priori takvih znanja. Hteo sam da se bavim pos­ lom istoričara pokazujući simultano funkcionisanje tih diskursa i preobražaja koji su položili račun ο svojim vidljivim promenama. Ali u svemu tome istorija ipak ne igra ulogu neke filozofije filozofija, niti se diči time da je jezik jezika, kako je to u XIX veku hteo istoricizam koji je težio tome da na račun istorije prenese zakonodavnu moć i kritiku filozofije. Ako istorija ima neku pred­ nost, to bi pre bilo u meri u kojoj ona igra ulogu neke unutrašnje etnologije naše kulture i naše racionalnosti i u kojoj, prema tome, otelotvorava samu mogućnost svake etnologije. Belur: Voleo bih, posle ovog dugog skretanja, da se vratim na knjigu i upitam vas za razlog tog odmaka koji se oseća u vašoj poziciji kada se prelazi s analize XVII i XVIII veka na analizu XIX i XX veka, odmak koji je postao predmet nekih od najžustrijih rezervi prema vašem radu.

77

RAZGOVORI Fuko: Čini se, zapravo, da se sa XIX vekom nešto menja u distribuciji knjige. Ista je stvar i sa Istorijom ludila, kada se pretpostavilo da sam hteo da napad­ nem modernu psihijatriju, kao i sa Rečima i stvari­ ma, kada sam polemisao sa mišljenjem XIX veka. U stvari, postoji razlika u obe analize. Mogu, zapravo, da odredim klasično doba u njegovim sopstvenim konfiguracijama putem dvostruke razlike koja g a , s jedne strane, suprotstavlja XVI i, s druge, XIX veku. Tome nasuprot, moderno doba u njegovoj osobenosti mogu da odredim samo suprotstavljajući ga XVII veku s j e d n e strane, i nama s druge; potrebno je, dakle, da bi se podela mogla obavljati bez pres­ tanka, dopustiti da se ispod svake od naših rečenica pojavi razlika koja nas deli od nje. Radi se ο tome da se oslobodi moderno doba, koje počinje oko 1790-1810. i traje sve negde do 1950, a kada je reč ο klasičnom dobu ono se samo opisuje. Prividno polemički karakter drži do činjenice da je reč ο tome da se iskopa čitava masa diskursa koji se nalaze pod našim nogama. Jednim blagim pok­ retom možemo otkriti stare, skrivene konfiguracije; ali čim se radi ο tome da se odredi sistem diskursa na kojem i dalje živimo, u trenutku u kojem smo obavezni da dovedemo u pitanje reči koje i dalje odzvanjaju u našim ušima, koje se mešaju sa on­ ima koje pokušavamo da izgovaramo, tada je ar­ heologija, kao ničeanska filozofija, prinuđena da deluje kao udarac čekićem. Belur: Zar status, jedinstven i strastven, koji vi dajete Ničeu nije upravo najočigledniji znak tog nepoprav­ ljivog raskoraka? Fuko: Kada bih iznova započeo ovu knjigu koju sam završio pre dve godine, pokušao bih da Ničeu ne dam taj dvosmisleni, apsolutno privilegovani, metaistorijski status, koji sam mu, popuštajući slabosti, dao. Bez sumnje zahvaljujući toj slabosti, moja genealogija više duguje ničeanskoj gene­ alogiji, nego strukturalizmu. Belur: Ali kako, u tom slučaju, vratiti Ničea arheologi­ ji, a da se ne ogrešimo kako ο Ničea, tako i ο arheolog­ iju? Čini se da je u samoj činjenici postojala nepre­ mostiva protivrečnost. U vašoj knjizi tu protivrečnost vidim, slikovito govoreći, kao principijelni sukob između Ničea i Menina. Jer, ne pribegavajući lakim igrama ο vašoj sklonosti ka metaforama prostora, jasno je da se platno tu pokazuje kao privilegovano mesto, kao, uostalom, u određenom smislu, i u čitavom strukturalizmu: mislim da upravo na tom mestu vi upoređujete sadašnju anonimnost sa onom iz XVII veka, u ime jedne ideje čitanja koja bi mogla da ima istoriju na nekome platnu, kao i u Borhesovom tekstu ο kineskoj enciklopediji, tekstu koji je "mesto rođenja" vaše knjige. Zbog toga je XIX vek, u kojem se izumeva istorija u obliku raskoraka između znakova i čoveka, predmet rasprave, a naše doba nada u novo razrešenje putem pokušaja da se nanovo integriše istorijski subjekt u prostor slike, u jednu novu anonim­ nost. Zar nije upravo Niče mesto na kojem svi znaci streme u nesvodivu dimenziju subjekta, isuviše anonimnog da bude sopstvo, isuviše anonimnog da inkorporira totalitet glasova u formi fragmentarnog diskursa; i zar autobiografija nije ekstremna i egzemplarna for­ ma mišljenja i svakog izražavanja, forma koja uvek

78

iz tog pitanja proističe vaša želja da pišete i da postavljate pitanja. str. Bellour). zar ta činjenica ne svedoči ο nemogućnosti da se svi diskursi obrađuju na istom nivou? Zar to. 79 . Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Sur les façons d'écrire l'histoire" (entretien avec R. dakle.0 NAČINIMA PISANJA ISTORIJE pravi grešku u prostoru slike. izmiče vašoj knjizi koja mu toliko duguje i kojoj on do­ prinosi. sve do ludila. prema tome. i čitav naš dijalog. upravo se na to pitanje oslanja strasni interes. kao što pravi grešku i u vremenu istorije. iz njega proističu sva vaša pitanja. Beluru. n° 11 87. intervju koji traje već nekoliko godina i čiji će jedan fragment. u gen­ eracije koje vam prethode. jednoga dana. odnosno.15-21 juin 1967. po malo rezervisan. u: Les lettres françaises. Ničeova kružna doslovnost? Fuko: Na to mi je pitanje teško da odgovorim. danas može da znači samo jedan svet bez napisane reči. 6-9. a ne putem pribegavanja spoljašnjem zakonu? I zar činjenica da Niče. koji vi unosite u ono što se događa oko vas. počinje intervju koji M. u osnovi. nije tačno po meri nemoguće anonimnosti ο kojoj vi snujete i koja. u kojem ona i jeste i nije. jer. da bi bila potpuna. pa. možda. jer ona se može izreći samo u smislu sopstvenog ludila. Fukou daje R. u obliku vašeg prisustva u knjizi. objaviti časopis Les Lettres françaises. i sa njim određena istina literature. Ovde.

lekovi i terapeutski saveti upotreb*jeni su za segregaciju bolesnih. tu se neizbežno pojavljuju odgovarajući zahtevi i afirmacije.TELO/MOĆ Razgovor vodili urednici časopisa Quell Corps? Quell Corps?: U Nadzirati i kažnjavati opisujete politički sistem gde Kraljevsko telo (King's body) igra važnu ulogu. Da li je to oslobađanje moguće bez mreže? Fuko: Kao i uvek sa odnosima moći. Quell Corps?: Postoji li fantastično telo koje odgov­ ara različitim tipovima institucija? Fuko: Verujem da je ideja socijalnog tela konstituisanog univerzalnošću volja velika fantazija. Upravo to socijalno telo je trebalo zaštiti. zamenjena je tako metodom asepse . Njegova politička prisutnost bila je neo­ phodna za funkcionisanje monarhije. u kvazi-medicinskom smislu. Međutim.. nadgledanje zaraznih. Eliminacija ne­ prijateljskih elemenata putem javnog mučenja i pogubljenja.. jačanja mišića. već materijalnosti moći koja funkcioniše na samim telima pojedinaca. nudizma. Sve to svojstveno je putu koji vodi ka želji tela posredstvom upornog. vežbi. kada moć jed­ nom stvori ta dejstva. one sopstvenog tela nasuprot moći. suočeni smo sa složenim fenomenom koji ne podleže hegeli­ janskoj formi ili dijalektici. glorifikacije lepog tela. to je telo društva koje postaje novi princip u devetnaestom veku. "jednom i vidljivom"? Fuko:To je formula koja je bila nametnuta nasuprot žirondinaca i ideje federalizma na američki način. ili zadovoljstva nasuprot moralnih normi ο 81 . Quell Corps?: Osamnaesti vek obično se vidi u as­ pektu oslobađanja. zdravih tela. Kraljevsko telo nije bila metafora. Quell Corps?: Šta je sa Republikom. Ali ona nikada nije funkcionisala na isti način kao Kraljevsko telo pod monarhijom.. Nadmoć i svesnost nad telom može biti stečena samo kroz dejstva ulag­ anja moći u telo: gimnastike. Naprotiv. isključivanje delikvenata.kriminologijom. već politička stvarnost. pedantnog delovanja moći na telu dece ili vojnika. Sada je fenomen socijalnog tela posledica ne konzesusa. istrajnog. eugenikom i zatvaranjem "dege­ nerika" u karantine. Vi ga prikazujete kao doba kada je uspostavljena mreža oblika kontrole. Fuko: U društvu kao što je ono u sedamnaestom veku. Na mestu rituala koji su služili ponovnom uspostavljanju telesnog integ­ riteta monarhije.. zdravlja nasuprot ekonomskog sistema.

doktora i političara zbog ideje nezakonite kohabitacije (l'union libre) ili slobodnog abortusa? Utisak da moć slabi ili da se koleba. braku. sadržanim u pi­ tanju jednačine: marksizam=revolucionarni pro­ ces. za preplanulost do pornografskih filmova. Da li se sećate pan­ ike institucija socijalnog tela. Iznenada. nalazi se izložena protivnapadu u tom istom telu. Ali seksualnost.iako to ne znači da joj jed­ nog dana neće doći kraj. važnost koja je dana telu jedna je od značajnih. mada ne na njihovu inicijativu.ali budite vitki. Deca masturbiraju. nakon što se uložila u telo. ako ne i suštinskih elemenata. objektivizacija sek­ sualnosti. ono što je moć načinilo snažnom navikava se d a j e napada. Tako telo postaje predmet konflikta između rodite­ lja i dece. postajući objektom analize i staranja. preplanulo!". Quell Corps?: Koji pravac uzima evolucija telesnih odnosa između masa i državnog aparata? Fuko: Pre svega. i tako se bitka nastavlja.RAZGOVORI seksualnosti. Kako se evropski revolucionarni pokreti mogu osloboditi od "Marks-efekta".. Mora se priznati neodređenost borbe . a sporno je da li je to omogućilo šezdesetosmu. Izne­ nada.. Pobuna seksu­ alnog tela obrnuta je posledica ove povrede. "Razgolitite se . udružena sa telesnim proganjanjem. Neko bi rekao da je ono što se dešavalo posle 1968. Quell Corps?: Da li bi to opravdalo toliko puta raspravljano ireklame? Fuko: Uopšte se ne slažem sa tom pričom ο "opor­ avljanju". deteta i instanci kontrole. izgledajte dobro. u i nad svojim telom. Ono što nastupa uobičajeni je strategijski razvoj borbe. godine. Kakav je odgovor na strani moći? Ekonomska (možda i ideološka) eksploatacija erotizacije. Tačno u skladu sa pobunom tela. javlja se panična tema: užasna bolest raz­ vija se u zapadnom svetu. uspostavlja se nad telima dece. Da li je to revolucionarna borba. sistem kontrole seksualnosti. U tom prizivu. Restrikcija masturbacije jedva da je započeta u Evropi sve do osamnaestog veka. pristojnosti. ne znam. reorganizovati svoje snage.. Ali to nije "opor­ avljanje" u levičarskom smislu. moć se može povući. Uzmimo određen primer kao što je autoerotika. istovremeno dovodi do pojačavanja želje svakog pojedinca za.. postoji odgovarajući na drugoj strani. u našim buržujskim. nešto duboko antimarksističko. već kontrole putem stimulacije. Za svaki potez protivnika. mora se ostaviti po strani široko prihvaćena teza da je moć. nalazimo nov način ulaganja koji se više ne očituje u obliku kontrole putem represije. Moć. jednačine koja je konstituisala oblik dogme. insti­ tucija tipičnih za devetnaesto i dvadesetovekovni marksizam? To je bio pravac pitanja postavljenih šezdesetosmom. Kroz medijum porodica. uložiti sebe drugde. od proizvoda "oporavljanje" tela putem pornografije Quell Corps?: Nije li nova revolucionarna strategija morala proći kroz nove definicije politike tela? Fuko: Pojavljivanje problema tela i njegova sve veća važnost proishodi iz toka političke borbe. kapitalističkim društvima porekla stvarnost tela 82 . ipakje ovde pogrešan.

naprotiv. Ustvari. fabrikama.jer moć bi bila krhka stvar ako bi njena jedina funkcija bila da guši. svesnosti. bolnicama. Mora se proučiti kakvu vrstu tela sadašnje telo treba. Takođe bih razlikovao sebe od paramarksista kao što je Markuze koji je prikazao represiju i njemu preuveličanu ulogu . retko se čuje da se ο potonjem kao takvom raspravlja.. Međutim.. primenjujući se samo na negativan način. moć snažna to je stoga. I dok postoje veoma intere­ santne stvari u vezi sa telom u Marksovim delima. te da industrijska društva m o g u biti zadovoljna sa mnogo labavijim oblikom moći nad telom. nisam od onih koji nastoje da iznesu na videlo posledice moći na nivou ideologi­ je. Jer. To je počivalo na osnovu moći nad telom. Zaista. fizičko. Daleko od toga da sprečava znanje. stanovima. 83 . Činjenica da je moć tako duboko ukorenjena i da je teško izbeći njen zagrljaj posledice su svih ovih veza. ništa nije više materijalno. uznemiruje što je tu uvek pretpostavljen ljudski subjekt u granica­ ma modela koji pruža klasična filozofija. Otuda teški disciplinarni režimi u školama. pre nego neko postavi pitanje ideologije.i takođe na nivou znanja. kojoj su me­ hanizmi moći uglavnom redukovani. kod analiza koje daju prioritet ideologiji. počev od šezdesetih. minucioz­ no i konstantno. s obzirom na činjenicu da današnji politički i ekonomski zahtevi sve više nas­ taju u korist nadnice nečijeg tela a ne nadničarske klase. bilo više materijalistički proučiti najpre pitanje tela i efekte moći po njega. Tada je otkriveno da kontrola seksualnosti može biti razblažena i zadobiti nove forme. počelo se shvatati da takva glomazna moć nije više neophodna kao što se smatralo. organsko znanje ο njemu postalo moguće. telesno nego primena moći. marksizam shvaćen kao istorijska stvarnost imao je užasnu tendenciju da uguši pitanje tela. U pogledu marksizma. na način velikog super-ega. Koji način ulaganja tela je neophodan i dovoljan za funkcionisanje kapitalističkog društva poput našeg? Mislim da se od osamnaestog do početka dvadesetog veka verovalo da je ulaganje u telo putem moći moralo da bude teško. ako bi funkcionisala samo putem cenzure. Quell Corps?: Ali marksistička perspektiva uključuje svesnost ο posledicama moči po telo u praktičnoj situaciji. to je učinjeno posredstvom skupa vojnih i obrazovnih disciplina. Kao da su "revolucionarni" diskursi još uvek utopljeni u ritualne teme izvedene iz marksističkih analiza. kasarnama. da bi je se dočepala. porodicama. kako počinjemo da shvatamo. čini veoma neadekvatnom i potencijalno opasnom. obdaren svešću na koju je moć onda usmerena. blokade i represije. Zato mi se predstava represije. Quell Corps?: Da li biste mogli napraviti razliku između vašeg zanimanja za telo od drugih savremenih interpretacija? Fuko: Mislim da bih napravio razliku između mene i marksističkih i paramarksističkih perspektiva. idealnosti. pitam se ne bi li. I onda. time što je fiziološko.TELO/MOĆ u korist duše. Fuko: Naravno. Ako je. u korist svesti i ideologije. gra­ dovima. što stvara učinke na nivou želje . ona ga proizvodi. Ako je bilo moguće konstituisanje znanja tela.

Uopšte ne tvrdim da je državni aparat nevažan. ispod i pored društvenog aparata. ali mi se čini da se. Dakle. Da bi se to učinilo. državni aparat mora biti dovoljno netaknut da bi mogao da bude iskorišćen protiv klasnih neprijatelja. ili je to prilika za uništenje ovog aparata? Znate kako je to pitanje konačno rešeno. državni aparat se bar do izvesne mere mora sačuvati. eugenike i nasleđa. Psi­ hoanaliza je utemeljena u suprotnosti prema jednoj vrsti psihijatrije. koji je preuzet. Tako dolazimo do druge posledice: tokom trajanja dik­ tature proleterijata. Opet. jer klasna borba neće biti p r a v e d n a do neposrednog okončanja bez us­ postavljanja diktature proleterijata. i učine nepri­ hvatljivim posledice moći koje se propagiraju. ukazujući na saučesništvo psihijatara sa političkom ulogom. Neizbežnost njenih aktivnosti su posledice koje vode u funkcije kontrole i nor­ malizacije.osvajanja državnog aparata: treba li ga shvatiti kao jednosmerno preuzimanje. posebno psihoanalizi? Fuko: Slučaj psihoanalize zaista je zanimljiv. praćeno odgovarajućim modifikacijama. psihijatrije degeneracije. Ova praksa i teorija. Kao drugo. iznu­ tra organizovana na isti način kao i državni aparat. Ovo se očigledno desilo u SSSR-u. sa istim mehanizmima hijerarhije i organizacijom moći. što je treća posledica . uglavnom buržujska. to će funkcionisanje državnog aparata učiniti mnogo 84 . ostaje činjenica da je u našim društvima karijera psiho­ analize uzela druge pravce i da je često bila objekt različitih ulaganja. Zar tu ne zanemarujete državni aparat? Fuko:Tačno je da su od kasnog devetnaestog veka marksisti i "marksizovani" revolucionarni pokreti pridali poseban značaj državnom aparatu u in­ teresu njihove borbe. Ako se uspe u modifikovanju odnosa moći onoga u šta ulazi psihoanaliza. tu je pitanje . kao jedna od prvih stvari mora se razumeti da moć nije lokalizovana u državnom aparatu i da se ništa neće promeniti u društvu ako mehanizmi moći koji funkcionišu spoIja.biće neophodno imati resurse za tehničare i specijaliste. između svih uslova potrebnih da bi se izbeglo ponavljanje sovjetskog iskustva i da bi se sprečilo da se revolu­ cionarni procesi obiju ο glavu. ali ne i uništen . Tek tada.psihoanaliza je odigrala ulogu oslobađanja. Međutim. u odnosu prema toj psihijatriji . Zaista. revolucionarni pokreti moraju posedovati jednake političko-vojne snage i tako se konstituisati kao partija. Državni aparat mora biti podrška ali ne do kraja. na mnogo trenutačnijem i svakodnevnom nivou. uzmite ono što se dešava u istočnim zemljama: ljudi koji su tamo uzeli učešća u psihoanalizi nisu najdisciplinovaniji među psihijatrima.RAZGOVORI Quell Corps?: Vaše proučavanje usredsređeno je na sve mikro-moći koje se primenjuju na nivou svakodnevnog života. Quell Corps?: Možemo li se sada okrenuti naukama ο čoveku. Šta su bile krajnje posledice toga? Da bi bili sposobni za borbu sa državom koja je mnogo više od proste vlade. takođe ne budu izmenjeni. Ta posledica je veoma značajna. koju je u Francuskoj predstavljao Magnan. delovala je kao sjajna suprotnost psihoanalizi.koja je još uvek psihijatrija današnjih psihijatara . mora se pozvati stara klasa koja je up­ oznata sa aparatom.da bi se upravljalo državnim aparatom.mnogo puta raspravljano unutar samog marksizma .

podjednako. Quell Corps?: Vaša proučavanja ludila i zatvora omogućavaju nam da sagledamo konstituciju čak i disciplinarnijeg oblika društva. položaje u koje su se učvrstili. budući da ga nijedna osoba u potpunosti nije mogla zamis­ liti. taktike i ciljevi koje treba usvojiti stvar su onoga ko vodi borbu. Quell Corps?: Kako vidite ulogu intelektualaca u militantnoj praksi? 85 . Tokom izvesnih perioda tu se javljaju agenti vezivanja. Njen diskurs postavio je u kruženje jednu instancu do sledeće. Ali da se govori "Ovo morate učiniti!". Projekat.kao aktuelna šema bitke . Fuko: Nastojao sam da analiziram na koji način je. Bio je svestan superiornosti njegovog mesta u problemu normalizacije. nikako. ona koja omogućava da se odrede relacije slabosti.postignuta putem uspeha napada i protivnapada. us­ postavljen posebni kazneni aparat zajedno sa siste­ mom za razdvajanje normalnih i abnormalnih. Drugim rečima. institucije. To je veoma komplikovan mozaik. oblici znanja: javna higijena. I sad vidimo celo razmnožavanje različitih kategorija socijalnog rada. Da bi to pratili. Koherencija takve istorije ne potiče od otkrivanja projekta već od logike opozitnih strategija.. Ono što intelektu­ alac može učiniti je da pruži instrumente analize. održavanje kuće: i onda. u početnom stadijumu industrijskih društava. po­ javljuju se određene ugledne ličnosti. izvan ovog konfuznog skupa funkcija. socijalni radnici. To ispitivanje bi nam omogućilo da iznova otkrijemo uslove pojavljivanja nauka ο čoveku: velike napore u disciplini i normalizaciji u devetnaestom veku. psiholozi. Arheologija nauka ο čoveku mora biti utemeljena putem proučavanja mehanizama moći koji su uvela ljudska tela.TELO/MOĆ težim. zdravlje. Čemu onda ta svetogrdna skromnost (pudeur) koja insistira na poricanju da psihoanaliza ima ikakve veze sa nor­ malizacijom? Quell Corps?: Ko ili šta koordinira aktivnosti agena­ ta političkog tela? Fuko: To je izuzetno složen sistem odnosa koji dovodi do toga da se na kraju pitamo kako. ishranu. pronicljiva percepcija sadašnjosti. nužno je konstruisati istoriju dešavanja u devetnaestom veku i načine na koji je današnja veoma složena veza snaga . Fuko: Intelektualac više ne mora igrati ulogu savetnika. može biti tako vest u svojoj distribuciji. delanja i oblici ponašanja. reciprocitetnoj kontroli i prilagođavanju. Uzmite primer filantropije u ranom devetnaestom veku: javljaju se ljudi koji stvaraju posao od uključivanja u tuđe živote. medicina je odigrala ulogu zajedničkog imenitelja. inspektori. Naravno. Ono što je efektivno potrebno jeste razgranata. posledica i kontra-posledica. U ime medicine ljudi su dolazili u inspekciju kućnih prostorija i. topološki i geološki pregled bojnog polja . meha­ nizmima.to je uloga intelektualca. Čini se da ovi istorijski procesi prate skoro neumoljivu logiku. jake tačke.. a danas je to suštinska uloga istoričara. Druga prednost sprovođenja kritike odnosa koji postoje na trenutnom nivou bila bi da se učini nemogućim reprodukcija oblika državnog aparata unutar revolucionarnih pokreta. Frojd je bio veoma svestan svega toga.

preuzetog iz: Quel corps?. septembar/oktobar 1975. Jun 1975. godine Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Power/Knowledge". Ali se tu isto tako javlja. Zanimljiva stvar je doznati. 86 . ne koji globalni projekat predsedava svim ovim razvojima. 2. Selected In­ terviews and Other Writings 7972-1977. 2-5.. str.RAZGOVORI klasifikovali su pojedince kao umno poremećene. u smislu strategije. veoma raznovrsni mozaik koji uključuje sve te "socijalne radnike". izvan konfuznih matrica filantropije. već kako su. Engleski prevod francuskog teksta. kriminalne ili bolesne. različiti delovi bili uklopljeni..

Moram im. oni su se bukvalno sveli na tišinu: nijedan nije ustao i rekao: "Evo šta je Rivijer bio u stvarnosti. zato što govor samog Rivijera ο njego­ vom postupku toliko dominira. I danas vam mogu reći ono što nije moglo biti rečeno u XIX veku". to je diskurs koji dat­ ira nekih 150 godina unazad. ipak. koji je ostavio preko stotinu strana autobiografije. Tako d a j e opklada ili dobijena ili izgubljena.. Ipak. kako vam se sviđa.. teško je raspravljati ο samom događaju. Osim jedne budale. Međutim. ili u svakom slučaju toliko izmiče svakom mogućem razumevanju. no koji je uspeo putem svog veoma 87 . prisutni ste tu već nekih 150 godina. objavljivanje knjige je za mene bio način da se kaže praktično svim psihićima (psihijatri. koji je tvrdio da je Rivijer bio ilus­ tracija paranoje kako ju je definisao Lakan. do 1830. sam zločinac. Šta imate da kažete na to? Da li ste bolje pripremljeni da raspravljate ο tome nego vaše kolege u XIX veku? U izvesnom smislu.i ο ličnosti koja ga podstiče. čestitati na obazrivosti i razumnosti sa kojom su se odrekli diskusije ο Rivijeru. i psiholozi): dakle. još jednom. ne verujem da se išta može reći ο tome. Diskurs psi­ hijatara. No. niko nije imao šta da kaže. on beži kroz samu činjenicu tog diskursa koji je u rukama onog koji ga je počinio. Kako onda postavljate sebe u odnosu na nemogućnost tog diskursa? Fuko: Nisam ništa rekao ο samom Rivijerovom zločinu i. psihologa i kriminologa neiscrpan je oko fenomena delikvencije. napravljen film na osnovu toga. tamo ste imali veličanstven slučaj: 1836. i ο središnjem problemu -a to je samo ubistvo . da na kraju zločin završi tako što više ne postoji. teško u ičemu zadivljujućih. jer mi je potajna želja. Ako želite. a da to ne bude korak nazad u odnosu na njega. Znate kako sada svi pričaju ο delikventima. psihoanalitičara. i onda ne samo svi aspekti suđenja već i apsolutno jedinstveni svedok. bila da čujem kako kriminolozi. smatram da se Rivijer mora uporediti sa Lasenerom (Lacenaire).J A . zločinu ili postupku. psihoanalitičari. tako snažno i tako čudno. koji je bio njegov savremenik i koji je počinio celu gomilu manjih i rđavih zločina. Osim tog izuzetka. m o g u reći da sam pobedio. i posebno ο vašem interesovanjuza činjenicu da je. Ali uopšte. pobedio ili izgubio. uglavnom neuspelih. Ipak. Fuko: Da. ba­ rem delimično. psiholozi i psihijatri raspravljaju ο slučaju Rivijer svojim bljuta­ vim jezikom. godine trostru­ ko ubistvo. itd. Fuko: Za mene je knjiga predstavljala zamku. PJER R I V I J E R . vidimo fenomen kojem nema ravnog bilo u istoriji zločina ili diskursa:zločin koji prati diskurs. Prema tome. možemo započeti diskusijom ο vašem zanimanju za objavljivanje dosijea ο Pjeru Rivijeru. nagonima i željama. da se ne može reći nešto ο tom središnjem problemu. i evo slučaja koji je istovre­ men sa vašim rođenjem. ne znam. njiho­ voj psihologiji. naravno. Dakle.

isti ak­ centi. ali jako malo literature seljaka. godine bude ispunjen onim što bi bio govor seljaka tog doba. a sa druge strane. tragedija zakona. u istoriji filma. ili seljačke ekspresije. Ipak. Cela drama ο Rivijeru nije drama ο za­ konu. tragedija seljaka do kraja XVIII veka još uvek je bila glad.RAZGOVORI inteligentnog diskursa da načini da ti zločini posto­ je kao stvarna delà umetnosti. rekao bih. istim glasom. počevši od XIX veka. a verovatno i danas. koji se fokusirao na ideju siromaha koji dobija mogućnost da govori? Ili ste već razmišljali ο tome? Fuko: Ne. ovde imamo tekst koji je napi­ sao seljak 1835. više od veka. bili rđavi i neplemeniti. i slično. onaj kojim govore danas. godine. Rivijer je nešto sas­ vim drugo: uistinu neobičan zločin koji je oživljen još neobičnijim govorom kojim je zločin prestao da postoji. izgubila bi se suština. to jest. kao da je to bio događaj i ništa drugo do kriminalni događaj. te da samog Lasenera načine umetnikom kriminala. i sa gotovo istim likovima koji su tamo preko 150 godina. to su isti glasovi. I najzad. zahvaljujući filmu. na jeziku koji jedva da je književni. unutar Rivijerovog govora da bi film bio film ο sećanju. da taj diskurs ο sitnom normandijskom seljaku iz 1835. Ona je uvek unutar te tragedije koju pokreće seljački svet. legalnosti. Alijo je odlučio da proslavi uspomenu na to delo na istom mestu. duh tog događaja. i mislim da se to desilo u mišljenju sudija. Bilo je nužno smeštanje. poput svake velike tragedije. ali su sjaj i inteligencija njegovih zabeleški svemu tome dali konzistenciju. desetinama godina. to jest. U stvari. braku. Predmet Rivijer pojavio se 1836. jedinstveno. ako hoćete: on je uspeo da pruži snažnu stvarnost. I tu je mogućnost 88 . ako ne i isti govor. To je drugačija tour de force. Dakle. dvadeset godina nakon utemeljenja Code Civil: novi zakon je nametnut svakodnevnom životu seljaka i on se bori u tom novom pravnom univerzumu. isti nespretan i bučan govor koji prebrojava iste stvari bez skoro ičega promenjenog. seljaci koji žive na istom mestu. Kao kriminalac. Alijova je zasluga za to. sa glumcima. U suštini. Rekonstituisanjem zločina spolja. više od 150 godina. postupcima koji su na kraju krajeva. godine na svom jeziku. to su isti seljaci koji na is­ tom mestu ponavljaju iste postupke. A ipak. Ono što je još značajnije u Alijoovom filmu jeste da on seljacima pruža njihovu tragediju. bila je to. propisima. sa jedne strane. da li se slažete sa projektom filma Renea Alijoa (René Allio). on je bio poprilično sitna riba. I stoga je važno pokazati seljake danas u toj staroj drami koja je istovremeno i tragedija nji­ hovih života: kao što su grčki građani gledali prika­ zivanje sopstvenog grada na pozornici. Grčka tragedija koja uvažava rođenje zakona i moralne posledice zakona po čoveka. ono što je najbliže tom obliku govora jeste. tog doba? Fuko: Znate da postoji mnogo literature ο selja­ cima. Koju ulogu može da odigra ta činjenica da sadašnji normandijski seljaci mogu da sačuvaju. a ne film ο zločinu. štaviše. Međutim. celu film­ sku aparaturu na takvu tananost. ali se u potpu­ nosti slažem sa idejom. zakona i zemlje. i to je stvarno iz­ vanredno. posedovanju. Bilo je teško svesti celu kinematografsku aparaturu.

nego u igranju te vrste zločina. nije se usudio da im kaže šta je zapravo bilo u pitanju. ali i kao u dokumen­ tima. mislim d a j e politički veoma važno dati seljacima mogućnost igranja tog teksta seljaka. često nežnost. u ovom filmu postojao rizik od padanja u zamku indiskretnog nasilja seljaštva? Fuko: I da se na kraju ponovo poveže sa tradicijom užasne predstave seljačkog sveta. ali na kraju. I kad pogledamo kako je Alijo privoleo svoje glumce da glume. zapravo.. pomalo dalekog. do izvesne mere. sa svojim sopstvenim nazorima. u istoriji. sudija. zar tu ne postoji opasnost sadržana u činjenici da oni započinju da govore samo kroz takvu mon­ struoznu priču? Fuko: To je nešto čega bi se mogli bojati. kad je počeo da im priča ο mogućnosti snimanja filma. Naravno da postoje neke frenetične scene. nijedan od likova nema tu osobinu neobuzdanog divljaštva zveri koja se u određenom stepenu na­ lazi u literaturi ο seljaštvu. dopustio da se naturščiciseljaci predstave. užasno uzdržan. da­ kle. do izvesne tačke. i iznad svega.. Kad im je rekao. str. u drami koja pripada njihovoj generaciji.). itd.. 203-206. 1996. izgov­ oru. ali ne nasilje. bio je veoma iznenađen da vidi da su to veoma lako prihvatili. Foucault Live: Collected Interviews. popričati i raditi mnoge stvari. suptilnost čak i kod poročnosti. 89 . ne mislim. svih ljudi iz gradova koji su u osnovi izvan veoma direktne komunikacije između seljaka XIX veka i onih XX veka. kao kod Balzaka i Zole. lako možete videti da im je u nekom smislu bio blizak. Nema ništa od te lirike nasilja i seljačke podlosti koje se izgleda bojite. Da lije. užasno osetljiv i.. Svako je užasno inteli­ gentan u ovom filmu. gledajući ih vidimo d a j e uvek prisutna velika finesa i oštrina osećanja. zločin nije predstavljao problem za njih. da im je dao dosta objašnjenja upućujući ih. I. u: Sylvère Lotringer (ed. umesto da bude prepreka. Pierre Riviere". 1961-1984. USA: SEMIOTEXT[E]. ponavljanja. u osnovi. I Alijo. I kad bi bili zamoljeni da odigraju nešto bliže njiho­ vom svakodnevnom životu i aktivnostima. tuče. tako je kao u Alijoovom filmu. za te seljake da igraju sebe. PJER RIVIJER. umesto da ih blokira. koje je Alijo uspeo da vizualizuje i. njihov svakodnevni život. Osim toga. oni bi se osećali verovatno manje teatralno i scenski. ali sa druge strane. gustina. mitskog. gestikulaciji. Zbog toga. bio je to svojevrstan prostor na kom su se mogli sresti. U stvari. ako želite.. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: " I . Ali. te scene nisu veoma česte. Otuda važnost i glumaca koji nisu seljaci da predstavljaju svet zakona. Verovatno samo zato što tamo nasilje nikada nije prisutno na plastičan i teatralan način. prigušene stvari. tuče među decom oko kojih se svađaju njihovi roditelji. dao im ih je dosta slobode u njihovom jeziku.. advo­ kata. koje su. Naprotiv.JA. Ja sam zapravo više mislio na unekoliko nesrećnu simetriju: danas je veoma moderno praviti filmove ο pokvarenosti i monstruoznosti buržoazije. Ono što postoji su žestine. stvari ο kojima se jedva govori. u skloništu u koje bi sasvim mogli pobeći od svoje stvarnosti. zločin ih je oslobodio.

prenerazili bismo se da je geo­ grafija bila uzeta u obzir. zato što sam radio u psihijatrijskoj bolnici. napravio ni arheologiju istorije. da se neka diskurzivna tvorevina ne određuje ni predmetom ni stilom.. niti istrajnošću neke tematike. svih saznanja. odnosno.Geografija mora da bude u središtu onoga čime se bavim". imao sam izvesno iskustvo i zato što sam tu osećao borbe. tačke sukoba. to možemo korektno da učinimo samo pod uslovom da je povežemo. pogled. zato što je važna. Da li krivicu treba svaliti na geografe koji su se. ili na neki drugi način. To je. vi se na geografiju pozivate samo u jednom saopštenju posvećenom Kivijeu (Cuvier) i to samo da biste je prognali u prirodne nauke). Najpre sam pokušao da napravim genealogiju psihijatrije. ozlojeđene na geografiju koja se ne da svrstati. koja je politički učinkovita. drugom u društvenim naukama? Da li je geografi­ ja neko "mesto" u vašoj arheologiji znanja? Zar vi. filozofi ne znaju geografiju. postarali da se zatvore. sa borbama koje se odvijaju u toj oblasti. spisak) od nauka ο čoveku (ispitivanje. bez sumnje. epistemologije i istorije nauka. dobra metoda ako se hoće načiniti korektna. Pokušaćemo. diskurzivna tvorevina. Ne govorim ο biohemiji. Kantu i Hegelu uprkos. pu­ tanje kojima prolazi sila. taj bi spisak bio gotovo beskonačan. od marksizma. potom. refleksiju ο ideologijama i strategijama prostora. ne govorim ο arheologiji. svih oblasti znanja ο kojima ne govorim. Mišel Fuko Herodot: Posao kojeg ste se poduhvatili velikim delom preseca (i snabdeva) refleksiju ο geografiji kao i. da se zaštite od društvenih nauka. arheologizujući. Nisam. moć. 91 . kojima sam blizak na jedan. odnosno zato što bi u njenoj istoriji bilo nečeg egzemplarnog. Hipoteza koju ste izneli u Arheologiji znanja. epistema. nauka.PITANJA MIŠELU Ο GEOGRAFIJI FUKOU ". napetosti. Ispitujući geografiju naišli smo na izvestan broj po­ jmova: znanje. još opštije. to mi se ne čini dobrom metodom. takođe. jer. čista istorija. koja se može iskoristiti. Kada bih napravio spisak svih nauka. da li treba okriviti filozofe. disciplina). ni igrom stalnih pojmova. iznenađeni vašim ćutanjem kada je reč ο geografiji (ako ne grešimo. od Vidala de la Blaša (Viđale de la Bloche). pojmovno dezinfikovana. čak. da vidimo ima li nečeg iza toga. ne odvajate iznova prirodne nauke (istraživanje. Ali ako hoćemo da napišemo neku istoriju koja ima smisla. na jedan ili na neki drugi način.. koja je "izmeštena". a ο kojima bih morao da govorim. samim tim ukidajući mesto gde bi se geo­ grafija mogla ustanoviti? Fuko: Najpre plitak empirijski odgovor. Izabrati neku nauku zato što je zanimljiva. omogućila nam je da bolje zaokružimo geografski diskurs. već mora biti shvaćena kao sistem uređene rasutosti. a vaša je arheologija pomogla u usmeravanju naše refleksije. Paradoksalno. koja je jednom nogom u prirodnim. Bili smo.

bilo kojoj nauci. one su podzemne. Nisam siguran da u nekim oblicima "obnovljenog" marksizma nis­ mo imali sličan pokušaj. ili da izvlači korist iz nje. psihijatrija. napetosti. U mome pitanju nema zahteva za nekom hipotetičkom arheologijom geografije. Izučavajući ih bili ste u prilici da se susretnete i sa geografijom. sudije. ali takođe mislim da se valja čuvati te volje za esencijalnošću: ako ne govorite ο nečemu to je sigurno stoga što vas ometaju velike prepreke koje ćemo ukloniti. Tako primećujemo da se geografija stalno dotiče. Fuko: Tačno je da značaj neke polemike može biti privlačan. ili neku antropogeografiju. pokažite mi ih zato što ću i ja od toga da imam koristi. kazneni sistem. ulog. Na vama je. jeste uloga koju apsolut­ no odbijam. zapravo. u kaznenom sistemu. odnosno metoda) za koje sam verovao da mogu da ih upotrebim u psihijatriji. odnosno da preobrazite moje in­ strumente. budući da moć drži istiniti diskurs koji je strateški delotvoran. kao nauka ο naukama. opklada. odnosno hoće da vlada istinitim diskursom ο nekoj. nikada ne uzima u obzir. nekog arheologa. putanje sila u geografiji. A ja ću vam odgovoriti: "Ako jedna ili dve stvari (pristup. Napraviti zakon u sva­ koj nauci. Vrlo se 92 . već određena arheologija humanističkih nauka. jeste pozitivistički projekt. dotakli ste i oblast geografije. koji ste suočeni sa svim tim sukobima moći koji prolaze kroz geografiju. Ako se bavim analizama kojima se bavim. da iznađete instru­ mente koji bi vam omogućili da se borite. Nikada nisam čuo da se pravi neka opšta istorija humanističkih nauka. koji se sastojao u tome da se kaže: marksizam. kako istina istorije može da ima politički učinak. ali se. zaista: samo sam iznenađen. bavio sam se njome samo u zavisnosti od tih borbi. u prirodnoj istoriji. Fuko: Skrupuloznost mi nameće da odgovorim samo činjeničnim argumentima. mogu da vam posluže . jeste ili da presuđuje u već pokrenutoj polemici. univerzalnog svedoka. No. ili još.RAZGOVORI Istorija kojom sam se bavio. na vama je da im se suprotstavite. Alija nipošto ne spadam u tu vrstu filozofa koja vlada. Brodeta (Braudel). niti nekog razočaranja. Podnaslov knjige Reči i stvari nije bilo koja arheologija. ta pozicija presuditelja. Ako ste prinuđeni da uzmete druge. morali biste da mi kažete: "Vi se ne bavite tom stvari koja vas ne zanima previše i koju ne pozna­ jete dovoljno". Odajete im poštu na mnogim mestima. proučavajući političku ekonomiju i prirodnu istoriju. one se ne vide već zbog same činjenice što u geografiji nema polemike. U osno­ vi. Uostalom. već stoga što sam bio ve­ zan za izvesne borbe: medicina. na vama koji ste direktno vezani za ono što se događa u geografiji. No. nekog epistemologa. može da napravi teoriju nauke i da ustanovi podelu između nauke i ideologije. Problem." Herodot: Vrlo se često pozivate na istoričare: Lisjena Fevra (Lucien Febvre). Le Roa Ladirija (Le Roy Ladurie). Herodot: To dovodi u vezu hipotezu koju vam pre­ dajem: ako postoje tačke sukoba. Ti su istoričari pokušavali da pokrenu dijalog sa geografijom. jer mi se čini vezanom za univerzitetsku instituciju filozofije. to nije stoga što postoji polemika u kojoj bih želeo da presuđujem. niti da se pravi neka opšta kritika mogućnosti nauka. ono što može privući nekog filozofa. odnosno da obnove neku geo-istoriju.biću očaran.

prednost daje vremenskom činiocu. severna Evropa. Pišete da "svaka periodizacija u istoriji prekraja određeni nivo događaja i. Nesigurne spacijalizacije koje su u suprotnosti sa brigom ο prekrajanju delova. takođe. a sada su univerzalizovane kako bi postale opšti zakon svake civilizacije. a to nipošto nije ono što imam na umu. obrnuto. Francuska. Pronaći mesto geografiji značilo bi da arheologija znanja ima projekt totalnog i iscrpnog pokrivanja svih domena znanja.). već: koji je bio najsmeliji put do istine?To je bilo Ničeovo pitanje. s obzirom na periodizaciju koju damo sebi.1. prinuda istinitog. Vi zaista prednost dajete vremenskom činiocu. određivanja mesta. dostignemo različite nivoe. čak je i potrebno. koja je u opreci sa mekoćom. Pitali ste me da li za geografiju ima mesta u arheologiji znanja? Da. a da nisu zaista opravdani. demografiji i čemu sve ne? Tu nema mesta u pravom smislu reči. da pojmimo i stvorimo metodologiju diskontinuiteta u vezi sa pro­ storom i prostornim stupnjevima. odnos­ no čak ni precizirani. Koja je njihova istorija. trad.) (Edmund Huserl. epoha. pp. Arheologija znanja nije ništa drugo do način na koji se pristupa određenoj stvari. Gornji Milanovac 1991. 1976. Tačno je da je Zapadna filozofija. nomadskih razgraničenja i maglovite. Potrebno je iskušati tu metodu na geografiji. tada geografija proizlazi iz iste metode. apsolutno prožimaju čitavo zapadno društvo već hiljadama godina. 1936. Ne više: koji je najsigurniji put do Istine?. već bi va­ ljalo uraditi arheologiju geografskog znanja. u kom smislu bi se za njega moglo reći da je filozof? Ja sam uzalud govorio da nisam filozof: ako je isti­ na ono što me zaokuplja onda sam. Paris. svaki sloj događaja priziva blisku periodizaciju. Možemo. moći da razgraničimo različite periodizacije i da. kao i Huserlovo u Krizi evropskih nauka? Nauka. 1 Husserl (Ε. oduvek bila vezana za problem sazna­ nja. pošto ćemo. To pitanje se. a da nije postavio pitanje "šta je saznanje?". ritualizovane procedure za njeno proizvođenje. nomadske spacijalizacije. što bi značilo da posedujemo znanje do kojeg ne možemo da dopremo.1. pod uslovom da se promeni formulacija. mikrobiologiji. Herodot: Ako geografija nije vidljiva. Gallimard. Philosophia. 93 . G. 77176 {Le Crise des sciences européennes et la Phénoménolgie transcendentales. Tako se dolazi do složene metodologije diskontinuiteta". u stvari. Belgrad. Prostori na koje se pozi­ vate bez razlike su hrišćanstvo. filozof. obaveza istine. Možemo. izlažući se opasnosti maglovitih. svemu uprkos. Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie. ako nije u polju koje vi istražujete. a ne zato što ο tome nešto nesvesno znamo. u svakom slučaju od Dekarta. u kojem izvodite svoja iskopavanja. U kom smislu bi se za nekoga koje verovao d a j e filozof. perioda. od Ničea. koji su njihovi učinci. Granel. sa relativnom neodređenošću vaših loka­ lizacija. da primetimo strogu brigu za periodizacijom. ili arheološki postupak koji. Tome se ne može izbeći. Dečje novine. zapadni svet. kako se sve to prepliće sa odnosima moći? Ako krenemo tim putem. odnosno "šta je istina?". Kriza evropskih nauka. prevod Zoran Đinđić). preobrazilo. s obzirom na nivo koji izaberemo. ali kako bismo to mogli učiniti i na far­ makologiji.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI dobro može ne govoriti ο nečemu naprosto zato što to ne poznajemo. možda je to stoga što je hotimično vezana za istorijski.

geografski pojam. Fuko: Dobro. region. tlo. premeštanje. Vrlo sam često. ukoliko je bilo regionalnih ili lokalnih promena. To je ono što mi omogućuje. Ako to ne kažem. Izraz je izostavljen u narednim izdanjima. Ne preciziram unapred. pejzaž jeste slikarski pojam. kao i: "Govorim ο čitavoj Evropi. to su osnovni pojmovi za svaki geografski iskaz." Herodot: Ta nesigurna spacijalizacija u suprotnosti je sa obiljem prostornih metafora: pozicija. to je ono što sam uglavnom radio. ali i strateški pojam. Postoji samo jedan uistinu geografski pojam arhipelag. trupe se premeštaju. da pronađem mesto tim fenomenima u anglosakson­ skom. administrativni. začelo. Region: poreski. reference. opšte pokrivanje društva jednim kaznenim sistemom.zatvorski arhi­ pelag 2 . Upotrebio sam ga samo jedanput. 94 . po malo zapadnjački. Fuko: Ali da li ste vi sigurni da ja te pojmove poza­ jmljujem od geografije. arhipelag. španskom. nisu striktno geograf­ ski. polje. što se dogodilo ranije. horizont. Naime."Zapravo. u isto vreme. ipak. ponekad čak i geografskih metafora: teritorija. savršeno bih mogao da kažem: istorija ka­ znenog sistema u Francuskoj. Herodot: Ti pojmovi. mesto. Polje: ekonomsko-pravni pojam. geopolitika. 2 Teritorija je. što je poslužilo kao model. ako ostavljam da lebdi jedna vrsta nejasne gran­ ice. ali je i glavni pojam tradi­ cionalne geografije. mogućnost jednog čoveka da tu metodu sledi. Premeštanje: premešta se armija. možda bi bilo potrebno precizirati . italijanskom društvu itd. i to zbog Solženjicina . ali i prob­ lem materijalnog oslonca koji je. učvršćenje tačaka. kako bih označio. morao da se pozovem na nešto što se dogodilo drugde. po malo nomadizujući. Oblast: pravno-politički pojam. narod. nesumnjivo.gde se ta vrsta procesa zaustavlja. uz izvesna odskakanja.RAZGOVORI Fuko: Ovde dotičemo problem metode. a ne od onoga od čega ih je upravo geografija pozajmila? U Surveiller et Punir (1975). sasvim prosto. ali ona je pre svega pravno-politički pojam: teritorija je ono što određeni tip moći/vlasti kontroliše. da bi se razumeo neki francuski fenomen. Ukazujemo na činjenicu da geografski diskurs proizvodi malo pojmova i uzima ih po malo odasvud.premda bi to bio posao za više ljudi . počev od koje tačke bi se moglo reći: "Događa se nešto drugo. to je stoga što dokumentacija koju sam prevrnuo unekoliko prevazilazi Francusku. jer bi zloupotreba bilo reći: "Gov­ orim samo ο Francuskoj".rasipanje i. pejzaž. oblast. Napokon. što nije baš jasno. vojni pojam. Tlo: istorijsko-geološki pojam. Horizont: slikarski. hajde malo da pretresemo te geo­ grafske metafore.

mišljenja "koje se bori". sa njenom sopstvenom vremenitošću. Lire le Capital. a to je i normalno pošto se geografija razvijala u send vojske. Fuko: Dosta mi je zamerano što mi je prostor bio opsesija i zaista sam njime bio opsednut.). pokušaj da ga dešifrujemo. Paris. odnose moći koji prolaze kroz znanje i koji vas. Fuko: U takvim izrazima u pitanju su. premeštanja. Rancière (J. Paris Maspero. u vezi sa određenim prostornim metaforama.. nužno bi bio naveden da ga analizira i razmatra kao unutrašnji preobražaj neke individualne svesti. upućuju na te oblike dominacije u kojima se koriste pojmovi kao što su polje.. zaista. kroz prostorne. da su one.. tražio: odnose koji mogu posto­ jati između moći i znanja. preterane ili nelegitimne. Imate administraciju znanja. Lire le Capital. Valja­ lo bi izložiti kritici to isključenje prostora koje vlada već mnogim generacijama. 1. navodi na mišljenje da su prostorne metafore. jeste da su one geografske koliko i strateške. a koje prostor diskursa postavlja kao teren i ulog političkih praksi. pozicija. 3 Althusser ( L ) . teritorija. sasvim prirodno. prenošenja. 1965. Ali verujem da sam kroz te opsesije prostorom otkrio ono što sam..1. ako hoćete da ih opišete. 95 . omogućuje da precizno zahvatimo tačke kroz koje se diskursi preobražavaju u odnosima moći. Naprotiv. upravo rat. nužno vodi ka upotrebi modela individualne svesti. sraslost. Establet (R. u osnovi. II. administracija.). Da li je to započelo s Bergsonom. poli­ tiku znanja.). A političko-strateški izraz pokazuje kako se ono voj­ no i administrativno zaista upisuju bilo u tlo. a provincija je osvojena. postavlja teorijski problem: na koji način one egzistiraju u diskursu sa naučnim pretenzijama? Taj problem može biti izložen na sledeći način: zbog čega određeni oblik naučnog diskursa nužno zahteva upotrebu metafora pozajmljenih od ne-naučnih diskursa?"3Na taj način pribegavanje prostornim metaforama Attiser predstavlja kao nužno. pobeđena teritorija (od vincerel Polje upućuje na bo­ jno polje.). oblasti. ili pre njega? Prostor je ono mrtvo. Maspero. Između geograf­ skog i strateškog diskursa može se primetiti protok pojmova: region geografa nije drugo do vojni region (od regere. upravljanje moći. region. dakle. sraslosti. pre simptom nekog "strateškog" mišljenja. daleko od toga da su reakcionarne. tehnokratske. bilo u oblike diskursa. naprotiv. postavlja i sebi. Onaj ko bi diskurs analizirao samo u terminima vremenskog kontinuiteta. t. strateške metafore. jedno analogno pitanje: "Pribegavanje prostornim metaforama (. ne rigorozno. možemo shvatiti proces kroz koji znanje funkcioniše kao moć i da otpratimo njegove učinke. ali u isto vreme i kao regresivno. Macherey (P. Sve. Althusser ( L ) . komandovati). On će izgraditi još jednu veliku kolektivnu svest unutar koje će se sve događati. Herodot: U tekstu Čitati Kapital Attiser postavlja. Balibar (É.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI Herodot: Ono što je potrebno podvući.) koje ovaj tekst koristi. 1965. U metafore prevoditi preobražaje diskursa tako što ćemo izokola koristiti vremenski rečnik. Čim se znanje može analizirati u terminima regiona. kroz odnose moći i počev od njih.

Postojao bi tu i jedan shema- 96 . Da li se ta panoptička figura odnosi na čitav državni aparat? U vašoj poslednjoj knjizi pojavljuje se jedan implicitni model moći: rasejavanje mikro-moći. da su razgraničenja. otklanja opasnost od kriminalnosti. činilo se to protiv vremena. kako se vode beleške i kako se razvrstava.istorijski. ne-dijalektičko. Eksperimentisalo se sa potpunim nadzorom. bile uopštene. Panoptizam je tehnološki izum u poretku moći. "Organizacija policijskog aparata potvrđuje uopštavanje disciplina u XVIII veku i dostiže dimenzije države".i poreski sistem . Panoptizam nisu prisvojili državni aparati. plodno. odnosno dobrotvorna društva. organizovanje oblasti. kao i prvog vrhovnog tužioca Pariza sa malim zamenikom u provinciji. Ali sasvim je nešto drugo stalno nadziranje neke grupe školaraca. U zaključku vi čak podsećate na "izmišljenu geopolitiku"zatvorskog grada. bolnica. ekonomija .ispoljavanja moći. Naporedo sa tim svoje mesto pronalazi centralizovana policija koja stalno. Upravo zato što se "poricala istorija". naučili smo se knjigovodstvu tih indi­ vidualnih podataka. tada država nije daleko od toga da se sruši. bolnice. odnosno grupe bolesnika. živog kontinuiteta. bez jedinstvenog aparata. napretka svesti. Oni nisu razumeli da su otkrivanje sraslosti. u terminima prostornih figura. Od trenutka kada se počelo govoriti u terminima prostora. predmetna odsecanja. ne možemo se držati samo analize državnih aparata. Taj izum je naročit po tome stoje bio korišćen najpre na lokal­ nim nivoima: škole. koji su bili carevo oko. ako se negde uspava. nepokretno. ali i napoleonovska admin­ istracija. naravno . Sa panoptizmom smo iznad metafore. već su se ovi oslonili na te vrste malih regionalnih i rasutih panoptizama.RAZGOVORI zaleđeno. od određenog trenutka. or­ ganskog razvoja. a sve to je jedan isti pogled koji nadzire nerede. Mislim da sam naveo jedan veoma lep opis uloge vrhovnih tužilaca u Carstvu. Naučili s m o kako se prave dosijea. Te su metode. Ipak. Sa širenjem o p s e g a .Tako d a . mreža rasu­ tih aparata. kasarne. upozoravate na etatizaciju škola. živo. Spacijalizujući opis činjenica diskursa otvara za analizu učinke moći koji su ve­ zani za njih. da su sve to bili procesi . dijalektičko. sve do preuzi­ manja odgovornosti kroz religijske grupe. odnosno projek­ ta postojanja. Naravno. A ako tom sveopštem pogledu nešto slučajno izmakne. Fuko: Panoptizmom ciljam na skup mehaniza­ ma koji imaju svoju ulogu među svim snopo­ vima procedure kojom se služi moć.ijedna transverzalna koordinacija institucija i tehnologija. Herodot: Sa knjigom Nadzirati i kažnjavati tastrategizacija mišljenja savlađuje jedan novi stupanj. bili ste "tehnokrata". iscrpno nadzire. policijski aparat je bio jedan od glavnih vektora. kao što je to parna mašina u poretku proizvodnje. koja je u stanju da sve učini vidljivim pod uslovom da je ona sama nevidljiva. vreme je bogato. popravnih domova i nastave. U igri je opis in­ stitucija u arhitektonskim terminima. oglašavanja. bez žarišta i središta. Korišćenje prostornih termina daje po malo antiistorijski izgled svima onima koji mešaju istoriju sa starim oblicima evolucije. ali i u detaljima.već je koristila neke od tih postupaka. kako su govo­ rile budale. ako hoćemo da sh­ vatimo mehanizme moći u njihovoj složenosti. sankcioniše sve devijacije.Tome nasu­ prot.

koji istorio-geografiji daje zadatak da ukoreni i da usadi građanski i patriotski duh.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI tizam koji bi valjalo izbeći . U stvari. sa istorijom. Možemo se za­ pitati . glavni. Sa sovjetskim društvom imamo primer državnog aparata koji je prešao u druge ruke i koji je društvene hijerarhije. zahtevala ograđeni azil. naročito u Francuskoj sa panoptičko-prefekturalnim sistemom. gotovo jedini instrument moći jedne klase nad nekom drugom. Fuko: To je jako zavodljivo. nije manje ročno da on.shematizam koji se. koji po­ stoje u radionici između inženjera. moć u svom vršenju ide m n o g o dalje. konstitu­ tivna za nacionalni diskurs. kapitalni. prestupnika. jeste proizvod jednog odnosa moći koji se vrši na telima. pokriva glavninu disciplinarne prakse. ne nalazi ni kod samog Marksa . svako nosilac izvesne moći i. bila ona nacionalna. isuviše insistira. geo­ grafski diskurs koji opravdava granice jeste diskurs nacionalizma.bilo da to shvatimo kao doskočicu. Bišaova (Bichat) medicina bolnički krug. porodični život. sa svojim obeležjima. oblasna ili kantonalna? Pa dakle. ali se ne poklapaju.a koji se sastoji u lokalizovanju moći u državnom apara­ tu. poslovođe i rad­ nika. a koji ga često mnogo bolje podnose. u toj meri. 97 . Zar verujete da su mehanizmi moći. Prema vama bi to bio čovek koji pripada određenom narodu? Jer.figure luđaka. uostalom. snažno centralizovana. telo. daju mu maksimum svoje efikasnosti. na mnoštvu. Fuko: Administrativna kraljevina Luja XIV i Luja XV. bilo kao hipotezu . i koji od državnog aparata pravi povlašćeni. zasigurno je bila prvi mo­ del. pokretima. moja hipoteza je da individua nije datost nad kojom se vrši i na koju se svaljuje moć. Naprosto mis­ lim da se na njenoj ulozi. prolazi kroz mnogo tananije kanale. to je ono što dobro po­ kazuje obnavljanje škole Žila Ferija (Jules Ferry). silama. u svojoj prikovanosti za sebe samu. ona je m n o g o dvosmislenija zato što je. Nipošto mi nije namera da umanjujem važnost i efikasnost državne moći.da li geografsko znanje nosi u sebi krug granice. toliko različiti u Sovjetskom Savezu i ovde? Herodot: Pokazali ste kako je psihijatrijska moć nos­ ila u sebi. Nije jedini zadatak moći da reprodukuje odnose proizvodnje. svojim identitetom. seksualnost. Jer. bolesnika. kako je disciplinarno znanje u sebi nosilo model zatvora. kako je pretpostavljala. popravljaju g a . Individua. ostavio gotovo onakvima kakvi su bili u društvu kapitalističkog tipa. Herodot: Ako državni aparat nije vektor svih moći. Herodot: Pošto je geografija. zar utamničenim figurama koje ste istakli . proletera ne treba dodati figuru građanina vojnika? Prostor utamničenja bi tada bio beskrajno širi i manje nepropustljiv. Vi znate da je u Francuskoj Luja XV izmišljena policija. u osnovi. Mreže domi­ nacije i opseg izrabljivanja prepliću se. presecaju i oslanjaju jedno na drugo. prenosnik moći. i time se izlažemo riziku da pro­ pustimo sve one mehanizme i učinke moći koji ne prolaze direktno kroz državni aparat. njenoj isključivoj ulozi. željama. a politička ekonomija strukturu fabrike. Fuko: Što kao učinak ima stvaranje nekog identite­ ta.

rezultate. smestile unutar tog opšteg oblika kakav je bilo istraživanje . a može ga koristiti samo moć. danas. sraz­ meru i ispitivanje. informacije koje su kolonijalne vlasti. prema tome. sakupljali informacije. oni su istraživali prema manje ili više jas­ nim. mogli direktno da koriste. Verujem da su se nauke ο prirodi. bili su. Doslovno. tako da pronalazimo jedan aspekt vašeg prvog pitanja: zar razlikovanje ispitivanja i istraživanja ne vodi odvajanju društveno-naučne nauke od prirode? U stvari. odnosno kataloga. zapravo. Oni ih nisu sakupljali u sirovom stanju. Moći nije potrebna nauka. kroz svoju stratešku poziciju. krstareći svetom. Istorija mape (odnos­ no njena arheologija) ne poštuje "vašu" hronologiju. u stvari. isto tako. poreska i politička she­ ma. Putnici iz XVII veka. Fuko: Mapa na kojoj se vide izborni glasovi. istraživanje u Srednjem veku. Inventar koji je u sirovom stanju nije od velikog značaja. odnosno indus­ trijalci. konsultujući diplomatsku korespondenciju XVII 98 . postoji jedna sveprisutna figura: figura inventara.to je možda njegov suštinski. Fuko: Mogu da navedem jednu činjenicu koju iznosim sa puno rezervi. postala instrument ispitivanja (izborna mapa. kao administrativna. Ali to je bila samo polazna tačka. Ispitivanje je ko­ ristilo srazmeru. moglo da posluži kao kalup za velike korake koji su se dogodili od kraja Srednjeg veka do XVIII veka i u kojima su ljudi. Herodot: Mapa kao instrument znanja-moći prelazi tri praga koje vi razlikujete: srazmera kod Grka. vojnici. Verujem da je postojao istorijski sled ta tri modela. odnosno geografi XIX veka. Tako bolje razumemo slab epistemološki domet geo­ grafskih radova. manje ili više svesnim shemama. a istraživanje je koristilo ispitivan­ je. preobražava se iz in­ strumenta srazmere u instrument istraživanja. Taj tip inventara udara trostruki namet na registar istraživanja. mapa za pribiranje poreza itd. uostalom. Mis­ lim da bi geografija mogla biti jedan lep primer discipline koja sistematski koristi istraživanje. Jedna osoba specijalizovana za dokumente iz doba vladavine Luja XIV. svoje zamisli preplitale i nauke ο prirodi i nauke ο čoveku.RAZGOVORI Uostalom. strateški zadatak sakuplja informacije. obaveštajci koji su skupljali i kartografisaIi informacije.). Mapa pristaje uz svaki od pragova. ispitivanje u XVIII. mnogo bi se toga moglo reći ο prob­ lemima regionalnog identiteta i ο svim sukobima koji se mogu dogoditi između njega i nacionalnog identiteta. Potom je ispitivanje skočilo na druga dva. Herodot: U geografskom diskursu. Neposredno se ukrštajući. trgovci. srazmere i ispitivanja. u stanju da koristi. odnosno izborne mogućnosti: ona je instrument ispitivanja. iako su oni (ili su to bili) značajna dobit za aparate moći.kao što su nauke ο čoveku nastale od trenutka u kojem su bile stvorene procedure nadziranja i registrovanja poje­ dinaca. One su imale neposredan uticaj među sobom. pa su. da bi. istraživanje i ispitivanje su se preplitali. voleo bih da vidim kako je istraživanje kao model. Geograf . ukrštale su svoje pojmove. već masa obaveštenja koju je ona. razumljivo je da te tri tehnike nisu ostale međusobno izolovane. Ali. metode.

zapravo. Sve ono što je Marks pisao ο vojsci i njenoj ulozi u raz­ voju političke moći. To su bila precizna obaveštenja ο stanju vojnih snaga zemlje kroz koju se prolazilo. ekonomski tekstovi. neverovatnih biljaka. jasno je da to proizvodi pogrešan utisak. n° 1. koje su potom bile reprodukovane kao priče putnika i koje su donosile izveštaje ο gomili čudesnih stvari. pa čak ni marksističke tendencije u geografiji. prevod H u g o Klein. Najzad. njegovu analizu Pariške komune. Brimer Luja Napoleona. mogućnostima za uspostavljanje odnosa. u stvari. Ali uzmite.20. u korist nepres- 4 Marx (Κ. Mnogi su platili zakasnelu naivnost nekih naturalista i geografa XVIII veka ο stvarima koje su. ne proističe iz modela XVIII veka. Uvek je moguće od Marksa načiniti "autora" koji se dâ lokalizovati u jedinstven diskurzivni rudnik. ο ekonomskim izvorima. čudovišnih životinja. ili njegov 78. Iz razloga d o kumentarnosti. ne verujem da njegove ekonomske analize izbegavaju epistemološkom prostoru koji je uspostavio Rikardo"? Fuko: Za mene Marks ne postoji. njegovo se delo čini heterogenim. "Der Achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte". trgovini. odmah smo pomislili na slab utkaj koji je Marks izvršio na geografiju. odnosno interne koherencije. bo­ gatstvu. imamo pra­ vo da "akademizujemo" Marksa. možda oni nisu pogodni za spacijalizaciju. u stvar­ nosti. Hoću reći.Brimer Luja Napoleona umesto Brimer Luja Bonaparte. a za koje im se činilo da su od ključnog značaja.). velikim delom namet­ nuli pojmovi koje on izvodi iz samog tkanja rikardoovske ekonomije. Paris. recimo. Beograd 1950. koji prednost daju vre­ menskom činiocu. tome nasuprot. ta vrsta entiteta koja se konstruiše oko jednog vlastitog imena. primetila je da mnoge priče. Nisam to ja smislio. a koji se odnosi čas na nekog pojedinca.PITANJA MIŠELU FUKOU Ο GEOGRAFIJI veka. 1969). bile izvanredno precizni obaveštajni podaci. Marksizam i geografija se teško uzglobljuju. mai 1852 (Le 18 Brumaire de Louis Bonaparte. La Révolution. u svakom slučaju Kapital i. čas na ogro­ man istorijski proces koji otud proističe. Verujem da su njegove ekonomske analize. čas na celinu onoga što je on pisao. ili sociologiji. da su te priče.4" tu imate jedan tip istorijske analize koji. Fuko: Postoje kod njega vrlo značajni delovi. Brimer Luja Bonaparte. Možda marksizam. ur. 18. No. Kultura. sam Marks je to rekao. prema ekonomiji. očigledno. prednost daju planetarnom i srednjem stupnju. uopšteno.) 99 . Nije bilo marksističke geografije. Postoje čitavi komadi koji odaju začuđujuću pros­ tornu osetljivost. bile šifrovane priče. (Karl Marks. Da lije pitanje ο onome ο čemu govorite u odlomku iz jednog razgovora: "Ma kolika da su važne promené koje Marks unosi u Rikardoove analize. Vrlo su važne stvari praktično bile ostavljene na ledini.) " U pitanju je Fukoova omaška u navođenju Marksovog delà . Édition sociales. pogodan za analizu u terminima originalnosti. ta omaška je kod prevođenja sačuvana (prim. Herodot: Kada smo se zapitali zbog čega nije bilo nikakve polemike ο geografiji. način na koji on analizira stvaranje kapitala. Herodot: Ako ponovo pročitamo Marksa kroz jedan prostorni zahtev. Geografi koji se pozivaju na marksizam odvajaju se.

odnosno stvorio sam proizvoljne od­ nose. na kraju. 71-85. U takvim situacijama govorio sam sebi: "Ljubazni su kada hoće da im se uradi arheologija. Béguin). Shvatam da su problemi koje postavljate u vezi sa geografijom za mene od suštinskog značaja. a u kojoj bi se moje zaokupljenosti pridružile vašim metodama. odsecanja. organizacije oblasti koje bi mogle da konstituišu upravo neku vrstu geopolitike. neka je oni naprave sami". promenio mišljenje. nakon svega. Kaba (P. Begenom (F. Taktike i strategije koje se razvi­ jaju kroz usađivanja.neophodnost da se 5 proučava utvrđenje. rasipanja. Cabat) i Serfijem (Cerfi). str. 5 Geografija mora da bude u središtu o n o g a čime se bavim. janvier-mars 1976. Istina je da sam na početku verovao da vi zahtevate mesto za geografiju kao profesori koji se bune kada im se predloži reforma nastavnog programa: "Smanjili ste broj časova prirodnih nauka. Nisam uopšte bio uočio smisao vaše primedbe. u: Hérodote. Ta istraživanja su bila zaista sprovedena. 100 . P. ali. n° 1. kolonija. Dopao mi se ovaj razgovor zato što sam. teri­ torija. postojala je i geografija koja je bila podloga. naročito sa F. "vojna". modaliteta per­ cepcije. Što više idem. Sa francuskog preveo Ivan Milenković Naslov izvornika: "Questions à Michel Foucault sur la géographie".". kon­ trolu teritorija. Ostavio sam stvari nerešenima.. Među određenim stvarima koje sam doveo u odnos. odnosno muzike. "pokret".RAZGOVORI tanih komentara ο onome što je procenjeno kao najvrednije. uslov mogućnosti prelaza s jedne stvari na neku drugu. više mi se čini da obrazovanje dis­ kursa i genealogija znanja treba da budu anali­ zirani ne počev od tipova svesti. već od taktika i strategija moći. odnosno ideoloških formi. Postoji jedna tema koju bih želeo da proučavam u godinama koje dolaze: vojska kao kalup organizacija i znanja ..

do svoje smrti u j u n u 1984. da upoznam kojom vrstom rada se oni bave. Ewald. * Mišel Fuko je na Kolež de Frans predavao od januara 1971. Paris. i da bi ostvarili neke trajne veze. Čovekje misleće biće. politikom. Između socijalne istorije i for­ malne analize nalazi se put. na predlog 2ila Vijmena (Jules Vuillemin). ekonomijom.sa izuzetkom 1977. sedite. Svetovi. oktobra 1982. staza . Predavao je na Katedri za istoriju sistema misli. 1954-1988. Novi Sad. (Prim. ono što ću vam reći veo­ ma je važno". Kada biste znali na početku pisanja knjige šta ćete reći na kraju. izdanje Ο. ve­ lika osoba filozofskog života: ja sam učitelj. mislite da biste imali hrabrosti da je napišete? Ono što je tačno ο pisanju i ljubavnim vezama. Lagrange. Međutim. Vi ste najčešće određivani kao "filozof". i istorijom. Način na koji ljudi misle nije adekvatno analiziran univerzalnim kategorijama logike.ISTINA. kada je koris­ tio sabatnu godinu. Zašto ste došli na Univerzitet u Vermontu? Došao sam da bih pokušao preciznije da objasnim nekim ljudima kojom vrstom rada se bavim. Tada je imao 43 godine. ured. Mišel Fuko je p o v o d o m svoje kandidature napravio jednu plaketu sa sledećom formulom: «Trebalo bi započeti rad na istoriji sistema mišljenja* («Titres et travaix» in Dits et Ecrits. 25. novembra 1969. godine. godine .) 101 . r. ali i "istoričar".možda veoma uzana .. saradnik 1. misao je nešto drugo od društvenih relacija. 846). 1994. tačno je i za život. Defert & F. aprila 1970. Isti zbor je 12. MOĆ. Šta to znači? Ne mislim da je neophodno da se tačno zna ko sam ja. vol. Nenormalni. a isto je tako povezan sa veoma opštim i univerzalnim kategori­ jama i formalnim strukturama. Predavanja na Kolež de Fransu 19741975. godine Mišela Fukoa izabrao za profesora nove Katedre. 2001. Ona je osnovana 30. Igra je vredna sve dok ne znamo šta će biti na kraju. Način na koji misli povezan je sa društvom. Ne želim da postanem prorok i kažem:"Molim vas. odlukom opšteg zbora profesora Koleža. Naziv vašeg mesta na Kolež de Frans (Collège de France) je "profesor istorije sistema misli'". S O P S T V O Intervju sa Mišelom Fukoom. i "marksista". Glavni cilj u životu i radu je da postanete neko drugi ko niste bili na početku. Više ο Fukoovim predavanjima na Kolež de Fransu: Napomena Fransoa Edvalda i Alesandra Fontane za izdanje Fukoovih predavanja na Kolež de Fransu u: Mišel Fuko. "strukturalista". Moja oblast je istorija misli. 1. Postoji socijalni fenomen koji me m n o g o uznemiruje: od šezdesetih godina neki učitelji postaju javni ljudi sa istim obavezama.a to je staza istoričara misli. Nisam pisac. Došao sam da bi diskutovali ο našem zajedničkom radu. Gallimard. filozof. kao zamena za Katedru za istoriju filozofske misli koju je sve do svoje smrti držao Žan Ipolit (Jean Hippolyte).

Oni su deo naše najpoznatije okoline. želeo sam da vidim šta je ludilo: bio sam dovoljno lud da bi proučavao razum.to je uloga intelektualca. ipak. prezir i nadu u Recima i stvarima. Nakon što sam završio filozofiju. iskorišćen je u Francuskoj revoluciji za izgradnju modela socijalne opresije. početak psihofarmakologije.RAZGOVORI U Istoriji seksualnosti. ubice. mislite na osobu koja "uznemiruje utemeljene zakone i na neki način anti­ cipira nadolazeću slobodu". vlada­ vine tradicionalne institucije. Da li vidite svoj rad u tom svetlu? Ne.da su ljudi univerzalni ~ rezultat nekih veoma preciznih istorijskih promena. gubavci. One pokazuju arbitrarnost institucija i koliko prostora slobode još možemo uživati i koliko još promena može biti stvoreno. da ljudi m o g u da prihvate kao istinu. i tu sam počeo da pišem istoriju ovih praksi ("Isto- 102 . zaboravljeni su ili postali uobičajeni. Veoma dugo ljudi su me molili da im kažem šta će se desiti i da im dam program za budućnost. Bio sam slobodan da se premestim od pacijenata ka čuvarima. Vaša dela nose duboku emocionalnu skrivenu struju. Ruso. Moj odgovor bi bio snobovski: nemoguće je smatrati likove poput Bopa (Bopp) i Rikarda (Ricardo) opskurnima. U početku sam prih­ vatio stvari kao nužne. Većina njih je.je da pokažem ljudima da su mnogo slobodniji nego što se osećaju. instrument opresije. Ali šta je sa vašim zanimanjem za društvene izgnanike? Bavim se opskurnim osobama i procesima iz dva razloga: politički i društveni procesi kojima su zapadno-evropska društva dovedena u red nisu baš očigledni. Moja uloga . Iz vaših dela se čini da ste fascinirani osobama koje egzistiraju na marginama društva: luđaci. Nakon tri godine napustio sam posao i otišao u Švedsku sa velikim ličnim nespokojem. opskurni mislioci. Veo­ ma dobro znamo da. ljubitelj slobode. Uzmimo jednostavan primer. jer nisam imao nikakvu preciznu ulogu. ali onda. nakon tri meseca (ja sporo mislim!). i da taj takozvani dokaz može biti kritikovan i uništen. neke teme koje su podignute u određenom trenutku tokom istorije. takvi programi postanu oruđe. Jedan od mojih ciljeva je da pokažem ljudima d a j e većina stvari koje su deo njihove okoline . neuobičajenu za naučne analize: mučenje u Nadzira­ ti i kažnjavati. hermafroditi. radio sam u psihijatrijskoj bolnici tokom pedesetih godina. čak i sa najboljim namerama. devijanti. bio sam dovoljno razuman da bi proučavao ludilo. bes i fugu u Istoriji ludila u doba klasicizma. zapitao sam se: "Koja je potreba ovih stvari?". i više ih ne opažamo. Promeniti nešto u glavama ljudi . nekada šokirala ljude. Zašto? Ponekad sam prekoren jer izabirem marginalne mis­ lioce umesto da uzimam primere iz glavnog toka istorije.i to je suviše empatična reč . dokaz. Sve moje analize protiv su ide­ je univerzalnih potreba ljudske egzistencije. Marks bi bio užasnut staljinizmom i lenjinizmom. Svako od mojih dela deo je moje biografije. kriminalci. Iz jed­ nog ili više razloga imao sam priliku da osetim i proživim te stvari. Bilo je to vreme procvata neurohirurgije.

Međutim. Kad sam bio u Tunisu. Kada psihijatru kažete da su njegove mentalne ustanove potekle od kuće Saint-Lazar". Sveti Lazar je nekada bilo najveće prihvatilište leproznih u Parizu. Znate li razliku između stvarne nauke i pseudonauke? Stvarna nauka pre­ poznaje i prihvata svoju istoriju bez da se oseća napadnutom. Mnoge crkvene prihvatne ustanove preoblikovane su po uzoru na državna prihvatilišta. on se veoma razbesni. Čitao sam ga sa velikom strašću i raskinuo sa svo- U Istoriji ludila Fuko skreće pažnju da u opštoj genezi institucionalnih oblika hospitalizovanja abnormalnih u obliku Opitih prihvatilišta. ona mora biti odbačena. a mrzim da pišem druge. Beograd. i to je uticalo na mene. Sartra. Malkom Lovri Pod vulkanom. Fuko. to je bilo tačno. Kada osetite neizdrživ uticaj. (posebno deo Veliko utamničenje) (prim.Tomas Man. Dreyfus and Paul Rabinow. Šta čitate iz uživanja? Dela koja izazivaju najviše emocija u meni su: Fokner. ali su skorašnja dela jasnija. Merlo-Pontija. video sam ljude zatvorene zbog političke nedoslednosti. Dobro je osećati nos­ talgiju za neke periode pod uslovom da je to način da se ima misaoni i pozitivni odnos prema sopstvenoj sadašnjosti. Koji su bili intelektualni uticaji na vašu misao? Bio sam iznenađen kad su dva moja prijatelja sa Berklija napisali nešto o meni i rekli da je Hajdeger uticao na mene (Hubert L. Vrlo dobro znam da je to naš sopstveni izum. Bitak i vreme je teško. SOPSTVO rija ludila u doba klasicizma"). crkva nije ostala po strani. 103 . čitao sam Huserla. Alije sasvim dobro imati takvu vrstu nostalgi­ je.ISTINA. Istorija ludila u doba klasicizma. MOĆ.). Naravno. ali to je bio opis iz istorije. ur. 1982]). ali niko u Francuskoj nikada to nije primetio. Hajdeger nije veoma težak da bi ga Francuz razumeo. Osećate li nostalgiju za jasnoćom tog doba ili za "vidljivošću" Renesanse kad je sve bilo objedinjeno i ispoljeno? Sva lepota starih vremena posledica je a ne razlog nostalgije. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics [Chicago. To je trebalo da bude prvi tom. pretvoreno u prihvatilište za "osobe uhapšene po naredbi Njegovog Veličanstva. kao što je dobro imati dobru vezu sa sopstvenim detinjstvom ako imate dece. ako je nostalgija razlog da budete agresivni i da pokazujete nerazumevanje prema sadašnjosti. 1980. Dovoljno paradok­ salno. Nolit. nalazite se u netoliko-lošoj poziciji da razumete Hajdegera." Videti: M. Knjiga je primljena kao psihijatrijska. University of Chicago Press. Volim da pišem prve tomove. Šta je sa genezom u Nadzirati i kažnjavati? Moram da priznam da nisam imao nikakve direktne veze sa zatvorima ili zatvorenicima. Doba klasicizma ključno je u svim vašim delima. Niče je za mene bio otkrovenje. Osetio sam da je tu bilo nešto sasvim drugačije od onoga što su me učili. pokušate da otvorite prozor. Kad sam bio student pedesetih godina. Kad je svaka reč enigma. iako sam radio kao psiholog u francuskom zatvoru.

Ono protiv čega reagujem je činjenica da postoji barijera između socijalne istorije i istorije ideja. i da je ta promena. Tamo postoji mnogo sjajnih univerziteta. Jedna. postao sam stranac svemu tome. napustio posao na mentalnoj klinici. koja se u to vreme činila kao "reforma". a istoričari ideja bi trebalo da opišu kako ljudi misle bez postupanja. ljudi reaguju na veoma različite načine. Svako i čini i misli. Napisao sam dve vrste knjiga. Kad ljudi počnu da razmišljaju o zdravlju u intelektualnim aktivnostima. Verujem u ljudsku slobodu. napustio Francusku: imao sam osećaj da sam bio zarobljen. Kako je onda moguća svesna promena? Kako možete da pomislite da ja mislim d a j e prom­ ena nemoguća s obzirom d a j e ono što sam anali­ zirao uvek bilo u vezi sa političkom akcijom? Celo delo Nadzirati i kažnjavati pokušaj je odgovora na to pitanje i pokazivanja kako su novi načini mišljenja zauzeli mesto. postupci i ljudi međusobno se bore. s obzirom da sam kripto-marksista. Istorija nauke ne razvija se na isti način kao društveni senzibilitet. Ne postoji homogeni intelektu­ alni i kulturni život. zainteresovana je za društvene principe i institucije. U Nadzirati i kažnjavati. kao i reakcije ljudi. iracionalista. moglo bi se zaključiti da su in­ dividualna nastojanja reforme nemoguća jer nova otkrića imaju svakakve vrste značenja i implikacija koje njihovi stvaraoci nikada ne bi mogli razumeti. nihilista. tekstovi. Način na koji ljudi postupaju ili reaguju povezan je sa načinom mišljenja. Da bi bile priznate kao naučni diskurs. Kroz Ničea. međutim. Svi mi smo živeći i misleći subjekti. Ističete. Kao stranac. U svojim delima zaista sam pokušao da ana­ liziram promene. na primer. od spektakla ka­ zne do disciplinovane institucionalne kazne. zanima se samo za naučnu mi­ sao. Ali bih naravno verovatno bio otpušten od njih na najnečuveniji način. Zašto mislite da bi verovatno bili otpušteni? Veoma sam ponosan što neki ljudi misle da pred­ stavljam opasnost za intelektualno zdravlje stude­ nata. Socijalni istoričari bi trebalo da opišu kako ljudi postupaju bez da opisuju kako ljudi misle. već da pokažem sve faktore koji su uza­ jamno uticali. druga. Na istu situaciju. mislim da je tu nešto pogrešno.RAZGOVORI jim životom. Nadzirati i kažnjavati. Ono što sam pokušao da analiziram je taj veo­ ma složen fenomen koji je naterao ljude da reaguju na drugačiji način na zločine i zločince u veoma kratkom periodu. Čitajući Reči i stvari. ne da bih pronašao materijalne uzroke. Prema njihovom mišljenju. pokazujete da se desila iznenadna promena od skupine sa lancima do zatvorenog policijskog držanja tela. U Nadzirati i kažnjavati. Zašto? Vidim mogućnosti. ja sam opa­ san čovek. Nema pritiska na mene. zapravo bila samo normalizovanje sposobnosti društva da kažnjava. ne bih morao da budem integrisan. misli se mora­ ju pridržavati određenih kriterijuma. 104 . svi sa veoma različitim interesovanjima. Da sam mlađi. emigrirao bih u Sjedinjene Države. Reči i stvari. I danas još uvek nisam potpuno integrisan u francuski društveni i intelektualni život. i naravno mišljenje je povezano sa tradici­ jom.

liberala. svako bi vam odgovorio da jeste. ako biste pre osamdeset godina zapitali da lije ženska čednost deo univerzalnog humanizma. Na primer. Hutton (eds). Mislim da postoji više tajni. drugo. I to je ono što predlažu "Tehnologije sopstva"? Da. To je tačno. Technologies of the self: A Seminar with Michel Foucault. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Truth. ali može biti poprilično relativan u odnosu na određenu situaciju. centra. moći i sopstva. Ranije ste rekli da imate osećaj da sam nepred­ vidljiv. SOPSTVO Zaključujete Nadzirati i kažnjavati sa tvrdnjom da će "služiti kao podloga raznim studijama o normalizaciji i moći znanja u modernom društvu". London: Tavistock Publications. Ono čega se plašim u vezi sa humanizmom je da on predstavlja određene oblike naše etike. Ono što nazivamo humaniz­ mom iskorišćeno je od strane marksista. desnice.psihološke. Martin. kao univerzalni model svake slobode. Gutman and P. 105 . 9-15. više moguće slobode.October 25th. katolika. sa onim "igrama istine" koje su toliko značajne u civilizaciji i u kojima smo i subjekti i objekti? (2) kakvi su odnosi koje imamo prema drugima kroz takve čudne strategije i odnose moći? i (3) kakvi su odnosi između istine. Ono što sam proučavao tri su tradicionalna problema: (1) kakvi su odnosi koje imamo sa istinom kroz naučno zna­ nje. ka­ znene. Kakav je odnos između normalizacije i koncepta čoveka kao središta znanja? Kroz različite prakse . Želeo bi da završim sa pitanjem: šta bi moglo da bude više klasično ako ne ova pitanja i sistematičnije nego evolucija kroz prvo. 1982". 1988. Humanizam možda nije univerza­ lan. To ne znači da se moramo otara­ siti onog što nazivamo ljudska prava ili sloboda. Ali se ponekad samom sebi činim previše sistematičnim i rigidnim.ISTINA. i sada je ta ideja o čoveku postala normativna. treće pitanje. i više pronalazaka u našoj budućnosti nego što možemo zamisliti u humanizmu kako je dogmatski predstavljen na svakoj strani političkog spektra: levice. u: L.razvijena je određena ideja ili model ljudskosti. te potom povratak na prvo? Upravo sam na tom mestu. samoočigledna i trebalo bi da bude univerzalna. H. Self: An Interview with Michel Foucault . Power. MOĆ. H. ali ne možemo reći da sloboda ili ljudska prava moraju biti ograničeni do određenih tačaka. nacista. obrazovne . medicinske. str.

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMAT
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj
" Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m su postavljana Fukou od strane američke p u b l i k e ( p r i m , ur.)

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski
se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja

107

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE*
Razgovor vodio Pol Rabinov (Paul Rabinow)

Rabinov: Zašto ne učestvujete u polemikama? Fuko: Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za "in­ fantilno levičarenje", istog trenutka je zatvorim. To nije moj način postupanja; ne pripadam svetu ljudi koji tako postupaju. Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima potraga za istinom i odnos prema drugome. U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam­ nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. Osoba koja postavlja pitanja samo primenjuje pravo koje joj je dato: da ostane neubeđena, da uoči protivrečnost, da traži više in­ formacija, da naglasi drugačije postulate, da ukaže na pogrešna rasuđivanja, i tako dalje. Isto tako, osoba koja odgovara na pitanja, takođe primenjuje pravo koje ne prelazi granice same diskusije; po logici svog diskursa, ona je vezana za ono što je prethodno rekla, i prihvatanjem dijaloga vezana je za ispitivanje drugoga. Pitanja i odgovori zavise od igre - igre koja je ujedno i prijatna i teška - u kojoj

svaki od oba partnera trpi muke da bi koristio jedino prava koja su mu data od drugih, i u prihvaćenom obliku dijaloga. Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduhvatom; osoba sa ko­ jom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje predstavlja pretnju. Za njega, igra se ne sastoji od priznavanja osobe kao subjekta koja ima pravo da govori, nego od njegovog poništavanja kao sabesednika u bilo kakvom mogućem dijalogu; njegov krajnji cilj neće biti dolaženje koliko je moguće bliže do teške is­ tine već proizvođenje trijumfa opravdanog razloga koji je očigledno podržavao od samog početka. Polemičar se oslanja na legitimitet da je njegov protivnik po definiciji odbijen. Možda će jednog dana morati da se napiše dugačka istorija polemika, polemika kao parazitskih figura diskusije i prepreke u traganju za istinom. Veoma šematski, čini mi se da danas možemo prepoznati postojanje tri modela u polemici: religiozni, sudski

* Ovaj razgovor realizovan je u m a j u 1984. g o d i n e , sa n a m e r o m da se daju o d g o v o r i na neka od najčešće postavljanih pitanja koja su postavljana Fukou od strane a m e r i č k e p u b l i k e ( p r i m , ur.)

107

RAZGOVORI i politički model. Kao u jeresologiji, polemika sebi stavlja u zadatak određivanje nedodirljive tačke dogme, fundamentalni i neophodni princip da je protivnik zanemaren, ignorisan ili prevaziđen; i to osuđuje ovaj nemar kao moralni promašaj; u korenu greške, ona pronalazi strast, želju, interes, celi niz slabosti i nedopustivih privrženosti koje je određuju kao krivu. Kao u sudskoj praksi, polemika ne dopušta nikakvu mogućnost jednake rasprave: ona ispituje slučaj; ne bavi se sabesednikom, ona obrađuje osumnjičenog; skuplja dokaze nje­ gove krivice, određuje prekršaje koje je počinio, izriče presudu i osuđuje g a . U svakom slučaju, ono što ovde imamo nije po pravilima zajedničke istrage; polemičar izriče istinu u obliku suda i po zamišljenom autoritetu koji je sebi pripisao. Međutim, danas je najmoćniji politički model. Po­ lemika određuje saveze, regrutuje dobrovoljce, ujedinjuje interese ili mišljenja, predstavlja partiju; ona utemeljuje drugog kao neprijatelja, pristalice suprotnih interesa protiv kojih se treba boriti sve dok neprijatelj ne bude poražen, bilo da se preda ili uništi. Naravno, obnova, u polemici, ovih političkih, sudskih ili religioznih praksi nije ništa drugo do pozorište. Gestikuliraju se: anateme, ekskomunikacije, osude, bitke, pobede, a porazi nisu ništa više od načina govora, na kraju. Pa ipak, u poretku govo­ ra, postoje isto tako načini postupanja koji nisu bez posledica. Postoje efekti sterilizacije. Da li je iko video da iz polemike proizađe neka nova ideja? A i kako bi moglo biti drugačije, s obzirom da su tu sabesednici unapred podstaknuti ne da sve više rizikuju u onome što govore, već da se neprekid­ no okreću ispravnosti onoga što tvrde, njihovoj legitimnosti, koju moraju da brane, i potvrđivanju svoje nevinosti? Tu je još nešto m n o g o ozbiljnije: u toj komediji, podražavaju se rat, bitke, uništenja, ili bezuslovne predaje, zahtevi ubilačkog instinkta koliko g o d je to moguće. Ipak, zaista je opasno uveriti nekoga da može da dopre do istine ovim putevima, i tako potvrdi, čak i u samo simboličnom obliku, stvarne političke prakse koje bi time bile zagarantovane. Zamislimo, na trenutak, da se mahne čarobnim štapićem i da se jednom ili dvojici pro­ tivnika da mogućnost da primeni koliko g o d moći želi nad drugim. To se ne mora ni zamišljati: dovolj­ no je pogledati šta se nedavno desilo za vreme debate u SSSR-u u lingvistici ili genetici. Jesu li ti nenormalni devijanti došli iz onoga što je trebalo da bude korektna diskusija? Uopšte ne - oni su bili stvarne posledice polemičkog stava čiji efekti obično ostaju zaustavljeni. Rabinov: Određivali su vas kao idealistu, nihilistu, "novog filozofa", kao antimarksistu, novog konzervativca, i tako dalje... Koje je vaše stanovište? Fuko: Mislim da sam zaista bio smešten na većini kvadrata političkog šahovskog polja, uzastopno, kadkad i istovremeno: kao anarhista, levičar, razmetljiv ili z g a đ e n marksista, eksplicitni ili pri­ kriveni antimarksista, tehnokrata u službi golizma, novi liberal i tako dalje. J e d a n američki pro­ fesor prigovorio je što je kripto-marksista poput mene pozvan u S A D , a štampa istočno-evropskih zemalja proglasila me je saučesnikom disidenata. Nijedan od ovih atributa s a m po sebi nije važan; uzeti zajedno, sa d r u g e strane, znače nešto. I

108

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE moram priznati da mi se više dopada njihovo značenje. Tačno je da radije ne određujem sebe, i zabavlja me raznovrsnost načina na koje su me ocenjivali i klasifikovali. Nešto mi govori da je do sada trebalo da bude nađeno manje ili više odgovarajuće mesto za mene, nakon toliko napora u tako različitim pravcima; i očigledno ne smem da sumnjam u kompetenciju onih koji se zapetljavaju u svojim divergentnim procenama, jer se nije moguće su­ protstaviti njihovoj nepažljivosti ili predrasudama. Moram biti uveren da njihova nesposobnost da me odrede ima neke veze sa mnom. Bezsumnje, u osnovi se totiče mog načina prilaženja političkim pitanjima. Tačno je da moj stav nije re­ zultat oblika kritike koja teži da bude metodično ispitivanje u cilju odbacivanja svih mogućih rešenja osim validnog.Više je to prema poretku "problematizacije"-takoreći, razvoja polja radnji, postupaka, i misli koje, čini mi se, postavljaju problem za politiku. Na primer, ne mislim da u slučaju ludila i mentalnih bolesti postoji neka "politika", koja bi sadržavala is­ pravna i definitivna rešenja. Ali mislim da u ludilu, rastrojstvu, problemima u ponašanju postoje ra­ zlozi za promišljanje politike; i politika mora da od­ govori na ta pitanja, ali nikada ne odgovara na njih u potpunosti. Isto je sa zločinom i kaznom: prirodno, bilo bi pogrešno misliti da politika nema ništa sa sprečavanjem i kažnjavanjem zločina, i zbog toga sa određenim brojem elemenata koji menjaju nji­ hovim oblikom, značenjem, učestalošću; isto tako bi bilo pogrešno misliti da postoji politička formula koja bi razrešila pitanje zločina i stala mu na kraj. Isto je sa seksualnošću: ona ne postoji izvan odno­ sa sa političkim strukturama, uslovima, zakonima i propisima koji su od suštinskog značaja za nju; pa ipak, ne sme se očekivati od politike da obezbedi oblike u kojima bi seksualnost prestala da postoji kao problem. Pitanje je, dakle, promišljanja odnosa tih različitih iskustava sa politikom, što ne znači da će se u politi­ ci tražiti glavni sačinilac tih iskustava ili rešenja koja će definitvno razrešiti njihovu borbu. Problemi koje ovi predmeti postavljaju moraju da se raz­ rade. Takođe je neophodno odrediti šta za politiku znači "postavljanje problema". Ričard Rorti (Richard Rorty) ističe da se u tim analizama ja ne obraćam bilo kojem "mi" - bilo kojem od onih "mi" čiji kon­ senzusi, vrednosti i tradicije konstituišu okvire mis­ li i određuju uslove u kojima m o g u biti potvrđeni. Problem je, tačnije, odlučiti da li je zaista podesno smestiti se unutar "mi" da bi se afirmisali principi koji se priznaju i vrednosti koje se prihvataju; ili, nije li pre potrebno napraviti buduću formaciju "mi" omogućenu razrađivanjem pitanja. Čini mi se, stoga, da "mi" ne sme prethoditi pitanju; ono može biti samo rezultat - i to neophodni privremeni re­ zultat - pitanja u skladu sa time kako je ono postav­ ljeno u novim uslovima u kojima je formulisano. Na primer, nisam siguran da je u vreme kada sam pi­ sao Istoriju ludila postojalo prethodno i receptivno "mi" kojem sam jedino trebao da se obratim da bih napisao knjigu, i čiji bi spontani izraz bila knjiga. Lang (Laing), Kuper (Cooper), Basalja (Basaglia) i ja nismo imali nikakvu zajednicu, niti vezu; ali se sam problem postavljao pred one koji su nas čitali, kao što se postavljao i pred neke od nas, problem

109

RAZGOVORI sagledavanja da li je bilo moguće izgraditi "mi" na osnovu učinjenog rada, "mi" koje bi verovatno ob­ razovalo i zajednicu dela. Nikada nisam pokušavao da analiziram ništa sa stanovišta politike, ali sam uvek pitao politiku šta ima da kaže o problemima sa kojima je suočena. Nju ispitujem o stanovištima koje zauzima i ra­ zlozima koje daje za to; ne tražim da odredi teoriju onoga što ja činim. Nisam ni protivnik ni partizan marksizma; ja ispitujem šta on ima da kaže o iskust­ vima koja postavljaju pitanja o njemu. Što se tiče događaja od maja 1968, čini mi se da oni zavise od druge problematike. Nisam bio u Francuskoj tada; vratio sam se tek nekoliko meseci kasnije. I činilo mi se da jedino m o g u da prepoznam kontradiktorne elemente u tome: sa jedne strane, pokušaj, koji je bio široko afirmisan, da se politiku pita celi niz pitanja koja tradicionalno nisu bila deo njenog ustavnog područja (pitanja o ženama, odnosa među polovima, medicini, men­ talnim bolestima, okolini, manjinama, delikvenciji); i sa druge strane, želja da se svi ti problemi ponovo ispisu rečnikom teorije koja je manje ili više direkt­ no poticala od marksizma. Međutim, proces koji je tada bio očigledan nije vodio do preuzimanja pro­ blema koje je postavila marksistička doktrina, već suprotno, do sve vidljivije bespomoćnosti mark­ sista da se suoče sa tim problemima.Tako da se na­ lazimo suočeni sa pitanjima koja su bila upućena politici, ali sama nisu ponikla iz političke doktrine. Sa ovog stanovišta, takvo oslobađanje postupka ispitivanja je, činilo mi se, odigralo pozitivnu ulogu; sada postoji pluralitet pitanja postavljenih politici umesto ponovnog zapisa postupka ispitivanja u okviru političke doktrine. Rabinov: Da li bi ste rekli da se vaš rad može odrediti odnosima između etike, politike i genealogije istine? Fuko: Nema sumnje da bi se u nekom smislu mo­ glo reći da pokušavam analizirati odnose između nauke, politike i etike; ali mislim da to ne bi bila pot­ puno tačna predstava rada koji sam postavio za cilj. Ne želim da ostanem na tom nivou; pre bih rekao da pokušavam sagledati kako su oni uzajamno delovali u formiranju naučnog područja, političke strukture, moralne prakse. Uzmimo za primer psihi­ jatriju: nema sumnje, ona se može analizirati unutar okvira političkih institucija u kojima deluje; može se proučavati u njenim etičkim implikacijama, u vezi sa osobom koja je objekt psihijatrije isto koliko i sam psihijatar. Međutim, moj cilj nije bio da uradim to; to jest, pokušao sam sagledati oblikovanje psihijatrije kao nauke, ograničenje njenog polja i određivanje njenih objekata impliciralo je političku strukturu i moralnu praksu; u dvostrukom smislu oni su bili pretpostavljeni progresivnom organizacijom psihi­ jatrije kao nauke, a isto tako bili su menjani ovim razvojem. Psihijatrija, kakvu je poznajemo, ne bi mogla da postoji bez čitavih međusobnih dejstava političkih struktura i bez skupa etičkih stavova; ali i obrnuto, utemeljenje ludila kao oblasti znanja (savoir) promenilo je političke postupke i etičke stavove sa kojima je ono bilo povezano. To je bila stvar određivanja uloge politike i etike u utemelje­ nju ludila kao posebne oblasti naučnog saznanja (connaissance) i analiziranja efekata potonjeg na političke i etičke postupke.

110

POLEMIKE, POLITIKA I PROBLEMATIZACIJE Isto je i u vezi sa delikvencijom. U pitanju je bilo sagledavanje koja je politička strategija, dajući pravni položaj kriminalu, bila sposobna da se obra­ ti određenim oblicima znanja (savoir) i određenim moralnim stavovima; bilo je to i pitanje na koji način su ti modaliteti znanja (connaissance) i ti oblici moralnosti mogli biti reflektovani, i time menjani, ovim disciplinarnim tehnikama. U slučaju seksu­ alnosti to je bio razvoj moralnih stavova koje sam želeo odvojiti; ali pokušao sam da ih rekonstruišem kroz ulogu koju su zauzeli u političkim strukturama (suštinski u odnosu između samokontrole [mattrise de soi] i dominacije drugih) i sa modalitetima zna­ nja (connaissance) (samo-znanje i znanje drugačijih oblasti postupaka). Tako sam u ove tri oblasti - ludilu, delikvenciji i sek­ sualnosti - svaki put naglašavao poseban aspekt: utemeljene izvesne objektivnosti, razvoj politike i upravljanje sobom i razradu etike i prakse u vezi sa sobom. Ali sam svaki put pokušao i da istaknem mesto koje su ovde zauzimale jedna ili dve kompo­ nente neophodne za konstituisanje polja iskustva. U suštini, radi se o različitim primerima u kojima su tri fundamentalna elementa bilo kojeg iskustva implici­ rana: igra istine, odnosi moći i oblici odnosa sa so­ bom i drugima, lako svaki od tri principa naglašava, na određeni način, jedan od ta tri aspekta - jer je iskustvo ludila nedavno organizovano prvenstve­ no kao polje znanja (savoir), znanje kriminala kao područje političke intervencije, dok je znanje seksu­ alnosti definisano kao etička pozicija - svaki put sam pokušao da prikazem na koji način su druga dva el­ ementa bila prisutna, koju su ulogu odigrali, i kako su na svaki uticale promene u druga dva. Rabinov: Nedavno ste govorili o "istoriji problema­ tike". Šta je istorija problematike? Fuko: Odavno sam pokušavao da sagledam da li bi bilo moguće prikazati istoriju misli različitu od istorije ideja (pod čime podrazumevam analize sistema predstavljanja) kao i od istorije mentaliteta (pod čime podrazumevam analize stavova i tipova postupaka /schemas de comportement/). Činilo mi se da postoji jedan elemenat koji je upotrebljiv u opisivanju istorije misli - bilo bi to ono što bi se mo­ glo nazvati problemi ili, preciznije, problematizacije. Ono što razlikuje misao jeste da je ona nešto sasvim različito od skupa predstava koje naglašavaju izvesno ponašanje; ona je isto tako sasvim različita od oblasti stavova koji mogu da odrede to ponašanje. Misao nije ono što nastanjuje izvesno ponašanje dajući mu značenje; pre, ona je ono što dopušta da se odstupi od tog načina delovanja ili reagovanja, da ga se predstavi kao predmet mišljenja i ispita prema svojem značenju, uslovima i ciljevima. Mi­ sao je sloboda u odnosu na ono što se čini, pokret u kojem se odvaja od tog čina, utemeljujući ga kao objekat, i reflektujući ga kao problem. Reći da je proučavanje misli analiza slobode ne znači da se suočavamo sa formalnim sistemom koji referira jedino na samog sebe. Zapravo, za polje delovanja, za ponašanje, da bi se ušlo u polje misli neophodno je, za izvestan broj činilaca, da ih se učini neizvesnim, da ih se liši uobičajenosti, ili da se pobudi izvestan broj poteškoća koje ih okružuju. Ti elementi proishode iz društvenih, ekonomskih ili političkih procesa. Ali ovde, njihova jedina uloga je u podsticanju. Oni m o g u postojati i sprovoditi

111

na ove poteškoće. 1984. da uzmemo veoma dalek primer.RAZGOVORI svoje delovanje tokom veoma dugog vremena. str. to je tlo koje ih prehranjuje u svoj njihovoj različitosti i ponekad uprkos njihovim protivrečnostima. cela grupa rešenja bila je ponuđena za poteškoće koje su iskrsle u drugoj po­ lovini osamnaestog veka u kaznenoj praksi. I kad se misao umeša. ona ne pretpostavlja jedinstven oblik koji je direktan rezultat ili neophodni izraz tih poteškoća. Ili opet.često uzimajući mnoge oblike.čak i u samim nji­ hovim suprotnostima. pre ove delotvorne problematizacije putem misli. New York: Pantheon. Ali delovanje istorije misli biće ponovo otkriveno u korenu tih različitih rešenja opšteg oblika prob­ lematizacije koji ih je omogućio . Taj razvoj od datosti u pitanje. Ali ono što mora biti shvaćeno jeste ono što ih čini istovremeno mogućim: to je tačka u kojoj je njihova istovremenost ukorenjena. Za različite teškoće koje se susreću u praksi u odnosu na men­ talnu bolest u osamnaestom veku. I većinom su zaista ponuđeni različiti odgovori. taj preobražaj od grupe prepreka i teškoća u probleme kojima se u različitim rešenjima nastoji da sačini odgovor. to je ono što konstituiše tačku problematizacije i specifičan rad misli. ili u onome što je omogućilo preobražaj poteškoća i prepreka u opšti prob­ lem za koji se predlažu različita praktična rešenja. The Foucault Reader. Politics and Problemizations. koje su određene tom situacijom ili kon­ tekstom. kako su ta različita rešenja proizašla iz specifičnog o b ­ lika problematizacije. ali. takođe. Jasno je kako smo daleko od analize u smislu dekonstrukcije (svako brkanje ova dva metoda ne bi bilo pametno). ponuđena su različita rešenja: primeri su Tukovo (Tuke) i Pinelovo (Pinel). Problematizacija je ta koja reaguje na teškoće. ali postupajući sasvim drugačije od izražavanja ili manifestovanja teškoća: u povezanosti sa njima. 381-390. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Polemics. Otud se predočava da svako novo rešenje koje bi se moglo pridodati drugima iskrsava iz aktuelne problematizacije.). Za jedan skup poteškoća može se dati nekoliko odgovora. Na isti način. različite filozofske škole helenskog doba nudile su različita rešenja za teškoće tradicionalne seksualne etike. 112 . to je pitanje kretanja kritičke an­ alize u kojoj se nastoji sagledati kako su konstruisana različita rešenja za problem. ona određuje elemente koji će konstituisati ono na šta različita rešenja pokušavaju da odgovo­ re. u: Paul Rabinow (ed. Rad filozofske ili istorijske re­ fleksije stavljen je u područje promišljanja jedino pod uslovom da se problematizacija jasno shvata ne kao skup predstava. modifikujući samo par postulata ili principa na kojima se temelji odgovor koji se daje. ona je originalni ili specifični odgovor . To jest. An interview with Michel Foucault". nego kao rad misli. ponekad čak i protivrečne u svojim različitim aspektima . razvija uslove u kojima m o g u biti dati mogući od­ govori. i koje sadrže istinu kao moguće pitanje.

.

Diplo­ mirao je na prestižnom École Normale Supérieure u Parizu. medicine. Ova dostignuća upućuju izazov onima koji teže da predstave njegovu karijeru. tvrdi da "Fuko iza sebe nije ostavio nijednu sažetu kritiku društva. i psi­ hologije 1949. McKinlay i Starkey 1998. da mislioci uvek. hegelijan- 113 . njegov rad je obnovio profesionalna polja poput urbanog planiranja. 1999). marksizam i humanizam. prikazujući Fukoovo kreativno žongliranje između intelektualne. takoreći. političke i javne osobe. Vruća intelektualna atmos­ fera na École Normale odražavala je i posleratni entuzijazam u Francuskoj za ideje koje su dolazile od marksizma. a drugi mislioci ih pokupe i ispale u drugačijem pravcu. zaista ima njegovo delo? Šta nam ono može značiti? Kako bi se tre­ balo upotrebiti? " (Miller 1993:19). lako je njegova asketska slika obrijane glave postala ikona postmoderne misli.Stiven Kec (Stephen Katz) MIŠEL FUKO Ključna stvar je. kao što su struktural­ izam. Najzad. strukturalne lingvistike. (Neki od primera su: Garland 1997. on je razotkrio materijalne prakse i odnose moći koji leže ispod uspona zapadne filo­ zofije. mentalnog zdravlja. Drugo. i po njegovim distinktivnim dostignućima u četiri oblasti. juna 1984. onda. Fuko je postao javni intelektualac koji je prkosio dominantnoj kul­ turi putem svojih političkih udruživanja. Džejms Miler (James Miller). Fuko. dete porodice iz srednje klase. menadžerskih studija. i socijalnog rada. Koju vrednost. drugi biograf. obuhvatnu teoriju moći. godine u Poatjeu (Poitiers).. Fukoa bi pre svega tre­ balo zapamtiti po maštovitoj potrazi za mišlju izvan datih istina i rezigniranog skepticizma našeg doba. a niti jedno delo ne predstavlja čisto njegovo učenje. Fuko se suočio sa glavnim kritičkim tradicijama. Treće. od AIDS-a. kriminologije. kako otkriva Dejvid Mejsi (David Macey) u biografiji The Lives of Michel Foucault (Macey 1993). ispaljuju strele u vazduh. Francuska. i pružio je vitalnu kritiku njihovih ograničenja. godine. kao što je Niče rekao. Chambon et al. predava­ nja. čak ni generalno korisnu istorijsku metodu. državne politike. dobivši diplome iz filozofije 1948. a umro je 25. To se dešava sa Fukoom. Smatraju ga najvažnijim i najpoznatijim misliocem dvadesetog veka. Žil Delez (Gilles Deleuze) Biografski detalji i teorijski kontekst Mišel Fuko je rođen 15. Kao prvo. Dodatna činjenica jeste da Fukoova čudesna delà ne pokazuju nijedan jedinstveni teorijski model ili političku orijentaci­ ju. oktobra 1926. otkrio je entuzijazam za interdisciplinarno učenje još u najranijim danima studija na univerzitetu. nijedan sistem etike. istorije. intervjua i gay aktivizma. politike i književnih proučavanja. obrazovanja..

Fuko je primio agregaciju iz filozofije na École Normale (veoma zahtevan skup ispita koje je na kraju pao). bile su praćene kritikom koja je optuživala Fukoa za diskursni determini­ zam. Still. Leng (D. Imalo je sve karakteristike onoga što će kasnije biti prepoznato kao Fukoov brilijantan stil. istim je kasnije bilo zasenjeno. D. godine. Od 1960. Biblioteka na univerzitetu u Upsali obezbedila mu je materijale potrebne za pisanje Folie et derasion: historié de la folie a l'âge classique {Ludilo i bezumlje : Istorija lu­ dila u doba klasicizma). 1954. Kasnih šezdesetih u Francuskoj delo je povezano sa naglim društvenim promenama šezdesetosme. te nepriznavanje i neuvažavanje istinski lekovitih funkcija moderne terapije. Delo Folie et déraison navodnoje o medikalizaciji ludila tokom osamnaestog i devetnaestog veka.0 FUKOU ske fenomenologije. Velody 1992). kad se Fuko premeštao iz Pariza na mesto profesora na Univerzitetu Clermont Ferrand. a rad u Varšavi i Hamburgu pogodovali su da delo dovrši do 1960. (Na engleski g a j e preveo Alan Šeridan /Alan Sheridan/ 1976. ono predstavlja i kritiku prosvetiteljske liberalne tradicije i filozofije razuma. Sledećih pet godina Fuko je ostvarivao karijeru kombinovanjem predavanja i kulturne diplomatije. i time ug­ lavnom zanemareno u naučnoj literaturi o Fukou). u gradu Lil. genijalna metodologija. dok je izvan Francuske dočekano kod veoma politizovanog"antipsihijatrijskog" pokreta na čijem čelu su bili Tomas Sas (Tomas Szasz). koja je primljena i pohvaljena od strane Žorža Kangilema (Canguilhem 1995). neumorna erudicija. 1951. Pohvale knjige.1955. predavao je psihologiju na kat­ edri za filozofiju na Univerzitetu Nord-Pas-de-Calais. u svakom slučaju. pak. Od 1952 . godine pod naslovom Madness and Civilization. Za to vreme radio je kao istraživač i "neslužbeni stažista"(Miller 1993:63) u bolnici Sveta Ana u Parizu. i mentalnoj bolnici. Varšavi i Hamburgu. Ova nameštenja pružila su mu. 114 . Leng). te o razvoju azila i psiholoških nauka. slabo istorijsko istraživanje. do 1966. Fuko je napisao svoje prvo delo Maladie mentale et personnalité {Mental lllnes and Psyhology). završio je kurs iz psihopatologi­ je. Drugi internacionalni krug oduševljenog prihvatanja pratilo je objavljivanje knjige u Engles­ koj 1965. stičući vredno kliničko iskustvo koje će kasnije igrati važnu ulogu u njegovim delima o psihologiji. Međutim. značajne intelektualne mogućnosti. Takav kriticizam javljaće se iznova tokom Fukoove karijere. a 1952. Ivan llič (Ivan lllich) i Dejvid Kuper (David Cooper). pod naslovom Maladie mentale etpsyhologie. Dok je to delo nagoveštavalo Istoriju ludila u doba klasicizma. znanje i moć postali ispre­ pleteni. te mešavina talenta. Te godine Fuko je prijavio Folie et déraison kao doktorsku dis­ ertaciju. retko primenjivanih u tako prozaičnim temama od strane socijalnih teoretičara. medicini. njegovo delo o istoriji ludila prošlo je kroz prvi krug oduševljenog naučnog prihvatanja. Istorija ludila u doba klasicizma nastavila je da širi svoj uticaj. te kao takvo pokreće Fu­ koov širi projekt razotkrivanja ontoloških značenja putem kojih su istina. i upravo je tu Fuko upoznao uticajne savremenike kao što je bio istoričar nauke Žorž Kangilem i marksistički teoretičar Luj Altiser. u kojem su izbačeni važni delovi i primedbe (Gordon 1990. dobijajući mesta u Upsali. na osnovu prerađene francuske verzije iz 1962. Uprkos kriticizmu. ali je ta rana runda bila nepraved­ no izazvana okrnjenim prevodom originala iz 1965.

Rolanom Bartom. epistemoloških i političkih konstituenti ljudskog života. tehnoloških. francuskim misliocima. Kao prvo. "arhe­ ologija". 115 . Naissance de la clinique: une archeologie du regard medical (Foucault 1963). ova dela nisu bila uticajna u književnim proučavanjima.u devetnaestom veku. Fuko je usavršio svoju arheološku metodologiju i u glavnim crtama izložio formalnosti koje leže ispod diskurzivnih formacija u naukama o čoveku za čijim razumevanjem je tragao. Arheologija znanja mnogim je čitaocima ostala opskurna u poređenju sa Recima i stvarima. Pošto se Fuko nakon 1960. a ne smatraju se ni delom njegov­ og značajnog korpusa (za neke od ovih dela v. a kasnih šezdesetih postalo je analitičko sredstvo za "politički aktivizam i uopšte anti-represivni sen­ zibilitet" (Castel 1990: 29). Fukoovo drugo značajno delo. sa širokom popularnošću kao i naučnom prijemčivošću. na engleski prevedeno kao The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception (1973). Drugo. koje je postalo bestseler. Fuko je proširio svoj arheološki pristup u dva sledeća dela: Les Mots et les choses: une archeologie des sciences humanies 1966. Ispod njenih naoružanih zamki. (Tokom ovog perioda Fuko je napisao brojna dela i eseje o umetnosti. godine nije vraćao na ova područja. godine. Morisa Blanšoa (Maurice Blanchot). Klodom LeviStrosom. uklopljenog u moderno obrazovanje medicinsk­ og autoriteta. predstavlja način prikazivanja diskurzivnog sloja. kako je primenjuje Fuko u Rođenju klinike.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Kako ističe Robert Kaštel (Robert Castel). Na površini. književnosti i filozofiji. Pod uticajem ideja Gastona Bašlara i Žorža Kangilema o istorijskom diskontinuitetu i kritici progresivizma i prezentizma u istoriji nauka (Gutting 1989). Rođenje klinike unapredilo je "arheologiju"kao novu istorijsku metodologiju. Tako se Fuko pridružio intelektualnom putovanju zajedno sa kolegama. delo je ukazalo na njegovo eksperlmentisanje (iako ne i na pridržavanje) sa strukturalizmom i semiologijom. Kontroverzno istraživanje dela o "smrti" figure "čoveka" u savremenoj misli izazvalo je kritičko reagovanje Žan-Pol Sartra (Sartr 1974) između ostalih. izgleda da se delo bavi promenama u medicinskoj praksi u Francuskoj od kasnog osamnaestog do ranog devetnaestog veka. (Reči i stvari: arheologija humanističkih nauka /Fuko 1971/) i u L'Archeologie du savoir {Arheologija znanja/Fuko 1998/) 1969. koje je bilo simptomatično po rastućoj humanističkoj i marksističkoj suprotstavljenosti Fukoovim ideja­ ma.ekonomije. g o ­ dine. predavajući u Tunisu u kritičnom periodu između 1966. Fuko. kao što je Rejmon Rasel(Foucault 1963). U Arheologiji znanja. U tom delu Fuko nalazi diskontinuitete u naukama o čoveku od njihovog pojavljivanja u Renesansi kroz razvoj njihovih suštinskih oblasti . ipak. Ž a k o m Lakanom i Lujem Altiserom. distancirao se od nje­ govog popularnog prikazivanja kao strukturaliste. i Renea Margita (Rene Margitte).teodelima Žorža Bataja (George Bataille). Ali. Po povratku u Pariz. Foucault 1998). bi­ ologije i lingvistike . Fuko unutar mode­ rne medicine otkriva slojeve novih lingvističkih. označilo je dva razvoja u njegovoj karijeri. do 1968. sa fokusom na lingvističke sisteme značenja i prostorne diskurse percepcije. nije bio u Francuskoj. Fukoovo prvo značajno delo time je imalo dvostruki značaj: ranih šezdesetih pojavilo se kao ključni doprinos "epistemologiji nauka o čoveku" (Castel 1990: 27).

U eseju pod naslovom Niče. izražen je u dramatičnoj knjizi. Drugi autori su tragali za Fukoovom vezom sa Ničeom ili se nisu slagali da takva veza postoji (Mahon 1992. Njegov radikalni karakter dobro se uklapao u alternativno interdisciplinarno okruženje na Uni­ verzitetu u Vinsenu. radio je na svom sledećem metodološkom proboju inspirisanim idejama Fridriha Ničea. U tom periodu pisao je oglede. Idealno. koja se pojavila nakon praz­ nine u objavljivanju.O FUKOU "U Francuskoj su izvesni budalasti 'komentatori' istrajavali da me etiketiraju kao'strukturalistu'. Fukoov metodološki zaokret ka genealogiji. Obavljao je ovu službu do kraja života. Nisam uspeo da doprem do njihovih sitnih mozgova to da nisam koristio nijedan metod. kao što je mono­ grafija o devetnaestovekovnom ubici Pjeru Rivijeru (Foucault 1975). istorija (Foucault 1977c. davao intervjue i priređivao tekstove. ali je ubrzo izabran na istaknu­ tom Collège de France. genealogija. Surveiller et punir: naissance de la prison (Foucault: 1975. seksualnost. dok nije objavio nijedno važnije delo. Ona radi na zamršenim. Collège de France zahteva od svojih profesora da smisle godišnje kurseve u skladu sa svojim predmetom. Prado (Prado) jasno predstavlja uvod u Fukoovu "genealošku analitiku" (Prado 1995). U međuvremenu. "Genealogija je siva. Rezimei Fukoovih kurseva predstavljaju fascinantne hronike pustolovina u područja koja će inspirisati drugu polovinu nje­ gove karijere: kriminologija. Fuko 1995). na­ pisao je Fuko u svome predgovoru za englesko iz­ danje Reči i stvari (Foucault 1971 b: xiv). Fuko jasno prika­ zuje snagu onoga što vidi kao ničeovski genealoški metod: multidisciplinarna tehnika otkrivanja kontigentnih istorijskih trendova koji podupiru savremeni diskurs i prakse moći. da preuzme mesto profesora istorije sistema mišljenja. cilj genealogije je da razume "istoriju sadašnjosti" nezavisno od poznatih istorijskih pripovesti i političkih ideologija koje su predstavljale prošlost. i novom opsegu tematskih zanimanja. jer vešto iznova određuje mod­ ernu kao "disciplinarno društvo" oblikovano novim formama moći koje su pratile opadanje evropskih 116 . delo je započelo genealoško prepravljanje kriminološke istorije zatvorskog sistema. upravlja­ nje i etika (Foucault 1997b). Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora /Fuko 1997/). Nilson 1998). sastruganim pergamentima" (Fuko 1995:79). suprotstavljena je traganju za tradicionalnim poreklima i podizanju temelja u korist narušavanja"onog stoje prethodno smatrano imobilnim" i fragmentiranju "onog što je smatrano objedinjenim" (Fuko 1995). ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. Između 1969. i 1975. Snažno artikulišući političko i intelektualno zanimanje koje ga je zaokupljalo prethodnih sedam godina. koncept ili ključni pojam koji karakterišu strukturalnu analizu". godine označilo je različite intelek­ tualne pravce koje će slediti tokom sedamdesetih godina. Imenovanje za profesora filozofije na novom eksperimentalnom Univerzitetu u Vinsenu (Vincennes) 1968. godine Fuko postaje politički aktivan u grupama kao što je Grupa za informisanje o zatvoru (Prison Information Group) i putuje kroz Poljsku i Irak da bi pisao o represiji i revoluciji. i prema tome. Ovven 1996. Postalo je i Fukoova najpoznatija knjiga. posebno njegovim delom Genealogija morala.

Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja /Fuko 1988/). i sociologija Maksa Vebera (Turner 1992. sek­ sualnosti i srodnim temama koje se bave regulaci­ jom i socijalnom kontrolom. Owen 1999). ljudi pretvoreni u subjekte.. Subjekat je ili podeljen u sa­ mom sebi ili odvojen od drugih.Stiven Kec: MIŠEL FUKO suverenih režima. Dirkemove studije (Cladis 1999).. Volja za znanjem. Socijalna teorija i doprinosi Dosta literature koja se bavi Fukoovim doprinosi­ ma socijalnoj teoriji težilo je da podeli njegovo delo u odnosu na druge teoretičare ili škole misli (a ponekad ga izvodeći od njih). kritička teorija (Ransom 1997). Morisom Merlo-Pontijem (Crossley 1994) i Jirgenom Habermasom (Kelly 1994. praksi odvajanja. Tomasom Kunom (Dreyfus. ekspertize i disciplinarne estetike vladanja sopstvom. trebali bi da pra­ timo Fukoovo određivanje sopstvenog delà kako bismo potom razumeli probleme koje su njegove teorijske ideje učinile razumljivim. Rabinow 1983). u našoj kulturi. posebno potonje zbog Veberovog naglašavanja birokratske 117 . Deridom (Boyne 1990). Szakolczai 1998). težio sam da proučim. bio je da stvorim istoriju različitih oblika kojima su. Naredni radovi povezuju Fukoa sa Ničeom. Fukoovi poslednji dani u junu 1984. Sa skoro dirljivom ironijom. Istorija seksualnosti: staranje o sebi /Fuko 1988/). Uprkos njihovim razlikama. etike i identiteta. čuvenoj bolnici koju je osuđivao u svome radu zbog njene istorijske uloge u uspostavljanju "bio-moći" francuskog upravljanja: ležeći u krevetu u bolnici. Žilom Delezom (Braidotti 1991). "Moj cilj.. Moje delo se bavilo sa tri oblika objektivizacije koja preoblikuje ljude u subjekte. L'Usage des plaisirs (Fou­ cault 1984. bio je zadovoljan čitajući prve prikaze njegovih poslednjih knjiga. Prema tome.. toma II i III Istorije seksualnosti. Istorija seksualnosti I. ova delà konzistentno upotrebljavaju ničeovsku dekonstrukciju porekla zapadne duše i pokoravajućih režima istine. I na drugim mestima Fuko ponavlja ovu trostru­ ku organizaciju svog korpusa (Foucault 1983b: 237. /Fuko 1978/). 1988b). U drugom delu mog rada. 1988a: 7-16. Zanimanje za genealošku istoriju sadašnjosti nadahnulo je Fukoov sledeći niz istorije seksualnosti: Historié de la sexualité I: La volonté de la savoir (Foucault 1976. LeSouci de so/(Foucault 1984. način na koji se čovek (on ili ona) pret­ vara u subjekat" (Fuko 1983a: 208). kao što je mark­ sizam (Poster 1984). Najzad. Feministička kritika bila je izuzetno važna za ovu primenu (o tome kasnije). Ashenden. proučavao sam objektivizacije subjekta u onome što ću naz­ vati 'prakse odvajanja'.. Zajednički im je i razumljiviji jezik negoli u Fukoovim prethodnim radovima: ona su postala nužna za svaki univerzitetski kurs o kriminalu. provedeni su u Salpetrijeru.. Rabinovljev ko­ mentar (Rabinow 1984: 7-11) uistinu ostaje dosledan Fukoovoj preporuci prikazivanjem njegovog rada u smislu praksi klasifikacije. Prvi su oblici ispitivanja koji sebi pokušavaju da daju sta­ tus nauka. Fuko je u svojim poslednjim godinama težio utemeljenju jedinstvenog teorijskog stanovišta njegovog životnog delà nezavisno od svojih komentatora.

Fuko prikazuje kako su moderne evropske države označavale skitnice i navodno "nekorisne" ljude kao politički problem. i stoga nam pruža ko­ risnu formulaciju. normalizuju i institucionalizuju stanovništvo radisocijalnestabilnosti. Na prim­ er. Najvažnije. on je izoštrio naše shvatanje načina na koji je proizvodnja znanja u naukama o čoveku. kako Fuko 118 . lingvistika je konstruisala govornog subjekta čije su karakteristike uslovljene strukturama značenja. bolnica. vođenju dokumenata i pris­ motri. seksologija i kriminologija. vežbanjima. medicina. su stvaraoci modernog znanja oblikovali svoje diskurse i opravdavali svoje intervencije u sve domene ljudske egzistencije. određene figure oko koje Prakse samosubjektivizacije konstituišu najneuhvatljivi oblik subjektivizacije jer. pre nego iz autoriteta samih profesionalaca. ironična konvergencija disciplinarnosti sa liberalnim humanizmom postala je određujuća karakteristika onog što Fuko naziva "rođenjem zat­ vora" (podnaslov delà Nadzirati i kažnjavati). tehnike regulisanja zasnovane na ispi­ tivanjima. Fuko je rekonceptualizovao modernu politiku kao subjektivirajuću mrežu prak­ si i polja. stanovništvo i individ­ ua. Prakse odvajanja U Fukoovom delu prakse odvajanja predstavljaju političke strategije koje razdvajaju. siromašne i delikvente. kao što su psihijatrija. biologija je kon­ struisala živog subjekta kojim upravljaju biološki zakoni prirode.0 FUKÔU i praksi samosubjektivizacije. Dodatno. te život/smrt. Na primer. od kasnog osamnaestog i devetn­ aestog veka. biologija. Fuko je isticao da profesionalni status znanja proizlazi iz oblasti u kojima se ono razvijalo. i Nadzirati i kažnjavati. Stvaranjem istorije oblika putem kojih su "ljudi pretvoreni u subjekte". zatvora i škola. Rođenje klinike. U delima Istorija ludila u doba klasicizma. Ovo disciplinujuće uređenje društva poklapalo se sa razvojem moćnih institucija . pretvorila ljude u tipove subjekata klasifikujući ih u skladu sa dualističkom logikom koja prožima zapadni način mišljenja: razum/be­ zumlje. koji ga uslovljavaju kao organizam. Ekonomija. takođe bile povezane sa novim korektivnim programima usmerenim ka individualnoj rehabili­ taciji. Dakle. normalno/patološko. Na taj način. lingvistika takođe su pove­ zane jer su njihove šeme klasifikacije utemeljene u proučavanju "čoveka". u Nadzirati i kažnjavati Fuko pokazuje kako su. Prema tome. kao što diskusija koja sledi to i pokazuje. Fuko je razradio način na koji su ovi nizovi praksi delovali najočiglednije u poljima subjektivizacije: telo. Prakse samosubjektivizacije Prakse subjektivizacije Prakse klasifikovanja Kroz svoja delà. pridodao je savremenoj soci­ jalnoj teoriji kritičku dimenziju punu života.mentalnih bolnica (azila). i ponovo ih grupisale u lude. Fuko je is­ ticao kako su prakse odvajanja istorijski crple svoju moć iz merkantilnih državnih društava i prosvetiteljske političke filozofije individualnih prava i ljud­ ske slobode. u delu Reči i stvari Fuko dokazuje d a j e ekonomija konstruisala proizvodnog subjekta koji podleže ekonomskim pravilima i zakonima.

Polja subjektivizacije Jelo Mada Fuko nije usamljen u usmeravanju pažnje na političku ulogu tela. svojim dušama. sopstvenim sredstvima. Nadzirati i kažnjavati i Istorija seksualnosti dva su ključna delà u kojima Fuko razvija svoju analizu tela kao područja subjektivizacije. i to na način na koji bi se preobrazili. ključna za nastanak moderne politike. u Istoriji seksualnosti Fuko poka­ zuje zastrašujuću nadmoć sa kojom su devetnaestovekovni stručnjaci konstruisali hijerarhiju seksualizovanih tela i podelili stanovništvo u grupe normalnih. Slično tome. Stoga.hrana. Terry. pokornim telima u zatvorima i disciplinovanim telima u školama potvrđuje Fukoovu tezu da je ljudsko telo veoma prilagodljivo područje za cirkulaciju moći. seks. Sledstveno tome. viktorijanski seksualni diskurs posebno je idealizovao buržujsko muško telo. mislima. san. Zaista. ili stanovništva. najintimnije potrebe tela . natprirodne moći" (Foucault. Sennett 1982:10). nezapadnjaka i starih. uspeh nadmoći Moderne nad efikasnim telima u industriji. Urla 1995). sakriven. ove nauke na­ stavljaju uvećanje svoje ekspertize krivotvorenjem seksualne istine u srži čovekovog identiteta. U Fukoovom delu. te poreklom i rasom. Buržujsko muško telo potom je upotrebljeno za označavanje inferiornih tela žena. čistoće. Disciplina tela razvijena u zatvorima ima paralele u čitavom širem disciplinarnom društvu.postaju građa na osnovu koje se donose zatvorski raspored. prakse samosubjektivizacije množe se u području seksualnosti. bila je. prema tome. koja je nastala zajed­ no sa hrišćanstvom a kasnije je odlikovala modernu medicinu i psihijatriju. i postigli određeno stanje savršenosti. jer su seksološke nauke seks istorijski označavale kao taja­ nstven. i štetan. prostor. U Istoriji seksualnosti. provere i mikrokazne. Socijalni naučnici. i na taj način obavezivale subjekte da o tome govore u snažnim samorefleksivnim značenjima. nižih klasa. sreće. zahtevaju razvijanje tehnologija sopstva: "Tehnike koje omogućuju individuama da izvode. policijski čas. preoblikovan. Jones. devijantnih i perverznih pojedinaca. svetio i toplota . Zaista. vežbanje. nekoliko područja (Sawicki 1991. Za Fukoa. on kaže da prakse kažnjavanja ustvari proizvode "dušu" delikventa disciplinujući telo i korporizujući zatvorske am­ bijente. zašto naše dugovečne istine o sopstvu moraju da budu proučene u smislu praksi samosubjektivizacije koje ih održavaju. Porter 1994. prema Fukou. ponašanjem. Fukoovo promišljanje tela podstaklo je ekspanzivnu sociologiju tela obuhvatajući 119 . U prvom. Fuko identifikuje priznanje kao eg­ zemplarnu tehnologiju sopstva. Nadalje. privatnost. To je razlog. terapeutski stručnjaci i pomoćni moralni inženjeri primenjuju tehnologije sopstva na najrazličitije načine (Mar­ tin 1988).Stiven Kec: MIŠEL FUKO objašnjava. izdržljivošću i produktivnošću. izvestan broj radnji nad svo­ jim telom. veza između individualnog i so­ cijalnog tela. on je jedinstven z b o g određivanja raznolikih načina na koje je "bio-moć" odigrala ulogu u uspostavljanju modernih režima moći. koje se o d ­ likuje zdravljem i dugovečnošću.

programa za savladavanje rizika. stope reprodukcije". "umeću vladanja" (governmentality) (Foucault: 1991: 90) i ogledima o genealogiji liberalne vladavine (Fou­ cault 1981. studije vladanja nisu nekritične oko podoblasnih nedostataka (Hindess 1997. njihova starost. Rose 1999). ili vladanju. i drugih u vezi sa up­ ravljanjem i stanovništvom kao subjektom postav­ ljaju sveže kritičko viđenje politike demografskog znanja. Cruikshank 1999). pregledi. bolesti i tipovi smrti. U kasnijim studijama Fuko proširuje medicinski fokus i prikazuje kako je moderna država uvećala svoju moć intervenisanjem u život stanovništva. Stanovništvo se pojavilo kao polje subjektiviteta tamo gde je ad­ ministrativna moć nad ljudima primenjivana putem identifikacije. dugovečnost. u svojoj inventivnoj studiji slučaja britanske socijalne psi­ hologije. navike i poroci. Počevši od sedamnaestog veka. Nikolas Rouz (Nikolas Rose). Dakle. Te studije razrađuju Fukoovu perspe­ ktivu politizacije moći kritikom neoliberalnih režima. regulisanje zdravlja i centralizovano soci­ jalno staranje. shvatili da ih moraju poznavati" (Rose 1990:5). "rođenje i istorija znanja o subjektivitetu i intersubjektivitetu suštinski su povezane sa programima koji su. Fukoov koncept bio-politike vodi ka njegovom obuhvatnom viđenju politike. njegovo delo ističe dva važna aspekta 120 . i programa utilitizacije tehnologije podataka i tržišne racionalnosti u državnim preduzećima. Dean 1999. Dok su više marksističke kritike optuživale studije o upravljanju da se odriču radikalne politike (Frankel 1997). Literatura o vladavini takođe ističe kako su lično ponašanje. objašnjava da "sa ulaskom stanovništva u političku misao. ili u ono što Fuko naziva "bio-politikom stanovništva"(Fuko 1978). O'Malley 1997). Rouza. policija. Argumenti Fukoa. standardizacije i regulacije javnog ponašanja i rizika. sloboda. vladanje kao svoj objekat uzima takve fenomene kao što su brojni subjekti. koje ih povezu­ je bez svođenja jednog na drugo" (Dean 1994:174). i dovode do uzbudljivih podoblasti studija o upravljanju (Burchell 1991. Individua Uprkos Fukoovom radikalnom socijalnom kon­ struktivizmu. da bi upravljali subjektima.0 FUKOU Stanovništvo Fuko je radikalno istorizovao pojam stanovništva izvodeći ga iz tradicionalnih demografskih koncep­ cija i tražeći njegova diskurzivna i politička porekla u mrežama moći/znanja koje su izrasle iz prosvetiteljske brige oko zdravlja i bogatstva. 1988a). onog što bi se moglo nazvati 'prakse sopstva'i'prakse upravljanja'. Bunton 1997. zapadne administracije racionalizovale su svoje upravljanje društvenim problemima novim tehnikama vladanja kao što su statistika. Rođenje klinike ispituje kako su medicinske krize u vezi sa urbanom higijen­ om i epidemijama u osamnaestom i devetnaestom veku osposobile centralizovano medicinsko uprav­ ljanje da nadgleda zdravlje stanovništva i društvene prostore njihovih aktivnosti. Barry 1996. dodatna je definicija Mičela Dina (Mitchell Dean): vladavina "određuje novi prostor misli u domenu etike i politike. izbor i odgovornost refigurisane kao politički izvori i umotane u tkaninu "društvenog" (Peterson. osiguravajućih programa. Na primer. U ovom smislu.

i da se mobilišu kao kolektivni činilac socijalne promene. zatvorenici.Stiven Kec: MIŠEL FUKO individualnih posredovanja. Njegova opažanja u jednom od poslednjih intervjua navode na pravac u kojem je njegov budući rad mogao da vodi: "Nazvao bih subjektivizaciju procesom koji rezultira konstituci­ jom subjekta.To je omogućilo gay pokretima u dvadesetom veku da preokrenu medicinsku praksu "označavanja" restriktivnih homoseksualnih kategorija. individua za Fukoa predstavlja personalni prostor g d e i aktivne i pa­ sivne. promišljajući etičke konfiguracije starovekovnog društva. Ove ideje o individualnom subjektivitetu uve­ liko figuriraju u Fukoovim kasnijim radovima o predhrišćanskoj etici i seksualnosti (Fuko 1988a. subjektivnošću koja je očigledno samo jedna od datih mogućnosti organizovanja samosvesnosti" (Foucault 1989:330). individualni subjektivitet je kontigentan i nestabilan jer postoje druge "mogućnosti organizovanja samosvesnosti". Pre­ ma tome. produbio ovaj as­ pekt svog rada i stvorio nov skup pitanja o preob­ likovanju umeća života. Fukoova individua nije tradicionalni subjekat uhvaćen u ontološko vođenje rata između oslobođenja i dominacije. U tom smislu. Drugo. posebno u vezi sa njegovim istorijskim metodom i političkim teorijama. manje povezanu sa odnosima moći i naučnog diskursa. sek­ sualni devijanti. Na primer. to je pružilo i odskočnu dasku za samoodređenje i individualni i kolektivni otpor" (Weeks 1987:38). delo Fukoa i njegovih sledbenika ukazuje da subjekti moderne disciplinarne matrice . Ocena ključnih prednosti i kontroverze Fukoove misli o naukama o čoveku i nasleđu prosvetiteljstva inspirisale su celi niz snažnih kon­ troverzi. u kontekstu materijalnih praksi. istoričar i Fukoov prijatelj Pol Ven (Paul Veyne) kaže da je tokom poslednjih osam meseci Fukoovog života. Kao prvo. d a j e ostao živ. A imajući na umu Fukoovu smrt. pacijenti i deca . samo-stilizacija" (Veyne 1993: 8). a više prilagođenu društvenim impera­ tivima samo-stilizovane autonomije. ili preciznije.vojnici. To je predstava koju su stvorili tradi­ cionalni diskursi filozofije i diskursi društvenih nauka ograničeni rigidnim teorijskim modelima i političkim ideologijama. Fuko je počeo da razmatra način na koji samo-znanje može biti razdvojeno od praksi subjektivizacije. Najznačajnije. Komentatori Fukoa gener­ alno se slažu da bi. Ven zaključuje da "Fukoova originalnost među velikim misliocima našeg veka leži u odbijanju da pretvori našu konačnost u osn­ ovu za nove izvesnosti" (Veyne 1993:5). Kritike u vezi sa istorijskim metodom razmatrale su Fukoa u cilju isticanja njegove antipozitivističke arheološke i genealoške strategije na štetu pogodnih naučnih 121 . i regulisane i suprotstavljajući mogućnosti za ljudsko posredovanje izbijaju na površinu. u svo­ joj istoriji devetnaestovekovne seksologije Džefri Viks (Jeffrey Weeks) primećuje da iako su seksolozi "težili tome da regulišu označavanjem. Foucault 1988b.mogu da ruše i ruše uslove svog subjektiviteta. pisanje dve finalne knjige o istoriji seksualnosti "za njega igralo ulogu kao što su filozofska delà i lični dnevni­ ci igrali u starovekovnoj filozofiji: rad sopstva nad sobom. 1993). Ovde njegovo inovativno istraživanje "sopstva" i subjektivnih "igri istine" inkorporiše veoma aktivnu dimenziju subjektivite­ ta. To jest.

zatvora. poriče političko polje ljudskog posredovanja i otpora. Lois Meknej (Lois McNay) slaže se sa Fukoom da je "seksualnost stvorena u telu na takav način da bi olakšala regulisanje društvenih odnosa" (McNay 1993: 32). ipak. koji.0 FUKOU objašnjenja. telesnosti i požude nisu proizvod odnosa moći. g d e su oni ukinuti. Raširenije su bile rasprave oko Fukoovih političkih teorija. čitaoci koji su očekivali da se Fuko postavi u poseban politički program ili da ponudi teoriju otpora ostavljeni su na cedilu. McNay 1993. Na primer. kako se tvrdi. seksualnosti i starovekovne etike nisu faktički razumljive istorije. Rezultat ove kritike bila je popular­ izacija netačnih objašnjenja prošlosti. u stvari. Pored svega. Fukoova kasnija istraživanja etike individualnog sopstva delimično su otklonila mesto aktivnog subjekta u političkom životu (kao što prethodna diskusija ukazuje). Slično tome. Ramazanoglu 1993. uprkos njegovom insistiranju da je moć isto toliko "produktivna" koliko i represivna. kritike Fukoa bile su suočene da preispitaju sopstvene metodološke pretpostavke. Oni su ili kritikovali Fukoa. Tačno je da Fuko često traga za istorijs­ kim klasifikacijama i podelama tela i stanovništva putem dominacije nad njima. istoričari su prigovarali Fukoovoj pretpostavci da se istorijski diskontinuiteti i preokreti koje je ot­ krio m o g u internacionalno primeniti. Femi­ nistkinje su posebno isticale da je telo i gradilište regulacije. čak i ako su u pravu u vezi sa njegov­ im istorijskim previdima. često z a ­ snovanih na konfuznoj i slabo istraženoj doku­ mentaciji. g d e se održavaju stvoreni rodni identite­ ti. posebno oko njegovog dalekosežnog pojma moći. one pokazuju kako nastaju specifični problemi u posebnim isto­ rijskim okolnostima. to jest. Deveaux 1994. i gradilište otpora. Druge kritike Fukoovog istorijskog metoda mogu se pronaći u izvrsnoj zbirci Foucalt and the Writing of History (Goldstein 1994). Bynum 1994). svi aspekti seksu­ alnosti. Džudit Batler (Judith Butler) piše da ritualizovane osobine tela koje vežu ženu za fiktivne ženske identitete takođe mogu da post- 122 . Na primer. Fuko tvrdi da je bio "sasvim svestan" da nije napisao "ništa drugo do fikcije". ili su samo privremeno prihvatili nje­ gove teorijske intervencije. jer. postoje velike razlike između nacija i lokaliteta. I u tom smislu Fuko zaista izumeva kvazi-istorijske formacije kao što su "disciplinarno društvo" i "doba klasicizma". azila. istorija mentalnih bolnica (azila) i bolnica u Engleskoj i drugim zemljama sasvim je drugačija od onih u Francuskoj (Porter 1987. U intervjuu relevantnom za kritiku istorijskog metoda. on ne daje nijedno jasno objašnjenje načina na koji se ovo "doba" pretvorilo u "moderno doba" u devetnaestom veku. Hekman 1996). iako fikcije ne znače da je "istina stoga odsutna" (Foucault 1980: 193). Njegove studije slučaja klinike. Ipak. u međuvremenu razvijajući sofisticiranu Fukofeminističku literaturu (Bell 1993. Feministički naučnici i aktivisti predstavili su najopsežniju kritiku Fukoovih političkih teorija. Ona dodaje d a . jer nije posvetio pažnju neravnopravnosti rodova. kada Fuko misli na period od sedamnaestog do osamnaestog veka kao na "doba klasicizma" u Rečima i stvarima i Istoriji lu­ dila u doba klasicizma. suštinski ih prerađujući u cilju prevladavanja njihovih ograničenja. Na primer. Nadalje. ženskoj istoriji i seksual­ nom nasilju.

T. P. (1990) .Foucault Con­ tra Habermas: Recasting the Debate between Genealogyand Critical Theory. putem kritike Fukoa na osnovu politike tela i rodnih odnosa moći i otpora. (eds.."Michel Foucault". uistinu su unapredile fukoovsku socijalnu teoriju u najinventivnijim pravcima. Bell. str. C. LITERATURA: Ashenden. London and New York: Routledge Boyne. Upravo zbog toga Fuko je izbegavao političke saveze i teorijske veze: da bi njegovi čitaoci mogli da unesu sopstvene politike i učenja u njegove namere. Gordon. Chica­ go: University of Chicago Press. G.Foucault and Derrida: The Other Side of Reason. London and New York: Routledge Braidotti.Science and the Practice of Medicine in the Nineteenth Century.). (eds) (1996) . Canguilhem. London and New York: Rout­ ledge Bynum.Foucault and Political Reason: Liberalism. te da bi stvorili živu kritičku razmenu oko njegovih ideja. Za Fu­ koa. Osborne. D.. radoznalost "budi pažnju za ono što postoji i što bi moglo da postoji. u: Profiles in Contemporary Social Theory. London: Sage Barry.Stiven Kec: MIŠEL FUKO anu dekonstruktivne osobine koje otkrivaju arbitrarnost takvih identiteta (Batler 1990: 140-141). 123 . (eds) (1991) . spremnost da se pronađe neobično i posebno koje nas okružuje" i "strast da se shvati šta se dešava i šta prolazi" (Foucault 1989: 198-199). 21 (2): 275-289).Gender Trouble: Feminism and the Subversion ofldentity. R. Cambridge: Cambridge Univesity Press. N. U jednom od njegovih najintere­ santnijih intervjua Fuko kaže da sanja "o novom dobu radoznalosti" (Foucault 1989: 199). A.The Foucault Effect: Studies in Gouvernmentality.Interrogating Incest: Feminism. (1994) . R. Rose. (1991) . Fou­ cault and the Law. spremnost. Feminističke spisateljice. G. Butler. V. Turner (eds. 2001. (1993) . S. W. F. strast i ra­ doznalost snovi i vodilja koji su inspirisali Fukoovu karijeru. Miller. Neo-Liberalism and Rationalities of Government. Owen. Sage Publica­ tions. New York: Routledge Burchell. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Stephen Katz . Critical Inquiry."Georges Canguilhem on Michel Foucault's Histoire de la folie".Patterns of Dissonance. London & New Delhi. onda su to verovatno istinski ključevi za razumevanje njegovog mesta u savremenoj soci­ jalnoj teoriji. by Antho­ ny Elliot and Bryan S. (1990) . 117-127. Ako su pažnja. J. (1995) . London: UCL Press.) (1999) .

M. Foucault. (eds) (1999) Reading Foucault for Social Work. Ithaca. B. A.Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics.The Birth of the Clinic: An Archaeology of Médical Perception. Dreyfus and Paul Rabinow (eds). (1994) .. Crosslezy. th Foucault.Mental lllness and Psychology. Feminist Studies. S. Chicago: University of Chicago Press. The Final Foucault. Michel (1983a) . Dreyfus. Chambon.The Politics of Subjectivity: Between Foucault and Merleau-Ponty. L.Raymond Roussel. L."The Two Readings of Histoire de la folie in France". Chicago: University of Chicago Press. Panthéon Books.The Will to Empower: Démocratie Citizens and Other Subjects. Michel (1971b) . NY: Cornel University Press. C a m bridge. Dreyfus and Paul Rabinow (eds). London and New York: Routledge Dean. (1994) . London: S a g e Deveaux. Michel (/1963/ 1973) . Michel (1988b) . Irving. (ed. (1990) . Michel (1975) . Rabinow. Foucault. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. (1994) . L. MA: MIT Press. 20 (2): 223-247. M. M. New York."Feminism and Empowerment: A Critical Reader of Foucault". A. Chicago: University of Chicago Press. 3(1): 27-30. (1999) . (1999) . Aldershot: Avebury Cruikshank. 1984". H. Epstein. New York: Harprer & Row Foucault.Critical and Effective Historiés: Foucault's Methods and HistoricalSociology. Pierre Rivière. M. My Sister and My Brother: A Case of Parricide in the 19 Century. Michel (1983b) . Historyofthe Human Sciences. Foucault."The ethic of care for the self as a practice of freedon: an interview with Michel Foucault on January 20. R. u: H. An overview of work in progress". New York: Pentheon Books. u: J.. Foucault. Oxford: Durkheim Press.0 FUKOU Castel.Durkheim and Foucault: Perspectives on Education and Punishment. New York: Columbia University Press.Governmentality: Power and Rule in Modem Society./. Rasmussen (eds). 124 . N."On the genealogy of ethics. (1983) . Bernauer and D.) (1999) . Cladis. Dean.The Order ofThings: An Archaeology of the Human Sciences. Michel (1963) . Having Slaughtered My Mother. Paris: Gallimard Foucault. Foucault. New York: Pantheon Books. P. u: H."The subject and power". Michel (/1954/ 1976) . L.

Foucault. 1966-84). (ed. Rabinow). Sociology". Gutting. Mišel (1982) . Michel (1989) . Mišel (1995) . C. 1 (2): 173-214.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Foucault. Mišel (1988a) . u: G. Foucault. Hekman. University Park: Pennsylvania State University Press. P. 1]. Foucault. Mišel (1997a) . Sremski Karlovci. Fuko. Beograd: Prosveta. 1988. Beograd Fuko. Burchell.Nadzirati i kažnjavati: nastanakzatvora. and P. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Frankel. istorija". genealogija. Oxford: Blackwell Gordon. S.Istorijaseksualnosti. (1990) -"Histoire de la folie: an unknown book by Michel Foucault". History ofthe Human Sci­ ences. 21 (2): 198-227. Humanities in Review.Foucault and the Writing ofHistory.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. Theoretical Criminology.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. Chicago: Univer­ sity of Chicago Press. Subjectivity and Truth (ed.) C. Mišel (1971a) . The Foucault Effect: Studies in Governmentality. New Left Review.Foucault Live (Interviews. (1997) -"Confronting neoliberal régimes: the post-Marxist embrace of popularism and realpolitik". Michel (1991) . Vol. Miller (eds). C. 1.Istorija seksualnosti: korišćenje ljubavnih uživanja. (ed. (1989) . Beograd: Nolit Fuko. G.Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason. Gordon. 1. Foucault."Governmentality". New York: The New Press. Gordon.Istorija seksualnosti: staranje o sebi. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. (Ed. (1982) . Criminology.Feminist Interprétations of Michel Foucault. br.) (1996) ."Sexuality and solitude". C. Theoria. (ed. Garland.Mo\.Arheologija znanja. Vo­ lja za znanjem."'Governmentality' and the Problem of Crime: Foucault. Foucaut. New York: Panthéon Books. [knj. 1:3-21. (1997) . Cambridge: Cambridge Univer­ sity Press. Beograd: Prosveta (drugo izdanje) Fuko. Michel (1997b) .Essential Works of Fou­ cault 1954-1984. R. XXXVIII. Sennett. Ethics. Michel (1993) . New York: Panthéon Books. 125 . D. Political Theory. Mišel (1998) . Fuko. Beograd: Prosveta Fuko."Niče. Michel. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. B. J.) (1994) . Mišel (1988b) . 226:57-92. Goldstein. mart 1995. Gordon). 3(1): 3-26."About the beginnings of the hermeneutics of the self". Michel (1980) .

New York: Simon & Shuster. Rose. Durham. (1993) . (1996) -Maturity and Modernity: Nietzsche. Boston: Northeastern Univerity Press. C. H. C. Marxism and History: Mode of Production versus Mode of Information.Critique and Power: Recasting the Foucault/Habermas Debate. (eds. Poster.Mind-Forg'd Manacles: A Historyof Madness in England from the Restoration to the Regency. McNay. (eds) (1997) . (ed. 26 (2): 25-272. H. Shearing.The Passion of Michel Foucault. politics". Weir. M. P.) (1994) -Reassessing Foucault: Power. H. (1997) . London: Athlone. R.) (1994) . CA: Sage. P. Prado. (1997) -"Politics and governmentality". R. (1984) -"Introduction"."Governthe Private Self. London and New York: Routledge mentality. A.Foucault's Discipline: The Politics of Subjectivity. N.) (1988) . C.). (1995) . M.Foucault. Ramazanoglu.The Lives of Michel Foucault. Rabinow.Foucault and Feminism. Porter. L.0 FUKOU Hindess. Gutman H. Albany: State University of New York Press. Nilson. S. G. London: Routledge Kelly. NC: Duke University Press. London: Routledge Ransom. 26 (4): 501-517. Economy and Society.Starting with Foucault: An Introduction to Genealogy. Rabinow (éd. 126 . (1990) .) (1993) . (1993) . L. M. (1992) . Starkey. London: Tavistock McKinlay. K. B. Weber.Michel Foucault and the Games of Truth. Cambridge: Polity Press. Economy and Society. Boulder. J. London and New York: Routledge. in P. criticism. Peterson. Health and Medicine. C. Martin. The Foucault Reader. Porter. L. London and New York: Routledge. (eds) (1998) .Up Against Foucault: Explorations ofSome Tensions Between Foucault and Feminism. Hutton. J. Manon. London: Macmillan. D. Power.Foucault. London: Hutchinson. Thousand Oaks. and the Subject. D. Owen. New York: Panthéon Books. Foucault and the Ambivalence of Reason.Governing the Soul: The Shaping of O'Malley. Miller. (1987) . R. Management. and Organization Theory. CO: Westview Press. P. Macey. Cambridge. (ed. (1998) . (1997) . (1993) .Technologies ofthe Self: A Seminar with Michel Foucault.Foucault. (1984) . Medicine and the Body. Jones. MA: MIT Press. A.Foucault's Nietyschean Genealogy: Truth. Bunton. (eds.

Power and the Body.Disciplining Foucault: Feminism. Urla. J. (1999) . Critical Inquiry. 127 . (1987) . A. London and New York: Rout­ ledge."Questions of identity". London and New York: Rout­ ledge. 20 (1): 1-9. C a plan (éd. (eds) (1992) . (1998) . Sawicki. J.Rewriting the History of Madness: Studies in Foucault's Histoire de la Folie. J. London: Routledge Terry. J. Cambridge: Cambridge University Press.Powers ofFreedom: Reframing Political Thought. Velody. London: Tavistock.Stiven Kec: MIŠEL FUKO Rose." T h e final Foucault and his ethics". The Cultural Construction of Sexuality." O strukturama i struktural­ izmu" (intervju). S. N. (eds) (1995) . u: Marksizam/Strukturalizam. Beograd. Veyne. in P. (1992) . (1993) . Weeks. Žan-Pol (1974) .Max Weber and Michel Fou­ cault: Parallel Life-Works. (1991) .Regulating Bodies: Essays in Médical Sociology. Sartr. A. Still. B. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. I. 1974. P.). Turner. zbornik časopisa Delo. London and New York: Routledge Szakolczai.Déviant Bodies.

No on ne traga za odnosom između dve datosti. te da se taj teatar preobrati u tragove do sada nemišljenih serija sučeljavanja od kojih je. i njegovi "znanje" i "moć" predstavljaju nešto drugo. psihijatrija. Da. ima potiskivanja i represije koji potiču od autoriteta. Ali ta vladajuća klasa ne zna kako to čini. Fukoova je genijalnost u tome da se spusti do ma­ lenih drama. Fuko poseduje originalan i analitički um. jed­ nog ogleda i par predavanja u kojima Mišel Fuko pokušava da iznađe nove načine govora o moći (Foucault 1980). Vest je u reorganizovanju prošlih događaja ne bi li pono­ vo promislio sadašnjost. 2) novi oblik znanja rađa novu klasu ljudi ili institucija.svaki od njih voljno ili nevoljno obavlja svoj deo. Kakve su veze između moći i znanja? Postoje dva loša kratka odgovora: 1) znanje pruža instru­ ment koji moćnici m o g u da koriste za sopstvene svrhe. masturbacija. Praktično niko ne voli nijednu stranu ovih pojednostavljenih dihotomija. To je još jedna etapa u izvanred­ noj avanturi ideja započetoj u kasnim pedesetim. Angažovano preokreće poznate truizme u sumnje ili haos. niti da li bi mogla bez drugih uslova u odnosima moći . medicina. postoje pojedinci i organizacije koji vladaju drugim ljudima. da ih odene u činjenice koje jedva da je neko drugi primetio. Niko ne zna to znanje.Jan Heking (lan Hacking) FUKOOVA ARHEOLOGIJA Moć/Znanje je zbirka od devet intervjua. jezik. tvrdi on. Da. sa novim vrednostima. lako njegove sadašnje misli o znanju i moći još nisu sazrele. na primer: rad. Uprkos svim apstraktnim šemama po ko- 129 . Da. "Ključne reči" u Fukoovom radu bile bi. izgnanih . stvara u g o d n u poziciju za novu vladajuću klasu. koje mogu da upražnjavaju novu vrstu moći. voj­ ska. don Kihot. zatvor. Trebalo bi započeti analizu moći odozdo. Sada ova vrsta projekta nije više nekakva novina. potlačenih. i sada takođe služe odgovarajućoj klasi u Istočnoj Evropi.Te dve tvrdnje paralelne su dvema suprotnim tezama o ideologiji: 1) vladajuća klasa proizvodi ideologiju koja odgovara njenim interesima. on pokušava da iznova promisli predmet u njegovoj ukupnosti. ludilo. ima ljudi koji znaju ovo ili ono. One nisu sve ostvarene niti iscrpene ovom adolescentskom listom tema. one su očito deo vrenja dostojnog da ga se prouči.funkcionera. Fuko je jedan od mnogih koji želi novu koncepciju međusobnog uticaja znanja i moći. Niče. Kao i uvek. de Sad i seks. život. i 2) nova ideologija. niko ne drži tu moć. on se oduševljava činjenicama. na nivou malenih lokalnih događaja gde bitke nesvesno odigravaju igrači koji ne znaju šta čine. sastavljena uređena struktura društva. oblici znanja i moći počev od devetnaestog veka služili su buržoaziji više nego drugima. "moći" i "znanja". vladajućih. Zbilja.

isto tako. da post­ oji čista stvar. Čini se da je počelo sa neodlučnim uverenjem. Naše institucije stvaraju fenomen u terminima našeg viđenja ludila. O čemu? Ispr­ va to nije bilo tako jasno. Najpre. Intervju je francuska umetnička forma koja se koristi da se predstavi rad u napredovanju koji je namenjen. Nije znao i bio je oduševljen kada mu je njegov sabesednik otkrio. kod nas Istorija ludila u doba klasicizma. ali. uprkos usponima i padovima. is­ prva. Dva su značajna događaja. Njihovi prevodi nisu skraćeni. Ludilo i civilizacija bilo je donekle romantično delo (Foucault 1961)'. Do vremena kad je knjiga napisana bilo je već očigledno da je romantična koncepcija čistog i apri­ ornog ludila bila pogrešna. Otud neposrednost koja često nedostaje dugačkim i složenim knjigama. Tokom ostatka ovog teksta. "pitam se. možda po sebi i dobro. Mnogo ' Folie et derasion. o čemu drugom sam govorio u Ludilu i civilizaciji ili Rođenju klinike. Knjiga je postala knjiga o nečemu drugom.0 FUKOU jima je Fuko postao poznat. dolazi "veliko isključenje" u polo­ vini sedamnaestog veka: mahnito zatvaranje ne­ normalnih i izgradnja azila za umobolne. No Fukoovi pojmovi znanja i moći su tako udaljeni od uobičajenog govora da moram da podsetim kako je došao do njih. preds­ tavlja intelektualno napredovanje. formulisan u pojmovima priklad­ nim za raspravu među specifičnom publikom. Historié de folie a l'âge classique (Foucault 1961 ). To sigurno nije ono što nauke o duševnim bolestima zovu ludi­ lom. on je isto tako najkonkretniji od svih pisaca. nikada izrečenim. i pokušaću da ih opišem tako što ću objasniti intervjue. ponavljana u nekoliko sledujućih. Skraćena verzija prevedena je kao Madness and Civilization (New York: Random House. Radnja knjige o ludilu. osim o moći?" (Foucault 1973a). sagledavamo i predočavamo ludilo posredstvom sistema koji su naše delo. Osim toga. dakle. Sied nje­ govih knjiga. za uski krug. Prva Fukoova značajna knjiga nagoveštava skoro kantovsku priču prema kojoj je naše iskustvo luđaka fenomen prosto uslovljen našom misli i našom istorijom. "Kada pogledam unazad" govori Fuko u intervjuu 1977. Pi­ tali su ga kada je izmišljeno ili bar uvedeno dojenje novorođenčeta na bočicu u Francuskoj. samo zato što su knjige krcate činjenicama. nije tkalac verbalnih fantazija. Mi klasifikujemo. 1965). On obožava činjenice. Fuko. Uživao sam više u njegovim dugačkim knjigama negoli u ovim kratkim intervjuima. 130 . Jedan od intervjua završava sa tipičnom primedbom. razum je takođe samo fenomen čije postojanje zahteva suprotstavljenost da bi se naspram nje odredio. prilično je jednostavna. ludilo. post­ oji i stvar po sebi koja se može nazvati ludilo. Urednik Znanja/Moći ipak je u pravu. Na engleskom knjiga ima ironični podnaslov Istorija ludila u doba razuma (A History of Madness in the Age of Reason). kada veli da nam intervjui mogu biti od pomoći da razumemo knjige. svi datumi izdavanja odnose se na francuske originale. koje nije nešto što se da zarobiti u koncept. koja je nedokučiva. koreći se istovremeno što je bio tako glup da sâm ne postavi to pitanje. Ne može postojati takvo nešto kao što je predpojmovno postojanje.

već vidimo i da su mnoge od Fukoovih drama već bile izrečene tišim glasom. Škola Anala izučavala je kontinuitete d u g o g traja­ nja ili spore prelaze . On predočava preuređivanje događaja koje ranije nismo opazili. naime znanja. Njegova nak­ lonost ka francuskim primerima prenela je na ev­ ropsku istoriju sklonost ka greškama (Midelfort 1980). od strane drugih. Te istorije važe jer su jednim delom politički stavovi. Bar su u starim azilima. Fuko se služi suprotnim načinom. kada je novi oblik psihijatrijskog znanja izumeo nove načine postupanja sa ludilom. Dramatična i suštinska osobina Fukoovog skorašnjeg rada odba­ civanje je te ideje. Ipak. ali da nije opšti model. Isključivanje je primena moći. i drugi dvadesetpet godina kasnije. No ne treba se odmah okrenuti ka njegovim delima o moći. u vreme Francuske revolucije. higijeničari. dok je savoir značilo m n o g o više od nauke. tokom koje je svaka tradicija preobražena u onu drugu. i etike. To je smeštanje u bolnicu. Žorža Kangilema i Luja Altisera. U jednom razgovoru priznaje da opsesija prelomima daje opis znanja koji odgovara nekim činjenicama. Imamo deo opisa mozga oko 1780. od strane odbora stručnjaka. kojeg je postulirao Fuko. naime moći. budući da se već u njego­ vim razmatranjima o znanju javlja to preobraćanje.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA kasnije. nasleđenim od Gastona Bašlara. Psihijatri. poručuje Fuko."velika. unutar kojeg 131 . sa njihovim stalnim probama nadrilekarskih uputstava. umobolnosti ili zatvaranja već i tradicionalnih koncepata epistemologije. One su i ono što nazivam filozofijom: način analiziranja i dolaženja do razumevanja uslova mogućnosti ideja . to je bio okvir. Dva su ekstrema francuske istoriografije. Fuko se služi francuskom reči connais­ sance da bi označio predmete površinskog znanja. pojavljuje se lažno oslobađanje. Imali su m n o g o hipoteza i predrasuda i čistih teorija koje su stalno ispravljane. Fukoove priče su dramatične. Sada ne samo što vidimo da činjenice ponekad nisu sasvim u pravu. No ne mari. ali koje su bile ugrađene u fundamentalnu koncepciju bolesti ili zločina. kao nemoralnog. Ludilo i civilizacija prati romantičnu konvenciju gledanja na primenu moći kao represije. forenzičari. koje je splet tradicionalnih pripovesti prekrio gustim slojem događaja" (da citiramo prvu stranicu Fukoove Arheologije znanja /Fuko 1998/). teoretičari zatvora. Gotovo "isti" organ na mermernoj ploči ima svoju ulogu u kas­ nijoj fiziologiji. Efekat je pojačan brilijantnim prikazima sekvenci pre-i-posle. uzetih sa obe strane velike podele. budući da su previše uopštene. Naučnici nas podsećaju da su činjenice mnogo složenije nego što ih opisuje Fuko. nepokretna i nema postolja. godine. luđaci os­ tavljeni nasamo u svem svom užasu. obrazovanja i stanovništva koji se poja­ vljuju u devetnaestom veku tvore novu skupinu stručnjaka. Njegove istorije ostaju u glavi. Uprkos svim ljutnjama. i da su stisnute u model odsečne transformacije. On predočava oštre diskontinuitete u istoriji znanja. koja ni po čemu ne odgovara onoj iz 1780.ne samo ideja bolesti. Možemo slobodno dodati naše korektivne primedbe. užas nije bio gori od svečanih uništavanja ludih.

Fuko nije sklon takvoj istoriji koja pripoveda ko je šta i zašto rekao. i pojavljuje se u drugačijoj vrsti iskaza. već zato što "mozak" označava novu vrstu objekta u kasnijem govoru. Šta čini ovaj razvoj mogućim? Uobičajena istorija nauke ispričala bi nam bajku o herojima. Ovaj nemogući zadatak proizvešće bizarni bilans onoga što možemo nazvati čisto znanje. eksperimentima. teoriji zdravlja ili opštoj gra­ matici. koja počinje sada. Prvo i. Očekivali bismo da će Fukoova "moć" biti neka vrsta "dubinske" moći koju niko ne primenjuje primereno. vidljivim i nevidljivim školovanjima. Možda niko nije svestan ovog znanja. kliničku poduku.mapirati. u tehničkom smislu. ekonomiju i lingvistiku. ovaj izraz odnosi se na ažuriranje tačaka i koordinata u mapu nekog zemljišta ili područja u skladu sa geografski nastalim promenama (prim. ubeležiti. Reči i stvari govore nam o četiri epohe. U Rečima i stvarima radi se o načinu na koji se neko Rođenje * 'map o n t o ' . 132 . onoga što je omogućilo da se ti iskazi izgovore (u velikoj meri nezavisno od toga ko ih je izgovorio). Znanje Moći/Znanja je savoir koje zovem "du­ binsko" znanje. poslednje remek delo u ovom žanru su Reči i stvari (Fuko 1971). način govora. rad. Zatim istoricistički devetnaesti vek koji vodi do sadašnjosti. o njihovom finansiranju.). nije ista sa onim što se izriče četvrt veka kasnije. Ovo "dubinsko" znanje više je skup pravila koja određuju koja vrsta iskaza će važiti kao istinita ili lažna u nekom području. veli Fuko.0 FUKOU svaka površinska hipoteza dobija svoj smisao. Fukoova briga za moć i znanje onda ne bi bila važno već otrcano pitanje oko toga kako genetičari ili nuklearni fizičari trebaju da upotrebe svoja novostečena površinska znanja za dobro ili zlo naših vrsta. koliko iz nastanka novih predmeta mišljenja povo­ dom kojih će biti izgovarane nove istine ili neistine. tu je budućnost. No ono je isto tako i knjiga o stvaranju samokonstituišuće klase stručnjaka smeštenih u novo znanje. i o teoriji. Saznali bismo o njihovim problemima. Sa­ voir nije znanje u smislu hrpe uverljivih predloga. La clinique označava istovremeno instituciju. Tu je doba razuma. Periodizacija je već poznata. verovatno. "Život. već pripovesti o mreži specifičnih iskaza koji su izgovoreni. od Dekarta do Revolucije. Ispitivana polja sukcesivno nemaju nikakvu paralelu u renesansi. Govoriće se i misliti nove stvari o ludilu. To nije z b o g toga što imamo različita uverenja o mozgu. bolnicu za podučavanje. Ove nauke imaju objekte koji ne korespondiraju sa onim što je "upi­ sano"* kod njihovih predrevolucionarnih prethod­ nika: u prirodnoj istoriji. Takvi proizvodi (non-mappings) proizlaze ne toliko iz novih otkrića. Vrsta iskaza koji se izriče o mozgu 1780. Najzad. Novo znanje obuhvaćeno je u oslobađanju duševno bolesnih kada su oni stavljeni pod stara­ nje lekara. klinike (1963) je još jedno delo o isključivanju i novim kandidatima za igru istine-laži. na­ zvanoj arheologija. ur. Tu je i prethodna era koju zovemo Renesansa. jezik" predstavljaju koncepte sačinjene u devetnaestom veku kao građa za bi­ ologiju. Fukoova knjiga o medicini ima povezanu priču. snovima.

od kojih se neke mogu naći u zbirci eseja prevedenih kao Language. No povrh svega. Tamo g d e je Kant pronašao uslove mogućeg iskustva u strukturi ljudskog uma. i sa ko­ jim posledicama. Verovatno je u samoizrugivanju Fuko nakratko usvojio oznaku "istorijskog a priori".Fuko je bio taj koji je priredio francusko izdanje Kantove/Antropologije(1964) . Fu­ koova knjiga je o Čoveku. anglosaksonsku kulturu. a ono. već u smislu uslova pod kojima će takvi iskazi imati određenu istinosnu vrednost. ne treba analizirati u smislu ko šta kaže. Counter-Memory.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA "dubinsko"znanje može promeniti u drugo. Fuko je morao da se vrati materijalnim uslovima pod kojima se reči izgovaraju. Metod je isuviše dobro oblikovan u legitimnim naukama. figuri od manjeg interesa za našu. obaveštava nas on. Takva je bila moda tih dana. Otud. Neki od ovih antagonizama vezanih za subjekt saznanja tipični su samo za pariške rasprave. Ova knjiga nije samo nova vrsta istorijskog istraživanja. morao je da makar razmotri interese kojima bi se izrečene i napisane reči podvrgle. Ona je i traktat protiv nauka o čoveku. Fuko to čini sa istorijskim. Feno­ menologija je bila omrznuta i prezrena od mislioca kao što je Levi-Stros.dokazuju da se koncepti poput "autora" i "dela" ("oevre") moraju zameniti manje ličnim načinima grupisanja iskaza. Fuko poriče da nauke o čoveku imaju istinski objekat da bi o njemu govorile. on je bio formal­ no prizvan kada je jedne godine Kant na svojim godišnjim predavanjima iz logike postavio pitanje: "Šta je Čovek?" Prispeće filozofske antropologije . Ulazi diskurs. u smislu mogućnosti da budu izgovorene. Držao je da klase iskaza koji m o g u biti izrečeni u određenom prostoru i vremenu nisu vođene svesnim namerama govornika. autor sâm nebitan je za analizu kakva je "analiza uslova mogućnosti". određenu vrstu književne analize i različite refleksije o marksističkim korenima. Fuko je imao. podsećajući iznova na Kanta. Ti uslovi ležaće u "dubinskom" znanju vremena. Ovo nije uobičajena kritika koja tvrdi kako je metod društvenih nauka neodgovarajući. ako ne teoriju. Moja fraza "književna kri­ tika" predstalja solecizam u predstavljanju Fukoa. u najmanju ruku. Diskurs. On isto tako naglašava da je književnost izumrla.generiše nelegitiman način govora. Mogućnost da budu istinite ili lažne ne leži u želji osobe da saobraća. Opsednutost rečima bila je isuviše krhka da bi opstala. Ne hoteći da se vrati pojedinačnim govornicima ili autorima. dakle prolaznim. dakle. Čovek izlazi iz mode. Reči i stvari neizbežno izgledaju kao idealističko delo. Ta vizija odvodi nas dalje od materijalnih uslova proizvođenja iskaza. Američki čitaoci ne bi trebalo da je izjednače sa društvenim naukama. Fukoove književne kritike . uslovima za mogućnost govora. Nelegitimne nau­ ke o Čoveku nisu tek puka priča. One su uključivale 133 . ob­ lik spekulacije koji je pružao smisao. Na svu sreću. čist govor bez subjekta saznanja koji izgovara reči. Practice (Foucault 1977) . koji teži da bude nalik biološkom ili lingvističkom. jer francuska klasifikaci­ ja uključuje i svojevrsnu mešavinu psihoanalize i etnografije.

i propisivanja njihovog lečenja. naslov je i aluzija na Šopenhauera. Ako čitate godišta Annales d'hygiène publique et de medicine légale. "Seksualnost" predstavlja (prema odrednici u jednom rečniku) priznanje seksa ili preokupaciju njime. u redu. kao što sam upravo rekao. Fuko je uzeo iz Anala događaj iz 1835. Posvuda je pri­ sutna disciplina. nije nam dopušteno da činimo određene stvari. svoju sestru i brata. Kategorije u koje su ga stavili odrediće ono što će potom biti učinjeno sa njim. malo tome ćete pokloniti poverenje izuzev statistikama. Volja o kojoj je reč nije volja nekoga po­ sebnog. danas objavljenim kao Ja. kako naznačuje Fuko u jednom inter­ vjuu. To je jedan mali način na koji je znanje moć. ali ćete godinu dana biti glavni u društvu sa horor pričama. te da su prouzročile novu publiku koja je mogla raspra­ vljati o diskursu i moći. "dubinskim" znanjem. Napolje sa ko i sa kome. Taj zakonski reformizam izlučio je novu arhitekturu zatvora. Tu je manje reč o činjenicama u vezi sa Pjerom. ustinu. Ako smatrate da je govor sadržan u uku­ pnosti onoga što je rečeno u nekoj oblasti. Pjer Rivijer. Francuski naslov prvog toma je La Volonté de savoir. koliko o mogućnosti da se o njemu misli na način koji zapečaćuje nje­ govu sudbinu.. godinom. Foucault 1975). Ovo delo. U knjizi se delimično radi o toj preokupaciji. nije o seksu. (Foucault 1973b. Postoji volja za stvaranjem mogućnošću govoren- 134 . Stari model represije kaže da postoji ko: neki odredivi deo organizuje živote drugih ljudi. ili. Neizbežno. Postoje očigledne forme moći kao što je sudska mašinerija sa svojom novom masom stručnjaka koji svedoče o mentalnom zdravlju zatvorenika.ne uključujući samo anale javne higijene već i široki opseg svakodnevice. U intervjuima Fuko se slaže sa poznatom isti­ nom da su ga neuspele pariške pobune maja 1968. posledično. Čak će i malena kuća radnika imati podeljene sobe ne bi li osigurala najstrožu moralnost. Ona iskrsava u fabrici jednako kao i u zgradama planski podizanim za kažnjavanje. prenule iz jednostrane fascinacije diskursom. On je prvi poricao subjekta znanja. Ne da neko "zna" ono što bismo danas nazvali glasom verovanja. Znanje je postalo moć. godine. volja za znanjem. što je opisano u Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora (Fuko 1997).. U toj tački Fuko fundamentalno raskida sa tra­ dicijom. koji započinju sa 1829. Postoje i veoma lični razlozi makarza proširivanje projekta preduzetog u Rečima i stvarima. koji sam ubio svoju majku. Nova koncepcija ljudi kao objekata disciplinovanja znači da će neko učiniti nešto novo sa ljudima.0 FUKOU važeću medicinu koja je u devetnaestom stoleću bila preokupirana poslom preklasifikovanja devijantnih (izumevši pritom koncepte normalnog i patološkog). posebno ako fotokopirate neki od bakro­ reza. onda idete dalje od čitanja intelektualnih dostignuća j u ­ naka nauke i sakupljate ono što se svugde govori . škola i bolnica. morate da razmatrate ko šta kome čini. Po prvi put je horda stručnjaka visila po sudovima teoretišući oko navodno poludelog ubice. Prvi deo Istorije seksualnosti (1976) polemika je pro­ tiv tog modela (Fuko 1978).

U jednoj dimenziji ta moć će se nazvati "disciplinarnom" ali disciplinovanje je samo jedan njen aspekt. Većina čitalaca već je imala problema da nađe smisao Fukoovog anonimnog znanja. Nove vrste istine i laži predstavljaju drugi aspekt. regulaciju. Velike mreže birokratije razvijaju neograničene načine prebrojavanja i klasifikovanja ljudi. eru statističkih po­ dataka. znanje. prilagođavanje i ekonomija energije. ('seksualnost') je primenjivana za upravljanje stanovništvom". To je jedan od velikih izuma buržoaskog društva. Ona je presečena jednim obuhvatnijim krugom ideja. već stoga što se nove vrste činjenica o po­ pulaciji predočavaju kao stvari o kojima se saznaje. poručuje nam Fuko. Predočavaju se dve zabrane seksualnosti: "discipli­ ne tela. Nasuprot ostalim akterima Fukoovih istorija. Izbija lavina brojeva u ranom devetnaes­ tom veku.ali uvek posredstvom određenog modela po kojem se zatvorima graditi. Ona je povezana sa "političkim tehnologijama života". intenzifikacija i raspodela sile. Nekad smo imali suverena koji je primenjivao moć nad podanicima. svaka nova klasifikacija. distribuciju i delovanje iskaza. Ova "istina" pomerena je korak dalje od onog što uobičajeno pod njom podrazumevamo. Statistika ne nastaje jer ljudi znaju bolje računati. "Svejedno je" počinje ogorčeno ispitivač u jednom intervjuu "da li neko pokreće celu stvar ili ne?" Raspravljalo se o zatvorima. smrt. o telima.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA ja istina i laži o seksu. samorazumevanja nastalih nakon legitimisanja ekonoms­ kog uređenja. Zatvorska arhitektura prilagođena je da onemogući zatvorenicima da se obese . bolest. Oboje. samoubistvo. "cela mikro-moć upućena na telo" i "obimna merenja. fertilitet: oni inaugurišu modernu eru. ispada da je volja za znanjem postojala već dugo vremena. ali Fukoova stalna zainteresovanost okreće njegovu pažnju i ka određenom pozitivnom znanju o stanovništvu koje naziva biopolitikom. uslovi mogućnosti buržoaskog stanja. statističke procene i intervencije" ciljali su na ukupno društveno telo: "Seks je bio sredstvo pristupa podjednako životu tela i životu vrsta".Taktike uzimaju oblik delimičnih metoda bez ičijeg svesnog znanja šta su zbilja pri­ dodali. Posebno nam je zabranjeno da mislimo o ovoj vezi u smislu ideologije i Marksove superstrukture. npr. diskursa koji ima sopstveni život. naprotiv. 'Istina' je povezana kružnim od­ nosima sa sistemom moći koji je stvara i održava". Nova tehnologija moći ne potiče ni iz jedne prepoznatljive osobe ili grupe. Fuko odgovara odprilike ovako. To je aps­ traktni osnovni element koji zauzima svoju poziciju zajedno sa "dubinskim" znanjem i moći. "'Istinu'". moć su. Poput zatvora. Rođenje. Istina. koji se više ne može odrediti u smislu suvereniteta". Na početku devetnaestog veka javlja se ono što Fuko u intervjuima označava kao "novi tip moći. Mi zbilja jesmo shvatili pojedinačne taktike smišljene za po­ sebne potrebe. "treba razumeti kao sistem uređenih pos­ tupaka za proizvodnju. obuzdavanje. seksualnost ima sopstvene ne­ posredne interese. 135 . Neposedovana moć još je mis­ terioznija. Sa druge stra­ ne. idejom svesti o telu. Ako se okrenemo postupcima prikupljanja podataka o stanovništvu. Seksualnost za Fukoa nije samo preokupacija seksom.

Druga je da su stara propitivanja moći ili pojedinačnih des­ pota. Tačno obrnuto: Fukoa ne zanima način na koji će subjekti uzeti oblik konstitucije određujući ko ili šta će biti suveren. Jedna je da se on ukr­ cava u nova ispitivanja nastanka subjekta. pitajmo se kako stvari deluju na nivou aktuelnog potčinjavanja. materijala. ne pita­ jte zašto određeni ljudi žele da dominiraju. Uporedite njegove ranije radove. energija. u svakoj posebnoj priči imati celi kauzalni lanac od početka označenog kao "Staljin" sve do dole. misli itd. stvarnoi materijalno. Možemo.pre romantizma. njegov citat zapravo govori. Dobijamo "složenu igru podrški u međusobnoj povezanosti. progresivno. Kad je napao koncept "autora" kao kritičko sredstvo. Trebali bismo pokušati da shvatimo potčinjavanje u njegovom materijalnom delu kao konstituciju subjekata. iskrivljena slepim koncepcijama moći koje uvek potiču odgore. sila. ograničenom namerom. Tada se stanovništvo samo intenzivno klasifikuje. Književni istoričari davno su primetili da osoba nije sebe zamišljala kao pesnika . Samo su pisali pesme. različite mehanizme moći": "Dakle. Fukoova teza jeste da je svaki način na koji ja mislim o sebi kao osobi i činiocu nešto što je konstituisano unutar mreže istorijskih događaja. trebali bismo pokušati da otkrijemo kako su subjekti postepeno. nikada nije poricao značaj metodologije škole Anala u potrazi za postojanošću koja leži is­ pod. Drugim recima. Upravo sam citirao Fukoa: "Dakle. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju.0 FUKOU i svaka nova računica u toj klasifikaciji. Kao što nije bilo čistog lu­ dila."(Foucault 1980:97). zbilja... umesto da se pitamo kako nam se prikazuje suveren u njegovoj uzvišenoj izdvojenosti. diktiraju naša ponašanja itd. za moje svrhe. želja. može se reći. nje­ gova ispitivanja ne isključuju druga. Umesto toga. i kako su ostavili tragove na milionima subjekata? Fuko ne pretpos­ tavlja tako nešto. konstituisani kroz višestrukost organizama. nije izgubio naklonost prema omiljenim piscima i njihovim najboljim delima. Postojala su ponašanja. preuređuje i deli po principima od kojih je svaki nedužno unapred udenut od strane ovog ili onog tehnokrate. na nivou trajnih i neprekinutih procesa koji potčinjavaju naša tela. i "heteroseksualca") nije postojala dok je doktori devijantnosti nisu izmis­ lili.kao takvu vrstu osobe . To bi bilo upravo suprotno Hobsovom projektu u Levijatanu. Staljin ili de Gol želeli da dominiraju? Zar da se ne pitamo zašto su te osobe imale poroke i vrline. nikakvo " J a " koje bi prethodilo oblicima objašnjavanja i delovanja odgovarajućim za osobu.. Dve su stvari očigledne. upravljaju našim gestovima. do 136 .To je još jedan korak u uništenju Kanta: noumenalni (noumenal) subjekt je ništa. tako ne postoji ni čisti subjekt. staje njihova globalna strategija. Ukratko. ali ne i homoseksualna vrsta osobe. Os­ lobodioci (liberationists) naglašavaju da kategorija "homoseksualca" (dakle. U kontekstu. šta im je cilj. nikakve stvari po sebi. ne pitajmo se zašto određeni ljudi žele da dominiraju." Izvan konteksta mogli bi se zapitati da li nam poručuje da se nikada ne pitamo zašto su Ruzvelt. Sa najvećim oduševljenjem za odsečne promené u znanju. smišljena je od osobe ili grupe sa veoma usmerenom.

Međutim. treba se okre­ nuti ka "ratu i bitkama. način na koji ljudi misle o sebi. u našim gradovima. Nemojte. da bi celina mogla cvetati. Svaki nov način na koji može da se misli osoba . upražnjavana sa vrha.samo je "vođenje rata drugim sredstvima". na određenom mestu u isto­ riji.Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA žrtve u Gulagu. ali naznake postoje u intervjuima. Ispovesti održavaju odnose moći čistim. pre nego odnosima značenja. Možda su oba smisla namerna. ali trebali bismo da odbacimo metafore koje nam predlažu. upravlja­ ju kanalima vode iz jednog područja u drugo. opsednutog je­ zikom. davanje arheološkog objašnjenja ni u kom slučaju nije izgovor ili neuspeh kod načinjenih distinkcija. Ali. Žamor pri priznavanju je "ispiranje" (njegov izraz) moći. To nije tačno. i dokazivanje teorema i praćenje drveća. područje objekata. to što je zbilja postojala institucija tipa Gulag nije. biti otelovljena u objašnjenju mogućnosti delovanja i izvora moći. i biraju delà . trebala bi da nas odvrati od nestvarnih metafora o govoru koji teče iz opsednutosti jezikom. nije ništa do ono što je načinila istorija. govora. ta koja dovodi do te netačnosti. kao kod 137 . Fukoo­ va nastupajuća istorija ispovedanioca između osta­ log mora da bude istorija određenog oblika govora. već o govoru samom. lični ili istorijski ćef. a ne odnosa značenja". postati plenom retorika koji govore da svi imamo sopstvene Gulage ispred naših vrata. Čini se da je taj tip zla nerazmrsivo pove­ zan sa istočnoevropskim socijalističkim državama. on se još uvek zanima za projekat razumevanja načina na koji određene klase iskaza posežu za istinitim ili lažnim. Takva istraživanja sada će. čak ni način na koji opisujem sebe. Fuko predlaže ekstremni nominalizam: ništa. Mogli smo da budemo zavedeni ovim prelaženjem preko znanja i jezika. moć bi istrulila ili presušila. Zašto bi onda postojala jedna stvar . već kao poslednji nastavak u veku filozofskog razmatranja.i zbog toga. Nemam predstavu kako b i j e Fuko napi­ sao. Istorija koja nas potvrđuje i određuje pre uzima oblik rata a ne jezika: odnosa moći. Fukoova nova zainteresovanost odnosima moći. Reč "ispiranje" ne nosi samo poznato poljo­ privredno značenje već upućuje i na medicinsku higijenu. i isto tako. Dobar deo tog pro­ jekta ostaje u onome što Fuko sada naziva genealogijom.supstanca. Reči i stvari govore kao da ne bi bilo nijednog drugog refleksi­ vnog govora osim govora o govoru. i njegovo objašnjenje bi zahtevalo arheologiju ko­ munizma. Umesto okretanja ka moći. Reči i stvari završavaju proricanjem nove ere u kojoj samosvesni govor nije o Čoveku ili o mislećem subjektu. Ego okuplja mnoštvo nepovezanih aktivnosti: nadanje i patnju. zalaže se on. Osim toga. Bez izvršavanja pojedinačnih radnji ispiranja. bez potrebe upućivanja ka subjektu koji je transcedentalan u odnosu na polje događaja ili serija u svojoj ispraznoj jednakosti tokom istorije". ali nije moć. Verovatno ne bi trebalo da posmatramo ovo delo kao uvođenje nove ere čistog govora. Isto tako. prema Fukou. ipak. pronalaze sebi uloge."oblikom istorije koji može da objasni konstituisanje znanja. Čak i događaji poput čisto filozofskog ispiti­ vanja kao što je uvođenje kartezijanskog ega u diskurs može biti viđeno u tom svetlu. itd. Nije jezik taj koji će se smatrati nevažnim.

nego i o onome šta su mislili. kao kod Marksa.. Da li je način "odva­ janja" moći istine od oblika hegemonije? Možda. ili odlaženja do kraja.0 FUKOU Dekarta . osećali. Šta ćemo onda? Čini se da smo nave­ deni na neizmerno pesimistični oblik doktrine. Biće i arheologije Gulaga.koja je subjekat svih tih predikata? Pret­ postavimo da smo pogodili da je ispovedanioca za tek zaređene monahe prvo mesto na kojem su ljudi naterani da pričaju ne samo o onome što su ura­ dili. koja po­ put zatvora treba da se prouči i razume u skladu sa Fukoovom istorijom. kao kod Rusoa. naizgled tako čedno zainteresovana za po­ tragu. Fuko pojašnjava da nije raspravljao (niti otkrivao) je­ dino disciplinovanje u buržoaskom društvu. nastoji da zatvore učini manje nepodnošljivim. Fukou su očigledno privlačnije radikalnije transforma­ cije. ekonomske i kulturne. Gulag isto tako predstavlja i "pozitivnu sadašnjost". U nekom posebnom kontekstu možemo poći istim putem bez romantičkih iluzija levicejer ostajeprax/s. već o odvajanju moći istine od oblika hege­ monije. Mada reforma zatvora može da bude popularna fasada oko koje bi se većina nas složila. Po­ litika levice obično je zasnovana na romantičarskoj koncepciji vraćanja prvobitnom stanju. i osnovama znanja. Ako je romantičarska revolucionarna iluzija oslobođenja u načelu napuštena. i nije izvesno da bi bilo kakvo odvajanje od te moći uspelo. Nemojte po­ novo ustoličavati institucije hegemonije koje služe za odvajanje i kontrolu masa. Posedovati režim govorenja istinitih i lažnih iskaza o nama znači ući u režim moći.Marksov. Neko bi mogao valjano da primeti da je reforma zatvora skoro naporedna sa ispovedaonicom. socijalne. Oslobađanje preds­ tavlja pogrešan koncept za Fukoa. koja kao da je bila pomoćnik toj instituciji. Lingvista se prikazuje kao fascinantno normalan reformistički liberal: učinimo da pravda ispravno deluje. i donekle Spinozin. šta ćejezameniti? "Ne radi se o oslobađanju istine od svakog sistema moći. ali "odvajanje" bi bilo moguće. postavljanjem pitanja Gulaga. Mogli smo da budemo zadovoljni sa idejom zamenjivanja naših "oblika hegemonije" drugim obli­ cima onoliko d u g o koliko smo imali romantičarske 138 . Možemo da razlučimo i instituciju Gulaga. Pravila Dekarta za upravljanje umom. godine sudnica se ironično ponovo otvara za Bandu četvorke. Fuko nije anarhista. pravila u kojima se vrlo određeni način g o ­ vora integriše u sistem telesne discipline. upravo da­ nas. Fuko zvuči više kao ana­ rhista: uništimo sudski sistem. naglašava on.. Isti slučaj je i sa francuskim zatvorima. za televizijska prava od 40 000$. na taj način mogu da izgledaju kao još jedan predmet u nizu monaških regulae. sanjali. Neka moć i znanje budu ono stoje Fuko kratko razmatrao. Šta bi sada bilo "odvajanje" istine od sadašnje hegemonije? Drugde je objavljen zajednički intervju sa Fukoom i Noamom Čomskim (Noam Chomsky /Chomsky 1974:133-99/). i još uvek. Znanje/Moć počinje 1972. npr: šta u ovom trenutku treba da se učini sa tim čudovištima? Budući da je istorijski objekat. razgovorom sa francus­ kim maoistima. delimično zbog toga što je anarhija nemoguća. 1980. povrh svega. videli i. Nemojte stvarati narodne sudove na početku revolucije. unutar koje ona deluje u sadašnjosti".

u: Foucault: A Critical Reader./. Beograd: Nolit Foucault. o istinitom ja. Noam. Michel (1973a) .: A case of Parricide in the 19' Century. [knj.. ayant égorge ma mere. London: Souvenir Press Foucault.. Counter-Memory. kaže Fuko.Folie et derasion. London: Tavistock Foucault. Blandine et al. Blandine et al. Michel (1977) . Barret-Kriegel. Optimizam. str.. Nade pripisane Marksu i Rusou verovatno su deo istog koncepta Čoveka. on neće utehu u romantičnim iluzijama. Y. Volja za znanjem. to nije stoga što je on pesimističan. recimo. Historié de folie a l'âge classique.Taj put vodi do pustoši. 27-40.). ili čak o istinitom ludilu. 1986. Pierre Rivière. Fuko je. Michel (1961) .Moi. i one predstavljaju žalosnu osnovu za optimizam. koncept Nade je potpuno pogrešan. Mišel (1971) . (1973b) . Mišel (1978) . 1]. Michel (1974) -"Human nature: Justice Versus Power"..Istorija seksualnosti. Svako pitanje Kanta namerno je preokrenuto ili uništeno. Ništa.Naissance de la Clinique. N. Michel. ni­ hilizam i slični koncepti imaju smisao samo unu­ tar ideje transcedentalnog ili trajnog subjekta. Beograd: Prosveta LITERATURA: Chomsky. Fons Elders (éd. having slaughtered my mother. "Čemu se onda možemo nadati?" pita Kant. Već zbog toga što nam nije pružio zamenu za prolećnu čaroliju u ljudskim grudima. New York: Panthéon h 139 .Jan Heking: FUKOOVA ARHEOLOGIJA iluzije o istinskom čovečanstvu. my sister and my brother. Foucault.: Cornell University Press Fuko. "Šta je čovek?" pitao je Kant. Pierre Rivière. Daje li Fuko isto ništa u odgovoru? Misliti da daje. Edited by David Couzens Hoy. Paris: Presses Universitaire de France Fuko. znači pogrešno shvatiti Fukoov odgovor na pitanje o Čoveku. Blackwell. Fuko govori da je koncept Čoveka obmana. Ali štagod da je Fuko podrazumevao pod odvajanjem istine od oblika hegemonije. Michel. Un cas de parricide au XIX siècle. Fuko ni najmanje nije inkoherentan oko svega ovog. Michel (1963) . pesimizam. (1975) . šta god d a j e ona. ne u smislu da smo ti i ja ništa.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. Paris: Librarie Pion Foucault. Ithaca. Ako nismo zadovoljni. Reflexive Water. Sitni ra­ dikalni činovi protesta i reforme ne treba da pruže smisao koji bi bio suprotstavljen napretku po želji tradicionalne levice. Barret-Kriegel. ma souer et mon frère. Practice. Isto tako.The Birth of the Clinic: An Archeology of Médical Perception. Paris: Gallimard e Foucault. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "The Archeology of Foucault".Language. Foucault. završavao dijalog sa Kantom.

Colin Gordon (ed.Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972-1977. Barbara C. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. (1980) -"Madness and Civilization in Early Modern Europe: A Reappraisal of Mi­ chel Foucalt". Malamen (ed. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. Erik H. Mišel (1997) . Hexter. H. Mišel (1998) . Novi S a d : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko. 140 .0 FUKOU Foucault. Michel (1980) .) New York: Panteon Fuko. Essays on Honor of J.). After the Reformation. Sremski Karlovci.Arheologija znanja. C.Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Midelfort.

različita od obe. godine (Fuko 2005a). Dok su nagoveštavali ono što će kasnije napi­ sati. iako u drugačijoj i ranijoj tradiciji nego Fuko. nešto što je manje sadržano u autoritetu nego u direktnim izg­ ovaranjima nekog iz vladajuće moći. liči na toliko načina. razumevanja da su iskazi zahtevali ne samo svoj društveni i epistemološki status. iskazi su. korisno je rasvetljeno kod nekog ko mu. vidi zadatak istoričara u radu koji se nalazi između retorike. sa druge. već i svoju specifičnu gustinu kao ostvareno delo. te stvarnih pro­ stora. i regulativne moći znanja. stabilnosti. Toliko utisnuto u Fukou. mada povezana sa retor­ ikom i građanskom politikom. Fuko je već objavio svoju teoriju diskursa i diskursne analize u L'Ordre du discours {Poredak govora) i L'Archéologie du savoir {Arheologija znan­ ja). teritorija. Les Mots et les choses {Red i stvari). veoma dobro sačinjeno predstavljanje reda. bilo to ubedljivo ili ne. On. škola.pre nego. kod Ibn Halduna. isto tako. Mislim da je najzanimljivije u vezi sa kontinuite­ tom Fukoovih ranijih sa srednjim radovima. Said (Edward W. Verovatno da se Fukovo izuzetno nenostalgično viđenje istorije i gotovo potpuno odsustvo metazifičke čežnje.Edvard V. U Mukadimi Ibn Haldun kaže d a j e nauka istorije jedinstvena jer je. težnju da se govori o konti­ nuitetima. Stoga je Fukoovo stanovište. oba rada su izgrađena i razvijena na njegovim ranijim radovima. bolnica i zatvora . datumska pravovernost. velikog četrnaestovekovnog arapskog istoriografa i filozofa. Said) FUKO I IMAGINACIJA MOĆI Do vremena kad je moć postala eksplicitna i cen­ tralna tema u njegovim radovima u ranim sedam­ desetim. pro­ storno. kao d a j e pružao Fukou početak istorijske po­ trage. sa jedne strane. i građanske poli­ tike. kakva se može susresti kod naslednika hegelijanske tradicije. kako ga je označio u časopisu Hérodote 1976. što donekle olakšava razumevanje njegove sklonosti ka analizi diskontinuiteta.biblioteka. kao što bi se očekivalo od jednog istoričara. i tako duboko povezano sa njegovom vizijom o iskazima kao brižljivo podešenim produžecima institucija i instrumenata upravljanja. disciplinar­ na konvencija. oblasti i mesta . 141 . Za njega su les choses dites objekti smešteni na maticama znanja kao što su formacije vojnika raspoređene taktički i strategijski na polju bitke. mogu pripisati njegovoj geografskoj strani. Čini mi se da ovo jako dobro opisuje Fukoov analitički stav: iskazi za njega imaju mno­ go veću težinu nego načini prostog govora i. temporalnostima i odsutnostima. i Naissance de la clinique {Rođenje klinike). arheološkim studijama u Historié de la folie {Istorija ludila). autoriteta. Kada je Borhes (Borges) rekao: "Nekad sam se čudio što se slova u zatvorenoj knjizi nisu pomešala i izgubila tokom noći". dakle.

. Osim toga. Ipak. Obojica su . Kao što kaže Piter Djuvs (Peter Dews): "(Fuko) očigledno uviđa da institucije nisu samo nametnuti konstrukti.kao tendenciju rastuće koherencije. i činjenice da je individualno ponašanje u društvu često stvar pratećih pravila i konven­ cija. teško prepoznatljive složenosti koja ne dopušta luk­ suz lake moralne klasifikacije. da bi se uzdigli iznova u raznim uređenim društvima (politejama). verovatno čak i cene. nesuprostavljivom. Fukoova pers­ pektiva je da u modernom dobu. komentarisali su nedife­ renciranu moć za koju se čini da ju je pripisao mod­ ernom društvu. za izbor pojedinačnih mesta intenziteta. uhvatila Fukoa intelektu­ alno i politički u poslednjim godinama života bila je ona koju je sam označio . beskrajno podrobna i neizbežna u širenju svoje dominacije. Sa druge strane. vidimo po dokazi­ ma sa svih strana. kako bi sačuvali svoju zainteresovanost za njega. Ona nadvisuje. ka hipertrofiranoj verziji moći u kasnijim radovima kao što su Surveiller et punir (Nadzirati i kažnjavati). što ga je odvratilo od diferencijacija i podnaslova unutar moći u L'Ordre du discours i L'Archéologie du savoir. preko ze­ nita ka propadanju. ako ne u stvarnom zaustavljanju. koje čine puno da bi njegovu upravile i dopunile. menadžere. Ibn Haldunovo viđenje je takvo da je istorija za njega sačinjena od ciklusa društvenog života koji predstavljaju kretanja od početaka. izbora koji. je svugde. Sa ovim duboko pesimističnim pogledom išao je i pojedinačni nedostatak interesa za snagu efektivnog otpora. uključujući i mene. Fukoova je "poredak govora". Štaviše. Ibn Haldunova vizija društvenog reda je ono što naziva "asabejom" (obično prevođeno kao "grupna solidarnost"). Istorijska ten­ dencija koja je. dinamiku sekularnih događaja. čini mi se. neprekidnih kretanja. čini se da je Fuko bio zatečen između moći institucija da pokoravaju pojedince. Primetiću da posto­ je druge predstave moći. i kakav je od- 142 . I obojica. ima neke valja­ nosti u pokušaju da se razume zastoje otišao toliko daleko koliko je otišao u zamišljanju moći tako ne­ odoljivom. njihovih nemilosrdnih pritisaka. mislim . poštuju. suprotno Hobsu. a svako isključenje izjednačava se sa primenom moći" (Dews 1979:147).. te prvi deo L'Historié da la sexualité (Is­ torija seksualnosti). neusmerevane. što nužno uključuje da slediti kon­ vencije nije uvek isto što i pokoravati se moći. l'ordre du discours. od kojih je svako organizovano sa većim ili manjim stepenom "asabeje" unutar sebe.nepotpuno. uvek postoje i često su uspešni u sprečavanju. piše u svojoj poslednjoj fazi.Ibn Haldun više . uz dozu opreza. i. Mnogi od onih koji mu se dive i koji su učili od Fukoa. i teh­ nokrate onoga što se naziva disciplinarno društvo. postoji neprekidno i nezaustavljivo proširenje moći koje favorizuje administratore.0 FUKOU Razlika između Ibn Halduna i Fukoa nije ništa više instruktivnija. kojem pripada. Ali bez tog razlikovanja svako ograničavanje postaje isključenje. dive se nagonu ka koherentnom redu koji karakteriše ljudski diskurs kao i veštinu istoričara. lako ne bi trebali da povlađujemo sebi u spašavanju Fukoa od njega samog. privlači sebi. naporedne sa Fukoovom. progresa tiranske moći.svetski istoričari koji razumeju. osetljivo je započeti postavljanjem početnog pitanja. Moć. zašto uopšte zamišljati moć. a ipak nema aparat sa kojim bi savladao tu činjenicu.

zajedno sa brilijantnim retoričkim prikazivanjem. pre svega. koja je eliminisala klasične ideje o vladajućoj klasi i dominantnim interesima: "Ukoliko i sada postoje u velikom rasponu rel­ ativno jednake jedinice ravnoteže. ostvaruju svoje stvarne zadatke. promena koju uvo­ di Rajt Mils (C. ne u celosti sav­ ladanim ili poništenim njegovim radom. 3) da bi došli do neke procene kakva moć bi vam trebala da po­ korite sadašnju moć. u nelagodnosti koja je jednako uzrokovana njegovim sopstvenim geni­ jem i jednom anonimnošću koja mu ne pristaje. bodri­ lo je njegove analize načina na koji disciplinovanja 1 diskursi uređuju. bilo kao racionalizovanih političkih pref­ erencija. putem iste struk­ ture za koju bi se moglo misliti da su je trajno one­ sposobili.Wright Mills) čiji napad na banalnost i neodgovornost korporativnih menadžera neće biti prećutan posredstvom koncepta mikrofizike moći. i uspostavite novi poredak moći. dajući tako svoj glas oboma u isključivanju sebe. a ne u suprotnosti prema njoj. Nasuprot bezbrižnoj bezličnoj spretnosti moći tu je. Treća i četvrta mogućnost su buntovničke i utopijske. njegovi prikazi usamljenih likova poput de Sada i Ničea zanimljivi su zbog načina na koji su njihovi neobuzdani i čak besmisleni pritisci na racionalnost apsorbovani i institucionalizovani skoro rutinski. Razmotrimo ove četiri mogućnosti. ali ju je teoretisanjem pustila da prođe kao manje ili više neproverena. Fukoovo naglašavanje. Slično tome. pre bih rekao da je njegovo zanimanje za domi­ naciju bilo kritičko no ne i konačno borbeno. Ne bih otišao tako daleko u izjavi da je Fuko racionalizovao moć. već pokre­ nutim i oživljenim. kojim započinje L'Ordre du dis­ cours. produktivnosti moći.Edvard V. ili da je legitimisao njen suverenitet i rušenja proglasivši ih neizbežnim. što ne svedoči toliko o ispravnosti Fukoovih priča ko­ liko o alternativnim vizijama moći. Možda je taj paradoks ukorenjen u ekstremnoj izdvojenosti koja se oseća u Fukoovom naporu. na primer. 2) da bi spekulisali šta biste zamišljali kad bi imali moć. Razmišljate o moći 1) da bi zamislili šta bi mogli da učinite kad bi imali moć. to je slučaj u srednjim nivoima moći. njene provoka­ tivne inventivnosti i stvaralačke dovitljivosti. u suverenim lokalitetima i unutar periodičnih grupa političkog pritiska koje 143 . razmišljanjem 0 moći sa stanovišta njene stvarne realizacije. zbog čega ga treća i četvrta mogućnost ne zanimaju ozbiljno. to jest. Fukoova imaginacija moći uveliko je sa nego protiv. bilo kao problemi moralnog izbora. Čini mi se da je Fuko uglavnom bio privučen prvom i drugom mogućnošću. nema nikakve sumnje da je Fuko i pored toga izvanredno brilijantan kao vizionar moći koji unapred izaziva u čitaocu celi spektar reakcija. To vodi paradoksu d a j e Fukoova imaginacija moći htela da putem analize moći otkrije njenu nepraved­ nost i okrutnost. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI nos između motiva za zamišljanje moći i slike sa ko­ jom se završi. ili pak suprotstavljajući kao što se površno čini da jeste. Ipak. upriličenog u njegovom pristupnom predavanju na Collège de France. 4) da postulirate domet stvari koje ne mogu biti zamišljene ili upravljane bilo kojim oblikom moći koji postoji u sadašnjosti. zadobijaju autoritet. Ukratko.

Sijeda Alatasa (Syed Alatasa). jer.čak i predviđa . Prema tome.oni u stvari reprezentuju i bez sumnje oličavaju sasvim specifične nacionalne interese i politiku" (Mils 1998:324-325). verujem.sve to kao i izvanredno snažna suprotstavljajuća angažovanost feministkinja i manjinskih kultura na Zapadu i u Trećem svetu. upravo je negiranje njihove snage. novelista kao što su Ngugi (Ngugi) i Rušdi (Rushdie) .pokazujući kako diskurs nije samo ono oko čega se bore prevodioci. suprotstavljajući i ekscentričnih grupa. Šariatija (Shariati). Mazruija (Mazrui). ili sistemi dominacije. a ta često nisu od nekog odlučujućeg političkog značaja.. obilno svedoče o kon­ tinuiranoj privlačnosti oslobodilačke borbe. da je u ovom slučaju. politike i vojske . spasonosna vrlina u uverenju članova tih grupa dok dokazuju prava svog predstavljanja un­ utar celovite ekonomije diskursa. Ako ostavimo na stranu to mnoštvo interesa.u oblasti privrede. a potom da otpočnu težak. Pani­ ka ra (Panikkar). već ono za šta se vode borbe. ali mislim da se moramo ozbiljnije podsetiti šta uči sam Fuko. da pokažu. Fuko 2005b. Teško da može da izdrži kritiku postojanje jednom utvrđenih "assujettissement du discours". projekat formulisanja diskursa oslobađanja. možemo da poverujemo. ako ne i uvek tragično obeležen. jedinke moći i uticaja . uvidećemo da je većina tih interesa. "le pou­ voir dont on cherche a s'emparer" (Foucault 1971: 12. što je Volerstinov izraz mislim. Abdulaha Larujia (Abdallah Laroui). najpre da pokažu pogrešna predstavljanja diskurzivne moći. nasilje izvršeno nad fizički i politički inferiornim u ime napredne kulture. 1998). kao i mnogim drugim. ali uticajne van svake srazmere u odnosu na radvojene grupe u srednjim i nižim nivoima strukture vlasti (.0 FUKOU kulminiraju u Kongresu. ljudi koji rešavaju sukobe ili mire razne i suprotne interese . Drugo. negiranje organizovanei 144 J . Fuko je izvesno u pravu . već ko govori. zapravo je rela­ tivni uspeh protiv-diskurzivnih pokušaja. zajedno sa Fukoom i Liotarom.. ponekad od najveće važnosti ne toliko šta je rečeno. z b o g čega sam skupio Fukoa i druge u njihovu tam­ nicu zbog osećanja ili rezignacije ili posmatračke ravnodušnosti posle iranske revolucije. da su velike priče emancipacije i prosvećivanja okončane. postoji. dužni smo re­ vidirati i relocirati prihvaćenu koncepciju o ogrom­ noj raznovrsnosti interesa.) Oni koji u američkoj državi danas raspolažu stvarnom vlašću nisu prosti senzali vlasti. kada pogledamo na stvari izbliza i kroz duže vreme. posto­ janje istog izvora koji zaista poništava bilo kakvu priliku za suprotne reakcije procesu pokoravanja. do stepena da moderna istorija Zapada služi kao primer Fukou za ograničavanje marginal­ nih. Fanonovim rečima. Ono što nije shvatio onoliko koliko je bio spreman da prihvati.koje su od značaja pri bilo kome stanju ravnoteže u stvari su malobrojne. na svoje posebne sfere stečenih prava. koji se nalaze na srednjem nivou. Konačno. stoje čini se i Fuko shvatio. Moram da napomenem da opisati ove protiv-diskurzivne ot­ pore jednostavno kao ne-sistemske. Dela Fanona. orijentisana samo na svoje osobne stilove. iako sa gledišta društvenog blagostanja ista predstav­ ljaju značajan negativan elemenat. proglašavajući se ostvarenim i okončanim već na samom početku.

te da su. Spominjem ih jer je njihov rad. Edited by Da­ vid Couzens Hoy. u njegovom ekstremizmu i konstantnom divljanju granica i reifikacija. otud. 149-155. 145 . nije nepobediv. Vilijams kaže da "ma kako dominantan sistem može da bude. Fukoovom imaginacijom moći. u velikoj svežini njegovog rada. da ga izložimo i ako je moguće da ga razrešimo. Za Gramšija i Vilijamsa.da se vratim poznatijim arenama borbe . poput nas u tom slučaju. Čak i ako ostavimo po strani složenost Gramšijeve filozofije i političku or­ ganizaciju koju ona nužno uključuje. Said: FUKO I IMAGINACIJA MOĆI racionalizovane osnove njihovog protesta. anal­ iza diskurzivne moći istovremena je sa slikom o onome što bismo mogli opisati kao kontigentna moć. Sve dok prihvatamo njihovu nesistemsku snagu najednom nivou. na drugom bismo morali da prihvatimo granice naše imaginacije njihove moći i principa organizovanja. nalazi se uznemirujuće podsećanje na ono što. sa principom tog nastanka koji. nasuprot Fukou.Edvard V. oni imaginacije za koje mi nemamo lak način da ih shvatimo. nigde to zalaganje nije više sadržano nego u konfliktu između Fukoove arheologije i same društvene promené. Prob­ lematika odnosa između subjektiviteta i ideje pravde na primer.pružena je antitetičkim zalaganjem. nije neusmeriv. iako stavljaju sasvim drugačiji. biva izostavljeno. u: Foucault: A Critical Reader. otporan razaranju. str. ili kategorija estetskog kao negacija moći. U stvari. 1986. sve u svemu pozitivniji naglasak na ranjivost sadašnje organizacije kulture. kao i ono što on naziva "pobeda građanskog društva". zanemareno. tu je teori­ jsko nastojanje. budući da su ga konstruisali ljudi. tako da po defin­ iciji ono ne može iscrpsti sva društvena iskustva.Fukoova neprikladna minimizacija otpora izaziva aluziju na formacije kod pisaca kao što su Gramši i Rejmond Vilijams. u skladu sa najvažnijim mestom ideologije i kritike kulture. ili genealoška i kritička istorija kao skup postupaka unutar mreže diskursa znanja . prekoračeno ili premešteno. očigledno srodnim i alterna­ tivnim potčinjenim grupama unutar dominantnog diskurzivnog društva. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: "Foucault and the Imagination of Power". kadkad eksplicitno no češće implicitno. pa čak ni kao projekti" (Williams 1979:252). Najzad . samo značenje njegove dominacije uključuje ograničavanje ili selekciju aktivnosti koje pokriva. poput Fukoa. na garantovanoj nedovoljnosti u dominantnoj kulturi prema kojoj je moguće podesiti napad. koji mora ostati za njegove učenike. Oxford and Cambridge: Blackwell. Ne bih želeo da izgleda kako zaključujem prostim okretanjem ovih i drugih komentara pro­ tiv Fukoove koncepcije moći. o očiglednim ili alter­ nativnim svestima. koja stoga uvek potencijalno sadrže prostor za al­ ternativna delanja i alternativne namere koja ipak nisu artikulisana kao socijalne institucije. Ipak. kao i rad teoretičara Frankfurtske škole.

Hrestomatija. Mišel (2005b) . Economyand Society 8:2. Novi sociološka asocijacija Mils. Fuko 19261984-2004. Beograd: Plato Williams. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko.).Elita vlasti. Paris: Gallimard Fuko."Pitanja Mišelu Fukou o g e o ­ grafiji". u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir."The Nouvelle Philosophie and Foucault". May 1979.0 FUKOU LITERATURA: Dews. Foucault. Hrestomatija.L'Ordre du discours.). Fuko 1928-1984-2004.Politics and Letters: In­ terview with New Left Review. Raymond (1979) ."Poredak govora". Michel (1971) . London: New Left Books Sad: Vojvođanska 146 . Mišel (2005a) . u: Pavle Milenković i Dušan Marinković (prir. Rajt (1998) . Peter (1979) .

Etjen Balibar (Etienne Balibar) FUKO I M A R K S Ulog nominalizma Zašto se danas vraćati na pitanje odnosa između Fukoa i Marksa (ili na pitanje Fukoovog stava prema "marksizmu"). kako oportuno podseća P.primeniti na Fukoove tekstove (a tu pre svega mislim na njegove knjige) njegov princip analize pravila za obrazovanje ili individualizaciju iskaza: potražiti njihovu korel­ aciju sa drugim iskazima. Pošto sam ipak krenuo tim putem. na kojem nema konačnog rešenja sukoba i na kojem nijedan misaoni projekat nikada ne zauzima apso­ lutno jednostavan i stabilan položaj. 131). sa­ mim tim što se iskazuju. u skretanju sa marksističkog 147 . već se razvija kroz opoziciju sa postojećim iskazima. Ako želimo da u toj perspektivi dodelimo privilegovanu funkciju opoziciji između Marksa i Fukoa. Poželjno je . Shvatićemo da se tu ne radi o spekulisanju 0 nekakvom nerečenom i o njegovim namerama. krajem sedamdesetih godina i da su razmenjeni svi argumenti prilikom vatrenih svođenja računa ko­ jih se svi sećamo? I sâm je Fuko u velikoj meri sebe tumačio u brojnim novinskim napisima i intervjui­ ma. sa kojima ulaze "u područje osporavanja i borbi". kroz njihovu neprestanu "problematizaciju".a možda i neophodno. i. s obzirom na to da su čari tog pitanja i koristi od njega već iscrpljene. Postaviću hipotezu da se istinska borba sa Mark­ som neprestano obnavlja kroz čitavo Fukoovo delo 1 da predstavlja jedan od suštinskih izvora njegove produktivnosti: borba je već započeta u trenutku kada se piše Istorija ludila (pošto. 114. Ipak nije teško zamisliti kakvu je ironiju u njemu izazivala vrsta formalnih ispitivanja i tumačenja do kojih su neizbežno dovodile paralele između delà i autora. povezati učinkovite iskaze sa diskurzivnim taktikama koje se konstituišu i priozvode sopstvene posledice na određenom strateškom polju. kako bi se "pronašla njihova prodornost događaja" (Fuko 1998: 106. već o doslovnom shvatanju potvrde neizostavno političkog karaktera teorijskog diskursa. posmatranih u celini. u najmanju ruku. Mašre / Macherey / u jednom nedavno objavljenom napisu. koji "nastanjuju njihove rubove". radi toga. menjaju teren svoga delovanja. hteo bih da ga navedem na prečicu ("dijagonalu") koja bi mu malo poremetila uloge u potrazi za pitanjima koja bi trebalo postaviti kako bi se nastavilo sa radom na filozofiji sa Fukoom. kao i sa Marksom. prilikom čitanja koje nije pobožno . u njegovoj čistoj "netelesnoj materijalnosti" (Fuko 1998: 130). Još od Kanta znamo da je filozofija Kampfplatz. moraćemo odmah nešto da preciziramo. proučavati preobražaje tih taktika u onoj meri u kojoj one.

iz napisa i sa predavanja iz osamdesetih godina.saučesništvo moralne cenzure. u svakom slučaju. prvoj ili drugoj liniji. procene njegove uloge u savremenoj nauci (imena Sartra. već u funk­ ciji konjunkture. Tačno je da nam ponovno pokretanje tog sukoba naknadno može izgledati kao jedan od kontinu­ iteta koji obezbeđuju jedinstvo potrage kojom se Fuko bavi iz knjige u knjigu. i Frank­ furtske škole mogu ovde da posluže kao reperi). Radi se o načinu na koji se u Volji za znanjem pitanje marksizma ukršta sa pi­ tanjem psihoanalize. 74. s kraja na kraj. u generičkom smislu. kojoj odgovara snažno propovedanje seksualnog oslobođenja kao komponente političke i društvene revolucije (Fuko 1982:12. određeni su svojom upotrebom i tumačenjima. kroz neku vrstu rendgenskog snim­ ka marksističkog tkiva. 107. Prvo. treba tražiti razloge iz kojih se kasnije "kao kuge čuvao od svega što je dolazilo od dijalektičkog materijalizma"). Nije dovoljno reći da Fuko u njemu odbacuje izvestan pojam moći. borba je još uvek otvorena i nakon Volje za znanjem. u kojima sukob sa Marksom ne interveniše uvek na jednako odlučan način i ne obraća se uvek istom "Marksu" i istom "marksizmu". kao što ne prestaje da drugim sagovornicima ili protivnicima postavlja pitanja čija formulacija zavisi od Marksa. nije jednostavan dvoboj.0 FUKOU pravca koji je inicijalno prihvatio kao "konkretnu kritiku" otuđenja. Sam Fuko precizno nam navodi glavne teme ovog delà: . Fuko ne prestaje da postavlja Marksu pitanja koja mu dolaze iz drugih filozofskih i istorijskih iz­ vora. ne samo svaki zahtev za iscrpnošću. Merlo-Pontija /Merleau-Ponty/. 115). i dovodi do toga da im se pripiše esencijalistička definicija. ali i da nje­ govo jedinstvo proizilazi upravo iz protivnika koje za sebe bira i od načina na koji ih uključuje. na prvi se pogled vidi da se za Fukoa borba sa Marksom nikada nije završila u njemu sa­ mome i da se ne može razdvojiti od drugih sukoba. .uzajamna prepletenost potiskivanja seksa i eksploatacije radne snage u kapitalističkom društvu (Fuko 1982: 11. I konačno. u kojima on interveniše u trećoj. Pokušaću da ilustrujem ovu hipotezu jednim zapanjujućim primerom. prilično je jasno da se Marksovi iskazi ne shvataju na akademski izolovan način. "policije iskaza" i reprodukcije ekonomskih odnosa u okviru domi- 148 . To delo ima snažan polemički i programski karakter i dobro znamo da će njegova perspektiva biti delimično izmenjena. problematiku koja je sistematizovana u onome što bismo. 114-115). Altisera /Althusser/. Treba sh­ vatiti koliki je značaj činjenice da Fuko. kao što svedoče odlomci sa kurseva. Za to postoji nekoliko jasnih razloga. mogli nazvati savremeni "frojdo-marksizam" (Rajh /Reich/ je navođen više puta). pokazujući šta predstavlja osnovu i za jedno i za drugo ("represivna hipoteza"). Štaviše. iz arhive u arhivu. Treba odmah zapaziti da ta situacija "polivalentnosti taktike govora" (Fuko 1982: 90) ovde zabranjuje. već i svaki zahtev za ograničavanjem uloga u borbi na jedno jedino pitanje. dodeljuje sebi zadatak da uništi nejasnu prob­ lematiku te "epohe". ona se umeće u različite programe rada. Ta borba. izvestan pojam seksualnosti. Obrađujući sopstvena pi­ tanja.

slepo usmerene ka potrazi za zadovoljstvom. naučne i književne diskurse. . kada se odnosi. Uticaj frojdo-marksizma na taj se način širi daleko izvan eksplicitnih realizacija. Nasuprot tome. mili­ tantne. 88-89. na bitke čiji značaj Fuko prepoznaje. zato što taj oblik ima posla sa načinom na koji neki 149 . Odatle seksualna hipokrizija vladajućih klasa (Fuko 1982:111). Još neki razlozi čine mi se odlučujućim. pod vodstvom zajedničke figure Oca (Fuko 1982:30-32.Etjen Balibar: FUKO I MARKS nacije jednog istog političkog poretka (Fuko 1982: 21. isključenja. Nije sigurno da se mogu svesti na ono što na taj način "združuju". Pojmovi poput "normalizacije" i "disciplinarnog društva". presecaju u najmanju ruku verbalno (a to ne može biti slučajno) teme frojdo-marksizma. sve u svemu. 42-43). što će reći istoj prekonceptualnoj osnovi. obuhvata i aktuelne psihosociološke diskurse i Batajevo nasleđe. koja kulminira izmišljanjem "principa realnosti" kojem se suprotstavlja snažno odbijanje. .koji pomalo vuče na konzervativizam . izgleda da takva jedna kritika predstavlja kontra-iskušenje za autonomiju samog Fukoovog duskursa. ali od svega toga njemu je najvažnije da se zapita u kojoj meri one uistinu raskidaju sa diskurzivnim obrascima koje osuđuju. i značaj tog ponašanja u političkoj ekonomiji modernih društava. za koje bi i iskus­ niji i ne previše pakosni čitaoci mogli pomisliti da donose supstitut ili uopštavanje (taj će "rizik" uvek biti prisutan u analizi "pastoralnog" oblika moći. učinkovito navodi na osporavanje u tim aparatima. a naročito kroz nji­ hovu međusobnu primenu (posebno način na koji svako od njih obrađuje polje "društvenih nauka"). između zabrane incesta u monogamnoj porodici i države (Fuko 1982: 66. i veštačkog poretka institucija. frojdo-marksizam (u toj i toj varijanti) predstavlja "izvrtanje" vrednosti koje propovedaju moćni institucionalni aparati. u tom združivanju. na iste "objekte": institucije moći. već kroz upotrebe ili primene. efikasnost izvesnog levičarstva ili revolucionarnog utopizma.sličnosti između globalnog buržoaskog poret­ ka i vlasti koja se vrši u porodičnim i obrazovnim "ćelijama". predstavlja prirodno mesto kojem teži al­ ternativa društvenim naukama. u opštem smislu. Marksizam i psihoanaliza ne mogu se tumačiti kroz neku varljivu čistotu. 100. ali jeste sigurno da. 76-77. otpore. 103). Nije preterano zaključiti da Fuko . koji su unapređeni u Nadzirati i kažnjavati.ovde želi radikalno da ispita evidentnost.opšta opozicija između prirodne energije. bar na prvi pogled. teorijske ili estetičke prakse. 96. mora delovati neko određenje koje je za njih ključno. što je neka vrsta geometrijskog prostora u kojem se odvijaju misaoni tokovi koji povezuju različite dis­ cipline. filozofske. globalni prevrat lažnih vrednosti zas­ novanih na laži (Fuko 1982:88). 114). Sam način na koji Fuko kritikuje frojdo-marksizam sugeriše da u njegovim očima takva jedna "kom­ binacija" mora. ponašanje društva prema moralnim i seksualnim "devijacijama". da otkrije upravo ono po čemu marksizam i psihoanaliza pripadaju istom naučnom polju. zato što. Zašto je kritika ovih tema toliko važna za Fu­ koa? Bez sumnje zato što frojdo-marksizam is­ tovremeno pripada i narodnoj i naučnoj kulturi. Ali.

kao i kod Adorna ili Markuzea (Marcuse) (izvanrednog teoretičara "represivne civilizacije"). Z n a i da je j e d ­ na od najočiglednijih teškoća koja proističe iz teoretizacija frojdo-marksista (u svakom slučaju kod Rajha. računajući i energetizam samih rasisitičkih ideologija. u suštini. stvaranja istine o njemu.0 FUKOU seksualni režim zauzima mesto u "ekonomiji" moći moderne države. I ne može da se ne zapita pod kojim to uslovima analiza moći u savre­ menim društvima . Polazeći od ove karakterizacije. usidreni pojmovi kao što su "degeneracija" i "eugenika" koje bi trebalo shvatiti kao sam tip us­ postavljanja kompromisa između simbolike krvi i analitike seksualnosti (Fuko 1982: 110)? Ali Fuko savršeno dobro zna da neophodnost da se govori o savremenim oblicima rasizma. i to u cilju isticanja različitosti njegovih sopstvenih pojmova i poravnavanja njihovih praktičnih učinaka. i koje nije oslabljeno. konačno. "znanja-moći-zadovoljstva"). koja je ukorenjena u "bioistoriji" i zapoveda "biopolitici". u tome "konkretan" učinak koji najviše otkriva od igre modernih političkih tehnologija koje se odnose na život na nivou pojedinačnih telâ i na nivou populacija iliti "vrste" i njene reproduk­ cije? Nije li to značajan znak dubine u koju su. Problem ra­ sizma zauzima značajno mesto u potrazi koju ovde trasira Fuko (Fuko 1982: 29. Nije li. 109-110). No. kapitalističkim ili industrijskim" (Fuko: 1982: 64) . U tom smislu kritika frojdo-marksizma neće biti samo teorijski preduslov. već je. U svom prvo­ bitnom obliku. na koga ne prestaje da se poziva) povezana sa nezgodnom bliskošću njihovog biologizma."nazovimo ga po volji građanskim. kao što precizira Fuko na kraju. o njihovom uticaju na individualnu "ličnost" i o njihovom odnosu sa ratom (o čemu opširno govori u poslednjem poglavlju Volje za znanjem) jeste u korenu frojdo-marksizma kod Rajha. Z n a m o kako se u Volji za znanjem razvija kritika "represivne hipoteze". biomoć ili moć nad vrstom. ta srodnost između objekata i samih reči frojdo-marksizma i fukoovske istrage (srodnost koja bi mogla još uvek da se održi kada bi izgledalo da Fuko pristupa protivrečnom kombinovanju antifrojdovskih i antimarksističkih pojmova) naglašena je u Volji za znanjem kroz konačno pomaljanje pojma"biomoći"i kroz stalno označavanje savremenog rasizma kao ključne po­ jave o kojoj bi moralo da se govori. Istorija seksualnosti trebalo je da se završi tomom o "Populaciji i rasama". traženja svačije istine u njemu. o njihovoj dinamici "mase". već neophodan ogled. Radije ga je proizvelo kao predmet svojih stalnih 150 . 105.kao što je.odbilo seks i praktično ga cenzurisalo. videti"Deux essais sur le sujet et le pouvoir"/ Foucault 1984 / ) . u savremenom režimu znanja-moći (pa čak i. taktički ojačano uapostavljanjem zabrane. Pogrešno je u materijalnom smislu što je društvo koje se raz­ vija počev od XVIII veka .neće biti shvaćena dvos­ misleno. Fuko će frojdo-marksizmu uputiti tri velika argumenta: 1. istovremeno sa objašnjenjem funkcije koju ona ima u ekonomi­ ji diskursâ o seksu: nalaganje govora o seksu. Najpre njegova istorijska pogrešnost. ili njihovog energetizma. Nalaganje koje osigurava umnožavanje narečenih diskursa (zbog čega moderna zapadna društva postaju najrečitija u istoriji kada se radi o seksu i postaju izumitelji ovog generičkog po­ jma). naprotiv.

Pogrešno je i što je kastinski nadzor nad polno određenim telom radnika bio neophodan uslov za "puštanje u rad" radničkih masa. medikalizacija i psihijatrizacija) bila uvezena u oblast rada počev od jednog buržoaskog modela. U ovom slučaju. moći ćemo da otkrijemo u čitavom tekstu Volje za znanjem siste­ matsku kritiku onoga što ću. Toliko Fuko podvlači stratešku ulogu po­ rodice (njene moralizacije. 3. frojdo-mark­ sizam. zbog kojeg je moguće. Tu je. samo ponavlja već postojeću imag­ inarnu shemu i to na identičan način u svakom od svojih dvaju sastavnih delova. poenta Fukoove kritike (u ovom smislu materijalističke) usredsređuje se na pitanje porodice (ali dodiruje i druge institucije i aparate. ili u dualizmu državadruštvo). a od tada su ekonom­ ski odnosi evoluirali prema društvenoj integraciji i tananoj normalizaciji radne snage (a bez sumnje i prema rastućoj intêlektualizaciji te snage). njegova zavisnost od jednog čisto pravnog modela moći. prole­ tarijata (Fuko 1982: 100-101. modela koji je i ograničen i arhaizujući. Još preciznije rečeno. dispozitivu koji oblikuje jednu od suštinskih moći "buržoaske" 151 . edukativna dresura. Ovde dolazimo do zajedničkog jezgra psihoanalize i marksizma. njene medikalizacije) u dispozitivu regulacije populacija. koja mora da poprimi oblik pokor­ nosti (Fuko 1982: 84-85). o "moći afirmacije" koja pokušava da opiše genealogiju). njihovo kombinovanje. o "pozitivnom" značenju moći zatvaranja. Istovremeno treba zamisliti "asketizam" buržoaskog morala. Ovde Fuko direktno citira Marksa (Fuko 1982:111). Ako napravimo još jedan korak. već kao taktiku intenzivi­ ranja telesnog zadovoljstva. zajedno sa svim ostalim varijantama repre­ sivne hipoteze. ali ga možemo pronaći i u dualizmu javno-privatno.Etjen Balibar: FUKO I MARKS briga. simboličkog Zakona). 106-107). i kojoj Fuko od Nadzirati i kažnjavati neprestano suprotstavlja ideju pozitivizma ili proizvodnje moći. naprotiv. ili Poredak govora. ideju "discipline" (mada je ta ideja kod njega mnogo starija: videti Istoriju ludila. ili obrnuto. kao hipokriziju. koji će poprimiti privilegovan oblik dualizma duša-telo. naročito zabra­ na incesta. to da je seksualnost sa svojim regulacionim i represivnim dispozitivima (porodični moralitet. političkog Z a ­ kona. ili kulturnoj) "celini" svi "delovi" ili "ćelije" moraju biti slični samoj celini. usredsređen na predstave suvereni­ teta i Zakona (moralnog Zakona. kao što su škola ili me­ dicina). kao referencu na idealističku filozofsku tradiciju na koju su se veo­ ma rano obrušili materijalisti (Lukrecije). 2. svaki od njih je u onom drugom prepoznao varijantu ideje potčinjenosti pojedinaca jednoj sili dominacije. i to ne kao uslov za ekonomsku racionalnost. Svaki od njih je u onom drugom pre­ poznao sopstvenu pretpostavku. Zapazićemo i da između ideje potčinjenostipokornosti i ideje otuđenja postoji duboka srod­ nost (pošto pokornost u krajnjoj instanci mora da se zasnuje na interiorizaciji Zakona koji proizilazi iz spoljne vlasti. pa čak i neizbežno. Verujući da je otkrio princip objašnjenja u sličnosti države i moralne Cenzure. veoma rado nazvati principom društvene homeometrije: uz pomoć toga shvatićemo ideju da u društvenoj (ili političkoj. Ono što je tačno u istorijskom smislu jeste. zatim. pošto pokornost na taj način određuje cepanje subjekta.

107). dakle. i nešto što nije psihijatrijski prostor (Fuko 1982: 99). po pitanju svog opisa panoptizma:"Šta je neobično u činjenici da zatvor liči na fabrike. nije država u malom. i ulog u nadmetanju između posednika profesionalnih znanja o čoveku (Fuko 1982: 89. za koju možemo reći da se provlači kroz čitavo Fukoovo delo. čija će realizacija odmah naići na otpor. smatrati svedenom slikom globalnog društva. Uz pomoć toga razumećemo ideju da istorijski i društveni procesi pronalaze svoje sidrište. "Porodica ne ponavlja društvo. a naročito mesto pravnog "rekodiranja" telesnih tehnika uopšte. konkretno ilustruje ono što Fuko naziva potrebom za nominalizmom (Fuko 1982:84). Porodica je "lokalno žarište"znanja-moći (Fuko 1982: 88).OFUKOU države. u obliku saveza ili srod­ nosti (Fuko 1982: 94. i sam je predstavio zatvor kao "zatvorski arhipelag" (Fuko 1997: 341). polaznu i krajnju tačku za sve varijetete normativne moći. 93. sačinjen od nekoliko koncentričnih krugova institucija. 96). pars totalis "društva". i za šta se ne može reći da nema kritički učinak na neke od njegovih sopstvenih ranijih formulacija. disciplinarnih praksi koje predstavljaju "sredstvo za stalnu kontro­ lu stanovništva: ono je aparat za nadziranje čitavog društva. 96-97. ali nije monada. kao kontrapunkt njegove kritike humanizma i "antropološkog kruga": ponovno postavljanje pi­ tanja političkog psihologizma.da ne postoji praksa kao takva. niti je država veliki patrijarhat. u najširem smislu reči. neprekid­ nim račvanjima. i ono stoje od strateškog značaja nije njena sličnost. i to posredstvom samih prestupnika" (Fuko 1997: 320). i sredstvo socijalizacije prokreativnog ponašanja. može zasnovati na for­ malnoj sličnosti institucija (po kojoj uvek luta ideja da svaka od tih institucija jeste deo velikog meha­ nizma neke moći. a i daje novu vrstu preciznosti. bolnice. drugačije rečeno organicizma (organicizma u kojem treba čitati održavanje ideje duše ili duha radije nego telesnog modela). i to upravo iz tog razloga. već njena specifičnost ili njena različitost. kasarne. i prešao je na tezu dvosmislenosti moći i na proučavanje istorijske artikulacije njenih različitih praksi. jednoj suštinskoj temi. Ova se analiza odmah proširuje na sve insti­ tucije čije prakse doprinose proizvođenju takvog složenog objekta kao što je "seksualnost" i oblikuje suštinski deo kritike predstavljanja moći koja je "opšti sistem vladavine što ga jedan element ili sku­ pina sprovodi nad drugim i čija dejstva. ta se kritika pridružuje. koje pak sve liče na zatvore?" (Fuko 1997: 256) lako je jasno upozorio čitaoca da "panoptikum" treba shvatiti samo kao program. Porodi­ ca. ne podražava" (Fuko 1982: 89). škole. svojstvenih datom društvu. 107). toliko se upinje da pokaže kako se porodica. koja je u isti mah i mesto institucionalne perverzije (Fuko 1982: 45) i histerizacije ženskog tela (Fuko 1982: 93.kroz prekid sa filozofskom tradicijom koja ide od Kanta do Marksa (ili bar "mladog Marksa") . koji kao celina predstavljaju "dis­ ciplinarno društvo". Ona. a ovo je. koja sa svoje strane implicira . Tada je Fuko izgleda odustao od ideje da se definicija velikih "dijagrama moći". ne može se. ili učestvuje u generičkoj suštini moći). sa svoje strane. dakle. svoj us- 152 . U Nadzirati i kažnjavati napisao je sledeće. Ali. prosecaju društveno telo s kraja na kraj" (Fuko 1982: 83). već postoje razne prakse. od kojih svaka ima sopstvenu tehnologiju.

odbaciti čitav taj deo transcendentnosti marksizma. Tu se. Ali. koje u potpunosti ostaje zarobljeno u političkoj mreži. što će reći neprestano se pitao zašto se u savremenom društvu. u načinu na koji se određuju po­ jedinci. U postojećem prevodu Jelene Stakić ovo je prevedeno kao "politička teorija istine" (prim. mark­ sizma i psihoanalize. tako što se protiv same psihoanal­ ize okreću marksistički iskazi koji joj se pripisuju u frojdo-marksističkoj mešavini). dakle "politizuje". zavisno od tačke gledišta. čini se da je isto tako važno. da simetrična ideja prema kojoj psihologija. već da se opiše način na koji ta dvostruka simetrija tumači Fukoovu diskurzivnu strategiju. bilo pod prinudom (ideja ko­ joj "seksualna psihologija" ili psihologija seksualne ličnosti daje dodatnu objektivnost). ur.Toj kritičkoj tezi psihoanaliza kakvom je Fuko vidi postavlja suštinsku prepreku. kroz povratak tradicionalne teme istine koja bi bila "u izvesnom srodstvu sa slobodom". i kao nešto što otkriva psihologizam nerazdvojiv od svojih roditelja. Fuko je nepres­ tano istraživao poreklo i insitucionalne oblike tog teorijskog odnosa. bilo da je kritika Marksa utoliko nemilosrdnija ukoliko uslovljava svako konačno svođenje računa psihologizmom u koji je uključena psihoanaliza. i to utoliko više što se ono"modernizuje". Čini se da je ona (upravo iz razloga početnog cilja jedne "istorije seksualnosti") najpre usmerena protiv psihoanalize. bilo slobodno. Kakvi su modeli subjektiviteta koje pojedinci mora­ ju podražavati kako bi se uključili u igru praksi? U tom pogledu utopija frojdo-marksizma izgleda kao prosto izvrtanje vrednosti. kako stoji prema navodu Balibara.). Ovde se neće raditi o tome da se utvrdi da li je jedan tačniji od drugog. međutim. Tu. već da kroz čitavu njenu proizvodnju prolaze odnosi moći". da "istina nije slobodna po prirodi. što će njen kritički domašaj svesti na nulu. 153 . prestaje simetrija. ako hoćete. U kontekstu Volje za znanjem Marks i Frojd su predmet potpuno drugačije obrade. Na taj način. prema shemi iska­ zivanja granica ljudske ograničenosti. ponašanje ili svest pojedinaca reflektuje funkcionalno mesto koje oni zauzimaju na polju institucija ili političkih kontra­ dikcija (marksistička "klasna svest" najčešće je bila samo jedna od varijanti te ideje).Etjen Balibar: FUKO I MARKS lov za ostvarenje. s obzirom na to da se kritika psi­ hoanalize vrši pomoću izvesne upotrebe marksizma (ili. opisanoj na poslednjim stranicama Reci i stvari). zato što je ona u potpunosti oslonjena na praksu priznanja i * "L'histoire politique de la vérité". moći ćemo da steknemo osećaj. niti je neslobodna greškom. bilo da je od suštinskog značaja prekid sa Frojdom čija kritika Marksa nije ništa drugo do sredstvo. naravno. pri­ morava pojedince da se poistovete sa jednim"ja"(ili sa jednim "mi") kako bi delovali kao društvena bića. s obzirom da tvrdi da seksual­ nost nema istoriju (ili da je seks upravo ono što u čitavoj istoriji nadvisuje istoriju. (ne usuđujem se da kažem od odabiranja "Marksa" ili "Frojda" kao teorijskih referenata). politika (bilo da se radi o praksama vladanja ili o otporima koje one izazivaju) projektuje na psihologiju. koja je data u samom jeziku istorijske imanentnosti (ideja za­ kona u istoriji). radi o dispozitivu "političke istorije istine" (Fuko 1982: 57)* pokazati.

Čini mi se da bi jedna retrospektiva pokazala da je marksistički pojam ideologije (onakav kakav je is­ kazan u Nemačkoj ideologiji. u koje bi spadale i "diskurzivne prakse". na samom polju diskursâ i znanja. Između ove dve kritike. Svaka praksa. naprotiv. u Nemačkoj ide­ ologiji. procedure podele na istinu i lažnost. da ono što predstavlja problem u pojmu ideologije jeste njegova antropološka pretpostavka. genezu seksa koji je"idealnatačka". i to samo virtuelno. ali značajnim izuzetkom u Arheologiji znanja. Ali ne uvek iz istog razloga. čini se./ Ideologa) . koji ulaze u sastav odnosa dominacije. računajući i "neznanje". Frojda i Ničea kao na začetnike "decentral­ izacije subjekta"). knjige u kojoj se ne radi o Marksu. "zamišljena tačka" ili "zamišljeni element" kojoj istorijski dispozitiv seksualnosti propisuje 154 . a marksizam može da dâ odlučan doprinos. kao vršenje moći. taj je trenutak nestalan. a (naučna) spoznaja po tom pitanju nije ništa drugo do moć koja se vrši među drugim moćima. Pri ponovnom čitanju Naissance de la clinique. ili "iluz­ iju". što će reći kao "svest o sebi" društvenog bića. implicira norme istine. i to sa razlogom. sa problematike predstave i znaka na problema­ tiku prakse.0 FUKOU na osporavanje te prakse. a kritiku njegovih naučnih preten­ zija omogućuje arheologija. Prešli smo. na primer. ili kao apstrakcija "jezika stvarnog života". Marks na koga upućuje Fuko kako bi upisao "raskid" između ideologija i nauka u isto­ riju diskurzivnih formacija jeste upravo onaj Marks koga je Altiser preobrazio u teoretičara artikulacije praksi. 91. Fuko nam jednostavno predlaže. Ali. i koji u konačnoj analizi nastaje iz represivne hipoteze.. kroz obrasce koji u velikoj meri upućuju na kritiku spe­ kulacije kakvu čitamo. sa jednim malim.. pod uslovom daje u stanju da se razdvoji od svog delà koji poistovećuje télos oslobođenja sa konačnom mani­ festacijom istine. zato što označavanje dis­ kurzivnih formacija uvek teži svođenju artikulacije moći i znanja na artikulaciju neznanja i spoznaje. takođe i element koji se nalazi najdublje u unutrašnjosti jednog me­ hanizma". zato što od samog seksa pravi istinu koja "zahteva" da bude oslobođena.po cenu zamene Prirode Istorijom u ulozi izvornog iskustva u koje će se uplesti i znak i stvar. najidealniji element. Arheologija znanja je predstavljala trenutak bekstva iz nestalne ravnoteže (a to je je­ dini trenutak kada se Fuko ravnopravno pozvao na Marksa. ne možemo izbeći zaključak da je Marksov "jezik stvarnog života" Fukou morao izgledati kao nešto izmenjena varijanta Kondijakovog (Condillac) "jezika delovanja"(i shodno tome svaka teorija ideologije kao potomstvo /. njegovo implicitno pozivanje na otuđenje subjekta."najspekulativniji. 88. Pošto psihoanaliza ne treba da se kritikuje kao "ideologija". pre nego kao odraz) uvek morao da se prikazuje. koje se jedna za drugom pojavljuju počev od Poretka diskursa. već se istorijske kategorije kulturnog iskustva savijaju u pravcu analize institucionalnih praksi. Od te tačke jedinstvo "moć-znanje"pomera pitanje ideologije u smeru potpune istoznačnosti praksi po pitanju istine. međutim.111). umesto da joj dâ neko drugo ime u cilju kritike vrsta znanja. Pri ponovnom čitanju analiza "proizvodnje diskursa". Treba li reći da kritika psihoanalize nastaje iz kategorije ideologija! Fuko je uvek odbacivao taj pojam (i to ponovo čini i ovde: Fuko 1982: 63.

Z b o g toga što se porodica morala prven­ stveno shvatiti kao mesto intenziviranja dispozitiva seksualnosti. Odbacivanje frojdo-marksizma onda može da se čita kao jednostavan preduslov za marksističku kritiku psihoanalize: "Neki veruju da m o g u da obznane dva sime­ trična licemerja u isti mah (. ili još bolje"klasno telo"sek­ sualnosti (Fuko 1982: 109). sve otkako mu je ona počela bivati nametana. da postoje klasne seksualnosti. ona je plavu krv vlastele preobratila u dobrodržeći organizam i zdravu seksualnost. treba reći da postoji buržoaska seksualnost. Fuko upućuje upravo na jedno od tih pomer­ anja kako bi objasnio. i sa strane zadovoljstva i sa medicinske strane. ako ništa drugo. povezanog sa nasleđem i eugenizmom. tako se biće diskursa ili prakse psihoanalize ne može razdvojiti od položaja klase. reč i zabranu).Etjen Balibar: FUKO I MARKS čitavo pojedinačno iskustvo (Fuko 1982:136-137)... da je seksualnost prvobitno. istorijski buržoaska: da ona u svoja uzastopna pomeranja i premeštanja uvodi posebna klasna obeležja"(Fuko 1982:111-112). podarila sebi jednu razbrbljanu seksualnost koju je prole­ tarijat dugo odbijao da prihvati. ako ne samu mogućnost psi­ hoanalize (jer se ona u čitavu istoriju objektivizacije seksa upisuje kao objekat znanja. nije izazvao ni ista dejstva. Tako da je pretpostavka psihoanalitičkog nominalizma jednostavno apsurdna/dok se pretpostavka nominalističkog marksizma može bar uzeti u razmatranje. onda valja priznati da taj mehanizam nije dejstvovao simetrično i na jednoj i na drugoj strani te da. baš naprotiv. vratiti još odavno izvikanim formulaci­ jama. potvrđivanjem jedne nadmene politike.) To znači pogrešno razumeti proces kojim je buržoazija. još bolje. ona je najpre predstavljala privilegiju buržoazije. Ali i osn­ ovu rasizma čisto buržoaske države. shvatamo zašto joj je trebalo toliko vremena i zašto se sa onoliko prećutkivanja 155 . u čitavu istoriju koja povezuje seks. Psihoanaliza ne može da izbegne spajanje sa tom idejom seksa ni teorijski (zato što je to za nju sâmo ime istine) ni praktično (zato što psihoanalitička praksa u potpunosti zavisi od postojanja neke sek­ sualne zabrane i od nalaganja da se ona ukine). Kao što postoji biće. "I taj je proces bio povezan s kretanjem ko­ jim je ona potvrđivala svoju različitost i svoju pre­ vlast. Nema sumnje u to da treba priznati da je potvrđivanje tela jedan od glavnih vidova klasne svesti. prema tome. a ono je sa buržoazijom osamnaestog veka slučaj bio takav. ponašanjima. Ako je tačno da je'seksualnost'skup dejstava što ih je u telima. Ili. I kaže nam da ta geneza istovremeno ima vrednost "arheologije psihoanalize" (Fuko 1982: 114). u smislu mesta koje ona zauzima u strateškim odnosima među klasama (Fuko 1982: 113 i dalje). Valja se. u cilju njegovog potčinjavanja. a ono bar mesto i trenutak njenog nastanka. Ranije je Fuko neprestano iznosio argumente pro­ tiv ideje paralelizma između političke represije siromašnih klasa i kontrole seksa (Fuko 1982: 106 i dalje). suštinski element njene kulture. dakle. društvenim odnosima izazvao izvestan mehanizam koji je proizašao iz jedne složene političke tehnologije.

Ili bolje rečeno. dovode do širenja "seksualnog tela" na čitavo društveno telo (Fuko 1982:111) .moći na praksama koje je ostvaruju. U odnosu na društva kakva smo znali do osamn­ aestoga stoleća. posle francuske revolucije. itd. smrti i srodnosti prvobitno spojenih. njegovu teorijsku i praktičnu opoziciju fašizmu. medicinskih. po Fukoovom mišljenju ne treba videti jednostavnu posledicu razvoja disciplina normalizacije telâ. ne delu je tematika bliska marksizmu. U predstavi psihoanalize seksa. 156 . širom sveta. vascela trajna i bučna zakonodavna delatnost ne bi trebalo da nas zavaraju: upravo su to oblici koji čine jednu u suštini normativnu vlast prihvatljivom" (Fuko 1982:127). obavljen u ime prava i njegovog pravnog ideala. urbanizacija i društveni kon­ flikti XIX veka dovode u pitanje tu privilegiju.prizna telo i seks" (Fuko 1982:110-111). želje i zakona. što će reći nor­ mativnoj moći ima "najviše moći" ili "dodatka" koji jedini obezbeđuje pravnim fikcijama spajanje sa re­ alnim.što će reći širenja porodičnih. Podela klase se onda pomera: više se ne odnosi na posedovanje ili neposedovanje seksualnog tela.upra­ vo onima koje je eksploatisala . zašli smo u fazu opadanja pravo­ sudnog./Fuko 1997: 208/ . "Oni koji su izgubili isključivu povlasticu da brinu o svojoj seksualnosti od sada imaju povlasticu da više od ostalih doživljavaju ono što zabranjuje seksualnost i da poseduju metodu koja omogućava uklanjanje potiskivanja" (Fuko 1982:114). Uostalom.0 FUKOU suprotstavljala tome da i drugim klasama . a narodne su klase žigosane kao žarište degeneracije "rase". koja se isključivo tiče geneze idealiteta psihoanalize. imaginarnog sistema istorijski sačinjenog od suvereniteta. ali samo kao ono što održava anahronizam: "Društvo koje postavlja norme istorijska je posledica tehnologije vlasti čije je težište na životu.a zatim pokazujući kako u disciplinarnoj. već na način na koji je nametnuta i tretirana zabrana. nasleđa i degenerecije (Fuko 1982:105).ili još bolje. već povratak na pravni model . A to smo pokušali da razmatramo kao unutrašnju kontradikciju u kompleksu pravila i normi. i što ukazuje na sam iz­ vor njegovog inicijalnog prekida sa organicističkim "velikim sistemom" perverzije." pozivajući se na taj kritički povratak. Na drugoj strani. onu koju je detaljnije analizirao u Nadzirati i kažnjavati (suprotstavljajući najpre "moć Norme" sa "moći Zakona" . Taj klasni položaj psihoanalize jeste samo jed­ na od dvaju strana kritike. iznova napisani i prerađeni zakonici. Industrijalizacija. proizvodeći pravno realno /Fuko 1997: 254. itd. 288. Fuko to carstvo opisuje kao iluziju. U isto vreme psihoanaliza u buržoaskoj klasi zauzima mesto kritičke krune psihijatrijskog dispozitiva. U srcu (psihoanalitičkog) idealizma javlja se nesporno carstvo pravnog idealiteta. ustavi doneti. Fuko označuje ono što naziva "političkim ponosom psihoanalize" (Fuko 1982: 131). demografskih tehnika seksualizacije. zasnovanoj na igri skrivenog i očiglednog. "pravnodiskurzivni" (Fuko 1982: 81) . i ubačene su u administrativnu i pravnu mrežu namenjenu progonu incesta. tu pozivanje na Marksa neizbežno mora da uđe u proces podele./). a protiv disciplina iz kojih ipak proističe.

naravno. sa nejasnom mrežom učinkovitih "mikromoći". njegovog prisajedinjenja dobiti nekih. "normalizatorski" nasuprot "ekonomskom": ali u oba diskursa radiće se o proizvodnji. Na kraju se ipak nalazimo daleko od njega. onom. parni mlin će vam dati društvo sa in­ dustrijskim kapitalizmom". i to da bi pokazao kako disciplinarni prosedei utiču na porast korisnosti telâ neutrališući njihov otpor. i sam sugeriše načine da se izađe iz tog zamršenog odnosa prava i kritike prava. služeći se Marksovim analizama iz Kapitala po pitanju manufakturne podele rada. raspravljajući o analizama Rušea (Rusche) i Kirhajmera (Kircheimer). to znači da se umeću u trenutku "kratk­ og spoja" koji Marks pravi između ekonomskog i političkog. kontrole ili destrukcije. kritike mno­ go korenitije postoje posredi bilo da se pokaže ne samo to da stvarna vlast izmiče propisima prava. Čini to u Nadzirati i kažnjavati. i postizanja da. onom koji je. u opštijem smislu. ubacilo u predstavu monarhijskog suvereniteta. kao što ga zamišljamo po pitanju državnih aparata. tvrdio "žrvanj će vam dati društvo sa sizerenom. i. sa Marksom iz Bede filozofije. u analizi pro- 157 . koji je. između društva i države. po pitanju države. dejstvuju nesimetričnosti i nepravde dominacije. "Disciplina" i "mikromoć" istovremeno predstavljaju drugu stranu ekonom­ ske eksploatacije i drugu stranu pravno-političke dominacije klase i omogućuju promišljanje njenog jedinstva. ponavljajući oblike borbe protiv feudalnosti. u stvari. Ali ova kri­ tika prava i dalje se vodi na temelju postulata da vlast po svojoj prirodi i u idealnom vidu treba da se vrši prema jednom osnovnom pravu" (Fuko 1982: 80). Brimera i Lenjinom iz 1905. što ga osuđuje da oscilira između ideje svemoći i ideje radikalne nemoći ili čisto parazitske funkcije države. pod vidom opšteg zakona. mogla delimično tumačiti u terminima unutrašnjeg prekida. ili bolje rečeno. Fuko siste­ matski suprotstavio zakon "sve ili ništa". zasnovane na antitezi prava i nasilja) koju i sam kritikuje.Etjen Balibar: FUKO I MARKS Sa nekoliko reči ("život" nasuprot "radu". Jer ta bi se zavisnost marksizma po pitanju pravne iluzije (ili "decizionističke" iluzije. izgleda kao da se na čudan način približavamo marksizmu: onom koji je. ili razilaženja između njegove analize eksploatacije i njegove analize države. sa Marksom iz 18. sa Mark­ som iz Kapitala. Fuko. I to ne samo zato što Fuko posredno opisuje mark­ sizam kao nešto što se samo. opisivao "ustavne iluzije" revolucionara. opisivao u zakonskim propisima fabrike posledicu stalne "krajnosti" odnosa snaga na pravne oblike ugovora. koje je u tom smislu simetrično sa unutrašnjim osporavanjem koje unosi psihoanaliza u disci­ plinarne prakse i sastavni je deo humanističkog so­ cijalizma XIX veka: "Druga jedna vrsta kritike političkih ustanova pojavila se u devetnaestome stoleću. o produktivnosti). već i to da je sam pravni sistem tek način vršenja nasilja. i ukazao na Prudonovu "fikciju društva osobe". u skladu sa dijalektikom sve ili ništa (već je u Nadzirati i kažnjavati. omogućuju spa­ janje dvaju procesa akumulacije ljudi i akumulacije kapitala (Fuko 1997: 249). koje deluju u samom kontaktu telâ) (Fuko 1997:33 sq). J e ­ dan deo marksističkog diskursa mogao bi se onda tumačiti kao osporavanje unutar pravne predstave moći.

čiji "odnos snaga" nije ništa drugo do strateški trenutak. krupnih podela nadvoje" (Fuko 1982: 86) koja na uvek idealan način sadrži neophodnost konačne krize i prevrata. t. Fuko to nanovo čini. koji ne zna ništa o tome šta je prava revolucija" . Rancière). drugim recima kao učinci konjunkturalne integracije. obrazovanje "žarišta prevlasti" koja predstavljaju polaznu os­ novu za širenje mreže institucija i disciplinarnih praksi na čitavo društvo (Fuko 1982: 110). znači biti revolucionar na rečima. o kome je Fuko j e d n o m prilikom ironisao po pitanju njegove "teorije" "najslabije karike" domi­ nacije -"Pouvoirs et stratégie". što predstavlja način da se izađe iz sheme "korenitih preloma. označava neumanjivo razmimoilaženje jeste sama ideja društvene struk­ ture konflikta. (Foucault 1977) .) već da kao bitne postoje u njima" (Fuko 1982: 84). ali ni po čemu nisu u neskladu sa Marksovim strateškim analizama.. što znači da se "ciljevi" suprotstavljeni u nekom strateškom konfliktu uništavaju. za Marksa uslov konflikta jeste interiorizacija samog odnosa.). ali ne obrazuju jedinstvo ili nadmoćan individualitet. i da će to biti društvena revolucija (. ili čak da moć "dolazi odozdo" (Fuko 1982: 85). Fuko ih razume kao čisto spoljašnje. a naročito sa svrstavanjem složenosti odnosa moći. u stvari. Ransijerom ( J . uzimajući u razmatranje pojam hegemonije koji snažno upućuje na Gramšija (Gramsci): radi se. str. da tako kažemo). i jedne logike protivrečnosti. tako da antagonistički pojmovi postaju funkcije ili nosioci tog odnosa: zbog toga u marksističkoj predstavi 158 . uzajamno jačaju ili menjaju. a da će neka druga. Razmimoilaženje se ne odnosi na izbor između "lokalnog" i "glo­ balnog" (mikrofizike i makrofizike moći..0 FUKOU cesa proizvodnje (i na taj nam način omogućuje da mu pripišemo poznavanje "prakse").. neutrališu.. Nasuprot tome. a fortiori bilo bi pravo i postaviti tezu da"gde ima vlasti ima i otpora" (Fuko 1982: 86). u Volji za znanjem. reći: 'mi smo za imperijalizam'.Oeuvres. već kao rezultati ili kao rezultante "konačnih oblika" koji su istovremeno oblici razlikovanja i uspostavljanja odnosa. Isto se tako revolucije moraju shvatiti kao "strateško kodovanje tih tačaka otpora" (Fuko 1982: 87). ove su korekcije u suprotnosti sa eshatološkim imaginarijumom istorije koji marksizam preuzima. razgovor sa Ž. moraju se shvatiti ne kao datosti. što će reći da čitavu svoju učinkovitost ili realnost izvlači iz materijalnih uslova u kojima se vrši. XXII. "hegemonijski učinci" koji čine "velike dominacije" (Fuko 1982: 84). Ukratko. a ne protivreče ni ideji "naddeterminacije" kojom se služio Altiser radi analogne kritike "marksističke" teleologije. u poslednjoj analizi. Ono što. ali na drugi način. ove se teze ne razumeju na isti način. o tome da treba da prestanemo sa pred­ stavljanjem klasa kao subjekata ili kao kasti (Fuko 1982: 85). već se odnosi na opoziciju između jedne logike odnosa snaga. Za Marksa kao i za Fukoa. na nekom drugom mestu. čija "protivrečnost" nije ništa više od naročite konfiguracije. 383).napisao sa svoje strane: "zamišljati da će jedna vojska zauzeti položaj na nekom datom mestu i reći: 'mi smo za socijalizam'. "Društvene hegemonije" (Fuko 1982: 83). Ali. zauzvrat. koji nisu unapred utvrđeni (ovde ćemo zapaziti da je Lenjin. koju predlaže Fuko. mnogostrukosti oblika konflikta i otpora u samu njihovu definiciju (Fuko 1982: 86). bilo bi pravo postaviti tezu da "veze vlasti ne stoje izvan ostalih vrsta odnosa (.

karakteriše svaku od faza njegovog rada. Za Marksa praksa par excellence jeste spoljašnja proizvodnja. odnosa sa istorijom. Ovde su u igri iste instance: filozofija kao jedna vrsta filozofije istorije (a i nema ih više od jedne. niti je pozivao na najradikalnije kritikovanje Marksa onda kada ga je najpažljivije čitao (režim citiranja i pozivanja na Marksa i sam zaslužuje pažljivu studiju). ali to razmimoilaženje . dok se marksistička logika protivrečnosti (koja interiorizuje odnose snaga) ne može razdvojiti od imanentnosti strukture. Fuko je sa dis­ tance od jednog veka ostvario ono što sam naziva "filozofskim fragmentima na istorijskom gradilištu" (Foucault 1980: 41). ali drugačije organizovana. Ali. Na taj će se način opozicija sa Marksovom "teorijom" neprestano produbljavati dok će razmimoilaženje sa Marksovim analizama i pojmovima postati značajnije. a ipak drugačije od Marksa (odatle neophodnost njihovog sučeljavanja). bolje rečeno. Dodaćemo da se Fuko nije najviše služio Marksom onda kada ga je najviše citirao. Podjednaka složenost. i koji je u j e d n o m trenutku istinska privilegija. u kojoj idemo od prekida do taktičkog saveza. ne-filozofskog. ona ima samo je­ dan problem: problem jedinstvenosti "buržoaskog" društva i njegovih sukcesivnih političkih oblika). istorija kao jedna vrsta potrage za istorijskim pis­ mom (a njih očigledno ima više). mislim da se pouka može uopštiti.zbog kojeg kod Fukoa uvek imamo utisak da bi bilo moguće beskrajno pomerati pojmove kon­ flikta da bismo razlikovali njihove ishode . i na taj se način preobraze u pojedince koji su drugačiji od onih koje taj odnos "sačinjava". Ova duga rasprava. već je ključno pojmiti klasne odnose kao nepomirljive u unutrašnjosti. koja posredno proiz­ vodi učinke objektiviteta ili znanja. Već sto godina neprestano se pitamo da li je Marksov poduhvat trebalo smatrati ostvarenjem filozofije istorije ili pak začetkom jednog drugog. možda će nam omogućiti da malo konkretnije zapazimo složen oblik u kojem se pojavljuje njegov odnos sa Marksom. 159 . ciljajući najpre individu­ alizaciju ili subjektivizaciju (konačno "sopstvena praksa" ili "praksa sopstva").Etjen Balibar: FUKO I MARKS klasne borbe nije ključno empirijski opisati društvo kao nešto što je u potpunosti okarakterisano kao "dvojna i sveobuhvatna suprotnost između vladara i potčinjenih"(Fuko 1982:85).upućuje na razmimoilaženje suprotnog smisla kada se radi o praksi. ili. I sam Fuko učestvuje u tom ispitivanju. dok za Fukoa moć jeste produktivna praksa koja najpre deluje na samim telima. faza koje možemo pronaći u njegovim knjigama. koja proizvodi učinke izvan sebe same. a drugi delimičnu upotrebu marksističkih iskaza ili iskaza koji su skla­ du sa marksizmom. Možemo čak sugerisati da su ovi drugi sve više i više ograničeni / sve više i više specifično marksistički. g d e prvi povlači sveobuhvat­ nu kritiku marksizma kao"teorije". poduprta ponovnim čitanjem jednog teksta Mišela Fukoa. Možda je paradoksalno. fukoovska logika odnosa snaga jeste prenapregnuta plastičnošću života. Rado ću sugerisati da se ta složenost pokorava više puta ponovljenoj opštoj shemi. kao odnose koje "podvlašteni" mogu izbeći samo ako unište sam odnos potčinjenosti. i posredno učinke subjektivizacije (kon­ flikt se razvija na polju "proizvodnih odnosa"). Sve u svemu. Kao i Marks.

ali koje se tačku po tačku su­ protstavljaju Marksovim tezama: ne materijalnost "društvenog odnosa" već dispozitivi i prakse moći kakva se vrši nad telima. Otuda otvoreno filozofsko pitanje koje os­ taje nerešivo: može li se promišljati dijalektika koja više ne bi predstavljala zamišljeno predviđanje kraja protivrečnosti. na izvestan način. Sve u svemu. Potrebno je da to polje.tamo gde pominje "oluje u dečijem bazenu"). Na (privremenom) kraju svoje evolucije po tom pitanju (u Nadzirati i kažnjavati. pitanja vremena i subjekta). ne istoricitet protivrečnosti (neka bude shvaćena kao instanca totalizacije borbi ili kao instanca interiorizacije njihove neophodnos­ ti) već događaja . čitanje Fukoa predstavlja naročitu prečicu. dakle protivrečnost. ili pak Fuko) iscrtaju čvrste linije jednog teor­ ijskog polja koje treba definisati. on dolazi do teza koje takođe ne bi bilo pogrešno nazvati imenom "istori­ jskog materijalizma". potrebe koja u nama postoji bar sto godina da pređemo sa filozo­ fije istorije na filozofiju u istoriji.neverovatna rezultanta strategija potčinjavanja i mnogostrukih i delimično nekontrolisanih otpora. sve eksplicitnije i eksplicitnije. Ali. polazeći od drugih objekata u drugačijoj konjunkturi. Volji za znan­ jem i dodatnim tekstovima). već analizu njihovog aktuelnog pokreta kroz njegova unutrašnja određenja? U središtu teškoće pojavljuje se pojam "društvenog odnosa".0 FUKOU Ali. Odatle otvorena filozofska aporija kod Fukoa: ona. Taj pojam podržava marksovsku ideju istorijskog materijalizma. Hoćemo li reći da to polje jeste polje "istorijskog materijalizma"? Z n a m o da Marks nije ko­ ristio taj izraz da bi okarakterisao filozofski položaj upleten u njegovu kritičku analizu kapitalističkog društva. taj izraz na manje loš način od svih drugih označava osetljivu tačku i sidrište filozofije u objek­ tu koji teorija sebi dodeljuje: materijalnost klasne borbe. za razliku od mnogih drugih (pokušao sam da kažem: od gotovo svih drugih). potrebno je i da ima veliki deo koji tek treba otkriti i preneti na kartu. postoje formulisao čisto teorijski odgovor (onaj koji možemo pronaći na čuvenim stranama Reči i stvari. uzeo ga je u razmatranje u jednom praktičnom obliku. da već bude pređeno i singularizovano.radi li se tu o d r u g o m obliku teleologije? 160 . ako nas zanima da utvrdimo po čemu je naš filozofski hori­ zont nepovratno postmarksistički (u oba smisla tog izraza). onda je potrebno da se. možemo još više da rizikujemo. "skok" filozofije u ne-filozofiju. Ako je tačno da je pomeranje filozofije kojim su se Marks i Fuko koristili tiče. Međutim. No. Upravo njega će. jednom rečju. dakle neophodnost istorijskog preobražaja (delovanjem protivrečnosti na polju "društvenih odnosa" nastalih iz klasne borbe). Ako je tačno da se Fukoove diskurzivne taktike ključnim delom mogu analizirati kao "antimarksističke". moći i prakse. ne počiva toliko u teškoći promišljanja "preobražaja" počev od "mikrofizike moći" (dakle u problematičnim terminima) koliko u sledećoj teškoći: kako promišljati kategori­ je istoriciteta počev od materijalnosti tela a da se ne upiše istorijski događaj na horizont preobražaja života . po mom mišljenju. Otuda. u nepobitnom obliku niza dilema (ili pak Marks. već bude tu. onda je potrebno da postoje nekoliki zajednički ulozi. Fuko dovesti u pitanje. ili protivrečnosti kao strukture imanentne odnosu snaga. skok koji iznenada otkriva drugo lice filozofskih pitanja (pitanja istine. ali vrteo se oko njega i nije ga odbacio. i počeo.

Dakle.Etjen Balibar: FUKO I MARKS Ako Marksov istorijski materijalizam još uvek pohodi spiritualizam filozofija istorije (protivrečnost. Hajde da ovde fik­ tivno damo reč Marksu: vi tvrdite. "ra­ zum". nikada nije ništa drugo do ambivalentni nalog. u svakom slučaju bez ikakvog drugačijeg ispitivanja sem onog koje je u njih upleteno. političkoj ili dis­ kurzivnoj . u svojoj osobenosti klase (a zašto ne i seksa. dva načina da se bavimo filozofijom u istoriji. svojim nominalizmom. znanja. A naročito položaj može da bude izvrnut. već sam iz toga virtuelno izvukao posledice koje unapred kritikuju dvosmis­ lenost vašeg "materijalizma": potpuno se slažem sa vama da istorijski pojedinci jesu tela potčinjena disciplinama.ekonomskoj. U kritici filo­ zofija istorije od Marksa do Fukoa uvek se radi o materijalnosti. sučeljavanje Marks/Fuko pokazuje da postoje bar dva načina da se bude nominalista. Dakle. protiv supstancijalizma svake koncepcije moći kao "stvari" koju usvajamo.jesam ja. da obrazujete analitiku moći koja objašnjava njenu prirodu isključivo kroz odnose. Tome ćemo nara­ vno odmah prigovoriti da se on od toga zaštitio: svojim pozitivizmom (tom rečju koju su prema njemu bacali kao diskvalifikaciju i čiju je upotrebu preokrenuo). dok drugi ne prestaju da prelaze sa materi­ jalnosti društvenih odnosa na idealnost dijalek­ tike. ili. od ove ili one strane tih pojmova ("telo" i "odnosi"). čak i ako se radi o zabrani koju smo sami sebi nametnuli. već znači i zabraniti sebi prelaženje sa materijalnosti telâ na idealnost života. koris­ titi se "istorijskim nominalizmom" ne znači samo radikalno raspršiti idealitete kao što je "seks". ili kao "materijalnog". Shod­ no tome. danas smešta su­ dbina filozofije po pitanju njenog odnosa prema istorijskoj spoznaji. "moć" ili "protivrečnost".zabranio svaki povratak na metafiziku. Upravo se u taj raskorak. U svakom slučaju. imanencija struk­ ture kao logika ili diskurzivnost istorijskog vreme­ na). Sa moje tačke gledišta ovde se ne radi o odsecanju. Dvostruka je korist od ovog termina: jer. aktivnu opoziciju tih dvaju načina (bar). sada 161 . ali ja postavljam tezu da sama ta "tela". ne samo da ja nisam radio ništa drugo kada sam analizirao kapitalističku eksploataciju kao proces potrošnjeproizvodnje radne snage i kao stalnu krajnost ob­ lika ugovora i razmene. Ali. Možemo se složiti da nominalizmom nazovemo dodatak materijalizmu koji je neophodan da bi se nekoj materijalnosti . nominalista . ili kulture) moraju biti promišljana u terminima odnosa. Radi se samo o tome da se precizira pitanje koje je malopre apstraktno formulisano.od nas dvojice u manjoj meri metafizičar. imamo ogromnu pred­ nost što možemo da se oslonimo na rad Mišela Fukoa: umesto da preživamo Marksa. nasuprot filozofiji istorije. Ali. neophodnost. dakle o "materijalizmu". da ne kažemo biologizmom. umesto da ostanemo zarobljeni u dvosmislenoj potrazi za tačkom oslonca u Marksu radi kritike Marksa. Ona ne uništava pitanje. već ga samo potiskuje. vidimo da je to dvosmislen poduhvat koji pruža priliku za preokrete. onda ne možemo da ne postavimo pitanje on­ oga što u Fukoovom "materijalizmu" i "istoricizmu" vodi prema neposrednoj srodnosti sa vitalizmom. Što se tiče promišljanja istorijskog u njegovoj materijalnosti. još bolje. normama i političkim pravilima. protiv idealizma (pravnog) koji poistovećuje svaku moć sa emanacijom suvereni­ teta. zabrana.

9. 89-97. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Etienne Balibar . (éd. 5475."Deux essais sur le sujet et le pouvoir". Recontre internationale.Istorija seksualnosti. Foucault. LITERATURA: Foucault."Table ronde du 20 mai 1978". u: Perrot. dakle. str. L'enjeu du nominalisme". Michel (1977) . Foucault.). Paris: Seuil. l'entretien avec Léonard. i]. u: Michel Foucault philosophe. Michel (1984) .Arheologija znanja. L'impossible prison.0 FUKOU imamo na raspolaganju dva teorijska skupa. un parcours philosophique. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). [knj. n°4. Beograd: Plato / Sremski Karlovci. "jeretičkom tačkom" oko koje možemo iskazivati pitanja nekog znanja. M."Pouvoirs et stratégies". Revel. Michel (1980) .11 janvier 1988. Beograd: Prosveta Mišel Fuko (1998) . Volja za znanjem. koja su u isti mah i razdvojena i neophodno suprots­ tavljena. Mišel Fuko (1982) . Paris: Gallimard Mišel Fuko (1997) . Les révoltes logiques. Éditions du Seuil.Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Paris. Michel Foucault. Perrot. raspolažemo. Paris. Ewald. 1989. 40-56. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 162 . razgovor vodio J. u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow. zima 1977. str.10. str."Foucault et Marx. Rancière.

kroz njegovu metodu i njegovu teškoću. arheologijom društvenih nauka u Recima i stvarima (1966). na početku knjige koja bi se mogla zvati Smrt psihoanalize. U Volji za znanjem psihoanaliza zauzima simetrično i suprotno mesto od mesta koje je za­ uzimala u Recima i stvarima. već da sledim ono što govori. već je predmet istraživanja. dakle analizom izgleda društvenih nauka uz pomoć njihove arheologije. Zar u psihoanalizi nije nastanjena svest o tome da je smrtna? Frojd je to znao. Možda će sutra ili prekosutra. Psihoanaliza nikada nije odušeljavala Fukoa. i jedan Bejlov (Bayle) iz 1825. Pripada dispozitivu u kojem pojava istorije vremenski koincidira sa društvenim naukama. tačnije psihoanaliza i etnologija. To kaže Moris Blanšo i to je nesumnjivo. I kao što nam Fuko na početku Naissance de la clinique (Foucault 1963: V-VI) daje da pročitamo jedan Pomov (Pomme) tekst iz 1769. lišena smisla i nade. To sam već uradio. kada je Fuko proveo jedno veče u raspravi o svojoj Volji za znan­ jem. ovaj zaokret u Fukoovom delu između 1966. ne želim da mu protivrečim. kada se suštinsko uređenje znanja bude promenilo. Više nije sastavni deo principa istraživanja. izgledati nekom budućem arheologu kao oznaka trenutka u kojem je praksa psihoanal­ ize konačno postala zastarela. Nije hvaljena. Ne. tako bi se moglo do­ goditi da nam budući arheolog dâ da pročitamo jedan Fukoov tekst iz 1966. U pravu je. uostalom. već je. sa nama. Frojd to i kaže. Možda. u kojem je Lakan prepoznao samu strukturu crkve? Ono što me po ovom pitanju pokreće nije želja da protivrečim Fukou. isto tako anahrona kao stoje danas za nas njen nas­ tanak. g d e bi se moglo desiti da čovek bude izbrisan "kao što more briše tragove u pesku". smrvljena sarka­ zmom. i 1976. 163 . Ona ne vodi arheologiju. i jedan Fukoov tekst iz 1976. Međutim. kaže Moriš Blanšo (Maurice Blanchot) (Blanchot 1986). tako bih i rekao. Nećemo isključiti tako nešto. naprotiv. čiju arheologiju treba obaviti kako bismo mogli da ga se oslobodimo. Ipak. I nije li Frojd želeo da ovekoveči svoje otkriće i svoj izum tako što će ih staviti u zaklon u obliku neke insti­ tucije. koja tek što je bila izašla. svojim pri­ jateljima sa katedre za psihoanalizu (Foucault 1977). Možda je tako. Kad bih to želeo.Žak-Alen Miler (Jacques-Alain Miller) MIŠEL F U K O I P S I H O A N A L I Z A "Psihoanaliza nikada nije oduševljavala Fukoa". krajnje eksplicitno rukovodi psihoanaliza. ali prednost je data psi­ hoanalizi. već trpi njen protivnapad. uzdiže se iz jednog istorijskog pregiba unazad. Više ne dozvoljava da se predoseti buduća pukotina u suštinskom uređenju znanja. psihoanaliza se nalazi u srcu projekta koji je okupirao Fukoa poslednjih godina njegovog života: projekta istorije seksualnosti.

odmah joj sa svih strana pritrčavaju znanja. tog atributa. To nije prirodna datost. kao stvari koja je mrtva ili tek što nije umrla. Najdragocenija pouka projekta Istorija seksualnosti po mom mišljenju jeste sledeća. u Volji za znan­ jem veli da je seksualnost buržoaska izvorno i is­ torijski. onakvu kakvu je pronalazimo u Volji za znanjem."Čovek". A u Volji za znanjem Fuko ne izlaže kroz isključivanje.ne zaboravimo da je Fuko nominalista: "dispozitiv sek­ sualnosti". Na prvi bi pogled mo­ glo izgledati da isto važi i za seksualnost. zbog prikladnosti te crte. ponašanja. Po pitanju skupa društvenih nauka. može označiti imenom . institucije. prisustvo sa one strane. polazeći od psihoanalize. već kroz umetanje. koje su u stvari protiv-nauke. Kako Fuko. zgodnu za smeštanje u njegovu arheologiju i rezi­ mira je u sintagmi:"govoriti o seksu". Taj Fukoov objekat. odsus­ tvo sa ove strane modernog prekida. uvek je na vrhuncu kada nam arheologija. i taj je čovek nezamisliv i ne postoji u klasično doba. Tako se Fuko. taj objekat načinjen polazeći od psihoanalize. može da važi i kao arheologija psihoanal­ ize" (Fuko 1982:114). Učinak Fuko. Naziva ga "dispozitivom seksualnosti". napravio arheologiju. a što se. prakse. kaže Fuko. Citiram g a : "Povest mehanizama seksualnosti. sve ono što smo mogli smatrati suprotnim psihoanalizi. I najpre ću ga osvetliti u kontrastu sa načinom izlaganja u knjizi iz 1966. igru prisustva i odsustva. onako kako se razvijala od doba klas­ icizma.0 FUKOU kada se poduhvata izvrtanja perspektive Reči i stvari. iskoristivši ovaj objekat koji je izumeo i nazvao "dispozitivom seksualnosti" kao prečicu. na primer. lako ne najavljuje sa istom sigurnošću njen bliski kraj. što će reći redefinisanu. i neke od tih nauka o čoveku. htedoh reći učinak istine istraživanja ili iskustva prema kojem izlaže. Kao što je mogao da kaže da je "čovek" pronalazak za koji arheologija lako utvrđuje d a j e novijeg datuma. Polazeći od psi­ hoanalize stvara jedan širi skup u koji onda umeće. dakle taj objekat malo po malo kvari okvir. koji je takođe novijeg datuma i možda je isto tako blizu svoga nestanka. grupiše oko nje kako bi nastala zajednica koja se. granice i kate- 164 . Još jedan primer: klinika. odsustvo sa ove. Ovde me zanima njegov način izlaganja. U Rečima i stvarima Fuko izlaže kroz isključivanje."čovekom" društvenih nauka. "Seksualnost" u Volji za znanjem zaslužuje navodnike koliko i "čovek" u Recima i stvarima. j e d n o m istorijskom dispozitivu. i to kako bi i od psihoanalize. poduhvatio onoga što je sam nazvao arheologi­ j o m psihoanalize. to je ime koje možemo dati. trpi i preuzima njegovu logiku. on ga ipak priziva i vidi kako se pomalja. dobija taj dispozitiv sek­ sualnosti u koji smešta i nju kao jednu od kompo­ nenti? Tako što iz nje uzima jednu zgodnu crtu. 1 naziva ga "čovekom". koji ga je izmislio. u epistemi Predstave. uprkos svojoj heterogenosti. sa obe strane nekog prekida. koji se pojavio gotovo istovremeno sa dispozitivom "čoveka". već uspevaju da ga rastvore. on definiše pojam čoveka koji sve one podrazumevaju. pojavljuje se krajem XVIII i u prvim godinama XIX veka. i vremenski je smešta u sredinu XVIII veka. prisustvo sa one strane. Čim se ta z g o d ­ na crta izoluje. prikazuje pojavljivanje i nestajanje. da rastvore svoj objekat. a upravo zato što Fuko.

kaže on. do duhovnog vodstva. društvenih nauka. I uzbudljivo je konstatovati kako se ta divna arheološka mašina. I zaista. i koja bi bila 165 . Dispozitiv psihoanalize potvrđuje se krajem XVIII veka. omogućavala da se odvijaju u skladu sa nepogrešivim binarizmom. stari veštac. koja su osiguravala bezbednost arhe­ ologije. koja su se. zato što se tu začelo ono što sam malopre nazvao Fukoovim iskliznućem. ali je već tu sredinom istog tog veka. Sve se odvija kao da je Fukoova arheologija u tom objektu prepoznala put transistorijskog pro­ laza. po pitanju klinike. koja bi se postepeno uvek postavljala iznad prve. klimaju se i slamaju. s obzirom da i samo duhovno vodstvo ima svoju istoriju. kaže Fuko. od XVII veka. ta je ideja vodila do jedne vrste arheologije religije koja ju je terala da bez otpora napusti svoj izvorni teren. sa poslednja dva toma Istorije seksual­ nosti. To će ostati jedna od najvećih Fukoovih pouka. zatvora. To što Fuko tu nije uzmaknuo. zbog toga što se definiše zgodnom crtom "govoriti o seksu". i treba mu premestiti formativno jezgro još malo unazad. širila se. I sam Fuko zapaža mutaciju svojih istraživanja. što lukavi arheolog nije podneo ostavku pred učinkom istine koji je proizveo. i u kojem leži poreklo zakona? To je program za arheolog­ iju od pet hiljada godina. koja su vodila istraživanje o medicini i naukama. "Seksualnost" se javlja sredinom XVIII veka. koja je trijumfovala po pitanju ludila. čitav diskurs hrišćanske puti uta­ pa se u arheološki dispozitiv. Ali.Žak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA gorije svoje sopstvene arheologije. i stoje došao sebi. s obzirom na to da je moderno vreme podeljeno na klasično doba i na savremeno doba. Sve se odvija kao da se ta zgodna crta "govoriti o seksu" pokazala premalenom da podnese projektovanu arheolog­ iju i da joj je trebalo dodati neku drugu. to što se ovde nije povukao. sredio svoje poslove uz najmanji trošak. ovde spotiče i sama se raspada pod uticajem objekta kojeg je sebi dodelila polazeći od psihoanalize. pojavila u sasvim drugačijem obliku. Treba se vratiti do koncila iz Trentea. do ispita savesti. Ali. odvaja od svoje drage arheologije. te nam je kao iznenađenje dao Upotrebu ljubavnih zadovoljstava i Staranje o sebi. Možemo se zapitati da li su epistemski okviri stvoreni da bi se proučavalo nešto kao što je religija. Onda posmatramo kako arheologija klizi i kako se epistemička skandiranja. upravo u ideji religiozne arheologije psihoanalize. koja bi nas bez sumnje odvela do onog Egipta koji je oduvek fascinirao Frojda. u kojem seksualnost igra značajnu ulogu. I tu se arheolog. kao da ga je neki neodoljivi pokret odbacio sve do Grka i Rimljana. mora izazvati divljenje onih kojima je mišljenje etičko pitanje. koji ga je uvek zvao sve dalje s ovu stranu sebe samog. A Moris Blanšo još može da mu se obrati s onu stra­ nu groba i da mu kaže: zašto ne antički judaizam. u sasvim drugačijem obliku. što se nije uhvatio za granje kada se tlo njegove arheologije obrušavalo pod njegovim nogama i što se uz ljupko odricanje potčinio paklenoj logici koju je bio pokrenuo. do prakse pokajanja. ta skandiranja su nagrizena kao da smo ih polili kiselinom. koja su tim smenama prisustva i odsustva. Pošto su zarđala. odsustva i prisustva. i u stvari.

U Recima i stvarima protivnapad protiv društvenih nauka i m a o j e t a č k u oslonca u konkretnim disciplinama. a to nije više bio Lakanov subjekat bar od 1958. Ići ću tako daleko da kažem da je njegova Arhimedova tačka bio Lakan. U stvari. ne objašnjenje Lakana. Tela i zadovoljstva. Ali odakle dolazi ta smireno­ st u delu koje je žestoko i sarkastično najavljivalo ambiciju da nas oslobodi? Istorija seksualnosti. Nije li jasno da njegov protivnapad protiv dispozi­ tiva seksualnosti. već objašnjenje sa Lakanom. Moriš Blanšo zapaža razliku u stilu poslednjih knjiga: smiren. zato što mu je bilo potreb­ no da preispita sopstvo u istoriji koja je krenula od pojma jednog dispozitiva stvorenog zato da ga ne bi uzeo u razmatranje u korist potpuno spoljnih praksi. a ne sa onu stra- 166 . Još uvek ga čujem kako mi kaže 1972. U uvodu u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava nedvosmisleno se radi o širenju istraživanja s onu stranu seksualnosti subjekta. Već. Fuko ga nikada ne citira. etnologiji. na konstituisanje sopstva kao subjekta. bez kočenja i bez ograničenja. više nije imao tačku oslonca ni u jednoj disciplini. u narednim to­ movima ustupa mesto pojmu subjekta. Ništa više od delića perverzije kojem Fuko u Volji za znanjem nije pridavao drugačiju čvrstinu od čvrstine jedne utopijske tačke koja je bila neophod­ na da bi se promišljalo ono s t o j e izvan psihoanal­ ize. ni u jednoj praksi. protiv dispozitiva seksualnosti.proveli smo jedan dan u Salpetrijeru gde sam mu pravio društvo dok je pregledao Šarkoove (Charcot) arhive: "Moraćeš jednog dana da mi objasniš Lakana". Ako ponovo pročitamo taj uvod videćemo da u njemu postoje znaci koji pokazuju zašto je objašnjenje sa Lakanom zauzelo poslednje g o ­ dine Fukoovog života. kao što kaže Fuko. naprotiv. još od samog početka. I upravo je to mana te početne tačke oslonca koja je punom brzinom gurala arheologiju ujedan retrogradni pokret. Govorio je: "Protiv dispozitiva seksual­ nosti". ali samo kao incident.napisano je na poslednjim stranicama Volje za znanjem . na osnovu kojeg je obrađivana seksualnost u tomu I. Naravno da je pojam subjekta prisutan u Volji za znanjem. recimo to. sa psihoanalizom u svom srcu. Verujem da nećemo shvatiti ništa u Istoriji seksualnosti ako tu kod Fukoa ne pre­ poznamo. I uvek je imala potrebu za tačkom oslonca. psihoanalizi. u samoj nutrini rada sopstva na sopstvu. Nije stvar u tome da subjekat o kojem govori Fuko jeste Lakanov subjekat. I nije li zbog toga što se taj pokret ipak zaustavio u antičkoj Grčkoj Fuko otkrio. s obzirom na to da je Fukoov subjekat onaj koji sebe prepoznaje kao takvog. . Zaista je tako. sa ovu. ni u Recima i stvarima. a i moć je prisutna u Upotrebi ljubavnih zadovoljstava i Staranju o sebi. Pojam moći. već to moraju biti tela i zadovoljstva". i rado je priznavao da ga ne razume. Fukoova je arheologija uvek bila pro­ tivnapad. bila je veoma sićušna. bila je protivnapad."tačka oslonca protivnapada ne srne biti seks-želja.0 FUKOU "govoriti o sopstvu". osim kao utopija tela izvan seksa čija mnogostruka zadovoljstva više ne bi bila saku­ pljena pod ujedinjujućom strogošću kastracije? Ova tačka oslonca. ni u Istoriji seksualnosti. bez strasti kojom gore njegovi drugi tekstovi. ali u interiorizovanom obliku. lingvističkoj trijadi.

ne jedne srećne seksualnosti. Vo­ lja za znanjem.10.Istorija seksualnosti. n° 10. Michel (1977) . ta onostranost koja ga je naterala da se vrati našoj epohi kako bi joj opisao kraj. Paris: PUF Foucault. tu tačku oslonca koja mu je predstavljala manu? Ta ostvarena utopija."Le jeu de Michel Fou­ cault". već jednog tela sa mnogostru­ kim zadovoljstvima. Morgana Foucault. Mišel Fuko (1982) . 1989. [knj. koju Fuko nije prestajao da priziva za svoju arheologiju.Naissance de la clinique. Recontre internationale. 77-83."Michel Foucault et la psychanalyse". Paris: Éditions du Seuil. Maurice (1986) . Michel (1963) . juillet 1977. 9. Ornicar? Bulletin périodique du champ freudien. ta onostranost koju je pronašao u ovostranosti koju ovde predstavlja Grčka.2ak-Alen Miler: MIŠEL FUKO I PSIHOANALIZA nu savremene epohe.Michel Foucault tel que je l'imagine. str. sve to predstavlja ono čime ja objašnjavam konačnu smirenost njegove potrage. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). 1]. u: Michel Foucault phi­ losophe. Paris. u kojoj pitanja ljubavi ne bi obrazovala skup ujedinjen funkcijom kastriranog falusa.11 jan­ vier 1988. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: Jacques-Alain Miller . ta onostranost modernog prekida. LITERATURA: Blanchot. 167 . Montpellier: F.

u kome se nastojalo osnažiti sveštenstvo obećavanjem sigurnog spasenja ljud­ skog stada putem ispovedanja. Naime. tokom prosvetitestva i u devetnaestom veku. Razmatrajući celokupno područje ovog prelaza iz grčko-rimskog doba u rano hrišćanstvo. kao i Bodlerova moderna. Fuko razvija istoriju različitih tipova in­ dividualizacije koji nas primoravaju da se (kao sub­ jekti) objektiviramo. a što zatim dovodi do nečega što bi moglo predstavljati problem za jedan ovako rigorozan program. stoje izgubilo na značaju u periodu ranog hrišćanstva. Kasnije. Pokušavajući da objasni šta je filozofsko istraživanje. nego takođe i pokušavaju da se transformišu. Realnost ovih evident­ nih razlika u tipovima ponašanja znači da postoje različiti načini na koje subjekt može da manevriše kao posrednik. Drugi deo ove istorije je prelaz iz društva antičke Grčke u rano hrišćanstvo tokom prvih nekoliko vekova nakon Hrista. hrišćanskom i modernom svetu. Dok se autonomija individue smanjivala. Fuko se pitao . To je traganje koje vodi stvaranju pravila ponašanja za svaku individuu. R. Ova problematizacija sveta od strane individua ticala se grupe praksi koje su bile veoma značajne u antičkom. odnosno svaka individua mora da odabere samo jedan put među mnogim i da ga neguje tako da može konstantno da bude uverena u njega. da se promene u samom svom pojedinačnom biću. Autonomija individue se postepeno gubi­ la kako je društvo napredovalo od grčkog zahteva za estetskom egzistencijom ka hrišćanskom zahtevu za onim što smo u prvom delu opisali kao svešteničku moć. Parott) STARANJE O SEBI Cilj Fukoovog dela je bila genealoška i arheološka analiza onoga što smo nazvali etosom mod­ erne. očigledno je da postoji više mogućih načina ponašanja. ove prakse su poprimile edukativni. ono što je tokom ovih promena ipak ostajalo je sama ozbiljnost tog traganja za načinima egzistencije. Razlog je ležao u promeni snaga koja se do­ godila u to doba. ali i kao etički subjekt u okviru nekog koda ponašanja. medicinski i psihološki kara­ kter.M. Delovi ove istorije su Berlinovo {Enlightement) i Kantovo {die Aufklärung) prosvetiteljstvo. M. To su samo de­ lovi istorije različitih vidova individualizacije.u drugom tomu Istorije seksualnosti . koje ovu brigu nije imalo za načelo. M. 169 . i da od svog života načine delo koje poseduje izvesne estetske vrednosti i zadovol­ java određene stilske kriterijume" (Foucault 1985: 11). zbog daljih promena u strukturi moći koja je transformisala svešteničku moć u modernu matricu individualizacije. odnosno onim delanjem "kojim ljudi ne samo da postavl­ jaju pravila ponašanja. R.o tome kako ljudi "problematizuju" ono što jesu i čine i kako dovode u pitanje svet u kome žive. Ove prakse bi se mogle nazvati "načinima egzistencije". Glavna briga Grka je bila kako živeti lep život. Parot (M. kako učiniti život lepim.

Njime dominiraju načini egzistencije. ali to ne znači da se nije­ dan od njih ograničava samo na jednu od kompon­ enata. postoje razlike u telos-u etičkog subjekta. testira. ali nije u potpunosti zanemarivao pravila ponašanja. ispitivanja i dešifrovanja sopstva njim samim "zarad transfor­ macije koju treba postići nad samim sobom kao objektom". poboljšava i transformiše. kao i u načinu transformacije sebe u etičkog subjekta. koji pojedinac poduzima nad sobom da bi sopstveno ponašanje uskladio sa nekim kodom. ili na grčkom techne tou biou. Prva je u određenosti etičke supstance. etički subjekt se ne može formi­ rati bez ovih modusa subjektivacije koji od "prakse sopstva"zahtevaju nadgledanje ovih modusa. Rano hrišćanstvo je preuzelo ovo grčko insistiranje na etosu odnosa individua i razvilo svešteničku moć ."(Foucault 1985:28) Iz ovog razloga ne može biti nekog određenog moralnog delanja koje se ne odnosi na neki jedinst­ veni kod ponašanja. Grčki svet je za svoj fundamentalni cilj imao razvoj modusa međusobnih odnosa individua. a zatim shvata da je obavezan da takvo pravilo uvrsti u praksu.0 FUKOU Ove razlike imaju uporište u četiri tačke egzis­ tencije subjekta. niti nekog moralnog ponašanja koje ne primorava individuu da se formira kao etički subjekt. definiše svoje mesto s obzirom na maksimu koju će slediti i odlučuje se za određeni modus bića koji će mu služiti kao moralni cilj. Zahtev da se vodi računa o sebi i poboljša svoj život je u doba ranog hrišćanstva 170 . postoje razlike u formi razrade ili u etičkom "radu". Štaviše.Traganje za supstancom se može shvatiti kao traganje za onim delom subjekta koji treba da bude primarni materijal njegovog moralnog ponašanja. nego je samo-stvaranje. stoje proces u kome individua "ograničava deo sebe koji će formirati predmet njegove moralne prakse. Fuko primećuje da je ovo područje samoodnosa individue posebno snažno razvijeno u stoičkom asketskom pokretu u prvom veku nove ere. nego originalnu društvenu praksu. Ovo moralno delanje nije naprosto samosvest. odnosno u načinu na koji subjekt zasniva svoj odnos prema nekom pravilu ponašanja. Treče. Druga je u tipu subjektivacije. To su kodovi ponašanja i forme subjektivacije. tokom koga se razvio "kult individue". nego i njegove integracije u čitav šablon ponašanja koji sačinjava dati modus.kako bi osnažilo date kodove ponašanja. Izvesni tipovi morala koji se vezuju za neke kodove ponašanja podupiru in­ stance autoriteta koje služe za ojačanje samih tih kodova. Na kraju. znanja. Dve komponente svake moralnosti su dva gore pomenuta elementa koji se razvijaju sa relativnom nezavisnošću kako prelazi­ mo iz jedne epohe u drugu. nadzire. Ovaj način egzistencije nije predstavljao samo povlačenje u sebe ili vežbu samoće. koja predstavlja istoriju načina "primoravanja sopstva da sebe konstituiše kao subjekta moralnog ponašanja". što znači da se telos ne tiče samo pojedinog delanja u okviru koda. Fuko misli da je to istorija etike i askeze shvaćene kao priče o"praksama nad sopstvom"koje služe da same sebi obezbede kontinuiranu upotre­ bu (Foucault 1985: 29). Fuko ovo nadgledanje subjektivacije naziva "askezom". To je istorija refleksije. koji se zasnivaju na principu nužne brige o sebi. kreiranje etičkog subjekta. Drugi tipovi morala insistiraju na načinima samoodnošenja individue. Sve to zahteva od njega da samog sebe kontroliše.imajući potrebu za mnogo snažnijim tehnikama moći .

To znači da se sub­ jekt u sebi deli na sudiju i optuženog. kao i građanske dužnosti koje primoravaju telo da izvršava zadatke. je "sudska drama u malom". u kojima je um os­ tavljen samom sebi. prim. Uto­ liko. vrednujući svaku ko­ rektnu primenu principa u svom delanju. Međutim. prema Seneki. Kantova filozo­ fija će vekovima kasnije odjeknuti ovom podelom. bez obzira da li je duša sebe hvalila ili opominjala" (Foucault 1985:61). Prim. 1 Inspekcija je test moći i garancija slobode. sa Sekstom i Senekom je prizvana i uloga inspektora. koja subjekta deli na sudiju i optuženog. prev. način osiguranja da se neko neće vezati za nešto što nije pod našom kontrolom. U vreme ranog hrišćanstva. Tu su. ispitivanje i nadgledanje "tokom niza jasno definisanih vežbi". okrenuti se od spoljašnjeg sve­ ta. takođe. u kojoj se individua podvrgava sudskom postupku analize.) slobodnog i racionalnog izbora (Fou­ cault 1985:64). Radije nego da sebi sudi. od opterećujućih briga i problema budućnosti. Inspektor pretresa čitav dan ne bi li pronašao prašinu ili greške u sopstvenim postupcima. Parot: STARANJE 0 SEBI postao deo civilizovanog sveta. Ova briga o tehnici življenja je aspekt etike koji se tiče pitanja kako od sebe stvaramo etičke subjekte. individua koja je postigla ovaj prilaz sebi. Svakako. i stanja sna. M. on je istovremeno konkretan odnos u kom se može uživati. formiranje etičkog subjekta ne zavisi samo od obavljanja specifičnih vežbi za njegov raz­ voj. Konstantno nadzirati nečije predstave ili verifikovati njihove tragove ne znači tražiti njihovo duboko poreklo ili ideju. sve do samog "formiranja etičkog subjekta" (Foucault 1985: 68). posta­ la je sama objekt sopstvenog zadovoljstva. Ispitivanje kome su se ovi antički mislioci pre spa­ vanja podvrgavali (to subject /Foucault 1985:61/ 1 ). to ne znači pokušati dešifrovati značenje skriveno iza vidljive predstave. Ovaj samoodnos je i dalje deo etike kontrole ili svešteničke moći koju ćemo posle podrobnije opi­ sati. koji služi za ispitivanje individualnog načina proiz­ vodnje znanja (mada je ovde sudska komponenta prisutna u samoj individui). Međutim. tako da od tog odnosa prihvatimo samo ono što zavisi od našeg (subject. inspektor vrši administrativno"revidiranje"samog sebe. prev. primećujući da je san koji je sledio nakon ovog propitivanja bio znatno dublji i mirniji. Tu tehniku su pri­ kazali Sekst i Seneka pitajući se: "Koje loše navike si se oslobodio danas?" "Kom grehu si odoleo?" "U kom pogledu si bolji?" (Foucault 1985:61). u opisima "tribunala čistog uma"u prvoj Kritici. R. 171 . Seneka se pitao da li išta može biti bolje za njego­ vo samousavršavanje od "prakse temeljnog celodnevnog samoispitivanja". pa čak i bezbrižan. Svrha nije okriviti sebe za počinjene "greške". Individui je dozvoljeno da se ukotvi u sebi i da stvori odnos koji ništa od pomenutog neće ometati.M. već reaktivirati racionalna sred­ stva potrebna za postizanje kontinuirane ispravke postupaka. Međutim. Artemidor je bio taj koji je preuzeo na sebe zadatak da Kurzivom autor aludira na etimološku srodnost reči subjekt i "podvrgavati se" (to subject) u engleskom jeziku. Seneka je zapisao da je "samotestiranje" glavni način samoodnošenja individue. u Fukoovom smislu. Doduše. to znači oceniti odnos između sebe i onoga što je predstavljeno.

kao neki tih i neumoran savetnik" (Fou­ cault 1985: 5). Zajednički razlog svih ovih ra­ dova. Postajemo moralni posrednici moći. str. kako bi se osnažio kod prema kome se živi. znati kako delati i ponašati se i znati kako voditi druge. M. oni su sa nama dok radimo na poljima i trgujemo na pijaci. South Carolina: Rimric Press. Michel (1985) .The Ethos of Mo­ dernity. renesansu i na "doba ra­ zuma". Njegova knjiga je rasprava o načinu tumačenja. kao što su "život" i "praksa". svako treba da se potrudi da protumači svoje snove. samo u ovoj posvećenosti moć sprovodimo u okviru mreže u kojoj zauzimamo ključnu ulogu. Život se ne srne posvetiti političkom delanju samo iz zabave. u kom je sprovođenje moći bilo relativizano u odno­ su na svakog učesnika. Možda je ova želja za pisanjem uputstava za život potekla od političke transformacije helenskog doba. zbog metamorfoze grčkih polisa u Rimsku im­ periju koja je izazvala svojevrsno problematizovanje političkog delanja pojedinca. oni su poput proroka koji je uvek spreman. indi­ vidua je stavljena u odnos prema sebi koji jezahtevao samoispitivanje. Moramo biti vođeni svojim ličnim razlogom. 2002. zasno­ vati sopstveni etos" (Foucault 1985:89). Utoliko. kao i raspravu 0 vrednosti te prakse.The History of Sexuality.i vladar i potčinjeni. LITERATURA: Foucault. veština kako naterati snove da progovore. a uvek smo zbog prirode moći . Taj kod je sadržao i tumačenje života kroz razumevanje snova i obavezu prikladnog ponašanja u odnosu na državu. Naši snovi "os­ taju sa nama ako odemo u inostranstvo. Tokom ovog perioda. Prema Artemidoru. R. oni su sa nama na bojnom polju. Ova sklonost pisanju uputstava za život se prenela i na srednjovekovne mislioce. 29-37.0 FUKOU u Tumačenju snova opiše metod i napravi uputstvo za dnevnu praksu tumačenja snova. koja je bila udvostručena i ojačana sopstvenim i tuđim političkim delanjem. On je želeo da pokaže kako razložiti san na delove i pripisati im značenja. Posvećenost političkom delanju treba da bude lična i trajna obavezanost. jeste slom grčkih polisa i potonje organizovanje Rimske imperije koja je stavila novi akcenat na moralnu re­ fleksiju i proizvela promene u uslovima sprovođenja moći. Foucault and Enlightement. jer će vrlina grada zavisiti od vrline njegovih vladara. a on se pobrinuo da nam pokaže kako se to čini. jer onaj ko vodi "mora brinuti o samom sebi. a on je nudi kao uputstvo za život (Foucault 1985: 6). koji me toliko podseća na Fukoa i Kanta. Na početku se mislilo da su snovi i slike koji se u njima susreću znakovi spoljašnje realnosti. voditi sopstvenu dušu. oni su na našoj strani u grad­ skom životu. Vol. tokom nastanka Rimske imperije. Parrott . nego iz ozbiljnih razloga. 2 (The Use of Pleasure) Random House 172 . pa čak 1 da su poruke iz daleke budućnosti. razvijena je nova politička igra. Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: M.

Prosvetiteljska filozofija istorije osamnaestog veka nije bila samo oblik "na­ prednog mišljenja" koji postoji još od Renesanse. Sva upućivanja spram Kantove filozofije istorije d u ž ovog poglavlja oslanjaju se na ovu izuzetno valjanu zbirku. Evo ilustracije za tezu: Kantov prezir prema arhivarskoj delatnosti arheologije i genealogije. vrhunac tog tipa filozofije istorije je Kondorseova Skica za istorijsku sliku o napretku ljudskog uma (1794. povezanu sa težnjom moralne savršenosti ljudskih bića (Habermas 1984: 145-151). ona ima javnu odgov­ ornost uopštavanja prosvećivanja i prevazilaženja predrasuda. i nesumnjivo savršenoj. Ova filozofija istorije svakako sadrži neke os­ novne sličnosti sa starijom hrišćanskom esha- Imanuel Kant1 Prosvetiteljstvo bi se pre moglo posmatrati kao mentalno najčistiji oblik sintetičke filozofije isto­ rije osamnaestog veka nego kao događaj. Kao pokretač. Filozofija prosvetiteljstva dovodi do pojave morala i političkih nau­ ka. 2 Varijanta napretka prosvetiteljske filozofije isto­ rije svoj model nalazi u napretku nauka. uključujući i ono što bi danas prepoznali pod imenom sociologija. kod Adama Smita i Konta. u smislu da je teleološki unapred određena. budućnosti. 173 . Nesumnjivo. uvećanje vladavine nad priro­ dom. ova filozofija istorije 1 Ovaj iskaz citiran je kod Luisa Beka (Lewis White Beck) (Beck 1963: vii)." je telelogija koja izvodi pravac i svrhu svakog tre­ nutka istorijskog sleda (Falk 1988: 377-382). sa izvesnim ograničenjima i promenama. Zaista. iako is­ torija nema neko poslednje stanje. u njegovom uvodu za Kantove spise (Kant 1963). Dakle. sa razvojem humanističkih nauka. težnju ka savršenosti političkih i društvenih institucija. nau­ ka je istovremeno i uzor i pokretač prosvećivanja. nego verzija istorije u kojoj je sadašnjost determinisana linearnim kretanjem vremena ka otvorenoj. Napredak uma ima dve posledice: kao cilj prirodnih nauka. ali se principi ove filozofije.Mičel Din (Mitchell Dean) PITANJA P R O S V E Ć I V A N J A "Neću da pretvorim glavu u ispisujem stare.). Ovo poglavlje nastoji da sučeli kritičko istraživanje istorije Fukoa i Kanta. 2 Habermas (Habermas 1984:146) takođe naglašava da kraj nije teleološki dat u prosvetiteljskim filozofijama istorije. ona je proizvod pravovremene aktivnosti ljudskog uma u vezi sa preprekama znanju prisut­ nih u prirodi. Kao uzor. nalaze i kod veoma sistematičnih teorija razvoja stadijuma u osamnaestom i devetnaestom veku. period ili pokret. napola važne fini papiri po njemu informacije iz arhiva.

One su izvor rasvetljavanja svrhe i značenja istorije. U dvadesetom veku ova ambivalentnost postaće temelj na kojem filo­ zofije istorije predstavljaju egzistencijalne dileme "modernog zapadnog" čoveka. vidi moj tekst The constitution of Poverty (Dean 1991). postojanja napretka u istoriji. nije bilo izvesno da se neće pojaviti neki princip koji bi oslabio pravac teleološkog kretanja. filozofija istorije je izuzetno ambivalentna kada je u pitanju uloga čovečanstva u istoriji. 3 Međutim. u dalekoj budućnosti. bede i bolesti: "Doći će dan kada će smrt nastupati samo u neobičnim nesrećnim slučajevima" (Condorcet 1955: 200). i drugo. poglavlja 4 i 5. Kantova razmatranja o istoriji i značenju prosvećivanja moraju se razumeti kao doprinos ovom obliku filozofije istorije. Ako. Kantova razmatranja imaju snažan uticaj i neka dva veka posle. Ona su od trajnog značaja za savremene diskusije oko nasleđa prosve­ titeljstva i oblika razuma povezanih sa modernom. 1986i). koristeći jezik dvadesetovekovne socijalne teorije. da ova razmatranja fokusiraju političku re­ fleksiju prirode racionalnosti i njene veze sa moder­ nom. ipak. ali u pravcu istorije sposobnosti i osobine ljudi supsumirane su pod autonomni proces razvoja razuma i nauke. 174 . stanovništvo uvećati do mere kada neće moći da obezbedi sredstva preživljavanja na zemlji. središnjem za istoriju bede i po­ litike siromaštva. To bi uputilo čovečanstvo ka oscilaciji između progresa i regresa. pre nego što je bila započeta dija­ lektika prosvećivanja. čak i na kraju devetnaestog veka. u kome je m o g u ć e os­ tvarenje savršenstva. to je Liotarov"grand recit. i odnosa kritičkih mislilaca do danas. pokret u kome će sene mraka igrati pod svetlom razuma. i modernizacijom društva. O Maltusu (Malthus) i moći. i postupke kao što je mit legitimacije koji pomaže da se konstituiše određeni tip civilizacije. otvarajući time put slavljenom Maltusovom prin­ cipu stanovništva. a potom njegovo uništenje. Moglo bi se reći. ekonomije i tako dalje.0 FUKOU tologijom. u kome je bogatstvo proizvelo siromaštvo. odnosno moderni Zapad. uloge kritičkog razuma i načina na koji je primenjivan. završetak nije nužno savršeno stanje. onda nema nikakve sumnje zašto im je Mišel Fuko posvećivao toliku pažnju tokom poslednje decenije svoga života (Foucault 1980. on je pretpostavljao i da će se. Od velikog značaja po sebi je što ova razmatranja teže da primene gla­ vne teme njegovog filozofskog rada kao skup ideja koje su bile važeće u sintetičkoj filozofiji istorije de­ vetnaestog veka. takođe Halevi (Halevy 1927: 220-221). 1986b. Stvaraju istoriju na osnovu datih uslova. Ljudi su stvaraoci istorije na način na koji su sami oblikovani. U ovom smislu. Mogla bi da zavede tvrdnja da se pre nikako nije mogla otkriti unutrašnja teleologija 3 prosvetiteljstva. Nadalje. tehno­ logije. Kondorse je mogao zamišljati društvo bez kriminala. a razum dominaciju. Fuko se služi Kantovim esejom Šta je prosvećenje? da bi objasnio svoj kritički projekat u značenju onog što naziva "ontologijom sadašnjosti" (Foucault 1986b: V. parafrazirajući Marksa. U tim člancima. dobra i zla. ali sa dve osobine koje ističe Falk (Falk 1988: 381): prvo.

i revolucionarnog entuzijazma kao znaka na­ pretka. 175 . Preciznije. te istoriju formalizma dvadesetog stoleća. glavnom mediju nemačkog prosvetiteljstva. Uistinu. i Habermasove komentare nasuprot tome. Svi prirodni ka- Kant: prosvećenje kao nužnost granica Verovatno je tačno da se ne može zamisliti ništa više od Fukoove genealogije moć-znanje nego Kantova razmatranja univerzalne istorije. ali raspravlja o"kritičkom istraživanju istorije racionalnosti" (Fuko 1984:159). svetskog građanstva. 5 U ovom neprocenjivom razgovoru. u predavanjima o filozofskom diskursu moderne (Habermas 1989. Ovaj ogled. u Berlinische Monatsschrift. On ne koristi frazu "kritička istorija racional­ nosti".Miče! Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA 96). i kasnije. postojanje ove uslovljenosti u is­ toriji time ne umanjuje niti prevazilazi individualnu slobodnu volju. i znanje kao na oblike kritičkog ispitivanja. racionalnih subjekata. večnog mira. što dokazuju fluktacije stopa brakova. Fuko locira sopstveni kritički projekat spram nekolikih intelektualnih pravaca. stanovište koje je usvojio Fuko u vezi sa tom filozofijom isto­ rije. izvući ću implikacije za ono što nazivam "kritička istorija racionalnosti" (Fuko 1984b) 5 . Kantova filozofija istorije otkriva takvu teleolo­ giju unutar pravca ljudskih aktivnosti koji uzimaju sledeće oblike (Kant 1963: 12-16). prvi put objavljenom de­ cembra 1784. uključujući tu francusku istoriju nauka. dokazuje da su za zadatak univerzalne istorije odgovorni "filozofi istoričari". i Postera (Poster 1989: 70-86). predočava se 4 Debata sa Habermasom obnovljena je od Drajfusa i Rabinova (Dreyfus & Rabinow 1986:109-122). političke konstitucije slobode. obraćanje pažnje na slobodu volje umnogome otkriva da su ljudske radnje determinisane univerzalnim zakonima. racionalnost. kada se one posmatraju iz perspek­ tive individualne slobodne volje. vrsta filozofije istorije zamišljena u Kantovom eseju Ideja univerzalne istorije sa kosmopolitskog stanovišta. rođenja i smr­ ti. Međutim. bar na prvi pogled. upravo je ono što obezbeđuje da teleologija istorije. U zaključku. započetim sa Kantovim esejom. postojanje antropološke teleologije sadržane u njegovoj koncepciji ljudi kao slobodnih. 1988). vođena tim specifično racionalnim. Kant počinje (Kant 1963: 11) tvrdnjom da. kao i nad pri­ rodnim. uključujući tu i Maksa Vebera i Ničea. Pregled o Habermas-Fuko "kontroverzama" može se naći kod Rihtersa (Richters 1988). Na više mesta u intervjuu Fuko upućuje na istoriju razuma. uprkos složenom i haotičnom pojavljivanju ljudskih radnji. Sasvim drugačija čitanja Fukoovog Kanta m o g u se naći kod Gutinga (Gutting 1989:1 -7) i Dolara (Dolar 1991:43-56). i u njegovoj komemoraciji Fukou. kao antiteza Fukoovim istorijskim perspektivama i analizama. objavljen mesec dana posle ogleda o prosvećivanju u istom časopisu. i pronađenom u radu kritičke teorije od Hegela do Frankfurtske škole. 4 Ovde želim da ispitam samu Kantovu filozofiju istorije. voljnih i sprem­ nih da ostvare svoju svrhu u svetu. Kantova filozofija istorije govori o postojanju nužnosti nad ljudskim događajima. Ispiti­ vanje Fukoovog stanovišta o Kantu i prosvećivanju sada mora uzeti u obzir i rad Habermasa koji smatra da je to stanovište samo po sebi duboko protivrečno. dođe do svog kraja. kritičku teoriju (Foucault 1984).

najčešće određivana sa velikim I . Koncept indi­ vidualne slobodne volje pretpostavlja mogućnost antagonizama među individualnim voljama koje teže ostvarenju svojih svrha. Ako smo navikli da posmatramo prosvećivanje kao slobodnu upotrebu razuma. kroz slobodnu upotrebu razuma. jer sloboda ujedno preds­ tavlja i sredstva i prepreke realizaciji racionalnog društva. bića koje zna i čini što ona ili on trebaju da čine. jer ono stva­ ra sve što prevazilazi puko životinjsko. takoreći ustanovljenje suverenosti racionalnog "čoveka" pod "savršeno pravedni građanski ustav". Sto­ ga je cilj istorije postizanje društva koje postavlja granice slobodi kompatibilnoj sa slobodom drugih putem uspostavljanja zakonskih odnosa između pojedinaca. kao i razum. istovremeno mora­ ju da postoje neophodna ograničenja slobode. Dok se takvo društvo ostvaruje time što subjekti slede sopstvene svrhe. Načini određuju oblik u kojem će praktični razum biti ostvaren.0 FUKOU paciteti postepeno se razvijaju ka svome kraju. Univerzalna istorija teži da obezbedi univerzalno građansko društvo jer mora da deluje na specifične načine. Kod čovečanstva te sposobnosti usmerene su ka upotrebi praktičnog razuma. Upotreba praktičnog razuma određuje specifično ljudsko. Prema Kantu (Kant 1963: 24). Ako se ljudi zamišljaju kao središta slo­ bodne volje. Ali krajnja svrha svetske istorije data je položajem ljudskih bića kao razumnih subjekta. može doći do stanja kad će početi da vodi stvaralački život kao član univerzalne građanske kulture. zadatak filozofa istoričara je ovaj: uzeti "Ideju" prirodnog plana ili svrhe istorije i njeno kretanje ka završnom ostva- 176 . Međutim. zbog čega bi univerzalna istorija trebala da stremi takvome kraju. Time dolazimo do najosetljivijeg i najvažnijeg elementa Kantove filozofije istorije. može biti ostvarena u strogim uslo­ vima. tako delanje slo­ bodnih subjekata povezuje pojedince u građansko društvo prema Kantu. Prema Kantovoj filozofiji istorije.prati napredak od izvornog bića prirode. Ali. ovaj napredak pokazuje duboke protivrečnosti u vezi sa slobodom. onda će pojedinac pokušati da ostvari tu volju stvarajući antagonizme između pojedi­ naca. zakonsko utemeljenje i poštovanje moralnih zakona. koja ih veže u društvo putem uzajamnih suprotnosti (Kant 1963:16). Međutim. Kantova filozofija istorije nas podseća da sloboda. sloboda može biti ostvarena u uslovima koji prihvataju neophodnost sopstvenih ograničenja. Istorija . unutar države i između različitih država (Kant 1963:16-19). isprva subjekta sve do antagoni­ zama volje. do onog koji. ali i ono pretpostavlja određen oblik dominacije. Nema sumnje da je prosvećenje srodno sa slobodom. Antagonizmi vode ka onome što Kant naziva "nedruštvena društvenost" ljudskih individua. Ovi načini su aktivnosti slobodnih subje­ kata koji teže da ostvare različite ciljeve. nije objašnjeno samo praktičnom sposobnošću korišćenja razuma. Ta svrha ili kraj je pot­ puno ostvarenje prirodne moći upotrebe razuma stvorenog u čovečanstvu. obdarenog ra­ zumom i voljom. kako potraga za ostvarenjem interesa povezuje pojedince u tržišnu razmenu prema Adamu Smitu.

Ipak. Prethodni esej u istom časopisu. ograničenjima sopstvene upotrebe razuma u građanskoj pošti ili kancelariji. bezuslovna. Sapere aude! Imaj hrabrosti da koristiš sopstveni razum!-to je moto prosvećenja"(Kant 1963:3). ne iz nedo­ statka razuma već iz nedostatka odluke i hrabros­ ti da se razum koristi bez vođenja drugim. otelovljenog u "statuti­ ma i formulama". Kant je spreman da prihvati ta nužna ograničenja. (Kant. Sastoji se u prevazilaženju prepre­ ka. prikazuje podelu tri kritike na osnovu ovih primera). Čak i kada je najviše entuzijasta kod slobodne upotrebe razuma. Ovaj zadatak bi se ostvario praćenjem tog usmeravanja kod Grka. koje vode do toga da se knjizi ostavlja da proizvede razumevan­ je. kao što su lenjost ili kukavičluk. onog što bi. teleo­ ta logije. tako da "se može otkriti regulisan napredak u konstituciji država na našem kon­ tinentu" koji bi imao univerzalne implikacije za sve druge nacije. zajedno sa drugim poznatim istorijama. Kraj istorije je uni­ verzalna građanska kultura i racionalno društvo. ima sasvim drugačiji oblik odgovora na pitanje koje su postavili njegovi čitaoci "Šta je prosvećenje?" Ovaj odgovor je direktan. i štete načinjene cilju univerzalnog građanstva (Kant 1963: 25-26). Ovde se Kantov stav o granicama suprotstavlja onom što je prethodno naznačeno. i lekar koji odlučuje 0 dijeti. i uzimanju "neizvesnog hrabrog skoka preko najmanjeg jarka" čak i kada neko nije navikao na tako slobodan pokret (Kant 1963: 3-4). Kantov odgovor na pitanje koje mu je postavio ovaj časopis u vezi je sa unutrašnjim krajem isto­ rije upisanim u ljudsku prirodu. temelj Kantovog odgovora.. to jest sloboda intelektualca pred čitaocima. predstav­ lja. ipak. sloboda opšte upotrebe razuma. Slogan sapere aude. prema Kantu (Kant 1963: 8) nije"prosvećeno doba" i 177 . Sadašnje doba koje je tak­ vu slobodu dopustilo samo kao mudrost suverena. u suprotnom. bila neplanirana konglomeracija ljudskih aktivnosti". i optimizma napretka čovečanstva kada se upotreba slobode nije ono uzdigne do upotrebe kritičkog i praktičnog razuma. Ta zrelost se sastoji u odbacivanju "okova večnog tutorstva". "usud i se da znaš". i tako sve do današnjih dana. da naznačimo. Prosvećenje je vrsta zrelosti. Tutorstvo je čovekova nesposobnost da iskoristi sopstveno razumevanje bez da bude vođen nekim drugim. Ovaj ogled pruža nam široko značenje Kantove filozofije istorije. Tak­ vo društvo ide od prosvećenih osoba ka slobodnoj opštoj upotrebi razuma. i istorije varvara u Evropi.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA renju u postizanju globalnog građanskog jedinstva kao"usmeravanog kontinuiranog procesa predsta­ vljanja kao sistema. kao pastir koji vodi svest. jer je opšta upotreba razuma zasenjena ličnim ograničenjima. Kant objašnjava da njegov cilj nije da zameni empirijsku istoriju sa univerzalnom. Štaviše. Ovde prosvećenje prevazilazi granice. njegovih ideja kauzaliteta. ovo prosvećenje će uslediti ako i najmanja sloboda postoji. i ako nije u potpunosti istinit: "Prosvećenje je čovekovo oslobađanje od sopstvenog neizlečivog tutorstva.. već da samo želi da ostavi u nasleđe kasnijim generacija­ ma zabeležene različite doprinose. Neizlečivo je ovo tutorstvo kada prouzrokuje laži. dakle. Rimljana. takoreći društvo koje ohrabruje slobodu prihvatanjem nužnosti sopstvenih ograničenja slobode.

Isti napredak koji zavisi od slobode i čini slobodu mogućom. Poslednji argument može da na­ vede da je Fukoov stav unekoliko problematičan. ipak zahteva oprezno određenje neo­ phodnih ograničenja slobode i razuma. Međutim. ako je moguće "Šta je prosvetiteljstvo?" razvesti od "Ideje za univerzalnu istoriju" i. Fuko govori (Foucault 1986b) da esej 0 prosvećivanju postavlja pitanje sadašnjosti na drugačiji način od Kantove šire filozofije istorije. zajedno pročitaju. Sa uskraćenim istorijskim vreme­ nom unutrašnje teleologije. zbog toga što se bavi oblikom u kojem je ostvarena istorija. sadašnjost nije doba koje će doći. Sada želim da kažem da je ova interpretacija moguća jedi­ no ako se definicija prosvećenja u perspektivi sadašnjosti razvede od teleološkog kretanja u kome su uhvaćeni događaji ljudske istorije. takoreći. sledeći korak bi bio ponovno zamišljanje sadašnjosti izvan teleološke strukture trenutka koje je vidljivo u odvojenim i međuzavisnim delovima. objavljenim četrnaest godina kas­ nije u Konflikti između fakulteta (Kant 1963:137-54). doba ostvarenja razuma koje bi pratilo svoje prolongi­ rano slobodno javno izražavanje. ili u najmanju ruku dopušta postojanje te ideje kao nedovršene. na koji se Fuko oslanja da bi sačuvao poziciju za-prosvećenje. objavljena u istom časopisu sa dva meseca razlike. Pre je to svitanje.0 FUKOU nego "doba prosvećivanja". Fuko: prosvećenje i granice nužnosti Na svom prvom predavanju na kursu na College de France 1983. postoje dobri razlozi koji pokazuju da ovo nije slučaj. po sebi jedinstven kulturni proces koji dolazi do samosvesti putem samoimenovanja (Foucault 1986b: 90). od Kantove kritičke filozofije. Fuko ponovo naglašava od­ vajanje od zanimanja za prosvećivanje od sintetičke filozofije istorije. granica i nužnosti u središtu je Fukoove interpretacije tog ogleda. Problem slobode. čini se da ovo predavanje stavlja u zagradu ili uklanja filozofiju istorije u kojoj je ideja prosvećivanja za­ betonirana. doba u kojem postoji opšte buđenje mogućnosti razuma. Za Kanta. Više je problematičan sam koncept"sadašnjosti"po sebi. te posebnosti Fukoove perspektive. Zapravo. ali ostav­ lja teleologiju u kojoj je sadašnjost smeštena kao neophodni deo okrenut ka budućnosti. "Ciljani" pravac ka sopstvenoj sadašnjosti karakteriše filozofiju i diskurs moderne i o modemi. koji proizilaze iz poteškoća Kantovog stanovišta. logične. da ostvari svoje stanovište kao dela "mi" koje odgo­ vara pojedinačnom. Ova idiosinkrazija stava naglašena je kada se Fukoovo predavanje okreće od eseja ka Kantovim razmatranjima pitanja "Postoji li stalni napredak ljudskog roda?". neizbežan zaključak je da Kant određuje sadašnjost kao trenutak u napretku koji vodi ka ostvarenju univerzalnih ciljeva razvojem kritičkog razuma. Ta kritička distinkcija dopušta afirmaciju primarnosti sadašnjeg. Na drugom mestu. savremenom. udubljene u potragu za poreklima 1 unutrašnjom teleologijom istorijskih procesa. i njenoj unutrašnjoj finalnosti. Ako se ova dva eseja. uopštenije. i eventualno kao arhaične. kulturnom skupu. U svom predavanju Fuko ukazuje (Foucault 1986b: 88-89) da je Kant prvi problematizovao značenje sadašnjosti zarad filozofske refleksije. kada reinterpretira Kantov problem kao "savreme- 178 .

Međutim. to ga ne sprečava da nađe u Kantovim istorijskim spisi­ ma elemenat koji potvrđuje prvenstvo sadašnjosti. On nalazi istorijske znake u Fran­ cuskoj revoluciji. Međutim. što dopušta Fukou da napiše zanimljivo. Prema tome. Iz ove perspektive Fuko insistira da je nasleđe Kantove misli o prosvećenju. niti uslova pod kojima su 179 . tačno je da Fukoove genealogije nisu mogle da budu udaljene od stanovišta o Kantu. 0 Kantovom dokazivanju kaže (Fuko 1986b: 91) da nije dovoljno prosto slediti "niti teleološke tkanine. i Revolu­ ciji drugačijeg redosleda negoli što je otelovljeno u njegove tri velike kritike. kontigentnog. prosuđivanja ili znanja. sadašnjosti shvaćene ne u smislu to­ taliteta. nešto protivrečno. Kao takve.. i otuda moguće slobo­ de. Fuko u Kantovom prikazivanju napretka nalazi nešto srodnije antiteleološkoj perspektivi svoje genealogije. Ono što izgleda najviše interesuje Fukoa u osvrtima na Kan­ ta jeste oštrina s kojom potonje dovodi u središte prirodu sadašnjeg. Prosvećivanje je. i ostaju sumnjičava u vezi sa postojanjem nužnosti u istoriji. i ujedno je dobra te pravedna. fenomen čiji je deo čovečanstvo. njegova genealoška perspektiva tom štivu daje značajnost. Kantov odgovor je afirmativan. ili bar paradok­ salno kod načina na koji je dat odgovor na pitanje napretka. ulogu kontigencije. događaj koji bi imao vrednost kao znak". štivo. Kant taj stav povezuje sa onim što shvata kao moralnu predispoziciju ljuds­ ke rase usmerene ka pripremi konstituisanja nacije koja ljudima predstavlja dobro. ali i zadatak i obaveza za svakog po­ jedinca. mada neobično.. Revolucije! Upravo je to Fukoova poenta. Kant traga za iskustvom ili događajem koji bi figurirao kao znak za ljudsku sklonost "da bude pokretač u sopstvenom napretku ka boljitku" (Kant 1963: 142). događaja i igru nedefinisanog prostora slobode u oblikovanju budućnosti. niti budućeg dostignuća. napretku. Postoji. ali način na koji daje odgovor je ono što najviše zani­ ma Fukoa. Očigledno je reč o tome u Fukoovom shvatanju Kantova odgovora na pitanje konstantnog napret­ ka čovečanstva. ali se radi i o odgovornosti pojedinca za proces prevazilaženja nezrelosti i tutorstva (Foucault 1986i: 38). Teži da pokaže uređenu usmerenost istorije sredstvima najvećeg mogućeg događaja prekida. Ukratko. ipak. Kantovo stanovište ne sadrži unutrašnju napetost između teleološke istorije i Re­ volucije kao znaka napretka. nastavlja Fuko. ne u značajnim delima ili zločinima čovečanstva već u stavovima posmatrača koji poka­ zuju "željno učestvovanje koje se graniči sa entuzi­ jazmom" (Kant 1963:144). Kant teži da potvrdi napredak pozivajući se na događaje koji poništavaju njegovu teleolo­ giju. koja se ne zanima za uspostavljanje nužnih granica naše slobode. Moguće je da prosvetiteljstvo postavlja tu savremenu stvarnost s obzirom na "unutrašnju teleologiju vremena". Dok ti sporedni teks­ tovi inaugurišu formu kritike. otvorenu završenost sadašnjeg kao projekat i kao arenu individualnog i kolektiv­ nog eksperimenta. prema njemu (Foucault 1986i: 35). "izlaz" iz nezrelosti. ne­ ophodno je izolovati.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nu stvarnost". i može da izbegne neprijatne ratove. već u specifičnoj razlici od onoga što je prethodilo (Foucault 1986i: 33-34). unutar istorije. događaja. Fu­ koova istorijska proučavanja izbegavaju teleologi­ ju i potrebu za poreklima.

Ovde je Kantova misao reinterpretirana kao oblik asketizma toliko da "uvodi još jedan način u našu tradiciju po čemu biće nije prosto dato nego je ustanovljeno u odno­ su sa sobom" (Foucault 1986d: 372). specifičnom. To bi se moglotumačiti kao prerada i proširivanje fundamentalnih problema koje je Fuko ranije otkrio u Kantovoj epistemologiji. Kako g o d . etički život i građanstvo. mestu samokonstituisanja. Zaista. Ma kako bilo. ontologija nas samih" koja ispituje "savremeno polje mogućeg iskustva" (Fou­ cault 1986b: 96). suđenja i razumevanje jav­ lja se u posebnom trenutku. Upravo se problemom samokonstituisanja Fuko služio da redifiniše svoj projekat u uvodu u istoriju seksualnosti. Kroz ove subjekte Kant je video univerzalne uslove znanja. analitičnost istine preduzeta u Kantove tri kritike već pretpostavlja naše samo-konstituisanje unutar specifičnog istorijskog trenutka. pokušaj prepoznavanja sebe kao univerzalnog subjekta može biti shvaćen kao poseban oblik etičke prakse. čini nužnim određenje legitimne upotre­ be razuma i kritike (Foucault 1986i: 37-38). da Fuko ovde prosto postavlja jednu uz drugu "analitičnost istine" i "ontologiju sadašnjosti". možemo da vidimo plod ponovnog određivanja njegovog kritičkog interesa navođenjem da je. Samo je u tom smislu Fuko otkrio u Kantu po­ javljivanje dve kritičke tradicije u modernoj filozo­ fiji. Upotreba zadovoljstva (1985: 6. bez potčinjavanja bilo kojem au­ toritetu". "Analitičnost istine"slična je onome stoje u Recima i stvarima (Fuko 1986b: 96) objasnio kao"analitičnost ograničenosti": paradoksalnom predlogu po kome granice ljudske egzistencije ("Čoveka") oblikuju te­ melj istinitog znanja u naukama o čoveku. Kasnije. cf. kao nepovezane i diver­ gentne komponente Kantove filozofske refleksije. Fuko kao drugo otkriva drugog. nakon što je ispitao "igre istine" u povezanosti sa znanjem. On je dokazivao (Fuko 1970:318-22) da je ta epistemologija bila inherent­ no nestabilna jer je subjekt kao transcendentalni uslov znanja već među različitim empirijskim ob­ jektima polja ispitivača. istorijski datom. prihvatljivo i legitimno. Iz toga je sledila "ontologija sadašnjosti. univerzalnog i pojedinačnog u savremenom životu. Ne treba misliti. U tom uvodu. Ta kritika sastoji se u razlikovanju onog stoje nužno i kontigentno. Kanta u tim očigledno sporednim tek­ stovima o istoriji i prosvećivanju. te prosuđivanje. kako ističe Fuko u intervju 1983. To je praktična i perspektiv­ na aktivnost koja postavlja stalno prisutne i pokret­ ne mogućnosti prekoračenja granica oblika života. Prvo je razlikovao "analitičnost istine" koja na sebe preuzima zadatak određivanja uslova pod kojima je znanje moguće. Prema Fukou. Fuko se ne zanima samo za Kantov subjekt znanja. Poster 1989: 53-69). ovi tekstovi pokazuju i najavljuju kritiku koju zanimaju granice savremenih oblika života i identi­ teta. za Fukoa taj univerzalizam sadrži neku vrstu paradoksa: mogućnost traženja univerzalnih pravila koja bi usmeravala naša delanja. To jest. Kantova dijagnoza sadašnjeg trenutka kao prosvećivanja. relativno ne­ poznatog.0 FUKOU prihvatljive upotrebe razuma. Prosvetiteljstvo je drugi oblik asketizma. ipak. trenutka u kojem će "čovečanstvo upotrebiti razum. Pre nego što tragaju za nužnim i univerzalnim uslovima upotrebe razu­ ma. i kas- 180 . već i za moralnopolitičke i estetske subjekte.

Istorijsko-teorijski projekat Fukoovog razmatranja 0 Kantu implicira . praksi i oblika znanja. međutim. sposobnu za primenjivanje određenog filozofskog etosa ili za usvajanje stava moderne. prema tome. Ipak. Ovo bi se javilo bar kao konzistentna implikacija njegovog stava prema prosvećivanju. Ovaj problem je. nego kao istorijska analiza onoga stoje savladivo i što nije u uslovima specifičnih identiteta i aktuelnih oblika života. rekao bih. Da li je Fuko otišao dovoljno daleko sa svojom filozofijom istorije da odagna trajne posledice tele­ ologije u određenju sadašnjosti? Pre nego što odgo­ vorimo na ovo pitanje. i tako ustanovljava istorijske serije. da bi se pratila Fukoova aneksija sadašnjosti iz teleologije istorijskog proce­ sa i vremena.a ostatak njegovog dela može poslužiti kao primer . granice uključivanja i isključivanja ovde još nisu jasne: savremeno iskustvo celog ljudskog života svakako je neizmerno različito. "čovečanstvo" i tako dalje. niti metafizičkoj fi­ lozofiji istorije kao putovanja čovečanstva ka višem cilju ili potrazi za povratkom izgubljenog prvobit­ nog stanja.da nije usmeren ka objektiv­ noj. sadašnjost za određenu za­ jednicu. o praktičnoj. bilo da se to zove "savremeno iskustvo". Ako je to tačno. to jest oni koji žive u posebnoj kulturi. 1 problemom delovanja u granicama koje određuju sadašnjost. To je u saglasnosti sa mišljenjem. neophodnoje raskinuti sa teleološkom koncepcijom same sadašnjosti kao jedinstva odvo­ jenih ali međuzavisnih elemenata koji predstavljaju manifestacije istorijskog trenutka. sam koncept sadašnjosti kao ekvivalent ili surogat "modernom Zapadu" neodrživ. istorijskoj kritici koju zanima analiziranje i rasvetljavanje granica pod ko­ jima smo bili vođeni u konstituisanju nas kao sub­ jekata znanja. potčinjeni savremenim oblici­ ma iskustva. "osećao obavezu da prouči igre istine u vezi bića sa sobom i formiranju sebe kao subjekta". moći. i učestvuju u nekom razumevanju. Go­ voriti o "mi" uvek je neodređeno. komparativnoj nauci istorije. Gde "mi" prestaje a počinje ono izvan njega? Za Fukoa (1986b: 89) ovo "mi" su oni koji "odgovaraju kulturnom skupu" karakterističnim za savremenost filozofa. Uistinu je ovo kritička teorija. ipak. valja se najpre zapitati ko su "mi"konstituisani u sadašnjosti u odnosima znanja i moći. Te serije su. Problem sadašnjosti verovatno je ono što Fuko otkriva kod Kanta: "Koju razliku danas uvodi s ob­ zirom na juče?" (Foucault 1986i: 34). Fukoova predavanja o prosvećivanju dovode u središte sam koncept sadašnjosti kao jedinstva međuzavisnih elemenata. već ka političkim i etičkim pitanjima iskrslih našim umetanjem u pojedinačnu sadašnjost. "moderna". Drugim recima. radikalno nepotpun ako se ne postave sledeća pitanja: koje danas i juče. i etičkih praksi bića. iznetim u delima o prosvećivanju. Z b o g toga je. ali ona koja stvara svoju kritiku institucija. i za koga? Ge­ nealogija stvara specifične rodove razlika. Ako Kantovi ese­ ji pomažu pri određivanju odnosa filozofije prema sadašnjosti. 181 . Kao odgovor. onda je sadašnjost posebna sadašnjost. Čini se da je ovde problem postojanje raznovrsnih sadašnjosti i raznovrsnost verzija "mi" koji se ne vezuju u jedinstvenu stvarnost. može se uočiti da su "mi" oni čija je ontologija sadašnjosti i koji su.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA nije. ne tako što postulira slavnu završnu tačku koja se gubi kako se pomeramo ka njoj. kao moralnih subjekata. i kao subje­ kata unutar odnosa moći (Foucault 1986i: 47-49).

epohe. borbe i načine samokonstituisanja. niti sadašnjost koja isključuje druga iskustva. perioda ili društva. suočenih sa Fukoovom izjavom int­ elektualne naklonosti. u kojima je samoreferentni subjekt. francuski pozitivizam od Konta (Comte) pa do istoričara nauka dvadesetog stoleća: Koarea. naprosto način borbe oko specifičnih instru­ menata i diskursa moći. U ovom delu. trenutka. i smešta se unu­ tar tradicije prosvetiteljstva.O FUKOU uvek rukovođene unutar specifičnih parametara i na posebnim nivoima i privremenostima. te načina samokonstituisanja. 182 . Da bismo to ilustrovali. Bašlara i Kangilema. u naukama o čoveku. Produktivna kontradikcija je ova: sa jedne strane. Lukača (Lukacs). Sadašnjost je. Habermas navodi (Habermas 1989:176) da je Fuko ili uhvaćen u "produktivnoj kontradikciji" ili se konačno pomirio sa "filozofskim diskursom mo­ derne". dakle. Ničea i Vebera i. Habermas se ne miri sa Fukoovim interesovanjem za Kantovu filozofiju istorije s obzirom na njegovu raniju arheologiju formacije diskursa i genealogije odnosa moći. da se mora pridružiti diskursu moderne ko­ jeg je pokušao da razori? 6 U tekstu o Kangilemu (Foucault 1980) Fuko uspostavlja sličnu vezu koja uključuje hegelovce. razmotrimo Habermasovu komemoraciju Fukou. Možemo primetiti da Habermas nedostaje na ovoj listi. sa aporijama kognitivnog subjek­ ta koje je otkrio kod Kanta. u kojoj on odgovara na kasnija predavanja o Kantu i prosvećivanju. Ako je Fuko bio naveden da tvrdi da je Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1977) formiralo "istoriju sadašnjosti". Fojerbaha (Feuerbach). Fuko se zalaže za "afirmativno" razumevanje uloge teorije prema sadašnjosti. određen sopstvenom ograničenošću. Ona ne može da bude arena za iscrpljujuće razumevanje jedinstvenog doba. Pre će biti da same veze stvaraju neku vrstu meta-serija. i sledeći ga. ili je konačno shvatio. opterećen zadatkom koji traži neograničene moći. Ta raz­ lika naglašena je stepenom neshvatanja pristalica kritičke teorije. drži se kriti­ ke moderne i oblika znanja karakterističnih za nju. Habermas ne može da poveže ni ono što vidi kao Fukoovo novo omiljeno stanovište o prosvetiteljstvu. veli Habermas. Odnos među serijama ne može biti sveden na sukcesivne momente koherentne serijama. zanimljivo. u srodničkim odnosi­ ma "od Hegela do Frankfurtske škole putem Ničea i Maksa Vebera" (Foucault 1986b: 96). to je zbog toga što je sadašnjost shvatana sprečavanjem revolta protiv zatvora kao materijalnog instrumen­ ta moći. Da lije sam Fuko bio uhvaćen u beskonačnu teorijsku zam­ ku. Franfurtsku školu. On je govorio: "To da kazna uopšte i zatvor posebno pripadaju političkoj tehnologiji tela jeste lekcija koju sam naučio ne toliko iz istorije koliko iz sadašnjosti" (Foucault 1977: 30-31). 6 Da li je ovo zaista slučaj s obzirom na Frankfurtsku školu? Ili je to primer nastavljanja intelektualne darežljivosti? Dok je Fuko i mogao da otkrije da je njegovo posmatranje problema prosvećivanja i moderne bilo zajedničko sa Frankfurtskom školom. Na nekoliko mesta. podkraj života. on je vred­ nuje i ophodi se prema njoj drugačije nego prema nemačkoj kritičkoj teoriji i njenoj upotrebi veberijanske teme instrumentalne racionalizacije. sa druge. Fuko sebe određuje kao nekog ko misli u obliku refleksije pokrenutim "spo­ rednim" tekstovima o Kantu.

nego pokušaj da objasni šta prosvećivanje znači u određenom trenutku za određenu zaje­ dnicu koja učestvuje u oblicima socijalne i kultur­ ne prakse. ispravljaju sebe i rukovode s o b o m u radu samo-objašnjenja krunisanog poduhvatom'izricanja istine'" (Foucault 1980: 56). Fuko jasno ističe da nije odustao od prethodne karakterizacije Kantova oblika znanja i projekta koje je ono inaugurisalo u obličju nauka o čoveku. ako je Fuko povremeno bio naveden da se postavlja u liniju . ostaje jedna ključna tačka. 1987). kao što je Habermasova mešavina neoveberijanstva. suprotstavljanjem kritičke onto­ logije sadašnjosti Kantovoj analitičnosti istine. Prosvećivanje je višestrukost pokušaja da se prekorači izvan granica postavljenih razumu. Fukoova karakterizacija stava moderne ujedno je snažna i složena i previše jasno izražena u eseju "Šta je prosvetiteljstvo?" da bi se ovde ponavljala. Ovo može da stoji kao vrlo približni sažetak Fukoovog sopstvenog promišljanja racionalnosti.i zaista francuske škole filozofije nauke (Fou­ cault 1980) . on raspravlja značajnu temu preokupacije racionalnošću. već. kao stava. može se reći.modernog društva . i njegove zamisli moderne ne kao perioda. sumnjivo je da se Fuko može okarakterisati kao oštar kritičar koji teži da razori diskurs modernosti (te je stoga predstavnik postmoderne). Ovde više nije pi­ tanje granica koje zasnivaju istinito znanje (kao kod analitičnosti istine) već "praktične kritike koja uzima oblik mogućeg prestupa" (Foucault 1986i:45). on nastavlja sa opisivanjem pozicije moderne kao "granične pozicije". Videti takođe: Foucault 1980d za alternativnu. Njegovi predmeti su istorijski oblici racionalnosti i njihovi zapisi unutar sis­ tema ponašanja. posebno kad se uzme u obzir njegov skeptički stav prema sposobnosti objašnjavanja takvih koncepa­ ta. nego zato što je to predstavljalo stalnu preokupaciju kritičkog ispitivanja oblika nauke. za ili 7 U razgovoru sa Ruleom (Raulet) (Fuko 1984). i problema moći i dominacije koje ti oblici stva­ raju. da se bude za ili protiv prosvetiteljstva. naukom i znanjem u nemačkoj i francuskoj misli tokom određenog perioda u dvadesetom stoleću.sa kritičkom postprosvetiteljskom nemačkom tradicijom. Budimo jasni oko Fukoovog stanovišta ovde: nije pitanje biti za ili protiv prosvetiteljstva. 183 . neomarksizma. znanja i racionalnosti koji presecaju savremene društvene odnose i instituci­ je. Njegovo zanimanje za Kantovu filozofiju istorije nije poput filozofskog opravda­ nja za pojavu sudbine još nezavršenog prosvećenog doba. govora koji motre nad sobom. i neofunkcionalizma (Habermas 1984. Zbilja. ako ne i sličnu raspravu. Nadalje.koje je proizvod kulturne i društvene racionalizacije Zapada. ne postoji ekvivalent koncepciji modernog društva u Fukoovoj genealogiji. Pa ipak. Fuko primećuje (Foucault 1986i: 42-43) da oblik filozofskog ispi­ tivanja koji "problematizuje odnose čoveka prema sadašnjosti" mora da odbije ono što naziva učenom prosvetiteljstva. i postupaka unutar te filozofije istorije. Fuko je težio da odvoji Kantovo razma­ tranje sadašnjosti od teleološke filozofije istorije u koju se ono umotalo. koje je molio za prijem. Ipak. ne samo kao karakteristike same sadašnjosti . to nije zbog beskrajnih na­ pada potonjih. Osim toga.7 Najzad. gde Fuko definiše Kangilemovo nastojanje kao"istoriju istinorečivih govora. sledeći Bodlera.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Habermasova kritika očigledno je ovde neodrživa.

Ni­ kako ne srne da bude neko a priori koje bi izabralo prestup ili održavanje sadašnjeg status quo. racionalnih sposobnosti čovečanstva. izbor koji se javlja kroz pronicljivi istorijski i teorijski rad. to nije ni nov stav niti stav za novo . Fukoove istorije nalaze se u takvom odnosu prema moderni. Kantova teleološka filozofija istorije uporedo sa kritikom razuma predlaže ograničenja slobodi kao nužnim za ostvarenje univerzalnog građanskog društva. To znači odvojiti kontigentno i jedinstve­ no od univerzalnog i nužnog. Ako Fuko zaista najavljuje postmo­ dernu. istorija je stanje ljudske drame upravo zbog toga što i jeste i nije stvorena od strane ljudskih ak­ tera. već mogućnost ustajanja delovanjem kritike. i verovatno važnije. nije preosta­ li ekvivalent globalne emancipacije subjekta. Tema recipročne zavisnosti granica i prestupa predstavljena je u Fukoovoj misli rano kao i u njeg­ ovom eseju 1963. Fukoova postmoderna mogla bi da bude zasnova­ na na neposlušnoj "problematizaciji" onoga što je istorijski dato. prosvećivanju i ra­ zumu. Prestup tako deluje u granicama koje su odredile načine postojanja. ostvarenje subjekta u istoriji pretpostavlja nužna ograničenja upotrebi osobina subjekta. jednako problematično je zamisliti da granice utvrđene u takvim uslovima mogu zauvek da pređu u postmodernu. Pokušaji da se Fuko etiketira kao totalni kritičar moderne i ra­ cionalnosti ne liče ničemu više nego praznoj kutiji za dečje igračke. označava krivudavu stazu u granicama u koji­ ma je oblikovana sadašnjost zbog različitih modali­ teta savremenog iskustva. pogotovo nužnih ograničenja slobode. Drugo. već delovanja u granicama u skladu sa pozicijom moderne. kritičan i eksperimen­ talan.O FUKOU protiv jedinstvenog i totalizirajućeg oblika razuma.usvajan­ je oba stava rezolutno je moderno. Zaključak Sintetičke filozofije istorije devetnaestog veka počivaju na pretpostavci teleološkog širenja prirod­ nih. To je oblik kritike koji se služi znanjem granica da bi usta­ novio političke opcije bez propisivanja lekova. Umesto toga. kretanje vremena u takvim filozofijama istorije zanimalo se ili za realizaciju ili za retardaciju sposobnosti u prilikama i preprekama postavljenih istorijom. Prvo. 184 . Zbilja. već pitanje "eksperimentalnog" stava koji prelazi granice naših oblika racionalnosti. dakle. Nije pitanje da se jednom za svagda raskine sa uni­ verzalnim i totalnim oblicima razuma. Ali u tim filozofijama istorije postoji dvostruka ambivalentnost ljudskog aktera. Niti je to nova periodizacija sociokulturne evolucije. sujetu zbog prestupa koji bi prekoračio samo granicu iluzije ili senke" (Fuko 1998:64). delo­ vanja i mišljenja. Njihov stav je istorijski. godine o Žoržu Bataju (Georges Battaille): "Granica i prestup duguju jedno drugom gustinu svog bića: nepostojanje granice koja ap­ solutno ne bi mogla da se prekorači. tražeći stalno prisutnu mogućnost "neodređenog delovanja slobode" (Fuko 1986i: 46). Kao stoje problematično govoriti o zapadnom razumu ili moderni koja je univerzalna i totalna. za Kanta istorija je polje evolucije sposobnosti razuma ka krajnjoj svrsi ili potpuno "racionalnom čoveku"koji živi u racionalnom političkom uređenju koje je sam stvorio. Na pri­ mer. Prestup.

.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA Fukoovi radovi o Kantovoj filozofiji istorije teže da odvoje koncepciju prosvećivanja od teleološke istorije.. Nadalje. otuđenju. i emancipaciji. Pretpostavka da se društveno-istorijski akteri mogu odrediti kao oni koji poseduju sposobnost razuma. oni tvrde:"Oblici određenja individua postoje u svim društvima. 9 J e d a n . već je stvar u tome da uvek ostaje prostor kontigencije i slobode koji treba da bude određen unutar uslova iskustva i identiteta. i da je delovanje mehanizam putem kojeg se ostvaruju svrhe razu­ ma u svetu. političke i ekonomske prakse i tehnika. Pre nego što postavljaju problem razuma i slobode u uslovima nužnih i univerzalnih ograničenja. govoriti. u našoj kulturi. i podeli sposobnosti osobina subjekta i njihovih obećanja o pomirenju. i činiti u različitim kontigentnim uslovima. no oni nisu neizostavno određeni kao individualni subjekti. Samo raskid sa takvim temama otvara prostor za ono što bi se moglo nazvati "kritička istorija racionalnosti". započinju sa stvarnim granicama racionalnosti i postupaka. ljudi učinjeni subjektima"(Foucault 1982:208). 8 Videti Hirst. ispitivanje načina na koji takvi oblici specifikacije imaju određene diskurzivne uslove pretpostavlje­ ne i nužne različitim oblicima društvene. Nasuprot. Svrha nije traganje za univerzalnim uslovima koji čine mogućim govor i činjenje. Fukoova dela o prosvećivanju. 6. svešću. deformaciji. iskupljenju. 185 . Ne može se reći da je sve moguće kao što bi iracionalisti ili slobod­ njaci rekli. To je ujedno i metodološki i perspektivni manevar. jedinstvenog bića obdarenog razumom. Takvi oblici poseb­ nosti nisu nužno oblici subjekta. i kulturnim uslovima. re­ presiji. ono što je odbačeno jeste romansa o putovanju sub­ jekta unutar filozofije istorije. Woolley 1982:118). Teško bi se mogao zamisliti filozof za koga je subjekt bio tako živ! To jest. kritička istorija racional­ nosti ne može otpočeti sa takvim stanovištem jer je zainteresovana za varijacije oblika posebnosti ljudi i njihovih sposobnosti u određenim društvenim. voljom i tako dalje. je bio da sačinim istoriju različitih načina pomoću kojih su. Woolley 1982: ch. transcendenciji. i istorijska proučavanja. vraća nas na potragu za scenama večite ljudske drame. i njihovo zatvaranje u temeljne moralne propise i epistemologije. neophodno je odbaciti takvo shvatanje istorije. i samo jedan deo ovakvog zadatka je onaj kojim je Fuko načelno rukovođen u nastojanju da odredi predmet svog ukupnog rada:"Moj predmet. zakonske. već otkrivanje šta je moguće misliti. značilo bi uma­ njiti glavni zadatak kritičke istorije racionalnosti. tako prožimajuće od devetnaestog veka. Metodološka implikacija Fukoove pozicije je potreba da se odstrane sve koncepcije razuma ili racionalnosti koje ih posmatraju kao karakteristike ili sposobnosti imanentne ljudskim akterima kroz istoriju. 9 Postoji i suprotna perspektiva. neophodno je zadržati opreznost oko svih pratećih tema takve istorije koje izražavaju prethod­ no navedenu ambivalentnost: onih o gubitku. Takva pozicija nije ona o "smrti subjekta" pripi­ sana Fukou od strane takvih kao što je Agneš Heler (Heller 1990: 24). Za Fukoa. u značenju evolucije prirodnih osobina raci­ onalnog subjekta kao društveno-istorijskog aktera. 8 Pretpostaviti da oni jesu. kao jedinstveni entiteti koji koincidiraju sa odvojenim svestima i voljom" (Hirst. etičkim.

Ako bismo zadržali ovaj pojam. nejedinstvenih sistema racionalizacije. a ne u teleologijama racionalnog subjekta ili racionalizacije. slobode. Predstave subjekta.0 FUKOU Zadržati ovo stanovište bilo bi delikatno i oštro jer ono. Fukoov rad smešta racionalnost ne u osobine aktera ili karakteristike radnji. bez ikakve nužne koherencije između sebe. Ona je: samo putem dvostruke problematizacije aktera kao subjekta i sadašnjosti kao jedinstvene moderne može da se ustanovi ho­ rizont kritičke i efikasne istorije razuma . Čini mi se da je Fukoova poenta upravo suprotna. Ključna implikacija Fukoovog kasnijeg rada o Kantu nalazi se u povratku pojmu prosvećivanja kao nezavisne. 43-57. Usled toga. London: Routledge.. Helerina de­ finicija subjekta (Heller1990: 37) kao"idiosinkrazije interpretacije ljudskog iskustva u svetu i samoiskustva u uslovima moderne" pretpostavlja da su uslovi iskustva dati kao jedinstvo međuzavisnih elemenata kao manifestacije jedine sadašnjosti. bilo formalnog. To ima značajne implikacije za način na koji tumačimo centralnu istorijsko-sociološku ključnu tačkuVeberovog pojma racionalnosti. 186 . Niti se on može razumeti kao jedinstven proces koherentan ili konzistentan za sve specifične aspekte i slučajeve ra­ cionalizacije. stvarnog ili čak proceduralnog. Sa engleskog prevela Milana Bošković Naslov izvornika: Mitchell Dean . "igre istine". bića. "režime istine".Critical and Effec­ tive Histories. onda se ne mogu lako izbrisati iz postojanja niti zakonski zabraniti. Pojavljuje se razumevanje pluralnih. i odnosi "znanja-moći". to jest moderne. ili komunikativno delanje). ove predstave ne bi trebalo hipostazirati u nužne i nesavladive univerzalije ljuds­ ke egzistencije. str. ne zahteva odba­ civanje svih predstava subjekta. on se ne bi mogao razumeti kao jedinstven u pogledu tipa društvenog delanja (kao ciljno-racionalno. Iz takve pozicije.) ne mogu se lako napustiti.ili istorijske sociologije oblika racionalnosti. već unu­ tar diskurzivnih i praktičnih uslova delanja. osobe. Stvar je u tome. što obezbeđuje teren za kritičku istoriju racionalnosti. nisu manje "stvarne" zbog posebnih uslova postojanja. ono pokazuje nužnost predstava prava. Sa druge strane. Foucault's Methods and Historical Soci­ ology.diskursima. dužnosti i obaveza pripisanih subjektu unutar određenih društvenih odnosa i diskursa. Fukoova kritika sastoji se upravo u analizi koja teži da otkrije šta može biti nadmašeno i što više nije nužno. itd. kao "antihumanističko". Ako su koncepti i pretpostavke u vezi sa subjektom (ili sa ličnošću ili sa bićem) stvorene i određene u određenim društvenim vezama i. demokratiji itd. Sa jedne strane. sa specifičnim us­ lovima postojanja koji se mogu analizirati. kritičke aktivnosti putem njene identifikacije sa idealima razuma. Presecajući pret­ postavke društveno-teorijske tradicije usmerene na subjekt. koje različito zove kao "diskurzivne formacije". političke ideologije koje potežu norme i vrednosti povezane sa subjektom (npr. u diskursu o ljudskim pravima.

C. zima 1984. 1st edn. M. str. trans."Uvod u prestup". P. Falk. Beograd: Nolit. L. (1986i) . (1984) . Ν. 60. Dolar. M.T. Foucault. Μ. Foucault. u: H. Foucault. M. u: Paul Rabinow (ed. Foucault. Condorcet."What is Enlightenment?". Foucault. 7: Reason and the Rationalization of Society." T h e legacy of the enlightenment: Foucault and Lacan". u: The Foucault Reader. (1970) .The Constitution of Poverty: toward a Genealogy of Liberal Governance.The Order of Things: an ArcheologyoftheHuman Sciences. 5. M. (1977) . L. (1955) . Dreyfus. Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermeneutics. L. (1991) . (1988) . Gutting. (1989) . (1985) . P. McCarthy.3:374-394. br. (1991) . Harmodsworth: Penguin. Economy and Society 17.). Rabinow."Kant on revolution and enlightenment".The History of Sexuality. (1986) . J. Foucault. Reč. u: D. W.Michel Foucault's Archeology of Scientific Reason."The past to come". G. (1980) . (1984) "Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role). to: I. (1998) . (1986d) . Boston: Beacon Press. Treći program. London: Allen Lane. 152-176. Fackenheim. Brigton: Harvester. M.1:88-96. Foucault. Economy and Society. Fuko. (1963) . Hoy (ed. and Rabinow. London. Foucault: a Critical Reader. C. god."Introduction". 208-226. On History. 45 (1998)."What is maturity? Habermas and Foucault on What is Enlightenment?". br. Harmondsworth: Penguin. Foucault."Afterword: the subject of power". M. London: Routledge. M. M. Dean. / & C 7:51 -62. (1986b) . Oxford: Basic Blackwell. Kant. H. Μ. M. ed. M. J. Α. Rabinow. Beck and E.The Theory of Communicative Action.Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA LITERATURA: Beck. vol. London:Tavistock (videti: Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka.Discipline and Punish: the Birth of the Prison. New York: Pantheon. str. New York: Bobbs-Merrill. Fuko. vol.Sketch for a Historical Picture of the Progress of the Human Mind. 187 . 15. W. Dreyfus and P."Georges philosopher of error". 62-72. Habermas. 1971). trans. New Formations 14:43-56. 2: the Use of Pleasure. Canguilhem. Cambridge: Cambridge University Press. P. M.On the genealogy of ethics: and overview of the work in progress".) The Foucault Reader. (1982) .

J."Modernity-postmodernity controversies: Habermas and Foucault"."The death of the subject". 188 . W. A. E. (1987) . London: Faber. I. Nicholsen.Social Relation and Human Attributes. trans. P. Hirst. Richters. Poster. Anchor and E.The New Conservatism: Cultural Criticism and the Historians Debate. (1982) . P. M. and Woolley. R. Habermas. (1988) . (1989) Critical Theory and Poststructuralism. L. Halevy. Boston: Beacon Press. J. Heller. Lifeworld and System: A Critique of Functionalist Reason. J. 2. trans. Habermas. L. (1927) . New York: Bobbs-Merrill. Fackenheim. M. Theory.0 FUKOU Habermas. W.). Thesis Eleven 25:22-38.The Growth of Philosophic Radicalism. Cambridge: Polity. trans.On History. and ed. (1988) . Kant. Beck (ed. W. London: Tavistock. A.The Theory of Communicative Action. Beck. Zagreb: Globus. (1963) . (1990) . S. Morris. E.Filozofski diskurs moderne: dvanaest predavanja. Ithaca: Cornell University Press. L. vol. Culture and Society 5:611 -643. (1989) .

Za Habermasa to nije uradio..i to uglavnom kada ga ο tome pitaju u nekom intervjuu. priča sedaje Fukoodigrao odlučujuću ulogu u odluci Pola Vena da pozove Habermasa da održi niz predavanja na Kolež de Frans u mar­ tu 1983. a naročito onaj koga je predložio Mišel Fuko: Leo Bersani. To je samo formalnost i uglavnom se sve odvija bez ikakvih problema. a da je obrnuta situacija daleko od istine.. Fuko je u svom domu napravio mali prijem u njegovu čast. kao i mnoga druga njegova dela (. I zaista. kada pogledamo tekstove.2 Ostali predavači koji su pozvani tog dana podržani su jed­ noglasno. Saznanje Un­ teres. Fuko nikada nije posvetio članke ili predavanja Habermasovom delu i pominje ga samo u retkim prilikama . ukazuje i na to da je .bilo nekoliko glasova protiv. "značajni predstavnik Frankfurtske škole i filozof od svetskog ugleda. sučeljujući ga sa Ničeom i sa društvenim naukama (. On je uzduž i popreko promišljao marksizam. ne samo Habermasu. koji je u to vreme bio šef katedre za francusku književnost. Fuko je to lično rekao Habermasu. Glavno Habermasovo delo. profesor francuske književnosti sa Berkli univerziteta. a onda on na sednici nastavno-naučnog veća stavlja predlog na glasanje.izuzetno u ovom slučaju . u kojem je iznet zahtev za pozivanje Habermasa: "Profesor Habermas je". Međutim.. u arhivi Koleža nalazi se pismo Pola Vena od 30. Procedura pozivanja nekog predavača na Kolež de Frans jeste sledeća: jedan od profesora upućuje pismeni zahtev deka­ nu. Dokumenti svedoče d a j e zvaničnu inicijativu za poziv pokrenuo Pol Ven. Kada je Leo Bersani 1982. piše Ven. došao u Pariz da bi održao taj niz predavanja. Upravo je Leo Bersani.Didije Eribon (Didier Eribon) "NESTRPLJIVOST SLOBODE (Fuko i Habermas) Američki komentatori pridaju veliki značaj debati Habermas-Fuko i ponašaju se kao da je bila značajna. već i Fukou.). ali u tradiciji nemačke filozo­ fije. septembar 1981. 30. bar sudeći po onome što je Habermas u poverenju rekao Džejmsu Mileru (James Miller) (Miller 1993: 334). Može se reći da ovaj mislilac koji seje razdor upravo zbog te svoje originalnosti kod nas još uvek ne nailazi na prijem koji zaslužuje". veoma brzo zapazimo da je Habermas mnogo pisao ο Fukou. Međutim. prvi put pozvao Fukoa na Berkli 1975. septembra 1981. 3 1 Pismo Pola Vena 2 3 dekanu Koleža de Frans. Izveštaj pokazuje da je tridesettroje glasalo za od četrdesettroje koji su glasali. novembra 1981. prevedeno je na francuski.1 Ali izveštaj sa sednice nastavno-naučnog veća od 29. 189 ..).

Današnji zadatak filozofije. Pol Ven se seća večere od 7. da se prevaziđe "mod­ erna". čiji je ton bio ledeno učtiv. filozofije od životnog. Ovi su citati izvučeni iz otkucanog sinopsisa koji je deljen na Koležu na dan prvog predavanja. I onda Habermas poziva na neumoljivu osudu Ničea i ničeizma. marta 1983: "Fuko nije mogao da ne pozove Habermasa na večeru. poče raspravom u kojoj je Habermas protestovao zbog ne znam više kakvog Miteranovog političkog stava iz te nedelje (. nekapitalističkim smerovima".4 Ven pre­ cizira da mu je bila nepoznata čitava Habermasova intelektualna evolucija i da je. Filozofski diskurs moderne (Habermas 1988). Bio je na Koležu tog jutra 7. j u n a 1993.Ti su pokreti odbacivanja. koje je nazvao "anarhizujućim". iskoristio je gužvu koja je vladala pred početak predavanja. Ali.. Smatrao ga je naslednikom kritičke tradicije Frankfurtske škole ("mislilac koji unosi razdor"). poznavao samo njegove stare radove kao što je Saznanje i in­ teres. jeste da se bori za "promišljeno obnavljanje veza između mod­ erne kulture i životne prakse". Kada je rekao Fukou koliko je zapanjen.). Bio sam toga dana sa Fukoom: otišao sam po njega u kancelariju i zajedno smo ušli u amfiteatar. da se razum podvrgne još radikal­ nijoj kritici kako bi se protresle njegove "gvozdene zidine". A to će omogućiti da se "društvena modernizacija uputi u različitim. naročito nekih francuskih filozofa. Fuko čak nije bio u toku". 6 Sadržaj tih predavanja obuhvata prva četiri po­ glavlja knjige na kojoj je Habermas radio u tom tre­ nutku. 7 190 . Razgovara se na engleskom. Ako ne bude tako pojaviće se opasnost od toga da nas iracionalizam još jednom odvede prema sutrašnjicama koje uzmiču. Razgovor. Ibid. Došao je da se pozdravi sa Habermasom ušavši na vrata rezervisana za profesore. a još je više bio iritiran njime kao predavačem. četvrti je bio Danijel (Defer /Defert/). već "društvenu modernizaciju" i pritisak ekonom­ skih imperativa i dirigovanih intervencija države. u stvari. Nestao je nekoliko trenutaka kasnije rekavši mi da "ne želi da g u b i vreme" i da me čeka u svojoj kancelariji. A Habermas pledira da ne treba kriviti "kulturnu modernu". rođeni iz iscrpljenosti same moderne i od razdvajanja umetnosti od života. Njihova meta su"postmodernizam"i želja. Zato je bio zaprepašćen sadržajem predavanja. A onda smo počeli da razgo- 4 5 6 Pismo Pola Vena autoru ovog teksta od 20.0 FUKOU Pitao sam Pola Vena ο ovom događaju i evo nje­ govog odgovora: "Ja i samo ja sam pozvao Haber­ masa na Kolež. Fukoje bio iritiran i samim Habermasovim prisus­ tvom. diskretno je nestao i otišao u svoju kancelariju.. što će reći "zapadnjački racionalizam koji je od kraja XVIII veka na ovamo predstavljao horizont na kojem je moderno doba samo sebe tumačilo". I tako smo se okupili nas četvorica. u dnu sale koja je bila krcata. marta. čak ni prvom. kaže on. ovaj mu je odgovorio: "Ne znam šta ti bi da ga pozoveš!" 5 Fuko se nije udostojio da prisustvuje tim pre­ davanjima. ali i politike.7 Habermas se bavi i pokušajima.

koja su održana 7. članak je priređen posle prva dva predavanja. jun 1993. U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. Evo kako je definisao "mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam.Takođe nije neočekivano što. Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". Rekao sam to Fukou. avgust-septembar. dakle. "Une fleche dans le coeur du temps present". 10 11 12 191 . Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima.8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali. Druga dva su održana 15. ni javne. osmehnuo se široko. 20. marta. marta. Jürgen Habermas. Ali. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa. u listu Jaz (za srpski prevod v. Habermas 1981:966. među njima nije bilo nikakve razmene. Fuko napravio dramsku pauzu. društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom" 1 1 . Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. 794-799. Critique. Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta. okrenuo se prema njemu. Habermas 1986) Eribon 1983:33. i 22. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 . koji je na francuskom objavljen 1981. ni privatne. Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. On je. sarkastično naglašavajući reč anarhista". Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. septembra 1980. str. Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak. i 8. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. kulture. 1986. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno. ali nisam bio zadovoljan rezultatom.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. i rascep je bio toliko očigledan da je na kraju. U govoru iz 1980. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. 11. posle jedne Habermasove rečenice. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu. jula 1984. videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339).

Juče i prekjuče smo imali utisak da je Habermasov postupak obrnut: izravnati sve što se u oblasti poli­ tike. str. pre bi se moglo reći proždrljivo i krvoločno nego prijatno. ni privatne. Fuko nije imao nameru da učestvuje u dijalogu. U to sam vreme bio novinar u Liberasionu i morao sam da napišem izveštaj ο tim predavanji­ ma. koji je na francuskom objavljen 1981. Fuko napravio dramsku pauzu.8 Habermas se seća da je sa Fukoom razgovarao ο nemačkom filmu i zaključuje da su im se ukusi radikalno razlikovali. On je. Ali. Frankfurtska škola je zabrinu­ la institucionalnu filozofiju zato što je napravila za­ okret prema savremenim političkim problemima. Sučeljavajući na ovaj način Habermasa i Frank­ furtsku školu. jula 1984. U govoru iz 1980. Vrteo sam i okretao tih nekoliko rečenica. kulture. Ο načinu na koji je Habermas doživeo ove susrete. "antimodernizam mladih konzervativaca" i "postmodernizam neokonzervativaca" 1 2 . 794-799. i rascep je bio toliko očigledan d a j e na kraju. članak je priređen posle prva dva predavanja. Rekao sam to Fukou. "Une fleche dans le coeur du temps present". Razgovarali su i ο svojim filo­ zofskim putevima 9 . među njima nije bilo nikakve razmene. Habermas je pozvao na odgovor­ nost pravce koji kritikuju modernizam. Ovaj je članak najpre objavljen na nemačkom 7. 20. videti knjigu Džejmsa Milera (Miller 1993:338-339). društva dešava izvan univerzitetskog prostora u skladu sa jednim etabliranim diskursom ". a onda je on zatražio da umesto mene napiše taj zaključak. Hteo sam u zaključku da napišem kako sam se osećao nelagodno dok sam slušao tog nemačkog filozofa. marta. Čak je hteo da ugrabi priliku da napadne Habermasa.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE varamo ο filozofiji. okrenuo se prema njemu. U članku koji je napisao povo­ dom Fukoove smrti. avgust-septembar. koja su održana 7.Takođe nije neočekivano što. 12 Habermas 1981:966. osmehnuo se široko. septembra 1980. autor poslednjih nekoliko redova tog članka: "Između dva rata. Evo kako je definisao"mlade konzervativce": "Oni se pozivaju na položaje u moderni kako bi zasnovali nemilosrdni antimodernizam. ne računajući tu kurtoaznu večeru i još jedan ili dva susreta. marta. ni javne. posle jedne Habermasove rečenice. dakle. 11. Radi se ο govoru koji je Habermas održao prilikom prijema nagrade Adorno grada Frankfurta. Fuko mu je pakosno vraćao milo za drago. otkrivajući oba reda ajkulinih zuba i rekao: Ά možda sam ja an­ arhista?'. očigledno je da među njima nije bilo strujanja. ali nisam bio zadovoljan rezultatom. 1986. 191 . Habermas 1986) 10 11 Eribon 1983:33. Habermas se priseća tog sus­ reta i pita se: "Možda ga nisam dobro razumeo?" 1 0 Fuko se nesumnjivo ni malo nije potrudio po tom pitanju. Jürgen Habermas. Druga dva su održana 15. sarkastično naglašavajući reč anarhista". Izdvojio je tri težnje: "premodernizam starih konzervativaca". jun 1993. u listu Jaz (za srpski prevod v. i 8. i 22. Sponatnim 8 9 Pismo Pola Vena autoru. Critique.

viđeno iz Nemačke u kojoj Niče ima posve drugačije značenje. i već je tride­ setih godina bio posvetio nekoliko značajnih tek­ stova svom omiljenom autoru. na koju Habermas ovde veoma jasno aludira ("dionizijska poetska sila").) upotrebili Ničea. kao preduslov za svaku raspravu. ne nose sa sobom prostor koji ih je proiz­ veo". osećajnosti. Delez /Deleuze/. Iz svih njih isijava duh Ničea koji je ponovo otkriven sedamdesetih godina" (Habermas 1981:966). Što se tiče Istorije ludila. Zapazićemo da je pozivanje na sedamdesete godine kao na epohu ponovnog otkrivanja Ničea u najmanju ruku čudno. sa nekim Nemcima. kao što smo videli. Fuko mogao da doprinese nečemu što bi. preko Fukoa.a koji Niče? onaj iz Genealogije morala kod Fukoa mogao da ispuni u jednom filozofskom prostoru u kojem je dominirao subjektivističko-spiritualistički egzistencijalizam sa podrškom univerziteta (. da se. Kao što zapaža Pjer Burdije (Pierre Bourdieu): od zemlje do zemlje "tekstovi cirkulišu bez svog kon­ teksta. i po pitanju proizvodnje kao i po pitanju recepcije. podvlači Burdije.). a objavljena je 1961. Ali. Burdije za primer uzima upravo odnos prema Ničeu i suprotnosti između Fukoa i Habermasa: "Pre nego što se. ο suverenosti bića ili ο dionizijskoj poetskoj sili" (Habermas 1981:966). nacionalni intelektualni prostori i kategorije percepcije koje oni nameću i ulivaju". priređena je. A evo i nastavka: "U Francuskoj ta težnja ide od Žorža Bataja (Georges Bataille) do Deride.. a to je "generator neverovatnih nesporazuma". Žorž Bataj je umro 1963. i 1960.. Dva duga poglavlja posvećena Fukou u Filo­ zofskom diskursu moderne iz 1985. doprineo tome da debata koju je hteo da započne bude plodnija. na mani­ hejski način razumu suprotstavljaju princip koji može samo da bude prizvan. Na taj je način. Ali Fuko. kroz napor da jednom anistorijskom ra­ cionalizmu suprotstavi istorijsku nauku istorijskih razloga (sa idejom "genealogije" i pojmom kao što je epistema). Treba se složiti: možda bi neki ozbiljniji Habermasov pokušaj da razume francusku misao.. u kojem se svako pozivanje na Ničea smatra sumn­ jivim i uvek se prilepljuje za konzervativce. uzme u obzir "učinak prizme kroz koju se prelamaju. ili bar moguća.0 FUKOU silama mašte. pripisuju jednu daleku i arhaičnu osnovu. moglo da izgleda kao restau­ racija iracionalizma. mora d a j e zaključio da takve klevete stav­ ljaju tačku na raspravu čak i pre nego stoje počela. bilo da se radi ο volji za moć. koji je bez sumnje pročitao taj članak u re­ viji Kritik. između 1956.. a Habermas je na suprotstav­ ljanju iracionalizmu izradio svoj filozofski projekat" (Bourdieu 1990:1-10). Otuda neophodnost. trebalo bi da razumemo kakvu je funkciju Niče . da uđe u Fukoove razloge. njegova knjiga ο Ničeu potiče iz 1943. subjektivnog iskustva. smerno zabrinemo z b o g t o g a što su neki francuski filo­ zofi (Fuko. pokušavaju da 192 . ovakva izvrtanja hronologije manje su značajna od Habermasove zatvorenosti u nemački kontekst.

ako smemo tako da kažemo. nije mislio i čega se odavno odrekao? Fukoov se animozitet može objasniti i činjenicom da je imao utisak kako u zaokretima Habermasove misli od sedamdesetih godina na ovamo nastaje sve ono čemu se suprotstavljao i iz tog se suprotstavljanja filozofski izgradio. avgust-septembar 1986. U tom smislu debata nije bila potrebna: sve što je Fuko pisao predstavljalo je opovrgavanje onoga što je Habermas gurao napred. u osnovi. Fuko je unapred insistirao na istorijskokritičkom postupku koji je takođe bio njegov kada je pisao Folie et deraison. Upravo je iz prekida sa takvim tipom filozofija ap­ straktnog univerzalnog Fuko izveo svoju "analitiku moći". kao povratak na utopiju ο jednom blistavom svetu bez priključaka sa realnim svetom. toliko je ta problematika udaljena od njegovih teorijskih interesovanja 1 3 . izlaganje je ostalo potpuno isto i izražava toliko nerazumevanje da je malo verovatno da bi Fuko. kada je Habermas kritikovao upravo ono što on više nije radio. Ideja ο analizi uslova u ko­ jima se može ostvariti entitet "idealne reči" koji pret­ postavljaju sve upotrebe jezika. Habermas je mogao samo da učvrsti Fukoov neprijateljski i odbojan stav. to je bilo tačno. Njegova iritiranost onime što je smatrao vraćanjem na najtradicionalniju misao bila je još jača zbog toga što g a j e već neko vreme veoma zanimala Frankfurtska škola. da je mogao da pročita ti knjigu (umro je pre nego što se pojavila). Kada Habermas 1980. S obzirom na to da je razmatrao Fukoovo delo bez ikakvog obzira za tu vremensku razliku i da je čitao sve Fukoove tekstove kao da njihov autor još uvek prihvata sve njihove pove­ zanosti i korelacije. Taj razlog je što je Fuko bio. a i da biste se upoznali sa odličnim izlaganjem ο ovim problematikama. izgledala mu je kao povratak na esencijalistički način mišljenja. odsečen od realnih praksi. "Teorija komunikacionog delanja" koju je Habermas razvio od svog "lingvističkog zaokreta" izgledala mu je kao povlađivanje dnevnom ukusu starih trabanata univerzitetske filozofije. može se reći i da jeste i da nije u pravu. a među njima i Habermas. 193 . 857-872. videti Huberta Dreyfusa i Paula Rabinowa. u kojoj je otkrivao upravo obrnuti pokret. str. Rabinow 1989). u kandžama svoje prošlosti. kao što je ludilo.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pronađu bolje argumente (Habermas 1988). Ovaj se članak može pronaći i u specijalnom broju revije Kritik posvećenom Fukou. osetio želju da nadugačko odgovori i da započne dijalog u okviru koji je post­ avio Habermas. Foucault et les Lumieres" (Dreyfus. Postoji razlog za to što debata između Fukoa i Habermasa nije mogla da se odigra."Qu'est-ce que la maturite? Habermas. i koji je jedini opstao i u njegovim poslednjim radovima. "arhaična" iskustva. 13 Ο nemogućnosti ove debate usled prevelike udaljenosti ovih problematika. ali više nije. govori ο Fukoovom oduševljenju "dionizijskom poetskom silom". Kritika koju su mu upućivali neki Nemci. Ali. Ali Fuko je odavno prekinuo tu ontološku potragu koja je prožimala Istoriju ludila i koja je snažno izražena u predgov­ oru iz 1960. Kako bi Fuko mogao da suprotstavi Habermasovim kri­ tikama ono što je radio i mislio. bar od Nadzirati i kažnjavati. velikim se delom sastojala od zamerki što želi da iza oblika racionalnosti pronađe iskonska.

Bez sumnje je počeo da obraća pažnju na taj pokret i pre tih prevoda. To je dovelo do spora oko autorskih prava. Institut je poz­ vao kriminologe. str. (Payot). u Njujorku objavio Institut za društvena istraživanja i koju su potpisali Georg Ruše (Georg Rusche) i Oto Kirhajmer. U razgovorima sa Dučom Trombadorijem (Ducio Trombadori) iz 1978.s 16 Citiram originalni francuski tekst skinut sa trake. Ta objava intelektualnog bratstva iz 1978. na prvom mestu. Izgleda da je Maks Horkhajmer sma­ trao tu knjigu delom od nevelikog značaja 1 6 .radi ekspertize i oni su predložili neke izmene..prvom od nje­ govih tekstova posvećenih Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" .0 FUKOU U izlaganju koje je podneo pred Francuskim filozofskim društvom u maju 1978. Polazna tačka mu je jedan obiman rukopis Georga Rušea pod nazivom Marche du travail et droit penal. . kada je pisao Nadzirati i kažnjavati. Pošto je Georg Ruše emigrirao u Pal­ estinu.tvrdio je da je u Francuskoj došao trenutak kada se "taj problem Aufklärunga može nanovo smatrati veoma bliskim zahvaljujući radovima Frankfurtske škole" (Foucault 1990: 43). Istorija tog dela pod nazivom Punishment and Social Structures. Fuko se poziva na knjigu koju je 1939. Sve ove podatke izvlačim iz knjige Rolfa Vigeršausa (Rolf Wiggershaus) (Wiggershaus 1993:220-221). Uvod i poglavlje o XX veku u potpunosti pripadaju Kirhajmeru. "naći izvestan broj suštinskih repera" i. Nešto dalje je govorio o tom "problemu koji nas gura u bratski zagrljaj sa Frankfurtskom školom. (Gallimard). taj je zadatak dodeljen Otu Kirhajmeru koji je procenio da je potrebno preraditi tekst u većoj meri. 194 . Knjiga Martina Džeja (Martin Jay) o Frankfurts­ koj školi. koju je Fuko pažljivo pročitao. . Fuko zaista kaže da se zainteresovao za Frankfurtsku školu pošto je pročitao "knjigu o mehanizmima kažnjavanja. kaže Fuko. prilično je složena." (Foucault 1990:45). Nekoliki su prevodi sredinom sedamdesetih godina skrenuli pažnju francuske intelektualne sredine na Adorna i Horkhajmera (Horkheimer). 217-223. (Payot). Fuko. i naziva to delo"izuzetnim" (Trombadori 1981) 1S . uopšteno o Otu Kirhajmeru. međutim."Ruše i Kirhajmer doveli u vezu različite kaznene režime i proizvodne sisteme u kojima su se očitovali". Fuko je počeo strastve­ no da čita te stare knjige u kojima je otkrivao prob­ leme oko kojih se njegov rad neprestano vrteo 14 . 14 Dijalektika prosvetiteljstva Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera prevedena je na francuski 1974. (Jay 1977). a Adornova Negativna dijalektika 1978. analizu konkretnih kaznenih sistema kao "društvenih pojava o kojima ne mogu da nas izveste samo pravni okviri društva i njegovi etički izbori". poklapanje svog postupka sa teorijskim pokušajima tog pravca nemačke filozofije. Pomračenje uma M. kaže on. dovodi do niza tekstova u kojima Fuko podvlači tu duboku naklonost. U Nadzirati i kažnjavati (Foucault 1975. koju je napis­ ao Kirhajmer (Kircheimer) u Sjedinjenim Državama". Horkhajmera takođe 1974. koji je nastao kao rezultat istraživanja koje je subvencionisao Institut tridesetih godina.. objavljena je na francuskom 1977."U tom su smislu". Fuko 1997) Fuko sa toplinom komentariše "veliku knjigu Rušea i Kirhajmera" u kojoj možemo.

Ali njegovo interesovanje za Frankfurtsku školu uskoro će se proširiti na čitav taj pravac. mogu Vas uveriti. što će reći pitanje sadašnjeg trenutka i njegovih značenja. Sudbina tog pitanja u Fran­ cuskoj. Očigledno je da te "zamerke" proizilaze iz Fukoovog odnosa prema marksizmu. naročito razgovori sa Dučom Trombadorijem.. veoma se razlikuje od njegove sud­ bine u Nemačkoj. Fuko."Nemačka ga je filozofija oblikov­ ala kroz istorijsko i političko promišljanje društva". dok je u Francuskoj "istorija nauka poslužila kao os­ lonac" tom filozofskom pitanju. U jednom intervjuu iz 1978. dakle. kaže on. kojoj pribegavaju "odlični nemački istoričari i so­ ciolozi Frankfurtske škole". zbog centralnog mesta koje u savremenim intelektual­ nim debatama u Francuskoj zauzima istorija nauka i "naročiti oblik koji joj je dao Ž. Pošto ju je Horkhajmer potcenio.pod naslovom: "La vie: I'experience. Ovu temu razvija u predgovoru koji piše 1978. susret koji je mogao da se odigra na preseku istorije nauka i na "pitanju istorije raciona­ lnosti". više nego ikada na dnevnom redu: 17 Foucault 1978: IX-XX.). u suštini se radi o proučavanju razuma čija strukturalna au­ tonomija u sebi nosi istoriju dogmatizama i despotizama. Druga tema koja je zadržala Fukoovu pažnju na knjizi Rušea i Kirhajmera jeste ideja da "kaznene sisteme u našim društvima treba razmatrati u ok­ viru'političke ekonomije'tela" (Fuko 1997:31). za američko izdanje knjige Žorža Kangilema (Georg­ es Canguilhem) Le Normal et le pathologique.to je bez sumnje poslednji tekst koji je imao vremena da ponovo vidi pre objavljivanja . u meri u kojoj je pitanje prosvetiteljstva. U istoriji nauka u Fran­ cuskoj. Fuko suprotstavlja analizu "ekonomističkog tipa". "bez sumnje imalo što-šta da se zameri". i jedan intervju Žerara Rolea (Gerard Raulet) iz 1983 (Fuko 1984b). Ne treba se. ni jedan jedini put nisam bio čuo za ime frankfurtske škole od ijednog mog profesora"(Fuko 1984b: 159). 0 tome svedoče bro­ jni intervjui. bez sumnje bismo ga pronašli u Frankfurtskoj školi (.. sopstvenoj analizi u terminima disciplinarnih tehnologija (Fuko 1988: 108). la science" (Foucault 1985:3-14). Čitav početak teksta ispunjenje njegovim razmišljanjem na temu Aufklärunga. iznenaditi. Kangilem". kaže. dodaje Fuko.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE pravi otklon od te "stroge korelacije" kojoj bi. Fuko tada počinje da žali što se nije dogodio susret između francuske filozofije i Frank­ furtske škole. knjiga je doživela rehabilitaciju kroz Fukoa. postiže učinak oslobađanja samo pod uslovom da uspe da se os­ lobodi samog sebe"' 7 . ovaj se predgovor pojavio na francuskom sa ispravkama koje je načinio Fuko pred samu smrt . dakle. shodno tome. 195 . kao i u nemačkoj kritičkoj teoriji. Razuma koji. Koarea (Koyre) i Kangilema. Poređenje ovih dvaju verzija m n o g o govori o evoluciji Fukoove misli u poslednjim godinama života. može da napiše: "Kad bi trebalo da izvan Francuske potražimo nešto što odgovara radu Kavajea (Cavailles). U tim razgovorima Fuko primećuje da je Francuska gotovo ignorisala Frankfurtsku školu isto kao stoje ignorisala "pravac veberovske misli": "Dok sam ja bio student.

a to je problem "učinaka moći koji su povezani sa vršenjem racionalnosti" koja se istorijski i geografski kovala na Z a p a d u počev od XVI veka. koji žali što to nije ranije učinio i koji sebi kaže sa izvesnim kolebanjem: da sam pročitao ova dela. Razum kao despotizam i kao svetlost" (Foucault 1985:7). Fuko ipak zamera Frankfurtskoj školi da je os­ tala zatvorena u tradicionalnu koncepciju "sub­ jekta". da sam ih pročitao veoma mlad. već kao način da se zapita o svojim ograničenjima i o moćima koje je zloupotrebio. 19 196 . Ali ta istosmernost. kako kaže. dakle. možda bih bio toliko zaveden da ne bih radio ništa drugo već bih samo njih komentarisao. Problem u kojem se svi praćakamo. čovek jednostavno ne zna da li da se zbog toga raduje ili da očajava". mnoge greške ne bih načinio. i kao način na koji će se zapitati o svojim ograničenjima i o moćima kojima se koristio. Kakva je. naučna sudbina zapadnih naroda duboko je povezana sa pribegavanjem tom obliku racional­ nosti. ta bliskost koju Fuko us­ postavlja između francuskog istraživanja u istoriji nauka i kritičke teorije nije urodila istinskim susretom. Fuko zbog toga žali utoliko više što bi. tehnika. Želim da kažem da je Frankfurtska škola veoma neočekivano. Ekonomska. kaže Fuko. priroda tog "ogromnog uticaja"? Frankfurtska škola je. društvena. Aufklärung se vraća: i to istovre­ meno kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na raspolaganju. koja je i "filozofski zastarela" i prepuna "marksističkog humanizma". procedura. ti ljudi koji su mogli da na vas imaju ogroman uticaj i koje ste otkrili tek u godinama kada ste taj uticaj 18 mogli da podnesete. da se ranije upoznao sa Frankfurtskom školom. mnoge stvari ne bih rekao. postavila "suštinski problem".0 FUKOU "Posle dva veka Aufklärung se vraća: i to ne kao način na koji će Zapad postati svestan svojih aktuelnih mogućnosti i sloboda koje su mu na ra­ spolaganju. izbegao "mnoge gluposti" koje je izgovo­ rio i "mnoga skretanja" koja je načinio sledeći sopstveni put. učinaka moći koji je prate i koju podnosimo toliko loše kao da je oblik represije svojstven kapitalističkim i možda socijalističkim društvima? Zar ne bismo iz toga mo­ gli da zaključimo da se obećanje Aufklärunga da će dosegnuti slobodu vežbanjem razuma preokrenulo u vežbanje razuma koje sve manje i manje obećava slobodu? Suštinski problem. "Ali". kul­ turna. jer. Ovde citiram originalnu transkripciju na francuskom. činim to sa grizom savesti onoga koji je to morao da pročita ranije."kako razdvojiti tu racionalnost od mehanizama. istorijska. bio bih pošteđen velikog rada. Ti retrospektivni uticaji. U razgovorima sa Trombadorijem izražava se u gotovo identičnim terminima: "Kada priznajem sve te zasluge Frankfurtske škole. Ta se dvostruka fili- Tekst je osetno drugačiji u Revue de metaphysique et de morale: "Dva veka po svom pojavljivanju. ali i uskraćen za nešto zadovoljstva. veoma jasno formulisala probleme koji su naši" (Trombadori 1981 ) 1 9 . Ra­ z u m kao despotska prosvećenost" (Foucault 1978: IX-XX) 1 8 . dodaje on.

Kako da je razumemo? Za mene ono što treba da se proizvede nije sam čovek onakav kakvog ga je priroda nacrtala i kakvim ga je njegova suština opisala. Najpre zato što prostor koji treba pokriti nema ništa sa krivicom ili nevinošću. uvek sam držao do sopstvene istorijske analize stvari. Čak i kada se pozivam na njih. Konačno. Zatim zato što je apsurdno upućivati na razum kao na entitet suprotan ne-razumu. A ja bih rekao: oni nisu poricatelji istorije. ovi su gutači istorije. Želeo sam da säm stvaram istoriju" (Tromba­ dori 1981) 2 0 Taj intervju iz 1978. prilično marksistički nastrojeni. Fuko verovatno ima na umu Frankfurtsku školu (između ostalih) kada izjavljuje d a j e filozofsko promišljanje već d u g o išlo da "traži u čitanju istorijskih dela materijal koji je smatran "sirovim" i samim tim'tačnim'". na drugačijoj osnovi distancira od Frankfurtske škole. "A propos des faiseurs d'histoire". koju su potvrdili brojni dobri istoričari. to je sigurno [. I Sartr to kaže. nije da pronađemo svoj izgubljeni iden­ titet. zato što bi nas takav proces osudio na to da igramo proizvoljnu i dosadnu ulogu racionaliste ili iracionaliste. već da idemo pre­ ma nečemu sasvim drugačijem. 20 Ovo pojašnjenje rasvetljuje Fukoove reči iz j e d n o g intervjua iz 1983. već moramo da proizvedemo nešto što uopšte ne postoji i nemamo pojma šta bi to moglo da bude" (Trombadori 1981). da oslobodimo svoju utamničenu prirodu. Fuko upućuje još jednu zamerku predstavnic­ ima "kritičke teorije": što su se veoma malo bavili "istorijom u punom smislu": "Pozivali su se na jednu gotovu istoriju.]. bio je ugovoren sa no­ vinarom komunističkog dnevnika L'Unita. Tu se vrtimo oko jedne Marksove rečenice: čovek proizvodi čoveka. koju su mogli da pronađu već napisanu.. koji vraća čoveka njego­ voj prirodi: "Ne mislim da je Frankfurtska škola u stanju da na bilo koji način prizna da ono što trebamo da radimo. gutaju je gotovu. da pokrenemo svoju suštinu. kojoj ipak odaje priznanje: "Treba li suditi razumu? Po mom mišljenju ništa ne bi moglo biti sterilnije od toga. U tome je moja greška. Fuko se. razotuđenja.koji obogaljuju čoveka i udaljuju ga od njegove suštine . Fuko propoveda obrnuti stav: "Treba sami da obavimo posao.. što objašnjava neke opaske i neke pregibe. U sas­ vim drugačijem kontekstu. dodelivši sebi za­ datak da tu istoriju uzmu u obzir kako bi od nje načinili neku vrstu eksplikativnog zaleđa". onakvu kakvu su je istoričari za njih sažvakali.suprotstavlja projektu oslobođenja.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE jacija nalazi u srcu njene problematike koja repre­ siju i otuđenje . Fuko grabi i priliku da odgovori na neke polemičke strele koje su mu upućene: "Kažu da sam poricatelj istorije. treba sići na dno rudnika" (Foucault 1983a: 22) 197 . provereno autentičnu. odgovarajući na pitanja Huberta Drajfusa i Pola Rabinova. Nikada se nisam zadovoljavao ra­ dovima drugih istoričara.

U j e d n o m razgovoru sa Polom Rabinovim iz 1982. Sigurno je da je Fuko veoma dobro znao šta pokriva etiketa "postmodernizma". to bilo pitanje izolovanja dominantnog oblika obdarenog statusom j e d n o g j e d i n o g razuma racionalnosti da bi se pokazalo kako je to jedini m o g u ć i oblik od tolikih drugih"/Fuko 1984b: 159-160/. koje je Eribon preveo sa engleskog. međutim. radilo o izolovanju jednog ob­ lika racionalnosti koji je proglašen dominantnim i kojem je dat status razuma. protiv svake kritike razuma ili svakog kritičkog istraživanja o istoriji racionalnosti (bilo da prihvatate racionalnost. Nešto dalje Žerar Role ispituje Fukoa o Habermasovoj kritici "postmodernog" pravca. ili pisati racionalnu isto­ riju svih grananja i svih račvanja.. od Maksa Vebera. Ali istina je da taj pojam. Fuko se iznenađuje: "Šta nazivamo post-modernizmom? Nisam u toku" (Fuko 1984b: 165). nikada nije upotrebljen u Francuskoj. ur. nije da načinjem raspravu o njihovim delima. u nastavku će biti korišćen postojeći pre­ vod /prim. već analizirati proces kroz razne oblasti od kojih svaka upućuje na neko suštinsko iskustvo: ludilo. smrt. osim retkih izuzetaka. Fuko se vraća na ovo pitanje i nastoji da suprotstavi Habermasa "kritičkoj teoriji" Frankfurtske škole 2 1 : "Verujem da povika./).. ili kao da je nemoguća racionalna istorija svih granjanja i svih bifurka­ cija. 198 . Evo kako on to objašnjava: 21 Treba zapaziti da Habermas kritikuje Adorna i Horkhajmera u Filozofskom diskursu moderne. Bez sumnje je mudrije ne razmatrati globalno racionalizaciju društva ili kulture. koju smo često slušali. eventualna istorija razuma. verujem da se od Maksa Vebera u Frankfurtskoj školi i kod mnogih istoričara nauka. Mislim da je. U intervjuu sa Žerarom Roleom iz 1983. a sve kako bi od toga napravili nešto što izgleda kao jedan od mogućih oblika delovanja racionalnosti" 2 2 . zločin. moj je cilj da predložim drugačiji modus analize odnosa između racionalizacije i moći. Ali." (Foucault 1984a: 300). operiše kao d a j e nemoguća racionalna kritika racionalnosti. kao što je Kangilem. bilo da padate u iracionalizam) nastaje iz shvatanja da nije moguće racionalno kritikovati racionalnost. on odgovara: "Postoji taj problem koji je pokrenuo Habermas: ako o d b a c i m o Kantovo ili Veberovo delo. u sva­ kom slučaju staje pokrivala u Habermasovoj tema­ tici. 22 Foucault 1983b: 201. u frankfurtskoj školi i u svakom slučaju za m n o g e istoričare nauke kao što je Kangijem. seksualnost. koji se pojavio u časopisu Treći Program. istoriju koja pri­ pada razumu. Dobro je zapazio srodnost njihovog postupka sa Fukoovim. ovaj deo glasi: "Mislim da učena. Možda bismo pogrešili kada bismo ovu izjavu smatrali čisto polemičkom. koja je često bila na delu u svakoj kritici razuma i svakom kritičkom istraživanju istorije racionalnosti (ili prihvatate racionalnost ili ostajete žrva iracionalnosti). koja su ipak važna i dragocena. Na jedno Rabinovljevo pitanje o Habermasovim kritikama. U srpskom prevodu sa engleskog. Moj cilj.0 FUKOU Hoćemo li pokušati da analiziramo taj tip racio­ nalizma koji je naizgled svojstven našoj modernoj kulturi i koji svoje sidrište nalazi u Aufklärungul Takav je bio pristup nekih pripadnika Frankfurtske škole. A i Fukoovo iznenađenje samo je delimično hinjeno. itd. (Ovo je prevod navoda na francuskom. u prevodu Borislave Sašić. bolest. Mišel Fuko razvija sličan iskaz.

Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE "Amerikanci planiraju seminar na kome bi tre­ balo da učestvujemo Habermas i ja. nisam znao za jedno predavanje koje je tada držao upravo o ovoj temi. bar jednim delom. koji u neku ruku otvara filozofski diskurs moderne. u jesen 1983.a to ne kažem da bih kritikovao racionalnost. najpostojanijih komponenti nacizma. naravno. ono što mislimo i što činimo ?" (Foucault 1984d:32) 2 4 na primer. ono što danas jesmo. predložio da se sa nekolicinom američkih kolega sastanemo u novem­ bru 1984. biće.opšte uzevši.. pošto je Fuko umro u junu 1984. U potpunosti se slažem sa tim.. jer mi nije jasno šta to može da podrazumeva (. nadam se.Videti i njegovu repliku Morisu Agilonu (Maurice Agulhon). na Berkliju je održao predavanje o Kantovom tekstu "Šta je prosvetiteljstvo?" Tu pominje Habermasa na početku izlaganja: "Od Hegela do Horkhajmera. Habermas je predložio da tema seminara bude 'modernizam'. u kojoj bismo (. u L'lmpossible Prison:"Poštovanje racionalizma kao ideala ne srne da se izražava kroz graju kako bi se sprečila analiza racionalnosti koje su realno primenjene" (Foucault 1980:317). ili do Habermasa. da odgovori na to pitanje: koji to razum mi koristimo? Kakve su njegove istorijske posledice? Koja su njegova ograničenja i opasnosti?" I onda Fuko kreće u protivnapad:"Ako je krajnje opasno reći d a j e razum neprijatelj koga treba ukloniti. taj događaj koji naziva­ mo Aufklärung i koji je odredio. nije održan. isto tako opasno jeste i tvrditi da nas svaka kritička upitanost o toj racionalnosti vodi ka riziku od iracionalizma. dakle. 23 Habermas 1986: 299." (Foucault 1982:18-19). Habermas aludira na Fukoov kurs na Kolež de Frans (januar 1983. Ne treba zaboraviti . Ali.) raspravljali o različitim interpretacijama moderne . Habermas je govorio kao d a j e Fuko bio taj koji je želeo sučeljavanje: "Kada mi je marta 1983. Kada se prisećao istog projekta za seminar na Berkliju. čiji je sažetak objavljen u Le Magazine litteraire u maju 1984. to sam uvideo doduše tek kada je u maju ove godine objavljen jedan izvod iz Fukoo­ vog predavanja". da bismo diskutovali o onom spisu koji se pojavio pre 200 godina. Prirodno. preko Ničea ili Maksa Vebera.ili kako bi oni mogli biti zajednički ljudima za koje se sma­ tra da su 'post-modernisti'. rizikujemo da padnemo u iracionalizam. 23 Seminar. Ali ovo nije bila baš intencija koju je Fuko imao na umu u svome predlogu. 199 . već da bih pokazao u kolikoj su meri stvari dvosmislene . Zabrinut sam. nije bila suočena sa istim pitanjem: šta je. ja sam njegov poziv razumeo kao poziv na jednu diskusiju. Dok mi je jasno da se iza onoga što je poznato kao strukturalizam nala­ zio određeni pojam ..) Ali ono što mi takođe nije jasno jesu vrste problema koje postavlja ovaj termin . problem sub­ jekta i preoblikovanje subjekta .da je rasizam formulisan na osnovi pobedonosne racio­ nalnosti društvenog darvinizma koji je na taj način postao jedna od najtrajnijih. neposredno ili posredno.ne shvatam koji je to problem zajednički ljudima koje nazivamo post-modernistima ili post-strukturalistima" (Fuko 1984b: 166). ali pitanje koje moramo sebi da postavimo pot­ puno je drugačije: mislim d a j e od XVIII veka veliki problem filozofije i kritičke misli bio..).polazeći od jednog teksta. na jednoj internoj konferenciji. još uvek je i. Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost?. ne postoji filozofija koja.

dijaloga (Habermas 1986). napisati lep članak povodom Fukoove smrti. U njegovim očima ta politika nije mogla ništa do da uspostavi proizvoljnost. beleži Fuko u jednoj od svojih knjižica. kada je cilj čitavog Fukoovog rada da pokaže kako te norme ne postoje"? Što se tiče neiscrpne debate e da bi se saznalo da Fuko možda.0 FUKOU Habermas će. Zadatak filozofa po nje­ govom mišljenju jeste da omogući da se istoričnost pojavi iza svakog zahteva za univerzalnošću: "Ne treba samleti univerzalnosti u mašini istorije". Shodno tome. ovde su u igri suštinski različiti filo­ zofski izbori i nepomirljivi stavovi. Znači li to da rasprava tek što nije bila započeta. nema univerzalnih normi. ne možemo videti kako bi to bilo moguće. "već treba provući istoriju kroz misao koja odbija univerzalnosti" (Foucault u: Defert 1994: 56). na linije prisile. ima samo istorijskih oblika postojanja. ovaj se tekst m n o g o razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež de Frans u januaru 1983. Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). jer je previše obuzet sadašnjošću" (Fou­ cault 1977). i da ju je samo smrt onemogućila? Kada pročitamo Fukoove tekstove o prosvetiteljstvu i Habermasovu polemi­ ku. sa svoje strane. U stvari. ne zna g d e će biti ni šta će raditi sutra. to je upravo ona vrsta školske vežbe koje se Fuko užasavao i koja bi ga čas razveselila. Habermas je zamerao Fuk­ ou da svoju političku kritiku nije zasnovao na uni­ verzalnim normama. i to posle toliko zakašnjenja i peripetija. kao da je hteo da oda Fukou počast zbog j e d ­ nog. dužni smo da podsetimo na sirovu pojednostavljenost tekstova kako bismo zaključili da se Habermasove zamerke vrte u prazno: čemu podvlačenje činjenice da se Fuko ne oslanja na univerzalne norme. "filozofski život". sada zaključenog. Zato što je Fuko želeo da ukine upravo to pribegavanje univerzalnim normama. o onome koji se neprestano premešta. na otvore. A u jednom veoma delezovskom pasusu iz jednog intervjua iz 1977. opisuje položaj onoga ko shvata da vrši istorijsku i kritičku analizu "onoga što da­ nas jesmo". Prilično je zna­ kovito što Fuko terminima "stav". gotovo u potpunosti posvećen kursu o Kantu i Aufklärungu na Kolež de Frans. 200 . onome koji u inercijama i prinudama sadašnjeg vremena ukazuje na slabe tačke. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993. ne računajući ovaj nekrolog. može se pročitati ova rečenica koja to izvanredno definiše: "Sanjam o intelektualcu koji uništava do­ kaze i univerzalnosti. protiv svoje volje. uprkos hiljadama stranica koje su već napisane oko ove "debate" i uz rizik da nas obeleže kao protivnike filozofskog dijaloga. Načiniti genealogiju "sub­ jekta" značilo je odbiti svako pravo na postojanje univerzalnosti kako bi se pokazalo da je čovek od glave do pete istorijsko biće: nema antropoloških konstanti. i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. ne uvodi ponovo transcedentalnosti koje se pret­ vara da izbacuje (što Habermas naziva njegovim "kriptonormativizmom"). "ograničenja koja su nam postavljena" 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom. a čas razbesnela. "filozofski ethos". lako su im naslovi isti.

"subjektu". Održana je i priprema za jednu takvu debatu. i Martin Džej. itd. Fuko razbija u paramparčad jedan od Habermasovih argumena­ ta. Može se reći da ste se vi više bavili etikom. univerzalnim pravilima. nije Fuko bio taj koji je želeo da se taj seminar održi. 25. Od početka ovog razgovora. služio kao uzor velikom broju francuskih esejista. kroz uranjanje u svet arhiva 2 5 .pris­ tao na taj princip. kao što Fuko kaže kroz jednu divnu formulu koja sve to sadrži. reći će neko.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE i "mogućnosti za njihovo prevazilaženje". kada je Pol Rabinov u aprilu 1983. "strpljivi rad koji uobličuje nestrpljivost slo­ bode" (Foucault 1984d: 50). Ali. ovaj se tekst mnogo razlikuje od kursa koji je Fuko održao na Kolež d' Frans u januaru 1983. i koji je objavljen u istom listu u maju 1984. rad na genealoškom istraživanju ako nije uslov i način za oslobađanje? Istorijsko i kritičko istraživanje. a on politikom. predstavlja. Originalna francuska verzija se pojavila u Le Magazine litteraire u aprilu 1993. Razmišljanja o Kantovom tekstu i o Aufklärungu m o g u se pronaći i u "Deux essais sur le sujet et le pouvoir" (Foucault 1984a: 306-307). 26 27 Razgovor sa Polom Rabinovim. The Adventures of a Concept from Lukäcs to Habermas (Jay 1984:507). bio nosi­ lac jedne progresivističke i emancipatorske snage koja je u najmanju ruku ravnopravna sa filozofskim disertacijama o normama. kojoj su prisustvovali i ČarlsTejlor (CharlesTaylor) i Ričard Rorti (Richard Rorty). Šta je. Šta g o d Habermas rekao. Tu debatu. a nema razloga da u to sumnjamo . 201 . An Interview" (Foucault 1984c: 373-380). lako su im naslovi isti. objavio je Pol Rabinov u svom Foucault Reader. sačinjen od nestrpljivo­ sti pred realnošću koja nas pritiska i sitničavosti u radu čiji je cilj da minira osnovu dokaza. Ali.ukoliko je Habermasova priča tačna. istoričar ovog pokreta. pod naslovom: "Politics and Ethics. Martin Džej se nadugačko priseća opozicije Habermas/Fuko na kraju svoje knjige Marxism and Totality. Prvo pitanje koje mu je postavljeno očigledno se tiče kritike koju je Habermas uputio "Ničeovim naslednicima": "Danas u Sjedinjenim državama imamo bro­ jne rasprave kako bi se vaš rad uporedio sa radom Jirgena Habermasa. Fuko je . a is­ tovremeno sebi dodeliti ulogu onoga ko organizuje dijalog. koje zahteva zaokret kroz erudiciju. kako je Fuko mogao da odbaci ideju o debati sa Habermasom. u čemu je Habermas. prilično blizak Habermasovim tezama 2 7 . avaj.kao i Habermas . profesori sa Berkli univerziteta došli su na ideju o tom susretu koji je trebalo da bude organizovan u dve ili tri sesije 2 6 . U stvari. maj 1993. po tom se pitanju treba vratiti na isto­ riju i činjenice. u svom domu u Berkliju organizovao raspravu u kojoj su učestvovali Leo Levental (Leo Löwenthal). a da mu istovreme­ no predloži .da suoče svoja gledišta po pitanju Aufklärunga i Kantovog teksta? A moći ćemo i da se zapitamo o tračku perverznosti i prepredenosti koji se morao nastaniti u Fukoovom karakteru kako bi on bio sposoban da sa takvim ma­ jstorstvom igra na dve table istovremeno: napasti Habermasa s boka jednim novinskim člankom. Habermas se formirao 24 Tekst ovog predavanja održanog na Berkliju d u g o je bio dostupan samo na engleskom. Možemo se opkladiti da je taj fukoovski ethos. jedan od poslednjih predstavnika Frankfurtske škole. dakle.

To je prilično neverovatno i preostaje nam samo da ga odbacimo. veoma poznat tridesetih godi­ na. On Hajdegera pridružuje nemačkom neokonzervativizmu.. uprkos pristanku koji je Fuko manje ili više nerado dao kako bi otišao dalje. pisao taj kantovac i koji su bili u potpunosti nacistički". govorio mi je o jednom od svojih profesora koji je bio veliki kantovac. kao što je hu­ manizam. Preostaje da saznamo da li je Habermas uistinu želeo da dijalog počne. Pol Rabinov kaže da je uveren da Fukoa u suštini nije zanimalo sučeljavanje sa Habermasom. Učenici ovog filozofa će možda reći da je Fuko dostigao svoj zenit i da nije bio sposoban da izbegne finu mrežu zamerki koju je istkao Habermas. Ali. zar ne?" Fuko odgovara: "To je tačno. Fuko se nikada nije potrudio da odgovori na Habermasove kritike.a i na Deridu uopšte ne navodi na takvu pomisao. koji je nadahnjivao njegov način bivstvovanja u intelek- 202 . Konačno.'Najbolje'teorije ne sadrže naročito učinkovitu zaštitu od katastrofalnih političkih izbora: neke velike teme. Uzeo ga je u razma­ tranje samo zato što nije mogao drugačije kada je bio u Sjedinjenim Državama. dugo smo razgovarali i bio sam zapanjen što čujem u kolikoj je meri problem Hajdegera i političke im­ plikacije Hajdegerove misli za njega značajan i ur­ gentan.. Vi uopšte ne tumačite filozofsku tradiciju na taj način. Moglo bi za to da postoji i jedno.). U tome što mi je rekao postoji jedna stvar koja me je zbunila i o kojoj bih voleo da sam ranije više razmišljao. Ti napadi više drže do objave rata neprijateljima koje treba dotući nego do volje da se započne dijalog. i rekao mi je koliko je bio iznenađen i razočaran kada je u katalogu jedne biblioteke otkrio tekstove koje je negde 1934. od čitave ove priče ostaje. Pošto je objasnio u kojoj je meri Hajdegerova misao prestavljala političku katastrofu. ova društvena činjenica: osim nekoliko uopštenih izl­ aganja o zaokretu u ovom ili onom intervjuu.Ta"debata"Habermas/ Fuko jeste. sociološko objašnjenje: kod Fu­ koa je postojao duboki filozofski aristokratizam. Nema potrebe da se precizira da ništa od svega ovoga ne osuđuje stoicizam ili kantizam. I dodaje: "Nedavno sam doživeo isto iskustvo sa Maksom Polhencom (Polhenz). Nemačke neokonzervatvce vidi kao konzervativne Ničeove naslednike. na povratak pošiljaocu. a vas kao anarhističkog naslednika. pre svega. mislim da moramo prepoznati neko­ liko činjenica: 'analitička' veza između filozofije i konkretnog političkog stava onoga koji se na nju poziva veoma je tanana. koji je propovedao uni­ verzalne vrednosti stoicizma (. Kada je Habermas bio u Parizu. Uprkos tom nacrtu za raspravu. dakle. artefakt proizveden u američkom intelektualnom kontekstu. mnogo umesnije.0 FUKOU kroz razmatranje Hajdegera kao politički katastro­ falnog naslednika Ničea. još tačnije. m o g u da posluže bilo kakvim ciljevima" (Foucault 1984:373-374). koji uostalom liči na kraj odbijanja ili. Ton njegovih napada na Fukoa .

učinkovite moralnosti komunikacije. To su modeli koji danas prožimaju intelektualnu raspravu i koje Fuko odbacuje predlažući kodeks lepog ponašanja i konkretne. Postoji i treće objašnjenje. (. Najbolji Fukoov odgovor Habermasu možemo pronaći u jednom tekstu u ko­ jem on ne pominje Habermasovo ime. (. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. januar 1988. on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduh­ vatom. prihvatiti validnost ili vrednost njihovih pitanja. uzimanje u obzir onoga što on kaže. ima pravo da ne odgovara na probleme koje sam sebi ne postavlja i koji u njegovim očima nemaju nikakvog smisla. koje pripada istom korpusu kao i prethodno. pravnom i političkom. mislilaca koji su proizvod iste priče i koji često dele isti način življenja intelektualnog života. Deride ili Burdijea. 9.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE tualnom životu i zabranjivao mu je da odgovara na zamerke onih koje nije prepoznavao kao sagovornike ili koje nije želeo da odobri kao sagovornike tako što će. i 11. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Na­ suprot tome. Dao sam njegov odlomak u Michel Foucault (Eribon 1989:19). Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za 'infantilno levičarenje'. Mogao je da odbaci ideju o sholastičkom dvoboju sa Habermasom o zamerkama koje je Kangulem krstio veoma tačnim izrazom "rutinske zamerke" 2 8 . U principu. prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji.) Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju. 28 Žorž Kangilem. Fuko je smatrao da jedan filozof. osoba sa kojom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik... (.Tekst ovog malog govora razlikuje se od o n o g a koji je objavljen u uvodu za spise sa ovog kolokvija (Canguilhem 1989). Rabi­ nov ga pita: "Zašto nikada niste učestvovali u po­ lemikama?" Fuko odgovara: "Volim rasprave. Intelektualna razmena je moguća kada postoji prihvatanje principa koji post­ avljaju granice uslovima postojanja te mogućnosti i uspostavljaju pravila igre. naizgled. neprijatelj koji nije u pravu.) Polemičar. govor na otvaranju kolokvija Foucault philosophe. Danas bismo mogli pronaći ekviva­ lent ovakvog stava kod Deleza. koji je štetan.. istog trenutka je zatvorim.. nastojim da na njih odgovorim.) U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora. Pariz. sa druge strane. a da istovremeno pot­ vrdi svoju sklonost ka raspravi. 203 . i čije samo postojanje pred­ stavlja pretnju"(Fuko 2005). ili jedan istraživač.10. kojeg zanima po­ traga za istinom i odnos prema drugome. nisu zanimale. ali podseća na neophodnost moralizacije intelektualnog života. i upućuje nas na svedočenje Pola Vena i Pola Rabinova: Fuko nije odgovorio Habermasu iz prostog razloga što ga njegove kritike.. a naročito ideji zajedničkog rada. kao ni nje­ gov ukupan rad. Fuko dodaje da bi trebalo napisati istoriju polemike kako bi se razumelo kako se ona u istorijskom smislu izgradila prema tri modela: reli­ gioznom. Ali postoji preduslov za svaki dijalog: poštovanje sagovornika. postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. i kada mi se postave pitanja. bio je veoma privržen ideji rasprave. Radi se o jednoj raspravi sa Polom Rabinovim.. u toku uzajam­ nog objašnjenja.

str. naissance de la prison. koje je sjedinila Michelle Perrot. str. Didier (1989) . mart 1982. Liberation. 289-311. Paris: Seuil. 21 J a n u a r 1983. Paris: Gallimard Dreyfus. n°1-2. br. 1-10. 14. str. 1980.0 FUKOU čime bi trebalo da se nadahnjuju oni koji se danas pozivaju na "idealnu komunikaciju". str.Michel Foucault (1926-1984). Michel Foucault. Lectures critiques. maj 1982. Eribon. un parcours philosophique. Foucault. Michel (1980) . edites par Daniel Defert & Fran­ cois Ewald. Paris: Gallimard Foucault. Bruxelles. Roman­ istische Zeitschrift für Literaturgeschichte/Cahiers d'histoire des litteratures romanes. n°. Daniel Defert (1994) . u: Georges Canguilhem. Pierre (1990) . Liberation. Paris. 33. 16-20. Michel (1982) . Paris: Flammarion Foucault. 1980-1988. Foucault et les Lumieres". Reidel Foucault. u: Mi­ chel Foucault philosophe. 195-211. Paul (1989) . De Boek Universite. Hubert. str. Michel (1984a) . u: Dits etecrits vol l-IV. 55. Georges (1989) .L'lmpossible Prison.11 janvier 1988."Strukturalizam i poststrukturalizam" (razgovor vodio Žerar Role). str. zima 1984."A propos des faiseurs d'histoire". Foucault. Recontre internationale. Paris. 1994. 9. and Power".). Recherches sur le Systeme penitentiaire au XIX siede. Michel Fou­ cault et ses contemporains. Canguilhem. Mišel (1984b) . An interview with Michel Foucault". go­ dina. 9. 204 . 127-140. Michel Foucault."Structuralism and poststructuralism. u: David Couzens Hoy (ed. Fribourg. proleće 1983. razgovor vodio G."Habermas le 'moderne'". u: Didier Eribon. Michel (1978) . str.Surveilleretpunir. str. Paris: Fayard. 1989. Michel (1975) ."Presentation". Knowledge. Skyline."Space. Michel (1983a) ."Chronologie". 60. u: Hubert Dreyfus et Paul Rabinow. Telos. Paris: Gallimard Fuko. Foucault. On the Normal and the Pathological."Qu'estce que la maturite? Habermas. LITERATURA: Bourdieu. Raulet. Editions du Seuil. Michel (1983b) . Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "'L'impatience de la liberte' (Fou­ cault et Habermas)".10."Introduction"." D e u x essais sur le sujet et le pouvoir". Foucault. mart 1983. 317. Rabinow. Treći program."Les conditions sociales de la circulation internationale des idees". Boston: D. 11-12. Didier (1983) . Eribon.

Zagreb: Globus Jay. Foucault. Theoria. Foucault. u: Pavle Milenković. Mišel (2005) . n°1. 373-380. Dušan Marinković. Foucault. Histoire de l'ecole de Francfort et de /'Institut de recherches sociales (1923-1950). razgovor sa Pierreom Boncenneom. 1990. Vol. developpement. mart 1995."La modernite: un projet inacheve".). istorija". 205 . br. 1977-1984. Henry-Levy. Treći program.Vojvođanska sociološka asocijacija Habermas. januar-mart1985. 1. l'experience et la science". New York: Pantheon. u: Paul Rabinow (ed. n°. Ducio (1981) . 92-103. str. James (1993) . Habermas. Michel (1984d) -"What is Enlightenment?". str.Colloqui con Foucault.imagination dialectique. Michel (1985) . Critique. 10-7. Cooperativa editrice."Niče. oktobar 1981. genealogija. Trombadori. u: L. BerkleyLos Angeles: University of California Press Michel Foucault (1977) -"Foucault: non au sexe roi". Michel (1988) . Beograd: Prosveta Fuko. Mišel (1997) . New York: Routledge. str.L'Ecole de Francfort. New York: Pantheon. Michel (1990) -"Qu'est-ce que la critique? (Critique et Aufklärung)". 644.anee. The Foucault Reader. Salerne. Fuko.) The Foucault Reader. Fuko 1926-1984-2004. 950-967. Martin (1984) .90. Interiews and Other Writings.de Philosophie.1981. Bulletin de la societe franqaise. The Adven­ tures of a Concept from Lukćcs to Habermas. Histoire."La vie. ed.Filozofski diskurs mod­ erne. 70. signification.Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE Michel Foucault (1984c)-"Politics and Ethics: An in­ terview".Marxism and Totality. Martin (1977) . Mišel (1995) . Rolf (1993) . 97-108. str. politika i problematizacije". Culture. Philosophy.The Passion of Michel Foucault. leto 1986. 32-50. Le Nouvel Observateur. Habermas."Polemike. Beograd Fuko. XXXVIII. HrestomatijaMov\Sad. Jürgen (1981) .Nadzirati i kažnjavati: rođenje za­ tvora. D. New York: Simon & Shuster. Kritzman (ed. Jirgen (1986) -"Strelom u srce sadašnjosti (uz Fukoovo predavanje o Kantovom spisu Šta je prosvećenost)". Foucault. razgovor vodio B. by Paul Rabinow. br. LXXXIV. Jürgen (1988) . Paris: PUF. Paris: Payot Jay. str. Poli­ tics."On Power". Wiggershaus. Miller. Revue de methaphysique et de morale. 12 mart 1977.

.Žorž Kangilem (Georges Canguilhem) 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ Uvod u Korišćenje ljubavnih uživanja (L'Usage des plaisirs) kao i razgovor Mišela Fukoa sa Fransoa Evalom (Francois Evald) (Foucault 1984) ocenjen je od izvesnih komentatora. posećena 1885. očito je da je Fuko neprestano za predmet svojih istraživanja uzimao istoriju koja ispituje "uslove u kojima ljudsko biće 'problematizuje'to što jeste. saznao da se nalazi u Salpetrijeru? Delo u kojem je krenuo putem koji je trebao da ga odvede ka drugima.od tada je redovno pominjana u vezi sa Fukoovom smrću. kao svojevrsno skretanje u novu problematiku istoričara. 1977. prikazalo je istoriju uzastopnih funk­ cija Salpeltrijera: skladište oružja. godine. kojima se inače nastojalo da se pronađe jamstvo u području specifičnih vrednosti nauke (Foucault 1977). sudske. kao i svet u kojem živi"(Fuko 1988:14). bolnica. godine u tematu časopisa L'Arc"Kriza u glavi". medicinske) u modernim društvima. Šarko pomenuo u jednoj lekciji o siringomijelizmu . proslavljena od Šarkoa (Charcot) od 1872. Frojd. to što čini.) zato što je bila (. do 1889. kako ne postaviti sledeće pi­ tanje: staje mogao pomisliti kada je.) u teori­ jskoj i praktičnoj suprotnosti sa fašizmom" (Fuko 1982:131). bio da sa stanovišta moći potraži objašnjenje za izvesne prakse... koji je poverio psihoana­ lizi "politički ponos (."Dobri duh Frojdov smestio (se) na jednu od ključnih tačaka koje od osamnaestog stoleća obeležavaju strategije znanja i vlasti" (Fuko 1982:139). godine. Ako su koncepti norme i normalizacije. pročita li se pažljivije ovaj Uvod. Istorija ludila u doba klasicizma. Ipak. Fuko je priznao da je njegov lični problem. pronalazač i model antinormalizacije. onda je Istorija ludila (1961) pokazala od samog početka analize (Fou­ cault 1961: 161-162) da je ono što je takozvana naučna psihologija u XIX veku želela da zasnuje na istini. baš u Salpetrijeru. srela onoga koji je trebalo da demistifikuje strukture psihijatrijske bolnice.. nakon Istorije ludila. sistematski korišćene samo na kraju Nadzirati i kažnjavati (1975). juna 1984. koja je počela u Salpetrijeru. Fukoovom smrću. nakon smrti ovog filozofa. koji za cilj imaju da učine razumljivijim strategije različitih moći (političke. na svom istorijskom putu. odstupanje od "normalnog". izuzimajući tu medicinsko osoblje. od strane Frojda . Dirljiva je upornost sa kojom Fuko citira Frojda da bi pokazao kako je psihijatrija XIX veka. no ne na onu stranu. u stvari samo diskurzivna posveta praksi ustanovljavanja pravne nesposobnosti pojedinca. u stvari ustanova za korekciju i pomoć kojom je upravljao Pinel od 1795. Moguće daje na početku 207 . 25.koga je 1889. probudivši se iz kome u ležaju bolnice u koju je hitno prebačen.

iskoristivši svoj boravak u Upsali da bi mnogo radio. u svojoj analizi funkcija moći. aprila 1960. Do časa kada se. U vezi sa tim. Istorija psihijatrije izazvala je manju zabunu negoli istorija ludila. ovaj njegov čitalac-poštovalac ga je posavetovao da mi pokaže svoj rad. pomoći i zbrinjavanju. Čitanje Fukoa me je oduševilo. to je sa razloga teorijskog inte­ resa koje ona ima za "koncept događaja" (Foucault 1977) u trenutku kada se pokazalo da mu smeta kvalifikativ. 45. Mišel Fuko. U mom veoma povoljnom izveštaju sam predvideo da ponovno dovođenje u pitanje porekla "naučnog" statusa psihologije neće biti najmanje iznenađenje koje će izazvati ova studija. struk­ turaliste. radi se o ludilu. "Nije li važno za našu kulturu to što je ludilo moglo postati objekt saznanja samo u onoj meri u kojoj je najpre bilo ob­ jekt izopštenja?" (Foucault 1961:129). zatvaranju. iznošenje na videlo "prekida jasnoća". Da bih to učinio. koji mu je generalno prišivan. U Fukoovoj tezi. u Nemogućem za­ tvoru (Foucault 1980: 43. jedan pozamašan ru­ kopis od 943 strane. o isključenju. u isto vreme mi je pokazalo moje granice. Odatle njegovo saučesništvo sa Frojdom. Ostaje ipakčinjenica da se od početka svojih "genealoških" istraživanja na polju kulturnih ponašanja predstav­ lja i određuje kao neko ko potkopava normalnost anonimnih normi. bio osetljiviji na represivni aspekt zatočenja. g d e je hvalio metod"događajnosti". u trenutku kada je istorija psihopatologije mogla da pretenduje na univerzitetsku potvrdu. a ne o azilu. Vratio se temi 1980. Fuko je luđa­ ku pripisivao istinitost njegovog bića koja nije pori­ cala njegovu slobodu da bude lud. što je samo jedan način da se istražuje. a ne o znanju prepoznavanja koju promiče medicinsko-psihološka praksa. 52). ne m o g u izbeći da evo­ ciram neke uspomene. u Istoriji seksualnosti. nisu bili daleko od toga da je smatraju za istoriju sa univerzitetskim statusom. Dakle. posred­ stvom prakse pomoći-zatvaranja. da taj rad prihvate kao disertaciju za odbranu na Sorboni a da pre toga bude odštampan. Ako smatram obavezom obnavljanje i insisti­ ranje na potvrdi značaja Istorije ludila u izgradnji Fukooovog dela. tada u fran­ cuskom institutu u Hamburgu. On je specijalisti za duševne bolesti odricao zaslugu istine njegove koncepcije ludila koja iznova negira slobodu da se 208 . Kada je. nego na strpljivu po­ tragu za sredstvima kontrole i normalizacije. žaleći što istoričari ne cene više događaje u dovoljnoj meri. predao Žanu Ipolitu. čini mi se nesumnjivim da se Istorija ludila mora najpre procenjivati sa stanovišta događaja. to jest najpre da bi čitao. Očigledno nije postojala mogućnost da ispitna komisija za tezu Mišela Fukoa ne razume profesora katedre za patološku psihologiju. posvećuje analizi pravila individualnog ponašanja. ne o mentalnoj bolesti.0 FUKOU Fuko. doktora medicine i filozofije. Predložio sam. Mada istorija medicine u Francuskoj nikada nije imala važnost i ugled koji je duže vreme imala u Nemačkoj. mogla je izgledati istinski jako uzdrmana. uz to i psihoanalitičara. Pre toga sam počeo da razmišljam i da pišem o normalnom i patološkom. disciplini. direktoru Više normalne škole. jedna od onih na koje se ona odnosila. Odbrana teze je osvetlila pojavu razlike i puko­ tine u univerzitetskom znanju. obrazlaganju jedne etike. 0 moći zatočenja.

ako je azil devetnaestog veka odredio pojavu jedne psihopa­ tologije epistemološki krhke.Žorž Kangilem: 0 ISTORIJI LUDILA VIĐENOJ KAO DOGAĐAJ bude lud. Fukoov tekst biti. Na kraju.nakon prvih spisa Lenga i Kupera (Laing. da će svođenje moći psihologa na tehniku kontrole normalnosti. onda je bolnica XIX veka odredila pojavu anatomo-patologije i anatomo-klinike koje su epistemološki čvrste: "Medicin­ ska dela. Uvod u filozofiju istorije. evo sada i normalizacije životnih procesa pomoću "jedne vlasti koja se više ustrojava oko upravljanja životom" (Fuko 1982: 129). g d e je Mišel Fuko pokušao da odvoji "stratešku nameru"diskursa predstavljanja sudskih. političke i kulturne pokrete neposlušnosti koji su još uvek bili u potrazi za svojim opravdanjem. poreći da je skidajući. već od prvog stručnog dela. što će reći na odstupanja koja se slabo tolerišu. 0 toj temi čitače se članak A.stoje raskorak uobičajen u Francuskoj . obelodanjivanje granica objek­ tivnosti u istoriji. ne treba previše zamerati onim uni­ verzitetskim radnicima koje je 1961. Ovaj projekat je opstao bar do Volje za znanjem. a da nije mogao predvideti. s razlogom ili ne. Cooper). praksi pomoću kojih je u XIX veku bez namere izgrađena administrativna tehnologija za vođenje i regulisanje života stanovništva. Očigledno je bilo teško predvideti da će od 1968-1975. godine 1961. medicinskih. ako ne i izazvao i prouzrokovao. pedagoških praksi koje se odnose na seks u porodičnim i vanporodičnim vezama. doktorskom disertacijom Rejmona Arona. Vredi podsetiti na poslednju rečenicu u ovom delu koje je objavljeno pre deset godina: "Ovde prekidam ovu knjigu. 209 . možda je on naslutio. F. medicinskih. Nje­ govo upuštanje u epistemološku desakralizaciju moći sudskih. koja treba da posluži kao istorijska pozadina za razna izučavanja moći normiranja i stvaranja znanja u savremenom društvu". Bilo mu je još teže raspoznati u tom poslu eksploziv­ no punjenje koje je upravo trebalo da eksplodira u Rođenju klinike da bi se pokazalo da. otvoriti vrata os­ poravanjima moći savremene medicine. Ukratko. međutim. korišćen kao podrška antipsihijatrijskim proglasima.To podseća na zaprepaštenost ljudi u moje vreme izazvanu u istim krugovima 1938. Bilo je teško. ekonomskih. Zoile (Zo'i'la) "Mišel Fuko. gde se pojav­ ljuje misaono dupliranje. ponavljanje "normal­ izacija moći normalizacije" da bi se okarakterisala tehnika kontrole normi koje su danas još uvek na delu (Fuko 1997:350). Fuko pojačao. Ne može se. Obelodanjivanje granica naučnosti u psihologiji je skandalizovalo. psiholoških korekcija je najeksplicitnije manifestovano na poslednjim stranicama Nadzirati i kažnjavati. otprilike deset godi­ na . Nakon normalizacije ponašanja. Nabrojao je protivrečja u nauci specijali­ ste za duševne bolesti (Foucault 1961:624). reči i pogledi su od tog trenutka dobile filozofsku težinu uporedivu možda sa onom koju je prethodno imala matematička misao" (Foucault 1961:202). antipsihijatar?" (Zo'i'la 1978). onoliko koliko je moglo. ljušturu pod kojom se tehnika normalizacije predstavljala kao učenost. dovela do zabune Istorija ludila . jednom stručnjaku patološke psihologije da zajedno sa Fukoom prizna da psihologija "nikada ne troši ono što ona jeste na nivou stvarnih saznanja" (Foucault 1961: 634).

40-56. 1978. Paris: Seuil. l'entretien avec Leonard. Mišel (1982) .0 FUKOU Čini se jasnim da bi neprekidno nastojanje da se razotkriju sve aktivnosti na prikrivenoj normalizaciji samo pod velom samog "autoriteta" znanja moglo biti. Uloga intelektualca nije da nameće čitaocu kako treba da čita. Michel (1984) . L'impossible prison. str. n° 207. maj 1984.Istorija seksualnosti. u: Perrot. da se predstavi kao stručnjak. (1978) .Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Revel. N° 70. potvrđujući ovoj knjizi karakter događaja. Le Debat. [knj. u suštini samo dovršenje ubrzano možda predosećajem. LITERATURA: Foucault. Revue internationale de philosophie. antipsychiatre?". Mišel (1997) . I]. strepnjom. kod Mišela Fukoa."Michel Foucault. novembre-decembre 1986. da pristane na "objavu tiranije". "Uloga intelektualca nije da drugima govori šta treba da rade" {"Razgovorsa Fransoa Evalom"). str. Perrot. (ed. Ewald. u čisto aksiološkom smislu. 37-40. nasuprot njoj. Magazine Litteraire. Beograd: Prosveta 210 . Foucault. Michel (1980) . znak dubokog ličnog odbi­ janja da bude uzor. Foucault. 18-23. Paris: Plön Foucault. Fuko. Numero special "La crise dans la tete".16-26.1977. Da li se polazeći od toga može razumeti zašto je ono što se u poslednjim Fukoovim delima posmatralo kao prekid. n° 123. to jest da rukovodi čitaocem. Michel (1977) -"Verite et pouvoir" l'entretien avec Fontana in L'Arc. Fuko. Aix-en-Provence. Fuko. Staranje o sebi. Licem u lice sa normalizaci­ jom i. Vo­ lja za znanjem. Mišel (1988) ."Le souci de la verite". kratki predgovor koji je sačinio za novo izdanje (1972) Istorije ludila. M. Beograd: Prosveta (drugo izdanje). str.Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja."Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement".Folie et Deraison: histoire de la folie a l'dge classique. F. Michel (1961) ."Table ronde du 20 mai 1978". U tom smislu. A.). izlaže razloge svog odbijanja da napiše jedan istinski novi predgovor. Beograd: Prosveta Zo'i'la. Bilo je normalno. l'entretien avec Francois Ewald. Sa francuskog preveo Andrej Horvat Naslov izvornika: Georges Canguilhem . da Fuko iznova otpočne izlaganjem jedne etike.

On je prvi u potpunosti pozitivistički istoričar. ali mogao bi da bude i kreator naučne revolucije oko koje su se vrteli svi istoričari. napisana je u snažnoj strukturalističkoj i lingvističkoj groznici. 211 . pronaći ćemo u toj teškoj misli jednu veo­ ma jednostavnu i veoma novu stvar kojom istoričar može samo da bude zadovoljan i u kojoj se odmah oseti kao kod kuće: ona je ono čemu se nadao i čime se već bavio na zbrkan način. 27 i samokritike na račun Istorije ludila i Naissance de laclinique.napravila je mnogo zbrke. 2 Štaviše. štaviše. "u Recima i stvarima. cf. da se ne zanima za društveno. niko u to ne sumnja.Veza između Fukoove metode i lingvistike je delimična. odmah ćemo dodati da Fuko nije Lakan i da se tu ne radi o semantici. istoričar Fuko je u početku više proučavao diskurse n e g o prakse. to smo svi mi. uzeću jedan iz kojeg sam izvukao čitavo svoje 1 To nije greška lektora. str. Čak su i filozofi bliski Fukou mislili d a j e njegov cilj bio da utvrdi postojanje jedne episteme zajedničke čitavoj jednoj epohi. cf. Ako ukažemo na ove verovatno neizbežne greške 2 . jedna reč . zaokruženje istorije.i to s razlogom. Moj dru­ gi i poslednji zadatak biće da govorim kroz prim­ ere. kod Fukoa je reč "diskurs" uzeta u veoma naročitom tehničkom smislu i ne označava baš ono što se njome kaže: ironičan je čak i naslov jedne od njegovih knjiga. n°1. ta nespretna i genijalna knjiga u kojoj je autor bio potpuno svestan o n o g a što radi i gurnuo je svoju teoriju do njenog logičnog završetka: "Jednom rečju. n. Bolje je da odmah pređemo na konkretne primere kako bismo pokazali praktičnu korist od Fukoove metode i kako bismo pokušali da raspršimo predrasude koje bismo s pravom mo­ gli gajiti prema ovom filozofu: da Fuko postvaruje jednu instancu koja izmiče ljudskom delovanju i istorijskom objašnjenju. ili prakse kroz diskurse. a ne kao filozof . da govorim kao istoričar. nema potrebe za dugim uvodom. Ovaj je filozof jedan od najvećih istoričara našeg vremena. on je prvi koji je to bio u potpunosti. 50-54). str.°1 i str.a to je reč"diskurs"' .Pol Ven (Paul Veyne) MIŠEL FUKO REVOLUTIONISE ISTORIJU Ireni Pošto svi znaju za Fukoovo ime. Osim toga. 74.. Fuko predstavlja zaokruženog istoričara. Reči i stvari (Fuko 1998:54. Arheologija znanja (Fuko 1998). hoćemo prosto naprosto da se prođemo 'stvari'" (Fuko 1998:53). ili pak slučajna. dakle. 64. Moj prvi zadatak biće.. Pozitivisti. nominalisti. da daje prednost prekidima i strukturama u odnosu na kontinuitete i evolucije. pluralisti i protivnici -izama. odsustvo metodoloških naznaka moglo je da navede na verovanje da se radi o analizama u terminima kulturnog totaliteta" (Fuko 1998: 21).

te su grubosti ukinute zbog hrišćanstva. jer ono što jeste moglo bi da bude i nešto drugo. hrišćani su osuđivali gladijatorske borbe samo u opštem smislu. iako u očima savremenika. Da li objašnjenje treba tražiti u humanitarizmu čiji bi karakter bio više uopšteno ljud­ ski nego hrišćanski. onakvo kakvo ga je dao Žorž Vil (Georges Ville). na mahove. Ali. ne podrazumevaju se same po sebi. mogu se dodirnuti samo štapom. žrtve. izgleda kao da je tako. za vreme vladavine imperatora hrišćana. taj se humanitarizam isuviše lako brka sa jednim malo drugačijim osećanjem. To uopšte nije isto što i žaljenje nad sudbinom samih gladijatora. zato što su ti dobrovoljci za ludičku smrt istovremeno bili ubice. ni diskurs:to je razređenost. nije tako: gladijatorske borbe ne duguju svoj nes­ tanak hrišćanima ništa više nego ropstvo. ili ga treba tražiti u paganskoj mudrosti? Ne baš: humanitarizam postoji samo kod malobrojnih ljudi slabih živaca (od davnih vremena rulji je prećeno paklenim mukama. smatrali su da krvave predstave bor­ bi kaljaju duše gledalaca (u tome je pravi smisao previše slavnih osuda koje su izricali Seneka i sveti Avgustin). paganskih kao i hrišćanskih. To se može objasniti na 212 . i koje ćemo uskoro pročitati u njegovoj velikoj posthumno objavljenoj knjizi o rimskim gladijatorima. a to je razboritost: pre nego što su prihvatili rimske gladi­ jatorske borbe. a drugo je osuditi ih zato što ljudska bića koja u njima glume tretiraju kao objekte. Smatrali su ih nečistim iz potpuno istih razloga kao i pros­ titutke: i oni i one su izvori zaraze unutar naselja. Te su borbe privođene kraju malo po malo. a da ni jedni ni drugi to samo ne primećuju. bolje rečeno. nemoralno je posećivati ih zato što su prljavi. oko njih postoji praznina čije razloge nismo u stanju da odgonetnemo. Što se tiče mudraca. a Niče je ispis­ ao rečenice mislioca u sobi o zdravom divljaštvu snažnih naroda). ljud­ ske su činjenice samovoljne u mosovskom (Mauss) smislu. Zahvaljujući mome pri­ jatelju Žoržu Vilu čućemo jednu d u g u priču: priču o ukidanju gladijatorskih borbi. onako kako su osuđivali sve predstave koje odvraćaju dušu od težnje ka spasenju. isto tako se mi plašimo da će scene nasilja na televiziji uticati na porast stope kriminaliteta. jedna je stvar osuditi pornografske filmove zato što su nemoralni i kaljaju dušu javnos­ ti. izazivali oduševljenje. ali. a i istoričara koji se njima bave.0 FUKOU rasuđivanje i koji nije moj: to će biti objašnjenje za ukidanje gladijatorskih borbi. ni prekid. kandidati za samoubistvo i budući leševi koji se kreću. nisu u potpu­ nosti smeštene u razum. u latinskom smis­ lu reči. ili. inače. ljudske činjenice su razređene. Grci su osuđivali njihovu surovost zato što je postojao rizik da se uz njih narod navikne na nasilje. Zašto su ukinute u tom trenutku? Odgovor izgleda očigledan. oni su sma­ trali da je pozorište najnepristojnije od svih pred­ stava i da ga treba osuđivati više nego gladijatorske borbe: dok je uživanje pri pogledu na potoke krvi samo sebi dovoljno. uživanje u nepristojnostima na sceni navodi gledaoce da i kod kuće nastave da žive lascivno. Tačno je da su gladijatori imali ambivalent­ nu reputaciju porno zvezda: izazivali su strah kada su bili izvan arene u kojoj su. tokom celog IV veka naše ere. Za sada više nećemo govoriti o njima i preći ćemo na činjenice. Fukoov početni domišljaj nije ni struktura.

Ni Neron nije bio sadista kao što se misli. nasuprot tome. a gladijatori su pravili pred­ stave za narod zbog visoke politike? Ta nategnuta tautologija nije objašnjenje i to utoliko više što će i hrišćanski Rim i Vizantija biti društva sa maso­ vnim predstavama. fascinacija smrću. ono što najviše iznenađuje nije taj neočekivani manjak humanitarizma. a njihovi paganski prethodnici nisu uopšte bili nehumani. suveren. A da se vlast nije humanizovala ili hristijanizovala? Ali imperatori hrišćani nisu bili profesionalni humanitaristi. bio je oraganzator tih ludičkih ubistava u okviru granica javnog reda i mira i bio je sudija i predsedavajući u amfiteatru. A ipak se nameće velika istina: nećemo uspeti da zamislimo nekog vizantijskog 213 . To im je omogućavalo da prisus­ tvuju bitkama i patnjama u areni potpuno mirne savesti: najgnusnije scene iz arene bile su jedan od omiljenih motiva na"umetničkim predmetima" koji su ukrašavali unutrašnjost privatnih kuća. zabranili su žrtvovanje ljudi kod svojih podanika Kelta i Kartaginjana. privlačnost i obazrivu odbojnost. povredio bi uzvišenost kralja i dos­ tojanstvo pravde i njenih kazni. taj garant uređenosti društva u odnosu na prirodno uređenje. već činjenica da je ta iskrenost u surovosti bila legitimna. s jedne strane postoji osećaj prijatnosti pri pogledu na patn­ ju. šta je narušilo ambivalentnost i doprinelo tome da užas nadvlada privlačnost?To ne može biti ni paganska mudrost. Nije užas. jer se rulja tiskala i na inkvizicijskim procesima kojima su predsedavali hrišćanski kraljevi: stvar je u tome što se taj javni užas ne može opravdati nikakvim izgovorom. U mnogim je civilizacijama taj politički strah nad­ vladao privlačnost: zahvaljujući njemu prestalo se sa žrtvovanjem ljudi. strepnja što se u okviru granica javnog reda i mira odvijaju legalna ubistva ljudi koji nisu ni neprijatelji ni kriminalci. u Rimu je nadvladala privlačnost. Inkvizicijski procesi nisu održavani radi zabave. i tako se učvrstila institucija gladijatorskih borbi koja je jedinstvena u svetskoj istoriji. kao što su Englezi zabranili spaljivanje udovi­ ca u Indiji. čestitali na zabavnim i domišljatim patnjama koje je organizovao radi sveopšteg uživanja (voluptas. ni humanitarizam. niti su Vespazijan ili Marko Aurelije bili Hitler. Da nije paganski Rim bio "društvo predstava" u kojem je Vlast podržavala igre. U takvim uslovima ukidanje gladijatorskih borbi u vreme vladavine imperatora hrišćana izgleda kao nerešiva misterija.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU sledeći način: u najvećem broju naroda gladijator­ ske su borbe. zato stoje pozorište sa svojim nepristojnostima bilo jače nego ikada i biće veoma popularno u Vizantiji. kao i dželat. Ali. da je neki laskavac čestitao kralju Španije ili Francuske na tome što je obezbedio voluptas svo­ jim podanicima. uređenost društva ne može nas više odbraniti od zakona džungle. izazivale ambivalentna osećanja. ni hrišćanska dok­ trina. I to tako da su mu dvor­ ski pesnici. onda su uradili previše ili premalo: hrišćani nisu to od njih zahtevali i više su želeli da se zabrani pozorište. laetitia). ta je mešavina privlačnosti i užasa dovela ljude do toga da pljuju po istim tim gladijatorima kojima su klicali kao zvezdama i da ih istovreme­ no smatraju nečistim onako kako su smatrali krv. spermu i leševe. da bi mu laskali. ono što izaziva probleme. čak i ako je legalan. čak le­ galna i organizovana od strane vlasti. ako je to razlog iz kojeg su hrišćanski imperatori malo po malo stavili tačku na gladijatorske borbe.

što i čine mnoge monarhije: vlastelin je prisvojio neku naseljenu teritoriju. treba da skrenemo pogled sa prirodnih objekata kako bis­ mo opazili izvesnu praksu. Treba da napravimo otklon od politike kao takve kako bismo opazili jedan razređen oblik. da dopušta svom narodu da bude srećan i da živi u blagostanju ako je rodna godina. nećemo više morati da umnožavamo ideološke epicikle. Drugačije rečeno. Podrazumeva se da je on vlasnik. U satiričnom stilu bi se reklo da vlastelin uranja tu faunu u politički nehaj. već "populacija" ko- 214 . na primer već spomenuti "veliki poduhvat". Moguće su i drugačije prakse. Samo ga treba potražiti na skrivenoj strani "političkog" ledenog brega. zato što zaborav­ ljamo praksu kako više ne bismo videli ništa osim objekata koji je postvaruju na naše oči. A evo i razloga: u političkoj se moći krije valjano objašnjenje za gladijatorske borbe. on ne g n ­ javi svoje podanike. da napreduju manje ili više u zavisnosti od toga da li je godina rodna ili ne: tako postupa farmer-džentlmen koji ne radi protiv prirode. kao što bi ura­ dio sa nekim pašnjakom ili sa jezerom punim ribe te. ne tvrdi da ih vodi ka večnom spasenju ili ka nekom velikom poduhvatu: pušta da prirodni uslovi odrade svoje. a da oni nisu ništa drugo do jedna prirodna vrsta koja živi na njegovom posedu. možemo ih eksploatisati. u neutralnom. a ne u humanitarizmu ili u religiji. koja ih je objektivizovala u vidu koji je. kao i ona. po cenu tog kopernikanskog obrta. da se razmnožavaju. kao i za njihovo ukidanje. Umesto da verujemo kako postoji nešto što se naziva "oni kojima se upravlja" i što predstavlja polaznu osnovu za "one koji upravljaju". a da ipak ne uspemo da spojimo idealne pokrete. pušta svoje podanike da rade. u skladu sa epohama u kojima narečeni nemaju ničega zajedničkog do svoga zajedničkog imena. veoma karakterističnu za taj period. ona veoma dobro ilustruje Fukoovu misao i uka­ zuje na njenu plodnost. U drugim slučajevima prirodni objekat "kojim se upravlja" nije ljudska fauna niti nekakvo pleme koje manje ili više dobrovoljno pristaje da bude vođeno prema nekoj obećanoj zemlji. jer zbog toga postoji ono što sam nazvao narodnim izrazom "skrivena strana ledenog brega". kako bi živeo i obavljao svoj posao vlastelina među drugim vlastelinima. u svakom slučaju. To je metoda koju je spontano koristio Žorž Vil. Možemo ih disciplinovati. Od kraja antičkog doba vlast više ne ubija kako bi zabavila narod. čitalac će je sam razvi­ ti.jer se tu nalazi ono što se promenilo i dovelo do toga da gladijatorske borbe postanu nezamislive u Vizantiji ili u srednjem veku. hajde da uzmemo u obzir da se"oni kojima se upravlja"mogu razmatrati u skladu sa veoma različitim praksama. ali se oni slo­ bodno premeštaju unutar tih granica.to jest propisati šta mora­ ju da rade (ako ništa nije propisano. Hajde da obrnemo stvari. možemo ih razmatrati kao pravne subjekte: neke stvari su zabranjene.0 FUKOU cara ili hrišćanskog kralja kako organizuje gladi­ jatorske borbe za svoj narod. u stilu laskavca reklo bi se da "usrećuje svoj narod". čiji neočekivani žljebovi predstavljaju ključ za ovu zagonetku. ubira deo proizvodnje ljud­ ske faune koja živi na tom posedu (čitava se umetnost sastoji u tome da ih ne oguli do gole kože). ne smeju da mrdnu prstom). jedan politički ukras iz te epohe. karakterističan za taj period.

čuvara koji upravlja vodenim i šumskim resursima i usmerava ih tako da se u prirodi sve odvija kako treba. ili. a što se svega os­ talog tiče. moramo da sprečimo rasipanje stada i to."Ne zato što smo vodiči koji znaju svoj cilj i koji odlučuju da tamo povedu stado i guraju ga u tom pravcu: stado se premešta samo od sebe. bolje rečeno. jer prirodna spon­ tanost ne dopušta da joj se naređuje po želji: treba zaustaviti tok saobraćaja iz jednog pravca kako bi prošli oni iz poprečnog pravca: tako da vozači koji možda žure više od ostalih ništa kraće ne čekaju da se upali zeleno svetio. koje ćemo deliti sopstvenom rukom: udaramo životinje. to se zove welfare state i mi u njoj živimo. naravno. Eto veoma različitih "stavova" prema prirodnim objektima "kojima se upravlja". mi moramo da obezbedimo hod stada. To stado je rimski narod. već po otvore­ nom putu. Pretpostavimo da smo odgovorni za stado koje treba preseliti. nismo vlasnici zato što Rim nikada nije bio teritorijalno ograničeni posed sa ljudskom faunom koja na njemu živi: rođen je kao ljudski kolektivitet.Tu se naizgled radi samo o načinu da se o tome govori. da smo "preuzeli" odgovornost pastira. a na nama je da obezbed­ imo njegov opstanak kao stada uprkos opasnos­ tima na putu. ako hoćete. koji bi se. Kakva razlika u odnosu na vlaste­ lina iz Ancien Regime-a. ali zato da bi prirodi bilo bolje. on ne pušta prirodu da radi. dru­ ga faunu. a mi smo njegovi senatori. njihovoj slabosti. Nismo vlasnik toga stada: on se ograničio na to da te ovce šiša radi zarade. jer se ne odvija po pašnjaku. itd. Vozači bezbedno voze. Jer se vrhovna vlast 215 . eto velikog broja različitih načina da se "objektivno" razmatraju oni kojima se upravlja. lošim nagonima životinja. ograničio na to da nametne pravo prvenstva prolaza! Ne zato da sve bude savršeno za sve koji učestvuju u saobraćaju. njegov put se premešta umesto njega. ne delimo im veličanstvenu pravdu. a pravi problem "ispada ispravan". ili. eto velikog broja različitih "ideologija" u odnosu na one kojima se up­ ravlja. mi smo odredi­ li pravac kretanja tog ljudskog stada zato što bolje znamo šta mu je potrebno i u cilju izvršenja misi­ je dali smo sebi ulogu 'liktora' koji nose 'snopove' kandžija kako bi udarali životinje koje prave nered u stadu ili se iz njega izdvajaju. treća pleme. Da ga obezbedimo i udarcima štapa ako treba. da flora ne uvene. o modifikovanju rečničkih konvencija. Hajde da kažemo: eto velikog broja različitih praksi od kojih jedna objektivizuje populaciju. hajde da se zapitamo u kakvoj se to političkoj praksi ljudima od sveg srca daju gladijatori ako ih požele. a u kakvoj je političkoj praksi to nezamislivo. u stvarnosti se u takvoj promeni reči odvija naučna revolucija: prividi se izvrću kao kada izvrnemo rukav na odeći i zbog toga lažni problemi umiru od gušenja. Hajde da primenimo ovu metodu na gladijatore. moglo bi se reći da on podseća na saobraćajnog policajca koji "usmerava"spontani protok vozila kako bi se sve od­ vijalo kako treba: takav je zadatak koji je sebi dodelio. u njegovom interesu. Od­ govor je lak. videvši saobraćaj na putevima. jer se ono nalazi na otvorenom putu Istorije. njihovoj neotpornosti. kao naselje. već se u nju meša. prepustio je životinje njihovom prirod­ nom nehaju.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU jom se upravlja na način čuvara Voda i Šuma.

Ali. naše bi ponašanje bilo sasvim drugačije: imali bis­ mo obzira prema tom jadnom narodu i dali bismo za pravo plašljivom odbijanju gladijatorskih borbi. Životinje nisu ni moralne ni nemoralne: one su to što jesu. "Hrišćanska bi sekta". Da­ kle. dobro znamo da je deci potrebno da se zabavljaju. moramo brzo umiriti čitaoca koji mora da se pita zašfo praksa "vodiča stada" ustupa mesto praksi "tetošenja dece". dajemo im da jedu. što se os­ talog tiče. da je naša praksa objektivizovala narod-dete i nas same kao kraljeve-očinske figure. Da su nam umesto ovaca poverili decu. snažnim. Ali. Naravno. znamo da su životinje samo životinje. i to uz podršku gomile običnih ljudi i mišljenja svih naroda. jer bi to predstavljalo i njegov i naš gubitak. i od gladijatorskih borbi pravimo predstavu koju je odobrila i organizovala država". hrišćani bi želeli da zabranimo i pozorište i sve druge predstave. već njihova energija: ne želimo da se stado razmekša. a ne plašljivu odbojnost. mogli bis­ mo dodati. za razliku od prirodnih objekata. na primer. Kakvo miniranje racionalizatorske političke filo­ zofije! Kolika praznina postoji oko ovih razređenih ukrasa iz te epohe i koliko je između njih mesta za druge objektivizacije koje još nisu izmišljene. Dajemo im i igre i gladi­ jatore koje toliko vole. Zato što lista objektivizacija ostaje otvorena. jednu javnu predstavu koja bi ih razmekšala.0 FUKOU i niski postupci policije razlikuju samo u nekoliko stepeni dostojanstva". Izvesno je da neki ne podnose tu predstavu i misle da je okrutna. "htela da uradimo i više: da budemo kraljevi-sveštenici. Pokušavamo da na putu ne ostavimo suviše izgladnelih životinja. drugačije bih napisao svoju veliku knjigu o hlebu i igrama: naopako. nagost je uvredljivija od krvi gladijatora. bez dvoumljenja za pobednika proglašavamo sadističku privlačnost. čak i protiv njihove volje. a to je'pantomima'. više se ne trudimo da odbijemo krv gladijatora rimskom narodu kao što se pastir stada ovaca ili goveda ne bi trudio da nadzire parenje svojih životinja kako bi sprečio incestuozne veze. Iz ra­ zloga u najvećoj mogućoj meri pozitivističkih. saosećali bismo sa njegovim užasom što gleda kako se bezrazložno ubistvo odvija pod okriljem javog reda i mira. kao što su hrišćani. umesto da tetošimo svoju decu. koju bi modernisti nazvali operom. "Naša se politika ograničava na očuvanje sta­ da tokom njegovog hoda kroz istoriju. kroz Cicerona ili senatora Plinija procenjujemo da su gladijatorske borbe najbolja škola za čeličenje svih gledalaca. Ali. Za sektaše. da sam ra­ nije čuo njegov govor. a to nije moralnost životinja. isto- 216 . ali naša pastirska simpatija instink­ tivno ide prema otpornim. Ali. da je bezrazložno ubistvo veoma ozbiljna stvar". neosetljivim životinjama: stado opstaje zahvaljujući njima. vra­ timo se svojim ovcama. jer bi se stado smanjilo: ako treba. između dva pola ambivalentnog osećanja koje izazivaju gladijatorske borbe. Eto šta bi mogao reći neki rimski senator ili im­ perator iz paganskih vremena. odbijamo im. svoje podanike smatramo dušama koje treba energično voditi putem vrline i spasenja. Nasuprot tome. a ne kraljevi-očevi i da. Neumoljivi smo samo po jednom pitanju. mi na stvari gledamo više u stilu zapovednika i smatramo.

ili pak. ali o tome ne želim övde da govorim). on je bio nešto što mi ne poznajemo: Akademija. ako je posmatramo onakvu kakva jeste. i uopšteno znam da gov­ orim i nisam u hipnotisanom stanju: ali nemam koncepciju gramatike koju instinktivno primenjujem. Nije hrišćanstvo uzrok tome što su imperatori prihvatili praksu očinske figure. pokorava izvesnoj gramatici. depolitizacija). sveštenika. To je isto kao kada govorim. Suditi o ljudima na osnovu njihovih dela ne znači suditi na osnovu nji­ hovih ideologija. Senat je težio da očuva gladijatorske borbe kao što Akademija čuva pravopis: zato stoje njegov interes bio da bude konzervator. Jasno možemo uočiti metodu: ona se sastoji u tome da se na veoma pozitivan način opiše ono što radi neki imperator-očinska figura. i to samo zato što deli sudbinu našeg vladanja i svetske istorije: često smo je svesni. Ona je na neki način "skrivena" i mogli bismo je privremeno naz­ vati" skrivena strana ledenog brega". Oslobođen Senata i vladajući pomoću korpusa sitnih funkcionera. nekakvo podzemlje istorije. pošto su očinske figure. Konzervatorijum političkih veština. jednom rečju. ali politička. Praksa nije nekakva tajnovita instanca. objekat. stoje za posledicu imalo zabranu gladijator­ skih borbi. s druge strane. a da se ništa ne pretpostavi. kako bismo rekli ono što se nameće. prestali da vladaju pomoću senatorske klase. prestala to da bude. država. fran­ cuskim ili latinskim. a to je uloga oca. treba da zamislimo književnost koja je uvek bila potčinjena nekoj Aka­ demiji i koja bi. kategorija države). nekakav skriveni motor: praksa je ono što rade ljudi (sama reč sve govori). imperator prestaje da igra ulogu zapovednika vodičima stada: uzima jednu od uloga koje se nude pravim monarsima. da se ne pretpostavi kako postoji meta.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU rijskih i gotovo materijalističkih. da moderni intelektualni i naučni život pres­ tane da se odigrava na Univerzitetu ili pod njegovim patronatom. iz reda razloga koji je identičan redu koji objašnjava bilo koji događaj. ono što radi zapovednik vodiča. ma­ terijalni uzrok (kategorija onih kojima se upravlja. Da bismo razumeli kakav bi se preobražaj odigrao kada bi se vladalo bez Senata. a sve u uverenju da govorimo bez pretpostavki. A postao je i hrišćanin. da ona jeste izvesna politika. nova etika koja nije etika igara). jednostavno. i stavili su tačku na gladi­ jatorske borbe. proizvodni odnos. nije ni malo ličio na naše senate. Takav je slučaj i sa upravljačem koji daje besplatan hieb svome stadu ili mu odbija gladijatorske borbe sa uverenjem da radi ono što svakom upravljaču pred onima kojima upravlja nameće sama priroda politike. već je uzrok celina istorijskih uslova (uki­ danje Senata. impera­ tori. koja je dovela do promene političke prakse sa dvema istovetnim posledicama: kraljevi su. tip upravl­ janja (politika. 217 . nisam svestan toga da primenjujem obavezna pravila. rimski Senat. ali nemamo pojam za nju. ili ono što nam je na srcu. itd. verujem da se izražavam prirodno kako bih rekao ono što se nameće. on ne zna da se njegova praksa. postali hrišćani. a ni suditi na osnovu velikih večnih pojmova kao što su oni kojima se upravlja. Jedan od tih razloga u ovom slučaju bio je to što su u tom IV veku kada su postali hrišćani. savete ili skupštine. kao kada prekinemo tišinu samo da bismo progovorili nekim jezikom. pošto su očinske figure. odjednom. Samo treba suditi o ljudima na osnovu njihovih dela i eliminisati večite fantome koje u nama izaziva jezik.

zaključiću da je tako bilo iz nekog ništa manje večnog razloga: da bi mu se pokorili. Te objektivizacije. da bi Gospodar bio pojmljen kao neko ko mora da se trudi da bude popularan u svom stadu. Vladar koji tretira svoj narod kao decu čak ni ne pomišlja da bi se moglo raditi drugačije: on čini ono što se samo po sebi podrazumeva. i kojeg bismo mogli bolje ili lošije naciljati. niti je iko osećao grizu 218 . korelati neke političke prakse. ili polazeći od neke materije. jer ovi ključevi ulaze u sve brave. ali najpre naša praksa određuje svoje objekte. najpre treba da bude objektivizovan pre kao vodič nego kao kralj-otac ili kralj-sveštenik. pojmova koji banalizuju i čine anahronom samosvojnost sukcesivnih praksi. izvrnuti pojmove iskaza. Onaj kojim se upravlja kao takav ne izlazi iz okvira onoga što se sa njim radi. zatim narod-dete koji tetošimo: a to je samo još jedan način da se kaže kako su se u jed­ noj epohi prakse sastojale od vođenja. ako su oni kojima se upravlja uvek isti. ili za Gospodarevom ljubavlju. istorijske slučajnosti i ideološke uticaje i to po cenu beskrajnog naklapanja. objašnjavaju hieb i igre koje nikada ne bismo uspeli da objasnimo polazeći od onih kojima se upravlja kao takvih. Hajde da najpre krenemo od same te prakse. a da se ne zapitam zašto. ne postoji izvan prakse koja se na njega primenjuje. u skladu sa situacijom kakva jeste. ili su odgovarali na objektivan izazov kakav su oni kojima se uprav­ lja predstavljali. Objekti naizgled određuju naše vladanje. i to tako da objekat na koji se ona primenjuje bude to što jeste samo u odnosu na nju (u smislu u kojem neki "korisnik"jeste korisnik samo ako sam ga ja načinio korisnikom nečega. Na prim­ er: pogrešno sam verovao i napisao kako su hieb i igre za cilj imali uspostavljanje odnosa između onih kojima se upravlja i upravljača. ili da bi bili voljeni.0 FUKOU sloboda. dakle. Oni nikada neće pomoći razumevanju jedne tako jedinstvene i tako precizno vremenski određene pojave kao što su hieb i igre. a u nekoj drugoj od tetošenja (isto kao što biti vođen pred­ stavlja samo način da se kaže da nas vode u ovom trenutku: nismo vođeni sve dok nemamo vodiča). suština politike. voleti ili vodi­ ti na igre. i prema kojem bismo podešavali nišan kako bismo ga poboljšali. ili za depolitizacijom. kako bi Gospodar pojmio one kojima se upravlja kao objekte koje treba depolitizovati. Ali. Imamo običaj da rasuđujemo s obzirom na neku metu. od upravljača kao takvih i od pokora­ vanja kao takvog ili od depolitizacije koja ih ujedin­ juje. Ako nesrećno kažem: "nasuprot imperatoru posto­ jali su oni kojima se upravlja kao takvi". onda kada utvrđujem da im je imperator davao hleba i gladi­ jatorske borbe. pre nje ne post­ oji onaj kojim se upravlja kao takav. Onaj kojim se uprav­ lja previše je neodređen i ne postoji. ne proiz­ vodi nikakve efektivne posledice (narod-stado nije imao socijalno osiguranje. ili da je neko vođen samo ako ga ja vodim). ili da bi se depolitizovali. zašto su onda samo u Rimu prihvatili hieb i igre i ljubav?Treba. samo će umnožiti pojedinosti. ako imaju prirodnu potrebu za hlebom i igrama. oni treba najpre da budu objektivizovani kao narod-stado. ako imaju prirodne reflekse onog kojim se upravlja. Objekat jeste samo korelat prakse. Taj odnos određuje objekat i on post­ oji samo kroz to određenje. postoji samo narod-stado. nikome nije ni padalo na pamet da mu ga obezbedi.

na primer. A da! a kako ću uspeti da objasnim samu tu instancu i njene preobražaje?" Ne: on govori o is­ tom o čemu i mi. Praksa nije instanca (kao što je frojdovsko To) niti pokretačka snaga (kao što je proizvodni odnos). bolje rečeno. što će reći iz ostatka istorije. a to je čuvar Voda i Šuma koji usmerava prirodne tokove. to je širok ogrtač koji skriva čudne i brojne obrise realnih suk­ cesivnih praksi. a kod Fukoa. kao i sve ostalo. Veoma je čudno optužiti ga da našu istoriju svodi na intelektualni proces koji je neumoljiv koliko i neodgovoran. uostalom. kako bismo rekli da se ona našem pogledu ukazuje samo pod suviše širokim ogrtačima i samo kao prekonceptualna u najširem smislu. pojmiti praktično ponašanje neke vlasti. takođe se smatra ocem koji usrećuje svoje podanike sve dok ih pušta da se snalaze sa prirodom i godišnjim dobima. Sve što Fuko kaže istoričarima jeste sledeće: "Možete nastaviti da 219 . iz hiljada preobražaja istorijske realnosti. ona nije ni snaga koja pokreće ledeni breg. koja je do tada bila nepoznata: on se trudi da ljudsku prak­ su pojmi onakvom kakva realno jeste. da opiše jasne konture umesto da govori kroz neodređene i plemenite termine. Objašnjava se na isti način kao i ostatak ledenog brega. on govori up­ ravo o onome o čemu govori svaki istoričar. ista se ideološka plitkost ponavlja i u sasvim drugačijim praksama: suveren koji je prisvojio neko jezero puno ribe koje eksploatiše podižući namete. a ne bednim robovima). nazvanu "praksa". i to ne zbog sopstvene novčane dobiti koju bi iz njih mogao izvući. Pojam koji ne proizvodi ni­ kakve efektivne posledice nije ništa drugo do reč. odakle dolazi svaka praksa sa svojim jedin­ stvenim obrisima? To je jednostavno: iz istorijskih promena. Hajde da razmotri­ mo. kako bi saznao šta čine ljudi. na šta se obavezao. nalazi se ispod linije vidljivosti i to je sve. On ne kaže: "Otkrio sam neku vrstu nesvesnog u istoriji. Počinjemo da razumemo šta je ide­ ologija: nejasan i plemenit stil sposoban da idealizuje prakse pod izgovorom da ih opisuje. kao što ćemo videti). na primer. Zato nije previše neumesno tu praksu privremeno nazvati "skrivenom stranom ledenog brega".Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU savesti što to ne čini). Preo­ staje samo da je ideologija neodređeno i plemenito tumačila tu surovo preciznu praksu: Senat je veličan tako što je proglašavan za narodnog oca koji želi do­ bro onima kojima se upravlja. zato što se skrivena strana ledenog brega ne razlikuje od po­ topljene strane brega: i jedna i druga su od leda. Ipak lako razumemo zašto nam je takva filozofija teška: ne liči ni na Marksovu ni na Frojdovu. Ta reč postoji samo u ideološkom ili. on to samo vidi onakvo kakvo uistinu jeste kada se strgne ogrtač. neku prekonceptualnu instancu koju nazivam prak­ som ili diskursom. Ali. da ne poseje previše leševa izgladnelih životinja za sobom: rasuto stado ne bi više bilo u stanju da se brani od vukova. A postoji i još jedan dobročinitelj svojih podanika. vodiča stada: on daje besplatan hieb životinjama za koje je zadužen zato što je njegova misija da čitavo stado srećno stigne na cilj. već zbog dobrobiti same prirode. Eto realne prakse. on se jednostavno trudi da o tome govori tačno. Ali. Fuko nije otkrio novu instancu. ona pruža valjano objašnjenje istorije. onakve kakva proizilazi iz činjenica (a naročito iz ove: besplatan hjeb je da­ van samo građanima. a to je da treba. u idealističkom smislu. nema ni instance ni pokretačke snage (zauzvrat postoji materija.

dakle. i to iz pros­ tog razloga što rečeno i učinjeno imaju slučajnu. naglašavanja i ulegnuća iz srodnih praksi i njihovi preobražaji predstavaljaju razlog za to što se politička gramatika neke epohe sastoji od tetošenja dece ili pak usmeravanja tokova: to nije neki Razlog koji gradi neki suvisli sistem. uklanjajući banalnosti. tetoši decu ili vodi stado. Ne treba konkretno da zna da on usmerava tokove: to će raditi u sva­ kom slučaju. a ne svest ili razum. Diskurs ne znači više ideologije: on je gotovo suprotno. nisu logički sadržani u onome što je rečeno ili učinjeno. prirodnih objekata. Isto tako vlastelin veruje kako upravlja. Fuko ne otkriva neki tajnoviti diskurs. Uloga svesti nije da nas navede da zapazimo svet.O FUKOU objašnjavate istoriju kao što ste uvek objašnjavali. "sve za narod. kralj ne treba da pojmi šta on i njegova praksa jesu. drugačiji od onoga koji svi razumemo: on nas samo poziva da tačno zapazimo ono što je na taj način rečeno. ispod svesnog diskursa postoji gramatika. a ništa od naroda"). zato što semantika predstavlja idealističku iluziju. Istorija nije utopija: politike ne razvijaju sistematski velike principe ("sva­ kome prema potrebama". kojih govornici uopšte nisu svesni. on je ono što je zaista rečeno. on naprotiv pokazuje da nas reči varaju. to će biti dovoljno da se ponaša u skla­ du sa onim što nesvesno jeste. pažnja: ako budete posmatrali tačno. ide­ alizaciju. dok te stvari nisu ništa drugo do korelati odgovarajućih praksi. već da nam omogući da se u njemu krećemo. grama­ tika koju otkriva pažljivo posmatranje diskursa. Vlastelin želi da radi i veruje da radi sve što je potrebno s obzirom na okolnosti. što nas navodi da verujemo u postojanje stvari. dovoljno mu je da bude svestan da je kralj. suvislu. i nisu njihova aksiomatika ili pretpostavka. Možemo. zapazićete da ima mnogo više da se objašnjava. Daleko od toga da nas Fuko poziva da o stvarima sudimo polazeći od reči. onih kojima se upravlja ili države. samo. Šta je onda ta gramatika koju Fuko želi da za­ pazimo? Zašto ni naša svest ni svest govornika ne znaju za nju? Zato što je potiskuju? Ne. već onim što kažu. njih je stvorila istorija. postoje nejasne konture koje niste zapazili". kako vlada. bez ikakvih drugih pojašnjenja. metoda će biti ista. Ako više volite. nego zato što je njena priroda prekonceptualna. pod uslovom da se složimo po pitanju razgrtanja širokih ogrtača koji nose ime Nauka. ni ide­ ologija. ideologija je mnogo slobodnija i šira i to sa razlogom: ona predstavlja racionalizaciju. savršenu gramatiku. a ne logičku. ulegnuća. neočekivana prećutkivanja. on treba da bude svestan događaja koji se odvijaju u njegovom kraljevstvu. a ideologija ga uzdiže do zvanja Dobrog Pastira. određena srodnim praksama i gramatikama. ona je širok ogrtač. Zato što to zapažanje dokazuje da zona on­ oga što je rečeno predstavlja neočekivano zauzete strane. itd. Konačno. Ako istoričar ne bude hteo da se bavi onim što ljudi čine. bez znanja govornika: oni veruju da govore uopšteno i slobodno dok nesvesno kazuju stvari koje su usko ograničane pogrešnom gramatikom. reč diskurs pristaje peru kada treba označiti šta je rečeno isto koliko i reč praksa kada treba označiti ono što je učinjeno. videti šta diskurs nije: nije ni semantika. ni implicitnost. diskurs ili njegova skrivena gramatika nisu implicitnost. u stvarnosti se nesvesno ponaša kao posednik jezera punog ribe. Istorijske slučajnosti. Filozofija. naglašavanja. a u stvari usmerava tokove. Ni lav ne mora 220 .

da ne zna da je lav. Samo što oni ne znaju šta ta praksa jeste: za njih se ona "sama po sebi podrazumeva". kao i za kralja ili za lava. ako se ukine Senat. koji ne znaju da su ono što jesu. To rasvetljenje. pred­ stavlja jedno originalno. Za lava je samo po sebi razumljivo da je lav. ono što je najkarakterističnije jeste trenutak u kojem se razređivanje proizvodi. ne sumnja čak ni da bi okolnosti mogle biti drugačije. radost i smeh do suza. svestan je samo svojih reakcija. ne potpisuju dekrete u somnabulnom stanju. što su u stanju da svaki put poveruju kako se negde nalaze iz milion razloga. on nije ni stečena ideja na koju je naša svest toliko naviknuta da joj više ne oseća apstraktnost. te dve stvari idu zajedno i ulaze u sastav prakse. i čak privlačno iskustvo koje bismo iz zabave mogli nazvati "razređivanje". predstave i iskazi ulaze u sastav prakse i zbog toga ideologija ne postoji osim za gospodina Omea. Ali. isto kao kada lav odlučuje kao lav. Možda je u tome smisao Ničeove ideje (ali ne laskam sebi da razumem ovog teškog mislioca) da je svest samo reaktivna. potrebni su ljudi. a i dostojno pažnje nekog filozofa. veruje da mu okolnosti iz dana u dan diktiraju kako da se ponaša. isto tako ni kralj koji tetoši narod ili usmerava tokove ne zna šta jeste. kao napor da se vidi. Kralj "voljom za moć" obavlja posao kralja: on aktuelizuje virtuelnosti svoje istorijske epohe. jer onda on. za njega se to samo po sebi podrazumeva. potrebno je da znaju za neka tehnička ili društvena pravila i potrebno je da imaju odgovarajući mental­ itet ili ideologiju. već pride ne raspoznaje više jasno ni krajnju granicu osvetljene zone tako da više ne vidi dokle vidi i ne vidi da vozi prebrzo za uslove na putu pred sobom. baš kao i strah i drhtanje. i sve to je jedna praksa. Za Fukoa se metoda sastoji od shvatanja da stvari nisu ništa drugo do objektivizacije određenih praksi. a ne da dremaju. isto kao vozač automobila koji ne vidi da ne vidi ako se kiša pridruži mraku. da ne vide prazninu oko sebe. potrebno je da ti ljudi budu svesni onoga što čine. štaviše. naprotiv: pre je neka vrsta otkidanja. nara­ vno. on čak ni ne sumnja da je tu zbog nečega. koje mu tu i tamo trasiraju praksu vođenja stada ili. Proizvod ove misaone operacije jeste apstraktan i to sa razlogom: on nije slika na kojoj vidimo kraljeve. Čudno je. tetošenja naroda. Ne zna za sopstvenu volju za moć. Tačnije rečeno. svoju razređenost. seljake. Tre- 221 . koju shvata kao postvarenu kroz prirodne objekte. čija određenja treba rasvetliti pošto ih svest ne poima. nužno imamo odgovarajući men­ talitet. spomenike. Oni su. što će reći da zna šta čini kada na događaje reaguje donošenjem odluka: ali ne zna da te odluke pred­ stavljaju obavljanje neke kraljevske prakse. on samo mora da zna g d e mu je plen. to što ljudi nisu u stanju da spoznaju svoja ograničenja. apsurdno je praviti razliku: kada se ponašamo na određeni način. ne samo da ne vidi ništa s onu stranu domašaja svojih farova. svesni onoga što čine. oni imaju "mentalitet" koji odgovara njihovim "materijalnim" činovima. oni ne znaju čak ni to da ne znaju (u tome je smisao reči "podrazumevati Se samo po sebi").Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU da spozna sebe kao lava da bi se vladao kao lav. čuvenog materijalistu: za proizvodnju su potrebne mašine. ono ne dobija oblik.

ovaj je komad priče sam zauzeo svoje mesto. a funkcionisali su lažni verbalni problemi. A ta je pogrešnost bila posledica toga što smo objekat prakse shvatili kao prirodni objekat. nazovi materijalan: kao kolektivitet. nad jadnim nesvesnim i apsurdnim bićima kakva jesmo. neobičan. interes i ideologija. i koju smo na­ zivali Moć "kao takva" ili Država "kao takva". Najednom "shvatamo" kako čitavo zlo dolazi iz ve­ likog jezgra i njegove lažne prirode. lažni problemi su pobegli. otkako smo ga istorizovali. uvek isti. a drvo jabuke proizvodi jabuke. iz roda "ideologija" ili "proizvodni odnos". kao da se ne može razumno 222 . a ne za sredinu. Ova iluzija postoji. zrno ludila. nad racionalizacijama koje proizvodimo i čiji objekat izgleda kao da se sa nama šali. interese i ideologije). a drugi glasi: "G. više nisu ništa do beskorisna seckanja prakse koja je veoma dobro funkcionisala onakva kakva je bila i koja nanovo veoma dobro funkcioniše: zahvaljujući njoj granice slike postaju jasne. Dok smo mi uzdisali. gradila je na bazi. mi os­ tali smo u tom trenutku pokušavali da na nogama održimo komad priče u kojem je to veliko prozirno jezgro bilo od koristi. a zbrka je nastala u sredini: kako održati sve to na okupu? Sada bi bilo teško da se ne održi: "valjan oblik" je u sredini i ubrzano osvaja krajeve slike. u dva oblika koji na prvi pogled ni malo ne liče: "Is­ torija seksualnosti je istorija večne borbe između želje i potiskivanja". to nije uspevalo. zastanemo na trenutak kako bismo melanholično uzdahnuli nad ljudskom sudbinom. nešto nije išlo kako valja. dobro poznat. shvatamo da treba da raskinemo sa uverenjem da se ono samo po sebi podrazumeva i da je trebalo da ga svedemo na zajednički uslov. Fuko je protiv svega. proiz­ vodi objekat koji joj odgovara. državu. kao što kaže Delez (Deleuze). to je prvi. Iluzija o prirodnim objektima ("oni kojima se uprav­ lja kroz istoriju") skriva heterogeni karakter praksi (tetošenje dece nije usmeravanje tokova): odatle dolazi dualistička zbrka. Najpre je dat taj objekat (kao što odgovara ma­ teriji) i praksa je reagovala: "odgovarala je na izazov".0 FUKOU nutak ranije nije postojalo ništa osim neke velike bezizražajne stvari koju smo jedva nazirali. upravljače i one kojima se upravlja. snažno smo držali oba kraja istorijskog lanca (ekonomiju i društvo. da ga istorizujemo. odatle je i iluzija o "razum­ nom izboru". on­ akva kakva je zbog celine istorijskih uslova. razređen. on u istu vreću trpa i Damijenove užasne patnje i zatvor. Nismo znali da svaka praksa. ali. ne postoje prirodni objekti. kao što ćemo videti. svi spojevi su se uglavili. kao što drvo kruške proizvodi kruške. Jer. toliko se sama po sebi podrazumevala. zato što smo problem uh­ vatili za krajeve. nikada ranije viđen. Pa koji nas je onda đavo terao da je presečemo na dva dela? Uradili smo to zato što nismo videli način da se izvučemo iz pogrešne situacije u koju smo upali. itd. Stvari i objekti nisu ništa drugo do korelati praksi. Kada ga vidimo. rame uz rame sa zajedničkim imenicama i veznicima. ona je to po svojoj prirodi: baza i nadgradnja. ne postoje stvari kao takve. I onda se na mestu koje je zauzimalo to veliko što-se-samo-posebi-podrazumeva pojavljuje čudan mali objekat iz te "epohe". naš lažni prirodni objekat pred­ stavlja objekat samo u okviru prakse koja ga objektivizuje: najpre dolazi praksa sa objektom koji sebi dodeljuje. a onaj komad priče izgleda kao da se izvrnuo poput rukava: malopre smo bili kao Blez Paskal.

koje više ne možemo spojiti: praksa je odgovor na izazov. krećemo od kraja. Ako smo ekstremni optimisti. kao što su racionalizmi. kao što nismo već dobrih sto godina. zato što te prakse. ma koliko različite izgledale (ili. na kraju ćemo dva kraja lanca spojiti parčetom konca koji se zove ideologi­ ja. ipak nisu imale razloga da to budu. objašnjava se kroz ono što se radi u svakom trenut­ ku istorije. Sve se vrti oko tog paradoksa koji predstavlja centralnu i najoriginalniju Fukoovu tezu: ono što je urađeno. kako u toj centralnoj tezi sve stoji. itd. ali isti izazov ne povlači uvek isti odgovor. praksa. ali i nadgradnja reaguje na svoj način. i to iz jednostavnog razloga što ne postoje: postoje samo mnogostruke objektivizacije ("popu­ lacija". i koji je najpre bio dat. sve izgleda slično. Čitavo zlo dolazi iz iluzije kojom "postvarujemo" objektivizacije i tako stvaramo prirodni objekat: krajnji ishod shvatamo kao cilj. Ne postoji nesves­ no. Postoje brojne objektivizacije i to je sve: odnos između te mnogostrukosti praksi i jedinstva uspostavlja se samo ako pokušamo da im pripišemo jedinstvo koje ne postoji. Nema veze: možemo da očuvamo svoj optimizam i racionalizam. Jer pojam"oni kojima se upravlja"nije nijedan ni mnogostruk. reći ćemo da ljudi iz svoje 223 . Tačku dodira sukcesivnih praksi shvatimo kao prethodno postojeći objekat koji su ciljale. limu­ nova kora i rakun predstavljaju mnogostrukost i ne čini se da trpe zbog toga što nemaju ni zajedničko poreklo. a ni princip. što je tačno. Hajde da najpre pokažemo.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU odabrati jedno od to dvoje". pogrešno smo zamišljali kako se ono što se radi. a mesto na kojem će se projektil sam od sebe rasprsnuti shvatamo kao namerno odabranu metu. a ni politika noja. ideološka lukavost. tačnije rečeno. a onda ćemo moći da upalimo svoj fenjer. Ideja Dobra: sve što radimo pokušaće da pogodi idealnu metu. a to je objekat. "pravni subjekat") koje su korelati heterogenih praksi. A može i gore. što je tačno. kad se pogled zamuti. objašnjava polazeći od onoga što je urađeno. dobićemo dva dela lanca. ni zajednički objekat. postoji samo večna teleološka iluzija. "fauna". na nekako isuviše apstraktan način. fauna. objekat. razume se. po ovom pitanju. potiskivanje. U nedostatku boljeg rešenja. a to je praksa. Ludilo ili javno dobro kroz vekove različito su ciljala sukcesivna društva čiji "stavovi" nisu bili isti. Naš je autor isuviše pozitivista da bi pothranio tu dvostruku iluziju. zlatni sat. tako da su pogodila metu na različitim mestima. populacija i pravni subjekti izgledaju isto kada treba spoznati pojam onih kojima se uprav­ lja. tako da sukce­ sivne prakse liče na reakciju na jedan isti objekat. kao metu. Onda nastaju lažni dualistički problemi. Samo iluzija o prirodnom objektu stvara nejasan utisak o jedinstvu. baza određuje nadgradnju. kao što to nije ni"potiskivanje"(ili"njegovi razni oblici") niti država (ili "njeni oblici kroz is­ toriju"). ma koliko nejednake ispadale pri istom uloženom na­ poru). Ako se naš opti­ mizam ograniči na to da pre bude retrospektivna popustljivost nego nada. Ako praksu budemo shvatili kao o d ­ govor na neku datost. Umesto da uhvatimo problem za njegovo pravo središte. s obzi­ rom na to da su znale metu koja se ne menja (menja se samo "stav" onog ko cilja). "materijalan" ili racionalan. mnogostruke se prakse g u b e iz vida: one su skrivena strana ledenog brega. iz toga ćemo zaključiti da čovečanstvo napreduje i da se sve više i više približava cilju.

A onda nas mnogo muči velika rasutost pogodaka u metu: to je ono što se naziva problemom Jednog i Mnogostrukog: "Ovi pogoci su toliko rasuti! Jedan je pogodio socijalno osiguranje. Bolje rečeno. još bolje. a drugi gladijatore. a trebalo bi da postoje samo države: naša je krivica u tome što verujemo u državu ili u države umesto da proučavamo prakse koje projektuju objektivizacije koje smatramo državom ili njenim raznim oblicima. nećemo više pokušavati da sas­ tavimo potpuni ili idealni spisak zadataka države: isuviše dobro znamo da je istorija maštovitija od nas i ne isključujemo ni to da ćemo jednog dana državu smatrati odgovornom za ljubavne jade. To uopšte ne znači da je naša krivica u tome što verujemo u državu. što će reći u objektivizacijama srodnih praksi. aktuelizuje virtuelnosti koje su unapred oblikovane u praznini. Ukratko. pošto vera nema dejstvo. ona aktivno ispunjava prazninu koju te prakse ostavljaju. dobro znamo da različite civilizacije imaje razne "stavove" po pitanju "ludila". ili objekat čije bi nam post­ ojanje omogućilo da otkrijemo nešto napredno. nestaje kada pres­ tanemo da verujemo u postojanje mete kao što je prirodni objekat. hoćemo li ikada us­ peti da odredimo tačan položaj cilja? Da nismo jed­ nostavno uvereni da su svi hici gađali baš ovu istu metu? Ah! problem Mnogostrukosti je težak. ili. ako se ukine Senat i nova 224 . a neka socijalno osiguran­ je. ako se pomere granice praznine. mi i dalje nastavljamo da besnimo na nju umesto da pokušamo da ispod površine otkrijemo praksu čiji je država odraz. Ako krenemo od takve rasutosti. dobro znamo da svako društvo ima sopstveni spisak onoga što nazivamo zadaci države: neka društva žele gladijatore. za praksu ili diskurs. istovre­ meno verujemo u to da nijedna država ne nalikuje drugoj i u to d a j e država jednostavno država. držimo se empiri­ jskog i otvorenog spiska: "beležimo" koji su zadaci bili pred državom do tog dana. u tu državu verujemo samo na recima: pošto smo postali mudri. Kroz istoriju se javljaju različite političke prakse koje se projektuju. država sa svojim zadacima za nas nije ništa drugo do reč i naša optimistička vera u taj prirodni objekat ne srne da bude veoma iskrena. najčešće smo optimisti protiv svoje volje: dobro znamo da je popustljivost retko na delu i da društva nisu ništa do ono što su u istorijskom smislu: na primer. Ta praksa rađa objektivizacije koje joj odgov­ araju i učvršćuje se u realnosti trenutka. Ali. Ne sprečava reč da nas i dalje navodi da verujemo u nešto što se zove država. možda i nerešiv!"Sigurnoje tako s obzirom da ne postoji: on nestaje onda kada shvatimo da usputna određenja smatramo modalitetima države. Izbegavamo pravljenje teorijskog.0 FUKOU istorije malo po malo crpe celinu istine. ako se srodne prakse preobraze. Hajde da tu filozofiju objekta shvaćenog kao kra­ jnji ishod ili kao uzrok zamenimo filozofijom odnosa i da uhvatimo problem za sredinu. Sve u svemu. jedna prema gladijatorskim borbama. da svako društvo pogađa neki deo cilja i ilustruje virtuelnost ljudske sudbine. druga prema soci­ jalnom osiguranju. a mi to polje na kojem eksplo­ diraju naprave različite u svakom mogućem smislu smatramo nekom vrstom nadmetanja u gađanju. Uzalud je što znamo da je država objekat koji bi nam omogućio da unapredimo teorijsko istraživanje.

iz sopstvenog ubeđenja ili iz nekakvog kaprica. dakle. pojam želje znači da nema ljudske prirode ili. koja je neodređena: on ne traži sreću. ta želja. ni­ kada ništa ne bi dogodilo. ili kolektivi) iscrtava. U svojoj lepoj studiji o Kardinerovom pojmu bazne ličnosti. poput Spinoze. tako da je ne primećujemo: ona je korelat postvarenja. još bolje. Želja je činjenica kroz koju se pokreću mehanizmi. pojedinac ispunjava praznine koje "društvo" (što će reći drugi. jeste dualistička. kao suprotnost ideji aktuelizacije. ako pojedinca i društvo pojmimo kao dve realnosti koje su jedna izvan druge. postao otac naroda-deteta. funkcionišu raspodele. kroz koju se vir­ tuelnosti. Ali. i ta će se beba automatski zainteresovati za posao kralja koji ne bi napustila ni za šta na svetu i čak se neće ni zapitati želi li da bude kralj: ona to jeste i to je sve.Ta želja ima veoma veliki otklon od sveta. problem će nestati: "objektivna realnost" društva sadrži činjenicu da se pojedinci interesuju za njega i da omogućuju njegovo funkcionisanje. za aktuelizaciju. jedine virtuelnosti koje pojedinac može da ostvari su one koje su nejasno iscrtane u svetu koji ga okružuje i koje pojedinac aktuelizuje tako što se za njih interesuje. kao naslednik prestola. kao Spinozin cupiditas. šetnja je želja. osećajnost predstavlja znak našeg interesovanja za stvari: želja je "skup osećanja koja se preobražavaju i cirkulišu u jednoj simbiotičkoj raspodeli. Pojam želje. Delez. praksa će aktuelizovati te nove virtuelnosti i više neće biti ista. predstavlja princip svih drugih osećanja. Parnet 1977:115). ostvaruju umes­ to da se ne ostvaruju uopšte. nema spisak određenih potreba koje treba zadovoljiti. bar mi tako izgleda. L'amor che muove il sole e l'altre stelle. jednom rečju. vodič stada. Ta je aktuelizacija (sholastički rečnik je veoma udoban) ono što sveti Avgustin naziva ljubavlju i na tome je gradio teleologiju. znači i da opozicija materijalno-idealno. a i spav­ anje ili smrt. e to je ta želja. definisanoj zajedničkim funkcionisanjem svojih heterogenih delova" (Deleuze-Parnet 1977: 85). ili. naravno. Osećajnost i telo znaju to m n o g o duže nego svest. o tome da je imperator. jeste nonsens. Klod Lefor (Claude Lefort) odlično ukazuje na aporije kojima vodi ideja da pojedinac i društvo jesu dve realnosti koje su jedna izvan druge i koje bi trebalo da ujedini uzročni odnos (Lefort 1978:69). Zašto onda nazvati "željom" činjenicu da se ljudi interesuju za virtuelne raspodele i o m o g u ć u j u im da funkcionišu? Zato što. baza-nadgradnja. tu se ne radi o ideologiji. ako više volite. tetošenje naroda-deteta takođe. onda ćemo moći da zamislimo da jedna prouzrokuje drugu: uzročnost pretpostavlja eksteriornost. "svaka raspodela izražava i sačinjava želju tako što pravi plan koji je omogućuje" (Deleuze. ne radi ništa slično tome i naziva je željom. Bez čega se. Kapitalista ne bi bio "objektivna realnost" kad ne bi imao mentalitet kapitaliste. Ne radi se. Kralj veruje da vidi kako njegovo stado pase zato što mu se to nameće. da ta priroda predstavlja oblik bez ikakvog sadržaja osim istorijskog. što će reći iskrivljena.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU etika stupi na snagu. Ona znači i da opozicija pojedinac-društvo predstavlja lažni problem. Da li čovek u tolikoj meri želi da bude kralj? Jalovo pitanje: čovek ima "volju za moć". neka virtuelnost"u primitivnom stanju"? Šta bi bilo 3 Drugačije rečeno. rečju koja je dala povoda mnogim smešnim zablu­ dama "novih filozofa" (Delez je sklon drogiranju). ako uvidimo da pojedinci već učestvuju u o n o m e što se naziva društvom. posle čega bi mu preostalo samo da se odmori na stolici u svojoj sobi: on je životinja aktuelizator i ostvaruje svaku vrstu virtuelnosti koja mu dođe pod ruku: non deficit ab actuatione potentiaesuae. uključujući i spavanje. s 225 . Ideja pravog uzroka. Slučaj je hteo da se neka beba rodi u kraljevoj sobi. koji mu omogućuje da funkcioniše: bez njega čak ne bi ni postojao. Možete li zamisliti koliko bi fantomska bila neka neostvarena mogućnost. kaže sveti Toma 3 . dakle.

imperatorov sin i nema više Senata. mi jesmo kralj-otac i. njegova svest ne veruje da opaža jedan postvareni svet. vidimo večitog upravljača i večite one kojima se upravlja. sa­ mim tim. "Ne bi bilo potrebno uključiti instancu individualne ili kolektivne svesti da bi se zahvatilo mesto artikulacije određene političke prakse i teor­ ije. u ovom slučaju. upravo usmeravanje tokova. da obzirom na okolnosti.0 FUKOU ludilo "u materijalnom smislu" izvan prakse koja ga čini ludilom? Nećemo pomisliti: "Ja sam. ideologije očinskog karaktera kraljevske vlasti. dakle. I eto zastoje naš mentalitet primi­ tivan. nije svest ono što objašnjava praksu i što bi se samo objasnilo polazeći od srod­ nih uslova ili pak kao ideologija ili kao verovanje. drugačije rečeno. praćena svešću koju o njoj imaju. ali. izgleda mi ubedljivo po tom pitanju". pošto to jesmo. a da čak nismo imali vremena da na to pomislimo. ne bi bilo potrebno postavljati psihološki problem osvešćenja"(Fuko 1998:209). Geneza pojmova vidljivo je ista: nekom sujeverju pridodamo ponašanje ljudi koji su skren­ uli sa banalnog puta i tako to sujeverje i samo post­ ane neshvatljivo. kralj-otac će biti samo još jedan večni upravljač koji će. a to je hrišćanska ideologija. zbog toga kapitalizam ne uspeva da se začne u zemljama trećeg sveta. Izraz "mašina koja želi" sa početka Anti-Edipa. jer ljudi misle o svojoj praksi. manje su ili više svesni onoga što čine. Verovanje u očinsku prirodu kraljevske vlasti ili u ideologiju welfare state nema dejstvo na svest i. praksa je ta koja najpre objektivizuje kralja-oca radije nego kralja-sveštenika ili vodiča. koje imaju feudalni mentalitet. Sigurno je da ljudi m o g u i da se ne interesuju za neku "stvar": ali onda narečena stvar objektivno ne postoji. Pojam ideologije nije ništa drugo do zbrka koja je proistekla iz dve potpuno beskorisne op­ eracije: seckanja i banalizacije. jer suveren koji "jeste" kralj-otac i koji se "objektivno" nalazi naspram naroda-deteta ne može da ne zna šta je on i šta je njegov narod: on ima ideje ili mentalnu sliku o svom "objektivnom" položaju. 226 . i s druge strane da bude osetljiva za teorijske istine. samo njegova osećajnost dokazuje da je taj svet aktuelizovan samo zato što ga kralj aktuelizuje. umesto toga naći ćemo se u ulozi kralja-oca. biti pod uticajem izvesne religijske ide­ ologije. Prirodnije objekat proširen sukcesivnim ide­ ologijama. veoma je spinozistički {automaton appetens). Ali. napotiv. a i narod-dete radije nego narod koji treba voditi ka večnom spasenju ili stado. Njihova praksa. u ime prirodnog objekta ne vidimo upravo kralja-oca. nema uticaja na praksu. mnogo banalnije. već. "s obzirom na okolnosti". onda će ostati da se objasni neobjašnjivo. Aktuelizacija i uzročnost jesu dve različite stvari i zbog toga ne postoji ni ideologija ni verovanje. ispunjava prazninu koju su ostavile srodne prakse i samim tim se objašnjava polazeći od njih. Na taj smo način navedeni na to da verujemo kako iz ideologije proizilazi sva jasnoća i svi razređeni i vremenski određeni žljebovi prakse. to jest. jedno verovanje. sujeverje. U ime materijaliz­ ma razdvajamo praksu od svesti. zanima se za njega. ne bi bilo potrebno istraživati u kojoj meri ova svest može s j e d n e strane da izrazi neme uslove. pustimo to i zapitajmo se kako ćemo se ponašati prema onima kojima se upravlja. ponašaćemo se u skladu sa tim. pa da. ako mentalitet i verovanje objašnjavaju praksu.

i to onda kada tre­ ba spoznati značenje prakse (u tom smo je smislu upravo upotrebili). Schutz 1976:120) i videćemo kako se zbog viška racionalizma može zaobići jedna divna tema. manje z b o g Ego Cogito (jer je bila dovoljno tanana da poveruje kako razabira ono-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva u gostoljubivim podsvesnim resama pojma Cogito). što će reći diskurzivne prakse. Po pitanju onoga-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva trebalo bi pratiti trag izrazä fraglos ili taken for granted kod Huserlovih socioloških učenika. 227 . pa čak i kod Maksa Šelera (Max Scheler 1960:61). čija je praksa da životinjama daje ono što njihovi nagoni zahtevaju. ova kon­ tradikcija ne postoji u slučaju vodiča stada. onako kako je istoričari mogu objasniti polazeći od kraljevih dela: "S obzi­ rom na okolnosti".Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU se spozna samo verovanje. uprkos svetim tekstovima. U istoj je epohi postojala jedna ide­ ologija. i sam postao toga svestan. uostalom. a podle će zavodnike osuditi na smrt u najstrašnijim mukama. političke doktrine. napisaće. Pojam "ono što se samo po sebi podrazumeva " stidljivo je tu i tamo izvirivao iz fenomeno­ logije. u smislu hrišćanske religije. Koliko god reči da potrošimo. "i s obzirom na to da je narod samo dete. ali o tome je imala nešto drugačiju ideju: njoj su iskušenja puti izgledala opasnije od krvi gladijatora. Arheologije znanja (Wölfflin 1952: 17. iz humanističkih razloga. kao što je Feliks Kaufman (Felix Kaufmann) (Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld /Kaufmann 1929/). a više z b o g svog optimističkog racionalizma: kod Suca treba pročitati studije o društvenoj raspodeli znanja. iako se dobro slažu u praksi. ako je imao smisla za humor i dara za izražavanje. 261. i trebalo bi da resimo da više nikada ne upotrebljavamo tu reč. kralj-otac izgledaće kontradiktorno na drugi način: nevaljaloj će deci odobriti gladijatore koje traže. kako ih se ne može jednostavnim zahtevom naterati da veruju u bilo kakvu ideologiju i da su. to ukidanje je. 276). ne moramo da uveravamo kralja da nar­ od jeste dete: on to i sam vidi. proisteklo iz preobražaja političke prakse koja je promenila značenje s obzirom na to da okolnosti "objektivno" više nisu ono što su bile 4 . samu religiju. Dugo smo ukidanje gladijatorskih borbi pri­ pisivali uticaju koji je hrišćanska doktrina imala na svest. Ona čas označava apstrakciju. a da narod ne protestuje. reizdate u Collected Papers (Schutz 1975:14. a čas manje ili više knjiške re­ alnosti. a i na drugim mestima: Wölfflinovo delo Principesfondamentaux del'histoiredel'artizg\eda kao da unapred ostvaruje stranu 208. čas ne veruju. Ali fenomenologija nije mogla da ode dalje. ali u drugom smislu reči. (Naravno da nije isključeno da je kralj. Rimski je imperator mogao da odobri gladijatorske borbe i da istovre­ meno. filozofije. treba ga braniti od njega samog i odvratiti ga primerenim kaznama od krvoločnih apetita i loših navika. Taj preobražaj ne prolazi kroz svest. isto tako dobro kao i njegovi budući istoričari. Alfred Sue (Schutz) (Phenomenology of the social world /Schutz 1967/). sasvim u stanju da veruju u stvari koje su na planu verovanja međusobno kontradiktorne. U razmatranom primeru ideologija će imati značenje koje možemo 4 pripisati doktrini kralja-oca. u svojoj duši i svesti on će samo odlučiti kako i kada da tetoši ili da kazni to dete. ali ne radi se o tome). ideologija ne postoji. Jasno se vidi razlika između ideologije u Naučne revolucije imaju svoje preteče. ali tek pošto je javno ukoren i pošto mu je pokazano šta ga čeka". zapravo. tako ćemo biti navedeni da žalosno zaključimo kako ljudi čas veruju. zabrani prinošenje ljudskih žrtava. i ona je osuđivala nevaljale misli.

on samo podseća na četiri velike istine: da taj sled heterogenosti ne označava vektor napre­ tka. Ali to je činjenično stanje izve­ deno iz merenja: to nije objašnjenje preobražaja. želja ili svest. ne treba porediti dva ledena brega zaboravljajući. već je bilo važno da aktivnost nadvlada pasivnost. da bismo načinili racionalan izbor. ne objašnjava se napretkom svesti. naročito u oblasti seksualnih delikata: uticaj hrišćanstva? Pra­ vo postaje svakodnevije zato što kralj ima očinskiji odnos sa narodom. ali na drugačiji način. ali to je druga priča. Ni antička seksu­ alnost nije u svom principu bila ništa manje potis­ nuta nego hrišćanska. a da je potiskivanje naglašeno. Fuko ne tvrdi da ne bismo imali svoje favorite kad bi nam bilo dato da izaber­ emo vek u kojem ćemo živeti. Želje i Po­ tiskivanja: svaki od ukrasa duguje svoj neobičan oblik mestu koje su joj ostavile prakse-savremenice među koje se umešao. (Narečena doktrina takođe ima skrivenu stranu ledenog brega i spada u diskurzivnu prak­ su. ne treba ni krivotvoriti procenu mogućeg tvrdeći da su "okolnosti takve kakve jesu" zato što one ne postoje: postoje samo prakse. skrivenu stranu jednog od njih. a gladijatori više ne umiru. i to neće biti pogrešno. da pokretač kaleidoskopa nije razum. narod-dete ima manje slobode. manje potiskivanja. da ne treba proizvoditi racionalizatorske racionalizme i skrivati heterogenost ispod proc­ esa postvarenja. ona je drugačije shvatala homofiliju kako bi prihvatila aktivnu mušku homosek­ sualnost. s obzirom na to da svaka epoha nudi razne privlačnosti i rizike u ko­ jima bi manje-više svako mogao da pronađe nešto za sebe. ne bi tre­ balo da se oslanjamo na davanje prednosti. Razni se ukrasi ne mogu ni na koji način porediti: to nisu Meccanos igračkice od kojih bijedna imala više elemenata nego druga. Celina istorijkih uslova postavila je jedan neobičan ukras. a ne"diskurs" ili epistemološki prekidi koji su dugo držali pažnju javnosti. pri proračunavanju prednosti. i. izmerene na našoj subjektivnoj lestvici vrednosti. U svakom slučaju. lako izgleda kao da u istu vreću trpa užasnu Damijenovu patnju i zatvore koje su poboljšali filantropi iz XIX veka. a gladijatori su umirali. u vežbanju vrline mudrosti. ovaj kaleidoskop ni malo ne liči na sukcesivne oblike dijalektičkog razvoja. reći ćemo da je humanitarizam napredovao. već na mogućnost da uporedimo i da prihvatimo (po kom kursu?) heterogene privlačnosti i nedostatke.0 FUKOU smislu doktrine i ideologije u smislu značenja neke prakse. Ako izmerimo te preobražaje na lestvici vrednosti. To je završna reč ove nove metodologije u istoriji. koji je takođe neobičan. više slobode. i osudom obuhvatila žensku heteroseksualnu po­ tragu za zadovoljstvom. osudila pasivnu. narod-dete. da je pra­ vo unazađeno. naroda-stada. tako da svom snagom primenjuje narodni ideal odmazde i čak ga prekoračuje? Drugo objašnjenje mora biti valjano. kao i žensku homofiliju.) Na isti su način istoričari raspravljali o pooštrenju kazni u krivičnom pravu u vreme vladavine imperatora hriščana. naročito. ni njenim opadan­ jem. ludilo postoji kao objekat samo u praksi i 228 . samo je bila zasnovana na drugačijem principu: nije bila poželjna normalnost u razmnožavanju. niti borbom između dvaju principa. na mesto jednog drugog ukra­ sa. evo dve heterogene prakse: narod-stado je imao prilično veliku seksualnu slobodu.

na levoj obali Sene. Pošto smo načinili taj odlučujući korak. sve to pred­ stavlja materiju za ludilo koje na tom stupnju još ne postoji. ali. to je bilo baš u XIX veku. preobraziti način tretiranja i promišljanja luđaka jeste jedno. ona ne znači da je lu­ đak samo onaj o kome sudimo kao o luđaku. ideja da ludilo ne postoji u potpunosti je pozitivistička: ideja ludila po sebi čisto je metafizička. mnogo sebičniji: jesmo li u pravu što materiju za ludilo označavamo kao ludilo. ili ponašanje. "luđak". u svakom slučaju. bio bih u pravu i kada bih tvrdio da će taj ko jede biti ljudožder samo u jednom kulturnom kontekstu. ali narečena praksa nije ludilo. Rečenica tipa "stavovi prema luđacima značajno su varirali kroz istoriju" jeste metafizička. o kojem treba suditi u duši i svesti. koji se i sami međusobno razlikuju. i kad bi sadržalo takvu materiju. ona niti tvrdi niti unapred poriče da luđake ne bi trebalo isključiti. ili da lu­ dilo ne postoji zato što ga je proizvelo društvo. Ali. već da je na jednom nivou. iako verujemo da raspravljamo o problemu materi­ jalnog ili formalnog postojanja ludila. svetim. a nestanak objektivizacije"luda- 229 . objektivizuje takav način ishrane kako bi ga proglasila varvarskim ili pak. hoćemo li morati da se odreknemo racionalizma mentalnog zdravlja? Reći da ludilo ne postoji ne znači tvrditi kako su luđaci žrtve predrasude ili pak. Poricanje objektiviteta ludila predstavlja pitanje istorijskog uzmaka. u meri u kojoj ja m o g u da sudim o tim stvarima. neo­ phodna izvesna praksa kako bi postojao samo je­ dan objekat.. A ipak. ili da je njegov pozitivitet izmenjen stavovima koja su razna društva prema njemu zauzimala. već na nivo njegove objektivizacije. nesum­ njivo bih bio u pravu. putanje u prostoru. u jednoj praksi koja "vrednuje". raspravu koja je jednom izaz­ vala bes u pariškoj sredini. zatim rečenice i pokreti o kojima bi neki posmatrač koji je došao sa Sirijusa zaključio da se razlikuju od rečenica i pokreta drugih ljudi. ova tvrdnja ne poriče ni to da ludilo sadrži neku bihejviorističku i možda telesnu mater­ iju. Ali. to meso jede veoma realno. Negacija ludila se ne smešta ne nivo stavova prama objektu. iako je bliska zdravom razumu. molekularne strukture. međutim. ima kralja. ili kako bi društvo moglo da "proizvodi lu­ đake". ili.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kroz praksu. to što postoji nije ništa drugo do prirodni oblici. Argument protiv u toj polemici jeste to što.. još uvek ne bi bilo ludilo. te ćemo ga objektivizovati kao pripadnika naroda-deteta ili pak kao životinju iz naroda-stada. to poricati: smisao ove tvrdnje je drugačiji. najviše što može postojati jesu nervni molekuli raspoređeni na izvestan način. a to nije nivo svesti. isuviše često mislimo na jedan drugi problem. ili da su razna društva na veoma različite načine konceptualizovala ludilo. a ne kao ljudožder: ima dve ruke i snagu za rad. Uskoro ćemo se vratiti na raspravu o ovoj vrsti problema. hajde da Fukoovom delu damo njegov filo­ zofski stas. nešto napravila od njega. Kad bih rekao da neko ko jede ljudsko meso. i kako bi. u srod­ nim praksama isti taj koji jede biće objektivizovan nekako drugačije.To je iza­ zvalo mnoge povike. Klesani kamen postaje zaključni ka­ men svoda ili opeka samo u trenutku kada zauzme mesto u okviru neke građevine. a ne "otvaranja prema bližnjem". nalazimo se u domenu verbalnog kada zamišljamo neko lu­ dilo koje "postoji u materijalnom smislu" izvan nek­ og oblika koji ga označava kao ludilo.

sed nullius est actus). jer za fenomenologiju ludilo postoji. Životinje ne postoje duže od luđaka i možemo se prema njima ponašati dobro ili loše. ako me sećanje ne vara). fenomenologija nije idealizam. materija u ludilu (ponašanje. biti luđak u materijalnom smislu znači upravo još uvek ne biti luđak. ona jeste nešto u činu. a treba. Zabavio sam se prevođenjem na skotistički jezik o n o g a što je možda osnovni problem istorije-filozofije prema Fukou: čim prevaziđemo problematiku marksističkog materijalizma (koje se drže mnogi istoričari. na primer. Samo što one sama nije čin ničega i to samo zato što služi zasnivanju svih aktuelizacija" (u delu Opera Dunsa Skotusa /Duns Scot/. društvo može da proizvede luđaka i bez sumnje smo znali za takve slučajeve: ali rečenica "ludilo ne postoji" ne govori o takvoj vrsti stvari. mikrobiologija nerava) realno postoji. ovog mislioca koji veruje da je materija u činu. naprotiv. optužili da je idealista (u popu­ larnom smislu reči). i da je on uvek tako mislio. prvi način da se razreši teškoća bila je fenomenologija: za Huserla "stvari" nisu ekstra-mentalne res. Preostaje samo da zaključimo da su za dvadeset pet vekova istorije društva na razne načine objektivizovala ono što se naziva demencijom. što će reći da stvari postoje samo 5 Na primer skotistički učitelj. ali filozof po obrazovanju ne bi je m o g a o d u g o uzimati za ozbiljno. u simbiozi ljudi i pasa čije se topline tela mešaju. kao što ćemo videti. treba da poreknemo transistorijsku realnost prirodnih objekata. S a m o što su bića shvaćena na taj način bila neposredne datosti koje treba opisati. a ne otisci prstiju? Krivo bismo. Božje delo. pošto jeste nešto pre nego ništa (est quoddam in actu. to je njegova stvar. a ne subjektivni fantomi koje samo treba opisati. osim iz"ubeđenja"). Može se čak reći da se ništa ne na­ lazi u istoriji.O FUKOU ka" nešto sasvim drugo. Za Fukoa. reći da ludilo ne postoji. Tako za Dunsa Skotusa materija nije ni razumno biće ni realnost koja se može fizički izdvojiti. S druge strane. potrebno je da prirodni objekti ne postoje i da istorija ostane realnost koju treba objasniti. Kada sam Fukou pokazao ove stranice. ta rečenica filozofa. ali to može da se napiše. ali ipak nisu ni jednostavni psihološki sadržaji. tom III. što ne zavisi od naše volje. ut est res quaedam extra nihil). sasvim je izvesno da. potrebne su bar prakse eskimskog iglua. ali nije stvar. ali nije da nije ništa". Potreb­ no je da neki čovek bude objektivizovan kao luđak kako bi se prediskurzuvni referent retrospektivno pojavio kao materija za ludilo. već pretpostavlja preobražaj praksi na lestvici na kojoj reč revolucija označava bezbojnu gorljivost. osim možda u spekulativnom smislu. pošto u njoj sve zavisi od svega. 1. Ako čitalac iz svega ovoga trijumfalno zaključi da ludilo jednostavno postoji. ludilom. art. rekao m i j e otprilike:"Nikada nisam lično napisao ludilo ne postoji. zaokruženi čin stvaranja. a da im istovremeno ostavimo dovoljno realnosti kako bi ostalo nešto što treba objasniti. čak ni revolucionarne. 4: "po tom pitanju treba znati da materija jeste u činu. bezumljem. ali da nije čin ničega {materia est in actu. a ne pseudo-ob- 230 . ali ne kao ludilo. VII. schol. Šta g o d mi ponav­ ljali ili nabacivali. dakle. e da bis­ mo mi imali povoda da pretpostavimo kako se iza toga ne krije nikakav prirodni objekat i da posumnjamo u racionalizam mentalnog zdravlja. kao i za Dunsa Skotusa. 38B /Duns S c o tus 1639/). tokom dugog zimskog sna. qu. ne izražava opredeljenja ili opsesije svog autora. izdanje Wadding. čiji bi smisao odmah razumeli pariški učitelji iz XVII veka 5 . ali da bi životinja počela da gubi svoju objektivizaciju. Za Fukoa (koji je pročitao Ničea 1954-1955. autor traktata De return principio. jer zašto ponašanje i nervne ćelije. str.

a bića nanovo postaju stvari. da postane takva objektivizacija. Istorija i istina. shvaćenog kao prirodni objekat koji bi kroz vekove izazvao promenljive odgovore. religija ili medicina kroz vekove. ništa ne postoji izvan istorije. još uvek neobjektivizovano. dim zavisi od vatre). dakle. uvek isto. država ludilo ili religija: to je čuvena teorija diskontinuitetä: ne postoji "ludilo kroz vekove". Ono što je kod nas materija za ludilo. videćemo. ništa nije inertno. kao što ćemo nešo dalje videti. Ne postoji "večni problem" ludila. on je određuje. svaka praksa zavisi od svih drugih praksi i od nji­ hovih preobražaja. čim pređemo na objašnjavanje tih bića. ništa nije neobjašnjivo. To je moralo jednog dana da se slomi. razlike u ponašanju i rasuđivanju nisu ludilo ništa više od razlika u rukopisu i mišljenju. Istorija postaje istorija iz o n o g a što su ljudi zvali istinama i iz nji­ hovih borbi oko tih istina. takvi "prediskurzivni referenti" (Fuko 1998: 53-54) jesu sidrišta neke prakse. m n o g o smo govorili o istorijskom relativizmu. a ne samo od proizvodnih odnosa. polazeći od "diskursa" za koji ne zna. jednog sasvim materijalnog sve­ ta. Razlike u molekulima nisu ludilo ništa više nego otisci prstiju. meta za teleologiju: nema povratka potisnu­ tog. Već neko vreme suprotstavljamo prirodu i konvenciju. Fuko je. u nekoj drugoj praksi biće ma­ terija za nešto drugo. sve u svemu. a "diskurs" ne znači da ne postoje seksualni organi ili ono što se pre Frojda nazivalo seksualnim nagonom. Prediskurzivni referent nije prirodni objekat. sačinjenog od prediskurzivnih referenata koji predstavljaju virtuelnosti koje još uvek nemaju lice. najzad. Prva posledica: namena tog referenta nije da postane takvo i takvo lice. kulturnoj samovolji. Jedina razlika između ove koncepcije i marksizma jeste. zatim prirodu i kulturu. ne može se "razumno" raspravljati o "pravom" stavu koji treba "zauzeti" po tom pitanju. pojam odlučujućeg. Ukratko. u tome što marksizam polazi od naivne ideje uzročnosti (jedna stvar zavisi od neke druge. Na primer: seksualnost je praksa. jedinstvenog uzroka ima prednaučnu prirodu. Evo. ovaj svet ne visi o našoj svesti. isto tako kao i značaj ili ukidanje rimskog Senata. 231 . Pošto ludilo nije prirodni ob­ jekat. u njima uvek različite prakse na različitim tačkama stvaraju uvek različite objektivizacije. situacija je obrnuta ako u XVII veku potražimo nešto što bi pomalo nalikovalo onome što podrazumevamo jekti koje treba naučno ili istorijski objasniti: fenomenologija opisuje sloj bića koji prethodi nauci. sve je istorijsko.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU u materijalnom smislu: postojanje bez lica. Taj je sadržaj preobražen zato što je preobraženo ono što smo podrazumevali pod istinom. a određenje tog odnosa preds­ tavlja njihovo objašnjenje. A to pomera granice filozofije i isto­ rije zato što presipa njihov sadržaj iz jedne u drugu. fenomenologija namerno pušta napred nauku. a objašnjenje nekog tobožnjeg objekta sastoji se od ukazivanja na to od kakvog istorijskog konteksta on zavisi. sve je istorijsko i sve zavisi od svega. Ali nisu izgovori za racionalizam i u tome je poenta ovog pitanja. Ono što nazivamo razumom (čime su se bavili filozofi) ne izdvaja se na neutralnoj osnovi i ne očituje se na realnostima: on govori. lica. Pre klinike medicina je samo imala isto ime kao i medicina XIX veka. razrešio poteškoću uz pomoć ničeanske filozofije prvenstva odnosa: stvari postoje samo kroz odnos. o objektivizacijama za koje ne zna (i ko­ jima bi mogli da se pozabave oni koje smo nazivali istoričarima). ništa nije neodređeno i. sve zavisi od svega.

u zavisnosti od epohe. 232 . ista će institucija imati različite funk­ cije i obrnuto. a ne nastavak rasta. jer ga nećemo pronaći u istorijskom žanru. institucija zatvora ne odgovara funk­ ciji koju treba da ispuni i preobražaje te institucije ne treba objašnjavati uspesima ili neuspesima te funkcije. klinika. na materijal­ nom stupnju. trebalo bi da postoji kontinuitet. što će reći od sukcesivnih praksi. Ukratko. jer. i to kao pozitivista. knjiga koja je još uvek dostojna divljenja i štivo koje se guta. medicina kroz vekove ne postoji: bilo je samo suk­ cesivnih struktura (medicina u Molijerovo vreme. naprotiv. retko se dešava da je lepo. obrnuto. da bismo mogli da suprotstavimo strukturu "medicina" njenoj laganoj genezi.0 FUKOU pod istorijskom naukom. štaviše. bila potpuno strana? Da ponovimo: naš autor uklanja metafizičke fikcije i lažne probleme. u nekoj drugoj epohi. jedinstveno istorijsko lice u kojem mislimo da raspoznajemo ono što se naziva nejas­ nim imenom istorijske nauke ili pak. drveće ne postoji: postoje samo izdanci. ni institucionalizam. prekide".. Istorija je nejasan teren. Shodno tome. svete knjige.. a ne nečitljivi Discours sur l'histoire universelle). na istom stupnju će se formi­ rati sasvim drugačije istorijsko lice i.) i svaka od njih ima svoju genezu. kako reče neko. Dodatne posledice: ni funkcionalizam. kakav jeste. u nekoj epohi skup praksi prozvodi. a delimično preobražajima ostatka sveta. funkcija postoji samo kao svojstvo prakse i nije praksa ta koja odgovara na "izazov" funkcije (funkcija "hleba i igara" postoji samo u praksi i kroz praksu "voditi stado". Kao što bi rekao Delez. jer zašto bi se neka struktura u potpunosti objašnjavala pre­ thodnom strukturom? Zašto bi joj. ne post­ oji večna funkcija raspodele ili depolitizacije kroz vekove). opozicija dijahrono-sinhrono. poreklo ne postoji. ali. geneza-struktura. kroz vekove. jeste lažni problem. da je medicina "kao takva" rasla poput hiljadugodišnjeg drveta. ili pak. na nekom novom stupnju nastaće lice koje nejsano nalikuje prethodnom. Fuko je istoričar u čistom stanju: sve je istorijsko. koja se objašnjava delimično preobražajima prethodne medicinske strukture. pružanje sigurnosti. već: "Čuvajte se lažnih kontinuiteta". Fuko ne kaže:"Ja više volim diskontinuitet. razne emo­ cije. i to na principu verovatnog. religije. Geneza nije ništa više od aktuelizacije neke strukture (Deleuze 1968: 237-238). Medicinu iz XIX veka ne objašnjavamo počev od Hipokrata i prateći tok vremena koji ne postoji: desi­ la se promena kaleidoskopa. Kaleidoskop. to što nalikuje onome što nazivamo istorijom jeste Histoire des variations. Čudno je što su ovog neprijatelja drveća ponekad smatrali fiksistom. Poput lažnog prirodnog objekta kao s t o j e religija ili neka religija u kojoj bi se spojili veoma različiti elementi (ritualizmi. istorija se može objasniti u potpunosti i treba izbaciti sve reči sa su­ fiksom -izam. a ne strelište. U tome je smisao negiranja prirodnih objekata: ne postoji evolucija ili promena jednog istog objekta koji bi uvek trebalo da izraste na istom mestu. itd) koje će u drugim epohama veoma različite prakse razbistriti i objektivizovati u veoma različitim oblicima. Geneza se ne odvija od trenutka do trenutka. Treba poći od globalne tačke gledišta. već u žanru rasprave (drugačije rečeno. a ne rasadnik.

ili zato što u to nimalo ne veruje. zbog prirode pojava nepromenljive u nauci jesu formalni modeli. svaki diskurs. ili što se nepromenljive svode na formalne tvrdnje.. 233 . ne upućuje na dogovor između bića i mišljenja. dok istorijsko objašnjenje razmatra "prototipe". dolazimo do pitanja koje je razumljivo. od slučaja do slučaja. negativan program: čovek je uvek pozitivista nekoga kome poriče racionalizacije. a da se ne očešemo 0 lingvistiku ili ekonomiju. već samo korelati (stado koje treba voditi. Ono se sastoji u tome da se zapita­ mo kakve su pojave. čak ni rimska. izgleda mi da problem koji Fukoa zanima jeste sledeće: kada bi is­ torija bila podesna za naučno objašnjenje. Istorijska analiza počinje od tvrdnje da ne postoji država. organizovati u neki hipotetičko-deduktivni sistem? Korist od tog pitanja ostaje od sekundar­ nog značaja: nauka ne upućuje na aktivnost koja se sastoji od duha. posle istoričarevog prolaska. ima svoje oslonce i objektivizacije i izgleda nam teško da o njima govorimo. što će reći genealogiju. od kojih svaka u svome vremenu izgleda kao da se sama po sebi podra­ zumeva i kao da je sama politika.. one pretpostavljaju istorijsku analizu tog objekta. Nije mu mnogo značajno to što se. Osim ako me samoljublje ne zaslepljuje. pokreti kaleidoskopa. Nauka nije viši oblik spoznaje: ona je spoznaja koja se primenjuje na "serijske modele". Pozitivizam obavezuje. neizbežne nepromenljive organizuju u sistem naučnih istina: ili što ne možemo ići iznad jednostavne tipologije istorijskih prilika. ali dvostru­ ko ograničeno. obelodanjivanje prakse ili diskursa. ni na koji način ne može dovesti do devalorizacije istorijskog objašnjenja kao nenaučnog. da li bi se ta nauka smestila na nivo naših racionalizama? Jesu li nepromenljive u istorijskom objašnjenju isto što i "prirodni" objekti? Mislim da je za Fukoa to prava suština ovog pitanja. tok koji treba usmeriti) vre­ menski određenih praksi. ako su u pitanju oslonci 1 objektivizacije ekonomske ili lingvističke prirode. istoričar ne objašnjava samu politiku. po uklanjanju metafizičkih fikcija ostaje da se rekonstruiše pozi­ tivno znanje. jer sam u svojoj uvodnoj lekciji podržao tezu da istorija mora da se piše pomoću prirodnih nauka i da sadrži nepromenljive. istoriji su to još formalnije istine. to je čest slučaj u fizičkim pojavama. obrazuju relativno izolovane sisteme. da budu znanje za tehnokrate. već na činjenicu da. u nekim oblastima. Mogu li se nepromenljive. ako nauke moraju da se umešaju. a ne koji su zahtevi Razuma. Pozitivizam nije ništa drugo do jedan relativan i. koji se mogu ponavljati. na filozofsku antropologiju kakvu možemo naći u Spinozinoj III knjizi ili u Genealogiji morala: suštinska stvar je to što društvene nauke. istorija ne zaostaje za naukom u strogosti. bar u prostornom smislu. neku vrstu servo-mehariizma. ne bi mogle da budu racionalizacija prirodnih objekata. Da bi bila sasvim u skladu sa prilikama. ili zato što ga to ne zanima. Pošto postoji samo određenost. deljenja karata. kombinatorike prilika. Bez pribegavanja društvenim naukama? Svaka praksa. to je pitanje o kojem Fuko uopšte ne govori zato što se to na neki način samo po sebi podrazumeva. na Razum. Pošto sam to priznao. kada treba saznati da lije takav slučaj i u ljudskoj istoriji.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU U istoriji postoje pojedinačne ili čak jedinstvene konstelacije i svaka se od njih može u potpunosti objasniti samo pomoćnim sredstvima.

već je konstatujemo) ili iluziji spoznaje.Taj transistorijski strah od ubistva uopšte nije bio transistorijski: on je materijalan. zadovoljiće se time da na njih primeni neki model ili bar da ih iskaže u vidu principa ("potrebno je da vrata budu otvorena ili zatvorena. da objašnjavamo. nanovo obojena lo­ kalnom bojom. Ako je. njoj je korisno da upotrebi nepromenljive kakve god da su i to kako bi raspršila racionalizme koji se neprestano rađaju. Taj tobožnji prirodni strah nije iskaziv čisto formalnim terminima. Zaista: formalna potreba za postojanjem nepromenljivih ne predviđa na koji će se nivo te nepromenljive smestiti. on nije strah od smrti niti od ubistva (jer priznaje ubistvo kriminalca). koji su upravljači u čitavoj epohi ispravno uzimali u obzir. zato što. povratak potisnutog. država i Moć ne postoje. materijalna ljudska priroda. Istorija koja se piše apstraktnim recima umesto semantikom te epohe. koji nije mogao da isprovocira zabranu gladijatorskih borbi pre perioda poznog carstva. nije potisnut. ako nisu znale ili su priželjkivale drugačiji kraj. ako objašnjenje u istoriji ot­ krije relativno izdvojive podsisteme (takav ekonom­ ski proces. potrebno je da ukupni zbir uloga u igri međunarodne bezbednosti bude nula. izvesnu praksu Naselja. Ali kako. Te su antropološke tvrdnje i same formalne i samo im istorija može obezbediti sadržaj: ne postoji konkretna transistorijska istina. naprotiv. čak ni kao truizam. ona je. svuda pronala- 234 . takva struktura organizacije). a da ne računamo na pokretače. Istorija je ničeanska genealogija. u svakom slučaju. Prema Fukou. zato što će se vratiti kroz prozor ako su mu zatvorena vrata? Ne bi mogao. Zato što ideja potis­ nutog prirodnog nagona ima smisla samo u slučaju pojedinca koji je imao sopstvenu istoriju. odnosi se na određenu upravljačku praksu. on ne postoji formalno. bez obzira na to da li zainteresovane strane to znaju ili ne znaju. istorijski događaj potpuno u skladu sa prilikama. najpre. u slučaju društava. bio po­ tisnuti strah od ubistva u stanju građanskog mira? Da li je takav strah od ubistva mogao biti transistorijski zahtev ljudske prirode.O FUKOU već stado. to objašnjava ono što se sa njima dogodilo"). potisnuto iz jedne epohe zapravo pred­ stavlja genezu jedne nove prakse. izgleda. već je preobražen reaktivnošću (o toj reaktivnosti govori Genealogija morala: eto jednog nepromenljivog oslonca sa filozofskim ukusom): on je bio farisejsko gađenje pred tom prostitutkom smrti kakva je bio gladijator. tok i druga određenja. za istoriju nema koristi od elabo­ racije nepromenljivih. "Neka ovde ne ulazi niko ko nije filozof ili ne postaje filozofom". Fuko nije fran­ cuski Markuze (Marcuse). da li ja taj užas. na nepromenljive? Bez njih bi objašnjenje ustupilo mesto intuiciji (plavu boju ne objašnjavamo. istorija koja. jer politika. konkre­ tan. Zbog toga Fuko is­ toriju smatra filozofskim bićem (što nije ni tačno ni pogrešno). Napred smo govorili o užasu koji je Rimljanin osećao pred gladijatorom koga je u isto vreme smatrao zvezdom. i to sadrži određeni političko-kulturni diskurs. potraga za nepromenljivom neće se zaustaviti dok ne stigne do antropoloških tvrdnji. on je strah od prizora umiranja jednog nedužnog građanina. bilo da su filozofske ili se organizuju u društvene nauke. pod okriljem javnog reda i mira. veoma daleko od empirizma koji joj se tradicionalno pripisuje. onda.

a istinitost pitanja koje se pokaže svojstvenim svakoj epohi savršeno je objašnjiva i u njoj nema nikakvog neodređenog kolebanja. niko ne sumnja da će rakete usmerene prema Marsu zahvaljujući Njutnovim proračunima sigurno tamo i stići. buduće figure u kaleidoskopu nisu ništa istinitije niti pogrešnije od prethodnih. ne znači da svuda okolo postoji istina koju ljudi još nisu otkrili. možemo samo reći da u njima nema mesta ni za is­ tinu ni za grešku.To što ljudi veruju da raste. nadam se. e to je već druga stvar. a sa tom su se pustolovinom upoznale i prirodne nauke. ne zato što ne bismo znali da dosegnemo istinu o ovim značajnim objektima. mislili razne stvari o istom objektu: "0 Čoveku. Moći. svaka nauka je bila privremena i filozofija je to dobro znala. Ta humoristička ili ironična istorija raspršuje priv­ ide. 0 nije ni jedno ni drugo. o Lepom. zbog čega je naš autor smatran skeptikom. jer upravo to pitanje nije isto od epohe do epohe. 235 . Ovaj svet je ono što jeste u svakom trenutku: to što su njegove prakse i njegovi objekti razređeni. nema neizrečenog koje kuca 6 "Uvek čujemo samo pitanja na koja smo u stanju da pronađemo odgovor" (Niče 1989:196). nema ni istine ni greške u procesu varenja i razmnožavanja kentaura. svaka nauka jeste privremena i istorijska analiza to neprestano pokazuje. države. A ono što ne bi moglo da bude istinito jeste mogućnost da spoznamo šta je seksualnost "kao takva" i moć "kao takva". u čemu nema ničeg laskavog. drugi su mislili ono. ne sumnja ni da je Fuko u pravu. skicira tipologije. pošto ne postoje. već zato što tu nema mesta ni za istinu ni za grešku. U stvari. A sigurno je da je Čovek lažni objekat: društvene nauke ipak ne post­ aju nemoguće zbog toga. ludila i mnogih drugih stvari. Jer relativista smatra da su ljudi. prakse čovečanstva su ono što od njih načini celina istorijskih uslova. po istom pitanju. što ih navodimo da u to veruju. istorija koja ne­ gira prirodne objekte i potvrđuje kaleidoskop. što oko njih postoji praznina. Kod Fukoa nema potisnutog.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU zi delimične analogije. moderne seksualnosti ili Moći u Rimu. greške danas"). Takva analiza. hajde da sazna­ mo šta je tačno!"To za našeg autora znači unesrećiti se ni zbog čega. problem nije u tome: ako dobro shvatam. Kladili bismo se da bi Fuko potpisao rečenicu o čovečanstvu koje sebi zadaje samo one zadatke koje može da izvrši 6 : u svakom trenutku. tako da je u svakom trenutku čovečanstvo ravno samo sebi. a u nekoj drugoj epohi. jer istorija pisana kao mreža apstraktnih reči manje predstav­ lja živopisnu raznolikost nego anegdotsku naraciju. s obzirom da ti značajni objekti ne postoje: visoko drveće ne raste u kaleidoskopima. jedni su mislili ovo. Marks kaže da čovečantvo rešava sve probleme koje sebi postavi. kroz vek­ ove. veoma je istinita ili bar može da bude istinita. Što se tiče seksu­ alnosti. a Niče da sebi postavlja samo probleme koje može da reši (Fuko 1998: 61. pojam istine je poremećen zato stoje u procesu sticanja naučnih znanja filozofija zamenjena istorijom. bilo da se radi o analizi klinike. Fuko. Deleuze 1968:205). kao ni sam pojam nauke. i što se zbog toga tuku. već se smatra da menjaju objekat. a ni povratka potisnutog. zbog čega su Fukoa smatrali relativistom ("istina pre hiljadu godina. On jed­ nostavno podseća na to da objekti nauke nisu večne istine. Negacija prirod­ nog objekta ne vodi ni skepticizmu.

ne treba da zamišljamo jedno nerečeno i nemisleće. neko ko čak ni ne sumnja da bi mogao postojati neki drugi nivo. ili. međutim. Svest ne može da se bori protiv istorijskih uslo­ va. Ne. manje se radi ο granicama postavljenim inicijativi subjekta nego ο polju u kome se ona artikuliše" (Fuko 1998: 223). Bergson proučava ovo očigledno dejstvo budućnosti na prošlost 7 . taj neko nije ovaj filo­ zof odnosa. Jer bi "diskurs"trebalo da bude njena negacija. jezik se ne rađa iz tišine: rađa se iz diskursa. a neki bi marksisti morali prvi to da znaju i da se. zakona. neograničeni gov­ or. već je konstituisana. itd. pravnog subjekta. "naučno" je definisali. Umesto sveta sačinjenog od subjekata ili pak objekata i njihove dijalektike. a država. proklinjali. već ne bi realno ni bilo romantizma kod nekadašnjih klasika. države. umesto njime. već filozofija odnosa. a koga ćemo mi morati da probudimo. Jer je "odnos" naziv onoga što označavamo kao "strukturu". Vinjija. Oni pre čine skup uslova pod kojima se obavlja neka praksa. a ne upad apsolutnog.0 FUKOU na vrata: "Pozitiviteti koje sam pokušao da usta­ novim ne treba da budu shvaćeni kao skup deter­ minacija koje se misli individua nameću spolja ili je pak unapred i iznutra prožimaju. sveta u kojem svest unapred zna za svoje objekte i cilja ih. jednog Šatobrijana. ο pitanju pojma preromantizma on piše: "Da nije bilo jednog Rusoa. Fukoova filozofija nije filozofija "diskursa". ne samo da ga ne bismo zapazili. kraljem. treba da je vidimo na delu na njenom čuvenom problemu. već polazeći od samog odnosa pošto on određuje elemente koje obuhvata. služe samo istorijom reči. već oni koji govore samo ο državi kako bi je blagosiljali. koji će oni suzbiti i potisnuti. luđakom: figure predstavljaju ono što sukcesivni raspored na tabli pravi od njih. još bolje. Ludilo ne postoji: postoji samo njegov odnos sa ostatkom sveta. obnavljajući mu reč. suverena. imamo svet u kojem odnos ima primat: struk­ ture daju materiji svoj objektivni lik. jer se romantizam kod klasika ostvaruje samo izdvajanjem jednog njegovog aspe- 236 .. Ako i postoji neko ko ontologizuje Moć ili šta g o d . pošto ona nije konstitutivna. Fuko više nije Malbranš (Malebranche) koji ne zna da nije istorijski Lakan. odbija gladi­ jatore i otkriva ili izmišlja Jadnika: te pobune pred­ stavljaju uspostavljanje neke nove prakse. kontinuiran i ćutljiv. jeste prosti korelat neke prakse koja je usko vremenski određena. Obilazeći svet i uplićući sve njegove oblike i sve njegove događaje. Igoa.. U tom svetu ne igramo šah sa večnim figurama. Neće biti! jezik ne otkriva realno. treba da ispitamo na koji to način odnosi pokoravanja mogu da proizvedu po­ danike" (Foucault 1976: 361). ne znači da ispod njih postoji veliki. Humanista je neko ko ispituje tekstove i ljude na os­ novu onoga što kažu. Ako želimo da saznamo čime se tumači filozofija odnosa. a to je prob­ lem obogaćenja prošlosti i njenih učinaka s obzi­ rom na tumačenja koja će joj budućnost dati kroz vekove: na jednoj čuvenoj stranici iz La Pensee et le Mouvant. Reći ću sve: on nije humanista. i to ne polazeći od primitivnih ter­ mina odnosa. "To što postoje sistemi razređivanja. umesto da pitamo idealne podanike šta su morali da ustupe kako bi bili pokoreni. naravno da se ona neprestano buni. jer šta je hu­ manista? Čovek koji veruje u semantiku. I tako "bi trebalo da pokušamo proučavati moć. bilo da se radi ο naglašavanju ili najzad ο mišljenju" (Fuko 2005). ili predstavlja ono što objekti prave od nje.

u stvari. To je ono što Rasel (Russell) naziva problemom spoljašnjih i unutrašnjih odnosa (Russell 1903: 214216. otac. ni tekst (štampan ili pisan rukom). odnos se nalazi u pojedincu koji ga podržava (omne paedicatum inest subjecto): imati odnos obudovelosti znači biti udovac. ni značenje. koja je ostala u Evropi. utemeljeno kao neki spomenik. već neke druge različite domete koji mu se ne suprotstavl­ jaju? Ako svi ti prošli i budući dometi predstavljaju različite individualizacije neke materije koja im se 7 Bergsonova ideja da budućnost obogaćuje prošlost može se pročitati i kod Ničea. lako ne zna za njenu smrt.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU kta iz njihovih dela. svoj domet. u: Belaval 1960:112) ο putniku u Indiju kome umire žena. isto kao što preromantička slika u očima nekih nije ništa do tumačenje koje je spolja dodeljeno klasičnim delima koja tu ne mogu ništa. Lajbnic negde piše (Leibniz. U tome je čitav problem odnosa. II). nije postojala u klasičnoj književnosti pre pojave romantizma više nego što u oblaku koji pro­ lazi postoji zabavan crtež koji će umetnik zapaziti tako što će tu amorfnu masu uobličiti prema svojoj mašti. otac u odnosu na svoga sina i sin u odnosu na svoga oca). monada sa kojom se putnik oženio umre u odgovarajućem trenutku isto kao što će dva usklađena sata u istom trenutku ot­ kucati kobni čas). treba u potpunosti da bude inidividualitet koji ima svoje značenje. ili na epohu u kojoj je napisano? Ako njegovi budući dometi ne predstavljaju obogaćenje dela. A šta ako delo ne postoji? Ako svo­ je značenje dobija samo kroz odnos? Ako je njegov domet. Vesela nauka n° 94 ("Posthumni rast"). Pariente 1973: 139). koji proglašavamo istinitim. Volja za moć. ona ipak izaziva realnu promenu na njemu: postaje udovac. A to je. a to je autor? Da bi se ovaj problem pojavio. u tom slučaju. Ili pak odnos ima unutrašnju prirodu i proizilazi iz same zainteresovane strane: u monadu putnika oduvek je bilo upisano da će biti udovac i Bog je u toj monadi mogao da pročita buduću obudovelost (što očigledno pretpostavlja da. u tom će slučaju sve što kažemo ο jednom tekstu biti istinito. Ima li neko delo samo domet koji mu dodelimo? Ima li sve domete koje u njemu možemo otkriti? A šta postaje domet koji mu je dao glavni zainteresovani. Od dve stvari nastaje jedna. reći će neko: ili pak to određenje mužu dolazi spolja. može u budućnosti da dobije nova značenja. a pojedinac. cf kao i u Opinions et Sentences Melees (Humain trop humain. zbog una­ pred uspostavljene harmonije. a naročito problem individual­ nog. n° 126. onda ćemo samo moći da se iznenadimo što to delo kojem ništa ne nedostaje." Taj paradoks se danas naziva paradoksom različitih "čitanja" jednog istog dela. sin. istinito u nekom tekstu biće ono što ο njoj kažemo. potrebno je da delo postoji. Izvesno je da "biti udovac" nije ništa do odnos (isti pojedi­ nac može istovremeno da bude udovac u odnosu na svoju pokojnu suprugu. sa svojom osobenom formom. n° 974. U prvom slučaju ništa nije istinito ο nekom individualitetu. prosto domet koji je to delo imalo u odnosu na svog autora. ili što možda već sadrži sva druga zamisliva značenja. a tekst je do pucanja nabijen najkontradiktornijim tumačenjima. a ta slika. 237 . jeste ono što ostatak sveta od njega napravi. problem individualiteta. suprug ili udovac.

pošto je i sam nečim uslovljeni događaj. ali ta materija nije ništa sve dok je odnos ne načini ovakvom ili onakvom. da bude pokretačka snaga.0 FUKOU ravnodušno prepušta? U tom slučaju problem odno­ sa iščezava pošto iščezava individualitet dela. ne postoji (postoji samo njegov odnos prema svakom od tumačenja). onda treba da se upitamo iz kojih smo ga istorijskih razloga upotrebili umesto da se pridržavamo rutine. ukoliko je taj tekst prijemčiv za neko značenje. Krivica fenomenologije nije u tome što ne objašnjava stvari. jeste materija dela. na primer. nepostojanju i fiziološkim funkcijama te životinje. željna je da doda da ono nije stvar. čiju smo fizionomiju smatrali očuvanom za sva vre­ mena. ali nije da nije ništa: ono je određeno unutar svokog odnosa. kao što je proizvodni odnos. Čudno je da marksisti gaje istu veru u objekat (i istu veru u svest: ideologija deluje na realnom prelazeći preko svesti delatnikä). poznaje re­ alnost "tako dobro kao da ju je sama stvorila". A treba dodati da preftnjenost fenomenoloških opisa izaziva uzvike divljenja. postoji. Kao stoje govorio jedan skotistički učitelj. ali nije čin ničega. možemo li se. tako da on ne bude naša pokretačka snaga. koju smatra konstitutivnom. kako izbeći filozofiju subjekta. a da se ne upadne u aporije marksizma? Ili obrnuto. kada piše ο suštini kentaura. 238 . Ta materija je pisani ili štampani tekst. materija je u činu. kao što je napisao Lukač (Lukacs). pod uslovom da pri­ likom njegovog opisivanja bude toliko prefinjena da se u njega uvuče. Primat odnosa. jedan događaj. zauzvrat. pošto nikada nije ni tvrdila da ih objašnjava. proizvodnog odnosa. sholastičari su to na svoj način objašnjavali govoreći da pokretačka snaga ne može da sadrži silu: ako je pre postojanja pripadao virtuelnom poretku. Fukoov problem je možda bio sledeći: kako postupati bolje od filozofije svesti. Delo. ne može da objašnjava "u krajnjoj instanci". njena krivica je u tome što ih opisuje polazeći od svesti. kao što kaže izreka. Huserl ne stavlja postojanje Boga i đavola u zagradu kako bi tu zagradu potom krišom otvo­ rio. ako je događaj. Verovatno zbog toga Fukoova metoda kao polaznu tačku koristi reakciju na nejasnu fenomenologiju koja u Francusku dolazi neposredno posle oslobođenja. već zbog toga što je filozofija pojma Cogito. po pitanju tog opisa. a da se ne zapadne u filozofiju objekta? Fenomenologija nije pogrešna zbog toga što je "idealizam". pouzdati u ono što nam svest omogućuje da vidimo? Odgovor je da ako je svest konstitutivna. a ne konstituisanom. s obzirom da u njemu naša svest obitava. Objašnjenje po­ lazi od jednog datog objekta. i kreće se prema drugim objektima. Nećemo po stoti put podsećati na nesuvislosti kojima to vodi: nikada jedan istorijski objekat. Ono što. Za svako objašenje ludila potreb­ no je da se ono najpre tačno objasni. on prepušta naukama da se izraze ο postojanju. ukoliko je stvoren da bi imao neko značenje i uko­ liko nije trtljanje koje je nasumice otkucao majmun daktilograf. može da bude pred­ met pozitivne rasprave. Tu ne može postojati događaj u krajnjoj instanci. ako ju je nasamarila neka konstitutivna istorijska prak­ sa. to je upotreba kontradiktornih termina. ako upotreba mlina na vodu prouzrokuje kmetstvo. značenje koje je imalo u svoje vreme. A jeste nasamarena: veruje da ludilo postoji. ako. od­ govor je ne ako je i sama svest konstituisana. potrebni su uz­ roci da bi se ostvario i više nije poslednja pobuda.

ta "arheologi­ ja". skrivena strana diskursa i prakse ne razlikuje se od potopljene strane. aporiju "istorija i istina". vlasti. već od svega ka svemu. to je ono što smo. bolje rečeno. a ne po izboru: objašnjavanje i pojašnjavanje istorije sastoji se od opažanja celine. Istorija-genealogija a la Fuko u potpunosti is­ punjava program tradicionalne istorije. Ali.To vodi ka kritici ideje istine. već i činjenicu što je tumačimo. Istinu govoreći. nije to važno: važno je da objekti nastavljaju da postoje. Primat odnosa u uopštenom smislu podrazumeva ontologiju volje za moć. ide od objekta do ob­ jekta. u političkoj praksi. ekonomiju. mnogo toga što se čini utjecajem izvana samo je njezino prilagođavanje iznutra. narodi i civilizacije. kako je naziva njen tvorac. "odvija se u dimen­ ziji jedne opšte istorije" (Fuko 1998:178). ona se ne specijalizuje za praksu. Volja za moć (Niče 1988:70):"Protiv učenja o utjecaju milieua i izvanjskih uzroka: unutrašnja je snaga beskrajno nadmoćna.. za skrivenu stranu ledenog brega. itd. i to objektivizuje datirane objekte u materiju bez lica. i tako ad inifinitum. n° 604: "Šta spoznaja jedino može biti? . njeno tumačenje. unošenje smisla . računajući i simbolička do­ bra."Izlaganje". Žurden. Ne samo da na taj način spontane teleologije ostaju na mestu. od prenošenja tobožnjih prirod­ nih objekata na vremenski određene i retke prakse koje ih objektivizuju.. U tom smislu nije bilo evolucije kod Fukoa. već ni na planu realnosti unutar koje ih eksploatišemo. Da bi mlin bio opažen samo kao sredstvo za proizvodnju i da bi njegova upotreba poremetila svet. predlaže i materijalizam: objašnjenje više ne ide od objekta do objekta. 8 Fukoova metoda je verovatno proizašla iz j e d n o g razmišljanja o Genealogiji morala. I sama svest pripada objektu koji je navodno određuje. ili. u kojoj su ljudi viđeni kroz istine i kroz njihove borbe oko tih istina 8 .Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Hajde da pređemo na potonje zbrke. već se i objekat koji treba objas­ niti shvata kao objašnjenje. Svaka je istorija arheološka po prirodi. Kao što vidimo. 239 . i od objašnjavanja tih praksi. Nasu­ prot tome Fuko predlaže pozitivizam: ukloniti poslednje neistorizovane objekte. druga disertacija. nastavljamo da govorimo o državi. remećenju koje je i samo. u bolnici. a Isto­ rija seksualnosti ne sadrži novotariju koja povezuje neku diskurzivnu praksu sa društvenom istorijom buržoazije: delo La Naissance de la clinique već je usidrilo preobražaj medicinskog diskursa u insti­ tucijama. ne samo na planu spoznaje koja tumači. za diskurs. Fukoovo delo bi kao epigraf moglo da nosi dva Ničeova teksta. Videli smo kakve to poteškoće izaziva. idealizam u ničeanskom smislu. ekonomiji itd. potrebno je da on najpre bude objektivizovan zahvaljujući postupnom remećenju okolnih praksi. već prakse. 12. i svi mi ostali istoričari mislili u dubini duše. itd. što će reći značenje koje joj dajemo. već tu materiju drugačije oblikuje: ne vekovi. činjenice ne postoje. Taj novi model istorije. zapleti koje priča jesu istorija praksi. Nema činjeničnog stanja (es gibt keinene Tatbestand)" Ovde reč tumačenje ne označava samo značenje koje pronalazimo u nekoj stvari. Posve isti milieui m o g u se protumačiti i iskoristiti suprotno: nema činjenica (es gibt keine Tatsachen)". kao i g. videli smo i da to obnavlja teleološku iluziju. koje ne iza­ zivaju uzvike divljenja: na kraju ćemo proizvodnim odnosom nazivati sve ono što koristi objašnjenju funkcionisanja sveta..ne "objašnjenje". poslednje tragove metafizike. a to znači baciti se u baru da bi se pobeglo od kiše: ono što proizvodni odnos navodno objašnjava sada pripada proizvodnom odnosu. ne ostavlja po strani društvo..

Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija. Ta slikarska metoda proizvodi čudne slike na kojima odnosi zamenjuju objekte.Dialogues. Felix (1929) . Mišel (2005) . Hrestomatija. Paris. 121. (1960) . i to na uvek različitim mestima. Izvesno je da su to slike sveta koji poznajemo: Fuko se bavi apstraktnim slikarstvom u istoj meri kao i Sezan. Fuko.0 FUKOU i to polazeći ne od jedinstvenog pokretača. str.Les formes de l'histoire. Leipzig und Wien: Franz Deuticke Lefort. Edition du Seuil.Difference et Repetition. Kaufmann. u: Paul Veyne. i u kojoj se mešaju njihov indi­ vidualitet i njihova ograničenja.Die Kunst Cezannes. Johannes (1639) . Claire (1977) . rađaju uvek različita lica koja ne postoje. Sa francuskog prevela Olja Petronić Naslov izvornika: "Foucault revolutionne l'histoire". Eks i London. samo je bogat žestokom osećajnošću: izgleda kao da nastaje iz zemljotresa. Michel (1976) .Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld.126. 385-429. hajde da na trenutak sanjamo o ovome svetu u kojem se na površini neke uzburkane ma­ terije bez lica. Posle ovih 40 strana pozitivizma. Dušan Marinković. Lyon: Luke Wadding. 173). Paris: PUF Deleuze. u kojem je sve in­ dividualno. računajući i čoveka. 240 . u: Pavle Milenković. preneti su u apstraktnoj gami obojenih odnosa u kojoj do­ dir potire njihov praktični identitet (Badt 1956: 38. Paris: Gallimard LITERATURA: Badt. pejzaž iz oko­ line Eksa je prepoznatljiv. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Fuko.Arheologija znanja. 1891) Foucault.Opera. Paris Deleuze. Parnet. t. Kurt (1956) .Leibniz critique de Descartes."Poredak govora". ("Cours de I'annee 1975-1976""ll faut defendre la societe " ) . Beograd: Plato / Sremski Karlovci. München: Prestel Beiaval. Claude (1978) . tako da ništa to nije. Y. Gilles. april 1978. Fuko 19261984-2004. 1978. 129. Paris: Flamarion Duns Scotus. Gilles (1968) . Mišel (1998) . Comment on ecrit l'histoire. Svi njegovi objekti. 76.Annuaire du College de France. Paris. Ill (reedite par Vives. već od svih srodnih praksi u kojima se one usidravaju.

Principes fondamentaux de l'histoire de I'art Raymond. Heinrich (1952) . Scheler. IL: Northwestern University Press Schutz.Die Wissen formen und die Ge­ sellschaft. Fridrih (1989) . tr. Bertrand (1903) . J. the problem of social reality.The Hague: Martinus Nijoff Wölfflin.Le Language et l'lndividuel. Cambridge: At the University Press. I.Collected papers.The Principles of Mathe­ matics. Alfred (1976) . Fridrih (1988) . Alfred (1967) . Pariente.Collected papers. Lehnert. Vol. Alfred (1975) . Bern: Francke Schutz.Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU Niče. studies in social theory. Paris: Plön 241 .Volja za moć. //. Walsh and F.Phenomenology of the social world. (1973) . by G. Vol. Max (1960) . The Hague: Martinus Nijoff Schutz. Zagreb: Mladost Niče. Evanston. Beograd: Grafos.Vesela nauka. Par­ is : Armand Colin Russell.

metode. socijalnih. sa svojim principima racionalnosti i univerzalnosti. političkih. obitavale u transcendentnim sferama božanskog i apsolutnog. a potom i državnog aparata.eksperimente. političkih i vrednosno-normativnih previranja epohe. Sa konačnim slomom slike sveta u kome su istine. Drugim rečima. bez granica postavljenih kulturom. u širokom je istorijskom luku . nauka je bila moguća kao socijalno-politički projekat koji će legitimisati zahteve novokonstruisanih socijalnih identiteta. sistematičnosti i analize bilo "skup političkih. koje je. U istorijskom rasponu od protes­ tantizma do prosvetiteljstva i kasnije do Francuske revolucije. društvom. Pre nego što je novi tip socijalnog identiteta (kritički diskurzivni identitet) pronašao svoje novo udomljenje i ukorenjenje {rooting) u projektima nauke i ideologije. Galilejevim zločinom i Keplerovim snom (Mamford 1986) slika sveta već je u dovoljnoj meri promenjena . hipoteze. u Fukoovom smislu reci. koji je nosilac nove vizije sveta. 243 . religijskih i ekonomskih preobražaja koji su konačno sublimirani u novi tip socijalnog identiteta.konstruisala ono što se danas jednim imenom označava kao nauka. Pose­ bno od prosvetiteljstva pa nadalje.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ: OD DISCIPLINUJUĆE DO DISKURZIVNE PRAKSE Neposredni učinak novih načina mišljenja sveta ili novih načina konstrukcije realnosti.te poslužiti kao jedna od snaga koja će legitimisati nova socijalna razvrstavanja i konstelacije socijalno-političkih snaga u domenu socijalnog. Keplera i Dekarta. njihove projekte naukom (Golinski 1998: 3-7). još pod platonističkim uticajima na hrišćansku teologiju. istorijom. ekonomskih. odigrao se niz socijalnih. pa do moderne fizike . institucionalnih i kulturnih događaja" (Foucault 1992). merenja. etičkih. neposredni je produkt svih onih socijalnih.da bi se etablirala kao dominirajuća. Taj tip reprezentacionizma. odnosno. teorije . politički projekat novih značenja koji će legitimisati interese klase u uspo­ nu . kul­ turnih. i pre nego što je Vilijem Vivil (William Whewel) mogao 1830. ili nekim drugim oblikom mišljenja.buržoazije . u svakom slučaju različit od reprezentacije na kojoj se gradio stari tip identiteta (reprezentativni socijalni identiteti). počivao je na tipu znanja kao ogledala prirode.mehanicistički konstruisana . kako primećuje Fuko.od Galileja. o čiju se površinu . godine sve nove duhove koji pričaju rečnikom progresa da nazove naučnicima {scientists). Nauka kao znanje/moć."odbijaju suštine" real­ nosti koja je univerzalna. Vilijem Vivel je mogao izreći stav da je "istorijski razvoj nauke sledio put kojim ljudski duh postepeno zadobija reprezen­ tativno gospodarstvo nad spoljašnjom realnošću" (Golinski 1998: 3). ili naučni sistem (mišljenja).

ne treba sumnjati da je svaka pojedina humanistička nauka nastala po­ vodom nekog problema. proizvodnog i kultur­ nog sistema. ta nova sfera.. pa i Habermas. valja ponoviti jedan od temeljnih Fukoovih stavo­ va. neuobičajen i svakako plodotvoran i teorijski nov način tumači ideje Bentamovog panoptikon-a.. izrečen u Rečima i stvarima. u 17. i kako je uopšte. Zato Ha­ bermas ističe da "javno postaje u ovom užem smis­ lu sinonim za državu" (Habermas 1969: 28). naj­ bolja zapažanja o tome kako je.. Veber 1998). bila moguća jedna nova diskurzivna socijalna praksa .g d e još uvek nije sigurno da ga apsolutno možemo svrstati. lako je socijalno bilo konstruisano u domenu novog tipa javnosti. Vlast se pretvara u policiju. nikakva analiza osećaja.. imaginacije ili strasti nije nikada. moći i vlasti "prema kompetencijama koje su uređene zakonom. Takođe. zapravo. one su se pojavile kada se javila ozbiljna pretnja po novostvoreni postrevolucionarni poredak da će se ugroziti konstruisana društvena ravnoteža ."(Fuko 1971:383-384) konstituisale i sociologija i antropologija i pedago­ gija i psihologija.. koja do­ men javnog pretvara u sopstveni atribut. pređe među naučne predmete .potiču od M. i 18.0 FUKOU Veoma važan momenat čije će implikacije biti vidljive i na području znanja/moći/nauke. g d e na jedan neočekivan.jedan prosvetiteljski ideal kanalisan kroz revolucionarnu praksu i kasnije legitimisan konceptom racionalnog naučnog znanja.. a potom i sociologija i humanističke nauke . To je. Fuko. domen socijalnog nije jednostavno bio prepušten građanstvu privatnih pojedinaca. kako je socijalno moglo da bude saznato i znano. Doduše.bez obzira koja. privatni ljudi koji su joj potčinjeni čine.. publiku" (Habermas 1969:28. čini se. nikakva empirijska nauka . U konstelaciji so­ cijalnih i političkih snaga. Fukoa. njegovo trajno nasleđe. nekog nerešenog naučnog problema ili nekog praktičnog interesa.. Drugim rečima. bio je momenat konstruisanja moderne države. novog ekonomskog. zalazi ne samo u ontološke domene socijalnog (arheologije socijalne ontologije mo­ derne epohe). već i u njegov epistemološki domen. kako bi se u 19. i humanističke nauke se nisu javile kada je. javno postaje atribut koji se više ne odnosi na tradicionalne oblike reprezentacije. 244 . nikakvo posmatranje čovekovog tela. nikakav politički ili moralni stav. one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati.. jer čovek nije postojao. već na delovanje jednog (državnog) aparata sa mo­ nopolom na legitimnu upotrebu sile. kao adresati javne vlasti. tek pod pretenzi­ jama državnog aparata javne vlasti da uspostavi kontrolu nad sferom socijalnog. koji su objedinjeni novim utilitarnim standardima kulturnih vrednosti i kritičkim socijalnim identite­ tima koji ih čine publikom . biloje potrebno da industrijsko društvo pojedincima nametne nove norme. da: "Epistemološko polje u kome se kreću humanističke nauke nije bilo unapred obeleženo: nikakva filozofija. veku. postala predmetom jedne nove diskurzivne prakse . odlučeno da čovek. naslućivali relativnost autonomije socijalnog. lako su mnogi.humanističke nauke i kasnije sociologije. pod pritiskom nekog racionalizma. Takođe.nauka. veku. susrela nešto kao što je čovek.socijalnom strukturom koja javno rezonuje. kada se jasno odvojilo ja­ vno i privatno.. Na onim mestima u njegovom delu Nadzirati i kažnjavati (Fuko 1997). Svakako.

ispitivanje je: sredstvo da se konstruiše ili utvrdi norma. konstitutivne tranzi­ cije u disciplinujućem poretku. koji je konstruisan u tranziciji od osvete ka kazni (što je bila i značajna tema Dirkemove socijalne epistemologije /Leh­ mann 1995/ u Podeli rada) i od optuživanja ka is­ trazi. Pri tome. odredio je novi sistem (naučnog) znanja. moderni univerziteti. samo zbir pojedinačnih stvorenja razvrstanih u klasifikacione tablice. o sociologiji istrage (empiricistički pravci). Prakse disci­ plinovanja. U osnovi sudski obrazac. suptilnijim formama i praksama bentamovskog panoptikon-a. U toj. a potom i modernog naučnog znanja. 245 . moglo bi se govoriti o sociologiji mere (Dirkemova sociologija. a ne više. koji se u nešto izmenjenim formama. bilo je potrebno proširiti. kao u dotadašnjoj prirodnoj filozofiji. isključenje (Fuko 1990:18). Konačno.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ Sa svim navedenim promenama koje su do­ vele do konačnog artikulisanja nauke i sociolo­ gije kao modernih diskurzivnih praksi. čije su se prakse ograničavale na lokalizaciju i interniranje tela u klasičnim zatvori­ ma.Taj stav govori da. a koji je počivao na novom tipu politike i vlasti. U drugim. Moguće je. o sociologiji ispitivanja (marksizam i njegovi varijeteti). toliko važnoj dimenziji sveopštih pramena. ne koristi li se još uvek kao sinonim za naučnu podelu rada pojam disciplinirarnost ? Naravno. nezaobilazne. U svakom pogledu. ugrađene su kao konstitutivni činioci svake moderne naučne teorije i prakse. difuzionisati dotadašnje norme disciplinovanja. bolnice. kasnije prelio na čitav organizovani socijalni život zapadne Evrope. prvobitno u bratskoj zajednici. i ovde je pitanje koliko da­ leko treba ići u potrazi za sedimentom u kojem se susreću rudimentirani oblici novih disciplinujućih praksi: od rimskih legija i njihove regimentacije ili od benediktinskih regula i samostanske discipline koja je u ranom srednjem veku primarni genera­ tor disciplinovanja i normiranja . u kontekstu nekog drugog rada i teme. Parsonsov struktural-funkcionalizam i teorija sistema i sistemska teorija). stvorene na idejama mere (koja odgo­ vara funkciji reda). kazamatima i vojnim institucijama. škole. desile su se. mogli ekstrapolirati (uz ne male rizike) i na polje sociologije. fundamentalni stav za ovo ra­ zmatranje ponuđen je u Fukoovom predavanju o Kaznenim teorijama i institucijama (Fuko 1990) kao generatorima novih disciplinujućih poredaka. rasplinuti. njegova posledica i njegovi instrumenti" (Fuko 1990:18). podela. bilo je potrebno disciplinu. bili su u isti mah. istraga je: sredstvo da se konstruišu ili utvrde činjenice. moderni zatvori. U tom slučaju. pre nego što su se iz homogene i još neartikulisane i neizdiferencirane mase postupaka i istorijskih promena "pročišćeni pojavili unutar određenih epistemoloških oblasti" diskurzivne prakse znanja "bile (su) povezane sa uspostavljanjem nove političke vlasti. Kao posledica ovih novih formi disciplinovanja nastaju institucije u kojima se moglo obrazovati pozitivno znanje: psihijatri­ jske klinike.regulator kolek­ tivnog života. laboratorije (zašto ne i zoološki vrtovi i botaničke bašte) u kojima i prema kojima je konstruisana onto-epistemologija života. dakle internalizovanu moć kontrole i nadzora. da bi se ovi principi. mera je: sredstvo da se utvrdi ili ponovo uspostavi po­ redak. po Fukou. implemen­ tirati u polje socijalnog. istrage (koja odgovara funkciji centralizacije i činjenicama) i ispitivanja (koje odgo­ vara funkciji odabiranja i isključivanja).

u ekonomiji. svako znanje je nužno njihov neposredni produkt (socialproduction of knowledge) (Gibbons 1994). kao govor .kroz bio-politiku. kulturnih vrednosti i socijal­ nog i istorijskog konteksta.kao diskurs. jedinke i njihovih oblika kolektiviteta koji se i za nauku i za vlast javljaju kao novi fenomeni popula­ cije ili stanovništva. obrazovale su svoje diskurse .bila je politički/naučno konstruisana kategorija. kako kaže Fuko. Sledeći ove pretpostavke. politika centralizovane vlasti i nauka kao politika novih značenja. koje u osamnaestom i devet­ naestom veku postaje predmetom stalnih merenja. znanja/moći . kći inkvizicije (Fuko 1990:20). planiranja. medicini. meditaciji i retorici.koje je legitimise kao socijalnu praksu i konačnu. 246 . sama praksa istrage. pravu. ali sa drugačijim ciljevima: politika da kroz kontrolu i legalnu upotrebu sile održava legitimitete svoje vlasti. (Fuko 1990: 20) kaže Fuko . Sa velikim demografskim.. može se konstatovati da znanje nije konstruisano odvojeno od politike. sa univerzalnim zahtevima.pravnog sistema. vlasti. imali su zajednički interes za kontrolom. legalnu instituciju. sem ako nisu mogli biti iskorišćeni u čisto političke svrhe održavanja autoritarnih poredaka vlasti (na primer. koji normi­ raju prakse drugih socijalnih sfera . sociologije ili demo­ grafije. kontemplativnosti. Populacija. klasifikacija. jer iskustvena istina je. popisivanja. koje su se odi­ grale na prostorima zapadne Evrope u osamnaes­ tom veku. školstvu. ugrađena je u naučni postupke i konstrukcije činjenica i istine. epistemološka i teorijska polja sa jasno izdvojenim. kulturnih i prostornih zoniranja i segregacija . čiji je fundamentalni entitet bio čovek. To je bila osnova za celokupno pozitivno znanje koje će se konačno artikulisati i etablirati u devetnaestom veku. što je u onto-epistemološkom smislu potpuno drugačija kategorija od tradicional­ ne političke kategorije naroda ili podaništva. koja je inkvizitorski konstrukt dolaženja do istine koja više ne pripada transcendentnim sferama. Narod i podaništvo retko su ulazili u epistemološko .0 FUKOU ili kako Fuko kaže: "sistem je taj koji određuje šta treba da se konstituiše kao znanje" (Fuko 1990:19). Humanističke nauke.moći/znanja {power/knowled­ ge) . Taj inkvizitorski obrazac .mi pripadamo jednoj inkvizitorskoj civili­ zaciji.dakle. znanje/moć. artikulisanim objektima čoveka. kako istorijski tako i danas. bio-moć . ispi­ tivanje i mera konstituisani su kao epistemološki instrumenti nasuprot eseju. Otud je znanje.kao obrazujuća instanca empirijskih nauka.dis­ kurzivno . Konačno.polje proučavanja. proizašle iz disciplinujućih praksi modernih oblika vlasti i moći i njihovih pra­ vnih i političkih instrumenata. vojsci. preraspodela. već domenu ovostranog ljudskog iskustva. a nauka da kontrolišući konstruiše znanje .. Istraga. od­ nosno. stanovništvo. ekonomsko-proizvodnim i socijalno-političkim tranzicijama. različitih oblika socijalnih. Još više. kroz socijalno-političke teorije Makijavelija ili Hobsa). Tako se tek sa zadobijenim novim oblicima znanja/ moći moglo konstituisati teorijsko i praktično polje jedne psihologije. čovek je postao ono na osnovu čega je svako sa­ znanje moglo biti konstruisano" (Fuko 1971: 384). a "ispitivanje čovekovog bića bio je temelj svakog pozitiviteta. pedagogije. biće osnova široke primenljivosti celokupne naučne prakse.

jesu njihove implicitne moći.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ U svim ovim procesima.Tako je tokom osamnaestog i devetnaestog veka nova kategorija stanovništva postala diskurzivnim ob­ jektom sveopštih klasifikacija. matematičare. Mauss) (Dür­ kheim. Ti oblici znanja .podrazumevali su i delegiranje znatne zalihe moći. Disciplinujući oblici moći sada više nisu počivali na jednostavnim i jednosmernim shemama dominacija/potčinjenost. taj večito prisutni . tehničare. koji ne moraju biti vidljivi na tradicio­ nalno reprezentativan način. ali ono što oni. određeno je verzijom događaja koja se trenutno shvata kao znanje. volja/ bespomoćnost.povereni naučnicima . autoritarni. Prema tome. Drugim recima. Ali pre nego što je postala očigledna. soci­ jalni i istorijski resursi doživela tranziciju.razlio se po čitavoj socijalnoj posudi. To je bilo jezgro nove politike u konstrukciji novih značenja.novi oblici dihotomija {kons­ trukta). tehnologe. podrazumevala je i nosioce moći klasifikovanja. moć je kao i drugi ljudski. inženjere. "ono što jedna osoba može da uradi drugoj. kojim moder­ na epoha legitimise svoja znanja i prakse: naučnike. Mauss 1963).do­ minantni i eksplicitno opservabilni. polaganja prava na resurse. ne znači da su institucionalni i autoritarno-lični oblici moći nestali. S obzi­ rom da je ovaj tip naučnih konstrukata tema nekog drugog razmatranja. Prevaziđeni oblici (dominantnih) moći bili su svaka­ ko oni lični. ono što je činilo jezgro moći. Ta tranzi­ cija nije imala ni sporadičan niti efemeran karakter. Jedan od ključnih zasnivajućih konstrukta za humanističku nauku bio je bipolarni konstrukt normalno/patološko. ona je bila ključna. statističare. odnosno. Klasifikacija kao oblik pozitivnog znanja (klasifikacija kao moć). te konačno i same sociologe. moć postupanja na određen način. za sada valja napomenuti da je moć i vlast kojom se ovaj konstrukt primenjuje. Antropološki značaj klasifikovanja i nji­ hovu socijalno-konstruktivističku pozadinu i izvore uočio je već Dirkem sa M. ka difuznim i/ili disciplinarnim oblicima moći (Fuko 1997). bilo je neodvojivo od jednog istorijski novog tipa znanja. koji se odnose na čoveka. demografe. koje je počivalo na opservaci­ jama. U polju nauke pojavili su se . King's body) (Fuko 1997) . moć je doživela veli­ ku istorijsku tranziciju od isključivo centralizovanih i/ili suverenih i svojom centralnošću legitimisanih oblika. despotski ili kraljevski (Kral­ jevsko telo. one nove kritičko-diskurzivne identitete. na kontrolu ili podložnost kontroli zavise od znanja koja trenutno preovlađuju u jednom društvu" (Ber 2001:101). dakle. To naravno. kao što su neki drugi oblici moći bili ključni i uvek ostaju ključni resursi koji konstruišu svaki oblik društva. Mosom (M.isključivo centralistički institucionalizovani od dvora i crkve­ nih sedišta do feuda i porodičnog oikodespotstva. 247 . znanja i politike. Međutim. s kojim pravima i obavezama. veoma su uočljive kon­ vergentne amplitude političke i naučne prakse.populaciju. (bila) moć i vlast kojom jedna osoba može da upra­ vlja drugom. psihologe. na socijalno.konstitutivni resurs . merenjima i posebno novim klasifikacijama.kao disciplinujući . moć je u skladu sa tranzicijskim pro­ cesima u sferi socijalnih identiteta. Oni samo više nisu bili jedini i ključni . antropologe. Sa raspadom ovih institucionalnih struktura moći. na stanovništvo . preoblikovana od suverenih do difuznih oblika. i jedna i druga počele su da izgrađuju nove oblike moći i legitimiteta. frenologe. Jednostavnije rečeno. Suprotno. za razliku od Fukoa nisu uočili.

obrazovali su se i posebni objekti znanja. kriminalitet. te da je njen prvobitni projekat bio projekat primene zadobijenih pozitivnih znanja na celokupnu društvenu realnost. konstruisani u širem socijalnom do­ menu. kako je to mislio Marks). moć da se podstakne samoispitivanje i ispovedanje. Ovo shvatanje znanja/moći. a potom i kod Milsa. prešla je u ruke savremenih nosilaca autoriteta. a otud u pozitivizmu devet­ naestog veka i sociologizovan. Ber razmatrajući Fukoov koncept disciplinarne moći. ove veze su uočili i B. Jedna vrsta monopola nad znanjem. čiji su članovi internalizovali principe nadzora i otpočeli život samokontrole . Otuda ta neodvojivost (prevashodno kod Fukoa. u svakom slučaju. Ali niko od njih nije imao pretenzije da stvo­ ri.dakle vlast. Merton i drugi. Rasel. soci­ jalni sistemi. bila upletena u konstrukciju odnosa disciplinujućih moći. za­ tvorima. nije ni prvo ni poslednje. Kako primećuje V. Moć koju (pozitivno) znanje nosi sa sobom jeste moć da se odredi. itd. "moć inkvizitora. Takođe. veku. Rani sociološki projekat socijalnog inženjeringa je i bio m o g u ć na osnovu zadobijenih znanja/moći. ove familijarnosti znanja i moći koje se konstituišu u jednoj novoj episteme. Na taj način lični život je psihologizovan i tako je postao meta intervencije stručnjaka« (Ber 2001: 104). rad. psihičko. invalidnost.oko koje nadzire. koja je ugrađena u arheologiju moderne socijalne ontologije i naučne epistemologije. Mamford. proizvodnja. sociologija nije oslobođena tereta moći.0 FUKOU Onog trenutka kada je moć definisanja. Guldnera i Mamforda) znanja/moći. već u sferi politike znanja koja veruje u moć. Povezanost znanja i moći.. na političkoj sceni. po­ sebno lekara i psihijatara. naravno. Fuko je (samo?) na lucidan način radikalizovao ove si­ bling odnose. R. sledeći isleđivačku pro­ ceduru. a ne više religiji ili ma­ giji. jedan model mišljenja znanja/moći koji ima dobre izglede da postane pa­ radigma. nauci je istovremeno bila poverena moć nad posedovanjem legitimnog znanja . U konstelaciji novih političko-naučnih odnosa moći prema svojim ob­ jektima znanja. L. njihovog merenja. razmeri. bila poverena nauci. kao što je to učinio Fuko. odeljivanja u sisteme i ta­ bele. seksualnost. po analogiji sa Bentamovim panoptikonom . Rase- 248 . Ipak. bogatstvo. klasifikovanja i tipologizovanja.. patologija. Tek na toj samokontroli. Pre nego što je život postao psihologizovan. nisu ni malo bila naivna zapažanja Mamforda i Rasela da jedan od prvih znakova us­ pona modernog doba nije bio u tehnologiji (proi­ zvodnoj tehnologiji. psihijatrijskih klinika. naspram suverenih. Pre njega. Ovom psihologizacijom.biću koje saopštava {ispoveda) svoj unutrašnji doživljaj sveta u kontrolisanim pros­ torima bolnica. ujedno i tehnika vladanja i saznajni postu­ pak" (Fuko 1997:169). promenu i neograničenost (Mamford 1986: 36). određivanja stvari. društvene grupe. klase.samodiscipline. Ne treba zaboraviti da je sociologija na mnogo širem istorijskom planu.postali su deo života većine pripadnika modernog društva. koja poprima forme ispovesti (kao i u naučnoj istrazi) bio je moguć empirijski pristup čoveku . Disciplinarni oblici moći. on je bio socijalizovan. ali nije nadzirano . od neposrednog interesa za novi tip društva i društvenih odnosa: populacija. definiše i pod neku klasifikacionu shemu podvede drugi. školama. izražena je kod Fukoa jasnom konstatacijom da je "klasifikacioni raspored u 18.

to jest. za primenu znanja/moći. Zato će Mamford konstatovati da "srednjovekovnoj tehnologiji nisu nedostajale snage aps­ trakcije. poseban senzibilitet za istorijsku perspektivu. sloj nove socijalne realnosti. Konačni zaključak o nauci . bila je potrebna kon­ trola i disciplinovanje. što je u najboljoj veberijanskoj tradiciji spojenoj sa ranim američkim funkcionalizmom. bogatstva i industrije. koji se temelji na organizovanom i kontrolisanom životu i radu. 0 stalno prisutnoj opasnosti da se prebrzo do­ nesu zaključci o nužnom kauzalitetu u socijalnoistorijskom prostoru upozoravali su gotovo svi oni sa poststrukturalističkim i konstruktivističkim nagibom. sa jasnim implika­ cijama. razvijajući. proizvod neanticipiranog skupa posledica (Veber) sveukupnih tranzicijskih proseca koji su se dešavali od šesnaestog do devetnaestog veka. zacrtao primarne konceptualne okvire za razvoj sociologije nauke.Dušan Marinković NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ lova konstatacija kao da je bila izrečena sa fukoovskih pozicija: "naučna misao. takođe su vidljive i u razvojnim perspektivama modela znanja kakva je nauka. da bi tehnologija mogla da ostvari svoj istorijski i socijalno-politički učinak i da se trajno poveže sa naukom (znanje/moć). Tu nema previše mistifikacija. za razliku od mnogih drugih funkcionalista. To se još više odnosi na Vebera i Zimela. gustoći i povezanosti koju predstavlja organizovani život" (Mamford 1986: 29). jeste pre svega mi­ sao o moći . Mertonu. svakako.znanju/moći. konačno. u veberijanskom maniru. mo­ dernoj episteme. mnogo pre Fukoa. u devetnaestom veku. ijedan novi etos (protestan­ tizma). jeste kategorija koja se kontroliše upravo zbog i preko tehnologije: proizvodnje. Razlike između Mertona i Fukoa koje su vidljive na opštem teorijskom planu. Čak i klasični sociolozi. Merton je zaključio da protestantizam i reformacija nisu mogli da anticipiraju sve "aktuelne koncekvence njihovog učenja. Ovde se pre radi o tome da su određeni is­ torijski uslovi bili pogodni (ali ne i nužni) za obrazo­ vanje naučne diskurzivne prakse. Razmatrajući u svojoj doktorskoj disertaciji istorijske uslove koji šu pogodovali raz­ voju nauke i tehnologije (Merton 1993). čija se sociologija u jednostranim tumačenjima može učiniti neambivalentnom. da je čitav ovaj arheološki sloj nauke-ideologije-znanja/moći. No. pa i na Mertona. U domenu moderne soci­ jalne ontologije kategorija stanovništva ili popu­ lacije. Pri tome. onaj tip misli kojem je svesno ili nesvesno svrha da svom posedniku podari moć" (Mamford 1986: 36). poput Dirkema. na primer. Drugim recima. pitanje bliskosti ili čak nedeljivosti naučnog znanja/moći i tehnolo­ gije nije zanemarljivo. istorijskim tranzicijama i socijalnoj ontologiji ili konstrukciji socijalne realnosti. To znači da se ne može naivno zaključiti da je postojala neka jasna. konsekvence koje nisi koincidi­ rale sa njihovim očekivanjima" (Merton 1993: 79). kao i prakse nove politike i ideologije. a koji su konstruisali novu socijalnu realnost i ustalili se. Kontroliše se sa pozicija vlastitih interesa. mogao bi da glasi. pripada velika zasluga. anticipatorna svest koja je bila pouzdan vodič za akcije. nije olako prista­ jao na kauzalni model razumevanja (objašnjenja) društva. nego sposobnost da istovremeno uđe u konkretnosti i da ih shvati u sveukupnom bogats­ tvu. bio je potreban novi socijalno-ontološki sloj. Fuko nije toliko zaintereso- 249 .

nisu manje uk­ lopljeni u shemu univerzalističke politike naučnog znanja/moći. lokalne arhivske izvore. nametanjem zapadnih. Inkvizitorski karakter naše civilizacije. može se reći i subregionalizovana. Međutim. kako to uzima za primer N. konačno i konstituisale.'ono što tradiciona­ lni teoretičari nisi shvatili. Mouzelis. ne govori uopšte o istinitosti i vrednosti nauke. konzervativni od liberalnog. sa teorijsko-metodološkim konsekvencama. To je ono što mu se često i zamera. ispovesti zločinaca. u vajmarskoj Nemačkoj pojavila ideja kvantne fizike i akauzalnosti. fizika ili moderna medicina. naišlo je na neodobravanje kod tradicionalno orijentisanih naučnika. Jer. To što se reg/ono/no transformisalo tokom poslednjih nekoliko stotina godina u univerzalno. Ona ima raznoliku konfiguraciju. istorijski gle­ dano. Stoga je mogući prigovor da je "koncept znanja/moći relevantniji i korisniji za proučavanje načina na koji su psihoanaliza ili psihi­ jatrija delimično oblikovale modernu psihu. posebno humanistička. Region evropske naučne tradicije se razlikuje od američkog. nego psihijatrija. regionalnih kriterijuma istrage. polici­ jske. Niko ne može da garantuje da će nauka ostati univerzalni i jedini tip validnog i le­ gitimnog znanja. proleterski od buržoaskog. na primer. regije nisu samo pro­ storni lokaliteti. još ne poriče regionalnost naučnog znanja. I ona je heterotopija! Nauka je. Soci­ ologija. Na kraju. sudske i kriminalističke izveštaje i umetnička dela. koje se na kraju uobličilo u opštu i specijalnu teoriju relativiteta. veo­ ma jednostran i naivan. katolički od prot­ estantskog. hermeneutički od pozitivističkog. pogotovo ne za Englesku. on je bio strastveno vezan za klasicističko razdoblje osamnaestog veka i njegove snažne implikacije na institucionalni život kontinentalne Evrope i Francuske posebno. kada će ona to prestati da bude. ili stvaranje otklona.0 FUKOU van za sedamnaesti vek. nego za proučavanje odnosa između humane geografije i obrazaca ljudskog naseljavanja u Kini" (Mouzelis 2000:89). mnogo suptilnijim sred­ stvima. bili manje izolovani od disciplinujućih praksi koje su ih. Fukoovo insistiranje na regionalnom karakteru teorija. a ta ista naivnost važi i za prigovore u pogledu "nerelevantnosti" izvora. očigledno se proširio na sve kontinente. ispitivanja i znanja/moći kao univerzalnih fenomena.u određenom razdoblju svog trajanja. nemački od francuskog i engleskog regiona. mnogo je bolje razumeti zašto se. koji je Fuko konstruisao između regiona (regionalnih znanja) i univerzalnih tipova znanja. To je Fukoovo 250 . jer Fukoove refer­ ence se veoma često odnose na anonimne autore.To što je danas nauka poprimila univerzalni karakter. to su upravo pretpostavke o nauci kao politici novih značenja artikulisanih u znanju/moći. i nisu. Nauka je zaista bila regionalni tip koju je konstruisala jedna epoha . ili nisu hteli da prihvate.jedna episteme . Takođe. Iz ovog regionalističkog pristupa znanju. Ostajući nacionalno privržen. Jer. Tako mu Mouzelis zamera da se nikada nije potrudio oko relevantne literature (Mouzelis 2000: 77) u izgradnji metodološkog pristupa za razma­ tranje diskursa renesanse i klasicizma. sa svim relativističkim implikacijama po naučno znanje. dakle. jeste izgradnja jednog epistemološkog rascepa. kao što niko ne može pouzdano da tvrdi. nauka nije neka potpuno homogena regija. već o širim društvenim i istorijskim tranzicijama koje su prethodile toj univerzalizaciji. Regionalno se može protumačiti i na drugačiji način.

Zepter Book World. M. Beograd. M. Fuko. N. Chicago. (2001) . (2000) . (1992) . Hrestomatija. (1995) . Beograd. Lehmann. (2005b) . V. LITERATURA: Ber.Riječi i stvari. Vojvođanska sociološka asocijacija.Deconstructing Dürkheim: A post-post Structuralist Critique.Uvod u socijalni konstrukcionizam. Prosveta.Sociologijska teorija: što je pošlo krivo? Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Merton."Poredak govora". Fuko.Dušan Marinković: NAUKA KAO ZNANJE/MOĆ trajno nasleđe. Merton. (1997) . (1986) .Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. M. Hrestomatija. University of Chicago. Veber. Publications. Beograd. Novi Sad. London. Milenković i D. Mouzelis. Novi Sad. (1990) . Sremski Karlovci . and M. M."Telo/moć" u: P.Protestantska etika i duh kapitalizma. koje se već decenijama kao senka nadvija nad samodopadljivom idejom o nauci kao univerzalnim znanjem amnestiranim od moći.The Sociology of Science: Theoreti­ cal and Empirical Investigations. Novi Sad.Primitive Classifica­ tion. (1971) . Beograd. (1989) . Technology & Society in Seventeenth Century England. Habermas.) (1994) . M. 251 . Gibbons (edit. u: P. R. Svetovi. (1973) . Fuko 1926-1984-2004. (1998) . Fuko 1926-1984-2004. Kultura. Cambridge Uni­ versity Press. Mauss. Hovard Fertig. SAGE. Marinković. Routledge. L. (1963) .Predavanja. Zagreb. (1998) . Milenković i D. (2005a) . J. K. R. (1993) . Mamford. London and New York. Vojvođanska sociološka asocijacija. K. M. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.The New Production of Knowl­ edge: The Dinamisc of Science and Research in Contem­ porary Societies. Dürkheim E. Marinković. Veselin Masleša. Golinski.Science. Zagreb. Sarajevo. M. J. J. Nolit. Foucault.Novi Sad. Fuko.Duhovni rad kao poziv. Veber. The Univerisy of Chi­ cago Press. London. New York. GZH. M. (1969) .Javno mnenje: istraživanje u oblasti jedne kategorije građanskog društva.Making Natural Knowledge: Con­ structivism and the History of Science."What Is Enlightenment? Fuko. M. Fuko.Mit o mašini.

Tamo "gde se gasi misao i gde luta smrt". Vremenom. verovatno najmanji broj ljudi koji se bavi njegovim delom razmišlja o Fukoovom radu kao o psihološkom štivu. svojevrsan duh koji uznemirava i koji nudi temeljitu reviziju svega što mislimo da znamo. Psihologa koji je (možda i zbog svojih seksualnih opredeljenja) uspeo da uzbudi psihologe tvrdeći da su se hrabro uputili u proučavanje psihopatologije nemajući pritom baš jasnu predstavu o tome šta je normalnost. postpozitivističke orijentacije. Psihologa koji se u psihologiju integriše tako što svoje arheološke nalaze nudi kao novine postojećim zabludama u psihologiji. postkognitivističkog pristupa i postinidividualističkih nazora. Međutim. psiholog za III milenijum Svi koji su upoznati sa Fukoovim radom znaju za Mišela Fukoa velikog mislioca. Nešto manje ljudi zna za Fukoa seksualnog osobenjaka. kognitivni.socio-biološka. imaginativne fik­ cije i užasa neizvesnosti. Z b o g toga. bihejvioralni.što su posledice njegovog učenja za psihologe mnogo perverznije i nedopustivije od njegovih seksualnih sklonosti. Mišela Fukoa sociologa. ali u isto vreme i nepovratno oduzeo političku nevinost psihologiji. Fukoovo učenje ne predstavlja samo jedan novi modalitet u bogatstvu psihološkog teorijskog pluralizma. Između ostalog.Dušan Stojnov NORMALNOST. kogni- 253 . genetički i neuropsihološki okvir. Drugim recima. socijal­ ni. Opet drsko. ovaj ogled ima za cilj da Mišela Fukoa predstavi u neuobičajenom svetlu: kao prototip psihologa poststrukturalističke struje. ova shvatanja zamenjena su mnogim savremenim okvirima za definisanje abnormalnosti. filozofa. i koji je spreman da psiho­ loge "trgne iz dogmatskog dremeža"i povede ih u nepoznatu oblast rasutih slutnji. reći ću ovo samo jednom: to mora da se promeni. To je verovatno zbog toga . MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Mišel Fuko. psi­ hologa viđenog za treći milenijum. kao i njihove raznovrsne kombinacije . javili su se i psihodinamski.često upotrebljavana kao sinonim za izraze "duševna bolest" ili "mentalni poremećaj"-jedno vreme je u Zapadnoj civilizaciji poistovećivana sa pojavom "ludila" čiji je uzrok pri­ pisan animističkim. Abnormalnost: Naučni ili metafizički problem? Psihološka abnormalnost . Psihologa koji je prekinuo moralnu indiferentnost. biološki. nadnaravnim ili fizičkim silama (Fuko 1980). Možda zbog toga što su mnoge njegove seksualne aktivnosti u svoje vreme doživljavane kao perverzne i stoga nedopustive. Ono je mnogo više od toga.d r s k o se usuđujem da na ovom mestu iznesem sopstveno mišljenje o mišljenju drugih .

Drugim recima. problem abnormalnosti situiran je u kontekst nauka" {psihologija. da ne postoji van delatnosti ljudskog uma. naučne teorije nastoje da otkriju istinu o tome ka­ kav je svet i kako stvari u njemu funkcionišu. nastojanja da se definicije abnormalnosti odbace brojna su kao i sama teorijska nastojanja da se ona definiše. Magaro 1976. fundamentalna metafizička pitanja o stvarnosti i saznanju igraju presudnu ulogu. većinom je u ovim oblastima preovlađivalo uverenje da se jedini plodan okvir za razumevanje psihopatologi­ je zasniva na pozitivističkom pristupu nauci.j o š uvek je otvoreno. Njima se abnormalnost definiše kao jedna vrsta telesne bolesti. Prema ovom shvatanju. S druge strane. ili maladaptivno ponašanje. skorašnja shvatanja psihopatologije karakteriše sve veće neslaganje sa ovakvim pogledima (Gaines 1992. sve je glasniji i izraženiji glas onih koji tvrde da. Cooper 1986) ili genetska aberacija (Valenstein 1998). Trenutno se mirne duše može tvrditi da ne postoji neki poznat kvalitet karakterističan za sve slučajeve abnormalnosti. ukazuju na izvesnu društvenu nesigurnost u definisanju ove pojave.odnosno do "realnosti" ab­ normalnog . i da se može samo "intersubjektivno" definisati (Stanley. Loue 1998). kao i radikalne promene ovih objašnjenja tokom vremena. Neki autori su držali da je nedopustivo objašnjenje prema kojem je abnormalnost fizička bolest (Szasz 1982. u nastojanjima da se abnormalnost definiše. Opsežnim promenama u ovim shvatanjima postignuta je i saglasnost o uvažavanju ispiti- 254 . 1995). Neimeyer. Kutchins. postojanom i kumulativnom znanju o stvarnosti. Mada je saglasnost veća među onim autorima koji smatraju da će se definisanje abnormalnosti menjati u zavisnosti od vremena i kulture (Gaines 1992).0 FUKOU tivno-neuropsihološka. Raskin 2000. ili kao posledica nerešenog unutrašnjeg psihičkog konflikta. zasnovanom na objektivnom. Raskin 2002). Simon 1994. Neki idu dotle da tvrde da jedne konačne definicije abnormalnosti nikad neće ni biti (Parker et al. pod utiskom velikih kulturnih i kontekstualnih razlika u opojmIjivanju abnormalnosti. Drugi su smatrali da opisivanje abnor­ malnosti ne može i ne srne biti svedeno na disfunkciju psihe (Gergen 1994). nisu prihvatali postojanje kako jednog uzroka abnormalnosti. psihoterapija i psihijatrija) koje su pretrpele snažan uticaj pozitivizma. ili kao fizička ili genetska anomalija (Parker et al. Do završnih decenija prošlog veka. Kirk 1997. Horwitz 2002). lako ima mnogo onih koji su ubeđeni da se pojam abnormalnosti odnosi na stvarnu pojavu koja se može otkriti i koja se može objektivno definisati. Brojna i dugotrajna nastojanja da se abnor­ malnost objasni. Međutim. niti se ono može obja­ sniti kao posebna vrsta biohemijske ili anatomske nepravilnosti (Simon 1994). itd. Ostali. Bilo kako bilo. ili poremećen način mišljenja. tako i jednog modela dovoljnog za razumevanje svih njenih vrsta (Benedict 1934. sve je veći broj au­ tora koji smatraju da se abnormalnost konstituiše u odnosima između ljudi. 1995). pak. fundamentalno pitanje da li je moguće doći do jedne njene svuda i zauvek prihvaćene definicije . kao ni precizna definicija na osnovu koje se abnormalno može razlikovati od normalnog (Rosenhan 1984). a sva­ ko bavljenje metafizičkim postavkama koje se nisu mogle proveravati naučnim sredstvima nije imalo naučni legitimitet.

pa i postavke sistema za dijagnostikovanje mental­ nih poremećaja koji.. "rizična društva" itd. promoviše ideju da se sva­ kom dijagnozom jasno imenuje i opisuje "ontološki evidentna" abnormalnost koja postoji u ljudskom biću. Najšire prihvaćeni okvir za definisanje abnor­ malnosti. 1994). s obzirom da zaista postoji. to je postojanje stvarne. a koji se tiče postojanja jedne zasebne stvar­ nosti na koju se ovi sistemi odnose. psihologije i psihoterapije. Druga postavka podrazumeva da ova realnost. Odbacivanje ove ideje u poslednje vreme najčešće se poistovećuje sa "postmodernom" pozicijom. kao i svi sistemi za klasifikaci- 255 . S jedne strane. a sa druge strane. okolnosti koje u poslednje vreme preovlađuju u svetu najčešće se povezuju sa iz­ razima kao što su "kriza sistema". svrhe i kvaliteta života i koja prevazilaze objašnjenja poremećaja zasnovana na "različitostima u ponašanju" i "neadekvatnim osećanjima" (Leitner. ove okolnosti predstavljaju i veliku priliku za preobražaj uvreženih shvatanja u naukama koja se tiču shvatanja prirode psiholoških poremećaja. mada neki autori smatraju da su epistemološki i metafizički okviri iz filozofije povezani sa izučavanjem psihopatologije isto koliko i okviri naučnih disciplina .ukoliko nisu i važniji (Watzlawick 1992). U ovakvom stavu ima nekoliko postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo. "Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje američkog psihijatrijskog udruženja" (APA. Nažalost. i da li je moguće njeno saznavanje? I moderni i postmoderni filozofi veoma mnogo su raspravljali o probl­ emu saznavanja. Neizbežno pi­ tanje koje se u vezi sa tim postavlja je sledeće: Da li abnormalnost "postoji" u ontološkom smislu. Istovremeno. u kome se psihološka briga svodi najčešće na elim­ inaciju simptoma. U tu svrhu je neophodno pružiti podršku svim intelektualnim stremljenjima koja zagovaraju preispitivanje svih postavki koje se uzimaju zdravo za gotovo u domenu određivanja abnormalnosti. ne samo da treba da se imenuje i opiše. Lyddon 1988). što je od posebnog interesovanja za oblasti psihijatrije. psiholozima i psihotera­ peutima iskrsla je velika šansa da razviju intelektu­ alno prihvatljivije i moralno odbranjivije načine razumevanja ljudske patnje koji uvažavaju i poštuju domen ljudske osobnosti (nadajmo se znatno više nego trenutna verzija "Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje"). "gubitak vrednosti". naporedo sa razvijanjem i sistematizovanjem osetljivijih načina za vrednovanje terapijskog učinka od onih koji su zasnovani na jednostranom kriterijumu eliminacije simptoma. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE vanja metafizičkih postavki u izučavanju psihopa­ tologije (Mahoney. Mišljenje da stvarnost postoji kao skup empirijski saznatljivih ili objektivnih istina najčešće se naziva pozicijom "moderne" u filozofiji. Phillips 2003). ove okolnosti izaz­ vane su redukcionističkim pristupom psihološkog života usredsređenim na simptomatsko ponašanje. povećanim pritiskom koji vrše ljudi u svom očajničkom tra­ ganju za rešavanjem presudnih životnih pitanja koja se tiču smisla. pred psihijatrima. već da su postojeći dijagnostički sistemi sposobni za opisivanje istine o njoj. ontološke abnormalnosti koja je smeštena "unutar" ljudi. odnosno da verno prenose kakva abnormal­ nost "stvarno" jeste. Drugim recima. Tako postaje sve jasnija presudna važnost sržnog ontološkog problema povezanog sa svim sistemima u istoriji saznavanja ljudi. Pre svih.Dušan Stojnov: NORMALNOST.

. ne opisuje jedan "mentalno neutralni" poredak. Ove nauke nisu u nasleđe do­ bile jasno omeđen domen koji tek treba obraditi pomoću raspoloživih resursa .kao os­ novna područja proučavanja pedagogije i andragogije . oblika. ugledan. Leksikon stranih reči (Vujaklija 1986: 615) sadrži nekoliko odrednica koje se tiču latinske reči norma. formiranje normalne jedinke. jezik ili rad). To je nužno zahtevalo i modifikaciju ljudskog ponašanja i razmišljanja. Cilj ovih postupaka predstavlja uobličavanje jedinke koja uspešno funkcioniše u kontekstu date kulture .nužnog uslova za uspešno funkcionisanje pojedinaca u društvenom životu zajednice. Humanističke nauke žižu svoje primene našle su u proučavanju specifičnosti nastalih pramena. propis. primeran. redovno stanje. npr. sređivanje. pravilan. jer njihovo epistemološko polje nije spadalo u domen datosti: 256 . To s u : norma "pravilo. stanje potpunog telesnog i duševnog zdravlja". obrazovanje i vaspitanje . "Nikakva filozofija. kao i neke od posledica koje ova granica ima u različitim domenima društvene prakse. 2. susrela nešto kao što je čovek.drugim recima. jer čovek nije postojao (isto kao ni život. standard "svaka zakonom utvrđena mera. humanističke nauke se nisu javile kada je. odlučeno da čovek pređe među naučne predmete. redovan. normalan čovek". nikakva empirijska nauka . težine. kulturnim specifičnostima i pretpostavkama koje se mogu i moraju dovesti u pitanje. normalizacija "1. duševno i telesno zdrav.bez obzira koja.. za ugled. imaginacije ili strasti nije nikada. Ova veza toliko je fundamentalna da se dugo nije smatralo da je uopšte treba dovoditi u pitanje. S obzirom da su nakon tehnološke revolucije društva naglo postajala složenija.0 FUKOU ju. nikakav politički ili moralni stav. one su nastale onog trenutka kada se čovek u zapadnoj kulturi konstituisao i kao ono što treba misliti i kao ono što treba saznati" (Fuko 1971:383-384). veličine. os­ nova.naučnih pojmova i metoda. uzoran. ali i sprovođenja normalizacije. nikakva anal­ iza osećaja. itd. dovođenje u normalno stanje. načelo rada. Stoga je neophodno pre svega razmotriti kriterijume za postavljanje granice između normalnog i patološkog. Uopšte uzevši.. prirodan. Cilj je bio obezbeđenje normaliteta . fig. normalizacija i normalitet u najtešnjoj su vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. ugledni primer".predstavljali su vid procesa društvene optimalizacije.. Presudno angažovanje u ovom polju bilo je zas­ novano na utvrđivanju raznovrsnih normi važnih za ponašanje ljudi. poreklo ove gran­ ice i način na koji je konstituisana u humanističkim naukama. nor­ malitet "stanje koje odgovara propisima ili pravili­ ma. normalan "koji odgovara pravilu. normalna mera. propisan. racio­ nalizacija i standardizacija proizvodnje propraćene su adekvatnim promenama u društvenim odnosi­ ma. nikakvo posmatranje čovečijeg tela. u XVII i XVIII veku.. standardizacija". standardizacija "racionalizacija proizvodnje putem smanjivanja većeg broja oblika proizvodnje na manji broj tipičnih obrazaca (standarda) istog kvaliteta. Norma: Ogledalo prirode ili dejstvo kulture? Norma. merilo. već se zasniva na izvesnim vrednostima.

Drugim rečima. Postmodernisti. 257 . doveli su u pitanje ustaljeno razumevanje ljudske prirode kao prirodne kategorije koja postoji ne­ zavisno od uma. par vekova kasnije došlo je i do preispitivanja sržnih postavki epistemologije moderne. predstavljao je dovoljnu garanciju da se dalje istraživanje porek­ la normi prekine. ali i pripadnici antipsihijatrije. Tako je ustanov­ ljena fundamentalna zasnovanost normalnosti na onome što je prirodno i što postoji samo po sebi kao emanacija same ljudske prirode."društvo" ili "javno mnjenje". tako i Fuko jasno daje do znanja da devijacije u ljudskom ponašanju ne može biti bez prethod­ no ustanovljene norme o normalnom ponašanju. Iz definicija u navedenim odrednicama teško se može saznati poreklo normi. Kao što bez zakona ne može biti zločinca. norme predstavljaju proizvod hegelovskog duha koji nije duh neke konkretne osobe. objektivan duh koji tokom istorije nastoji da uđe u svest pojedinačnih smrtnika. Kao što fundamentalno načelo krivičnog prava "Nullum crimen sine lege" jasno daje do znanja da ne postoji krivično delo bez z a ­ kona. a norme zasnovane na ovako plemenitom poduhvatu ni izbliza nisu delovale kao norme zasnovane na in­ teresima neke povlašćene grupe.duh nauke. I pored nesumnjivo korisnih doprinosa nauke. nor­ malnost proizvodi nenormalne na isti način na koji zakon proizvodi kriminalce (Fuko 1997). jezika.odnos­ no devijantnog ponašanja. Time su na sigurnoj udaljen­ osti držani i kriterijumi na osnovu kojih je neko ponašanje proglašavano prirodnim i prihvatljivim sve dok poverenje u kreiranje društvenih normi nije našlo novog jemca . Deklarisana moralna indiferentnost i politička nevinost nauke modernom čoveku predstavljale su dovoljnu garanciju za veru u no­ vonastalu objektivnost. Na pitanje "Ko odlučuje o tome da li je nešto prirodno. najčešće se dobija bezličan odgovor . kao i mogućnost da se normalnost i nenormalnost proučavaju kao prirodne kategorije ljudskog ponašanja koje treba što tačnije razlikovati. Preispitivanje is­ tina utvrđenih pomoću naučnog metoda delovalo je za prosečnog smrtnika podjednako svetogrdno kao i preispitivanje Božije istine. Delatnost naučnika predstavljana je kao delatnost zajednice posvećenika čiji je cilj otkrivanje prirod­ nih kategorija od kojih je svet sačinjen.Dušan Stojnov: NORMALNOST. već duh ljudi koji pripada Božanskom Duhu.1990) jasno pokazali da ustanov­ ljavanje normi proizvodi abnormalnost. uzorno ili normalno?".1980. tako bez utvrđenog standarda normalnog ponašanja ne može biti ni odstupanja od tog standarda . Ovaj natčovečanski. Ali tek su Fukoovi radovi (Fuko 1971. kritičke psihologije i konstruktivizma. Po svemu sudeći. nešto što važi kao uzor i što je priznato kao klasično (Vujaklija 1986: 868). odnosno da nenormalnog ponašanja nema ukoliko nema unapred utvrđenih standarda normalnosti koji uvek predstavljaju društvene konvencije koje su nužno arbitrarne. Naučna dostignuća i razvoj nauke poistovećeni su sa na­ pretkom društva. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE merilo. kulture i istorije. U pitanje su dovedene i norme zasnovane na gledištu da postoji "prirodno" ponašanje. humanističke psihologije. a duh Renesanse preveo je "Božije oko istine" u posed nauke čiji je zadatak opisan kao ekspliciranje postojećeg poretka prirod­ nih sila koje treba da se stave u službu čovečanstva.

mere lečenja u kontekstu psihološke devijacije. I dok u kontekstu biologije nema m n o g o smisla utvrđivati da li su životinje agresivne i nor­ malne i da li je njihovo ponašanje u granicama nor­ malnosti. Ovo se dešava najčešće zbog toga što je društvo ljude koji na bilo koji način odstupaju od normi složilo "u četiri uredna paketa": One koji nisu dovoljno in­ teligentni i koje je nazvalo subnormalnim (ili men­ talno hendikepiranim). Fukoovo gledište nekome izgleda nepri­ hvatljivo. Štaviše. ove promene se ustaljuju samo ako većina ljudi pokaže želju da drugačije postupa u odnosu na normu. one koji su dovoljno zli da 258 . a zatim se tvore znatne konsekvence njegove upotrebe. Ono što treba da urade ljudi nalazi se pre svega u domenu određivanja svrhe njihovog postojanja koja. utvrđivanje normalnosti kod ljudi pred­ stavlja jedan od najvažnijih problema u društvenim naukama. one koji su dovoljno telesno onesposobljeni i koji su nazvani defektnim (ili fizički hendikepiranim). ili pak. jer je besmis­ leno reći za nekog vuka da je ispoljio agresivno ponašanje kada je zaklao neku ovcu. Agresivnost u ponašanju grabljivica ne treba posebno isticati. sve je glasnije mišljenje . Ukoliko se neko ponašanje okarakteriše kao agresivno. proučavajući ga pritom kao da se odnosi na skup opazivih događaja. već su se poseb­ no usmerila na preispitivanje univerzalnosti i održivosti norme o normalnom ponašanju. dovoljno je reći da jedan od najvećih bi­ ologa današnjice. Njime se podrazumeva postojanje jednog vida ponašanja koje se zbog svoje važnosti izdvaja od ostalih vidova ponašanja. Shodno tome. Mada se privrženost normama povremeno menja. ona je za njihovu vrstu sasvim normalna. pak. a da pritom nisu uspele da formulišu jedno dobro utemeljeno.uobličeno pre svega na temeljima Fukoovog rada .0 FUKOU Abnormalno: Da li ga ljudi definišu ili ono definiše ljude? Novija preispitivanja nisu obnovila samo uopšteno jeretičko pitanje o poreklu normi. op­ erativno merilo o tome šta je normalnost (Rose 1998)! Norme i pravila ponašanja na kojima one počivaju u izvesnom smislu su proizvoljne. Uko­ liko. Z b o g toga izgleda sasvim ra­ zumljivo konstrukcionističko gledište da se agresija može proučavati kao sredstvo socijalnog uticaja i kontrole. jer su njegove definicije uvek uzimale u obzir nameru i voliciju osobe koja se agresivno ponaša a koja nije opaziva (Gergen 1984). značenje izraza "agresivnost" ne predstavlja biološku kategoriju. Ono što treba da rade životinje reguliše se selekcijom vrsta u dugotrajnom procesu opstajanja za koji same životinje nisu odgovorne.da su " nauke" hrabro zakoračile u domen definisanja nenormalnog. Umberto Maturana. Kenet Gergen naglašava da su psiholozi bihejvioristi oduvek znali za nemogućnost objektivnog određenja ovog po­ jma. predstavlja odgovornost samih ljudi. "opravdano" se primenjuju mere kažnjavanja i odmazde u kontekstu socijalne devi­ jacije. sasvim nesumnjivo. ono je pre svega lingvističko. nedvosmis­ leno tvrdi da u biologiji nema takve stvari kao što je psihopatologija ili nenormalnost! Još je neodrživije optuživati životinje za agresivnost. pa deluje u naj­ manju ruku začuđujuće što su ovi psiholozi nastavili da istražuju agresivnost prenebregavajući saznan­ je da se taj termin spada u dornen mentalističkih pojmova koje su sami proterali iz psihologije.

s druge strane.mentalni poremećaj. Pokušaji ekspliciranja fundamentalne raz­ like između ove dve discipline . Za one sa druge strane normalnosti društvo se pobrinulo institucijama prilagođenim njihovim specifičnostima. a šta neprihvatljivo.sas­ vim neopravdano . Ali sprovođenje u delo ovih ciljeva. I jedna i druga disciplina počivaju na postupcima obrazovanja i vaspitanja.a koja se najčešće i suprotstavlja normalnom. Ovo razdvajanje najčešće se . obrazovanje i vaspitanje postaje najznačajniji projekat establiranih instituci­ ja čiji je cilj deklarativno liberalan . kako opominje (Fuko 1997. vremenom je izgubljena iz vida fundamentalna sličnost između psihoterapije.opravdava didaktičkim razlozi­ ma.mišljenje da su psi­ hoterapijski napori usmereni na sržne konstrukte koji tvore identitet osoba. 2002). S druge strane. ni­ jedna od njih nije u nauci izazvala toliko kontro­ verzi kao četvrta kategorija . Obe su zasnovane na dijalogu.neodrživa je pred 259 . Nasuprot tome.jer svima daje šansu da prošire svoje vidike i ovladaju znanjem koje je doskora predstavljalo privilegiju posvećenih. moralno ispravno i korisno. ovaj cilj se može posmatrati i sa stanovišta ekonomske korisnosti . i oni koji su dovoljno psihički poremećeni da su nazvani duševno obolelim osobama (Fransela 1978).Dušan Stojnov: NORMALNOST.kao državni projekat broj jedan. koja se više ne zasniva na svemoći suverena i manifestacijama brutalne sile koja može razoriti svakoga ko joj se protivi. zasebne discipline koja je začeta kao amalgam verske prakse ispovedanja.drugim rečima. šta nemoral­ no.kategorija sinonim­ no označena kao ludilo . Potvrdu ove tvrdnje predstav­ lja pojava psihoterapije. obrazovanje je moguće shvatiti i kao proces masovne proizvodnje normalnih osoba koji se sprovodi komplikovanim strategijama nadzora. i mada preklapanja između ovako opsežnih kategorija nužno ima. ili jednom rečju abnormalno . Mada su kriterijumi za svrstavanje u neku od prve tri kategorije daleko od toga da budu neprikosnoveni. a šta štetno. nije više u rukama nekontrolisanih institucija za mistifikaciju i elitizaciju znanja. povlađujući tako interesima nedovoljno transparentnih i diferenciranih društvenih grupa. i pedagogi­ je. Nažalost. psiholoških izučavanja teorija ličnosti i medicinske prakse lečenja hipnozom (Stojnov 2000). Upravo u pedagoškoj praksi prede se splet nevidljivih niti koje razdvajaju normalno od patološkog. Obema je cilj uobličavanje jedinki koje uspešno funkcionišu u kontekstu date kulture . duševna bolest. već i različite društvene prakse. Stvara se pedagoška nauka koja treba da naučno potkovana odgovori šta je u društvu "onih koji uče" prihvatljivo. Za ovakve osobe pretpostavl­ jalo se da su dovoljno različite od normalnih da opravdaju ne samo različite institucije. s jedne. Drugim rečima. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE krše zakonske norme koji su nazvani kriminalcima (ili socijalno hendikepiranim). Većina ciljeva obrazovanja i vaspitanja najvećim delom usmerena je na populaciju koju nazivamo "normalnim osobama". hijerarhijskog posmatranja i disciplinovanja koje se najčešće sprovodi neprimetno. Ono postaje jedan od fundamen­ talnih projekata transformisane vlasti. Vlast stoji iza prosvetiteljskih tendencija globalnog obrazovanja koje postaje nadležnost države i njene vaspitno-obrazovne strukture. formiranje normalne jedinke. dok su pedagoška nasto­ janja pre svega usmerena na periferne konstrukte čija je promena moguća i bez uticaja na modifikac­ iju sržne strukture (Kelly 1955) .

iz samog života kome u celosti pripada i kojim je prožeto čitavo njegovo biće. postaje skup diskursa kojima neka osoba pripada. Naprotiv. Međutim. Važno je samo naglasiti da u novijim shvatanjima humanističke nauke ne predstavljaju analizu onoga što je čovek po svojoj prirodi. Definisanje normalnosti za svoj učinak ima i spontanu cenzuru i uzdržavanje od 260 . dovedena je u pitanje vekovna tradicija "ontološki evidentne" abnormalnosti koja se "otkriva" zahvaljujući napretku nauke. pitanje operativnosti kriterijuma za razlikovanje normalnog i abnormalnog nije rešeno na zadovoljavajući način. U tom smislu. Abnormalnost nije "otkrivena" zato što je postala vidljiva. To je ujedno i izvor velikih teškoća u usklađivanju "bioloških univerzalnosti" sa "kultu­ ralnim partikularijama" (Faberga 1992). Izučavanje čovekove stvarne prirode i unutrašnje suštine postaje nemoguća misija. psi­ hoterapija se može definisati kao specifičan slučaj primene pedagoških postupaka .. ne manje važne binarne opozicije koja obrazuje dimenziju normalno-abnormalno. njihovom promenom i sam se menja. već analizu njegovih konstantno promenIjivih moći saznavanja. Naprotiv. već zato što je proizve­ dena arbitrarnim. ceo jedan splet taktika. Nova shvatanja proglašavaju humanističke nauke "ontološki nemim" (Gergen 1999) i epistemologiju pretpostavljaju i nadređuju ontologiji: "Za humanističke nauke čovek nije to živo biće koje ima posebnu formu. Rešavanje ovog problema veliki je zalogaj. ustanovljavanje normi predstavlja ljudsku delatnost. to je živo biće koje. i koja se "imenuje" i "opisuje" adekvatnim dijagnozama. Izgrađivanjem ovih moći izgrađuje se i sam čovek. mit kojem su robovali veliki "narativi moderne" (Liotar 1988). Zahtevi savremenog obrazovanja i vaspitanja nedvosmisleno utiču na uobličavanje i promenu njihovih identiteta. ovako posmatran. jer su kriterijumi na osnovu kojih je ova razlika napravljena nejasni i problematični. manevara. klasifikovanja i označavanja koji nera­ zmrsivom spletu znanja i moći omogućava fluidan tok kroz sve pore društva (Fuko 1997). katkad neusaglasivi svetovi. situiranu u datoj kulturi i zasnovanu na njenim vrednostima. konvencionalnim i vrednosno zasićenim presecanjem polja ljudske delatnosti na "funkcionalno" i "nefunkcionalno". stvara predstave zahvaljujući kojima on živi i na osnovu kojih ima tu čudnu spo­ sobnost da upravo može sebi predstaviti život" (Fuko 1971:391). obrazovanje postaje delatnost uobličavanja "table" na kojoj se stvaraju mnogi različiti. Proces obrazovanja u kome se ovladava novim diskursima tako prestaje da bude proces skladištenja pečata istine o svetu u arhiv neispisane table ljudskih duša.obrazovanja i vaspitanja. Svaki novi diskurs pomoću koga se život može os­ misliti predstavlja potencijalno novi fragment iden­ titeta koji..0 FUKOU savremenim shvatanjima identiteta (Ber 2001). Norme nisu postojeće ucrtane linije koje dele nor­ malno od abnormalnog. režima disciplinovanja. Na ovaj način. jer dekonstruisanje binarne opozicije kultura-priroda zahteva posebnu raspravu. Ovaj pro­ ces je konstitutivan: sprovođenje i vršenje moći uobličava čoveka. Uvođenjem normi u ljudsku delatnost proizvodi se celokupna oblast "abnormalnog". Na ovom mestu biće stoga reči o problematičnostima u određenju druge.

već se energično poricalo i samo pravo njegovog postojanja. nije bilo potrebe pričati mnogo 0 zdravlju. odnosno ideju da je bolest božija ka­ 261 . Sa otkrićem mikroba. tako da je u mnogim medicinskim defi­ nicijama zdravlje implicitno određivano kao odsu­ stvo bolesti.Trijedar znanja od koga su ove nauke sazdane: biologija. i lingvistike. zna za greh koji neko mora da okaje. saboteri ekonomskog pro­ gresa ili jednostavno rečeno . tj. odnosno beskorisnog za čovečanstvo.budale.abnormalno Dimenzija normalno-abnormalno predstav­ lja prilično nestabilno jedinjenje i heterogen skup raznovrsnih diskursa koji se u njima koriste. i onoga neekonomičnog. zajedno sa mnogim drugim aspe­ ktima ljudskog funkcionisanja. pa i samo njegovo posto­ janje. sa svojim normiranim polaritetima zdravo i bolesno. Ispitivanje abnormalnosti. već daje kulturni pečat našim nastojanjima da specifičnosti neke partikularne kulture proklamujemo za biološki univerzalne norme. da je izbila na prvo mesto lestvice društvenih potreba: "Nazovite neku stvar Izvor problema: Poreklo dimenzije normalno . Ova dimenzija postala je toliko važna. predstavlja os­ novu na kojoj se dimenzija normalno-abnormalno učvrstila kao amalgam tri druge različite dimenzije zasnovane na vrednosno-normativnim principi­ ma: medicine. tako se smešta u kontekst jedne nove discipline .Dušan Stojnov: NORMALNOST.arheologije ljud­ skog znanja (Fuko 1998). MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE celog spleta ponašanja koje ostaje sa druge strane normalnog. sa bipolarnim normativnim polovima smisleno i besmi­ sleno (Marinković 2002). S obzirom da ljudi kod lekara nisu išli kad su bili zdravi i kada njihove biološke funkcije nisu bile ugrožene. definisan. uspostavlja se jedan vid cirkularne epistemološke kauzalnosti: ustanovlja­ vanjem normi i definisanjem abnormalnosti i sam repertoar ljudskog ponašanja biva omeđen. Ekonomija i njeni normativni polariteti korisno i beskorisno takođe su učestvovali u konstituisanju dimenzije normalno-abnormalno. Ukoliko se neko ponašanje smatralo beskorisnim. Na taj način. ekonomije. Ponašanje koje nije bilo u funkciji ekonomskog progresa predstavljalo je devijaciju od njegovih normi. potpuno se ustalilo shvatanje da je bolest moralno neutralan događaj izazvan napa­ dom mikro-organizama koji ugrožavaju čovekovo telesno funkcionisanje. Jedno vreme smatralo se da pomoću ekonomije mogu da se prevaziđu opasnosti i teškoće u kojima se mo­ derni svet nalazi. procenjen. a ljudi koji su se takvim ponašanjem bavili postajali su društvena sramota. sa normativnim po­ laritetima korisno i beskorisno. govori se o bolesti. ekonomija i lingvistika (Fuko 1971). Dijagnostikovanje abnormalnosti ne otkriva ono što je po sebi bole­ sno. Ova nauka nudila je jasne razlike između "ekonomskog" ponašanja koje je korisno. Biološkim određenjem bolesti u medicini Hipokrit je stavio tačku na religiozni model shvatanja bolesti. ne samo da je dovođeno u pitanje. vrednovan. Kada je čovek ugrožen u toj meri da i nje­ gove biološke funkcije postaju ugrožene. sub­ verzivno i nenormalno ponašanje. Sve što je sprečavalo ekonomski na­ predak samim tim je proglašavano beskorisnim.

odnosno proces raspadanja normativno uspostavljenih značenja. Oni su duševni bolesnici. To se ponašanje. sakaćenje. opasnom za mir u svetu ili bla­ gostanje budućih generacija. za duševnog bolesnika se kaže d a j e izlečen. Proces kojim se devijantnoj osobi pomaže da se prilagodi da bi mogla da se povinuje društvenim normama jeste lečenje: fizičko ili psihoterapeutsko. Lakan je smatrao da psihotična stanja predstavljaju raspad značenja. U tom smislu. medicina je preu­ zela brigu nad duševno obolelim osobama čije je ponašanje odstupalo od društvenih normi. Sa Fukoom konstitutivna uloga lingvistike u stvaranju društvenih nauka postaje još jasnija: "Misao se može misliti samo kroz jezik i u nje­ mu. semantički nejasno i zbrku značenja. a postupci tretmana primereni ovom modelu bili su stravični: bičevanje. raste i napreduje" (Schumacher 1973:34).0 FUKOU nemoralnom ili ružnom. ali ne zbog mentalne insuficijentnosti. Tako su pojmovi fizičke medicine primenjeni na osobe čije je ponašanje na neki način psihički devijantno. tako da se u samom jeziku nalazi pozitivitet koji vredi kao suštinski. Potpuno ludilo za Lakana znači pot­ puni kolaps na nivou subjektove integrisanosti u simbolički poredak. Devijantne osobe su tada proglašene duševno bolesnim. što ima smisla i što je uklopljeno u simbolički poredak društva. a os­ obe koje preuzimaju odgovornost za brigu o njima zovu se psihijatri. Za njega je luđak idiot. ono što se može razumeti. ekonomije i lingvistike stekli su se uslovi za uobličavanje dimenzije normalno-patološko. i klasifikuje se na osnovu simp­ toma koji dovode do postavljanja dijagnoze. korisno-beskorisno i smisleno-besmisleno iz bi­ ologije. 262 . pojam duševne bolesti ima i svoje društvene implikacije koje se tiču određenja načina na koji će se postupati sa osobama koje imaju psihičke probleme. Ukoliko su ove promene uspešne. dakle. Pojavom psihijatrije sredinom XIX veka. Uklapanje lingvistike sa polaritetima smisleno i besmisleno u ovakav način razmišljanja nije bilo očigledno sve do pojave Lakanovog i Fukoovog dela. Oglušivanje o norme ponašanja objašnjavano je dotle opsednutošću đavolom. Jasnije rečeno. čak i spaljivanje na lomači. već zbog svoje jedinstvenosti koja proizilazi iz neuklopljenosti u norme simboličkog poretka (Lacan 1981). kada se u devetnaestom i početkom dvadesetog veka ja­ vio pokušaj za ujedinjenjem humanističkih nauka uz očuvanje koncepata pozajmljenih od biologije i ekonomije" (Fuko 1971:419). uništiteljskom po dušu ili degradirajućom. sve dok niste poka­ zali da je ona 'neekonomična' niste zaista doveli u pitanje njeno pravo da postoji. predstavlja Prihvatanjem polariteta zdravo-bolesno. ponavlja samo one funkcije koje su nekada pripadale biologiji ili ekonomiji. Uz to. za koje je počelo da se smatra da nisu odgovorni za to ponašanje i da ga zbog nje­ ga netreba kažnjavati. zove abnormalno. Reklo bi se da lingvistika sa takvom ulogom. poželjnije je i normalnije od onog što je nerazumljivo. Pojam duševne bolesti javio se na osnovu uverenja da duševna bolest može predstavljati vernu kopiju telesne bolesti.

a kojom se nastojalo popraviti one koji se opiru vaspitnim normama. Međutim. Velika i konfuzna porodica abnormalnih stoga ne označava samo jednu fazu početne nesigurnos­ ti psihijatrije. Dru­ gim recima. a koja nisu. već i neprilike koju ono unosi u pozitivne pravne propise. Lišavanje slobode i zatvaranje su tako opravdavane potrebom za popravljanjem i poboljšanjem.mogle uspešno sprovoditi izgrađivanjem društvenih normi i normal- 263 . "Onanisti" se javljaju u korelaciji sa novim odnosi­ ma između seksualnosti i porodične organizacije i sa novim značenjima pripisanim telu i zdravlju. "Ljudsko čudovište". beskorisno i besmisleno" ne moraju da budu u pozitivnoj korelaciji. to ne znači da će u tom slučaju svako njeno ponašanje biti i ekonomski korisno. 2. korisno i smisleno" ili "bolesno. juridičko-biološki pojam o poluživotinji-polučoveku. ova kategorija formirala se na osnovu tri elementa koji se nisu sasvim istovreme­ no konstituisali (Fuko 1990): 1. Pojava ove kategori­ je povezana je sa zavođenjem tehnike discipline koja je tokom XVII i XVIII veka zavladala u vojsci. zdrav razum nam nalaže da zaključimo da je ona zdrava. "Ličnost koju treba popraviti" je novija i man­ je oslonjena na zakonske imperative i kanone prirode. ona je predstavljala proizvod čitavog skupa kontrolnih institucija i mehanizama za nad­ zor. niti pak svako ponašanje koje je zdravo i korisno mora da ima jasno značenje i smisao. eko­ nomije i lingvistike.Dušan Stojnov: NORMALNOST. školama. a koji u sebi objedinjuje nemoguće i zabranjeno. Velike nejasnoće u određenju nor­ malnosti u velikoj meri proizilaze i iz nemogućnosti da se kontroliše odnos između prirodnog izuzetka i pravnog prekršaja. Seksualno korišćenje sopstvenog tela predstavljalo je izvor neodređenog niza fizičkih poremećaja i bilo je plodna podloga raznolike patologije. Ono što ljudsko čudovište čini čudovištem nije samo izuzetak u odnosu na ob­ lik Vrste. 3. u razlikovanje normalnog i patološkog ponašanja uplele su se dimenzije značenja koje nisu povezane i čiji polovi "zdravo. mnoštva ne­ popravljivih i svih aparata za njihovu popravku i iz lavirinta dečije seksualnosti. Nažalost. radionicama a malo kasnije i u porodica­ ma. Tako nije bilo moguće povući jasnu granicu razdvajanja koja bi omogućila održivo merilo o tome koja su ponašanja normalna. koliko na pedagoške ideje zakamuflirane posebnim tehnikama dresure. Pored tri pomenuta polariteta iz biologije.uobličavanja jedinke koja efikasno funkcioniše . odnosno teorije normalnog funkcionisanja od koga bi abnormalne osobe odstu­ pale. Tako je abnormalna jedinka proistekla iz pravno-prirodne izuzetnosti čudovišta. Abnormalne je trebalo razgraničiti od normalnih zato da bi se postupci vaspitanja i obrazovanja . a rađanje azila u najtešnjoj je vezi sa ovom kategorijom. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Paralela sa određenjem telesnog zdravlja je i ovde vidljiva: Ukoliko u duševnom (baš kao i telesnom) funkcionisanju ovakvih osoba nema prob­ lema. u bogatom repertoaru prakse psihijatrije i dalje nedostaje razrađeno shvatanje "normalnosti". Onanija je simbolisala slabost savesti spram sen­ zualnog tela i mekoputanosti.

Pored ovoga. ovaj trend se može posmatrati i kao projekat patologi- "Potrošene kategorije": Potvrda progresa nauke ili patologizacija društva? Projekat razdvajanja normalnih od abnormalnih predstavlja dugotrajan poduhvat koji se sprovodi. Ukoliko ovaj projekat ne uspe. i etičko. Nastojanje da se mentalni poremećaji što jas­ nije definišu dovelo je do toga da terminologija za iskazivanje mentalnih poremećaja napreduje i širi se zastrašujućom brzinom. postojeće društvene institucije predstavljaju objektivnog jemca njihove kontrole i sputavanja onih ponašanja kojima mogu ugroziti ne samo druge. već i sebe.0 FUKOU nog ponašanja.odnosno iznova asimiluju u preovjađujući poredak zasnovan na normama. on mora da bude razmotren kao manifestacija ponašajne. nesposobnosti. Zato nije čudno da je veliki deo psihijatrijskih napora bio posvećen traganjima za jednom kategorizaci­ jom patološkog ponašanja u kojoj će biti obelodanjen jasan kriterijum razlikovanja i u kome će se uredno klasifikovati svi postojeći oblici mentalnih poremećaja. Najblaže rečeno. je kao klinički značajan ponašajni ili psihički sin­ drom ili sklop koji se događa u jednom pojedincu i koji je povezan sa trenutnim nevoljama (tj. Ni devijantno ponašanje (tj. ovaj sindrom ili sklop ne sme da bude samo neki očekivani ili kulturno sankcionisani uzvrat na neki poseban događaj. psihološke i biološke disfunkcije u pojedincu. doteruje i menja otkada je konstituisana dimen­ zija normalno-patološko. političko. ili nekog važnog gubitka slobode. Nažalost. njena hetero­ genost i prikrivena disharmonija ranije pomenutih dimenzija dovela je do toga da se u jednoj dimen­ ziji razgraničenja mešaju i prirodno. trebalo je odvojiti da bi im se pružila šansa da se pomoću raznih društvenih institucija i specifičnih aparata zaodržavanjeipopravkudruštva izleče i normalizuju . Štagod da je originalni uzrok. religiozno ili seksualno) niti sukobi koji su primarno na relaciji pojedinac i društvo. koja u poslednjih dvadesetak godina raspolaže moćnijim sredstvima kojima se otkrivaju mnogi poremećaji koji su do sada izmicali moćima zapažanja. bolan simptom) ili nesposobnostima (teškoćama u jednoj ili više važnih oblasti funkcionisanja) ili sa značajno povećanim rizikom od smrti. Američko psihijatrijsko udruženje u zvaničnom Dijagnostičkom i statističkom priručniku verzija IV (u daljem tekstu DSM-IV). nisu men­ talni poremećaji ukoliko devijantnost i sukob nije simptom disfunkcionisanja pojedinca na način koji je gore opisan" (APA 1994: xxi-xxii). 1 Umesto prihvatanja zdravorazumskog uverenja da je do porasta broja mentalnih poremećaja doveo napredak nauke. i pravno i još mnogo toga. na primer smrti voljene osobe. ovim naporom uobličen je jedan kriterijum koji je sasvim nejasan. One osobe kod kojih to nije pola­ zilo za rukom. bola. i kulturno. daje sledeću definiciju mentalnog poremećaja: "U DSM-IV. To možda ne bi bilo tako strašno da DSM-IV ne predstavlja višedecenijsku krunu psihijatrijskih napora da se patološko definiše i klasifikuje. svaki mentalni poremećaj opojmljen 264 . i običajno.

1850-1900. između ostalih i slaboumnost. Nažalost. iz 1968. 1952. U njegovom d r u g o m izdanju. Gergen i saradnici (Gergen. DSM-II. melanholiju i s a moubistvo dodaje stanjima uzrokovanim masturbacijom. masturbacija nije jedini poremećaj koji je dugo vremena bio uvrežen u psihijatrijsku praksu. godine. ovaj trend se nastavlja i broj kategorija psihičkih poremećaja u četvrtoj verziji iz 1994. godine.nestali iz upotrebe.Dušan Stojnov: NORMALNOST. izdanje. jedan od rodonačelnika antipsihijatrijskog pokreta u svojevremeno veoma uticajnoj knjizi "Proizvodnja ludila" daje detaljan pregled glavnih događaja u krstaškom ratu koji je protiv mas­ turbacije vođen više od dvesta godina. on epilepsiju. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE zacije društva. Nažalost. Knjiga je prevedena na m n o g e jezike i do 1746. 2 1 7 1 6 . ali je sasvim jasno da se na masturbaciju danas gleda sa mnogo više blagon­ aklonosti nego pre par stotina godina. 2 Teško je reći kada je dijagnoza masturbacije u potpunosti nestala iz psihijatrijskog aparata. "Psihološka zavisnost od interneta" predstavlja najnoviji primer abnormalnosti za koju se tvrdi da postoji nezavisno od životnih situacija i kulture kojoj pripadaju osobe koje se proglašavaju poremećenim na ovaj način. Bendžamin Raš u prvom američkom udžbeniku psihijatrije zaključuje da masturbacija uzrokuje razne slabosti. Anderson 1996) opominju d a j e 1929. stanje koje odgovara propisima i očekivanjima savremenog društva. 2an Eskvirol tvrdi da se masturbacija u svim zemljama priznaje kao opšti uzrok ludila. godine. a zatim jednostavno nestao iz nje. "vagabundstvo". Njena istorija puna je mnogih "ontološki evidentnih"mentalnih poremećaja koji su nestali iz psihijatrijske prakse i postali posebna vrsta "potrošenih kategorija" u dijagnostikovanju abnor­ malnosti. Do 1838. Psihijatrijsko učenje da masturbacija uzrokuje ludilo dostiže 265 . godine publikacija dela "Neuroze" Izraela Vekslera brojala samo dvanaest kategorija psihičkih poremećaja. Hoffman. 3 "Ontološki evidentan" status masturbacije kao psihičkog poremećaja koji ozbiljno može da ugrozi sudbinu čovečanstva jednostavno je "ispario". sa tendencijom daljeg porasta. godine doživljava 80. Tomas Sas. 1812. stanje normalnosti. Po objavljivanju DSM-III. g o d i n e obuhvatilo je četrdesetak psihičkih poremećaja. Teorija po kojoj masturbacija uzrokuje ludilo začeta je objavom dela Onanija. jer se pod velom otkrića postojećih neprirodnosti i disfunkcija u ponašanju uobličavaju razne kategorije koje su proishod moralnih poduhva­ ta primerenih društvenim standardima. Nedugo zatim. g o d i n e (DSM-IV) narasta na 340.kao "moralna d e ficijentnost". Masturbacija je danas prihvaćena kao deo svakodnevnih aktivnosti. kao jedna vrsta od deset navedenih seksualnih devi- ' Analizujući ovaj projekat. Mada su homosek­ sualne aktivnosti istoričarima odavno poznate (u kulturnim specifičnostima antičkih vremena bile su tretirane pre kao pitanje životnog standarda nego psihičkog poremećaja). od kojih su mnogi . Američko društvo za psihijatriju objavilo je prvi Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje u kome se nalazi 198 različitih mentalnih poremećaja. godine. pominje se 221 kategorija. Drugim recima. 1980. Sve više ljudi se proglašava poremećenim a istovre­ meno se ne eksplicira kriterijum poremećenosti koji povlađuje interesima nedovoljno jasno dife­ renciranih društvenih grupa. "mizantropija" i "masturbacija". 1816. one su se na patološkoj sce­ ni pojavile u drugoj reviziji DSM-a iz 1968. ovaj trend prisutan je od samog početka upotrebe dimenzije normalno-patološko. godine. Objavljivanje Rozanofovog "Priručnika za psi­ hijatriju i mentalnu higijenu" 1938. ili odvratni greh samooskvrnuća (nepoznatog autora) u Londonu.

nešto što može na bilo koji način ugroziti društvo. Z b o g toga se ovaj rad može posmatrati i kao svojevrsan vid rasprave o ovom pitanju. ili da će biti povod da im deca krenu na put bez povratka. četrdesetdvogodišnji reklamni agent i glavni junak filma "Američka lepota" (American Beauty . dekan Kraljevskog fakulteta za hirurgiju leci masturbaciju obrezivanjem i zastupa mišljenje da bi temeljitije mere no što je obrezivanje bila prava usluga pacijentima oba pola. 1869. terapija prilagođavanja. 3 Lester Bernam. klitoridektomija i histerektomija. Džonatan Hačinson. ili.). Karl Ludvig Kahlbaum. nemački psihijatar. da ih tuče. masturbacija i homoseksualizam nisu jedini primeri dijagnoza čija se "ontološka evidentnost" menjala u različitim kulturama i epoha­ ma. itd. žrtve naučne zablude. u početnim kadrovima snimljen je u kupatilu dok govori: "Pogledajte me.još uvek nije odgovoreno. Hemijske intervencije: seksualni stimulansi. LSD. 1918. Ernest Džons. Brojne demonstracije politički aktivnih grupa homoseksualaca koje su usledile sedamdesetih g o ­ dina dovele su do toga da u današnjoj verziji DSM-IV homoseksualnost shvaćena kao poremećaj ustupila mesto homofobiji. 266 . 1905. pranturona.0 FUKOU jacija. Postoji pregled čitavog niza dijagnostikovanih kategorija mentalnih poremećaja i dijagnoza (Hare-Mustin & Marecek 1997) čija je "ontološka Hirurške intervencije: kastracija. a glavnu ulogu u njemu tumači Kevin Spejsi." Shvatanje abnormalnosti se v r e m e n o m toliko promenilo da ova scena kod gledalaca nije izazvala strah da će se glavnom junaku osušiti kičma. To će mi biti najlepši trenutak u ćelom danu. Istaknuti psihijatar Bernard Saks preporučuje da se mas­ turbacija kod dece leci kanterizacijom kičme i polnih organa. Drkam pod tušem. Posle će d a n biti sve gori i gori. vazektomija. itd. lobotomija. sek­ sualni depresanti. odnosno poremećaju koji se za­ sniva na strahu od patoloških aspekata homosek­ sualizma. hormonske injekcije (estrogena. veže ili stavi pojas nevinosti nekom detetu ili duševnom bolesniku. Druge procedure: anafrodizijaci.). Relativno kratkotrajan izlet jednog oblika seksualne aktivnosti u polje patološkog ponašanja manje je interesantan od legitimiteta koji je tokom ovog perioda davan različitim postupcima za lečenje homoseksualnosti. ili čak kastrira. pionir britanske psihoanalize smatra da će se otkriti da prava neurastenija zavisi od preterane onanije (Szasz 1982:301-312). testosterona. hipnoza.snimljen je u produkciji kuće "Dreamworks Pictures" 1999 godine. Međutim. elektrošokovi. primalna terapija. plaši. desenzitizacija. razni oblici averzivne terapije. farmakološki šok: matrazol. mogao je naći čovečnog i poštovanog lekara da to uradi mirne savesti. Režirao ga je S e m Mendiz po scenariju Alana Bola. Na pitanje da li su psihijatri koji su homoseksu­ alce godinama podvrgavali ovim bolnim i surovim metodama bili politički manipulisani. psihoanaliza. 1890. Pojedinac koji je hteo da okuje.(Kutchins&Kirk1997:59). dao je ime katatonija sindromu za koji se smatralo da je uglavnom uzrokovan dugotrajnom ili preteranom masturbacijom. sterilizacija. vrhunac. ili d a j e ova opscena radnja. grupna psihoterapija. Kačinsi Kirkdaju iscrpan pregled metoda kojima se tokom ovog perioda u psihijatriji homoseksualnost "lečila": Psihološke intervencije: apstinencija. pak homofobi koje treba lečiti .

Međutim. godine Semjuel Kartrajt (Samuel Cartwright) da bi označio patološko svojst­ vo robova da teže ka slobodi1. Po današnjim kriterijumima. a drugi premešten u psihijatrijski domen.što je "evidentno" bilo posledica neke fundamentalne duševne bolesti koja je ovakve osobe oslobađala odgovornosti za njihove postupke. Nekada sasvim normalne. Ovu dijagnozu smislio je 1850. ali je njen efekat za ljude. religije i svoje uloge u svetu. Pored drapetomanije. podvrsta hebefrenije korišćena među psihijatrima u Sovjetskom Savezu. Dijagnoza Metafizička intoksikacija. Najdrastičniji primer verovatno predstavlja dijagnoza drapetomania. bile su osnova proučavanja etnologije. da ne poštuju privatno vlasništvo] Pored toga. 4 Bilo bi zavaravajuće misliti da je uticaj dijagnostičkog diskursa psihijatrije na građanska prava stvar davne prošlosti.krađa . bežati i mania . pripisivana je dijagnoza kleptomanije.siromašnih osoba iz nižih društvenih slojeva ostala je u domenu krivičnog prava. tradicionalno obavezujuće veze žena od oko dvanaest godina (koje su po današnjim kriterijuma još uvek devojčice). kleptomanija se koristila za označavanje onih osoba koje su procenjene kao osobe koje nisu imale finansijske potrebe za krađom. moralni integritet vladajuće klase ostajao je nedirnut. i predstavljaju sek­ sualni delikt . u domenu krivičnog prava. Ova evidentnost je vremenom isparila iz medicinske prakse. socijalnog i ekonomskog diskursa. Za odrasle disidente bila je rezervisana dijagnoza soci­ jalna šizofrenija -jer normalna osoba evidentno ne može da zamisli bolji vid društvenog uređenja od komunističkog. u američkoj psihijatrijskoj praksi korišćena je i dija­ gnoza dyaesthesia aethiopica. u već ustaljenom industrijskom načinu proizvodnje. medikalizovan je društveni čin krađe. pojavile robne kuće. Sa druge strane. koje nisu odolevale izazovu krađe. koja se održala sve do potpunog ukidanja ropstva. Krale su osobe iz svih društvenih slojeva. Od kako su se s kraja XIX veka. skovana od grčkih reči drapethes .trčati. odnosila se na adolescente zatečene u refleksivnim preispitiva­ njima smisla života.jednu vrstu krivičnog dela. zahvaljujući ovim dijagnozama tretirani kao abnor­ malni. jedan vid krađe je izmešten iz kaznenog i krivičnog u medicinsko-psihijatrijski dornen. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE evidentnost"ustvari predstavljala čudno jedinjenje medikalizacije pravnog. identično ponašanje . jer je jedan vid krađe ostao u pravno kaznenim. već i krađu. Dakle. Uklanjanje pulta koji je delio robu i kupce. Obe ove dijagnostička kategorije 4 Još jedan slikovit primer odnosi se na kriminalizovanje čitavih sistema tradicionalnih predstava o braku. proslavljenom evropskom 267 .Dušan Stojnov: NORMALNOST. bio daleko od bilo kakvog isceljenja. obojenih i siromašnih. Ovakvim načinom konceptualizacije. Bilo bi interesantno zamisliti suđenje Aleksandru Mekenziju. a ipak su krale . povećalo je ne samo promet robe. porodici i seksualnosti. ali bogatim osobama iz viših društvenih slojeva (najčešće ženama koje su u kupovinu išle redovnije od muškaraca). i muškaraca najčešće m n o g o starije dobi.gonjenje. krađa se nije podjed­ nako pravno tretirala. sek­ sualni odnosi odraslih sa osobama mlađim od 16 godina spadaju u dornen pedofilije. ili patološko svojstvo robova. a njena ekonomska i pravna pozicija su time povlašćivane. patološkog ponašanja. koji su .

Zato je teško oteti se utisku da kulturne norme specifičnosti ponašanja pripadnika Zapadne civili­ zacije nisu podjednako na udaru patologizacije kao i kulturne specifičnosti emigranata koji je naselja­ vaju. ali su njime uspešno opravdavane različite vrste političkih obračuna .što ga čini pedofilom. i pritom su se koristile posebni referentni okviri za njihovu klasifi­ kaciju (Horvvitz 2002). a u nekim predstavljaju nedopustivo kršenje ljudskih prava. transevi i slično .slanje u gulage i sl. Po današnjim merilima. godine. ograničena upotreba psihijatri­ jskih etiketa se nezamislivo proširila. S početka. Određena ponašanja u nekim kulturama imaju status široko prihvaćenih običaja. drugačije se tretiraju u drugim kulturama. Vremenom.0 FUKOU sovjetske psihijatrije održale su se u upotrebi sve do 1991. zasnovana je na "ontološki evidentnom" shvatanju o devijaciji abnormalnih osoba od "normalnog psihičkog funkcionisanja". 268 .često imaju status normalnosti u drugim kulturama. Neki vidovi nasilja. S druge strane. jer stanja i ponašanja koja neka društva smatraju abnormalnim . Prototipska klasifikacija po kojoj su mentalne bolesti jedna vrsta greške prirode. regulišu se nedopustivim nasiljem protiv čitavih kultura zbog nedopustivog stava drugih kultura da je tak­ vo ponašanje nedopustivo. ali i rastući broj profesionalaca (i profesija) zaduženih za nji­ hovo zbrinjavanje su bez presedana. Lečenje ovih oboljenja takođe nije imalo isceljujuće efekte. Ono što danas nazivamo "intermitentnim emocionalnim poremećajem" nekada je predstavljalo povremeno "pucanje filma" osoba pritisnutih životnim teškoćama. pre samo stotinak godina bili su pot­ puno nezamislivi. godini oženio četrnaestogodišnjom devojčicom. 5 Brojni eksperti za proučavanje "ontološke evidentnosti" abnormalnog tako su se oglušili o upo­ zorenja antropologa. koje u mnogim kulturama pred­ stavlja društveno prihvaćenu normalnost.luda.Tada nikakvog zlostavljanja nije bilo. srećna i sklona provodu. ogroman broj i široka rasprostranjenost ljudi za koje se pretpostavlja da pate od ovih bolesti. Prihvaćene zapadne definicije normalnosti davno su dovedene u pitanje (Bene­ dict. U britanskom parlamentu je krajem devetnaestog veka saglasnost roditelja za udaju ćerki pomerena sa 12 na 13 godina. S druge strane. 1934). on je seksualno zlostavljao j e d n u devojčicu . treća po veličini na američkom kontinentu. le­ gitimne procedure lečenja "abnormalnih" koje su nekada sprovođene danas bi mnoge lekare odvele u zatvor zbog "abnormalne" nasilnosti prema paci­ jentima. Mekenzi se u svojoj 48. na ovaj način okvalifikovan je samo mali broj ozbiljno poremećenih osoba. Neprimerenost kriterijuma "ontološke evidentnosti" ovde postaje evidentna. ponašanja koja su nor­ malna u kulturi Z a p a d a . Osoba koja se danas doživljava kao raspoložena. dobila ime (MacKenzie River). Vremenom je zaključivano da izvesna ponašanja leže van granica razuma i ona su označavana kao "mentalne bolesti". Razlozi zbog kojih se ljudi danas potpuno legitimno obraćaju "V" profesijama. Raznovrsnost stanja koja se trenutno klasifikuju kao abnormalna. napadi. 6 istraživaču severnoameričkog kontinenta po kome je reka. kod Dobuanaca u Melaneziji bila bi doživljena kao .paranoja.

glavobolja.Dušan Stojnov: NORMALNOST. U tome smislu. dok će se takvi sadržaji pripadnika zapadne civilizacije najčešće biti okarakterisani kao autentične "nadnaravne" sposobnosti ili njihovo simuliranje.uživanje marihuane .ili u formi uskraćivanja redovnih i zasluženih nagrada .svrab kože.u Z a p a d ­ noj civilizaciji medikalizovano kao vid abnormalne zavisnosti od droge. Kao veoma reprezen­ tativan primer određenja moći u psihologiji. i komercijalizovano kao vid profitabilnog narko-turizma. prikladnu ilustraciju predstavlja Blauova definicija moći kao sposobnosti osoba ili grupa da nameću svoju volju na druge uprkos otpora tih drugih . Zato ne izgleda daleko od pameti očekivati da u skoroj budućnosti globalizovanog sveta korišćenje različitih aršina u proceni psihičkog zdravlja čitavih lokalnih kultura bude proglašeno "abnormalnim". g d e je moć definisana na nivou poje­ dinca određena jednostavno kao sposobnost neke osobe da dobije ono što hoće (Boulding 1989). Moć se stoga shvata kao entitet koji može da se ograniči na individualne motive (McClelland 1975). MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE Karakteristična shvatanja moći u diskursu društvenih nauka U preovlađujućim koncepcijama koje su prošlog veka dominirale u zapadnom mišljenju. Shvatanja u kojima se moć određuje kao jednostavna sposobnost da se dela na određen način.koristeći se zastrašivanjem . Zatim. 6 U "Priručniku za zdravlje emigranata" (Loue 1998) opisani su poremećaji kao "Bolest duhova" koja je opisana kao stanje u kome je neko preokupiran pojavama kao što su duhovi.nije uopšte dovođena u pitanje. "Normalni" habitus osobe koja sebi ovo uživanje priušti tako može da varira od bolnice. električnu. godine. 269 . sociološku. U protestima globalnih razmera. izd­ vaja se Meklilandov pojam motiva moći: cilj tog motiva je da se čovek oseća moćno i da se moćno ponaša. Najzad. preko zatvora do hotela. jecanje. U njima. Ljudi koriste moć kako naspram stvari. Bujanje diskursa patologizacije društva polako uzima svoj danak. veoma slično tretira sve različite vrste moći: psihološku. karakteristika je mentalnog stanja pojedinaca iz latinoameričkih kultura. Saopštenja o kontaktu sa preminulom osobom koja dolaze od strane emigranata sa j u g a američkog kontinenta biće okvalifikovane kao simptomi ove "bolesti". moć je shvaćena kao kvantitativna sposobnost koja se može akti­ virati zarad različitih namera. specifičnosti ishrane j e d n o g naroda uzburkale su svet. 5 Prilikom svetskog prvenstva u fudbalu. u domenu sociologije. političku. ali ne postoji ni u j e d n o m priručniku za pripad­ nike Z a p a d n e civilizacije.ili u formi kažnjavanja i raznih drugih sankcija (Blau 1964). ili moć nekog motora ili mašine. smrt ili preminule osobe. održanog u Koreji 2002. moć je najčešće shvatana kao jednostavni kvantitativni fenomen.predstavljaju posledicu uroka neke osobe. tako i naspram drugih osoba. a da pritom normalnost veoma raširene navike da se embrion nerođenog pileta pomešan sa uljem servira kao internacionalni prehrambeni delikates (poznatiji kao majonez) . Poremećaj "Zlo oko" čiji simptomi . nervoza i poremećaj sna . 0 tome najrečitije govore i različiti primeri definisanja moći kao sposobnosti u različitim dis­ ciplinama društvenih nauka. ona je opisivana kao ništa drugo do uopštene sposobnosti da se dela (Lukes 1974). Nijezgoreg pomenuti da je jedno isto ponašanje . posebno je el­ egantna jedan od definicija moći kao sposobnosti u ekonomiji. i kriminalizovano kao krivično delo. korišćenje pasa u korejskoj ishrani proglašeno je abnormalnim.

S druge strane. ovaj pristup sugeriše postojanje jednog neravnomernog odnosa između onih koji koriste moć za svoje privatne potrebe i onih koji su izloženi posledicama ove upotrebe. dok se ostali marginalizuju. Drugim rečima. 1990. po svojoj važnosti i uticaju na društvene nauke izdvaja se Fukoova kratologija. Z b o g toga. u kojima je moć definisana kao jedna vrsta sposobnosti koja pojedinačnim osobama ili grupama osoba može omogućiti neku vrstu dominacije. previranja u društvenim naukama s kraja proteklog veka dovela su do pre­ ispitivanja održivosti shvatanja moći kao sposob­ nosti. 1998) naziva znanje. odnosno kao oblik odnošenja. Prvo je Parsonsovo shvatanje u kome se moć posmatra kao uopšteno svojstvo pomoću koga se obezbeđuje sprovođenje povezujućih operacija jedinica u sistemu kolektivne akcije u kome su obligacije legitimisane kao sredst­ vo ostvarivanja ciljeva od zajedničkog interesa (Par­ sons 1954). Tako se neki vidovi ponašanja favorizuju. već jedna perspektiva koja predstav­ lja vodič za društvenu akciju i koja omogućava društveno delanje. Na ovom mestu biće izdvojena dva primera definisanja moći kao legitimnog svojstva. moć se posmatra kao svojstvo koje pre svega operiše na bazi legitimiteta. Kada nešto konstruišemo na neki poseban način mi istovremeno proizvodimo znanje koje nužno sa sobom nosi moć. U ovom smislu. Shodno tome. U ovim određenjima. moć se posmatra kao instru­ ment znanja: moć može da proizvodi. Ovako shvaćena. Fukoova kratologija Nasuprot navedenih učenja. odnosno upotrebe moći. moć se u ovim određenjima poima kao nešto što ne uključuje samo sposobnost.0 FUKOU Ovo dalje znači da želje onih osoba koje poseduju više moći preovlađuju nad željama onih koji imaju manje moći. već i pravo da se dela. moć se posmatra kao jednoznačna karakteristika odnosa između ljudi: definisanje sveta ili osobe na način koji nekome dozvoljava da nekažnjeno radi ono što želi predstavlja vršenje moći (Fuko 1997). svako znanje sa sobom kao potencijal nosi društvenu praksu da se dela na jedan. Definisati svet ili osobu na način koji dozvoljava onome ko definiše da se prema svetu ili prema raznim oso­ bama u svetu ponaša onako kako on ili ona to želi. odnosno njegovo shvatanje moći. tako da su u njima predložena drugačija određenja ove pojave. Zato se moć uvek piše kao par moć/znanje: 270 . a pritom i sposobnost i pravo počivaju na nekoj vrsti pris­ tanka onih osoba nad kojima se moć sprovodi. dužnosti i obaveze spram drugih ljudi) zavisi od tre­ nutno prihvaćenog znanja. Shodno tome. moć se posmatra kao instrument dominacije sa razorno snažnim dejstvom: moć može da uništi. jeste vršenje moći. Znanje u ovom određenju nije shvaćeno kao is­ tina o svetu. Drugo je Fukoovo određenje moći kao učinka preovlađujućih pogleda na svet koji zbog svoje dominacije postaju legitimni. Zdravorazumski pogled na svet koji preovlađuje u nekoj kulturi. U ovom slučaju. 1997. U skladu sa tim. sve ono što neka osoba može da uradi drugoj osobi (odnosno njena prava. moć se posmatra kao posledica znanja. i ono je neodvojivo od moći. pak. a ne na neki drugi način. Fuko (Foucault 1971. kao učinak datog diskursa.

tehnika. moć se ne shvata samo kao repre­ sivna snaga. Vršenjem moći proizvodi se ono što zovemo stvarnost! Zato je neophodno razlikovati moć od brutalne sile: represija i nasilje zapravo predstavljaju nedostatak moći. najznačajnijom vojnom snagom svoga vremena. a moć uobličava i proizvodi. Moć i otpor samo su dve strane jedne iste medalje. odricanje moći jedan od preduslova znanja.nad njihovim telima. Ovu tvrdnju najbolje ilustruje slučaj rimske države. kojim sredstvima?" i "Šta su efekti vršenja moći?" Moć ne predstavlja vlasništvo vladajuće klase. već strategiju: efekti moći proizilaze iz manevara. taktika. a ne neke unutrašnje suštine. moći nema izvan društvenih odno­ sa. moć pred­ stavlja mnoštvo odnosa sila koje oblikuju nemoćne na način koji je poželjan sa tačke gledišta onih koji vrše moć. dok je moć njihove žrtve još uvek veoma aktivno prisutna u oblikovanju života velikog broja ljudi na planeti. i njenom najznačajnijom pojedinačnom žrtvom . Zato Fuko i kaže da nasilje uništava. Pitanje predstavlja pitanje dominacije nad drugima.Isusom Hristom. Zato moć nije razobličenje i uništenje nemoćnih kao što je to slučaj sa nasiljem i brutalnom silom u odnosima. Važno je istaći da moć cirkuliše kroz društvo i vrši se putem mreže kojom su svi zahvaćeni. a ne na stvarima. time što ga primenjuje jer joj koristi). treba prihvatiti da se moć i znanje neposredno uzajamno uslovljavaju . Možda treba odbaciti i verovanje da moć čini čoveka ludim i da je. Z b o g toga ne treba postavljati pitanja tipa "Šta je moć?" i "Otkuda moć?". a ne nekog svojstva. ili naučnim shvatanjem sveta) stalno nailazi na os­ poravanje. jer moć nije svojstvo jedne individue. smatra se da ona ima najveći učinak kada proizvodi znanje. Pored toga. niti bilo kakvo znanje koje istovremeno ne pretpostavlja i ne konstituiše o d ­ nose moći" (Fuko 1971: 33-34). zauzvrat. pak. zahteva i interesa. S obzirom da postoje brojni alternativni načini da se neki događaj osmisli i konstruiše. Zato je pitanje kojim se kratologija bavi stvar odnosa. Dru­ gim recima. Zato se moć koja je implicitno prisutna u svakom diskursu obelodanjuje samo na osno­ vu otpora na koji nailazi u nekom drugom dis­ kursu. Međutim. Moć se sprovodi na drugim osobama. država ili suverena.Dušan Stojnov: NORMALNOST. treba poći od pretpostavke da moć proizvodi znanje (ne samo time što ga podržava jer joj služi ili. oslabi ili dođe do svojih krajnjih granica.ne postoje odnosi moći bez uobličavanja polja znanja koje je sa njima povezano. Umesto toga. pojedinac nije samo agens pomoću kojeg 271 .kao u slučaju fizičke sile i nasi­ lja . Ona ne podrazumeva samo uskraćivanje za nemoćne. Moć se vrši nad delanjem ljudi. Umesto toga. već i ulaganje i prenos u njih. Tako shvaćena. već "Kako se moć vrši. koja je bila podržana svojim legijama. Ltd. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE "Možda treba odbaciti i tradicionalno shvatanje po kojem znanje može da postoji samo tamo g d e su odnosi moći izostavljeni i da se razvija samo iz­ van njenih naloga. Rimske legije odavno nemaju nikakav uticaj. a ne . preovlađujući diskurs o nekoj oblasti (kao što je to slučaj sa nekom političkom ideologijom. Nasilje i tlačenje se primenjuju kada se uticaj moći iscrpi.

O FUKOU se vrši moć, jer pojedinac ne poseduje moć, niti se vršenjem moći njegovi ili njeni lični potencijali gaze ili otuđuju. Osnovni učinak moći upravo je u tome da se izvesni načini konstruisanja stvarnosti ustanovljavaju i konstituišu kao pojedinci. Prema ovom shvatanju, individua istovremeno predstav­ lja i proizvod moći i elemenat njene artikulacije. Osnovne tehnike moći su disciplinovanje i nadgledanje. Disciplinovanje je tehnika moći koja obezbeđuje procedure za treniranje ili prinudu indi­ vidua ili kolektiva. Instrumenti disciplinujuće moći su: (a) hijerarhijsko posmatranje, (b) normalizujući sudovi i (v) ispitivanje: "Dugo običan čovek... nije bio predmet deskripcije. Biti viđen, posmatran, podrobno opisi­ van, praćen iz dana u dan neprekidnim procesom beleženja - bila je povlastica. Hronika o nekoj os­ obi... bila je deo rituala kojima se očitovala njena moć. Međutim, disciplinski postupci izokreću taj odnos, spuštaju prag jedinke podložne ispiti­ vanju i od tog odnosa stvaraju sredstvo kontrole i metod vladanja... Takvo beleženje pojedinosti iz svakodnevnog života više nije hijerarhizacija već postupak objektivizacije i potčinjavanja. Postu­ pak ispitivanja, kao ritualno i ujedno 'naučno' utvrđivanje individualnih razlika, kao vezivanje svakog pojedinca njegovim osobenim karakter­ istikama (za razliku od ceremonijala u kojima se manifestuju status, rođenje, poreklo, povlastice i funkcije) označava pojavu novog načina vladanja ljudima: sada svako kao status dobija lična obeležja a kao izričitu odrednicu one crte, mere, odstupa­ nja i'ocene'koji su mu svojstveni i kojima od njega u svakom slučaju, stvaraju poseban'slučaj"'(Fuko 1997:217-218). Uz pomoć hijerarhijskog posmatranja us­ postavlja se veza između vidljivosti i moći. U njoj j e ­ dan aparat, napravljen specijalno za posmatranje, indukuje efekte moći i ona sredstva prinude koja čine subjekte posmatranja potencijalno vidljivim. Druga tehnika moći, nadgledanje, epitomizovana je u Bantamovom "Panoptikonu". Panoptikon predstavlja idealno zamišljen zatvor u kojima je ponašanje zatvorenika potpuno otkriveno i vidlji­ vo čuvaru ili čuvarima koji su nevidljivi za zatvore­ nike i nalaze se u kuli koja je centralno postavljena tako da zatvorenici ne m o g u da znaju čak ni da li u kuli ima ikoga, odnosno da li ih čuvari uopšte posmatraju. Z b o g toga se zatvorenici ponašaju kao da su sve vreme nadgledani. Usled nemogućnosti da nadgledaju osobu koja ih nadgleda, zatvorenici pounutruju proces nadgledanja - i to u skladu sa preovlađujućim standardima normalnosti. Ovaj proces Fuko naziva samodisciplinom. Ono što nas čini samodisciplinovanim je disciplinujući diskurs. Z b o g toga, jedan od najvažnijih manevara moći čini pozicioniranje u diskursu, odnosno borba za prisvajanje onih atributa koji unutar datog dis­ kursa sa sobom nose važne privilegije. Verovatno najbolji primer borbe oko pozicioniranja u dis­ kursu jeste nastojanje različitih političkih snaga u svetu da drugu stranu predstave kao nelegitimnu i terorističku, a identične postupke svojih pripad­ nika kao opravdane i oslobodilačke. Međutim, s obzirom na to da panoptikoni ni­ kada nisu bili izgrađeni, postavlja se pitanje ko

272

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nadzire ponašanje ljudi umesto zatvorskih čuvara? Pomoću kojih procesa, institucija ili mehanizama se ljudi normalizuju u savremenom društvu? Ko onda nadzire ponašanje ljudi? Najprostije rečeno, to rade ljudi sami - kroz procese vaspitanja i ob­ razovanja, kroz institucije sistema i kroz meha­ nizme građenja svojih subjektivnosti. Preciznije rečeno, svi psihološki entiteti (koji se ne mogu videti golim okom, a o kojima se zaključuje na osnovu ponašanja) pomoću kojih se iskazuje subjektivitet ljudi - ego, samstvo, ličnost, identitet itd. - predstavljaju izbore ljudi (ne nužno u potpunosti osvešćene) u skladu sa datim (eksplicitnim ili im­ plicitnim) društvenim normama. Ljudi su u poziciji da vrše izbor načina pomoću kojih misle da mogu da ostvare svoje namere, planove i želje. Vršeći ove izbore ljudi postepeno grade i uobličavaju svoj identitet. Istovremeno, oni se nalaze pod j a ­ kim uticajem mreže odnosa moći koja se vrši u društvu kao proishod preovlađujućeg pogleda na svet koji održavaju različite društvene insti­ tucije - porodica, škola, bolnica, policija, vojska, itd. Ovo se sprovodi uz p o m o ć procesa vaspitanja i obrazovanja u skladu sa jednim diskursom koji preovlađuje nad mnogim potisnutim i marginalizovanim diskursima koji postoje u društvu. S h o d ­ no tome, proces znanja koji se uvek saopštava nekim simboličkim sistemom (najčešće je to jezik) uobličava stvarnost u kojoj živimo. I jezik i komuni­ kacija predstavljaju kulturne prakse u okviru kojih se konstituišu različite stvarnosti. Oni obuhvataju one vidove koje najčešće nazivamo društvenom stvarnošću (na primer socijalne kategorije osoba organizovane pomoću rase, roda, uzrasta, itd.), kao i one vidove za koje se smatra da predstavljaju psihološku stvarnost (identitet, motivacija, ličnost, itd.).
i

Fukoova kratologija sa sobom nosi bitan z a ­ okret u odnosu na liberalne teorije u kojima je moć predstavljala pre svega jednu represivnu sna­ g u . Jednostavno rečeno, moć bi bila vrlo slabašna stvar kada bi njena jedina funkcija bila da tlači, ukoliko bi se ona sprovodila samo kroz cenzure, izostavljanje, blokiranje i represiju - u maniru ve­ likog Super-ega koji postoji na jedan "negativan" način. Nasuprot tome, moć je jaka pre svega zato što proizvodi učinke u domenu želje i znanja. Moć zato ne treba suviše jednostavno shvatati kao represivnu silu, već kao veoma složenu pojavu, koja je zaodenuta i u plašt naših želja - želje za znanjem i želje za razumevanjem. Moć, između svih ostalih svojih učinaka, proizvodi zadovoljstvo i predstav­ lja veoma prijatnu stvar. Shodno tome, ukoliko se razmatra odnos između znanja i moći, više nije moguće shvatiti moć kao jednu veliku "negativnost" kojoj se treba odupirati. Umesto toga, moć treba posmatrati i kao jednu oslobađajuću, emancipativnu snagu koja proizvodi kako zado­ voljstvo, tako i smisao ovladavanja koji, čak i ako su zasnovani na nekakvoj iluziji, omogućavaju prijatni dašak slobode (Walkerdine 1988). Upravo zbog ovog pozitivnog učinka moći moguće je donekle shvatiti zašto volja za sticanjem znanja i želja za razumevanjem - pa i svi naši pokušaji da na generacije koje dolaze prenesemo dragoceni tovar znanja i razumevanja stečenog sopstvenim naporima - biva nekako osujećen onim drugim, negativnim aspektima moći.

273

0 FUKOU U skladu sa ovakvim pristupom, jedna od glavnih karakteristika moći (zasnovane na Fukoovoj kratologiji) je to što njene uticaje nije uvek i svuda lako opaziti i ustanoviti, jer su njena dejstva najčešće tacitna i nisko na nivou opažajne budnosti. Drugim recima, moć neprimetno kola kroz kapilarnu mrežu društvenih odnosa kojom smo svi zahvaćeni. Teško je oteti se utisku da je iz ove perspektive gotovo sve društvene odnose moguće posmatrati kao odnose moći. Ali da bi se nešto posmatralo, prethodno se mora učiniti vidljivim. A da bi se učinilo vidljivim, potrebno je osvestiti sve procese pomoću kojih se moć vrši. Potrebno je proniknuti u brojne strategije, manevre i taktike pomoću kojih se ona ostvaruje. Drugim recima, da bi moć mogla da se proučava neophodno je prethodno procese pomoću kojih se ona sprovodi učiniti vidljivim (Fuko 1997). Time se omogućava ne samo pronicanje u pravilnosti ispoljavanja moći, već i mogućnost artikulisanja ozbiljnijeg otpora pomoću koga je moguće pred­ lagati i boriti se za drugačije alternative pomoću kojih se može ostvariti pravednija i ravnomernija raspodela moći - što bi trebalo da bude vid sas­ vim legitimne borbe u savremeni društvima koja se deklarišu kao demokratska. Nažalost, i u savremenim demokratskim društvima distribucija moći je daleko od ravnomerne i pravedne. Z b o g toga će preostali deo teksta biti posvećen rasvetljavanju nekih prikrivenih strategija dominacije koje neke pojedince, grupe, nacije, kulture, ili diskurse privileguju, a neke sprečavaju u razvoju.

Prikrivene strategije dominacije
Nasuprot preovlađujućim institucijama društva koje propisuju preovlađujuće diskurse u kojima se uobličavaju i postojeći kurikulumi, stoji mnoštvo potisnutih i marginalizovanih diskursa čiji se glas ne čuje ili nedovoljno čuje. Jedan od tih potisnu­ tih diskursa polako počinje da dovodi u pitanje razumevanje ljudske prirode kao nečega što je za­ snovano na prirodnim kategorijama koje postoje nezavisno od uma, jezika, kulture i istorije. Njegov zajednički cilj se jednim imenom naziva politika identiteta, (Sampson 1993) što označava politiku zasnovanu na pojedinačnim iskustvima ljudi koji se bore za to da imaju kontrolu nad sopstvenim identitetom i subjektivitetom. Iz mnoštva različitih razloga, ti ljudi smatraju da im društveno domi­ nantne grupe na neki način uskraćuju ovakvu prili­ ku. Njihova borba zasniva se na konstruktivističkom gledištu po kome ne postoji jedna apsolutna stvar­ nost i apsolutna istina, već mnoštvo referentnih okvira koji tvore mnoštvo perspektiva koji su u najvećoj meri zasićeni kulturom, istorijom, jezikom, i mnoštvom idiosinkrazija različitih konverzacija, narativa i tumačenja koja posreduju u uzajamnim razmenama značenja između ljudi. Prva strategija o kojoj će biti reći je "opisiv­ anje i odsustvo standarda opisivanja". Ova strate­ gija zasnovana je na ključnoj ulozi koju "podloga" ima u oblikovanju našeg iskustva "figure". Ukoliko konstruišemo nekog učenika kao "neposlušnog", ovakav sud implicitno pretpostavlja izvesni stan­ dard - najčešće naš sopstveni ili standard naše kul­ ture ili grupe sa kojom se poistovećujemo. Figura

274

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE se jasno vidi, ističe i opisuje kao takva, dok"podloga" ostaje skrivena, implicitna i odsutna iz vidnog polja. Tako, svaki put kada opisujemo neku oso­ bu, izgleda da ona poseduje izvesnu unutrašnju suštinu o kojoj mi samo izveštavamo, čime se prikriva da je to proishod komparativnog procesa koji se sprovodi na osnovi nekog standarda koji je odsutan iz diskusije i skriven. Ukoliko kažemo da je neko "neposlušan", ne samo da implicitno vršimo upoređivanje sa nekom drugom osobom (najčešće onom čije ponašanje favorizujemo i koju nazivamo "poslušnom"), već istovremeno privilegujemo jedan implicitan (ali odsutan) standard na osnovu koga se razlikovanje vrši i koji predstavlja naše (prikrivene) želje i vrednosti. Na ovaj način, kriterijum na osnovu koga se poređenje i raz­ likovanje vrši postaje standard opisivanja. Štaviše, on predstavlja neispitani privilegovani izraz kojim se nameće jedan vrednosni kriterijum na temelju koga se vrši upoređivanje učenika, dok proces favorizovanja ovog kriterijuma od strane osoba koje ga koriste sam ostaje skriven i zaštićen od vred­ novanja. Sledeća strategija koja će se razmotriti se naziva "tačka gledišta spram nepostojanja tačke gledišta". Implicitni standard koji je dominirao u zapadnoj kulturi moderne epohe (koja se nepovratno i neza­ ustavljivo širi svetom u procesu globalizacije) zas­ novan je na tačci gledišta pre svega obrazovanih, heteroseksualnih, belih muškarca iz dominantnih i privilegovanih društvenih i ekonomskih slojeva. Ovo dalje ukazuje na to je standard bio toliko im­ plicitan i prikriven (a takođe i odsutan) da nije ni primećeno da on uopšte predstavlja standard - već se smatralo da je standard utvrđen na osnovu kriterijuma koji su vladali gledištima gore opisan­ ih osoba predstavljao neutralni opis stvarnosti kakva ona zaista jeste. Poenta se sastoji u tome da je perspektiva jedne osobe ili jedne društvene grupe o znanju poistovećivana sa tim šta znanje "zaista" jeste, odnosno njome su nametnuti uslovi za razumevanje između ljudi. Ovakve dominantne osobe ili grupe osoba istovremeno afirmišu sopstvene interese, želje i strahove - čak i onda kada insistiraju na tome da njihov pogled na znanje ne predstavlja nikakvu posebnu tačku gledišta, već prirodno stanje stvari. Shodno prethodnom primeru, "poslušnost" neke osobe nije posmatrana kao tačka gledišta (neke osobe ili grupe) po kojoj je poslušnostskup konkretnih postupaka u ponašanju učenika pomoću kojih osobe koje se drže te pers­ pektive mogu na najbolji način sprovoditi proces obrazovanja i vaspitanja, već kao neutralni opis unutrašnje suštine učenika - opis njihovih prirod­ nih osobina ličnosti, to jest opis učenika kakvi oni zaista jesu. Najzad, biće opisana i strategija koja se na­ ziva "konstruisanje uslužnih drugih". Kada neka osoba opisuje druge osobe, ona to čini koristeći se kategorijama koje nisu prirodne kategorije, već kategorije koje su kreirale dominante grupe ili dominantne osobe. Ovo se čini na takav način da karakteristike koje se koriste u opisivanjima dru­ gih obezbeđuju dominantnim grupama identitet koji oni priželjkuju. "Drugi" postaju uslužni "domi­ nantnim" (kako grupnim, tako individualnim) in­ teresima, željama i strahovima. Stvoriti "uslužne druge" pre svega znači koristiti se predstavljanjem

275

0 FUKOU na način dovoljno moćan da obezbedi željene kvalitete za sopstvenu grupu ili identitet, opisujući drugost kao kontrast koji je u službi njihove misi­ je. Stvaranje "poslušnih" učenika tako minimizuje mogućnost otvorenog preispitivanja kurikuluma koje može doći od samih učenika koji smatraju da je kurikulum "loš", "nepotreban", "dosadan" ili "neprimeren" njihovim potrebama. Njihov otpor se tako neutralizuje i oni se pozicioniraju u diskursu kao učenici čija "neposlušnost" predstavlja glavnu prepreku u uspešnijem ostvarivanju ciljeva kurikuluma. Tako se ustanovljavanje nekih oblika ponašanja i marginalizovanje drugih objašnjava potrebom za savladavanjem obrazovnih programa zasnovanih na vaspitnim ciljevima koji su podjed­ nako blagotvorni za sve: favorizovanje pojedinih tipova ljudskog karaktera se posmatra kao ost­ varivanje založenih potencijala prirode - nikako kao privilegovanje perspektiva različitih interesnih ili društvenih grupa. Zato karakter treba negovati i očvršćivati, a osobe sa slabim karakterom treba "popravljati" uz pomoć svih društvenih in­ stitucija koje za to imaju legitimitet. Otud proces institucionalizovanog obrazovanja prati ceo niz nasilja i represivnih mera nad učenicima koje su se u školskim klupama veoma d u g o smatrale le­ gitimnim pratiocem sprovođenja ciljeva kuriku­ luma. Šibanje, ćuške, stajanje u ćošku, nošenje magarećih kapa, ismejavanja, izolacija od vršnjaka, različite vrste ograničavanje ličnih sloboda i slične vrste kažnjavanja u školi predstavljaju ceo spektar vaspitnih mera koje su u savremenom pedagoškom i psihološkom diskursu neprihvatljive, a do skora su predstavljale široko rasprostranjene "normalne" vaspitane disciplinske mere.

Zaključak
Veoma popularan film koji je do nedavno plenio pažnju gledalaca raznih generacija, "Matriks", za­ snovan je na veoma interesantnom zapletu. Ljudi veruju da žive u "stvarnom" svetu koji korespon­ dira sa onim što oni m o g u da vide, ali je taj svet u stvari jedna iluzija, odnosno jedna vrsta virtuelne stvarnosti. To je obmana koju je konstruisala veo­ ma moćna veštačka inteligencija da bi mogla da kontroliše svet i ljude u njemu. Pomenuti film i do sada izneseni tekst dotiču se u jednoj važnoj stvari. Naime, podvig glavnog junaka sastoji se u tome da uspeva da proseče fini splet opskurne obmane, prevaziđe očiglednu farsu neposrednog saznanja i osvesti dejstvo jedne nevi­ dljive sile koja pokušava da svoje interese predstavi kao "pravu stvarnost", kao prosto "dešavanje stvari". Tako ceo projekat postaje vidljiv i artikulacija ot­ pora protiv tlačitelja postaje moguća. Ljudi su sada u stanju da otpočnu svoju pravednu borbu protiv jednog od mnogih mogućih viđenja stvarnosti koje im jedna sila nameće kao jedino moguće. Sličan podvig napravio je i Mišel Fuko. Pošto njegovo delo nije napravljeno u produkciji holivudske fikcije, već u opšte prihvaćenom domenu društvenih nauka, ovaj podvig je dostojan divljenja. Pre svega, sasvim je jasno da je Fuko prvi uka­ zao na "Matriks" savremenih "Ψ nauka". Nalaze ovih nauka, stoga, ne treba posmatrati isključivo kao jedini ispravan put za otkrivanje unutrašnjeg psihičkog života ljudi skrivenog od očiju laika i dostupnog samo posvećenim naučnicima. Ove

276

Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE nauke je moguće posmatrati i kao ishodište diskursa satkanih od dominirajućih pogleda na svet koji su svoj status stekli marginalizacijom mnoštva drugih pogleda. Ovi pogledi, odnosno dominirajući diskursi, ne predstavljaju svet kakav zaista jeste - lišen svake subjektivnosti u pers­ pektivi i greške u saznavanju - već različite ob­ like "Matriksa" koji privileguju "opisivače sveta" odsutne iz opisa. Istina ο svetu stoga nije slika sat­ kana od neporecivih činjenica naučnih traganja, već predstavlja preovlađujući pogled na svet koji se uobičajeno prikazuje kao "pozitivno znanje". Stvarnost nije odraz j e d n o g noumenalnog sveta, neopterećenog vrednosnim načelima i političkim interesima, već predstavlja jednu vrstu moći za­ snovanu na "znanju" i neodvojivu od njega. Ot­ por preovlađujućim diskursima, odnosno borba za alternativne perspektive u viđenju stvarnosti predstavlja jednu vrstu borbe za slobodu koja se ne vodi revolucionarnim sredstvima u krvi do kolena, već mnogo više sublimisanim dizanjem glasa svih osoba čije su perspektive obezvređene. Ova borba jasno ukazuje na to da je normalnost proiz­ vod borbe između različitih diksursa, u kojoj se pobednici vrednuju na pozitivan način, a gubitnici obezvređuju ο potiskuju u armiju "štrčećih" osoba koju treba uskladiti sa preovlađujućim standardi­ ma poželjnosti. Umesto poniranja u dubine skrivenih psiholoških procesa, Fuko predlaže jednu sasvim drugačiju vrstu metodologije - arheologiju znanja. Ona teži da rasloji i rasplete niti značenja od kojih su ovi procesi satkani. Ovako sagledana, naučna otkrića se mogu pojmiti kao "kopanje" po arhivama ljudskog znanja, odnosno istoriji različitih i promenIjivih pogleda na ljudsku prirodu, a psihologiju je, između ostalog, moguće zasnovati i kao istorijsku nauku. Ovakav pristup ne zahteva samo jednostra­ nu korekciju, već temeljitiju reviziju psihološkog metoda (Steier, 1991; Kendall, Wickham 1999). Međutim, doprinos Fukoovog rada u reviziji psihologije ne iscrpljuju se samo na planu metoda. Možda najvažnija implikacija njegovog dela jeste stanovište da utvrđivanje psiholoških karakteris­ tika, crta ličnosti i svojstava karaktera ljudi pred­ stavlja pre svega odraz vršenja moći, svojevrsnog pozicioniranja u diskursu, a ne proces otkrivanja "prave" ljudske prirode. Veliki broj psiholoških en­ titeta kojim se opisuje struktura u različitim teori­ jskim pristupima u izučavanju ličnosti (kao što su "Ja", "Nad-ja" i "Ono"; "Samstvo"; "Identitet"; "Faktori ličnosti"; "Sistem ličnih konstrukata" itd. u raznim toerijama) ne mora da se posmatra kao plod otkrića naučnika sačinjen na osnovu minucioznoig proučavanja ljudske suštine, već kao proishod diskursa disciplinovanja. Ljudsko ponašanje stoga ne treba proučavati kao manifestaciju crta ličnosti koje su odraz neke unutrašnje esencije, odnosno psihološkog "štofa" od koga smo svi sačinjeni, već kao jedan proizvod disciplinujućih diskursa, ili, pak, raznih strategija, manevara i taktika opiranja ovom diskursu. Pitanje normalnosti, kao i pitanje moći, uos­ talom, predstavlja pitanje granica. To nisu granice koje su zauvek date i nepromenljive, granice ko­ jima se u svetu jasno odvajaju jedan od drugoga realno postojeći objekti sa inherentnim svojstvima

277

0 FUKOU nezavisnim od delatnosti ljudskog uma. ono se nalazi između ljudi. niti je ijedna osoba suveren svoje unutrašnje teritorije: Izunutrašnjostijezika doživljenog i prihvaćenog kao jezik. biće koje per­ manentno pomera svoje granice. u kome se gasi misao (Fuko 1971:421). nešto i može nazvati čovekovom suštinom. Ukoliko se. pak. nagoveštava se čovekova konačnost. Karakteristike nečijeg ponašanja ne zavise samo od unutrašnje suštine delatnika. niti. u igri njegovih mogućnosti uperenih ka njihovim krajnjim tačkama. Vreme u kojem je psihologija svoj zadatak shvatala kao otkrivanje čovekove realne unutrašnje suštine i njegove prirodne. Delanje ljudi pred­ stavlja poziv drugim ljudima da njihovo delanje opojme i osmisle. Nijedno ljudsko biće nije ostrvo.van jasnih granica pozitivnog znanja. Biće za koga je mnogo važnije da proučava ono što može da post­ ane od onog što jeste. Taj­ na čoveka ne krije se unutar okeanskih dubina njegove psihičke unutrašnjosti. Zato i ono što čovek jeste i ono što on može da postane prebiva izvan grani­ ca poznatog i normalnog. Ono što može da postane pomerajući nejasnu granicu između nepoznatog i onoga što misli da zna. nego do podnožja onog što ga ograničava: u predeo u kome luta smrt. rasutim slutnjama i neizvesnostima nepoznatog .polako prolazi. A to je up­ ravo i poziv na reviziju psihologije koji je za sobom ostavio Mišel Fuko. osmišljavajući i opojmljujući ponašanje delatnika. Čovek je pre svega biće odnosa. on ne stiže do središta samog sebe. Z b o g toga i psihologija treba da ga traži pre svega u nejasnim imaginaciji. 278 .opažajući. već i od brojnih drugih učesnika interakcije koji takođe konstituišu te karakteristike procesima sopstvenog delanja . pak. jasan diskontinuitet između pojava koje "realno" postoje i koje nezaustavljivi progres nauke čini "ontološki evidentnim". "ontološki evidentne" normalnosti . granice između nedokučivih tmina čovekove unutrašnje mentacije i očigledne spoljašnjosti u kojoj nauka otkriva nevidljivi splet niti od kojih je satkan čovekov psihički život. kada dospe na vrhunac svake moguće reči. To nisu ni granice koje predstavljaju vidljiv jaz.

Reči i stvari. Beograd: Nolit. K.W. Beograd: Nolit. Zagreb: Naprijed. P. S.The New Politics of the Work­ place: Ideology and Other Unobtrusive Controls.Dušan Stojnov: NORMALNOST.Nadzirati i kažnjavati. M. Freire. Fuko. D. Gergen. R. (2002) . Benedict. 172-199. Beograd: Zepter Book World. M. Fuko.Nenormalni: predavanja na Kolež deFransu 1974-1975. Fuko. Journal of General Psychology.Anthropology and the Abnor­ mal. Social Scences and Medicine.Pedagogy of Hope. (1994) . (1995) . Beograd: Nolit.Potreba za promenom. Cooper. Danzinger. Fransela.Predavanja. (1986) -JezikLudila. 3. New York: John Wiley. (1997) .Realities and Relationships: Soundings in Social Constructions. M. Cambridge. Η (1992) . Gaines. Fuko.Diag­ nostic and Statistical Manual of Mental Disorders (4 t h Edition). London: Sage. After Postmodernism: Reconstructing Ideology Critique. CA: Sage.). New York: Springer-Verlag. Voices of Self.The Role of the Culture in a Theory of Psychiatric Illness. (1997) . Social Psychology of Agression. Μ. (1971) . Simons & M. Κ. P. Novi Sad: Svetovi. V. Gergen. Blau. Mummenday (Ed. New York: Continuum Publishing Company. (1984) . U: A. Ber. Boulding.59-80.Naming the Mind. M.Arheologija znanja. Washington DC: American Psychiatric As­ sociation. (1998) . Μ (1980) . F. 124-143.91-103. 10.Istorija ludila u doba klasicizma. Novi Sad: Bratstvo J e ­ dinstvo. Fuko. London: Sage.Agression as Discourse. Beograd: Plato. MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE LITERATURA American Psychiatric Association (1994) . U: H. (1934) . (1978) .Uvod u socijalni konstrukcionizam. Social Science and Medicine.). Deetz. MA: Harvard University press. K. mastery and the Other.Three Faces of Power. Newbury Park.(1989) . (1994) .3-24. (1992) . (2001) . 279 . Fuko. A. Beograd: Prosveta.Exchange of Power in Social Life. Faberga. K. (1990) . 35. (1964) . Billig (Eds.from DSM-I to lll-R.

Skinuto sa Interneta: http://www. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo. Hamilton. Ν. (1976a) . Beo­ grad: Nolit. Lok. Ball (Ed. London: Sage. P. Goodman. Hoffman. Hacking. Fox and I. Kelly. MA: Harvard University Press. U: S.The Construction of Mad­ ness.F. (1999) . U: F. G. D. Loue. G. S. & Kirk. Kun. (1989) .. (1999) . Κ. Horwitz. S. Kendall. & Anderson. Lacan. G. Dž.Making us Crazy DSM: The Psychiatric Bible and the Creation of Mental Disorders. IN: Hackett.Struktura naučnih revolucija. (1997) . London: Sage. (2203) .The Cultural Context of Mad­ ness and its Treatment. (1974) . Gergen. Oxford: Pergamon Press.) (1976) . I. A. (Ed. T. Lewes: Farmer Press. Kutchins. Kaslow (Ed. L. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije. 105-133. (1997) .Is Diagnosis a Disaster? A Constructionist Trialogue. (Ed. Leitner. London: Sage. (1951) . (1996) . L.156-173. (1998) . U: D. Liotar. S.) Relational Diagnosis. Journal of Hu­ manistic Psychology. Hare Mustin. Magaro. Magaro.Using Foucault's Methods. & Wickham.Creating Mental lllnes. New York: Free Press.Postmoderno stanje. K. (1990) . R. Livre III: Les Psycho­ ses.The Social Construction of What! Cambridge. I.Invitation to Social Construction. Chicago: The University of Chicago Press. London: Routledge.Docile Bod­ ies: Commonalities in the History of Psychiatry and Schooling.) Foucault and Education.) The Con- 280 .0 FUKOU Gergen. & Marecek. London: Macmillan. New York: Wiley. R.Misli ovaspitanju. U: P. (1999) .Magaro (Ed. 43. 104-121. (1955) .) Critical Psychology: An Introduction.Towards a Theory of Schooling.swarthmore. New York: Plenum Press. (1978) .html. (2002) . J. & Dowbiggin. H. J. New York: Norton. Indianopolis. Paris: Seuil. (1981) . S. & Phillips.Ways of worldmaking. Lukes. H.The Psychology of Personal Con­ structs.Power: A Radical View.The Immovable Objects Versus the Irresistible Force.Abnormal and Clinical Psychology: The Politics of Madness. (1974) . Ž.).Le seminaires.Handbook of Immigrant Health.edu/socsci/kgergen1/text5. Prilleltensky (Eds. I. (1988) . Goodson.

(1986) . C a m ­ bridge: Routledge and Kegan Paul. (1988) . Practice. New York: Pace University Press. New York: Free Živković. Stanley. Psihoterapije. Raskin & S.) The Evolution of Psycho­ therapy: The Second Conference. Westport. 282 .). Stojnov.The Mastery of Reason. Beograd: Prosveta. Exploring Constructivist Psychology.Teorija književnosti sa teorijom pismenosti.). Steier.0 FUKOU Simon. D. Bridges (Eds.Research and Reflexivity. L. (2000) . (1998) . (1991) . J. London: Sage. Szasz. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. Walkerdine. Stojnov (Ur. Vujaklija. C. Beograd: Draganić.Leksikon stranih reći i izraza.The Construction of Clinical "Realities". Valenstein. Modem and Postmodern Influences. (2001) .Proizvodnja ludila. K. Zeig (ed. (2002) . Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. New York: Bruner/Mazel. Watzlawick. P. CT: Praeger.Abnormality: Does it Define Us or Do We Define It? U: J. L. F.Psychotherapy": Theory. (1994) .Blaming the Brain: The Truth about Drugs and Mental Health. & Raskin. U: D. Press. (1992) . D. E. 123-143. 55-62. U: J.Teorijski Pluralizam u Psihotera­ piji. 3-25. V. Τ (1982) .

koja je i sama jedan glas. Arheologija znanja. Pančićeva omorika. više. vođen ipak jednom Mišlju. prekide u ritmu. ućutkati one koji su dosad bili previše glasni. Lajka u kosmosu. Stvari. ruke nevidljivog. klas­ icizam.ozvučava nepravilnim taktom volumen prostora koji se širi i sužava. 283 . poručuje Fuko. prerasta najzad u niz. DOGAĐAJ. u neprekinutoj borbi za prvi glas. nečije uvo u travnjaku. perfidna pedagogija Britanskih koledža. uprkos tačnim granicama koje se ne daju izmeriti. "Nije važno ko govori. Niz. Klasifikovati znači i odeliti. ali na izvestan način uređenu. Jer. Umaći tom sudu a ipak znati. Drugo zasedanje AVNOJ-a. Darvinova teorija evolucije. neko lice iza rešetaka. pozivajući se na Beketa (Beket. Reči. Šagalovi mladenci. Blue In Green. Artemidorov san. orkestrirati: njihova volja za hijerarhijom. ISTORIJA Između klasicističke realističnosti Velaskezovih Meninja i eklektičke ekskluzivnosti Moderne stoje Borhesov tigar. pa ni razvrstati. Salomin pomahnitali ples. reklo bi se. nije važno ko govori". mora biti obuzdana partiturom. usporen snimak Kenedijevog ubistva. možda ne uvek dopadljivu. Klasifikovati znači preurediti događaje na kojima nastaju govori. lažni ezoterizam Hazarskog rečnika. lukavstvo Vuka Karadžića. Kafkin Zamak. par­ titura. principi klasifikacije. neko reče. pa onda Banket na Blitvi. nabrajanje i brojanje jednog beskonačnog niza koji . disciplinovati se a ipak prestupiti. vrt sa fontanom u sredini.mada nedovršen i nikada dovršiv u raspršenosti koja ga prevazilazi i ostvaruje u isti mah . aharmoničnost tog skupa koji. ludi Nasta. izreći sud koji je istovremen sa spoznajom i regulacijom. učiniti a ne prestupiti.Pavle Milenković FUKO. Drajfusova afera. gužvanje diskursa. Isto tako. istovremeno je i saznajni i moralni čin. Pa ipak: gde je početak? Kako iz ovih gla­ sova izlučiti zvonki poj koji vodi do Istine? Stišati ih. potom u višeglasje koje od tačaka raskida gradi harmoniju. Belle de jour. klasifikovati ne znači samo grupisati. bukom. Etika ovde izrasta na tlu jedne varljive prakse: ruke brazdaju tlo. odstraniti. Mokranjčeve Ruk­ oveti. Istorijo ludila. Brodelov Mediteran. prividni kontinuitet: kompozicija od prekida koji napastvuju udarcima. Bentamov zatvor. red vožnje Jugoslovenskih železnica. nakurnjak Karla Velikog. prva ispoved. Melodičnost epistemologije prikriva nagla kidanja. ali. Šeherezada u beskonačnoj noći. ali to su. u: Fuko 1975: 448). još i više. prepoznati prazna mesta nemih događaja koji još nisu ispričani.

sama spozna izvan govora. ako ne tih vetar. Al'ko jada / tako blizak meni u času jadanja?" (Valeri 1983:25). ali ne i strano. Smeštena u prostor bez reči. i izvan reči. sinon le vent simple. U onome što je dozvo­ ljeno. ona lukavo prikriva svu snagu iskaza. AI' ko govori / tako blizak meni u času govorenja ?" Ovaj Valerijev stih kojim otvara svoju p o e m u Mlada Parka. sada / sam sa dijamantima krajnjim ?. ο osvajanju Moći Tišine. avec diamants extremes?. a cette heure Seule. Si proche de moi-meme au moment de parier?1 Ta opsednutost čistim Govorom. uviđanje nemoći Ja pred veličanstvenom rečitošću nemosti. već ο punoći praznine koja je data u Tišini. Ali.da li je samo trag. Reč je. nije reč ο prvoj Reči. ona progovara svoju neizrecivost. sasvim rečito najavljuje sebe. preko nadrealista. i koji sam bio slobodan da ovde parafraziram zapravo glasi: "Qui pleure la. isključujući..samo njeno. Mais qui pleure. samo pukotina na površini Blistavog Bića. sada / sam s dijamantima krajnjim?. što jedva izgovarajući tu svetlost usnama nemim. propisujući. sinon le vent simple. predstavlja događaj koji je preduslov za pro­ pitivanje jedne istorije subjektivnosti. već ο jezičkom popunja­ vanju praznine nemosti. kao vrabac u srcu Baš-Čelika. ako ne tih vetar. govorenjem samim igralo funkciju popunjavanja i trajne ispunjenosti. izričući nemoć govorenja. a i p a k . kao i Govor sam? Kako od njih sačiniti "nizove nizova". do ponora tišine koja podmuklo izaziva na prvu reč.. moćnu u moći da se govoreći. svi ti govori govore ne bi li potisnuli Tišinu koja strpljivo čeka. ili pak granica koja se pomera do bezdana nemosti.. no u čemu jedino sama sebi daje za pravo. izgovoreni gotovo bezglasno.. govora i tišine. već ο granici između reči. ne otkrivaju onoga koji govori. Središnje mesto tog govora nije razsredištenje. Već njegova izmeštenost. U njoj leži.0 FUKOU Ali.. Već.. obavijena diskursima. to nije dualistički uslov za us­ postavljanje J a . njegovog rođenja i poginuća. ipak. koje bi. ponovo. Trenutak u kojem Govor uzima sebe za pred­ met. genealogija: u koji pak dovesti sve ove govore. Blanšoa do Fukoa . Moć sasvim slobodno zarobljena so­ bom samom: gotovo nevidljiva. kao i ο pravilima njegove regulacije. 284 . isto tako. ovaj iskaz upućuje na pitanje ο poreklu govora. "Ko govori tu. što je dodeljeno. na kojoj se dvoje ispun­ jenost i ispražnjenost. njegova spoljašnjost u odnosu na samu izvor­ nost koja je u neprestanom konstituisanju.. peva šapatom: Qui parle la. a u prevodu Kolje Mićevića:"Ko jada tu.. vraća prvoj reči. avec diamants extremes?. kada. govoreći tu ispražnjenost. Paradokalno. unapred pobeđenu gromkim Neizrecivim? Svi ti glasovi. Niti ο nemosti ćutanja. ä cette heure / Seule. koje bi ukazivalo na neko izvorno rastrojstvo u konstituisanju govora. pričanjem koje je istovremeno njeno konstituisanje i prisvajanje u beskonačnom brbljanju koje se. gotovo sakrivena. Ovde nije reč ο jeziku po sebi. U onome što je spoljašnje. čisto govorenje od Malarmea i Valerija. usnama kojih nema. Mais qui parle. / Si proche de moi-meme au moment de pleurer?"(Valery 1991:17). Niz poredaka. već samo trag svetlosti prosute preko nabora tkanine zaodevenog nekog. kome se. to je trenutak istovremenog nastanka i rastakanja Subjekta. dakle.

preuzimanje nekog jezika i njegovu upotrebu protiv dotadašnjeg govornika. i tome uči istorija. ali i događaje. Ona radi na zamršenim. što je"istorija sadašnjosti". čak i u istorijskom poretku.ne treba kroz njega razumevati neku odluku. Privilegovano mesto teleološke istoriografije bilo je predstava ο kontinuitetu. subverzija šaputanja. posredstvom dokumenata koji koji nam govore ono što želimo da čujemo.Pavle Milenković FUKO. ili. Događanje je borba koja se događa i odgađa u igri snaga. postoje čitavom putovanju nametnula pravac kre­ tanja zacrtan na polasku" (Fuko 1995: 83). vlada­ vinu. koja se opušta. DOGAĐAJ. javnost prepričavana u četiri oka. "izricanje istine". po kojima je više puta pisano". "Istorija-bitka". ne znači 'ponovo naći'. događaj. najavljuje svoj dolazak. i epistemološki poduhvat u istoriografskom istraživanju koje za jedinicu uzima događaje govorenja. oni predstavljaju projekat"istorije subjektivnos­ ti". dela. 285 . pučka brbljivost. osama molitve. mogu razvrstavati. već prema sadržaju i referentnom okviru koji ih uobručava. kao preduslova refleksivne svesti. U onome što on otkriva ne kao postupnu igru osvešćivanja J a . Reč je ο projektu koji nameće skup složenih i protivrečnih procedura. mogu svesti na probleme događaja. sastruganim pergamen­ tima. huleći na zlu sudbinu. ISTORIJA u govoru. odnosno istorije konstituisanja subjekta kroz jezik i prakse govorenja. usmena književnost. ukrat­ ko. pak. predočavaju uslovi njegovog konstituisanja u onome što je izvan njega. maskirana. "Znati. koja truje samu sebe. Ovo bavljenje govorom ne ostaje kod struk­ turalnih pravila jezika. da živi u sadašnjosti još uvek je tajno nadahnjujući. već kao granicu i prelaz između ispunjenosti i neispunjenosti. ona je sitničava i strpljivo dokumentarna. vladavinu koja slabi. predstavljaju skupove iskaza koji se. kojoj su jednako pokoreni pojedinačni akteri koji u njemu imaju udela. Sku­ pa. ponajmanje je potvrda ο udobnom rasprostiranju Subjekta u otkrivenoj iz­ vornosti. drugačija.kličući svoju pobedu. Oni se. jednu drugu vladavinu koja. Snage koje su u igri u istoriji ne pokoravaju se ni cilju ni me­ hanici. već kao genealogija osvajanja. uvek pokretna. u čijim razmeđima se odigrava opklada imenovanja. njen zadatak nije da pokaže da je prošlost i dalje tu. tajna rečena pred svi­ ma. ugovor. jedno beskonačno polje na kojem se iznova umrežava istorija. već upravo slučaju borbe" (Fuko 1995: 89). "Genealogija je siva. veli Fuko (Fuko 1995: 79). Najpre. to je događanje. ili bitku. izgovoreni i počinjeni prestup. Arhivarski rad genealoga razobličava taj naknadni govor. naročito ne'nas naći'" (Fuko 1995: 88). Autor. u igri u kojoj on pokušava da zadrži jedno pokretno mesto koje mu neprestano izmiče. Ijubavničko gugutanje. "Događaj . pad jedne moći. zabrane. usitnjavati i ukrupnjavati. vaskrsavanje smisla posredstvom događaja koje su "proizveli" veliki akteri. Ono je istraživanje uslova nastanka govora shvaćenog kao događaj. Ono što je oduvek. a potom: "Genealogija ne namerava da nanovo uspostavi vreme kako bi se opet utvrdio veliki kontinuitet s one strane rasipanja zaborava. nego određeni odnos snaga koji se preokreće. pričanja i poništavanja u prepričavanju i ponovljenom. ali ne kao galerija slavnih zavojevača. i reči koje izgovaraju . reč pod prismotrom. njihove arheološke analize i genealoške interpretacije.

uprkos poricanjima. a ne pripovedati ο teleološkom proizilaženju . nepredvidive.koje već u sebi sadrži ne jednu ideologiju .da pokuša da ispiše jednu sasvim novu. Između istoricistički shvaćenog događaja.0 FUKOU koliko i govori koji se neprestano prenose i kolaju. da se govori ο promeni ali ne i ο njenom skrivenom smislu. ljubavi. za događaj njegovog događanja. kadkad kao užarena želja za izricanjem. čak mesto njihovog izostanka. da se predoči istorijapriča nastanka nečega što nastaje još uvek. oni su ostavili tragove iza sebe. sakriveno. da se istraži poreklo onome što još nije ni začeto. Marks traga za načinima proizvodnje društvenog života.u osećanjima. Govoriti ο događanju koje je sobom samim jedan prekid. oslobodi­ ti ih njihove mucavosti. trenutak u kojem se oni nisu dogodili" (Fuko 1995: 79). Ovo događanje postavilo je veliki zadatak Fukou . To je događanje jedno odigravanje. Fuko će naglasiti da nije reč ο nekom apstrakt­ no shvaćenom govoru. ponikle u slučaju. Nikada potpunu. ο postojane nužnosti. da se objasni kretanje u svom zaustavljenom toku. pripoveda samo sebe. Obuhvatiti ove događaje. mene više zaoku­ plja postojanje diskursa kroz činjenicu da se reči događaju: ti događaji su funkcionisali u odnosu na njihovu izvornu situaciju. Da se rekonstruiše kakvo bi mesto pripadalo nečemu što se neprestano premešta. sasvim drugačiju istoriju od svih dosadašnjih. Iz nas­ tojanja da se sačuvaju događaji a da se ne podlegne lažnom kontinuitetu. Fuko nije toli­ ko udaljen od Marksa. Njegovo duboko nezadovoljstvo postignućima istoriografije leži u svesnosti njenih ograničenja u događaju i događajem. i jednog stepenovanja koje od događaja čini serije (njegov osvrt na "novu isto­ riju" u Poretku govora /Fuko 2005b/) Fuko se opredeljuje za događaj govora. Fuko za načinima 286 . u instinktima. ali ipak sve prostraniju. Lično. svesti. kadkad kao senke. iskrsavajući na mestima neočekivanim."Za razliku od onih koji sebe nazivaju strukturalistima. nemo: na njegovim napuklinama nas­ taju govori i nizovi događaja koji govor bodre da im pokaže put. "Verujemo da se naša sadašnjost oslanja ο duboke intencije. znači umaći onoj varljivoj igri razumevanja koje. ja nisam toliko zainteresovan za formalne mogućnosti koje nudi jedan sistem kakav je jezik. Otud i zabuna oko strukturalističkog porekla Fukoa: ona proizlazi iz ne uvek jasnog razumevanja njegovog nastojanja da se istoriografski opišu nastanak i strategije prakse govorenja. u samom tom trajanju un­ utar istorije. Ali pravi istorijski smisao prepoznaje da živimo bez uporišta. u prepoznavanju. oni traju i obavljaju. u beskonačnoj usitnjenosti dokumenata-glasova ispisanih po partituri zamišljenog trajanja. shvatiti njihovo vraćanje ne da bi se ocrtala blaga krivulja evolucije. u bezbrojnom mnoštvu izgu­ bljenih događaja" (Fuko 1995: 89). znači sačiniti jednu drugačiju istoriju. određeni broj javnih ili tajnih funkcija" (Fuko 2005c). definisati. tražimo od istoričara da nas uvere u to. za znanjem. još manje ο nesvesnom govoru ("Ne razumem Lakana"). već da bi se ponovo pronašle različite scene na kojima su oni igrali različite uloge. istoriju krhkih početaka i nevidljivih nasta­ janja. "vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije .već klasifikatorsku matricu za razvrstavanje. otkriti ih najzad. Možda. bez pr­ vobitnih koordinata.

ipak. Eto zašto anonimnost. on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iščekivanja" (Fuko 2005a). U tom trenutku njegovi stubovi se ruše. u znatiželji i nestrpljenju okreće se da pogledom pozdravi onoga kojem služi. ISTORIJA proizvodnje govora. neko lice bez izraza i bez očiju. mogao bi reći Fuko. već i da je se up­ ozna. osluškujući korake prvog pešaka koji njime stupa. "Ali. na čijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se može odrediti. Već u snažnoj slici ο ubilačkoj moći znanja. isključenja i kazne. tek što je sagrađen. ili jačanje? Verujem da je u tako shvaćenoj anonimnosti data Sloboda izbora u kretanju. "ali. u spoznaji uslova nastanka i mehanizama te eksploatacije. DOGAĐAJ. tako prestupnička. Biti anoniman. neko drugi koji je onaj isti"(Fuko 2005a). to ne znači samo prekoračiti zakon da bi se suočilo sa smrću. koja je maskirana anonimnošću. U uskom prolazu između mesta isključivanja. ili joj se približava. gotovo sama Moć usled svoje rasutosti. tako moćna. ne samo jedan od načina da joj se umakne. jedan zakon bez boga. to ne znači samo napustiti svet i rasejanost privida. prekoračivanjem gran­ ice. "Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena. jedan jezik koji je "samo bezoblični žamor i žuborenje. u neopaženom prolaženju kroz prostor koji omogućava i proizvodi sama Moć. "Uvek neko govori". čak manje na način Kafkinih ubedljivih parabola ο procesu i zamku. jeziku. okrenuti se pre­ ma zabranjenom licu koje se već skrilo. deleći sa njom tu anonimnost? Da li je u pitanju svrgavanje. kod Fukoa to proishodeće je skrivanje i brisanje. već biti sveprisutan. Ima izvesne kafkijanske bezizlaznosti u ovome. treba dovesti do njenog ukidanja". koja ruši onoga ko saznaje. kao is­ tovremenim sredstvom i ciljem. a njegova snaga leži u skrivanju. Obojica ispisuju istoriju nas­ tanka te proizvodnje. koje gov­ ore ο nedokučivosti spoznaje osnova moći neke formacije. u spoznaji nastanka tog govora. do tajne početnosti govora u kome leži prikriven Zakon. prestupom. ubivstveno je na dvostruk način: najpre. Most. Ali prestup. može li se pripisati Autoru? Reklo bi se da je atribut anonim­ nosti kojim Fuko autora uzdiže do Autora. već kako se uspostavljaju načini govorenja. Već ο do­ sezanju "istine" ο jednoj formaciji.ima da da svrhu i svršetak onome iz čega proishodi. lična zamenica bez lica. tako lepa usled svoje jedinstvenosti. kaže Marks. zbog toga on čini jedno i isto sa osipanjem vremena. nije reč ο tome da se dokončanjem jedne formaci­ je. koja bi bila "viša". koji je "saznanje" te "is­ tine" ο domašaju jedne formacije. "Uvek neko eksploatiše". i on propada. koje je posredo­ vano prikradanjem izvoru i sredstvu njene moći. Da li njome Fuko slabi njenu snagu. I jer potpomaže formaciju da uveća svoje granice. što je izvanredno predstavljeno u Kafkinoj pripoveci Most. i pravila njegovog regulisanja treba dovesti do anonimnosti šapata u kojoj bi se govor najzad rastočio. i iskušavanju te moći. Zbilja. kod kojeg ono što proishodi . od žamora do tišine". Ova istovre­ mena prisutnost i odsutnost. Sve do varljivog dvojenja između tišine i reči. Ovde. nije važno ko govori. razume. već iznenada osetiti kako u nama raste pustinja. Istina. kroz dinamičke protivrečnosti i hiperbolizaciju prelazi u neku drugu.Budućnost .Pavle Milenković FUKO. od Marksa. dakle. ovo bi se moglo 287 . jer dovodi do obeležavanja. Za razliku. ne znači samo sakriti se. i mesta normiranja i regulisanja.

bez reči. i u tom pričanju ponove. u romor reči. No da li .koja je istovre­ meno otklon od teleološkog (samo)razumevanja 2 Od ranih radova.sve to valja sistematično slomiti. kao na čiste fakticitete. Poslednja dva toma Istorije seksualnosti oslobađaju slobodu tehnikama sopstva.može biti i uzor za jedan novi početak. sloboda je uhvaćena u igru imenovanja. ona je rezultat slučaja. novom skupu praksi ("revo­ lucija")? Da. naravno. Ono je pre utapanje u blještavo svetio. . Treba rasparčati sve što je dozvoljava­ lo utešnu igru prepoznavanja" (Fuko 1995: 88). Da su događaj slučaja i događanje govora neponištivi. Fuko u svom projektu istoriografije kaže da "(se) ona. "ukinu­ tom". unutar sačinjene klasifikacije. samo što se pravila igre između govorenja i bezglasnosti neprestano menjaju. to ponavljanje nije ponovno otkrivanje Sebe. ili pak ćute. Ali. bez is­ torije. u: Fuko 1995: 79). za svaki početak. Događaji govore. ostaje pitanje na koji način ova analiza može biti probitačna sa stanovišta Fukoovog generalnog projekta "istorije sadašnjosti": antičko "staranje ο sebi" jeste prethodeće promeni u govoru ο seksualnosti. niti događaj novog govorenja nalazi svoj uslov u prethodnom.Ο FUKOU pretpostaviti imajući u vidu dva od tri ključna as­ pekta Fukoovih analiza: diskurzivnih praksi koje učestvuju u proizvodnji Znanja. ponajmanje nekih Nas. Da li se anonimnošću podspešuje uslov da govorne formacije dosegnu svoj vrhunac. ali i na nji­ hovo konstruisanje u činu razumevanja. Ipak. zaključno sa prvim t o m o m Istorije seksualnosti. kontinuirano kretanje. normalizacije. naprotiv.Čvornatačka u ovom projektu jeste granica. jeste činjenica da i u najdub­ ljoj tišini uvek biva izgovorena reč. Ovo. čime se otvara treći dornen Fukoove analize. ima upražnjeno mesto? 288 . bez događaja. i da u njemu zaneme. Ova "revolucija" ("diskontinuitet") nije rezultat nekog evolucionog napretka. No u ovoj neizbežnosti robuje se "velikim blagotvornim zab­ ludama" (Niče. u okrilju poretka koji već unapred. On dolazi izvana. ono što je u toj promenljivosti trajno. u ponoru tišine. koji bi značio kraj klasifikatorskoj praksi kojom se samoustoličava disciplinujuće društvo? Da li je takav početak m o g u ć . svaki događaj. ne znači da isključivo govori čine događaje. suprotstavlja meta-istorijskom razvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija" (Fuko 1995:79). Ona je istovremeno upućena na događaje. Ali. njegova osnovna jedinica .u genealoškom razotkrivanju strategija moći i disciplinovanja . u belinu govora iza kojeg uzrasta senka. Ono što je trajno. dajući. preteča koliko i zaštitnička. ono što je bezlično ponavljanje. Ali. "Radi se ο tome da sve na šta se oslanjamo kako bismo se okrenuli istoriji i shvatili je u njenom totalitetu. ukoliko bi anonimnost bilo "znanje koje preseca". da sve to što dozvoljava da je opišemo kao strpljivo. koju će doneti hrišćanstvo. koja je početak novog govora. do­ rnen etike. čuvar naših pogleda od zastrašujuće tamnine Ne­ mosti. mesto jed­ nom "novom" govoru. Povodeći se za Ničeom. istorija. i tehnika vladanja/ upravljanja koje doprinose porastu Moći 2 . strpljivo čekajući na glas kojim će moći da se ispričaju. isključivanja. taj vrhunac nije dosegnut niti rukovođen samom znanjem. to je to gov­ orno osvajanje znanja kroz borbu sa neizrecivim. bez trajanja. A potom. niti da je glasovima od kojih su sačinjeni dodeljeno neko privilegovano mesto.

Ali. nova pravila regulisanja. jed­ nim govorenjem koje ne prestaje da prestaje i da se nastavlja u prepričavanju nestalnih granica u borbi za znanjem. Fuko kao da znanju pridodaje jednu aktivnu ulogu. otvoreno priznajući tu vezu (Fuko 2005d). Granicu ovde treba razumeti. iznenada se ceo tekst zamućuje. Kao da se nastoji da se pod jednu moć slučaja. ona predstavlja. čak. izmiče. nesaznatljive. U drugom značenju. ali znam da izmišljam tekst. izvor njegovog govora. Najpre. reći da znanje. u stalnom počinjanju u kojim se iznova ocrtavaju nove granice. koji je cepanje. rađanje događaja. i što mu. u tom naziranju. "Od detinjstva me prati jedan košmar: pred očima mi je tekst koji ne mogu da pročitam. za"novim znanjima". sakrivene. nego da preseče" (Fuko 1995:89). "diskontinuitet". i koji su uključeni u rođenje slučaja koji preseca. nedokučivo. ISTORIJA . njegovo rođenje. odnos­ no mogu da dokučim samo jedan njegov beskra­ jno mali deo. ovaj diskontinuitet ne samo da briše prethod­ ne granice. data kao granica znanja. u potčinjavanju slučaju koji je nesaznatljiv. u nasto­ janju da ga se. i ο sebi kao ο slučaju. isključivanja. dvojako. i samo slučaj. koja je data u neprekidnom trošenju. neverovatno. Ali ne kao nešto što se možda boljem oku nazire.znanje ne proizvodi slučaj. borba za moć. Fuko je bio sklon prostornim i geografskim metaforama. to je nastanaktog događanja. Ono što ostaje nesaznato. proizvodi znanje. Rođenje je tajna. i utoliko nemoguće. Ovde je granica. Već kao nešto stoje u potpunosti skriveno. Ali. osnov za sukob i uzrastanje moći u osvajanju i borbi oko tog znanja. u naporu da ga se razume. u nenadanom ne plati životom. koja bi bila analogna ulozi slučaja na kojem. pregrupisavanjem. On uspostavlja ponovnu borbu za znanjima unutar novih granica. čudo njegovog nastanka. znanje nije stvoreno da razume. u diskontinuitetu. većslučaj. pod­ vede ta volja za imenovanjem. "Jer. koje je i samo događaj. neutralise. nastaje znanje. U ovom iskazu. Kao da se ovde znanju pri­ dodaju epiteti koji prethode njegovom nastanku. i kao da sa nečim prekognitivnim u sebi. kadkad. uslov za igru prekoračivanja i isključivanja. Moglo bi se. u odmeravanju snaga koju donosi. DOGAĐAJ. poričući pritom da ta sklonost ima eksplicitne veze sa samom geo­ grafijom.Pavle Milenković: FUKO. opet. razbijeno. neshvatljivi upad slučaja. On briše prethod­ na znanja koja su važila unutar prethodnih granica. koja je znanje. ona predstavlja horiz­ ont istorijskog iskustva. međutim. omeđava teritoriju ljudske prakse. ili uvećano. ne 289 . izvire iz onog izvora tajne. uspostavljajući nove. koje implicira neobjašnjivo pomeranje u ukupnom iskustvu unutar prethodnih granica. dakle. događaj rođenja. obuhvatanjem. obrazac za uspostavljanje novih granica i jedne geografije moći unutar koje se ocrtavaju uvek novi kontinenti: pomeranjem. ovaj događaj granice predočava svu paradoksalnost znanja. čas pak potiskivano. u njegovoj fantastičnosti. u regulativnoj snazi poret­ ka. klasifikovanja. granica predstavlja događanje rascepa. Kao da je znanje dovedeno u istu ravan sa samim slučajem. osnov njegove moći. i nameće. u grču da se u neočekivanom. pravim se kao da čitam. čini se. Granica je u stvarnom kao i u simboličkom prostoru izazov za osvajanje teritorije znanja.događaj slučaja. razređivanjem koje je čas instrumentalizovano na­ gomilanim iskustvom u obliku praksi i "znanja". još pre trenutka svog nastanka progovara priču ο svom rođenju.

u: Pavle Milenković. Mišel (1975) . Fuko 19261984-2004. Hrestomatija. u: Pavle Milenković. a onda prestaje svaki govor. u:Sabrane pesme. i otpočinje nerazumljivi. Fuko 1926-1984-2004. Hrestomatija. beskonačni romor tišine. Mišel (2005b) . Možda zato što je Znanje rasprostrto preko granice koja se apso­ lutno ne može preći. Mišel (2005c) . na ivici. Mišel (2005d) ."Poredak govora". Sarajevo Fuko. br."O načinima pisanja istorije". Fuko 19261984-2004.0 FUKOU mogu više ništa da čitam. br. niti da izmišljam."Niče."Mišljenje spoljašnjosti". svom svojom dužinom. Hrestomatija. Hrestomatija. mart 1995. Paris: Gallimard 290 . prelaz se grana od žamora u zatamnjeni šapat.Vo\. koja je ipak tanja od izgovorenog glasa. istorija".La Jeune Parque. Paul (1991) . genealogija. grlo mi se steže i ja se budim" (Fuko 2005c). Mišel (1995) . Theoria. Pol (1983) -"Mlada Parka". Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Tu. u: Pav­ le Milenković. Beograd Fuko. Dušan Marinković. Mišel (2005a) . Dušan Marinković. u: Pavle Milenković. Dušan Marinković. Beograd: Nolit Valery. 11-12. Dušan Marinković."Pitanje Mišelu Fukou ο geo­ grafiji". LITERATURA Fuko. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Valeri. XXXVIII."Šta je autor?" Izraz. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija Fuko. Fuko 19261984-2004. možda zato što je reč ο granici i ο prelazu koja prevazilazi ljudsko. 1. 1975.

"nivo onoga što je omogućilo neku situaciju ili događaj" (Fuko 1971). što je vezano za uspon kapitalizma. koji se vezuje za praksu ispovedanja. Pomoću disciplinske moći svaka osoba disciplinuje samu sebe. arheologija i genealogija zamenjuju i dopunjuju jed­ na drugu (Dreyfus. jedan od polova bio-moći. DETERMINIZAM | Stanje u kom se sve forme slo­ bode postepeno ukidaju. jer ludilo preti modernom čoveku tek povratkom u jezivi svet čudovišta i stvari i u njihovu sablasnu slobodu (Foucault 1978:83). Drugi pol predstavlja disciplin­ ska moć (koju Fuko analizira u Nadzirati i kažnjavati /Fuko 1997/). Stroga analiza diskursa (Dreyfus. sa sledovanjem uzroka i diskurzivnim kretnjem njegovih formi. primarna svrha ovog upravljanja je obezbeđenje zadovoljstva. ARHEOLOGIJA | Arheološki nivo .Lois Šouver (Lois Shawver) POJMOVNIK APHRODISIA | Jedinstvo seksualnog čina/zado­ voljstva/želje. ludilo nam ne pokazuje ništa drugo do prirodne konstante nekog deter­ minizma. tako da se stvari shvataju isključivo ili na jedan ili na drugi način. Rabinow 1982:104). Rabinow 1982:209). sanitarne čvorove i obrazovanje (Foucault prema: Darier 1996:587) ΒΙΟ-TEHNIČKA MOĆ (ΒΙΟ-MOĆ) | Bio-moć se poja­ vila u XVII veku kao koherentna politička tehnologi­ ja. sama napetost koja seksualnost čini problematičnom. CHRESIS I "Upotreba". adekvatno snabdevanje hranom i vodom. pokušava da zauzme neutralnu poziciju i izbegava kauzalne teorije promene. kategorija koje se tiču ljudi (vrsta. seksualne prakse i slično). doduše. Prvi je pol naučnih 291 . DISCIPLINSKA MOĆ | Pounutrašnjena forma nadg­ ledanja. "Vlast (moć) bi u suštini bila ono što seksu nalaže njegov zakon. To pre svega znači da je taj za­ kon podvrgao pol pod jedno dvojno ustrojstvo: us­ trojstvo dopuštenog i nedopuštenog. ΒΙΟ-POLITIKA j Rastuća briga države za biološko blagostanje populacije. ona je. rasa. ili komponente. BOLESTI MOĆI | Fuko navodi dve "bolesti moći": fašizam i staljinizam (Foucault u: Dreyfus. dozvoljenog i zabranjenog" (Fuko 1982: 76). populacija. Rabinow 1982:105). Ima dva pola. Arheologija je strukturalistička. takođe. Rabinow 1982:134135). Osnovni cilj disciplinske moći je da proiz­ vede poslušnu osobu (Dreyfus. Disciplins- BINARNI SISTEM | Crno-belo razlikovanje. moć aphrodisia-e nalaže da se ona mora prikladno upotrebljavati i da njom treba primereno upravljati. One predstavljaju "višak" moći. uključujući kontrolu i pre­ venciju bolesti. rod.

naučne tvrdnje. DISPOZITIV I Pojam episteme je nedovoljan. ali postoje i neke dodatne prakse (institucije. a pogotovo ne za istoriju mišljenja. moć koju moramo imati nad sobom da bismo iskoristili aphrodisia-u na pravi način. Moć uvekzahteva otpor (Dreyfus. Ljudi koji se opiru toj vrsti pritiska često se time nesvesno bore za sopstvenu dominaciju. imamo li pravo da utvrdimo simetrične prekide u dve određene tačke u vremenu kako bismo proizveli izgled kontinuiteta i jednistva nekog sistema koga umećemo između njih? (Fuko 1971:115). EPISTEME Isto što i paradigma. administrativne mere. drugo. Rabinow 1982:141). DISKURS I Prakse koje poštuju izvesna pravila: "Ar­ heologija ne nastoji da odredi misli. Rabinow 1982:169). Možemo poželeti da izdvojimo određene periode. ENKRATEIA | "Samokontrola". GENEALOGIJA | Genealogija znanja se sastoji iz dva različita korpusa znanja: prvo. nego diskurse same. Bez uključivanja disciplinovanih. iz drugačijih mišljenja i teorija koje se nisu etablirale niti su široko priznate i. zakoni. Genealogija nastoji da raskrije ove dve vrste znanja i njihovu borbu da budu preneta drugima. DISKONTINUITET j Diskontinuitet . tu prazninu popunjava pojam dispozitiv. DISCIPLINSKE TEHNOLOGIJE | Tehnike proizvođenja poslušnih ljudi. filan­ tropija) koje mogu pomoći pri izradi genealoške analize određene situacije (Dreyfus. Možemo poželeti da povučemo graničnu liniju. transformisati i poboljšati" (Fuko 1997). Rabinow 1982: 135). Episteme 292 . međutim. moralnost.činjenica da se u okviru neke kulture tokom nekoliko godina pres­ tane misliti kao ranije i počne se razmišljati na drugi način (Fuko 1971: 115). vezana je za askezu koja predstavlja "trening u samo-negiranju". ljudi misle da dominiraju kada se ustvari pokoravaju. slike. Ne tako retko. iskoristiti. Rabinow 1982: 121). DOMINACIJA | Dominacija je često posredna. pravila. poslušnih individua u mašineriju proizvodnje. arhitektonsko uređenje. teme. Ove prakse stvaraju pojačane mehanizme nadzora i kontrole (Darier 1996: 589). predstave. iz lokalnih verovanja i shvatanja (pomislite šta sve medicinske sestre znaju ο leku koji ne uživa javno priznanje). to su "disciplinske tehnike". se istražuje analizom diskursa (teksta).0 FUKOU ka moć je jednako važna i za upravljanje seksualnim ispovedanjem (Dreyfus. ali. Dominacija nije samo pritisak kojim se sprečava uživanje drugih ljudi. Cilj disciplinske tehnologije je da stvori "poslušno (telo) koje može pokoriti. filozofski nacrti. novi zahtevi kapitalizma ne bi bili mogući (Dreyfus. Utvrđivanje diskontinuiteta nije lak posao ni za istoriju uopšte. kreirajući određenu politiku discipline. koje se kriju ili pokazuju u diskursima. što vodi stvaranju ot­ pora u određenim grupama. opsesije. diskurse kao prakse podložne pravilima" (Fuko 1998:151). svaka granica koju utvrdi­ mo je samo proizvoljna podela napravljena u okviru konstantno pokretne celine.

Genealogija istražuje ono što zbog institucionalizacije znanja od strane onih koji imaju moć nije bilo evidentno. Takođe. GOVERNMENTALITY/UMEĆE VLADAVINE | Cen­ tralizacija i povećana moć vlade. psihijatrije). Umeće vladavine podrazumeva i rastući korpus znanja koji sebe predstavlja kao "naučni" i koji do­ prinosi njenoj moći. Mada danas nema ap­ solutne moći monarha. Genealoška strana analize pokušava da razume moć konstituisanja domena objekata. 293 . ali i dalje postoji nadzor i podsticanje konformiranja pravilima. Nju su ljudi u velikoj meri internalizovali. Umeće vladavine je nova vrsta vladanja koja se po­ javila u Evropi tokom šesnaestog veka. psihologije. (Pogledati diskurs ο jeziku koji se nalazi u dodatku Arheologiji znanja). već samo da predstavlja nedostajući deo slagalice. Kada bi neko društvo institucionalizovalo ulogu vrača. one postaju deo snaga normalizacije. tako da individue koje smatramo za eksperte mogu da zahtevaju neophodno znanje za upravljanjem. pogledati Fukoov članak na ovu temu. ipak postoji vlast. Ustvari.Luj Šouver: POJMOVNIK Genealogija ne tvrdi da je istinitija od institucionalizovanog znanja. Ovaj novi tip umeća vladavine je omogućen stvaranjem specifičnih (ekspertskih ili profesionalnih) "znanja". kao i stvaranjem eksperata. dok se arheologija bavi jezičkim praksama (u strogom smislu).To se dogo­ dilo u vreme pada feudalizma i u doba opadanja moći apsolutne monarhije. genealogija istražuje stvaranje objekata kroz institucionalne prakse (Drey­ fus. institucija i disciplina (npr. Ona funkcioniše tako što izoluje glavne delove nekih tekućih političkih meh­ anizama (kao stoje održavanje strukture moći koja dijagnostikuje mentalne bolesti). ova moć nije negativna. time bi bio "konstituisan predmet vrač". a zatim ih sledi do njihovih istorijskih korena (Dreyfus. i pripisalo mu određene privilegije. Dok ne zasnujemo i ne institucionalizujemo ovu delatnost. ona proizvodi realnost pomoću "rituala istine" i krearira određeni stil subjektivnosti kojem se možemo konformirati ili mu se opirati. Ničeov ili Fukoov genealog priznaje političke i polemičke motive u pisanju istorije (Hoy 1986:6-7). na prim­ er. Rabinow 1982: 119) Ovi istorijski koreni su nam dostupni samo zahvaljujući dvema gore opisanim korpu­ sima znanja. Ovo je termin koji je Fuko prvi put upotrebio u rezimeu i ilustrovao ga u drugim člancima (videti: Darier 1996). GENEZA I Analiza konstitucije poredaka na osnovu empirijskih podataka (Fuko 1971:137). niko i ništa ne može biti nazvano vračom. Fuko kaže: "Nazovimo terminom 'genealogija' je­ dinstvo eruditskog znanja i lokalnog sećanja koje nam omogućuje da utvrdimo istorijsko znanje ο postojećoj borbi i da danas taktički iskoristimo to znanje" (Foucault 1994:42). HETEROPIJA | Prostor u kome su spojeni protivrečni elementi. Rabinow 1982:104) Dok arheolog tvrdi da piše iz neutralne. medicine. nezainteresovane perspektive. S obzirom da se individue uvlače u ovu subjektivnost.

To je istorija koja sada zaokuplja samo čovjekovo biće. Fuko kritikuje komen­ tar zbog njegove preterane zavisnosti od smisla dostupnog autoru (Dreyfus. Osim toga. nego bi to bila igra pravila koja u određenom razdoblju omogućavaju pojavu objekata: objekata koji su zahvaćeni merama diskriminacije i repre­ 1971: 134). to jest genealogija. iza istorije pozitiviteta nastaje još radi­ kalnija . a da ne za­ visi od istorijske situacije samog pripovedača. poboljšati efikasnost i povećati njihovu moć. jedinstvo diskursa ο lu­ dilu bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. njihov ne-identitet kroz vreme. društvu ili jezi­ ku koji imaju svoju istoriju. MATHESIS I Nauka izračunljivog poretka (Fuko JEDINSTVO DISKURSA | "Jedinstvo diskursa ο lu­ dilu ne bi se temeljilo na egzistenciji objekta'ludilo'. (Komentar treba suprotstaviti onome što je Pol Riker /Paul Ricoeur/ nazvao "hermeneutika sumnje" . I u toj istoj istoriji saz­ nanje nalazi onaj elemenat koji mu omogućava da komunicira sa drugim oblicima života"(Fuko 1971: 411). svake akademske discipli­ ne. ISTORIČNOST I Istorijska predubeđenja svakog autora. religijskoj kazuistici. 294 . jer ono shvata ne samo da je oko njega svuda.istorija samog čovjeka."Na taj način. nego da je i ono samo sa svojom vlastitom istoričnošću ono čime je zacrtana istorija ljudskog života. unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998:38). produžiti njiho­ vo trajanje. takođe nije u potpu­ nosti istinit). svakog društva. tretman i negu. objekata koji se ispoljavaju u patološkim opisima. sije. prelom koji se u njima javlja. a ovo govorenje istine će ih ne­ kako osloboditi (Dreyfus. isto­ rija ekonomije. kvalitativna nauka ο poretku (Fuko 1971:135-137). drugačijim od onih koje nam nudi autor. KOMENTAR I Diskurs koji parafrazira i razjašnjava površinsko značenje teksta. Rabinow 1982: 123). psihoanalitičaru). Rabinow 1982:141. ili na konstituciji jedinstvenog horizonta objektiv­ nosti. koji su okruženi propisima i receptima za lečenje. Međutim. Nema "narativa" koji opisuje istoriju. Fuko 1982:55-63).O FUKOU ISPOVEST I Značajna komponenta bio-moći. dijagnozi lekara. treba da bude jasno da za Fukoa skriveni smisao koji otvara hermenutika sumnje. istorija jezika" (Fuko 1971:408). MERA I Mera nam omogućuje da analiziramo slične stvari pomoću izračunljivih formi identiteta ili razli­ ke (Fuko 1971:117). ISTORICIZAM | Ideja d a j e sva "istorija" samo isto­ rija iz perspektive istoričara. koji se diferenciraju u svakodnevnoj praksi. u pravosuđu. Ljudi uče da njihova sloboda od njih zahteva "da govore istinu" daje priznaju nekom moćnijem (svešteniku.ili beleškama koje se zasnivaju na informacijama proisteklim iz naše sumnje. KOLONIZOVATI | Povezati grupe. "Svako saznanje ukorijenjeno je u životu. (Fuko 1971: 410).Istorija'. "Istoricizam je način isticanja stalnog kritičkog odnosa između Istorije i humanističkih nauka".

ono što danas ima moć je manje samo potiskivanje naše seksualnosti.uzroku­ ju patnju i poniženje. i Istorija seksualnosti: Volja za znanjem (Fuko 1982). obrazovanja i slično. "samo je on može preneti na ezoteričan način" (Fuko 1982: 55). bez otpora svaka moć bledi. i često se ispoljava osporavanjem sopstvene istine. nego u tome što su oko polnosti I povodom nje izgradili ogroman mehanizam za proizvođenje istine . trebalo da budu slobodne (ili od koji bismo mi bili slobodni da ih ne potiskujemo).1977. Na primer. Druga procedura je "ispovedanje". naprotiv. postao životinja koja priznaje" (Fuko 1982: 56). šta bi trebalo tražiti i bojeći ga ne samo stidom i prekorom. ili pomoću mitova koji pogrešno predstavljaju izvore moći i upućuju na manje moćne izvore. nego i skrivenim uzbuđenjem i fascinacijom koja od naše seksual­ nosti pravi ono što ona danas jeste. psihoanalitičarima) misli koje bi. niti u tome što su se varali. čini nam se.Luj Šouver: POJMOVNIK MOĆ I Moć se implicitno ispoljava u načinu kon­ verzacije (odnosno diskursa). omugućuje nešto i koristi ne­ kome. a "Čovek je. u Istoriji seksu­ alnosti Fuko objašnjava da mi. koja nešto zabranjuje i time osnažuje zakon. Međutim. 295 .zbog prirode našeg potiskivanja . a više sam mit ο potiskivanju. Pozitivna moć inspiriše i rešava određene probleme. Jedna je tehnika erotskog majstora. samo 'ište' da se obelodani"(Fuko 1982:57). na Zapadu. Ovaj mit i njemu odgovarajući ritual implicitno ob­ likuje naše seksualno iskustvo govoreći nam šta bi ono trebalo da bude. postoje dva velika postupka ko­ jima se iznosi na videlo istina ο polu" (Fuko 1982: 54). O b a v e z a priznanja sada nam se vraća sa toli­ ko različitih strana. da istina. Zasniva se na tehnikama društvenog inženjeringa. NEGATIVNA MOĆ | "Moć koja kaže ne" (Foucault u: Gordeon 1980:139). "moderni" ljudi obično mislimo da je naša seksualnost potisnuta društvenim pritiskom koji zabranjuje njeno ispoljavanje. Dva glavna teksta u kojima Fuko ocenjuje i upot­ punjuje svoj model odnosa moći su Power/Know­ ledge: Selected Interviews & Other Writings 1972 . a popularnost ovog mita suštinski oblikuje prirodu naše seksualnosti. Mi ispovedamo (u crkvi. Ovde je u pitanju mit ο našoj navodnoj seksualnoj potisnutosti. Moć se takođe hrani i otporom. kako nam priroda govori. a koje nam . pogo­ tovo preko rituala ispovedanja.po cenu da je preruše u poslednjem trenutku" (Fuko 1982:53-54) "Istorijski gledano. da je više ne opažamo kao dejstvo vlasti koja nas prisiljava. Gore pomenuto je glavna tema Istorije seksualnosti (Fuko 1982: 53-57) (ovde se nalazi nekoliko repre­ zentativnih citata): "Bit ove priče nije u tome što su ljudi zatvarali oči ili začepljivali uši. koji stvara veru u ri­ tual ispovedanja i oslobađanja od psihičkog bola. u naj­ dubljem kutku nas samih skrivena najviše što može biti. MOĆ/ZNANJE I Znanje kako se može uticati na ljudsko ponašanje. od sada je toliko utelovljena u nama.

Fuko). podv. to bi glasilo: OPŠTA GRAMATIKA | "Opita gramatika je nauka ο verbalnom poretku u njegovom odnosu prema simultanosti koju mora da predstavi" (Fuko 1971:146. Vitgenštajnovim recima.0 FUKOU NORMALIZACIJA | Grupisanje ljudi u "normalne". Pokušaćemo da otkrijemo implicitna pravila koja koristimo da bismo formirali ovu mapu sveta oko nas. kao i pomoću pravila koja defmišu brak kao raski­ nut (poništen. razveden. Kako bi se između ova dva društva moglo govoriti ο bojama? Koristile bi se različite jezičke mape za označavanje boja. OTPOR I "Nema odnosa moći bez otpora" (Fou­ cault 1980: 142). Na primer. Pretpostavimo da se u nekom društvu svetlocrvena boja označava kao "crvena". proces kojim se ljudi u nekoj kulturi ohrabruju da upravljaju i da se konformiraju ustanovljenim pra­ vilima. "demokratska" država zahteva internalizovanu i sofisticiranu silu da bi izvršila svoju ulogu. tako da jednostavan prevod izgleda prosto nemoguć. Na taj način. Uporedimo ovo društvo sa onim koje sve svetlonarandžasto označava kao "narandžasto". nevažeći). to je metod koji moderna država koristi da bi kontrolisala i regulisala društvo. "koja se pojavila u drugoj polovini XVII vijeka i nastala posljednjih godina sljedećeg vijeka" (Fuko 1971:153). kao i da se ljubičasta ubraja u crvenu. Problem je u tome što mi u sopstvenoj jezičkoj za­ jednici ne uočavamo način na koji konstituišemo ono što govorimo. prelom koji se u nji­ ma javlja. Proučavanje obrazovanja ovih diskursa (ili diskur­ zivnih formacija) jeste "arheologija". mi grupišemo uočljive predmete u celine i tako konstituišemo naše predmete. kako kontrolišemo našu mentalnu taksonomiju putem jezičkih praksi. OBRAZOVANJE DISKURSA | Ovaj pojam je pred­ met drugog poglavlja Arheologije znanja. koji čuvarima omogućava da vide unutrašnjost svake ćelije. Fuko sugeriše da bi arheologija trebalo da istraži način na koji to funkcioniše. predmet je konstituisan pomoću "jedinst­ va diskursa". Fuko počinje kritikujući ideju da je sve što ima istu eti­ ketu ista stvar i tezom da je razlika između različito etiketiranih stvari možda samo navika u mišljenju. uključujući tu i crveno (ali ne i ljubičasto) i žuto.To se postiže pomoću umeća vladavine (governmentality). a da zatvorenici ne 296 . unutrašnji diskontinuitet koji suspenduje njihovu stalnost" (Fuko 1998: 38). koristeći takve prozvoljne jezičke prakse koje su postale naša druga priroda. mi konstitušemo predmet "brak" pomoću niza pravila koja nam omogućuju da kažemo da smo "udati". "Jedinstvo diskursa po pitanju određene teme (ili predmeta) bi bilo u igri pravila koja određuju preobražaje tih različitih objekata. Termin "panoptikon" je predložio Džeremi Bentam (Bentham 1995). PANOPTIKON I Metod nadzora u modernom zat­ voru. Za razliku od mo­ narhije koja upotrebljava sirovu silu da bi kontroli­ sala podređene. pomoću jezičke igre. Panoptikon je središnji posmatrački toranj u zatvoru modernog arhitek­ tonskog uređenja. njihov ne-identitet kroz vreme. Ni ne znajući.

koja se nalaze nisko na hijerarhijskoj lestvici. POTČINJENA ZNANJA | Potčinjena znanja predstavljaju čitav niz znanja koja su diskvalifikovana kao neadekvatna za obavljanje svog zadatka ili su nedovoljno razvijena. a z a ­ kon zahteva pokoravanje"(Dreyfus. O b i č n o pokušavaju da ga definišu u funkciji matematike: bilo da ga približuju 297 . Moć. kojim se pojačava državna kontrola nad građanima. REFLEKSIVNA FORMA ZNANJA | Ono što zna­ mo ο sebi refleksijom. Fuko "represivnu hipotezu" suprotstavlja "bio­ tehničkoj moći" (ili "bio-moći") (Dreyfus. a ne introspekcijom. Shodno represivnoj hipotezi. "otkriće" da se u korenu seksualnosti nalazi izvor bolesti u formi skrivene pasivnosti. Radi se ο mišljenju da je istina potisnuta snažnom silom i da se možemo osloboditi ukoliko dopremo do nje. POZITIVITET I (Fuko 1971: 387) PREDSTAVA | Ono čemu se može pridati merljiva i strogo naučna forma. seksu­ alnost je potisnuta jer nije kompatibilna sa poslov­ nom etikom u vreme uspona kapitalizma tokom poslednja dva veka. Represivna hipoteza koja se tiče seksu­ alnosti glasi da je zapadna civilizacija prešla iz čedne seksualnosti u doba potisnute seksualnos­ ti. POTČINJENO I Podređeno. što je mogućno više matematici.analogno upravljanju sobom. ograničene na roditeljsku spavaću sobu (Fuko 1982: 21-47). na kraju krajeva. naivna znanja. PATOLOGIZACIJA | Postoje dva smisla. (Fuko 1971) REPRESIVNA HIPOTEZA | Termin koji je Fuko prvi put upotrebio u Istoriji seksualnosti. drugi. Seksualnost zato nije zlo. takođe. a sve što može da zapovedi je poslušnost. Rabinow 1982: 127). POLICIJA I Posao policije je artikulacija i admi­ nistracija tehnika bio-moći. "(sve što moć) može da čini je da zabranjuje. registrujući sve što se u naukama ο čovjeku može matematizirati i smatrajući da sve što nije podložno takvoj formalizaciji još nije dobilo svoj naučni pozitivitet"(Fuko 1971:387). ispod zahtevanog nivoa znanja ili naučnosti. čime se ne utiče samo na ono što oni čine. jes­ te represija: represija je nametanje zakona. Zatvorenici se kontrolišu konstantnim nadzorom. nemir i slično. Rabinow 1982: 130). on zamenjuje nekadašnje tamnice i mračne ćelije pomoću kojih su zatvorenici ranije kontrolisani (Fuko 1997: 227-228). nego.Luj Šouver: POJMOVNIK znaju da su posmatrani. pri­ rodno iscrpljivanje organizma koje proizvodi drhtavice. njime upravljaju insti­ tucionalne sile koje kontrolišu i ograničavaju. Ova slika služi kao metafora moći centralizovanog upravljanja u modernoj državi. prvi. Prema represivnom shvatanju moći. SAMOUREĐIVANJE | Staranje ο sebi . ali je izvor bolesti (Fuko 1988:127-128). i na to kako oni sami sebe shvataju.

"To. moramo napraviti neku taksinomiju. upravo na tom načelu staranja ο sebi zasniva se njena neophodnost. Vezana je za pojam individualizma. kakve su nam date u iskustvu). TAKSINOMIJA | Kada uređujemo složene entitete (predstave uopšte. Vladati. jasno je da se taksinomija u potpunosti oslanja na mathesis (Fuko 1971:135). SOPHROSYNE | "Razboritost" ili "mudrost". SVEŠTENIČKA MOĆ | Vrsta moći koja je koristila crkva. i dok su mnoge stvari u prirodi jedinstve­ ne i prilično nepravilne. ali je tokom istorije prešlo u problem kako oblikovati sopstveni karakter (Fou­ cault 1988:78-79). U modernim vreme­ nima. Rabinow 1982: 221) SUBJEKTIVNOST | Potčinjavanje. Ali. nalazi sličnosti i odnose koji ne postoje. a koje često izgledaju ili "prirodne" ili nametnute od gore. 298 . TEHNOLOGIJE SOPSTVA | Tehnologije sopstva predstavljaju specifične prakse pomoću kojih sub­ jekti sami sebe konstituišu u okviru i pomoću sis­ tema moći.treba se starati ο samome sebi'. u ovom smislu. pretpostavlja neki veći red i sličnost među stvarima od onog na koji zaista nailazi. porodica. chresis i enkratia. spasenje u budućem životu je zamenjeno spasenjem u ovom životu (zdravlje. već više "način na koji se ponašanje pojedinaca ili grupa može usmeravati: vlada dece.0 FUKOU SLIČNOST I Fuko objašnjava ovaj pojam uzimajući za primer Bekona: ljudski razum. pomoću koga se može uspešno praktikovati aphrodisia. odnosno da rade kako bi se usavršili. zahvaljujući svo­ joj neobičnoj prirodi.techne tou biou u njenim raz­ nim oblicima . znači struktuirati moguće polje delanja drugih (Burchell et al. bolesnih. 1992). za šta je pot­ rebno napraviti neki sistem znakova. sigurnost) (Fuko 1982). U Antičkom dobu se smatralo da on podrazumeva i "kultivisanje duše". dokle g o d treba analizira­ ti empirijske predstave njihovim rastavljanjem u jednostavne entitete.u njemu podređena načelu. (Fuko 1988: 53) To je ranije bilo pitan­ je samousavršavanja. Ovi znako­ vi stoje u istom odnosu prema poretku složenih entiteta u kom stoji algebra prema poretku jed­ nostavnih entiteta. ono određuje njeno razvijanje i organizuje njeno primenjivanje" (Fuko 1988: 51-52). VLADA I Pod vladom Fuko nije podrazumevao toliko političke ili administrativne strukture mo­ derne države. znanje koje može biti krajnji smisao prirode i svrha ljubavi/seksa. STARANJE Ο SEBI | Naziv etičkog principa koji lju­ de nagoni da se kultivišu. prema: Smart. on i dalje povlači paralele.negovanje samoga sebe' možemo ukratko okarakterisati ukazujući na činjenicu da je veština življenja . (Foucault u: Dreyfus. zajednica. blagostanje. duša. Odatle ta "fikcija da sva nebeska tijela u svom kretanju opi­ suju savršene krugove" (Bekon u: Fuko 1971:116). počiva na crkvenoj moći koja obezbeđuje individualno spasenje u onostranom svetu. takođe znači i"jednostavnost".

The Foucault Effect: Studies in Governmentality. Foucault. in The Taner Lectures of Human Values. Dreyfus. Mišel (1971) . Michel (1981a) .. Foucault. Paul (1982) .The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception. C. London: Harvester Wheatsheaf. II. Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault. odnosno ο mitu da lekar treba da vidi samu srž problema kako bi ga dijagnostikovao i lečio. Hubert.Michel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics.Madness and Civilization: The History of Insanity in the Age of Unreason. Sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev Naslov izvornika: Lois Shawver. & Miller. 299 .Luj Šouver: POJMOVNIK ZURENJE I Prodorno i mudro posmatranje. Jeremy (1995) . Fuko. Rabinow. Michel (1978) . Foucault. Burchell. 585-606. L.) (1991) . Darier. http://california. P. London: Verso. Chicago: The University of Chicago Press. Beograd: Nolit.com/~rathbone/foucau10. Salt Lake City.The Panopticon Writings (edited and introduced by Miran Bozovic).htm LITERATURA: Bentham. G. UT: Uni­ versity of Utah Press/Cambridge University Press.Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. New York: Vintage Books. U Rođenju klinike Fuko govori ο mitu ο "kliničkom zu­ renju". a ova sposobnost znanja na osnovu gledanja je re­ zultat niza posmatranja i iskustva lekara. Environmen­ tal Politics. Eric (1996) -"Environmental Governmental­ ity: The Case of Canada's Green Plan". Gordon. New York: Vintage books. Michel (1975) ."Omnes et Singulatim: Toward a Criticism of'Political Reason'". 5 (4). str. (eds.

Hoy.). Mišel (1997) . in Steven Seidman (ed. Foucault. essais et lecons du College de France. Paul.Nadzirati i kažnjavati. Colin (ed. 521. (Michel Foucault). Gordeon. Foucault. C. Paris: conferences.Istorija seksualnosti III. & Smart."Space. Fuko. D. Juillard. Knowledge and Power". Mišel (1998) . Michel (1981b) . Michel (1984a) . str. Rabinow. Beograd: Prosveta Fuko. in Dreyfus. Michel (1994) . Foucault. Beograd: Plato.Selected Interviews and Other writings 1972-1977. (1992) "Review of the Foucault Ef­ fect". str. MA: Cambridge University Press."Afterword. Mi­ chel Foucault: beyond Structuralism and Hermenutics.Power/Knowledge: Se­ lected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. Colin (ed. Rođenje zatvora. u: D. 6. Fuko. 300 . Beograd: Prosveta (Biblioteka "Erotikon"). B.). The Foucault Reader. 559-560."Introduction". Fou­ cault: A Critical Reader New York: Basil Blackwell.Arheologija znanja. The Subject an Power". Foucault. L. New York: Ran­ dom House. Ideol­ ogy and Consciousness. Michel (1989) .). (1986) . Hoy. Mišel (1988) . Chicago: The University of Chicago Press.) (1980) . Hubert. 125.Resumš de cours 190-1982.Ο FUKOU Foucault. C. u: Paul Rabinow (ed. Brighton: Harvester Press. Sociology. Gordon. The Postmodern Turn: New Perspectives on Social Theory. 26 (3). Staranje ο sebi. Foucault. Michel (1982) . Michel (1986) -"Governmentality"."Genealogy and social Criticism". No. Cambridge. New York: Pantheon books. Summer 1986.Power/Knowledge .

.

ili nešto drugo. jer joj nedostaje prevod prvog poglavlja Arheologije znanja. tokom dugog vre­ mena jedina bibliografija Fukoovih radova. Ali isto tako i. koji je Fuko dao Jeleni Stakić (koja je u tom periodu prevela Istoriju ludila i prvi tom Istorije seksualnosti). koja datira iz 2001. omogućili kretanje kroz novu. predavanja. Iz ove perspektive. sačinio ju je Žak Lagranž (Jacques Lagrangue). još 1984. koji se pojavio u posebnom izdanju časopisa Delo. Na žalost. nemoguće mije da utvrdim da li su u pitanju greške u prekucavanju. i tek­ stova.Pavle Milenković MIŠEL FUKO : BIBLIOGRAFIJA Ova bibliografija nastala je ukrštanjem nekoliko izvora. Nedostatak druge bibliografije u odnosu na prvu. do koje sam došao posred­ stvom Interneta. str. i koji je obja­ vljen u beogradskom NIN-u. pristupivši nekolikim francuskim bibliotekama. čini mi se nemali previd. još 1974. govora. No ovoj biblio­ grafiji potkrao se jedan. ali jedino u navođenju stranica. Ova bibliografija priložena je dakle četvrtom tomu Govora i spisa {Dits et Ecrits. do ovog časa. u prevodu Milana Komnenića. Drägocena je bila pre svega bibliografija Makijela Karskensa (Machiel Karskens) sa Univer­ ziteta u Nijmengenu. Njega sam pronašao u Vejvoda/Kozomara bibliografiji. Stoga sam odlučio da Karsensovoj bibliografiji Fu­ koovih originalnih radova (od 1954. jeste ogromna vremenska razlika. vol. i objavili u časopisu Theoria. kojih verovatno ima na obe strane. kao i ra­ dova ο Fukou na srpsko-hrvatskom jeziku. odnosno katalozima u elektronskoj formi. što se ogleda u razlici u obimu. Bib­ liografija Kozomare i Vejvode značajna je jer prati 301 . godine. ultimativne bibliografije koja je odštampana u Galimarovom četvorotomnom iz­ danju Fukoovih intervjua. koju sam u potpunosti preuzeo. lako iscrpna. Posrednu proveru Karskensove bibliografije obavio sam ponovo preko Interneta. Prva je pak nepregledna. sa potpunijim podacima ο nekim radovima koji su sadržani u Karskensovoj bibliografiji. pod nazivom Complement bibliographie. pa sve do smrti 1984). IV. priložim simbole koji bi. koju su sačinili Mladen Kozomara i Ivan Vejvoda. Na nekoliko mesta došlo je do neslaganja. kako tako. 829-838). ova bibliografija nije mi bila dostupna. Karskensova bibliografija ne sadrži jedan intervju iz sedamdesetih.

koji dovodi do pregrupisavanja u najmanje dve serije događaja. kao i u literaturu ο Fukou na hrvatskom.BIBLIOGRAFIJA recepciju Fukoovih radova na području bivše J u g o ­ slavije. hrvats­ ki. Čitalac će uočiti da iznad bibliografije prevedenih Fukoovih dela stoji NASRPSKO-HRVATSKOM JEZIKU. odnosno hrvatsko-srpskom jeziku. od kojih svaka podleže sopstvenim pravilima regulacije. srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski jezik i dalje predstavlja jedan jezik. ova bibliografija biti od koristi svim budućim proučavaocima Fukoovog rada. Na nesreću. ORIGINALNA I Z D A N J A (1954-1984): 302 . unutar novih "dis­ kurzivnih praksi". itd. koji mi je pomogao da donekle pop­ unim ovu prazninu. Nadam se ipak da će. No. elektronskim kao i štampanim izvorima.). potrebno dati još neka razjašnjenja. srpski. od tog jezika naknadno napravi nekoliko jezika ("bošnjački". "crnogorski". upoređivanjem sa drugim. znatno otežan. U vezi sa tim. Po čisto lingvističkom kriterijumu. Do početka raspada druge Jugoslavije. Promena diskursa tokom devedesetih na području Balkana uvodi novi princip klasifikaci­ je. Treći izvor. ona se prekida taman u periodu kada je zanimanje za Fukoa pojačano. jeste bibliotečka baza Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. povezanih u jedinstveni međubibliotečki sistem. odnosno ujedinjena elektronska kataloška baza biblioteka u Srbiji. i pored nepotpunosti. Jedna od posledica ovoga jeste činjenica da je uvid u prevodnu Fukoovu literaturu. ustanovio sam da ni ona nije potpuna. "događaji" Fu­ koovih tekstova na ovom jeziku grupišu se unutar jedne serije. uprkos "epistemološkim rezovima" kojima se nastoji da se.

.

.

.

.

.

.

.

.

311 .

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Nenad Daković . XXXVII." F u k o o v preokret" (prikaz knjige: Mišel Fuko: Hermeneutika subjekta). str. 829-838. 4 (decembar 1994). 1998. 129-142. br. NIN. br. NIN. septembar 2003. 663. 36.08. str. Mladen Kozomara .Michel Foucault .1992. u: D/'fs etecrits 1980-1988 vol. 73-106. Nenad Daković -"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati.bibliogra­ phies.Govor i subjektivnost.01. 1-2/1984.1997. 24. IV. Filozof­ ski godišnjak.Mo\."Biopolitika kao način depolitizacije (Hana Arent. Politika. 11. Zoran Janković . 37-38. Vreme. 101. 09. 5.1997. Theoria.info/foucault/bibliography. str. 40-41. Ewald. 2002. 4 (decembar 1994). 2001. 107-122. Đorđo A g a m ben)". str. br. br.Pavle Milenković: MIŠEL FUKO: BIBLIOGRAFIJA Mladen Kozomara . str. Ivan Kolarić . br. Mladen Kozomara . (Biblioteka "Na tragu") Ivan Milenković . 1997". Mišel Fuko."Nadziranje i kažnjavanje u epohi Moderne: Foucaultove aporije moći". Branko Romčević . zima 1995.Subjektivnost i moć. u: http://foucault. Misao. edites par D. 1997". Theoria. Reč. br. 07. 10. 5-29.Mišel Fuko". str. XXXVII.html 331 . Colloqium 330.10. Paris: Gallimard. Beograd. Beograd. Machiel Karskens . Beograd: Plato. BIBLIOGRAFIJE: Ivan Vejvoda. NIN. jul/avgust 1998. Vol. Na rubo­ vima arheologije znanja. str. 1999."Genealogija modernog indivi­ duuma". predavanje i diskusija na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju od 20. (Bib­ lioteka "Na tragu") Nenad Daković . Aleksandar Molnar ." D v e decenije od smrti Mišela Fukoa: Mišel Fuko (1929-1984)"."Arheologija i genealogija znanja: zapleti jedne istorijske kritike uma". (neobjavljeno). "Reč ο delu: Filozofija .04. Mladen Kozomara . str. Mladen Kozomara ."Bibliografija Michela Foucaulta". 47."Subjektivnost i moć". Treći program. Theoria. 09. Beograd: Plato. 1994. Defert & F. jul-avgust 2004."Disciplina bez palice" (prikaz knjige: Nadzirati i kažnjavati)."Novi Arhivar". (kasnije uvršteno u knjigu pod istim naslovom) Nenad Daković-"Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati. 18. str. 22. Jacques Lagrange-"Complementbibliographique".

.

Etudes d'histoire et de philosophie des sciences. Paris: La Decouverte. La formation du concept de reflexe aux XVII erne et XVIII erne siecles. Holandija. u istom periodu radi kao lekar. eksplicitno ga primenivši u oblasti medicinskih i bioloških nauka. sa kojim objavljuje Čitati Kapital. Paris: Vrin. 1985. 1966). citoyens d'Europe: les frontieres. 1952. Od 1948. l'Etat. 2003). 333 . Culture et politique en demoeratie. Tokom Drugog svetskog rata aktivan u Pokretu otpora. 1965. ukazao na značaj greške u naučnoistraživačkom radu i rastu naučnog znanja. Kako čitati Kapital. Spinoza et la politique. 1974. do penzije 1971. Politique et philosophie avant et apres Marx. naučnotehnički aspekti znanja. Doktorat iz filozofije na Univerzitetu Nimegue. 1936. 1965-1967 asistent na Univerzitetu u Alžiru. nation. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine. potom profesor istorije filozofije nauke na Sorboni. Oblasti naučnog rada: kritička društvena teorija.Avalion. Paris: La Decouverte. Knjige: Lire le Capital. građani Evrope?: granice. 1968. Početak naučne karijere obeležen saradnjom sa Lujem Altiserom. upisuje studije medicine na Univerzitetu u Tuluzu. na čelu Insti­ tuta za istoriju nauka i tehnike Univerziteta u Parizu {/'Institut d'Histoire des Sciences et des Techniques). Dokto­ rirao filozofiju na Univerzitetu u Strazburu (1943). narod. 1992. 1997. Paris: Presses Universitaires de France. predavač na Col­ lege de France. 1993. France . Trenutno profesor političke filozofije na Univerzitetu Pariz X. 1965. Paris : Hachette. lekar. epistemolog i istoričar nauke.1995 France) | Filozof. Beograd: Beogradski krug. La connaissance de la vie. 1976.BELEŠKA Ο AUTORIMA Etienne Balibar (1942 . marksizam. do 1955. Irvine. Race. 1988 (sa Imanuelom Valerstinom). 1943 (preštampano i prošireno pod naslovom: Le normal et le pathologique. 1975). classe. 2002. 2001 {Mi. Cinq Etudes du materialisme historique. Droit de Cite. Ideologie et rationalite dans l'histoire des sciences de la vie. Paris: La Decouverte. La crainte des masses. Paris: Galilee. Nanterre. Od 1971. Razvio kon­ cept epistemološkog reza Gastona Bašlara. Paris: Editions Maspero. Paris: Vrin. 1991. socijalna filozofija. strukturalizam. Paris: La Decouverte. Georges Canguilhem (1904 Castelnaudary. Les frontieres de la demoeratie. Les identites ambigues. le peuple. Završio Ecole Normale Superieure. Oblasti naučnog bavljenja: istorija i epistemologija medicine i biologije. Paris: Editions Maspero. na problemu normalizacije u medicini. France) [ Filozofi društveni teoretičar. Paris: La Decouverte. Sur la dictature du proletariat. Paris: Presses Universitaires de France. Paris: Presses Universitaires de France. Paris: Presses Universitaires de France. 1977. Nous. Knjige: Essai sur quelques problemes concernant le normal et le pathologique. Paris: La Decouverte. La Philosophie de Marx. i na Univerzitetu Kalifornija. 1955. Berits pour Althusser. država. (sa Lujem Altiserom.

Reshaping Australian Institutions series. Open University Press (u štampi). Cambridge: Cambridge University Press. filozofski aspekti poremećaja ličnosti. The Taming of Chance. 1998. kulturu. 2005. Australija. 1992. Essais sur la theorie de la sexualite. Cambridge: Cambridge University Press. 1994. genealogija rata. Ostali radovi: Reflexions sur la question gay. 2001. 1995. 2003. Michel Foucault: 1926-2004. Variations sur le theme de Jean Genet. Oblasti naučnog rada: društvenopolitička teorija sa posebnim osvrtom na probleme suve­ reniteta. 1965. Priredio: Dictionnaire des cultures Gays et Lesbiennes. Paris: Fayard. biopolitike i vladavine. problemi liberalnog autoritarizma. Paris: Flammarion. Knjige: The Constitution of Poverty: toward a genealogy of liberal governance. Governmentality: power and rule in modern society.1884 Paris. France . mira i moći. 2000. godine. Governing Societies. 1989). 1999. istoričar ideja. 1998.Mitchell Dean | Australijski filozof i sociolog. 1983. Harvard 334 . 1975. Uglavnom poznat po biografijama i knjigama razgovora. 1994. Michel Foucault (1926 Poitiers. 1999. Poslednjih godina bavi se pitanjima homoseksualizma. medije i filozofiju na Macquarie Univer­ zitetu.Vancouver. Why Does Language Matter to Philosophy?. (Izbliza i izdaleka /razgovori sa Klodom Levi-Strosom/. London and New York: Routledge. Fautil bruler Dumezil?: Mythologie. Heresies. Cambridge: Cambridge University Press. Paris: Flammarion. interventions surla question gay. France) | Biografski podaci i potpuna bibliografija na stranicama ove Hrestomatije. Doktorirao filozofiju (1988) na Univerzitetu u Novom J u ž n o m Velsu. Sidnej. The Social Construction of What?. Didier Eribon | Filozof. 1988. 2003. Knjige: The Logic of Statistical Inference. 1990. filozofija jezika. Od 2005. korukovodilac seminara "Sociologija homosekualnosti" na Visokoj školi za društvene nauke {TEcole des hautes etudes en sciences sociales) u Parizu. Oblasti naučnog rada i interesovanja: filozofija i istorija nauke. Paris: Fayard. Papiers d'identite. editions Odile Jacob. C a n a d a ) | Filozof. lan H a c k i n g (1936 . 1989. Critical and Effective Histories: Foucault's methods and Historical Sociology. Cambridge University Press. profesor na Univerzitetu u Torontu od 1982. London and Beverly Hills: Sage. Echapperä la psychanalyse. Cambridge: Cambridge University Press. Harvard University Press. Biografske i publicističke knjige: De pres et de loin. 1991. London and New York: Routledge. Magistrirao (1958) i doktorirao (1962) na Kembridžu. Trenutno dekan na Fakultetu za Društvo. Michel Foucault et ses contemporains. Paris: Fayard. Gostujući profesor na Univerzitetu u Berkliju. Priredio: Governing Australia: studies in contemporary rationalities of government. Representing and Interven­ ing: Introductory Topics in the Philosophy of Natural Science. Mad Travellers: Reflections on the Reality of Transient Mental Illness. science et politique. biografi publicista. 1975. Paris: Larousse. Princeton: Princeton University Press. The Emergence of Probability. Cambridge: Cambridge University Press. Paris: Fayard. Rewriting the Soul: Multiple Personality and the Sciences of Memory. (sa Barry Hindessom). Une morale du minoritaire. Paris: Fayard. profesor filozofije i istorije nauke na College de France. filozofija matema­ tike. Sarajevo: Svjetlost.

Učestvovao u nastanku Ecole freudienne de Paris (1964) koju je osnovao Lakan. magistrirao i doktorirao na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. društvena teorija. Srbija) | Sociolog. Pokretač časopisa Ornicar? za oblast psihoanalize (1975). Novi S a d : Visio mundi academic press. Priredio: Scientific Revolutions. Un debut dans la vie. Završio Ecole Normale Superieure u Parizu. Jacques-Alain Miller (1944 . 2001. 2003. An Introduction to Probability and Inductive Logic. Škola Anala. Uvod u sociologiju. 2004. Novi Sad: Stylos. Verdier. France) j Psihoanalitičar. 2002. Satire. Fukoa i Burdijea. The University Press ofVirginia. Osnivač i glavni i odgovorni urednik Žurnala za sociologiju.University Press. Africa and Social Class: A Critique of Relevant Theories. 1999. Od 1995. zahvaljujući njemu. (sa Milanom Tripkovićem).Chateauroux. jedan od najvernijih učenika i nastavljača Žaka Lakana. profesor sociologije na Trent Univerzitetu. 20C3. godine docent na istom odseku na predmetu Sociološke teorije. Priredio: Istorijska sociologija (sociološka hrestomatija. neoliberalizam. diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Osnivač svetske asocijacije psihoanalitičara (1992). sociologija nauke. Lakanov zet. Oblasti naučnog bavljenja: metodologija i epistemologija društvenih nauka. diplomirao. Ogledi ο sociološkoj istoriografiji. Niš: Gra­ dina. 1981. Osnivač i član Vojvođanske sociološke asocijacije. 335 . u štampi). Oblasti naučnog rada: gerontologija.Prokuplje. Knjige: Lettres ά l'opinion eclairee. direktor Odseka za psihoanalizu na Univer­ zitetu Vinsen. od 2003. Pariz VIII. 1980. istorijska sociologija.Novi S a d . 1 997. Stephen Katz | Sociolog. Srbija) | Sociolog. McGill University. Od 1974. preimenovanog. Le Neveu de Lacan. opšta soci­ ologija. Historical Ontology. Knjige: Marxism. Ontario. Disciplining Old Age: Essays on the Formation of Gerontological Knowledge. Oxford Uni­ versity Press. u Ecole de la cause freudienne. Knjige: Refleksivna sociologija Alvina Guldnera. 2002. sociologija tela.1996. Oblasti naučnog bavljenja: lakanovska psihoanaliza. Novi Sad. Qui sont vos psychanalystes?. 2004. istorija društvenih nauka. Pavle Milenković ( 1 9 6 4 . socijalni konstrukcionizam. Peterborough. Priredio veliki broj Lakanovih preda­ vanja i spisa. asistent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Harvard University Press. Centre for Developing-Area Studies. Njegovi teorijski stavovi formirani su pod uticajem Altisera. Oblasti interesovanja: sociologija znanja. 1999-2000 predavač na Baptističkom teološkom fakultetu u Novom Sadu. Konstrukcija društvene realnosti u sociologiju (u štampi). Doktorirao na Jork Univerzitetu. Dušan Marinković (1968 . Takođe se bavi književnim i esejističkim radom. Paris: Seuil. Doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Knjige: Intimna proza. Cambridge: Cambridge University Press.

Aktivan u rešavanju Palestinskog pitanja. Culture and Impe­ rialism. Diplomirao. Specijalizirao konstruktivističku psihoterapiju u Centru za psihologiju ličnih kon- 336 . Knjige: Intention and Method. na istom fakultetu trenutno u sta­ tusu vanrednog profesora. Beograd: XX vek. and the Critic. Covering Islam: How the Media and the Experts Determine How We See the Rest of the World. Na poziv Pjera Burdijea održao seriju predavanja na College de France. 1995. 1975. Od 1963. magistrirao i doktorirao na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. sa posebnim osvrtom na Kanta. muzički kritičar za The Nation. Rimric Press. Cambridge. the Text.2 0 0 3 New York. R.1998. 1999. S a i d (1935 J e r u s a l e m . 2002). Haworth Press. Orientalism. 1994. rukovodio muzičkom radionicom za izraelske i palestinske studente. New York: Knopf. Dynamism: Volume I: Force. New York: Columbia University Press. 2000. Rimric Press. Doktorirala iz oblasti kliničke psihologije. Synthetic A Priori. književni kritičar i teoretičar.Μ. i na Univerzitetu Džon Hopkins. 1995. The Ethos of Modernity. Massachusetts: Harvard University Press. Another Generation Cometh. Musical Elaborations.Fairhope. Edward W. postmoderna reinterpretacija istorije psihologi­ je. The Pure Critique of Reason. Odrastao u Kairu. 1986. The Politics of Dispossession: The Struggle for Palestinian Self-Determination. London: Faber. interpretacije pojedinih pisaca (Vitgeštajn. dizajner i fotograf. Rimric Press. Mass. New York: Pantheon. Rimric Press. The Generation ofX. New York: Pantheon Books. Beograd: Beogradski krug. 1969-1994. Fukoa i Deleza. New York: Knopf/Random House. Military. Kolumnista u listovima Al-Hayat i Al-Ahram. za koju je preveo libreto na engleski. Magistrirao (1960) i doktorirao (1964) na Harvardu. Srbija) | Psiholog i psihoterapeut. New York: Pantheon Books. 1995. London: Routledge & Kegan Paul. 1994. 1981. Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures. Gay People and Sexuality in the U. Dušan Stojnov (1957 . USA) | Pisac. Sa pijanistom i dirigentom Danielom Barenboimom učestvovao na produci­ ranju Betovenove opere Fidelio. Oblasti naučnog bavljenja: seksualnost. After the Last Sky: Palestinian Lives. Fuko).B e o g r a d .S. studirao u Sjedinjenim Američkim Državama. 1999. Peace and Its Discontents: Essays on Palestine and the Middle East Peace Process. Piše oglede iz filozofije. New York: Basic Books. terapeut i psihoanalitičar. 2000). 1991. 1997. Knjige: And the Flag Was Still There: Straight People. Cambridge. To Lie Within the Moment. 2003. New York: Times Books. The Question of Palestine. Μ. The World. Reflections on Exile and Other Essays. Jejlu. 1996. Gostujući profesor na univerzitetima u Harvardu. Out of Place: A Memoir. U književnim radovima i poeziji vezuje se za Virdžiniju Vulf. Njene aktivnosti uglavnom se svode na diskusionu razmenu i edukaciju putem Internet mreže. 1999. 1990. 1978 {Orijentalizam. 1979. 2000. Parrott (1966 . Lois Shawver | Klinički psiholog. Knjige: An Opening Lyric. The Empiricism of Subjectivity. godine profesor engleske i uporedne književnosti na Kolumbija Univerzitetu. pijanista i muzikolog.1983. A Bartered Tide. New York: Vintage. Stajnbeka i Hemingveja.: Harvard University Press. 1993 {Kultura i imperijalizam. Timeless: Book I. USA) | Pisac. 1994. Torontu. porodična psihoterapija. 2004. New York: Pantheon.

vol. 1990. 2000. u statusu honorarnog profesora. Les Grecs ont-ils eru a leurs mythes? Paris: Le Seuil. 1987. 1976. Novi Sad: Svetovi). Oblasti naučnog bavljenja: istorija antičkog Rima. 1976. do 1998. I. istorija mentaliteta. 1991. od 1999. Le pain et le cirque. Histoire de la vie privee. sociološka istorija. Predavač na Institutu za Geštalt psihoterapiju na Malti i na Institutu za konstruktivističku psihoterapiju u Padovi. Paris: Le Seuil. Oblasti naučnog bavljenja: konstruktivistička psihologija i konstruktivistička psihoterapija. Paris: Le Seuil. Priredio: Psihoterapije. La societe romaine. L'elegie erotique romaine. Knjige: Comment on ecrit l'histoire: essai d'epistemologie. 2003.Αίχ-en-Provence. Paul Veyne (1930 . L'inventaire des differences. 1983. 337 . 1983 (Do li su Grci verovali u svoje mitove?. Fakultet za književnost u Eksu (d'Aix). Od 1975. 1957-1965 asistent na Sorboni. epistemologija. Beograd: Zepter Book World. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Paris: Le Seuil. Knjige: Psihologija ličnih konstrukata: uvod u teoriju i terapiju.strukata u Londonu. Rene Char en ses poemes. predavač na College de France. France) | Istoričar i epistemolog. Osnivač i predsednik Udruženja konstruktivista Srbije. 1971/1978. Paris: Gallimard. Paris: Le Seuil. na predmetu Istorija Rima. Paris: Le Seuil. Paris: Le Seuil. po­ tom profesor na Univerzitetu u Provansi.

9-15. 339 .October 25th. sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. str. str. Sarajevo. Self: An Interview with Michel Foucault . Vol. Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. sa francuskog preveo Pavle Milenković). New York: The New Press. str. str. 46-49. "Istina.BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". 1. prethodno objavljeno u: Pregled././. Paris: Gallimard. octobre 1984. moć. 1982". Gutman and P. Hutton /eds/. Martin. 1988. sa francuskog preveo Ivan Milenković). u: Colin Gordon /ed.15-21 1967. sa engleskog prevela Milana Bošković). 25. u: L. n° 1187. Paris: Gallimard. sa engleskog prevela Milana Bošković). Pierre Riviere. sa francuskog prevela Vanja Manić). oktobra 1982" ("Truth. "Poredak govora" (L'ordre du discours. "Polemike. New York: Random House. str. "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie". oktobar 1971. Politcs and Problematizations". Herodote. 1971. Essential Works of Foucault: 1954-1984. ("Des espaces autres". str. Presente par Michel Foucault. Mouvement. Critique. juin 1966. "Druga mesta". 1981. 523-546. u: Paul Rabinow /ed. 6-9. masoeur etmon frere. Power. sa francuskog preveo Ivan Milenković). sa francuskog prevela Eleonora Prohić). Un cas de parricide au XIXe siede. London: Tavistock Publications. janviermars 1976. Les lettresfrangaises. n° 1. n° 5. 265-275. Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). n° 229. politika i problematizacije" ("Polemics. H. Architecture. "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". H. Ethics. 71-85. 1973. ayantegorgemamere. Continuite. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". Bellour/. u: Moi. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur ^ ί β ς ο ^ d'ecrire l'histoire'Ventretien avec R. Subjectivity and Truth. sa engleskog prevela Milana Bošković).

str. New York: The New Press. ("Des espaces autres". sa francuskog preveo Pavle Milenković). Paris: Gallimard. 9-15. "Telo/Moć" ("Power/Knowledge". Presente par Michel Foucault.BELEŠKA Ο TEKSTOVIMA SPISI: "Mišljenje spoljašnjosti"("La pensee du dehors". "Druga mesta". Leslettresfrangaises. "Polemike. "Poredak govora" {L'ordre du discours. 1. Critique. n° 5. Technologies of the Self: A Seminar with Michel Foucault. 523-546. str. 1971. sa engleskog prevela Milana Bošković)./.October 25th. u: Colin Gordon /ed. "Istina. sa engleskog prevela Milana Bošković). masoeur etmon frere. Ethics. moć. u: Paul Rabinow /ed. Selected Interviews and Other Writings 1972-1977 by Michel Foucault. H. str. sa francuskog preveo Ivan Milenković). str. str. 6-9. 339 . "Ubistva ο kojima se priča" (Les meurtres qu'on raconte". London: Tavistock Publications. n° 1. oktobar 1971. sa engleskog prevela Milana Bošković). 1973. Politcs and Problematizations"./. Self: An Interview with Michel Foucault . juin 1966. politika i problematizacije" ("Polemics. Power. Essential Works of Foucault: 1954-1984. RAZGOVORI: "0 načinima pisanja istorije"("Sur les facons d'ecrire l'histoire"/entretien avec R. 265-275. Herodote. octobre 1984. 71-85. n° 229. ayant egorgi ma mere. prethodno objavljeno u: Pregled. Pierre Riviere. u: L. H. 1988. Martin. sa francuskog preveo Ivan Milenković). sa francuskog prevela Vanja Manić). Vol. sopstvo: intervju sa Mišelom Fukoom. Hutton /eds/. 46-49. janviermars 1976. 1982". "Pitanje Mišelu Fukou ο geografiji" ("Question ä Michel Foucault sur la geographie".15-21 1967. sa francuskog preveo Vladimir Milisavljević). Mouvement. oktobra 1982" ("Truth. u:Moi. 25. sa francuskog prevela Eleonora Prohić). Un cas de parricide au XIXs siede. Bellour/. Paris: Gallimard. 1981. Sarajevo. Architecture. New York: Random House. Gutman and P. Subjectivity and Truth. str. n° 1187. Continuite.

u: Michel Foucault philosophe. New Delhi: Sage Publications. Μ. Didier Eribon . sa engleskog prevela Duška Dobrosavljev). str."Mišel Fuko" ("Michel Foucault". Pjer Rivijer. str. sa francuskog preveo Andrej Horvat). str. sa francuskog prevela Olja Petronić). Paris: Editions du Seuil.11 Janvier 1988.". L'enjeu du nominalisme". 2001."Fuko i Marks. 289-311. 29-37. London and New York: Routledge. sa engleskog prevela Milana Bošković). u: Paul Veyne. Ulog nominalizma" ("Foucault et Marx. Parrott .. Foucault's Method and Historical Sociology. Foucault: A Critical Reader. Said . Parrott. 43-57." 0 Istoriji ludila viđenoj kao događaj"("Sur l'Histoire de la folie en tant qu'evenement"./. Recontre internationale. u: Sylvere Lotringer /ed. sa francuskog prevela Olja Petronić).'"Nestrpljivost slobode' (Fuko i Habermas)" ('"L'impatience de la Liberie' /Foucault et Habermas/". Paul Veyne-"Fuko revolucioniše istoriju" ("Foucault revolutionne l'histoire". M. Pierre Riviere. Edward W./. Paris: Editions du Seuil. str. str. 1961-1984. Le Debat. Anthony Elliott (ed. Edited by David Couzens Hoy.. Blackwell. 203-206. u: Michel Foucault philosophe. 1989."Ja." ("I. novembre-decembre 1986. 149-155. Critical and Effective Histories. 1989. str. Blackwell. Comment on ecrit l'histoire."Mišel Fuko i psihoanaliza" ("Michel Foucault et la psychanalyse". 340 .). 1994. Jacques-Älain Miller . Recontre internationale. u: Didier Eribon. Michel Foucault et ses contemporains. sa engleskog prevela Milana Bošković).10. sa francuskog prevela Olja Petronić). 9.11 Janvier 1988. 27-40. u: Μ. Ο FUKOU: Stephen Katz .. Georges Canguilhem . 37-40. 9. 1986. sa francuskog prevela Olja Petronić). USA: SEMIOTEXT[E]. str. sa engleskog prevela Milana Bošković). Paris. Paris. Mitchell Dean -"Pitanja prosvećivanja" ("Question of enlightenment". str. 1994. 2002."Fuko i imaginacija moći" ("Foucault and the Imagination of Power".10. 1986. 1996. str. Paris: Fayard. 1978. u: Foucault: A Critical Reader. London. Turner. 77-83. M. Profiles in Contemporary Social Theory. lan Hacking -"Fukoova arheologija" ("The Archeology of Foucault". u: Mitchell Dean. u: Bryan S. Foucault and Enlightement. 385-429. Etienne Balibar . str. Foucault Live: Collected Interviews. Paris: Editions du Seuil.. R."The care of Self". South Carolina: Rimric Press. str. u: David Couzens Hoy /ed. sa engleskog prevela Milana Bošković). sa engleskog prevela Milana Bošković). The Ethos of Modernity. R. 54-75. 117-127.

htm. sa engleskog prevela Duška Dobrgsavljev).Dušan Marinković . http://california. Pavle Milenković ."Pojmovnik" (Dictionary for the Study of the Works of Michel Foucault. moć i revizija psihologije" (objavljuje se prvi put)."Nauka kao znanje/moć od disciplinujuće do diskurzivne prakse" (objavljuje se prvi put). BIBLIOGRAFIJA: Pavle Milenković-"Mišel Fuko: bibliografija"(objavljuje se prvi put)."Fuko. istorija" (objavljuje se prvi put).con/ -rathbone/foucau10. događaj. Dušan Stojnov -"Normalnost. Lois Shawver . 341 .

\ .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful