ZBORNIK

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KLASINE STUDIJE 7

MATICE SRPSKE ZA KLASINE STUDIJE

JOURNAL OF CLASSICAL STUDIES MATICA SRPSKA

NOVI SAD 2005

MATICA SRPSKA
ODEQEWE ZA KWIEVNOST I JEZIK

ZBORNIK
MATICE SRPSKE ZA KLASINE STUDIJE JOURNAL OF CLASSICAL STUDIES MATICA SRPSKA

7
Urednitvo Sima Avramovi (Beograd), Vojislav Jeli (Beograd), Viktor Kastelani (Denver), Irina Kovaqova (Moskva), Ksenija Maricki Gaanski (Beograd), Emilija Mason (Pariz), Mirjana Stefanovi (Novi Sad), Bojana ijaki-Manevi (Beograd) Editorial Board Sima Avramovi (Belgrade), Victor Castellani (Denver), Vojislav Jeli (Belgrade), Irina Kovaleva (Moscow), Ksenija Maricki Gadjanski (Belgrade), Emilia Masson (CNRS Paris), Mirjana Stefanovi (Novi Sad), Bojana ijaki-Manevi (Belgrade) Glavni i odgovorni urednik Ksenija Maricki Gaanski Editor-in-Chief Ksenija Maricki Gadjanski

SLIKA NA KORICAMA COVER PICTURE Srebrna arnirska fibula na koricama potie iz okoline Sombora. Datuje se u drugu polovinu 4. veka pre n. e. Naena je u grobu ili ostavi zajedno sa tri druge srebrne fibule istog tipa i etiri narukvice od srebrnog lima. Danas se nalazi u Prirodwakom muzeju u Beu. Fibula pripada posledwoj fazi razvoja arnirskih fibula, tzv. varijanti urug, koja je pod grkim uticajem izraivana na teritoriji danawe Vojvodine. The silver fibula of the Scharnier" type on the cover was found in the surrounding of Sombor. It is dated to the second half of the 4th century B.C. It was found in a grave or a hoard together with three silver fibulae of the same type and four bracelets of silver sheet. It is now in the Natural History Museum in Vienna. The fibula belongs to the last development phase of Scharnier" fibulae the variant urug which was produced under Greek influence in the territory of present day Vojvodina (North Serbia).

YU ISSN 1450-6998 | UDK 807+87(05)

ZBORNIK
MATICE SRPSKE ZA KLASINE STUDIJE
JOURNAL OF CLASSICAL STUDIES MATICA SRPSKA

NOVI SAD NOVI SAD 2005

SADRAJ CONTENT
STUDIJE I LANCI STUDIES AND ARTICLES Livio Rossetti (Perugia), A Holistic Approach to the Earlier Socratic Literature . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Livio Roseti, Holistiki prilaz ranijoj sokratskoj literaturi Victor Castellani (Denver), The Young and the Very Young in Greek Tragedy . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Victor Castellani, Die Jungen und sehr Jungen in der altgriechischen Tragdie Emilia Masson (Paris), Hattusili I's Political Testament: still and always . Emilija Mason, Politiki testament Hatuilija Eckart Frey (Magdeburg), Einige Bemerkungen zur Wirtschafts- und Handelsmentalitt der Essener . . . . . . . . . . . . . . . . . Ekart Fraj, Zapaawa o privrednom i trgovakom mentalitetu Esena Sran arki (Novi Sad), Nmoj, Lex, Zakon: poreklo, znaewa, definicije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sran arki, Nmoj, Lex, Zakon: Origins, Meanings, Definitions Rastko Vasi (Beograd), Sluaj Autarijata istorija i preistorija Rastko Vasi, The Case of the Autariatae History and Prehistory

15

33

39

49 65

RECEPCIJA ANTIKE CLASSICAL TRADITION Sandra Dui (Montreal), Alberti et ses contemporains byzantins . . . . Sandra Dui, Alberti i wegovi vizantijski savremenici Swt0rhj Coyrnroj (Au0na), O Swkrthj ston Kora0 . . . . . . Sotiris Fournaros, Socrates in Koraes Irina Kovaleva (Moskva), O potike kataloga u Kavafisa Irina Kovaqova, O poetici kataloga kod Kavafija . . . . 73 91 103

219

Ugqea Beli (Novi Sad), Radovi o antici Nikole Vulia u Stanojevievoj Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenakoj" . . Ugljea Beli, Nikola Vuli's Items on Ancient History in Stanojevi's Encyclopedia (19251929) Bojana ijaki-Manevi (Beograd), O najstarijem srpskom prevodu Ciceronovog govora Pro Marcello" (1834) . . . . . . . . . . Bojana ijaki-Manevi, The Oldest Serbian Translation of Cicero's Speech Pro Marcello" (1834) Vojislav Jeli (Beograd), Terapija i hrija . . . . . . . . . . . Vojislav Jeli, The Terms Therapeia and Chria

121

129

143

PRVA ISTRAIVAWA RESEARCH DEBUTS Anna Lcu (Moskva), Istori i mif v stihotvorenii K. Kavafisa Koni Ahilla" . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

159

KRITIKE I PRIKAZI REVIEWS Mirko Obradovi (Beograd), An Outstanding and Stimulating Book (Paul A. Cartledge, Spartan Reflections, Berkeley/Los Angeles: University of California Press, London: Duckworth, 2001. Pp. XII + 276) . . . . Mirko Obradovi (Beograd), Macedonian Army in Hellenistic Epoch (M. B. Hatzopoulos, L'organisation de l'arme macdonienne sous les Antigonides. Problmes anciens et documents nouveaux (MELETHMATA, 30), Athnes, Centre de Recherches de l'Antiquit grecque et romaine/ Paris: Diffusion de Boccard, 2001. Pp. 196 + XX Pls.) . . . . . Ksenija Maricki Gaanski (Beograd), Nova promiqawa antike kwievnosti: Homerologija (Antike Literatur in neuer Deutung. Herausgegeben von Anton Bierl, Arbogast Schmitt, Andreas Willi. Festschrift fr Joachim Latacz anlsslich seines 70. Geburtstages, K. G. Saur, MnchenLeipzig, 2004, p. XI + 389 + Tafel XVI) . . . . Mirjana D. Stefanovi (Novi Sad), Novo tumaewe odnosa izmeu Narcisa i nimfe Eho (Joachim Ringleben: Woran stirbt Narzi? Widerhall und Spiegelbild als tdlicher Schein. Zum Liebestod von Echo und Narzi (Ovid, Metam. III, 339510), Gttingen 2004) . . . . Ivan Jordovi (Beograd), Cezar i helenizam (Gerhard Dobesch, Caesar und der Hellenismus, u: R. Kinsky (ur.) Diorthoseis. Beitrge zur Geschichte des Hellenismus und zum Nachleben Alexanders des Groen, Mnchen/Leipzig 2004, 108252) . . . . . . . . . . . . . Mirjana D. Stefanovi (Novi Sad), Antika kao most ka novom dobu (Die Prsenz der Antike im bergang vom Mittelalter zur Frhen Neuzeit. Bericht ber Kolloquien der Kommission zur Erforschung der

169

171

174

180

183

220

Kultur des Sptmittelalters 1999 bis 2002, Gttingen 2004, S. 427 (zbornik radova) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

189

HRONIKA CRONICLE Alesandro Stavru (Napuq), Za novi pristup sokratskom pitawu: Skorawa i budua istraivawa (2004) . . . . . . . . . . . . Sandra Dui (Montreal), Skupovi o Albertiju (2004) . . . . . . . . . Ksenija Maricki Gaanski (Beograd), Simposion o Sokratu u Olimpiji (jul 2005) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Emilija Mason (Pariz), esti meunarodni kongres o Hetitima u Rimu (septembar 2005) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mirjana Gligorijevi-Maksimovi (Beograd), Vizantija i Srbija Posledwe stolee (oktobar 2005, Beograd) . . . . . . . . . IN MEMORIAM Sergej Sergejevi Averincev (19372004) Mirjana D. Stefanovi . 211

195 200 202 205 206

SPISAK SARADNIKA Spisak saradnika Collaborators . . . . . . . . . . . . . . . 217

221

Zbornik Matice srpske za klasine studije izlazi jednom godiwe. Urednitvo Zbornika Matice srpske za klasine studije sedmu kwigu zakquilo je decembra 2005. tampawe zavreno marta 2006. Struni saradnik Odeqewa Julkica uki Lektura i korektura Tatjana Pivniki-Drini Tehniki urednik Vukica Tucakov Kompjuterski slog Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad tampa Ideal", Novi Sad Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije uestvovalo je u finansirawu tampawa ovog Zbornika

Urednitvo i administracija: 21000 Novi Sad, Matice srpske 1, telefon: 021/420-199 Editorial and publishing office: 21000 Novi Sad, Matice srpske 1, Serbia e-mail: zmsks@maticasrpska.org.yu gadjans@eunet.yu

STUDIJE I LANCI STUDIES AND ARTICLES

UDC 14 Socrates

Livio Rossetti

A HOLISTIC APPROACH TO THE EARLIER SOCRATIC LITERATURE

ABSTRACT: This paper will offer an overview of, and some conjectures upon, the probableollective force of the transformations of the philosophical scene that took place in Athens soon after Socrates' trial and death. It will be argued that the new way of doing philosophy, devised by the Socratics, was in fact largely new with respect to the traditional offer of doctrines and theories openly endorsed by authors, and should therefore be carefully distinguished by the (probably later) dialogues where doctrinal bodies happen to be openly professed, often with Socrates as mouthpiece. Because of the invention of the open" Socratic dialogue, the philosophical community of Athens very likely underwent a first-order velvet revolution", especially during the crucial years when Plato's identity as a writer and thinker was being set in place. KEY WORDS: Athens, philosophical scene, Socrates, Socratic dialogues.

This paper will offer an overview of, and some conjectures upon, the probable collective force of the transformations of the philosophical scene that took place in Athens soon after Socrates' trial and death. It will be argued that at that time the philosophical community of Athens very likely underwent a first-order velvet revolution", especially during the crucial years when Plato's identity as a writer and thinker was being set in place. A holistic approach to the matter will preside over this attempt at reconsidering the global phenomenon of the earlier Socratic literature. Readers may have some initial difficulty in identifying such a (supposed) velvet revolution", since this is not part of the traditional account of what happened soon after the death of Socrates, or of the effects that the quickly growing Socratic literature of the day are likely to have had on the contemporary philosophical community. But this is a reason more for paying head to the whole, rather than to individual authors and individual Socratic dialogues. For not to form an idea of the context in which Plato's name grew to such eminence could well open the avenue to a biased perhaps a seriously biased idea of the impact that the whole group of 7

twelve to fifteen heirs" of Socratesi may have had upon the philosophical (and, more generally, the learned) community of Athens when they begun to flood it with their dialogues. I'll begin with some words about often forgotten data about how impressive the irruption of the Socratics onto the Greek philosophical scene may well have been. I. During the first half of the fourth century, a well-identified group of intellectuals and writers (not all could be called philosophers") other than simply Plato, the Socratics, involved as they were in the invention and exploitation of the so-called Socratic dialogue, authored more than TWO HUNDRED works, divided into an even larger number of books. Their writings are likely to have included not less (or more) than THREE HUNDRED Socratic dialogues (including a number of short or very short dialogic units). II. While most pre-Socratic philosophers only composed (standard-length) treatises, shorter treatises (pamphlets), or treatise-like poems, the majority of the Socratics abandoned the treatise form in favour of the dialogue, at least during the first period of their literary activity, though a few of them did revert to the writing of treatises at a later date. So a sharp discontinuity in the flow of philosophical treatises is likely to have taken place because of the success of the dialogue form. III. Whereas for most Pre-Socratic philosophers it was a common practice to make explicit claims in their books, and to argue for the tenability of those claims, in many Socratic dialogues not only Plato's aporetic dialogues, but also, for instance, his Parmenides there was no clearly stated demonstrandum that the author was ostensibly anxious to argue for in the most convincing way possible. In clear discontinuity with the scholarly standards commonly accepted during the fifth century, these authors were often happy to leave open the questions their books addressed, and frequently they fail to come to, or indeed actively avoided coming to firm, explicit conclusions, with arguments backed by reliable evidence. IV. During the same period, while the Socratics were flooding Athens (and therefore Greece) with their writings, and especially with their Socratic dialoguesii, almost no other book indeed, perhaps no other book at all which could be taken as philosophical in character while remaining unaffected by Socraticism was published in Athens or elsewhere. In other words, during the first quarter of the new century, it became more and more unusual (not to say more and more difficult) to be a philosopher while remaining unaffected by Socraticism. Thus, in this period Greek philosophy seems to have been marked by a unique form of discontinuity from a recent (and glorious) past.
For a catalogue raisonn see Rossetti 2005, 5356. Had the Socratics failed to meet a success with their dialogues, would they have insisted so much in the exploitation of this particular literary genre?
ii i

V. It follows that the appearance of a rich Socratic literature is likely to have had a profound effect upon the very notion of philosophy that we have inherited from that period. VI. If contemporary readers of philosophical books came to large-scale awareness of just how new this kind of communication strategy was (something that seems to me a fair likelihood), then the new age" of Greek philosophy (that velvet revolution" which I mentioned above) was likely a very prominent feature of the very first decades of the fourth century. Evidence ad arguments in support of the above claims have been collected elsewhereiii and it may not be the case to reopen the dossier now. Let me just stress that the supposed disproportion between Plato and every other strictly contemporary writer of Socratic dialoguesiv, reinforced as it is by an unbridgeable disproportion between the amount of knowledge available to us about the former (along with all the scholarly work devoted to it) and what we know about the latter, has largely prevented the scholarly community from paying due attention either to what Plato may have had in common with his fellows, or to how the availability of other Socratic dialogues and the success of this new literary genre may likely have affected the shaping of any new Socratic dialogue, his own included. Now consider how different the picture becomes if we focus solely on Plato, as is customary. To focus on Plato is enough for letting dissolve the picture just outlined. Forgetting that Plato, though by far the greatest among the Socratics, was not alone, we spend our time speculating often vainly upon the continuity/discontinuity of his thought, or the fidelity/infidelity of the pupil towards his master, or whether a certain dialogue is earlier" or later", or on the supposed subterranean unity" of the dialogues despite a number of obvious differences among them, and so on. But, this way, the literary and philosophical movement as a whole slips imperceptibly out of sight, as being something of no relevance. Moreover, it is all too easy to persuade ourselves that it is so difficult for us, as students of Plato, to find our way through the tremendous intricacies of his works and ideas that it is just about impossible to take into account any other Socratics, even though we are prepared to acknowledge that we ought to. Is there any argument more efficacious than this one in dissuading scholars from reminding themselves of the importance of context? Thanks to this automatic reaction an unhappy subclass consisting of the other" (i.e. minor") Socratics has been born, and we have become as a consequence dramatically unable to pay due attention to them and their writings, as a number of contemporary scholarsv have shown in a more and
See esp. Rossetti 2001. If Xenophon became a writer only after his retirement to Skillus some three decades after the death of Socrates, he cannot have been involved in the creation of the literary genre side by side with most other authors. v It may be enough to mention the works of such scholars as Michel Narcy, Donald Morrison and Louis-Andr Dorion, plus the conference Xnophon et Socrate (Aix-en-Provence, Nov. 2003, Proceedings in preparation), the conference Letteratura Socratica Antica (Senigallia, February 2005, Proceedings in preparation) and, most recently, the XVI Symposium of Olympia (July 2005) on Socrates and the Socratic Schools.
iv iii

more convincing manner. It is no surprise that the sight of a single enormous whale (or, if you prefer, of a single enormous shark) makes us lose sight of other fish in the sea, to the point of leaving them almost unidentified. But if these dialogues met a great success (the same Xenophon hardly could have decided to offer his own collection of Socratic memories at a relatively later time, unless he knew that an interest for this particular kind of books was still alive despite the years; see also point IV above), then we can safely expect that, at least at the beginning, the Socratics operated as a group and had an abiding interest at having their dialogues easily recognizable as pertaining to the same literary genre (and therefore of a comparable appeal as the dialogues already available). Besides, if we consider the remarkable number of new dialogues authored by various Socratics year after year, and that over a period of at least a couple of decades, it is easy to guess how important it may well have been, for a reasonably long time and for every author of this group, for them to fashion newer and newer stories, with unprecedented settings and different interlocutors, but with Socrates himself clearly recognizable as basically the same Socrates as the Socrates of other dialogues, i.e. as a character behaving in approximately the same way as he did there too. Indeed, to offer a portrait of the same" Socrates could well have counted as a mark of the work's authenticity, and thus of its value, and hence have guaranteed a favourable response on the part of the public. On the other hand, if success in this regard stimulated the Socratics to author so many Socratic dialogues, it is reasonable to expect that most of those dialogues aimed to be recognizably of the same type as those which had already achieved noticeable success; whence their tendency to portray Socrates in a substantially recognizable manner. Besides, when the Socratics began to write these logoi, they were, no doubt, engaged in a very serious attempt to rehabilitate the reputation of a beloved man and to shield the reputation (and the future) of the Socratic way of philosophising, and thereby offer a future (and hence a certain prestige, and a role in society) to themselves as the new philosophers". Therefore, at any rate near the beginning of their adventure as writers, the Socratics may well have striven to offer a portrayal of Socrates-as-a-living-person-behaving-as-he-used-tovi, and such a portrayal could well be of
vi In order to qualify the basically unmistakeable character portrayed so many times I would speak of a Socrates who does something with words (rather than teach or claim), behaves as a more or less provocative intellectual, likes to question others, easily devises counter-examples and other disturbing analogies, and this way makes his interlocutors a bit less superficial and more thoughtful, while showing, despite a measure of aggressiveness, an unfailingly benevolent attitude towards them. As far as I can see, no Socratic of the first generation fails to bear testimony to this kind of Socrates. Though often forgotten, this Socrates portrayed as at work, is the Socrates we all are aware to know. One could object that this way we come to form just an approximate and flexible idea of the man, however this should be no scandal, since the same necessarily happens with every attempt at giving an idea of a person (living, dead, or merely fictional) and his/her customary behaviour. Therefore flexibility and approximation of such a picture should be taken for a help, rather than for a hindrance, toward the recognition.

10

informational value to us. I should also remind you that the Socratic dialogues used to lead fourth-century readers to interact with the writing in quite unfamiliar ways: readers of Plato's aporetic dialogues and of a number of other Sokratikoi logoi were expected, among other things, to decide, step by step, who is right, and whether Socrates is fair with his interlocutor; to try to imagine how somebody's interaction with Socrates will evolve; to experience (rather than noticing) changes in emotional identificationvii; and to wonder what the lesson of the dialogue might be All of it may well have been enough to make the reading of Socratic dialogues very contagious! Such a dynamic clearly prevailed for a while (for a couple of decades?) and then a sense of saturation with regard to the orthodox" Socrates may well have set in. Certainly Plato, but probably other Socratics too (and definitely Antisthenes), after having authored several typical" Socratic dialogues, felt themselves much more free to wander off from the standard" Socrates of the first period, and this dynamic explains why in a number of Plato's dialogues Socrates becomes no longer recognizable. So attempts to distinguish between earlier and later dialogues should not be taken as a Sisyphean task, since its is quite reasonable to acknowledge, first, that there are dialogues where Socrates behaves as Socrates" (and this Socrates is easily recognizable as basically the same person we still see at work in a number of other, lengthy dialogues, shorter dialogues, and anecdotes), and secondly that in dialogues where Socrates is ostensibly the proponent of particular doctrines almost certainly reflecting the ideas of the dialogue's author, he is no longer behaving as Socrates". As a matter of fact, we frequently meet a character named Socrates" who, instead of behaving as, broadly speaking, a questioner, behaves, rather, as a teacher who has a lot of already well-structured theories of his own to expound (as, for example, in substantial portions of Plato's Phaedo); or as a teacher who wishes to be followed by a very disciplined interlocutor who does not dare to have ideas of his own but simply tries to understand him step by step (as, for example, in Plato's Republic, with the exception of Book I); or as someone who is quietly happyviii to learn a lot from his interlocutor (as in Xenophon's Oeconomicus); or as someone very much aware of the abilities needed to be a skilled hipparchos (as in Mem. III 3); or as one who knows how painters reveal emotions and ethos through depictions, and sculptors portray the human body as a living one (as in Mem. III 10.1-8). This Socrates surely has very little in common with the Socrates of common recognition, and, most importantly, is not likely to be mistaken for that philosopher.
vii Especially in the case of aporetic dialogues, readers often tend to feel themselves sympathetic with the interlocutor at the beginning, but then unfailingly come to feel themselves more and more on the same wavelength as Socrates. viii I mean: far from merely affecting to appreciate what the interlocutor has to say (as, say, in Plato's Euthyphro: cf. Eu. 6c8-9), here Socrates sincerely accepts to learn, i.e. to participate to the transfer of ready-made pieces of knowledge from his interlocutor to himself.

11

It is all too easy to presume that dialogues of the second type were written when it was no longer a priority to offer the most accurate picture of Socrates as he had really existed. And since it is quite easy to see that where, when (and up to what point) Socrates becomes the proponent of particular doctrines, he is no longer behaving a Socrates", we can safely assume that the Socratics were in agreement that the Socrates who behaved in a certain, recognizable manner was a Socrates close or very close to the original, and, conversely, that they were not making a serious claim to be adhering to the original when they dared to transform him into the simple proponent of particular doctrinesix. These assumptions help us identify another important change that occurred some time (a few decades, in fact) after the birth of the literary and philosophical phenomenon called Sokratikoi logoi. At a time when the new formula had ceased to be a novelty, Plato and other authors may have felt an inclination to introduce more doctrines, theories, doxai, and explicit teachings into their Socratic dialogues. Of course we do not know exactly how and when things changed, but it is at least likely that Plato abandoned the aporetic cast of his dialogues in favour of a new formula in which, broadly speaking, there is a teacher and there is something taught. In so doing he devised a new type of dialogue, aimed at granting ample room for positive teachings on the part of the main speaker, and was probably happy to accept the entrance of whole new sets of philosophemes into his dialogues. Even in these doctrinal" dialogues, Plato often shows an interest in pointing out how certain crucial questions are not to be taken as having been definitively settled. Notice, for example, how frequently there is a disproportion between the main doctrinal body of a given dialogue and its explicit conclusion, which is such as to leave the question still open from important points of view (see the Phaedo, the Euthydemus, the Cratylus, the Republic, the Theaetetus, the Parmenides, and other dialogues)x. However, these remain doctrinal dialogues since their central speaker normally professes to have already developed some ideas, reached some knowledge, be convinced of something when he goes to share them with his interlocutors, and, on the other hand, almost everybody in these dialogues avoids to make up impromptu statements, definitions, or objections. So, whatever the details of the story, we may conclude that there was first a period of enthusiasm for the dialogue form and a new way of philosophizing, and then a new period marked by the preference for dialogues incorporating whole bodies of doctrines, theories, and doxai as an important part of them. In this way doctrines once again began to form the conix It is a pity not to be able to discuss this and other topics at greater length. This paper was meant, in fact, to explore a rather complex group of strictly inter-related themes while postponing the scholarly assessment of each of them to a further occasion. x Clearly these statements should be qualified, and this I cannot be done here. Suffice it to note that, as to the Republic, the disproportion between the final myth and the main demonstranda of the dialogue have been convincingly (though sketchily) dealt with in the parodic Republic Book XI recently authored by Mario Vegetti (Vegetti 2004).

12

tent" of dialogues as well as of philosophical treatises as such (i.e., by occupying, so to speak, the semantic field of philosophy")xi. Neither innovation proved absorbable by the other. How powerful an oscillation between extremes!

REFERENCES Rossetti 2001 L. Rossetti, Le dialogue socratique in statu nascendi", Philosophie Antique I (2001), pp. 1135. Rossetti 2005 L. Rossetti, Le contexte littraire dans le quel Platon a crit", in M. Fattal (ed.), La philosophie de Platon 2 (Paris: L'Harmattan, 2005), pp. 5180. Vegetti 2004 Platone, Repubblica Libro XI, Lettera XIV. Socrate incontra Marx, lo Straniero di Treviri. Autentico falso di Mario Vegetti (Napoli: Guida, 2004).

Livio Roseti HOLISTIKI PRILAZ RANIJOJ SOKRATSKOJ LITERATURI Rezime U radu se daje pregled promena filosofske scene u Atini do kojih je dolo posle Sokratovog suewa i smrti. Autor smatra da su Sokratici razvili nov nain bavqewa filosofijom.

xi This is the case even if Plato is often careful in avoiding to preserve a distance from the theories maintained by his main speakers.

13

UDC 821.14'02-2.09 Aeschylus 821.14'02-2.09 Sophocles 821.14'02-2.09 Euripides

Victor Castellani

THE YOUNG AND THE VERY YOUNG IN GREEK TRAGEDY

APSTRAKT: U radu se navode podaci koji pokazuju da su tri velika atinska tragika pesnika vrlo razliito obraivali temu mladih qudi i dece u svojim dramama. KQUNE REI: Tragedije, mit, mladii, deca, Ajshil, Sofokle, Euripid.

Amid violent words and bloody deeds of mature characters in theatrical terms, of full-bearded men, of married women who have given birth what younger persons see and hear, do and say, and nearly or actually suffer heightens drama visually, thematically, and morally. Many, indeed most of the surviving tragedies from 5th century Athens and a substantial number of those we know only from fragments and testimonia involve children, adolescents, and young persons at the threshold of adulthood (boys in their late teens, girls just now marriageable).i Sometimes the characters in a play only mention these; but very often the playwright brings
i A crucial caution is necessary at the outset. Much that follows deals with lost" plays concerning which we must speculate with doubt upon doubt. We are sometimes uncertain whether a well-attested play is a tragedy (and is thus germane to this study) or a satyr-play (and does not concern us here); worse, often we cannot be certain to which tragedy or even to which poet's tragedy a fragment belongs. This is especially a problem with papyrus fragments. Moreover, literary sources that quote or paraphrase the tragedians may confuse one play with another, ascribe a play to the wrong playwright, or offer an alternative title or a garbled one. More often than we like to admit, we do not know whether a play whose mere title is mentioned once ever existed, let alone whom and what it was about. Nevertheless, revealing patterns and habits of dramaturgy emerge from the lost plays, and we would be unwise to omit them from our consideration. My information about all such matters comes chiefly from A. Nauck, Tragicorum Graecorum Fragmenta (Stuttgart; reprint Hildesheim: Georg Olms, 1964) with B. Snell's Supplementum; T. B. L. Webster, The Tragedies of Euripides (London: Methuen, 1967); and J. Diggle, Tragicorum Graecorum Fragmenta Selecta (Oxford: Clarendon, 1998).

15

them onto the stage and, if only by their cries of distress, into the dialogue. Scholarly literature has paid due attention to nubile virgins, especially those about to be wed" to Death in human sacrifice.ii Budding heroes, in their middle to late teen-years have also attracted informative notice.iii The broader generic topic, however, deserves a panoramic look that also takes into account younger and youngest children, all the way down to newborns and even the unborn. Their lives are critically important, inasmuch as neither a royal dynasty nor an entire nation can live on unless a new generation survives gestation and infancy, childhood and adolescence. On the one hand, those younger and youngest children whose small roles were assigned not to adult tragic actors but to young extras" were completely defenseless against deadly violence, threatened or applied, and might only suffer; older children, on the other hand, whom adult actors impersonated, could speak and act during crises in which, often, their own lives were in danger. These older ones included both pubescent girls that is, by ancient Greek standards, maidens ripe for wedding and boys at the verge of manhood who were literally ephboi, upon hb". Moreover, the crises with which dramatic action confronted these latter, somewhat older classes of young people are typically the first of their lives, daunting tests of precocious maturity and will as well as proofs of royal pedigree that often elicit their own noble behavior in glaring contrast to less-than-heroic behavior of their elders (including parents, with whom these young persons often have a complex and troubled relationship).iv Aeschylus does not seem to have made very much of the topics of the suffering young and of youngest heroism. He belonged to a generation that
ii Valuable studies include H. Foley, Ritual Irony: Poetry and Sacrifice in Euripides (Ithaca and London: Cornell University Press, 1985), esp. pp. 65102 on Iphigenia, but valuable for other sacrificial killings besides; J. Wilkins, The State and the Individual: Euripides' Plays of Voluntary Self-Sacrifice", in A. Powell, ed., Euripides, Women, and Sexuality (London and New York: Routledge, 1990), pp. 177194; N. S. Rabinowitz, Anxiety Veiled: Euripides and the Traffic in Women (Ithaca and London: Cornell University Press, 1993), esp. pp. 3166; and again H. Foley, Female Acts in Greek Tragedy (Princeton and Oxford: Princeton University Press, 2001), esp. pp. 145200. iii Though not everything there claimed can be sustained, J. J. Winkler shows clearly how important the entire Great Dionysia were for acculturation of the ephebes, the citizens-to-be of the Athenian state, particularly the choral-dramatic performances in which they participated, in The Ephebes' Song: Tragidia and Polis," in J. J. Winkler and F. I. Zeitlin, eds., Nothing to Do with Dionysus? Athenian Drama in Its Social Context (Princeton: Princeton University Press, 1990), pp. 2062. iv Recently scholars have studied and discussed relevant inter-generational dynamics: M. Golden, Children and Childhood in Classical Athens (Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press, 1990), esp. pp. 80140; B. S. Strauss, Fathers and Sons in Athens: Ideology and Society in the Era of the Peloponnesian War (Princeton: Princeton University Press, 1993), of which Conflict: The Sons of Theseus" (pp. 100129) and The Hour of the Son: ca. 450414 BC" (pp. 130178) are esp. pertinent to my investigation; and two articles in J. Neils and J. H. Oakley, eds., Coming of Age in Ancient Greece: Images of Childhood from the Classical Past (New Haven and London: Yale University Press, 2003), viz. H. Foley, Mothers and Daughters" (pp. 113137) and J. Neils, Children and Greek Religion" (pp. 139161). Noteworthy still and directly related to this paper is a somewhat older piece by G. M. Sifakis, Children in Greek Tragedy," BICS 26 (1979), 6780.

16

was uniquely proud of its adult achievements in the Persian Wars. His tragic effects typically involve persons old enough to act, who are in consequence acted upon, whether or not they themselves live on to learn a pathei mathos truth from a reversal in their fortunes. His Xerxes, for example, is youthful, certainly immature in contrast to Great Darius' ghost, but no teen-ager; his Orestes, though he must be quite young, in his late teens years, is already mature and self-possessed when he approaches his father's tomb. Sophocles, on the other hand, and especially Euripides understood and exploited the pathetic effect of harm done or threatened to those who not only have no power to retaliate, but even lack the power to express themselves beyond the simplest cry. Sometimes such pure passivity" belongs as well to a baby's or small child's mother, doubling the pathos unless she herself deliberately perpetrates the harm, like Procne or, as Euripides tells her story, like Medea, in which case moral horror complicates the audience's emotional response. Melodramatic threat to a baby, a repeated theatrical topic in Euripides, gave Aristophanes matter for parody in his comedies. Just as the observant comedian famously and repeatedly mocked the My-tongue-swore" line from Euripides' extant Hippolytus, he also alluded to a memorable pathetic scene in the same playwright's lost Telephus. Telephus has threatened to slay baby Orestes, so Dicaeopolis holds a knife to a basket of charcoal, Mnesilochus to a wineskin.v We may divide the material to be discussed here into two broad categories with a number of subdivisions. One category comprises all who, however young, must have been played by one of the three adult actors, perhaps by a versatile tritagonist.vi Into the second category fall all the rest, from children who may cry out a phrase or two, to babies who do not even appear on stage (sometimes because we now see the same persons now grown up).vii This second class clearly demands several subcategories. This is the scheme:

v In Acharnians (336349) and in Thesmophoriazusae (731759). We may perhaps find a lighter allusion in Lysistrata (877908, part of the Myrrhine-Cinesias scene, with their baby boy on stage: whether or not Telephus was referred to here would depend upon stage-business which, of course, is forever unknowable.). vi One noteworthy exception within this category is Iole in Trachiniae, a kphon prospon. Until the messenger" takes Deianeira aside with information about the captive princess, the episode effects a bit of suspense concerning whether she will speak (like her counterpart in Aeschylus' Agamemnon, even if not quite so long-windedly as Cassandra does!). Instead, Deianira speaks for her. Where a pair of siblings appeared, for example, those many fraternal twins in the myths that were made into plays, one of course may speak for both, as Demophon does for himself and Acamas in Children of Heracles and as Castor does in his own and Polydeuces' name in Euripides' Electra and (probably) Helen. vii In cases where children clearly cry out for the audience to hear, but cannot have been played by one of the regular three actors, exactly how the Athenians stage-managed the scenes is unknown, though back-stage voices have been proposed. Furthermore, we really do not know what was done to present infants on stage whether, for example, by convention a bundle of cloth sufficed or some sort of doll was used. The main thing, however, is that, by whatever convention, these children were real" in the action.

17

I. Pre-adults or young adults whom an actor impersonates a. Males, especially unmarried ephebes" b. Females, virgins (and unmarried victims of rape) II. Youngest persons, male (and, very rarely, female) a. Children who appear in a play i. Those who can toddle or walk onto the stage ii. Infants whom someone else must carry onto the stage b. Children only mentioned in a play, without appearing i. Unborn children in current gestation of a pregnant mother (rare) ii. Existing children mentioned but remaining off the scene (rare) iii. Children killed in the past, by murder or unblessed sacrifice iv. Children who suffered in the past but who, now grown up, do appear. A detailed treatment of all this would, of course, require an entire book; here I undertake only a survey. We shall proceed subcategory by subcategory. Under each comes first a census" of examples of the young that fall within it among extant plays, to which I add selected others about whom we know from lost or fragmentary plays; then each section ends with discussion, where I offer comments on particular theatrical effects and more general remarks on the dramatic themes that persons of this subcategory serve. I.a Youngest Males with Full Roles Beardlessness in males would be a useful criterion, if only we could infallibly visualize the plays! But that would not be the only criterion, since some heroes, for example Theseus and Achilles, acquired fame for great achievements before they grew beards. Here we are concerned only with young men who face the first great crises of their short lives. Examples We must count here Orestes in all of those plays where he appears as matricide, whether immediately before, during, or within weeks after his dreadful act of revenge. As a pre-teen boy, whom an older person had hurried to safety, he has suffered exile and de facto disinheritance, and in his late teen years arrives home to avenge his father and claim his bloody patrimony. His return to Argos with a grim purpose is his first significant act, and marks his accelerated coming-of-age. Seven plays present him. Libation Bearers and Eumenides of Aeschylus, the two later-5th century plays entitled Electra, and Euripides' very late Orestes deal directly with his killing of his mother Clytemnestra and its immediate aftermath, Andromache and Iphigenia in Tauris with longer-range consequences. 18

Few other characters in Aeschylus qualify as ephebes. The sons of Aegyptus in the trilogy to which his Suppliants belonged may have made a collective group in this class; and, if in his Laius Laius' young victim Chrysippus appeared, he is another; likelier, however, the boy was only mentioned for background. How young Oedipus was in Aeschylus' Oedipus is not clear, but the doomed man's experience as a very young prince of (he thought) Corinth may have provided important background, as it does on the stage a generation later in the central episode of Sophocles' extant corresponding play. Oedipus' sons, on the other hand, were both married before they killed one another; therefore we cannot include them in this category. Among Aeschylus' many lost plays the boy Phathon must have played a role in Daughters of the Sun, named after a chorus of his sisters.viii Finally, young Achilles presumably appeared on the Aeschylean stage more than once; but he was so precocious and a demigod to boot that he hardly counts as a typical ephebe-type. In contrast, Sophocles specialized in dramatizing males of roughly ephebe age at a moment when necessity made them men. His Orestes has already been listed; and Oedipus in the messenger-scene-like flashback at the center of OT parallels him, even in the matter of traveling from Delphi and killing a parent! To these two we must add certainly Haemon from Antigone, Hyllus from Trachinian Women, and the Philoctetes' Neoptolemus. Neoptolemus, barely past boyhood, was also the central character in the lost Scyrians. We may speculate about still others in other lost plays, little though we know about most of them. Pelops in Oenomaus/Hippodameiaix was certainly young, as were title characters of Alcmeon, Euryalus (viz., Odysseus' son), Eurypylus, Eurysaces (Ajax' son, older than in Ajax though probably still quite young), Ion (alias Creusa), Meleager (if he was not, as at Iliad 9.556-94, already married, but instead eligible and attracted to Atalanta), Peleus, Phrixus, Triptolemus, and Troilus (who was, to judge from vase-paintings, a small boy, younger than most in this group). Incipient heroes appeared also in Epigoni (Alcmeon and one or more others of his avenging cohort?), in Phaedra (Hippolytus), and in one of two Sophoclean Tyro plays (Tyro's Poseidonian sons Neleus and Pelias).x Euripides' larger extant corpus provides several other unmarried young men in addition to his 4 x Orestes: the ghost of the boy Polydorus who speaks the prologue of Hecuba, Hippolytus in the extant play named after
viii Did the oldest of Niobe's sons appear in Niobe? Given what we know from Vita Aeschyli 6 about the title character's long on-stage silence until the third meros" (cf. Aristophanes Frogs 911f.), we may think this unlikely; Nauck fr. 157 relates that she sat by the tomb of her dead children. xix These may be alternate titles, or separate plays in one of the trilogies Sophocles is known to have written. In either case, both Pelops and Hippodameia were surely characters. x Theseus in the posthumous Oedipus at Colonus may be too mature, reigning as king in Attica and with many great deeds already done, though we might still ask ourselves how old he is and whether he might not be romantically interested in admirable Antigone at the end of OC and not just quasi-paternally. Polynices in the same play, though young, has also done too much (including, as noted already, contracted a marriage) to fit the category. But neither young man is far beyond its boundary.

19

him (as also in an earlier, lost one); the adolescent title character of Ion; and Menoeceus in Phoenician Women. To these must add 3 x Pylades, Orestes' age-mate companion, who, although he plays only a silent supporting role in Electra, has a major speaking one in the first Iphigenia (where he is noble) and in Orestes (where he is a gangster). Another tragic mother-slayer was involved only in two aftermath plays, Alcmeon at Psophis and Alcmeon at Corinth. Pentheus in Bacchae, whom his mother slays, also qualifies if, as many believe, he is young and beardless like his divine cousin Dionysus. As observed above, Achilles in lost plays of Aeschylus does not properly belong in this group because he is precocious and mature, already so, I suspect, in the lost Iphigenia; the peevish teen-idol Achilles of Euripides' Iphigenia at Aulis, on the other hand, does qualify, but rises to heroic stature in the course of the action, as probably did a somewhat younger Achilles in Scyrians (who seduced or raped his foster-sister Deidameia). The incestuous rapist Macareus of the Aeolus falls into this category too. However, as in the Oedipus at Colonus, Theseus as a reigning king cannot be classified as ephebe in Euripides' Suppliants, nor can his twin sons, as co-kings, in Children of Heracles. Other lost Euripides offers several more youths whom we can corrctly so classify: young Peleus confronting a Potiphar's-wife figure in Stheneboea (cf. Sophocles' Peleus) and Phoenix, falsely accused by his father's concubine in Phoenix; Argeius, the title character's young son in Licymnius; a Euripidean Meleager and a Euripidean Phrixus, counterparts to characters in Sophocles. Besides these we ought to count grown-up yet still very young sons (and rescuers) of title-character heroines Antiope (Amphion and Zethus), Hypsipyle (Euenus and Thoas), and in one of two plays named after her Melanippe (twin sons of Poseidon, names not preserved). In the Dictys a young Perseus rescued his mother Dana; and we may count further the adolescent title characters of Chrysippus, on the one hand, a straightforward victim of an evil man's violence, and of Phathon, self-destructive victim of his own ambition and insecurity (likely characterized in contrast with the same figure of myth in Aeschylus' Daughters of the Sun).xi Discussion We have too little solid information to say anything much about Aeschylus' general practice. However, Orestes in Libation Bearers is a fascinating study of a very young man, sometimes tentative and hesitant, other times resolute; he and his older sister can seem vulnerable, yet they work together to achieve an awesome, two-part deed of divinely sanctioned revenge. In contrast, although he falls just outside the boundary of this
xi See the preceding note: Since young prince Theseus in Aegeus has already put a series of heroic exploits to his credit before arriving at Athens, I should not count him in the category of young men facing their first challenge, though at least he is not yet a reigning king. The same is true of his role in Theseus, which, as usually reconstructed, tells the story of his heroic doings on Crete. He is one of the girls and boys sent as tribute-victims to Minos; on the other hand, he is hardly novice in adventures and great deeds.

20

category, Eteocles in Seven Against Thebes demonstrates the awful working of a curse that has become a fate and a choice, eager as he is to face his own brother in combat because it is his doom and his character to do so. The brothers confront a dynastic destiny whose links extend to a time before their very birth. Sophocles and Euripides differ considerably in their handling of this character category. The elder poet tends to emphasize the breaking-out of what Bernard Knox called the heroic temper", not necessarily admirable but surely grand. (This also happens with several royal young women in Sophoclean drama, as we shall see below.) Euripides, in contrast, presents relatively little grandeur among a very mixed bag of young males. For instance, although in Iphigenia among the Taurians his Orestes is quite a fine young fellow, a grateful and exemplary friend to Pylades (and certainly much more to be admired than Menelaus, the leading male character in that other romance Helen), in three other appearances Agamemnon's son either deteriorates morally right before our eyes (in Electra and Orestes) or is villainous to begin with (in Andromache). Euripides' naive Ion becomes cynical, disappointed in his father Apollo; Hippolytus grows gentler and more understanding but is likewise disappointed in his divine patroness Artemis. Pentheus and several others are victims, with varying degrees of personal blame for what happens to them. Menoeceus in Phoenician Women and Phrixus in the play named after him are passively heroic, preferring death to ignoble life (and in the former case actually executing a self-sacrifice). Wouldn't we like to know more about the Chrysippus! Only Achilles in the posthumous Iphigenia becomes actively heroic" in his readiness to defend Iphigenia against all who would proceed with her slaughter. Although they are excluded by their married state and other factors from strict ephebe" status, the still-young sons of Oedipus furnish a fascinating three-way comparison among the tragic poets. Eteocles in Seven Against Thebes is doomed, yet also himself expedites that doom in a fit of violent hatred against his brother, seemingly unaware that both may fall in their duel, whereas Polyneices in OC is calm and determined in the face of certain death, provided he can take his brother with him. He owns full responsibility for his deed. This, I should say, is tragic-heroic, and Sophoclean, in comparison with the Aeschylean Eteocles, who in very different mood put on a yoke of Necessity" (compare Ag. 218). In Euripides' Phoenician Women we encounter a timorous Polyneices and a wicked Eteocles, both of whom cravenly hope to avoid death not to evade" it, as a doom, but merely avoid it as a practical matter. Both of them are unheroic to the bone, and anything but eager for combat. I.b. Speaking Young Maidens Conventional attire may have distinguished free maidens (or presumed maidens) on stage from married women and female slaves; but, again, we cannot see" even the extant plays, not to mention the lost Melanippes and Tyros! 21

Examples Aeschylus casts an entire chorus of marriageable maidens in Suppliants and possibly another in Seven Against Thebes, where the panicky female chorus seem to be very young.xii The latter, like the young-woman choruses of several of Euripides' plays, do not face personal crisis like the suppliant daughters of Danaus, or like the anxious and, later, mourning sisters of Phathon in the aforementioned Daughters of the Sun, but rather a national one in later tragedy, only in Euripides' Helen, where the Greek captive women of the chorus risk their lives by abetting an intrigue against the Egyptian king, is the chorus a collective character in the plot. Besides (probably) Iphigenia in Aeschylus' play named after her, her surviving sister Electra in Libation Bearers is the only other individual young virgin in Aeschylus with an undoubted role on stage. We do not know whether Helle ever appeared with her brother Phrixus in the play named after him. Why should I mention Io! Sophocles, in contrast, brings nubile princesses onto the scene regularly even two at a time, in Antigone (Antigone and her weak sister Ismene), Electra (Electra and her weak sister Chrysothemis), and the second Oedipus (Oedipus' sisters/daughters Antigone and Ismene, here both of them devoted and daring). Other young unmarried, un-betrothed princesses in lost Sophoclean works include Andromeda, in a play named after her; Auge, raped by Heracles in Children of Aleus; Hippodameia in a play named after either her or her possessive father Oenomaus; the title character of Nausica; Polyxena, twice, in Troilus as well as in the eponymous play that dramatized her sacrificial death at the end of the Trojan War; and possibly Tyro in that one of two plays named after her in which she was newly pregnant by Poseidon. As is the case with Niobe's sons, it is possible that an oldest daughter of Niobe appeared in Sophocles' Niobe. Finally, in the famous lost Tereus, Procne's younger unmarried sister Philomela, another rape victim, victim too of a dreadful mutilation, demands notice.xiii Macaria in Children of Heracles, Polyxena in Trojan Women, Antigone in Phoenician Women, Electra and Hermione in Orestes, and heroic Iphigenia in the second Iphigenia number among Euripides' characters in this subcategory. Into it also fall the daughters of king Erechtheus in the Euripidean play named after him, one of whom becomes a sacrificial victim, and young Cassandra who had a role in Euripides' Alexander.xiv Euripides exploited the theme of maidens raped, sometimes (see below II.b.iv)
xii As nymphs, not ordinary mortal girls, the Daughters of Oceanus in the Prometheus lie outside my study's scope. xiii We do not know whether in either of Sophocles' two Thyestes plays or in the Euripidean counterpart to one of them, Cretan Women, Thyestes' daughter Pelopia, mother of her youngest brother Aegisthus, appeared, or was even clearly mentioned. In the myth her father mates with her sometime after his terrible feast on her brothers. xiv Their unusual circumstances disqualify four other virgins: three who are priestesses (the Pythia in Ion, Theono in Helen, and Iphigenia in the first Iphigenia set among the Taurians) and the title character of Electra (who is married)!

22

in a retrospect from many years later, other times shortly after their violation: title characters of Alope (possibly with her new-born baby), Auge, Dana (some time after Zeus' golden rain: Perseus has been born some time ago), and Melanippe (in one of two plays about her). Betrothed but not yet married Alcmene, too, belongs here, whom Zeus seduced and impregnated in her fianc Amphitryon's guise. There is no evidence that Aeschylus deployed such potentially heart-wrenching theatrical images of innocent suffering.xv Sophocles, however, brought toddler Eurysaces into two or three scenes in Ajax, and the two little daughters of Oedipus at the end of the Oedipus Tyrannus. It is also possible that other children of Heracles younger than Hyllus should enter toward the end of Trachinian Women, while small children who can barely walk are a conspicuous visual element of the prologue-scene of the first Oedipus (which alludes thereby to the riddle of the Sphinx). In the lost Laocon the tragic priest's two little sons may have appeared in person, though it is likelier that the spectators saw" them only in a messenger's report of their and their father's horrific death. Similarly, Thyestes' little sons and his eventual dreadful dinner can have been present on stage, or only mentioned (as they are, of course, in fearful retrospect and vision in Aeschylus' Agamemnon). The same holds for Procne's son-victim in the Tereus. The sons of Sophocles' Phineus, not slain but blinded, may similarly have entered the scene, if not the dialogue, before and after their stepmother's heinous achievement. Unfortunately, in this case as in those others, we cannot tell for sure. Nor do we know enough about Euripides' Thyestes play Cretan Women to be determine whether the victimized boys appeared. One might guess they did, because so many others like them certainly did so on the Euripidean stage. Admetus' articulate child-heir Eumelus in Alcestis (the singing pais at Alc. 393415) begins the pitiful juvenile procession, which continues with Jason and Medea's two boys (with two voices at Med. 12711279) and those of Polymnestor in Hecuba (silent) and, (also silent) in Heracles, with the great hero's three sons by Megara. Young but older-than-infant Children of Heracles probably contribute to a suppliant tableau in the play named after them, while the Suppliants brings on a chorus who consist in part of boy children of six out of the Seven attackers who fell in the first round of the war against Thebes. In lost plays, the little sons of Athamas and Ino, in a play to which the latter gave her name, can have appeared, together or in alternation with Athamas' sons by Themisto, who, attempting to procure the deaths by sacrifice of her stepsons, was tricked into having her own children slain. The same Ino also played evil step-mother. In a play named Phrixus after a stepson of hers, in which adolescent Phrixus' sister, the girl Helle, was surely also mentioned (whether or not she had a role), Ino tried to have Phrixus sacrificed; the lad's
xv His Phineus evidently dealt with the later part of that man's long story, when the Harpies attacked him, himself blind, not with the earlier blinding of his young sons in which he was tragically implicated.

23

mother Nephele saved him, however, and drove Athamas and Ino mad, who then killed their own much younger sons Learchus and Melicertes.xvi Discussion Such young women seem relatively passive" in Aeschylus, while pathetic" better describes them in Euripides, rise though they can to dreadful occasions (such as their own death, sacrificial or otherwise, or the catastrophe in Antigone's family). They prompt our sympathy and pity. Even the Andromache's Hermione, originally unsympathetic to say the least, changes our feelings about her when she attempts to do the right thing" by suicide (and once we realize how she has been manipulated by her dastardly father Menelaus). In Sophocles the picture is more complex. Sisters contrast with their less passionate sisters in two famous instances, but also with their brothers: Electra is fundamentally different not only from Chrysothemis but also from her cool and collected brother Orestes; and Antigone, in Antigone, differs from Ismene, but later, in Oedipus at Colonus, from steady, resolute Polyneices. Sophocles' strong young women do not sacrifice" themselves for an external cause, but do so rather out of internalized philia, ultimately for themselves as they understand their identity, acting upon a loyalty in which they are entirely, emotionally invested; moreover, in doing so, they offer a strong reproach to weaker persons, of both sexes, on stage with them or in the orchestra. Sophocles may well use such girls, as Aristophanes uses women in a number of his comedies, to criticize the behavior of older but less sensible or less strong-minded men. II.a.i. Children, not played by regular actors, who walk onto the stage Discussion We must award Euripides first prize for developing this character type, and using it so that Aristotle's judgment that he was most tragic" (Poetics 1435a) is indeed justified, if by that he means most pathos-inducing, ending many plays unhappily after grievous enacted suffering. In comparison Aeschylus rarely, if ever, and Sophocles seldom brought forward small children just old enough to understand and to dread what was going on around them and what could happen or actually would happen to themselves. Euripides did this again and again, inventing infanticide (in Medea and possibly in Hecuba and/or Phrixus) or chronologically displacing it (in Heracles), as well as selecting myths where established tradition
xvi In a famous after-myth Melicertes and his mother do not die, or at least do not stay dead, but become sea-deities (respectively Palaemon and Leucothoe): Dionysus, whom Ino nursed after the death of her sister Semele, saves them. In fact, according to another version of the tale Dionysus' enemy Hera had inflicted the murderous madness, to punish Ino for nursing a divine bastard of Zeus.

24

prescribed it (Trojan Women, Ino, and Phrixus). He may well have introduced the use of little walk-on children, and a method for having them cry on stage or scream bloody murder off (and in Alcestis sing a sad little strophic song!); but whether he invented this business or not, he exploited it for all its pathetic worth, to the shock and horror of audiences ancient and modern, and toward their condemnation of the grown-ups who allowed or perpetrated such unmitigated atrocity. II.a.ii. Babies who are carried onto the stage Examples Once more Aeschylus gives us very few examples, indeed perhaps only one. We are informed that in his Telephus the wounded king of that name seized baby Orestes and used him in a uniquely menacing supplication.xvii Sophocles, who also seems to have deployed babies rather sparingly, may have set an emotionally powerful precedent if Procne (or a nurse) ever brought little Itys alive onto the scene before he became the main course of a gruesome Terean Feast. Certainly his lost trilogy Telepheia must have included such spectacular business with baby Orestes as Aeschylus had already shown; and conceivably one or two of the youngest of Sophoclean Niobe's children appeared before the spectators' eyes, if not all fourteen. Whether the spectators saw him or not, baby Perseus in Sophocles' lost Dana was in deadly danger from his grandfather. Acrisius set (or would set) him and his mother adrift at sea. In the surviving plays, however, Sophocles does not make dramatic capital of very small objects of violence or threat of violence. Only plague threatens those babes-in-arms who must have been part of the opening scene of Oedipus Tyrannus mentioned above. Euripides is in contrast a rich source for persons in this category. Infant Orestes comes on, early in the poet's career (in yet another lost Telephus) and late (in the innovative posthumous Iphigenia at Aulis), while a melodramatic sequence in Andromache revolves around helpless baby Molossus. The little boy's life in each instance is threatened, especially that of Molossus in the evil clutches of his jealous, desperate stepmother Hermione. Babies Perseus (in a Euripidean Dana) and Learchus and Melicertes (in Ino) were certainly important in those lost plays, like Melanippe's little sons in one of the two plays in which she was the leading character, and like snake-bit Opheltes in Hypsipyle. However, we will probably never know whether all or any of these embattled little persons actually appeared. Opheltes, if we posit that he was brought onto stage before and after his death, would have provided maximal visual pathos, to which we may compare Astyanax' part in Trojan Woman, whom we see" first alive at
xvii We assume this happened in full view of the audience, as also in Sophocles' early Telepheia; nevertheless it is to Euripides' subsequent staging of the same event in his Telephus that Aristophanes repeatedly alludes.

25

his mother's breast, then dead on his father's shield. In fact, Euripides doubled this pathetic effect or, rather, a closely related (belonging perhaps to Category II.a.i) in Hecuba, where two innocent sons of the evil Polymnestor walk on alive, enter the skn-building, and are carried, dead, out and away; and he tripled it with the three little boys in Heracles whose father first rescues them, then kills them, and finally hugs their lifeless little bodies (as I understand lines 140609). Polymestor's and Heracles' boys lie, in fact, in a gray area between categories: they seem to be young toddlers, who can walk onto the stage on their own even in the former case a bit older, old enough to be told an important secret yet they can be easily picked up by a mother, to protect them, by kindly other women, to fondle them, or by a murderess, to slay them.xviii Medea's boys are hardly much older, if at all so. Discussion If Aeschylus used helpless, endangered or manifestly doomed tiny persons for theatrical effect elsewhere than in Telephus, we do now know about it. Sophocles developed the device, but does not seem to have brought many babies onto the scene. In fact, we cannot be sure that Itys actually appeared in the Tereus. Infant Orestes is assuredly present in the Telephus trilogy; however, although a grievous adulthood awaits him, he escapes then with his life. Euripides made sensational use of this category, as of the preceding one: we have observed that the two categories are somewhat blurred. Children of both age classes are presumed innocent and suffer, when they do suffer, helplessly. Which are the more pathetic is debatable. Euripides deployed plenty of both, or, perhaps more accurately, developed the continuum from infant babe-in-arms to boy (or rarely, if ever, girl) of, say, six or seven years of age to great dramatic effect in scenes of considerable emotional power, especially in devastating before-and-after sequences where the audience do not merely hear but see the consequences of adult crimes against humanity. He may even have innovated in the use of small, screaming children. We cannot be positive about this, of course; however, I find no clear instance of such a small child's crying-out in the two older playwrights' extant works or, so far as I am aware, in plausibly reconstructed ones. II.b.i. Unborn children of a mother now pregnant Examples No extant play by any of the three tragedians features this situation. Numerous plays refer back to a fateful pregnancy in the past but these
xviii An astonishing opposite, 'feel-good' effect marked the unusual tragedy Polyidus, where the title character restored the dead boy Glaucus to life. (One Glaucus" or another gave titles to two plays by Aeschylus. Neither, however, was this resurrected boy.)

26

do not concern us here, even though some retrospective pathos is often entailed; for there would be no reason to mention a past impregnation and gestation unless something made it unusual, whether ominous or perilous. In Euripides' Alcmene, however, and in his lost Auge, Alope, and one of the Melanippe-plays a victimized woman almost loses her own life because she is, or just now was, unexpectedly expectant. Only in the first and second of these four dramas, however, are we reasonably sure that the pregnancy continued into action on stage: Amphitryon found his fiance pregnant and Aleus his daughter (who subsequently bore Telephus in a temple of Athena during the play?) Alope and Melanippe, on the other hand, can already have given birth when the plays about their plights begin.xix In Sophocles only one of his two Tyro-plays probably had a motif of this sort. Discussion Although exaggerated physical padding of both male and female persons was commonplace in comedy, and a pretended sudden pregnancy is good for laughs there (Lysistrata 742756), in tragedy such physical enhancement (of a male actor) was perhaps more than even tolerant ancient theatrical conventions could bear. Euripides nevertheless once or twice dared to experiment with a visible pregnancy, amplifying the special vulnerability not just of mother and infant child but of mother and child-to-be.xx II.b.ii. Existing children mentioned in dialogue but remaining off the scene Examples It is surprising how few of these we find apart from the Niobe's brood, or at least most of them, in Aeschylus and Sophocles. Phaedra's sons in the extant Hippolytus of Euripides are the prime example, important to their mother's motivation and actions albeit unseen throughout. We might also note here the neglected children of Thebes, whose mothers have run off to the mountain in Bacchae and the other children of Agamemnon and Clytemnestra in Iphigenia at Aulis, whose lives the impassioned, potentially murderous Achaean host would not spare if they tried to save their daughter Iphigenia by taking her home. (Of course, any of those numerous children mentioned in above in Sections II.a.i and ii who did not in fact come onto the scene must obviously be counted here instead.)
xix Embarrassing and endangering tragic pregnancies generally lie in the dramatic past of Athenian tragedies, recent, like Dana's, or in a more distant past, like Creousa's in Euripides and, probably before him, in Sophocles (and like that of Antiope and a number of others). xx It is possible that Sophocles' Tyro answered one of Euripides' plays dealing with new-borns. Chronological relationships among even extant plays are often impossible to determine for certain, let alone the ordering of fragmentary plays from the long, overlapping theatrical careers of Sophocles (active 468406) and Euripides (active 455406).

27

Discussion In yet another category Euripides appears to have expanded the spectacular" range of tragedy. Aeschylus, to the extent that learning by doing and suffering" informs his dramaturgy, would naturally eschew Categories II.a.i and ii, and II.b.i and ii, tending instead to bring into painful drama persons old enough to act, to understand how and why they are acted upon in turn, and (if they do not die) to learn something from the experience that is, characters in Category I and, of course, full adults. II.b.iii. Children killed in the past, by murder or unblessed sacrifice Examples In Aeschylean tragedy the sons of Thyestes, slaughtered for an unholy feast; the eldest daughter of Agamemnon and Clytemnestra, sacrificed for an ambiguous cause; and all the brutally slain children of Troy cumulate a huge mass of moral atrocity in the Agamemnon, never mind that it is all retrospective, visualized only in imagination. Moreover, in the background to Aeschylus' Hypsipyle was a notorious enormity: the women of Lemnos had slaughtered all the males on their island, even children, before the Argonauts landed there.xxi Furthermore, all of Niobe's children were likelier than not dead already as Aeschylus' perplexing, evidently quite static play about her opened. But they were hardly forgotten! In sharp contrast, not only Sophocles but even pathetic" Euripides makes little use of past infanticides; both of the later playwrights were far more interested in ongoing violence, potential or actual, in the dramatic present; and, as we have noted, Euripides liked to show his pathetic victims, not just mention them in dialogue or messenger-speech. Discussion Here at last Aeschylus is a contender for top honors, for the richest development of this theme in multiple temporal frames. The grandest and gravest lyric-narrative poet of our three tragedians, he developed the theme of child-murder not as an immediate, theatrical event (or near-event, excepting the Telephus) but rather as a poetic motif, ramifying into past, future, and places as far away as Troy was from Argos, for the ruminations of his choruses, for the edification of the (often guilty) living. Aeschylus' younger compatriots, on the other hand, exploited children whom the myths mentioned for thrilling, sometimes appalling action on or just off stage, rather than merely in sublime verse. Euripides in particular, as we have seen, tended to kill them behind the scenes" yet near enough by for
xxi At Libation Bearers 63136 his chorus recalls the Lemnian atrocity, female crime, without giving details.

28

us to fear or hear their screams,xxii or to threaten them in melodramatic action, and to display them to the spectators. Threats to the tiny hostage Molossus in Andromache and the violent ups and down of the fortune of the title character's sons in Heracles are typical, paralleled as they are in fragmentary plays. II.b.iv. Children who suffered in the past but who, now grown up, appear Examples Fateful children, whom someone intends to kill in their infancy to frustrate a prophecy or oracle, but who survive, grow to adulthood, and fulfill their awful destiny, abound in tales that the tragic poets dramatized. The theme appeared in Aeschylus' Theban trilogy, in the person of the anonymous baby, abandoned to die, who became Oedipus. The poet likely divided his story between two plays, first in prospect (Laius), then in retrospect (Oedipus). Sophocles, of course, picked that story up.xxiii In works that do not survive Euripides brought on such predestined destroyers as Perseus (in the Dana), Paris (in the play that bore his royal name Alexander), and possibly the vindictive title character in Cresphontes. Other, irregularly conceived children were in danger of death by exposure, even when not explicitly fated", because of what they were or whose illegitimate, otherwise undesired, or the object of someone's fear or hatred. Years later, however, having escaped untimely death, they came back to the place of their birth to defend and/or to avenge a wronged parent. These are fairly numerous and routinely come in twos: Antiope's twins sons by Zeus, Hypsipyle's by Jason, and Melanippe's and Tyro's by Poseidon, all in Euripidean plays named after the mothers. Aeschylus had made drama of the Jason-Hypsipyle-and sons myth in (probably) a trilogy, and Sophocles had treated or would treat? the Poseidon-Tyro-and sons story, yet Euripides offered far and away the most examples of such family drama.xxiv He also played an extraordinary variation on the theme in Ion, who grows up almost to destroy his unrecognized mother who has twice almost destroyed her unrecognized son!

xxii Or, in the horrible case of Polymestor's sons in Hecuba, their father's groans as they are slain before the eyes he will soon lose. xxiii Whether Euripides followed suit is not clear, since we know that his late play Oedipus was revisionist-innovative in other regards. The amusing jabs of the character Aeschylus" in Aristophanes' Frogs at the opening words of Euripides' Phoenician Women (Oedipus was once a happy, prosperous man") are generally supposed to refer to the Aeschylean version of what happened to Laius' new-born son. xxiv Here, again, Sophocles in his other Tyro, also with (for its author) an unusual content, answered a plot by Euripides. (See note 19 above.)

29

Discussion Euripides takes the palm for emphasizing how precarious the very existence of his young heroes has been from their very birth. This holds true for Orestes as well, whom only a loyal, quick-thinking slave saved from death at age eleven or so upon his father's fatal return from Troy (El. 1618 and 556f.). Such backgrounds not only are in keeping with this playwright's strongly melodramatic tendencies over nearly half a century writing for the Theater of Dionysus, they also advance a characteristic Euripidean theme: the abject powerlessness of human beings in this world. Case after case of threatened women and of new-born children who were not guaranteed by fate to survive demonstrates this painful fact of life as Euripides sees it. In general, Sophocles is much more interested in children of destiny, as they become aware of their destiny, typically as their fathers' children, whereas Euripides subjects uncomprehending children, even tiny ones, to whims of gods and men, or even of their own mothers. In fact, the latter deals in nearly every play with a painful motherson relationship of one sort or other, however broad the spectrum of feelings and behavior between them. Even in the background to his Hippolytus lurks the title character's Amazon mother! Conclusion Let us continue with Euripides for a moment more. His plays spare some, but doom many others of the young females and the younger and youngest males who populate the myths he adopted and adapted. The youngest ones merely suffer, yet may complain at their own death or (Eumelus in Alcestis) at that of mother, while those old enough to know what is going on often acquiesce in a doom that few of them escape. Only young Phrixus is ever rescued before impending sacrificial death, which takes the lives of many another victim in Euripidean drama, while only the craven retreat of Menelaus before old Peleus spares baby Molossus in Andromache. Highlighted by the sensational stage-effect of a threatened child or infant like Orestes in Telephus or, worse, of an innocent child or children whom spectators see alive earlier, later dead or, worst and most shattering of all, of little ones who scream at the moment of off-stage slaughter (Medea's sons), the behavior for good or ill of the responsible grown-ups emerges with special clarity. Aeschylus, who anticipated much of Euripides' stagecraft in other respects, evidently did not do so in this one. He did not go out of his way to bring young persons onto the stage, nor to exploit for shocking emotional effect those that he did introduce. (Baby Orestes in Telephus could support only very limited fear or suspense, since the audience could hardly believe his life was in real danger.) Sophocles specialized in representing characters upon the threshold of full adulthood, young men of what we roughly describe as ephebe-age and 30

young women at the point when marriage is imminent, who (like Giraudoux' lectre in a modern dramatization of her story) declare themselves" defiantly, even at the prospective price of their deaths, since to them something else suddenly appears more precious than life. Their single-minded confrontations with compromised elders provide a series of crises with grand moral dimension (and therefore didactic potential). They grow into adult heroes and heroines right before our eyes, rising to challenges that commanders, kings, or even gods pose to them. They are far more active-tragic than passive-pathetic, in contrast to those who most closely correspond to them in Euripides, and yet less theological", less tied to clear theodicy, than their scarce counterparts in Aeschylus. Euripides, however, to return to him, is child-abuser par excellence, credited with a long list of deliberate, atrocious infanticides; and he thereby contrasts the helpless, naive, less-than-heroic innocence of adolescent children with clear moral evil.xxv His willing victims of sacrifice are heroic" only in an ironic way, whether because the cause for which they offer their lives is suspect (for example, Iphigenia's in the Trojan War), or because the tyrant or god or ghost who demands their young life is humanly abhorrent. In almost every tragedy extant or reconstructed, Euripides either demonstrates or narrates melodramatic actions in which very young people, prepubescent but capable of speech, or literal npioi, infants" who can only wail or at most cry 'Mommy!' (like Kinesias' boy in Lysistrata), face undeserved catastrophe that can please few survivors on the stage, satisfy no chorus in the orchestra, and edify no spectators in the theater.
Victor Castellani DIE JUNGEN UND SEHR JUNGEN IN DER ALTGRIECHISCHEN TRAGDIE Zusammenfassung Die drei grossen tragischen Dichter Athens waren ganz unterschiedlich in ihrer theatralischen Benutzung junger Personen und jngster, in frhester Kindheit bis zu neugeborenen Suglingen aus den Mythen. Dies belegen sowohl vorhandene ganze Tragdien als auch Fragmenten und Berichte von verlorenen Dramen. Obwohl Aischylos das Thema Kindermord oft behandelte, war Orest in seinem Telephos das einzige an der Bhne sichtbare Kind, das im aischyleischen Korxxv See M. Menu, L'Enfant chez Euripide: Affectivit et Dramaturgie," Pallas 38 (1992), 339358. We may expect an important study in depth of Euripides' thematic and theatrical exploitation of youngest children from Sophie Mills of the University of North Carolina-Ashville, from whose paper 'The Whole Race Loves Children' (Euripides Heracles 636): Small Children in Some Tragedies of Euripides," presented April 2005 at a conference in Madison, Wisconsin, USA I learned much and had some of my own observations confirmed. (In 1995 I myself had presented a paper at Spokane, Washington, entitled Somebody Doesn't Like a Baby? Small Children as Pathetic Props in Euripides," not published in the meantime, several elements of which now appear here.)

31

pus eigentlich besttigt ist, und er berlebte die Krise. Wahrscheinlich betrauerte die Aischyleische Niobe den Tod ihrer zahlreichen Kinder whrend der Handlung, der schon davor stattgefunden hatte. Jugendliche und jngste, erst jerzt Erwachsene erscheinen zwar in den Werken dieses Tragikers, z.B. Orest in Chophoren; aber wenige, wenn berhaupt, standen an der furchtbaren Schwelle Heldentums so emphatisch wie bei Sophokles. Das dramatische Geschehen im Sophokles schliesst mehrere kleine wie auch etwas ltere Kinder ein, obwohl wir nicht wissen ob der sehr junge Sohn Procnes und Tereus' im Tereus vor seinem grausamen Mord auftrat. Die Spezialitten des Sophokles waren jedoch die aufsssige, noch nicht verheiratete Heldentochter und der tapfere Heldensohn im Alter eines athenischen Epheben die beiden Typen von krftigeren, jeweils despotisch herrschenden Leuten herausgefordert. Der jngste Tragiker brachte die jngsten Personen am ftesten zur Bhne, und gab ihnen (erste?) Stimmen, selbst wenn nur um zu schreien (in Medea). Viele erbrmliche kleine Kinder erscheinen vor uns auf eigenen Beinen, oder werden in den Armen lterer Menschen getragen, einige Male erstens als lebende Personen, danach als winzige Leichen (eins in Troerinnen, je zwei in Medea und Hekabe, drei in Herakles); grssere Jugend lsst sich aus zweifelhaften Grnden opfern. Dadurch kann Euripides verschiedene mitleiderregende Effekte entweder gar neu eingefhrt haben, oder seltene, sogar einmalige Przedenzflle aus der frheren Dramaturgie immerfort entwickelt, damit die Jmmerlichkeit unschuldiger Opfer vermehrt wurde, und sich die entsetzlichen Tten und Gegentten Erwachsener hervorhoben. Wenige andere Jugendliche, wie Orest, verschlechtern sich gleich als sie aufwachsen.

32

UDC 930.85(394)

Emilia Masson

HATTUSILI I'S POLITICAL TESTAMENT: STIL AND ALWAYS

APSTRAKT: U radu se razmatra tzv. politiki testament, dokument koji osvetqava izuzetnu linost osnivaa Hetitskog carstva Hatuilija . KQUNE REI: Hatuili , Murili , hetitska kancelarija, simbolizam tekstova, indoevropsko naslee, rituali.

The documents relating to the foundation of the Hittite kingdom or even to the very first period of its existence shed light, directly or indirectly, on the exceptional personality of its founding king, Hattusili I. From the outset, he had recognizable strategic qualities. As discoveries were made, he also turned out to be a clever diplomat, his talents as a statesman commanding growing admiration. His talents may be measured first and foremost in terms of the machinery he developed, a perfectly structured chancellery known for its faultless efficiency. This was a real brain trust" that had the responsibility of preparing the ground for a new power by giving it legal form, and by attempting to impose the personality of the founding king on a conquered population by extending his authority over all his subjects. The first Hittite chancellery consequently produced a great variety of texts. In general, the structure of these texts has a composite character in which the logical articulation between passages or episodes as they follow one another is not evident at first glance, thus inducing the modern readers that we are to make mistakes. As the mode of expression, these texts boldly resort to a multiple symbolism. Thanks to the intense production of this chancellery we can also gather some sense of the spiritual Indo-European inheritance that lived on through the Nesite conquerors. Hardly explicit and even less didactic, these archaic vestiges intervene in an allusive and often allegorical manner, or are slipped surreptitiously into a narrative, an episode or even a passage. 33

To examples that have already been elucidated thanks to comparative methods I would like to add here as illustration the initial passage of the so-called Puhanu Chronicle (CTH 16); this document narrates the campaigns of Hattusili I in Northern Syria through a body of episodes or highly symbolical images. Indeed, the text opens on a ritual that is most probably operated on the person of the king, 29:
A person (the king) has dressed himself in a colourful garment. On his head a basket has been placed. He holds his bow. And he has called for help: 'What have I done? What? I have never taken anything from anybody! Why are you doing so to me and bind this yoke upon me? Therefore I must always bring ice (the chill of death) in this basket and keep fighting until I destroy the lands with this arrow that I will shoot into their hearts."

This description, brief yet charged with symbols, already appeared sufficiently eloquent to O. Soysal to rightly contemplate in it a military ritual, ein Kriegsritual" with the beginnings of a substitution ritual. But, walking in the steps of his predecessors, Soysal looks for comparisons with this pattern in Middle-Eastern traditions and for lack of anything better proposes comparisons with the Neo-Assyrian rituals. These comparisons do not lay within the merest common ideology and limit themselves uniquely to certain aspects of a purely formal order. The hypothesis of a warrior ritual is accepted by F. Imparati and S. de Martino who see moreover in the king's justifications a kind of redemption for the crimes and offences that he may have committed. It seems to me that the Indo-European inheritance offers to this singular ritual a much more satisfying analogy with regards as well to ideology as well to form. It is the warrior concept according to which every victory produces impurity caused by the bloodshed of the battles and for this very reason, demands expiation, even purification. If the scenario of these ritual expiations is not very well known, we nevertheless are aware that the passage under the yoke constituted its essential act: by way of removing the sacred aura it incarnated the transfer from one world to another, even the return from the supernatural to the ordinary. The importance of this ritual can be measured at best in primitive Rome where it wore the form of an official ceremony whose aim was to mark the first of October as the end of the military season. On this occasion, the warriors left the domain of an unchained Mars to the Mars presiding peace, a passage that forced them to remove the sacred aura surrounding them and to wash themselves clean of violence. Namely a kind of violence that is mentioned by the Hittite king: fighting, destroying and killing. Let us now talk about Hattusili I's Political Testament. Far from relating a spontaneous discourse of the king on his deathbed, it offers however the very paragon of masterly and perfectly reasoned compositions of which the first Hittite chancelleryhad the secret. Consequently, it is in the light of these texts, that this document may be analysed in the first place. However, it continues up today, to mislead innocent minds or even move sensitive souls. Starting with its structure, we may easily detect a cleverly arti34

culated composition whose episodes follow and complete one another with rigorous logic. In retracing the assessment of a reign, these episodes attempt each in its own way to reach a unique and same goal: imposing young Mursili as successor inside the country (Hittite version) and on the international scene (Akkadian version). The composition mode of this testament sui generis neither departs from the usual practices of the time original motives alternate with passages or elements appearing in similar writings, and are often formulated with the help of a ready made phraseology nor with stylistic devices that were current at that time. Two more personal, even moving notes, frame this series of reasoned remarks in a symmetrical fashion: the description of the king on his deathbed at the beginning and the pathetic appeal made by the king to lady Hastayar at the end. This appeal contrasts sharply, and on purpose, with the general style of the text and therefore disconcerts, or even induces error in the Cartesian readers that we are. Far from resulting from the misunderstanding of scribes who would have reported directly the live event, as Craig Melcherti states, this paragraph obeying to a logic that is not ours figures on the contrary like a coherent sequel to the words addressed to Mursili:
The great king, labarna, is repeating to Hastayar: Don't forsake me!" In order that the king not speak thus to her, the palace officials say as follows to him: Look, she now still keeps on consulting the Old Women." The king says thus to them: Is she now still consulting the Old Women? I don't know. Furthermore, do not forsake me! No!" repeats the king to Hastayar. Always consult me alone. I will reveal the sens of my words to you. Wash me as is fitting, hold me to your brest and, at your brest, protect me once in the earth!" "

The reason for thewell calculated spontaneity of this final emphasis is not to be sought within the more or less enigmatic words pronounced by the king. It seems to me that it must be gleaned through his infra-discourse taken from this document in its whole. Indeed, although the king deploys a whole series of arguments to impose young Mursili as his successor, he remains silent however concerning his mother. This silence seems at first glance slighfly surprising but which in the mind of the skilful editors of this testament corresponded to a precise intention: to emphasize Mursili's mother subtly and quite opportunistically in this last passage that concerns the intimate person of the dying king. By asking Hastayar, whose name is not preceded by the slightest title, to carry out what had to constitute the essential ritual for a dead king, Hattusili lets out a torrent of feelings and seeks comfort from the woman who probably was his ultimate favourite. Her position still poses a problem for specialists: guided more by a certain modesty than by the reality of insinuated things in more than one manner, they continue to identify her as Hattusili's wife, or as his mother or daughter, even though none of these three solutions is satisfying. Let us not misjudge this testimony of affection, let us not be moved by it: its aim is primarily to raise a concubine to the rank of wife in order to 35

satisfy as best as possible the traditional rules of succession. Because, by using with such brilliance the art of the unsaid or insinuationed, these very editors make us understand that Mursili is indeed the fruit of this late love. They had no way of knowing the extent to which, thousands of years later, they would give headaches to specialists who are not initiated in seeing beneath the surface, so to speak. Formulated in what we could call a coded manner, the exhortations addressed by the king to Hastayar, both humble and insistent, reflect in all probability one or perhaps two inherited funeral beliefs. After having asked her to stay at his side and to wash his body, tasks normally performed by a wife, Hattusili proffers another recommendation sibylline for us because allusive but no less evocative for those to whom the testament was destined: once dead, Hastayar will have to hold him to her breast in order to protect him in the earth. These words of the king can indeed be interpreted as an invitation to follow him in death, even to submit to the traditional practice of suttee, well attested in ancient periods in the whole of the Indo-European world. This practice that applied principally to concubines of great men was institutionalized in Vedic India into a theory: the woman who submits to it will accede to her husband's heaven, and will thus be promoted to the same rank as he. The Hittite texts found up to now do not echo this custom, already out of usage at the time of their writing but probably not yet absent from memories. This state of things would also explain why Hattusili, all the while inciting Hastayar to renew with ancestral practices and to follow him on his path to the Other World warns her not to consult the Old Women" about this. These words that still continue to pose problems to specialists, also come within the scope of the composition subtleties of this document and shed light upon one another: indeed, they skilfuliy ally appeal to feelings and faithful profession to old traditions. On the grammatical level, the ablative tagnaz in the expression tagnaz pahsi can mean in this text, which is a recent copy, both protect me in the earth", a meaning that conforms to the Akkadian version (ma ersetim) and protect me from the earth". Whatever may be the value of the ablative tagnaz, however, the king's exhortation should not be taken literally as concrete instructions concerning how he was to be buried. As I have already proposed, and so did G. Pugliese-Caratelli, it must be a metaphoric figure of speech. By asking Hastayar to protect him in or even from the earth, Hattusili alludes once again to an old belief attested in most Indo-European ethnic groups. An essential belief related to rites de passage, and that concerns the decisive hardship of the dead person in his conquest of immortality: the purification he must undertake in the earth before reaching the heavens. This is a passage whose issue is uncertain, a feared passage more than one text testifies to this during which an accompanying wife or concubine would bring a necessary comfort. It is in Scandinavian traditions, more exactly in the episode of the Edda poem about the death of the heroic prince Helgi that can be drawn the closest parallel to Hattusili's call to Hastayar: killed during a duel, Helgi, while he is still 36

a lost soul living in the earth even in the mound calls his wife so that she can help him to dry up the drops of his wounds". It is only after this meeting, after having been comforted by his wife whom he is holding in his arms, that Helgi or rather his soul rises to the heavens. Like a taboo, this concept of a subterranean purgatory that remains very much alive in Hittite traditions is never mentioned directly. It is represented in the texts relating to cathartic operations for the living as well as for the dead in an implicit and all the while explicit manner." In light of these demands, the two solicitations that Hattusili addresses to Hastayar, that is to hold him to her breast and to protect him once in the earth, unveil not only their meaning but show also and above all a coherence both in relation to the other, and in relation to a network of inherited beliefs concerning rites de passage. They also give proof of the logic and the objective of these ultimate words within a political document whose composite structure, perfectly articulated and judiciously formulated, can be attributed as already seen by Mario Liverani the person to whom it was destined to serve the cause: Mursili I.
Emilija Mason POLITIKI TESTAMENT HATUILIJA Rezime U radu se prouava tzv. politiki testament hetitskog cara Hatuilija , namewen Muriliju , a posebno poetni tekst tzv. Puhanu hronike (STN 16), u kojoj se opisuje pohod Hatuilija u Severnoj Siriji. Autor analizira simbolizam rituala (rites de passage) i indoevropsko naslee.

37

UDC 26652"-86E

Eckart Frey

EINIGE BEMERKUNGEN ZUR WIRTSCHAFTSUND HANDELSMENTALITT DER ESSENER

ABSTRAKT: Wirtschaft und Handel als Grundlage der materiellen Existenz der Essener wurden in entscheidendem Mae durch die religis-rituelle Verfatheit der jachad el bestimmt. SCHLSSELWRTER: Damaskusschrift, Gemeindeordnung, Shne des Verderbens, Familienbetriebe, inner- und aueressenischer Handel.

Der jdisch-rmische Geschichtsschreiber Josephus Flavius erwhnt in seinen fr die Geschichte des antiken Judentums grundlegenden Werken1 die Essener als eine der groen philosophischen" Gruppierungen innerhalb des Judentums in den Jahrhunderten um die Zeitenwende: Es gibt nmlich bei den Juden drei Arten von philosophischen Schulen; die eine bilden die Phariser, die andere die Sadduzer, die dritte, welche nach besonders strengen Regeln lebt, die sogenannten Essener."2 Weitere Hinweise auf die Essener und ihre spezifische Lebensweise finden sich bei Philo von Alexandria3 sowie bei Plinius dem lteren: Westlich vom Toten Meer wohnen, so nahe die Ausdnstungen des Sees es gestatten, , ein einsames und vor allen brigen Bewohnern der Erde wunderliches Volk, das ohne Weiber, berhaupt ohne alle Gesellschaft mit dem weiblichen Geschlecht, ohne Geld und nur in der Gesellschaft seiner Palmen lebt."4 Folgt man Plinius, so lebten die Essener in einem sehr eng begrenztem Siedlungsgebiet ohne jegliche Kontakte zu ihrer Umwelt. Dagegen verweisen Philo als auch Josephus Flavius darauf und dies stellt einen
1 2 3 4

Josephus Flavius, Antiquitates Iudaicae; De bello Iudaico. Ios. bell. Iud. 2, 119. Philo, Quod omnis probus liber sit; Apologie der Juden. Plin. Nat. hist. 5, 7, 14.

39

gravierenden Unterschied dar , dass Essener in Stdten und Drfern des Landes wohnten.5 Trotz der Tatsache, dass sowohl Philo als auch Josephus Flavius (Josipphos ben Matthiahu ha kohen) ihre Wurzeln im jdischen Volks hatten, knnen auch ihre Ausfhrungen im Wesentlichen als Auensicht auf die Essener betrachtet werden. Wie fr Plinius knnen auch fr Philo direkte Kontakte zu den Essenern nicht vorausgesetzt werden. Flavius Josephus hingegen hatte wohl auch direkte Kontakte zu ihnen. Dass er einige Zeit bei ihnen verbracht haben will, lt sich allerdings mit Sicherheit nicht belegen. Die in seinen Werken enthaltenen Verweise auf eine ungewhnliche Organisation dieser religisen Gemeinschaft, die neben der religisen Verfatheit auch die Bereiche der Wirtschaft und des Handels betrafen, fhrten schon in der Antike zu einem verklrten Bild der Essener innerhalb des damaligen Judentums. Dies traf im wirtschaftlichen Bereich insbesondere fr eine beinahe utopische Gtergemeinschaft zu. Bezglich dieser Problematik konnten spezifische Fragestellungen zur wirtschaftlichen Grundlage ihrer materiellen Existenz wegen des Fehlens originaler essenischer" Quellen nur unzureichend beantwortet werden. Die wissenschaftliche Diskussion ber die essenische Gemeinschaft verlief bis zum Ende des 20. Jahrhunderts ausschlielich auf der Grundlage der oben angefhrten Quellen. Mglichkeiten, tiefer in die innere Verfatheit der Essener einzudringen, boten sich erst gegen Ende dieses Jahrhunderts. Scholomon Schechter fand 1896 in der Genizah6 der Esra-Synagoge von Altkairo zwei fragmentarische Handschriften. Diese Texte wurden als Kopien weitaus lterer Originale, deren Ursprnge im Dunkeln der Geschichte verborgen waren, in das 10. beziehungsweise 12. Jahrhundert datiert. Da in ihnen der Name Damaskus mehrfach erwhnt wird, werden diese Texte in der Forschung als Damaskusschrift" (CD) bezeichnet. Passender wre wohl, wenn man sich auf den Inhalt bezieht, die Bezeichnung Die letzte Ausforschung der Torah" (midrasch ha torah ha achanron). Nach einer grndlichen wissenschaftlichen Bearbeitung wurden die Texte im Jahre 1910 von Schechter publiziert. Die Damaskusschrift" besteht aus zwei Kopien, wobei die Kopie A 16 und die Kopie B zwei Kolumnen umfassen. Zwischen beiden Texten lassen sich berschneidungen feststellen. Beide Kolumnen stellen eine Regelbuch mit spezifischen religis-rituellen, aber auch juristischen" Festlegungen fr die Gemeinschaft eines neuen Bundes im Lande Damaskus" dar. Die Auswertung der Damaskusschrift" fhrte nur kurze Zeit zu einer ernsthaften wissenschaftlichen Diskussion. Einerseits konnten die Zweifel an ihrer Authentizitt nicht gnzlich ausgerumt werden. Andererseits wurde ein Bezug auf die Essener z.T. vehement bestritten. Dieser Zusammenhang konnte erst durch die Auswertung der Rollenfunde nordwestlich des Toten Meeres in den Hhen von Chirbet Qumran hergestellt werden. Mit
Philo, Quod omnis probus liber sit 76; Ios. bell. Iud. 2, 119ff. Da im Judentum Schriften nicht vernichtet werden drfen, werden nicht mehr bentigte bzw. beschdigte schriftliche Hinterlassenschaften in einem speziellen Raum einer Synagoge fr die Ewigkeit aufbewahrt.
6 5

40

den Qumranrollen" verfgten die Wissenschaftler erstmalig ber Quellen, die unumstritten den Essenern zugeordnet werden konnten. Durch originale essenische Quellen konnte nachgewiesen werden, dass auch die Damaskusschrift" auf die essenische Gemeinschaft zurckgefhrt werden mu. Desweiteren war es mglich, die Auensicht" der antiken Historiker auf die Essener durch deren eigene Innensicht" in einer auergewhnlichen Dimension zu erweitern. Innerhalb des Fundkomplexes von 11 Hhlen wurden in den Hhlen 4 (4Q 266273), 5 (5Q 12) und 6 (6Q 15) Rollenfragmente sichergestellt, deren Auswertung eindeutig belegt, dass die Damaskusschrift" aus der essenischen" Zeit stammen mu. Diese Fragmente wurden in die Zeit gegen Ende des 2. Jh. v.d.Z. datiert.7 Damit konnte der Fund aus Altkairo wieder in die wissenschaftliche Bearbeitung im Rahmen der Essenerforschung einbezogen werden. Durch diese Tatsache und die Auswertung der Rollen vom Toten Meer wurden die Mglichkeiten der Gewinnung und Spezifizierung von Kenntnissen ber die Gemeinschaft der Essener bedeutend erweitert. Dies trifft insbesondere fr die Frage nach der inneren Verfatheit der in den Quellen als Gemeinschaft Gottes (jachad el) bezeichneten religisen Gruppierung zu. In diesem Zusammenhang mu eine Sammelrolle mit unterschiedlichen, vorwiegend gesetzlichen, Texten hervorgehoben werden, die im allg. als Sektenregel" bezeichnet wird. Dieser Bezeichnung ist m.E. nicht glcklich gewhlt; passender wre Gemeindeordnung" oder Gemeinderegel". Da dieses Regelbuch" in der Hhle 1 gefunden wurde, wird die Rolle als 1 QS bezeichnet. Sie enthlt fnf Einzeltexte aus hasmonischer Zeit. Die Datierung der Gemeindeordnung in die 2. Hlfte des 2. Jahrhunderts v.d.Z. war fr die Diskussion ber die Essener von groer Bedeutung, da sie in eine Zeit fllt, die vor der Grndung der Siedlung Qumran liegt. Sie kann damit nicht als eine Ordnung einer speziellen jdischen Sekte verstanden werden, die u.U. eine klsterliche Gemeinschaft impliziert. Darber hinaus mu hervorgehoben werden, dass Qumran nicht definitiv als essenische Siedlung bezeichnet werden kann. Wenn man den antiken Historikern in der Hinsicht folgt, dass Essener in den Stdten und Drfern des Eretz Israel lebten, mu die Gemeindeordnung die Grundlage fr das Leben dieser einzelnen Gemeinschaften gebildet haben. Das gemeinsame Bindeglied im Selbstverstndnis der Essener wird durch die mehrfach im Text erwhnte Bezeichnung als jachad el (Gemeinschaft oder Einung Gottes) deutlich. Sowohl in der Damaskusschrift als auch in der Gemeindeordnung finden sich keine direkten Hinweise auf Wirtschaft und Handel der Essener. Es ist selbstverstndlich, dass es eine essenische Landwirtschaft und Gewerbe gegeben haben mu, dass Handelskontakte zumindest zwischen den einzelnen essenischen Siedlungen bestanden haben mssen. Wovon htten sich die Essener und ihre Familien sonst ernhren sollen? Konkreta zu die7 J. Maier, Die Qumran-Essener: Die Texte vom Toten Meer, Bd. 1, Mnchen/Basel 1995, 166; H. Stegemann, Die Essener. Qumran, Johannes der Tufer und Jesus, Freiburg/Basel/Wien 1997, 7 Aufl., 152.

41

ser Problemstellung lassen sich auf indirekte Art und Weise erschlieen. Dies trifft fr ihre Wirtschaftsweise zu, die aus einer fr die Gemeinschaft typischen Einstellung zu Besitz und Eigentum zumindest in groben Zgen rekonstruiert werden kann. Dabei mu auf eine stark religis-rituelle Komponente verwiesen werden. Im Gesamtkontext der Lebensweise der Essener war das Leben der Mnner des Bundes einem apokalyptischen Nahziel untergeordnet. Dies erforderte von allen Mitgliedern der jachad el eine rigorose den Grundlagen der Torah entsprechende Lebensweise. Daraus leiten sich andererseits spezifische Elemente im Bereich der essenischen Wirtschaft ab. Sie resultieren einerseits aus den religisen Grundlagen und der religis-rituellen Verfatheit der Gemeinschaft, die andererseits auf spezifischen Besitz- und Eigentumsverhltnissen basierten. So heit es u.a. in der Torah: Denn ihr sollt das Land nicht verkaufen ewiglich; denn das Land ist mein, und ihr seid Fremdlinge und Gste vor mir."8 Damit wird konkret darauf verwiesen, dass Gott Eigentmer des Landes und damit auch seiner Ertrge war. Er hat dieses Eigentum den Stmmen Israels als Erbpacht berlassen, er hatte sich die erblichen Besitzer seines Landes erwhlt. Als diese Auserwhlte", die dem Anspruch des Allerhchsten" gerecht wurden, verstanden sich die Essener. Nur sie waren nach ihrem Selbstverstndnis Juden, die sich einer rigorosen torahgemen Lebensweise verpflichtet fhlten, nur sie konnten die Verfehlungen anderer Juden, die durch Verkauf von Grund und Boden gegen die Festlegungen der Torah verstoen hatten, wieder rckgngig machen. Dazu mute das Eigentum Gottes im Heiligen Land" restituiert werden. Dies war fr sie durch die von ihnen geschaffene Gtergemeinschaft mglich. So hatte der Beitrittswillige beim Eintritt in die jachad el seine Eigentumsrechte an Grund und Boden, Gebuden und Werksttten als beanspruchbare Grundlage fr religise Pflichtaufgaben an die Gemeinschaft zu bertragen.9 Ihm verblieben als Vollmitglied in der Regel erbliche Besitz- und Nutzungsrechte. ber Einknfte seiner landwirtschaftlichen bzw. gewerblichen Ttigkeit konnten die einzelnen Mitglieder nach Abfhrung der Pflichtabgabe an den Schatzmeister (mebaqqer) weitgehend frei verfgen. Sie konnten damit, wenn auch eingeschrnkt, Handel treiben. Allerdings waren hierbei Festlegungen, gewissermaen gesetzliche Vorschriften, zu beachten. So finden wir in der Damaskusschrift folgende Anweisungen: Niemand von den Mitgliedern des Bundes Gottes soll Handel treiben mit den Shnen des Verderbens, es sei denn fr Barzahlung. Niemand unternehme etwas in bezug auf Kauf und Verkauf, auer er teile es dem Aufseher des Lagers mit und handelt auf Beschlu.10 Diese Stelle weist darauf hin, dass in den essenischen Familienbetrieben in Landwirtschaft und Gewerbe berschsse erzeugt wurden mit denen gehandelt werden konnte. Auf diese Mglichkeiten verweist auch Philo:
8 9 10

Leviticus 25, 23. H. Stegemann (1997), 245ff. CD XIII 1416.

42

Von den Essenern bearbeiten die einen das Land, whrend die anderen dem Frieden dienliche Handwerke ausben und sich so selbst und ihren Nachbarn ntzen.11 Wenn man unter dem Begriff Ntzen" nicht das Verteilen von Almosen versteht, kann dies nur als Hinweis auf einen wie auch immer gearteten Handel verstanden werden. Aus der angefhrten Stelle wird allerdings nicht klar, was Philo unter Nachbarn versteht. Es knnten sowohl Essener als auch Nichtessener gewesen sein. Die Notwendigkeit des Handels fr die essenische Gemeinschaft ergab sich u.a. daraus, dass trotz der religis-rituellen Beschrnkungen eine wirtschaftliche Autarkie der Familienbetriebe bzw. der essenischen Siedlungen mehr als unwahrscheinlich erscheint. Dies wird von Philo an anderer Stelle hervorgehoben: Wenn sie alle ihren Lohn fr diese verschiedenen Gewerbe empfangen, so bergeben sie ihn einer einzigen Person, nmlich dem von ihnen erwhlten Verwalter. Nachdem dieser die Mittel in Empfang genommen hat, kauft er sofort das Ntige und sorgt reichlich fr Nahrung und die brigen Dinge, deren das menschliche Leben bedarf.12 Auch hier finden wir keinen Hinweis ber potentielle Handelspartner. Seine Gesamteinschtzung steht allerdings zu seinen vorherigen uerungen im krassen Widerspruch: Sie haben nicht die geringste Vorstellung, nicht einmal im Traum, vom groen und kleinen Handel oder von der Schifffahrt, denn sie verwerfen alles, was in ihnen Habsucht erwecken knnte.13 Es ist mglich, dass Philo den Handel wieder auf einen reinen Warenaustausch zwischen den Essenern und ihren unmittelbaren Nachbarn reduziert. Auf eine solche Mglichkeit weist auch Josephus Flavius hin: Untereinander kaufen und verkaufen sie nichts, sondern jeder gibt von seinem Eigentum dem anderen, was dieser ntig hat und empfngt umgekehrt von ihm, was er selbst gebrauchen kann.14 Er hebt hervor, dass sie untereinander keinen Handel treiben und nur eine gegenseitige Hilfeleistung blich war. Aber auch diese konnte nur dann stattfinden, wenn im Bereich der wirtschaftlichen Ttigkeit berschsse erzeugt wurden. Flavius Josephus hebt hervor, dass die Essener untereinander keinen Handel getrieben haben. Einen Handel mit Nichtessenern, seien es Juden, seien es Nichtjuden, erwhnt er an keiner Stelle. Natrlich kann aus den fehlenden Angaben nicht geschlufolgert werden, dass es diesen nicht geben hat. Die antiken nichtessenischen Quellen sind widersprchlich und lassen keine konkreten Schlufolgerungen bezglich des Handels zu. Es ist allerdings davon auszugehen, dass es einen wie auch immer gearteten Handel gegeben hat, da die autarke Versorgung der handwerklichen und landwirtschaftlichen Betriebe schlechterdings unmglich war. Die Mglichkeit, Handelsgeschfte zu betreiben, verweist einerseits darauf, dass Ertrge aus der
11 12 13 14

Philo, Apologie 76. Philo, Apologie 10. Philo, Apologie 78. Ios. bell. Iud. II, 127.

43

Landwirtschaft und dem Gewerbe, die auf der Grundlage der Besitz- und Nutzungsrechte erzielt wurden, wenn nicht eigentumsadquate, so doch eigentumshnliche Rechte darstellten. Ein Handel war aber nur nach Genehmigung oder durch die jeweilige rtliche essenische Autoritt, den Aufseher bzw. Verwalter, mglich; und dies in jedem einzigen Fall. Durch die Auswertung der essenischen Quellen, vor allem der Damaskusschrift und der Gemeinderegel, lassen sich keine Erkenntnisse gewinnen, die auf ein generelles Handelsverbot verweisen. Sogar mit Nichtessenern und Heiden, die als Shne des Verderbens subsumiert wurden, konnten Handelsgeschfte betrieben werden. Bezglich der Abgaben, die durch die Handelsgeschfte erwirtschaftet wurden, schweigen die Quellen. Eine wichtige Voraussetzung fr den Handel mit Nichtessenern war die schon erwhnte Barzahlung15 (kaf le kaf). Sie lt sich aus den religisen Grundlagen der essenischen Union erklren, die, in einem rigorosen Dualismus begrndet, hier konkrete wirtschaftliche Dimensionen annimmt. Das Eigentum der Shne des Lichts" wird von dem Eigentum der Shne der Finsternis", dem Eigentum der Ungerechtigkeit dem mammon geschieden. Es durfte nicht miteinander vermischt werden. Aus diesem Grund gab es auch keine gemeinsamen Handelsunternehmungen: Und so vereine man sich nicht mit ihm in bezug auf seine Arbeit und in bezug auf seinen Besitz, damit er einem nicht aufbrde eine Shneschuld; vielmehr halte man sich von ihm fern in jeglicher Sache, denn so steht geschrieben: Von jeder Betrugssache bleibe fern! Und so erwidere keiner von den Mnnern der Einung auf ihre Veranlassung hin irgendetwas in Bezug auf Torah und Recht. Und so esse man nicht von ihrem Besitz und trinke nicht und nehme aus ihrer Hand auch nicht das Geringste entgegen, das nicht um Kaufpreis erworben wurde, denn so steht geschrieben: Lat doch ab von dem Menschen, in dessen Nase nur Hauch! Wofr ist er zu achten? Denn alle, die nicht in seinem Bund mitgezhlt werden, sie sind abzusondern, sie und alles, was ihnen gehrt.16 Wie in der Damaskusschrift wird auch in der Gemeindeordnung als die entscheidende Voraussetzung fr Handel mit Auenstehenden eine Barzahlung gefordert. Dies wird auch durch weitere Quellenbelege gesttzt.17 Stegemann fhrt als Gegenleistungen in Handelsgeschften auch Waren an.18 Belege dafr finden sich in den Quellen nicht. Dies knnte u.a. damit zusammenhngen, dass keine gemeinsamen wirtschaftlichen Unternehmungen von Mitgliedern der jachad el mit Nichtmitgliedern betrieben werden durften. Die Grnde fr dieses Verbot sind in der religis-rituellen Komponente des Eigentums begrndet. Insbesondere die aktuelle Endzeiterwartung19 schlo eine unzulssige Vermischung von Eigentum der Essenischen
CD XIII 14. 1QS V 14ff. 17 Vgl. dazu u.a. 1Q 27 Frg. 1 Kol. ii 6; 4Q 266, 13, 3f.; 4Q 271 Frg. 1 Kol. ii 5; 4Q 299 Frg. 3. 18 H. Stegemann (1997), 263. 19 Vgl. dazu die Festlegungen in der Kriegsrolle 1QM.
16 15

44

Union, d.h. des Eigentums Gottes, mit dem Eigentum von Shnen des Verderbens" aus. Dies htte einen Versto gegen die konstitutiven Grundlagen der jachad el bedeutet. Der Bund Gottes mit den wahren Israeliten, als die sich die Essener verstanden, ist auf ausschlielichem Gotteseigentum begrndet. Dieses rituell reine Eigentum wollten die Mitglieder des Bundes auf der Grundlage einer rigorosen Auslegung der Torah restituieren. Dieser Faktor setzte allerdings den wirtschaftlichen Mglichkeiten relativ enge Grenzen. Darber hinaus war natrlich die essenische Wirtschaft nicht in erster Linie gewinnorientiert. Einige Autoren verweisen auf die Mglichkeit, zumindest durch den Handel mit anderen Juden, Gewinne zu erwirtschaften,20 mit denen sie sich, wie Flusser formuliert: kaufmnnisch ber Wasser hielten. Wenn sie mit anderen verhandelten, waren sie gewissermaen hrter als Shakespeares Kaufmann von Venedig: hartherzig, erpresserisch und mitleidslos."21 Belegen lt sich dies allerdings durch die Quellen nicht. Eine solche Verhaltensweise htte auch in einem krassen Widerspruch zum Selbstverstndnis der Essener gestanden: Du sollst deine Seele nicht zu viel mit Besitz beschftigen; besser ist, du bist ein Sklave im Geist und dienst deinen Bedrngern umsonst, und um keinen Preis verkaufe jemals deine Ehre. Und du sollst nicht Besitz mit deinem Erbteil vermengen, damit er nicht vererbt wird.22 Natrlich muten die essenischen Betriebe berschsse produzieren, um ihren Mitgliedern ein gottgeflliges Leben zu ermglichen. Ihre materielle Existenz, der Lebensunterhalt ihrer Priester und Verwalter mute gesichert werden. Darber hinaus mute Frsorge fr Witwen und Waisen" und andere Angehrige gebt werden, die sich nicht selbst ernhren knnten. Um dies zu gewhrleisten, brauchte die jachad el eine ausreichende wirtschaftliche Grundlage. Handelsgeschfte, die dazu notwendig waren, waren durchaus erlaubt, wenn sie nicht gegen die religisen Grundlagen verstieen. So wurden fr den Handel mit Heiden, der nicht grundstzlich untersagt war, rituell bedingte Ge- und Verbote erlassen: Niemand verkaufe Vieh und reine Vgel an Nichtjuden, damit sie sie nicht als Opfer schlachten. Und von seiner Tenne und aus seiner Kelter verkaufe man ihnen nichts, um keinen Preis, und seine Sklaven und seine Sklavin verkaufe man nicht an sie, sofern jene mit einem in den Abrahamsbund getreten sind.23 In Auswertung dieser Texstelle lt sich festhalten, dass mit den aufgefhrten Produkten durchaus Handel getrieben werden konnte. Die Essener konnten dafr zielgerichtet berschsse produzieren. Ertrge des Ackerbaus und der Viehzucht, die der Zehntabgabe unterlagen und damit als geheiligt galten, durften nicht an Nichtjuden veruert werden. Dies traf
20 D. Flusser, Das essenische Abenteuer. Die jdische Gemeinde vom Toten Meer, Winterthur 1994, 27; H. Stegemann 1997, 263f.; J. C. VanderKam, Einfhrung in die Qumranforschung, Gttingen 1998, 105. 21 D. Flusser (1994), 27. 22 4Q 417 Frg. 1 Kol ii 22f. 23 CD XIII 810.

45

konkret fr rituell reine Tiere und Wein zu, deren Verwendung fr heidnische Opferhandlungen ausgeschlossen werden mute. Interessant sind die hier fehlenden Bestimmungen zum Verkauf von Opfertieren an nichtessenische Juden. Das kann damit zusammenhngen, dass die Essener trotz ihrer Trennung vom Opferkult im Jerusalemer Tempel von einer den rituellen Geboten der Torah entsprechenden Opferpraxis der Tempelpriesterschaft ausgingen.24 Festlegungen zum Verkauf von Sklaven finden sich nur in der Damaskusschrift. Sie lassen den Schlu zu, dass die Verwendung von Sklaven zumindest in den Gemeinschaften, auf die sich diese Schrift bezieht, durchaus blich gewesen ist. Dies knnte dann auch fr essenische Siedlungen in den Stdten und Drfern des Eretz Israel zutreffen. Diese Sklaven konnten in den essenischen Familienbetrieben eingesetzt werden. Ob diese Sklaven von den Essenern erworben wurden, wird nicht ausgefhrt. Heidnische Sklaven konnten zum Judentum konvertieren; in den Abrahamsbund eintreten. Dann durften sie nicht mehr verkauft werden. Entsprechend der Gebote der Torah erlangten sie im Schabbatjahr ihre Freiheit. Ein Versto gegen die angefhrten Ge- und Verbote wurde in der Sektenregel" (Disziplinarordnung25) unter Strafe gestellt und htte bis zu einem Ausschlu aus der jachad el fhren knnen. Die Auswertung der Damaskusschrift und der Gemeindeordnung lassen den Schlu zu, dass die Essener in der Landwirtschaft, im Handwerk und im Handel durchaus erfolgreich agierten. Sie verfgten im herkmmlichen Sinne weder ber private noch ber staatliche Wirtschafts- und Handelsunternehmungen. Ihre spezifische Wirtschaft, die auf einer Gtergemeinschaft basierte, war dennoch sehr erfolgreich. Entgegen gelufigen Vorstellungen waren die Essener keine Gemeinschaft von materiell Armen. Die Grnde dafr liegen meines Erachtens in der religis-rituellen Verfatheit der jachad el. Diese frderten in allen Bereichen der Wirtschaft und des Handels, in denen die Vorschriften der Torah zu beachten waren, zumindest die inneressenischen Wirtschafts- und Handelsbeziehungen, fhrten zu einer begrenzten Autarkie. Diese wiederum sicherte den Absatz der Produkte im Rahmen eines wohl recht umfangreichen Binnenhandels der Essenischen Union, fhrten zu einem Gedeihen, das in den Wirren des Jdischen Krieges" ein jhes und unwiderrufliches Ende fand; und dies vllig anders, als es sich die Shne des Lichts" im Kampf gegen die Shne der Finsternis" vorgestellt hatten. Der essenische Dualismus, der besonders in der Kriegsrolle26 seinen Ausdruck findet, hatte auch fr den Bereich der Wirtschaft und des Handels eine entscheidende Bedeutung. Auf der Grundlage ihres spezifischen Eigentums in Form der Gtergemeinschaft waren die Essener sowohl in der Wirtschaft als auch im Handel durchaus erfolgreich ttig. Die Festlegungen der Torah, die u.a. in der Damaskusschrift sowie in der Gemeinde24 G. Sternberg, Phariser, Sadduzer, Essener, Stuttgarter Bibelstudien 144, Stuttgart 1991, 124. 25 1QS V 1 XI 22. 26 1QM.

46

ordnung spezifiziert wurden, fhrten nicht zu einer in sich geschlossenen essenischen Binnenwirtschaft, zu keinem ausschlielich inneressenischen Handel. Eine Autarkie gab es nur in den Bereichen, die auf einer rigorosen Auslegung der Torah und den daraus abgeleiteten Vorschriften der jachad el zu beachten waren. ber die Verwendung der Gewinne, die in der Wirtschaft der Essener erzielt und durch den Handel realisiert wurden, finden sich in den Quellen wenig verwertbare Angaben. Sie wurden wahrscheinlich vorrangig fr den Erhalt der Familienbetriebe und fr die Sicherung der Existenzgrundlagen der jachad el verwendet.
Ekart Fraj ZAPAAWA O PRIVREDNOM I TRGOVAKOM MENTALITETU ESENA Rezime Esenski dualizam, koji naroito dolazi do izraaja u svitku o ratu, imao je odluujui znaaj i za oblast privrede i trgovine, to autor analizira iz dostupnih izvora.

47

UDC 34:811.14'02'373.46 34:811'124'02'373.46

Sran arki

NOMOS, LEX, ZAKON: POREKLO, ZNAEWA, DEFINICIJE

APSTRAKT: Na poetku rada autor navodi ta se podrazumeva pod izrazom zakon u savremenoj pravnoj terminologiji. Potom se ispituje poreklo grkog termina nmoj i latinskog lex i navode se primeri iz izvora koji ukazuju na razliita znaewa ovog izraza. U treem poglavqu se raspravqa o znaewima izraza zakon u slovenskim jezicima, posebno u srpskim pravnim spomenicima. Naroita pawa obraena je na definicije zakona koje su u sredwovekovno srpsko pravo stigle posredstvom Vizantije. Na kraju rada ispituju se poveqe srpskih vladara pisane na grkom, u kojima se koristi termin nmoj, ali u nekoliko razliitih znaewa. KQUNE REI: Nmoj, lex, zakon, rimski pravnici, Sintagma Matije Vlastara, poveqe, definicije.

Za razliku od svakodnevnog govora, u savremenoj pravnoj terminologiji srpsko-hrvatskog govornog podruja koristi se izraz zakon da bi oznaio dva osnovna pojma: zakon u materijalnom smislu i zakon u formalnom smislu. Pod zakonom u materijalnom smislu podrazumeva se svako opte obavezno pravilo ponaawa koje utvruje drava na osnovu svog monopola regulisawa drutvenih odnosa, bez obzira na vrstu akta koji takvo pravilo sadri. Zakon u formalnom smislu bi bio pravni propis, koji pod nazivom zakon, po posebnom postupku donosi najvie predstavniko telo u dravi reguliui najvanije drutvene propise i koji, posle ustava, ima najveu pravnu snagu.1 Koriewe izraza zakon u smislu zakona u formalnom smislu, daleko je rairenije, posebno u nauci ustavnog prava, u zakonodavnoj praksi i pravnoj istoriji, dok se termin zakon u oba znaewa (zakona u materijalnom i zakona u formalnom smislu), koristi uglavnom u pravnoj teoriji. Istovremeno izraz zakon je ekvi1 Detaqnije o ovim pitawima videti M. Jovii, Zakon i zakonitost, Beograd 1977, str. 8087.

49

valent koji slui pri prevoewu sledeih stranih termina: grkog nmoj i latinskog lex, a u modernim jezicima francuskog izraza la loi, nemakog das Gesetz, italijanskog la legge, panskog la ley, portugalskog a lei, rumunskog o lege, albanskog legy, maarskog trvny, nekoliko engleskih izraza (law, bill, act, statute),2 itd. Pored srpskohrvatskog i ostali slovenski jezici poznaju termin zakon u mawe-vie identinom obliku i u znaewu (pored ostalih znaewa) zakona u formalnom smislu. Mada je izraz zakon uao u upotrebu kod Srba i Hrvata ve krajem H veka, on tada nije oznaavao najvii akt dravne vlasti. Ni slovenske ni germanske sredwovekovne dravne tvorevine ne smatraju zakonodavstvo atributom drave,3 pa stoga i izraz zakon u pravnim spomenicima Srba i Hrvata dobija veliki broj razliitih znaewa. Ispitivawe tih znaewa odnosi se samo na one izvore na staroslovenskom jeziku, koji su pisani slovenskim pismom glagoqicom i irilicom, jer se u wima izraz zakon nalazi u obliku koji je i danas u upotrebi. Pravne spomenike junoslovenskih naroda pisane grkim i latinskim jezikom dodirnuemo samo u onoj meri u kojoj je to neophodno radi izvoewa neizbenih poreewa. I mada naa nastojawa da ispitamo razliita znaewa izraza zakon nemaju karakter filoloke ve pravnoistorijske studije, smatramo interesantnim da se na poetku osvrnemo na etimologiju samog izraza zakon i uporedimo ga sa etimologijom grkog termina nmoj i latinskog lex. Poreklo i znaewa grkog termina nmoj Grki izraz nmoj oznaava najpre neto to je dodeqeno (od glagola nmw = deliti, dodeliti), zatim neto to se poseduje, neto to je odreeno, a iz toga su jo kasnije izvedena znaewa obiaja, reda, prava, propisa, naela, miqewa i zakona. Pored ovih znaewa termin nmoj oznaava u grkom jeziku i nain pevawa, napev, melodiju, pesmu i muziku lestvicu. U vezi sa imenicom nmoj su glagol nomzw, koji znai priznati neto kao obiaj, obino upotrebqavati, obiavati, primiti ili uvesti obiaj odnosno zakon, odrediti, narediti, naloiti, i pridev nmimoj sa znaewima obiajan, obian, zakonit, prema zakonu, kako treba, koji se dri zakona, pravedan, poten, estit.
2 Tako se, na primer, uveni dokumenti iz engleske pravne istorije, Bill of Rights od 1689. godine i Act of Settlement od 1701, obino prevode kao Zakon o pravima i Zakon o nasleivawu, mada ponekad prevodioci zbog specifine engleske pravne terminologije, ostavqaju izvorne izraze Bil i Akt. 3 Videti o tome T. Taranovski, Pravo drave na zakonodavstvo, iiev zbornik, Zagreb 1929, str. 371380 i S. arki, Nekoliko napomena o zakonodavnoj ulozi drave u sredwem veku, Nauno naslee Pravnog fakulteta u Beogradu 18411941, referati sa simpozijuma odranog 9. i 10. aprila 1992, Beograd 1994, str. 348355.

50

Ve kod najstarijih grkih pisaca sreemo izraz nmoj u znaewu obiaja, pravila, neeg to je odreeno. Hesiod u epu Postanak bogova (Ueogona), koristi taj izraz pevajui o muzama u sledeim stihovima:
i qupkim se glasom oglasiv iz grla, zakone slave i mudra hvale naela"4

Isti autor u epu Poslovi i dani ('/Erga ka mrai) kae da je Kronov sin (Zevs) ustanovio za ribe, divqe zveri i ptice grabqivice zakon (pravilo, obiaj) da jedu jedni druge (tnde nmon ditaqe Kronwn xusi en ka uhrs ka ownoj suemen ll0loyj).5 Izraz nmoj korien sa predlogom kat2 sree se u znaewu prema obiaju, prema zakonu, odnosno sledei obiaj, pravilo ili obred. Tako na primer, opet kod Hesioda, u hvalospevu Hekati stoji prinose lijepe rtve po obredu (kat2 nmon) milosti moli"6 Herodot, govorei o Pisistratu, kae da sa svojom enom nije iveo po obiaju (kat2 nmon),7 a Platon u Zakonima pie o zakonom priznatim bogovima (o kat nmon ntej ueo).8 Izraz se sree i u konstrukciji nmoy xrin, kada znai za qubav obiaja, ili prilagoditi se obiaju.9 Pindar u svojim Pitijskim epinikijama spomiwe obiaje bogova (ue%n nmoi),10 a Eshil u Agamemnonu takozvani obiaj ena (gynaikeoj nmoj).11 U Nemejskim epinikijama Pindar koristi izraz n 'Adraste@ nm@ (prema Adrastovim pravilima),12 to se odnosi na pravila Nemejskih igara. Kod Platona u Kratilu izraz nm@ ka uei ima znaewe prema zakonu i obiaju,13 a kod Hesioda stihove o6tj toi pedwn pletai nmoj, treba prevesti reima takav je zakon za ravniarske krajeve.14 Pindar pomiwe carmkwn nmon, to oznaava pravilo upotrebe lekova (apotekarsko pravilo),15 a u takozvanim Homerskim himnama sreemo nmoi dj u znaewu nain (pravilo) pevawa.16 Na nekoliko mesta kod Eshila17 i Aristofana18 nalazimo izraze nmoj qj i ruioj koji oznaavaju melodije pevane visokim tonovima.
4 Theog. 6566, prepev B. Glavii, Hesiod, Postanak bogova, Homerove himne, Sarajevo 1975, str. 10. Samom etimologijom ovog izraza autor se ovde ne bavi. 5 Op. 276. 6 Theog. 417, prepev Glavii, str. 21. 7 Her. I, 61. 8 Plat. Leg. 904 a, srpski prevod A. Vilhar, Platon, Zakoni, Beograd 1971, str. 435. 9 Anthologie Palatine = Anthologie de Planude, VI, 349; XI, 141, ed. Jacobs, Paris 18131817. 10 Pyth. II, 81. 11 Eschl. Agam. 594. 12 Pind. Nem. X 52. 13 Crat. 384 d. 14 Op. 386. 15 Nem. III, 96. 16 H. H. Ap. 20, ed. J. Humbert, Paris 1936. Hrvatskosrpski prevod B. Glaviia, Op. cit. str. 67. 17 Eschl. Sept. 954; Agam. 1153. 18 Arist. Eq. 1279.

51

Navedeni primeri pokazuju da grki pisci pod izrazom nmoj podrazumevaju neko pravilo, najee pravno pravilo. Pri tom oni ne vode uvek rauna o tome da li je takvo opte obavezno pravno pravilo nastalo obiajem ili zakonodavnom radwom dravnih organa. To nerazlikovawe bilo je ponekad uslovqeno uverewem da su zakone pojedinom polisu dali legendarni zakonodavci, linosti ije istorijsko postojawe nije uvek sa sigurnou utvreno (Tesej, Drakont i Solon u Atini, Likurg u Sparti, Fedon u Korintu, Zaleuk u Lokrima, Haronda u Katani, Filolaj u Tebi, Adrodamant iz Regija kod trakih Halkiana, Pitak u Mitileni i drugi), a ponekad se zakonodavna delatnost pripisivala bogovima ili mitskim linostima. Primer nalazimo na poetku Platonovih Zakona u dijalogu koji vode anonimni Atiwanin, Kleinija sa Krita i Spartanac Megil. Atiwanin: Da li je neki bog ili neki ovek u vas tvorac zakonodavstva? Kleinija: Bog prijatequ! Bog da kaemo po pravu, i to kod nas Zevs, a kod Lakedemowana, odakle je ovaj na prijateq, mislim da kau da je to bio Apolon. Zar nije tako? Megil: Tako je! Atiwanin: Mislim bez sumwe da je Minos svake devete godine odlazio ocu na sastanak i da je on po wegovim predlozima dao zakone naim gradovima? Kleinija: Tako se kod nas pria"19 Drevni zakoni, pripisivani istorijskim ili legendarnim zakonodavcima, bili su zapravo popisani obiaji ija je primena bila obavezna. Naravno, grki autori prave razliku izmeu zakona i obiaja, ali ta razlika nije itaocu uvek ba sasvim jasna. Govorei o promenama zakona Aristotel u Politici kae: Zakon nema nikakve moi da uini da mu se qudi pokoravaju; ta mo potie od obiaja, a obiaj se stvara tek dugim nizom godina, tako da lako mewati ve postojee zakone u druge, nove, znai slabiti snagu zakona."20 Ali, nekoliko redova pre ovog odlomka, Aristotel pie sledee: I ti stari zakoni koji su se ponegde sauvali sasvim su budalasti; u Kimi21 na primer, postoji zakon o ubistvu (oon n Km per t conik2 nmoj stn) po kome se, ako tuilac pribavi izvestan
Plat. Leg. 624a-b, srpski prevod A. Vilhara, str. 3. Aristot. Polit. 1269 a: g2r nmoj sxn odeman xei prj t peuesuai par2 t uoj, toto d' o gnetai e m di xrnoy pluoj, ste t adwj metabllein k t%n parxntwn nmwn ej troyj nmoyj kainyj suen poien sti tn to nmoy dnamin. Srpskohrvatski prevod Lj. Stanojevi-Crepajac, Aristotel, Politika, Beograd 1970, str. 54. 21 Kima je bila glavni grad pokrajine Ajolide u Maloj Aziji.
19 20

52

broj svedoka meu svojim roacima, tueni proglaava krivim za ubistvo."22 Stari zakon (rxaoj nmoj), o kome ovde govori Aristotel, nesumwivo je opte obavezno pravno pravilo nastalo obiajem, mada je Aristotel za wega upotrebio termin nmoj, dok u prethodnom odlomku za obiaj koristi izraz t uoj. Dilema da li izraz nmoj oznaava opte obavezno pravno pravilo nastalo obiajem ili zakonodavnom radwom prisutno je i u Isejevim govorima, najvanijem izvoru za upoznavawe atinskog sudskog postupka. U govoru o Meneklovom imawu, gde se spor vodi oko imovine ostavioca, Meneklov brat izgovara izmeu ostalog sledee rei: Mislim qudi, da ako je i jedno usvojewe izvreno u skladu sa zakonom, onda sam ja tako usvojen"23 Zakon ( nmoj) na koji se tuilac poziva je Solonov, ali je pitawe da li je zakonodavstvo, pripisivano Solonu, uvek bilo delo wegove zakonodavne delatnosti, ili popisano obiajno pravo. Izraz nmoj nesumwivo znai zakon u savremenom shvatawu tog pojma, kada se govori o odlukama atinske eklesije, kao zakonodavnom telu polisa. Stoga u atikom dijalektu izraz nm@ znai prema zakonu", a nm@ ka dk, prema zakonu i pravu". Ponekad grki autori za zakone u danawem, savremenom smislu koriste izraz pisani zakoni, da bi se oni razlikovali od nepisanih zakona, to se odnosi na opte obavezna pravna pravila nastala voqom (zapoveu) vladara. Tako na primer u drami Pribeglice (=Iktidej), Tesej, govorei o apsolutnoj vlasti monarha, izgovara sledee rei: Jedan ovek upravqa i zakon je wegova stvar dok u carstvu pisanih zakona (gegrammnwn d t%n nmwn) siromaan i bogat imaju ista prava."24 Slino shvatawe izraava i istoriar Ksenofont u pedagokom spisu Kirovo vaspitawe (Kroy paidea). Piui o slavnom persijskom vladaru Ksenofont navodi: Verovao je da qudi postaju jo boqi zahvaqujui pisanim zakonima" (di2 toj gracomnoyj nmoyj)25 Porfirion, komentator Horacijevih dela, citira grku poslovicu: Za budalu i kraqa nema pisanog zakona" (mwr~ ka basile nmoj gracoj).26 Kod Sofokla se sreu izrazi nmoi ue%n (boji zakoni), nmoi xuonj (zakoni zemqe), grapta nmima (nepisani zakoni)27 i Zhnj rxaoi nmoi (Zevsovi drevni zakoni),28 a kod Euripida nmoi koino
Aristot. Polit. 1268b1269a, prevod Lj. Stanojevi-Crepajac, str. 53. Or. II, 12. Navedeno prema S. Avramovi, Isejevo sudsko besednitvo i atinsko pravo, Beograd 1988, str. 106. 24 Eurip. Suppl. 431434. 25 Xenoph. Cyr. VIII 1, 22. 26 Serm. 2, 3, 188. 27 Soph. Ant. 287, 368, 454. 28 Soph. O.C. 1381.
22 23

53

(opti zakoni),29 dakle zakoni koji su panhelenski i nadnacionalni, te vrede za sve qude i za sva vremena. U tom smislu, u duhu stoikog kozmopolitizma, shvata i Marko Aurelije izraz zakon: Ako nam je zajedniki razum, onda nam je zajedniki i um, koji nas ini umnim biima; ako je tako, onda nam je zajednika i snaga rasuivawa koja nam nareuje ta treba ili ne treba initi; ako je tako, onda nam je zajedniki i zakon (e toto, ka nmoj koinj) ovee, bio si graanin u ovoj velikoj dravi (plei); nije li tebi svejedno da li si u woj proiveo pet godina ili tri godine? Jer ono to je u skladu sa zakonima, jednako je svima" (t g2r kat2 tyj nmoyj son kst@).30 Pravna teorija i pravna filosofija izgradie kasnije na tim temeqima uewe o prirodnom pravu. Politiko-pravna teorija helenizma stvorie pojam ivog ili oduhovqenog zakona (nmoj mfyxoj), u nastojawu da da novo tumaewe vlasti monarha. Vladar je, prema ovom shvatawu, ivi ili oduhovqeni zakon, koji svojim zapovestima ublaava strogost i ispravqa greke pisanih zakona.31 U Novom zavetu izraz nmoj koristi se da bi oznaio Toru Mojsijeve zakone. Tako, na primer, Isusove rei: Sve to elite da qudi ine vama, inite i vi wima! U tome je sav Zakon i proroci" (o6toj g2r stn nmoj ka proctai),32 odnose se na prvih pet kwiga Starog zaveta (Mojsijeve zakone ili Toru). Jo odreenije, u istom znaewu, autor jevaneqa koristi termin zakon ( nmoj) pripovedajui kako se Isus obraa farisejima pitawem: Ili, zar niste itali u Zakonu da subotnim danima svetenici u hramu kre subotu, pa su ipak bez krivice" ( ok ngnwte n t~ nm@ ti toj sbbasin o erej n t~ er~ t sbbaton bebhlosi, ka natio esi).33 Vaqa naglasiti, da iako se termin nmoj koristi kod grkih pisaca od najstarijih vremena, u tekstovima ne postoji nijedna definicija ovog pojma. Poreklo i znaewa latinskog termina lex Latinski izraz lex od koga su izvedeni termini za oznaavawe zakona u mnogim evropskim, pre svega romanskim jezicima (francuski la loi, italijanski la legge, panski la ley, portugalski a
29 Eurip. Suppl. 311, 398, 526, 671; Or. 486, 495; Cycl. 299; Hec. 799; Phoen. 538; Bacch. 893; Ion. 643. 30 Marc. Aurel. IV 4; XII 36. 31 Mada se prvi pomen izraza nmoj mfyxoj vezuje za pitagorejskog filosofa Arhitu ( vek pre n.e.) i wegov traktat O zakonu i pravdi (Per nm@ ka dikaiosnhj), sauvan u zbirci Antologija Jovana Stobeja (iz veka), kasnija istraivawa su pokazala da se radi o tekstu iz helenistikog perioda. Cf. S. arki, Pravne i politike ideje u Istonom Rimskom Carstvu, Beograd 1984, p. 7 sq. 32 Math. 7, 12. 33 Math. 12, 5.

54

lei, rumunski o lege, albanski legy, itd.) potie od indoevropskog korena legh = prihvatiti, primeniti, odakle i anglosaksonski termin lagu, odnosno engleski law. Sporno je, meutim, od kog glagola je u samom latinskom jeziku izvedena imenica lex. Prvo objawewe koje sreemo u izvorima pokuao je da da Ciceron u pravno-filosofskom traktatu O zakonima (De legibus). Raspravqajui o sutini zakona Ciceron izraz lex dovodi u vezu s odgovarajuim grkim terminom nmoj. Prema wegovom tumaewu imenica nmoj izvedena je od glagola nmw = deliti, dodeliti, podeliti, te je Ciceron, sledei analogiju, latinski izraz lex, izveo od glagola lego, legare, ali u znaewu birati, izabrati". On, dodue, primeuje da grki termin naglaava jednakost i pravinost (pri podeli), dok je kod latinskog sutina u izboru, ali da obe ove vrednosti predstavqaju tipine karakteristike zakona.34 I Varon, u svom delimino sauvanom delu O latinskom jeziku (De lingua Latina), izvodi imenicu lex od glagola lego, ali u znaewu itati" (a ne birati) i povezuje ga sa grkim glagolom lgw = govoriti, priati.35 Varonovo tumaewe prihvatio je izvestan broj starijih leksikografa.36 Veina filologa danas izvodi imenicu lex od glagola lego, legare, koji znai poslati nekog kao poslanika ili sa javnim nalogom, dati ovlaewe, naloiti, naruiti neto, a zatim narediti, urediti, odrediti, staviti, postaviti.37 U takvom znaewu sree se glagol lego, legare i u Zakonu H tablica: Kako [pater familias] odredi o svojoj imovini i tutorstvu [nad imovinom svoje porodice] tako neka bude pravo" (Uti legassit super pecunia tutelavae suae rei, ita ius esto).38 Naravno, ima i danas pristalica Varonovog tumaewa, kao i onih koji imenicu lex izvode od glagola ligo, ligare = vezati, svezati, spojiti, zdruiti.39 Izraz lex sree se i u rimskim izvorima u vie razliitih znaewa, mada u osnovi uvek oznaava opte obavezno pravno pravilo. Najstarije i najrairenije znaewe termina lex je pravna norma koju propisuje nadleni zakonodavni organ. U najstarijoj rimskoj istoriji zakone, leges, donosile su skuptine (komicije), mada rimska tradicija pomiwe i takozvane leges regiae zakone kraqeva. Ove
34

Cic. De leg. I 6, 19. V. i srpski prevod Bojane ijaki Manevi, Beograd

2002. Var. De ling. Lat. VI 66. Videti odrednicu Lex u Forcellini, Lexicon totius latinitatis, ed. Carradini e Perin, Padova 18641926, III 68. 37 Cf. Lex u Ernout et Meillet, Dictionnaire etymologique da la langue latine, Paris 1959, p. 354. 38 Lex XII Tab. V, 3. 39 O poreklu i znaewima izraza Lex u rimskom pravu detaqno raspravqa F. Serrao u lanku Legge Diritto romano u okviru odrednice Legge, u Enciclopedia del Diritto, Varese 1973, vol. XXIII, pp. 794850, gde se moe nai i detaqan spisak literature o ovim pitawima.
35 36

55

zakone, koji nisu sauvani u originalnim tekstovima i u iju autentinost znatan broj istoriara sumwa, doneli su navodno prvi rimski kraqevi, a obavetewa o wima rasuta su po izvorima razliite sadrine. Na primer, Marcelin nas obavetava da je kraqevski zakon zabrawivao da se sahrani ena koja je umrla trudna, pre nego to joj se izvadi plod" (negat lex regia mulierem, quae pregnans mortua sit, humari, antequam partus ei exciditur).40 Prema svedoewu Dionisija iz Halikarnasa u vreme Tula Hostilija (treeg kraqa) donet je zakon po kome je onaj kome se rode tri sina blizanca mogao, sve do wihovog puberteta, primati za wih javno izdravawe" (lex lata est propter illum casum, iubens, si cui trigemini nasceretur filii, ei de publico allimenta ad pubertatem usque suppeditari).41 Postojali pomenuti zakoni ili ne, izraz lex shvaen je u ovim sluajevima kao opte obavezno pravno pravilo koje donosi dravni organ sa zakonodavnom nadlenou, u ovom sluaju kraq, rex. Nije, meutim, iskqueno (mada se zbog nedostatka pouzdanijih izvora o tome nita sa sigurnou ne moe tvrditi), da su kraqevske zakone (leges regiae) donosile skuptine na predlog kraqeva, a da ih je kasnije predawe pripisalo legendarnoj sedmorici. Mogue je i da su takozvani kraqevski zakoni predstavqali zapisano obiajno pravo, vezivano za linost rex-a ijom inicijativom je popis izvren. U doba rane Republike izraz lex oznaava pre svega opte obavezno pravno pravilo nastalo odlukama naroda okupqenog u komicijama: Zakon je ono to narod zapovedi i ustanovi" (Lex est quod populus iubet atque constituit).42 Odluke koje su donosili plebejci na svojim skuptinama nisu obavezivale patricije (jer oni na wima nisu uestvovali), te se one nisu nazivale zakonima, leges, ve plebiscitima: Plebiscitum est quod plebs iubet atque constituit."43 Odredbama Lex Hortensia od 287. godine pre n. ere, odluke plebejaca obavezivale su ceo rimski narod, te su po pravnoj snazi izjednaene sa zakonima, leges, a vremenom se i za wih poeo koristiti izraz lex. To se lepo vidi iz najstarije od tri pravne definicije izraza lex, koju nam saoptava Aulo Gelije, autor iz drugog veka nove ere u spisu Atike noi (Noctes Atticae):
40 Marcelinus libro vicensimo octavo digestorum, D. XI, 8, 2. Radi se o zakonu iz vremena Nume Pompilija, po tradiciji drugog po redu kraqa (rex-a). 41 , 22. 42 Gaius, Inst. I, 1, 3. Mada ova definicija insistira na suverenitetu rimskog naroda, on je zapravo bio ogranien iwenicom da su: 1) inicijativu za donoewe zakona imali magistrati; 2) zakon nije obavezivao rimski narod sve dok ga Senat (patres) ne bi prouio i odobrio (nisi patres auctores facti sint V. Cic. De re pub. II, 32; Liv. I, 17), odnosno dok ne dobije saglasnost oeva auctoritas patrum, i 3) magistrat je morao izglasani zakon da sastavi u ispravnoj formi i istakne ga na forumu. 43 Gaius, Inst. I, 1, 3.

56

Atej Kapiton, najistaknutiji [poznavalac] privatnog i javnog prava ovim reima je odredio ta je to zakon: zakon je, ree, opta zapovest naroda ili plebejaca, na predlog magistrata" (Atteius Capito, publici privatique iuris peritissimus, quid lex esset hisce verbis definivit: lex, inquit, est generale iussum populi aut plebis, rogante magistratu).44 Kako su zakoni donoeni na predlog magistrata, gentilno ime predlagaa (jedno ili vie wih) stavqano je uz izraz lex, te se pod takvim nazivom koriste mnogi zakoni izglasani u komicijama. Iz vremena Republike najpoznatiji su: a) za ureewe agrarnih odnosa: Lex Cassia agraria, Lex Icilia de Aventino publicando, Leges Liciniae Sextiae; b) za reavawe dunikih odnosa: Lex Duilia, Lex Marcia, Lex Poetelia; v) koji reguliu odnose patricija i plebejaca: Lex Publilia Voleronis, Lex Canuleia, Lex Publilia Philonis, Lex Ogulnia, Lex Hortensia; g) o naknadi tete: Lex Aquilia i mnogi drugi. esto su zakoni dobijali i opte nazive: leges consulares, dictatoriae, decemvirales, praetoriae, tribuniciae, prema tituli magistrata koji ih je predloio (konzuli, diktatori, decemviri, pretori, tribuni), ali bez navoewa wihovih imena. Opte obavezna pravna pravila koja je u vreme Principata poeo sve ee da stvara princeps, nisu se u prvim godinama nazivala leges (zakoni) ve constitutiones principum (odluke princepsa), jer se pod izrazom lex podrazumevala odluka (opte obavezno pravno pravilo) koju je ustanovio narod. No kako je princeps formalno-pravno istupao kao mandatar rimskog naroda, koji u svojoj vlasti sjediwuje vie magistratura republikanskog Rima, wegovo uee u stvarawu opte obaveznih pravnih pravila ustalilo se jo u prvom veku nove ere. Stoga rimski pravnici nastoje da najpre sadrinski, a kasnije i terminoloki izjednae constitutiones principum sa lex. Definiui odluke princepsa Gaj kae: Odluka princepsa je ono to imperator dekretom, ediktom ili pismom zapovedi; nikad nije bilo dovoeno u sumwu da to ima snagu zakona jer imperator dobija svoju vrhovnu vlast kroz zakon" (Constitutio principis est quod imperator decreto vel edicto vel epistula constituit. Nec umquam dubitatum est, quin id legis vicem obtineat, cum ipse imperator per legem imperium accipiat).45 Pomponije ide jo korak daqe, kada, piui o izvorima prava, kae: ili postoje odluke princepsa, to znai da ono to je naredio sam princeps slui kao zakon" ( aut est principalis constitutio, id est ut quod princeps constituit pro lege servetur).46 Najpoznatija i najee citirana izreka je Ulpijanova definicija koja u potpunosti izjednaava princepsove zapovesti sa zakonom (quod principi placuit, legis habet vigorem).47 Potpuno terminoloko izjednaavawe carskih konstitucija i zakona sprovedeno je u
44 45 46 47

Noct. Att. X 20, 2. Gaius, Inst. I, 5. D. I, 2, 2, 12. D. I, 4, 1.

57

vreme Dominata, kada su se i formalno opte obavezna pravna pravila koja je donosio imperator poela nazivati leges, zakoni. Izraz lex koristili su Rimqani i u drugim irim i uim znaewima. Ponekad on oznaava pisane zakone (bez obzira na nain wihovog postanka) i suprotstavqa se obiajima (kao nepisanim zakonima). Tako na primer kada Gaj pravi razliku izmeu graanskog prava" (ius civile) i prava naroda" (ius gentium), kae: Svi narodi, kojima upravqaju zakoni i obiaji, slue se delom svojim sopstvenim, a delom pravom svih qudi" (Omnes populi, qui legibus et moribus reguntur, partim suo proprio, partim communi omnium hominum iure utuntur).48 Izraz lex shvaen kao pravni poredak uopte, ili modernim jezikom reeno pozitivno pravo", proizilazi iz Papinijanove definicije, dosta razliite od prethodne dve, sauvane kod Aula Gelija i Gaja. Prema Papinijanu zakon je opte pravilo, miqewe mudrih qudi, kazna za delikte koji su svojevoqno ili iz neznawa poiweni, jemstvo za celu dravu" (lex est commune praeceptum, virorum prudentium consultum, delictorum quae sponte vel ignorantia contrahuntur coercitio, communis reipublicae sponsio).49 Izraz lex oznaava i pravno pravilo koje je nastalo jednostranim aktom (kao to su, na primer, takozvani leges dictae), zatim sporazumom (ugovorom) dve ili vie osoba ili pak grupa (to je sluaj, na primer, sa lex contractus,50 venditionis,51 locationis,52 depositi53), ili saglasnou (consensus) neke privatne ili javne zajednice. U oblasti javnog prava najtipiniji primer je lex comitialis, a na privatnopravnom podruju leges collegiarum, kojim se odreuju pravila korporacija izglasana na skuptinama lanova. Termin lex sree se i da bi oznaio odluku o jednom, konkretnom sluaju. Poreklo i znaewe izraza zakon u srpskohrvatskom i drugim slovenskim jezicima Postanak slovenskog termina zakon izvodi se od korena kon = poetak. S tom rei stoje u vezi i prilog iskoni = od poetka, kao i imenica konac = kraj, odakle glagoli dokonati i okonati.54 Izvorno, dakle, re zakon bi znaila za poetak, neto to je ustanovqeno na poetku, ili neto to oznaava poetak neega.
Gaius, Inst. I, 1. D. I, 3, 1. 50 D. XIX, 5, 8. 51 D. XVIII, 1, 68. 52 D. XIX, 2, 25, 3. 53 D. XVI, 3, 1, 34. 54 Konac i dokonati tumai se u Broz Ivekovievom reniku u znaewu odluiti, urediti, te odatle zakon znai odluku, uredbu (F. Ivekovi i J. Broz, Rjenik hrvatskoga jezika III, Zagreb 1901). P. Skok, Etimologijski rjenik hrvatskoga ili srpskoga jezika I (1971) 316 objawava zakon kao sloenicu < za *kona od poetka".
48 49

58

Termin zakon koristio se, a i danas se koristi u srpsko-hrvatskom (kao i u drugim slovenskim jezicima) u velikom broju razliitih znaewa. Pri tom treba praviti razliku izmeu svakodnevnog govora i pravne terminologije, u kojoj je znaewe izraza zakon dosta precizno odreeno. Vaqa napomenuti da ni u jednom od renika srpskog ili hrvatskog jezika nisu izneta sva znaewa ovog termina, nastala od wegovog prvog pomena u sredwovekovnim srpskim i hrvatskim pisanim izvorima.55 U Vukovom Rjeniku pod odrednicom zakon navode se tri znaewa: 1) vera, religija, to Vuk prevodi nemakim izrazima die Religion, der Glaube i latinskim religio (koga si ti zakona", po naem zakonu to ne moe biti", ne donosi zakon"); 2) priest, to se prevodi reima das heilige Abendmal i eucharistia (hajdemo na zakon", danas sam uzeo zakon"); 3) obiaj, zakon, prevedeno sa die Sitte, das Gesetz, odnosno mos, lex (ostavi nam kolu dara, zakon ti je", to u tebe zli zakon postade", toga zakona nema ovenak").56 U Daniievom Rjeniku iz kwievnih starina srpskih izraz zakon objawava se samo latinskim terminom lex, mada navedeni primeri iz izvora upuuju i na druga, bitno razliita znaewa.57 Vladimir Maurani u svojim Prinosima za hrvatski pravno-povijestni rjenik, navodi najpre tri znaewa iz Vukovog Rjenika, a zatim, pozivajui se na neke starije autore (Pergoi, Belostenec), klasifikuje znaewa izraza zakon prema latinskoj terminologiji: a) modus (nain); b) casus (sluaj); c) conditio (uslov); d) ius (pravo); e) mos, consuetudo (obiaj i pravni obiaj); f) lex (zakon, pravda); g) matrimonium (brak, venanje), navodei i primere iz izvora.58 Na poetku rada smo ve naveli da se u pravnoj terminologiji (kako naunoj, tako i u zakonodavnoj praksi) termin zakon koristi u dva znaewa: zakon u materijalnom smislu (svako opte obavezno pravilo ponaawa koje utvruje drava) i zakon u formalnom smislu (pravni propis koji donosi najvie predstavniko telo u dravi). U kwievnim tekstovima mogu se nai i druga znaewa izraza zakon. Zakon, shvaen kao poredak utvren prirodnim pravom, sree se kod Wegoa u stihu nai cari zakon pogazie59 Neto daqe, takoe u Gorskom vijencu, Wego upotrebqava isti izraz u znaewu vrhovne vlasti, najvieg autoriteta, kada kae: kome zakon lei u topuzu60
55 Najpotpunije je obradio odrednicu Zakon V. Maurani, Prinosi za hrvatski pravno-povijestni rjenik III, Zagreb 19081922, reprint 1975, str. 16421643. 56 Srpski Rjenik, istumaen wemakijem i latinskijem rijeima, skupio ga i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi, u Beu 1852, reprint Beograd 1972, str. 177. 57 . Danii, Rjenik iz kwievnih starina srpskih, Beograd 1864, , str. 358359. 58 V. Maurani, Prinosi, str. 16421643. 59 Gorski vijenac, 200. 60 Gorski vijenac, 1155.

59

Izraz zakon u identinim ili slinim znaewima i u ovakvom obliku sree se i u gotovo svim slovenskim jezicima (ruski zakn, bugarski zakn, slovenaki zakn, makedonski zakn, eki i slovaki zkon, poqski zakon). Filoloka analiza bi sasvim sigurno pronala i druga znaewa ovog izraza koja se sreu u svakodnevnom govoru i kwievnim radovima, ali to nije ciq ove rasprave. Nau pawu posveujemo samo sredwovekovnim srpskim pravnim spomenicima. Pravni spomenici definicije i znaewa izraza zakon Mada se izraz zakon u srpskoj pravnoj istoriji koristi jo od kraja H veka, sve do H veka ne nalazimo u izvorima ni na kakvu definiciju tog pojma. Prve definicije koje sreemo ne nalaze se u samostalnim teorijsko-pravnim traktatima ili pravnim uxbenicima (jer takvi nisu sauvani, ako ih je uopte bilo), ve u prevodima vizantijskih pravnih kompilacija. Sintagma Matije Vlastara (uneta u Srbiju oko 1348. godine) upoznaje nas sa nekoliko odredaba koje govore o pojmu zakona, a koje su srpski redaktori i prevodioci uneli u glavu sastava N pod naslovom O zakone. Na prvom mestu nalaze se Papinijanova i Marcijanova definicija, koje u Digestama zauzimaju tituluse , 3,1 i , 3,2. Ve navedenu Papinijanovu definiciju zakona preuzeli su redaktori Vasilika i preveli je reima: Nmoj st koinn parggelma, cronmwn ndr%n dgma, koyswn ka koyswn marthmtwn pistroc0, plewj synu0kh koin0.61 Marcijanov tekst, koji parafrazira Demostenovu definiciju zakona, redaktori Vasilika sveli su na konciznu sentencu: '/Esti d ka ueon erhma (takoe je i boanska naredba).62 Meutim, redaktori Epanagoge spojili su ove dve definicije u jednu,63 te su je u takvom obliku preuzeli i Matija Vlastar i srpski prevodioci Sintagme. Tekst u starom srpskom prevodu glasi: Zakon st obt zaporoun, moudrh moui prdan, vol'nih i nvol'nih sgrni obran rk ouclomoudrn, grada slon obt, st i bostvnoe obrtn."64 Sledi Modestinova definicija ciqa zakona,65 preuzeta takoe iz Epanagoge: 'Aret nmoy t keleein, t kwlein, t pitrpein,
61 Bas. II, 1, 13, Basilicorum Libri LX, series A, volumen I, textus librorum IVIII, ed. H. J. Scheltema et N. Van der Wal, Groningen 1955, p. 17. 62 Bas. II, 1, 14, ed. Scheltema Van der Wal, p. 17. 63 Epan. I, 1, ed. J. et P. Zepos, Ius graecoromanum II, Athenis 1931, reprint Aalen 1962, p. 240. 64 Matije Vlastara Sintagmat, izdao S. Novakovi, Beograd 1907, str. 421. 65 D. I, 3, 1, Modestinus libro I regularum: legis virtus haec est: imperare, vetare, permittere, punire. Redaktori Vasilika (II, 1, 18, ed. Scheltema Van der Wal, p. 17) znatno su proirili Modestinovu definiciju: 'Aret nmoy ka dnamij t keleein trcesuai par2 t%n patrwn toj padaj ka toj patraj par2 t%n padwn t kwlein gnesuai cnoyj rpag2j tern ti plhmmlhma t pitpein tis diatuesuai ka synallsein t timwresuai toj marthktaj.

60

t timwresuai66 (dobrodtl zakonou povlvati, vzbranati, oubedati, tomiti),67 to jest da je ciq zakona da zapovedi, da zabrani, da dozvoli i da kazni. Naredni odeqak upoznaje nas sa dve Ulpijanove definicije, obe preuzete iz Vasilika, redosledom koji je trebalo da bude obrnut i sa neto izmewenim smislom. Ulpijanovu misao da se prava ne ustanovqavaju radi pojedinaca, ve zbog svih (iura non in singulas personas, sed generaliter constituuntur),68 redaktori Vasilika preveli su reima O per to kau' kaston, ll2 koin%j o nmoi tuentai,69 zamenivi u prevodu termin iura (prava), izrazom nmoi (zakoni). Slino je postupqeno i prilikom skraivawa Ulpijanovih razmatrawa o poreklu naziva pravo i pravda. Raspravqajui dosta opirno o tom pitawu, Ulpijan u prvoj kwizi svojih Institucija zakquuje da je pravo nazvano prema pravdi, jer je pravo vetina dobrog i jednakog: Iuri operam daturum prius nosse oportet, unde nomen iuris descendat. Est autem a iustitia appelatum: nam, ut eleganter Celsus definit, ius est ars boni et aequi."70 Redaktori Vasilika saeto su izvukli sutinu Ulpijanove definicije, ali su opet izraz ius (pravo), zamenili terminom nmoj zakon (=O nmoj p tj dikaiosnhj !nmastai sti g2r nmoj txnh to kalo ka soy),71 ime je Ulpijanova argumentacija (ius iustitia), izgubila svoj pravi smisao. Tako ne bi bilo da su redaktori Vasilika ius preveli sa dkh, jer bi to onda i u grkom prevodu ubedqivije zvualo (dkh dikaiosnh). Meutim, u Vizantiji nije nikad bio izgraen neki opti pojam prava. Predstava o ius, kao o nekakvoj depersonalizovanoj masi pravnih pravila, nasleena iz rimske pravne tradicije, koja konstituie pravo (u smislu law, droit, diritto), bila je odbaena jo u Justinijanovo vreme. Centralni pravni pojam za Vizantince je bio i ostao pojam zakona ( nmoj) u kojem uvek treperi i personalni zakonodavac carski nomouthj.72 Drukije nije mogao da postupi u H v. ni Matija Vlastar. Sledei izvorni tekst (Vasilike ili neku skraenu verziju) on je spojio dva titulusa u jedan, a ni srpski prevodioci nisu, naravno, uporeivali grki tekst sa latinskim (ako su ga uopte i imali u rukama), te su Ulpijanovi izrazi iura i ius u srpskom prevodu postali zakoni i zakon (N o koido n obtn zakoni polaot s. Zakon ot pravd imnova s, st bo htrost dobromou i ravnomou).73
Epan. I, 3, ed. Zepos, II, p. 240. Sintagmat, izdawe Novakovi, str. 421. 68 D. I, 3, 8. 69 Bas. II, 1, 19, ed. Scheltema Van der Wal, p. 17. 70 D. I, 1, 1. 71 Bas. II, 1, 1, ed. Scheltema Van der Wal, p. 15. 72 D. Simon, Zakon i obiaj u Vizantiji, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 2 (1987), str. 145. Cf. S. arki, The Influence of Byzantine Ideology on Early Serbian Law, The Journal of Legal History 13 (August 1992), Number 2, pp. 147154. 73 Sintagmat, izdawe Novakovi, str. 421.
66 67

61

Trei odeqak glave O zakonu sadri tri poglavqa spojena u jedan titulus, a preuzeta iz Epanagoga. Najpre se veli da se zakon donosi radi onog to se deava u veini sluajeva, a ne u retkim sluajevima, zatim da zakon ne nastaje radi onog to se moe desiti u jednoj upi, i da se zakonodavstvo moe prekriti samo jedanput ili dvaput (Zakon ot i ako o mnoaim sluaoih s, a n oubo ot i skoudn bboditi podobat, ni ot mogouih b dinoi prilouiti s oup, prziraot bo zakonopolonici i dino ili dvati).74 U ovom sluaju redaktori Epanagoga, koje slede Matija Vlastar i wegovi srpski prevodioci, spojili su u jedan titulus tri sentence rimskih pravnika. Prvo pravilo je Pomponijeva parafraza grkog filosofa Teofrasta i glasi: Iura constitui oportet, ut dixit Theophrastu, in his que pi t pleston accidunt, non quae k paralgoy.75 Ponovo su grki prevodioci izraz iura (prava) preveli terminom nmoi (zakoni). Drugo pravilo je neto izmewena Celzova sentenca da se pravo ne stvara prema onom to se jednom, nekim sluajem, moe dogoditi" (Ex his, quae forte uno aliquo casu accidere possunt, iura non constituuntur).76 Grki prevodioci opet govore o zakonima, a ne o pravu i navode ono to se dogaa u jednoj temi. Srpski redaktori Sintagme upotrebqavaju izraz zakon, kao prevod grkog nmoj, a re tema (uma) prevode sa upa. I najzad, tree pravilo je Paulova parafraza Teofrasta, prihvaena uz neznatne izmene: T g2r paq dj, ut ait Theophrastus, parabanoysin o nomoutai.77 Posledwa definicija koja objawava pojam zakona je Paulova sentenca i glasi: Nije novo da raniji zakoni dovode do kasnijih" (Non est novum ut priores leges ad posteriores trahunt).78 Matija Vlastar ju je preuzeo iz Vasilika (o progensteroi nmoi ka ej tyj metagenestroyj lkontai),79 a srpski redaktori su je preveli reima: Prdbvi zakoni v posld bvih privlat s.80 To bi bile sve definicije koje se odnose na pojam zakona, mada sam izraz zakon srpski prevodioci Sintagme koriste i u drugim znaewima.
74 Sintagmat, izdawe Novakovi, str. 421 = Epan. I, 2, ed. Zepos, II, p. 240: Toj nmoyj p t 3j p t pleston symbainntwn o mn tn spanwj esgesuai de od p tn dynamnwn n n symbanein umati' parorsi gr o nomoutai t paq'h dj. 75 D. I, 3, 3 = Bas. II, 1, 15, ed. Scheltema Van der Wal, p. 17. 76 D. I, 3, 4 = Bas. II, 1, 16, ed. Scheltema Van der Wal, p. 17. 77 D. I, 3, 6 = Bas. II, 1, 17, ed. Scheltema Van der Wal, p. 17. 78 D. I, 3, 26. 79 Bas. II, I, 36, ed. Scheltema Van der Wal, p. 19. 80 Sintagmat, izdawe Novakovi, str. 421.

62

Poev od kraja H veka u pravnim spomenicima Srba i Hrvata sree se izraz zakon u preko pedeset razliitih znaewa. Sva ta znaewa, strogo uzev, nisu uvek pravna, odnosno ne oznaavaju uvek neki pravni pojam. Zakon u naim starim tekstovima moe da znai i uslov, nain, veru ili neki drugi izraz iz svakodnevnog govora. Brojne su i kovanice sa reju zakon u osnovi, kao to je na primer sluaj sa izrazima zakonik, zvezdozakonie, zakonoprestupnik, bezakonik, zakonopoloenije i slino. Pored imenica sreemo i prideve, priloge i glagole koji u svom korenu imaju termin zakon. Takvi sluajevi su na primer zakono, uzakonieno, zakonomno, zakonobraiti se i slino. Ipak, u najveem broju sluajeva, termin zakon u srpskim pravnim spomenicima znai pravno pravilo (regula iuris), ili jo ire pravilo uopte. Ali, i u tim sluajevima treba praviti razliku u vezi sa nastankom toga pravila. Wega moe da stvori nacionalna dravna vlast (vladar), moe da nastane ugovorom ili pak obiajem. Vrlo raireno je i znaewe partikularnog pravnog pravila, ali i ono ima razliitu sadrinu. Partikularno pravno pravilo moe imati teritorijalni karakter, odnosno kada regulie pravne odnose na jednom vlastelinstvu. Pored toga, ono moe biti i personalno, u sluajevima kada se regulie pravni poloaj pojedinih kategorija stanovnitva (meropsi, vlasi, vojnici, popovi, kmetovi itd.). Partikularno pravno pravilo regulie i pojedina pravna pitawa (porotu, kupoprodaju, ubistvo), sree se u naslovima zakonskih lanova (zakon od sinov i otac, zakon od dilewa) ili oznaava pojedinu zapovest ili naredbu. U nekim sluajevima zakon znai i zbornik zapisanog obiajnog prava (statut), a u prevodima grko-rimskih (vizantijskih) pravnih kompilacija oznaava carski zakon (nmoj, lex), pravo (ius) i samu zakonitost.81 U poveqama koje su srpski vladari izdavali na grkom jeziku sree se na nekoliko mesta izraz nmoj, ali u razliitim znaewima: 1) U hrisovuqi cara Duana Lavri svetog Atanasija na Svetoj gori od decembra 1347, spomiwe se ispuwewe zakona i proroka (to nmoy ka t%n procht%n pl0rwma), gde je izraz nmoj citat iz Biblije koji oznaava Mojsijeve zakone (Petokwije).82 2) Hrisovuqa cara Simeona (Sinie) Uroa vlastelinu Jovanu Cafi Ursinu Duki od januara 1361, pomiwe o ueoi ka ero nmoi (boji i sveti zakoni), u znaewu veitih zakona ili prirodnoga prava.83
81 Sva razliita znaewa izraza zakon, sa primerima iz izvora, pokuao sam da navedem u posebnoj monografiji Zakon u glagoqskim i irilskim pravnim spomenicima (od H do H veka), Novi Sad 1994. 82 A. Solovjev V. Moin, Grke poveqe srpskih vladara, Beograd 1936, str. 118 i 119. Cf. Matt. V, 17: M nomshte ti luon katalsai tn nmon toj proc0taj' ok luon katalsai ll2 plhr%sai. 83 Solovjev Moin, str. 236 i 237.

63

3) Poveqa despota Jovana Ugqee o izmirewu srpske crkve sa Carigradskom patrijarijom (mart 1368), govorei o caru Duanu, izmeu ostalog veli: kao kakav drugi nebeski sudija i zakonodavac, drsko prezirui i zakon gospodwi (nmon krion), gde izraz nmon krion (zakon gospodwi) oznaava univerzalni poredak koji je stvorio Bog. U istom dokumentu, neto daqe, despot kae: kad bi izgledalo kao da ja nisam vratio Romejcima [Vizantincima] wihovu staru slobodu, kako bi opet iveli po svetim i boanstvenim zakonima careva (kat2 toj eroj ka ueoyj nmoyj t%n basilwn), i bili potpuno slobodni od varvarske tiranije i nepravde.84 Sveti i boanstveni zakoni careva koji se spomiwu u tekstu, jesu grko-rimski (vizantijski) zakoni, iskquiva privilegija cara Romeja (Basilej t%n =Rwmawn). Proglasivi sopstveno zakonodavstvo, Stefan Duan je sebi prisvojio pravo koje sredwovekovni monarsi nisu imali, zbog ega su ga i redaktori ove poveqe (patrijarijska kancelarija u Carigradu) osudili. 4) U poveqi despota Jovana Ugqee kojom reava spor izmeu manastira Zografa (na Svetoj gori) i jeriskog episkopa, od februara 1369, kae se: j o nmoi diagoreoysi (kako zakoni zapovedaju).85 U ovom sluaju izraz o nmoi (zakoni) oznaavaju zakonodavne akte dravne vlasti.86
Sran arki NOMOS, LEX, ZAKON: ORIGINS, MEANINGS, DEFINITIONS Summary At the beginning of the paper the author asserts what the term zakon (law, statute, bill, la loi, la legge, das Gesetz) means in the contemporary legal terminology. Further the origins of Greek term nmoj and Latin term lex are examined, and the examples from the sources are listed showing the different meanings of those terms. In the third chapter, the meaning of the term zakon (zakon) in Slavonic languages, especially in Serbian legal monuments, is elaborated. A special attention is paid to the definitions of zakon that arrived in Serbian mediaeval law through Byzantium. Serbian translators of Matheas Blastar's Syntagma took over the definitions of zakon from famous Roman lawyers, but not from the original Latin text than from Greek (Byzantine) translations that made no difference between the terms lex and ius, using for both of them term nmoj i.e. zakon (zakon) in Serbian translation. At the end the author examines the charters of Serbian rulers that were written in Greek where the term nmoj was used, but with different meanings.

Solovjev Solovjev 86 S. arki, Serbia in the 14th

85

84

Moin, str. 262 i 263; 264 i 265. Moin, str. 274 i 275. Nmoj et zakon dans les textes juridiques du XIVe sicle, Byzantium and Century, Athens 1996, pp. 257266.

64

UDC 903(398)

Rastko Vasi

SLUAJ AUTARIJATA ISTORIJA I PREISTORIJA

APSTRAKT: U radu se govori o kombinovanju istorijskih i arheolokih izvora u interpretaciji zbivanja u poslednjem milenijumu pre n.e. i na sluaju Autarijata pokazuje da uz svu opreznost u korienju i jednih i drugih podataka, treba pre svega ceo problem posmatrati sveobuhvatno i sa distance. KLJUNE REI: Istorija, istorijski izvori, preistorija, arheoloki materijal, Autarijati, Tribali.

Grki geograf Strabon kae na jednom mestu da su Autarijati jednom bili najvee i najmonije ilirsko pleme, da su pobedili Tribale i pokorili druge Ilire i Traane". I pored nekih varijacija u interpretaciji detalja, moderni istoriari su prihvatili ovaj navod kao istinit, odnosno da su u jednom trenutku Autarijati bili veoma moni i da su nadvladali druga susedna plemena, meu njima i Tribale. Lociranje Autarijata nije sasvim sigurno, mada se njihovo ime obino vezuje za planinu i reku Taru, tako da se moe smatrati da im je postojbina bila negde u zapadnoj Srbiji i severnoj Crnoj Gori. Tribali su na osnovu antikih izvora relativno sigurno smeteni izmeu Velike Morave na zapadu i Iskera na istoku pa se na osnovu ovoga moe priblino odrediti poprite sukoba izmeu dva mona plemena. Strabon ne kae kada su Autarijati bili najmonija i najvea ilirska grupa. Istorijski dogaaji hronoloki odreeni, u kojima se oni pojavljuju, vezani su za drugu polovinu IV veka pre n.e., gde oni nisu predstavljeni kao neka sila nego vie kao jedna dosta slaba plemenska grupa koju krajem IV veka najezda aba i mieva nateruje da ostave svoja ognjita i odsele se jednim delom u Makedoniju, drugim na deltu Dunava. To bi govorilo da vreme njihove moi treba staviti pre sredine IV veka pre n.e. Tribali, s druge strane, od druge polovine V veka, kada se prvi put pominju kao pobednici odrijskog kralja Sitalka, do druge polovine IV veka, kada je Aleksandar Makedonski organizovao vojnu protiv njih i pokorio ih, u stalnom su usponu i neprestano usmereni na istok i jug, na Traa65

ne i Grke, pa se ne bi dalo pretpostaviti da su ih Autarijati pobedili u tom periodu. Naprotiv, to bi indiciralo da sukob Tribala i Autarijata treba staviti u jo dublju prolost i datovati ga pre sredine V veka pre n.e. Ima, istina, miljenja koja nastoje da sve pomenute dogaaje smeste u hronoloki odreene okvire, odnosno pretpostavljaju da su Autarijati ojaali i pobedili Tribale posle Aleksandrove ekspedicije na Dunav, kada su Tribali oslabili. Ovo miljenje, koje zastupaju istoriari pa i poneki arheolog, ini se malo verovatnim. Naime, u vreme Aleksandrovog pohoda, Autarijati su oznaeni kao najslabija plemenska grupa na tom prostoru tako da je, kad su ugrozili Aleksandrovu ekspediciju, bio dovoljan da ih savlada agrijanski kralj Langar sa svojim ljudima, koji je bio u Aleksandrovoj pratnji. Da su oni od veoma slabe grupacije za nekih dvadesetak godina postali najvea snaga na Centralnom Balkanu koja je pokorila vei broj susednih plemena, moda i nije nemogue ali je, kako smo rekli, malo verovatno. S druge strane, Strabon kae da su oni bili jednom" najvee i najmonije ilirsko pleme, to bi trebalo shvatiti da to vreme treba staviti u neku dublju prolost, odnosno pre sredine V veka, kako smo gore pretpostavili. Jedan drugi Strabonov navod da su Autarijate pokorili Skordisci, koje su opet pokorili Rimljani", takoe se moe shvatiti u slinom smislu da su to bile grupe koje su vladale ovim prostorom due vreme, odnosno svakako due od jedne ili dve decenije. ini mi se da je za potpuno razumevanje Strabonovog navoda, potrebno posmatrati dogaaje sa vee vremenske distance, to nije uvek karakteristika istoriara. Da li i kako arheologija moe ovde da pomogne? Istoriari su dosta skeptini u tom pogledu i sumnjaju da ostaci materijalne kulture, keramika, nakit ili oruje, ak i oni iz poslednjih vekova pre n.e. mogu da budu etniki sa sigurnou identifikovani, dok s druge strane arheolozi esto bez nekih ograda etniki identifikuju grupe i nalaze iz znatno dublje prolosti. Istina je kao i obino negde u sredini. Kombinovanje istorijskih podataka i arheolokog materijala moe svakako da da zadovoljavajue rezultate ako se s njima oprezno barata i ne hrli sa neargumentovanim zakljucima. Naime, o gvozdenom dobu Centralnog Balkana, koje je ovde u pitanju, zna se dosta ali jo uvek nedovoljno da bi se jedno nalazite, naselje ili nekropola mogla etniki a priori opredeliti kao autarijatsko, tribalsko, dardansko ili neije drugo. Problem treba posmatrati sa vie strana, odmeriti i odvagati sve injenice pa tek onda izrei pretpostavke koje bi na osnovu toga bile eventualno mogue. Koji je dakle arheoloki materijal iz VIIV veka pre n.e. na Centralnom Balkanu relevantan za nau temu, odnosno za sluaj Autarijata? Na zapadu ovog prostora uoava se postojanje jasno izraene glasinake kulturne grupe, nazvane po visoravni Glasinac istono od Sarajeva, sa gradinskim naseljima, nekropolama pod humkama i pokretnim materijalom karakteristinim orujem, nakitom i keramikom. U arheolokom smislu glasinaka grupa predstavlja jednu od najmonijih i najbolje poznatih kulturnih grupa na Balkanu, koja se razvila negde u VII veku, doivela vrhunac poetkom V veka, i zatim ivotarila u pojedinim oblastima negde do III veka pre n.e. Pored matine oblasti koja zahvata istonu Bosnu, ju66

gozapadnu Srbiju i severnu Crnu Goru, njena materijalna kultura je rasprostranjena u blioj i daljoj okolini, kako na zapadu od ove oblasti tako i na istoku, do doline Velike Morave pa i u istonoj Srbiji. Ovom periodu pripada zatim horizont kneevskih grobova, sa sloenim pogrebnim ritualom i bogatim grobnim prilozima, meu kojima je veliki broj importovanih predmeta. Pored kneevskih grobova na Glasincu, koji se datuju u VII i VI vek pre n.e., najznaajniji su Pilatovii kod Uica iz druge polovine VI veka, zatim Novi Pazar, Atenica kod aka i Peka banja kod Pei, svi s kraja VI i poetka V veka pre n.e. Neki od njih, kao Pilatovii i Novi Pazar, mogu se na osnovu materijala vezati za glasinaku grupu, dok drugi, Peka banja i posebno Atenica, pokazuju neke razlike u odnosu na glasinaki materijal. U centralnoj Srbiji veliki broj nalaza pripada ovom vremenu, ali oni zajedno ne pruaju mogunosti za utvrivanje jedne jasno izdiferencirane kulturne grupe. Re je, pre svega, o naseljima u Pomoravlju sa dosta keramike i malo metala, kao to je Panjevaki rit u Jagodini, koja pokazuje izvestan kontinuitet u razvoju oblika od kasnog bronzanog doba do kraja starijeg gvozdenog doba na irokom prostoru, ali bez drugih relevantnih elemenata za utvrivanje jedne kulturne grupe. Manje nekropole pod humkama u Mrajevcima kod aka i Ljuljacima kod Kragujevca iz V veka pokazuju izvesne paralele u materijalu sa kneevskim grobovima u Atenici, to bi nagovetavalo postojanje jedne posebne grupe na tom prostoru, no s druge strane, grobovi sa glasinakim materijalom u Mojsinju pored Mrajevaca iz istog vremena govore da je pitanje sloenije nego to izgleda na prvi pogled i da su potrebna nova istraivanja u okolini aka pre donoenja odreenih pretpostavki. Nekropola u Ljuljacima se vezuje takoe na osnovu nekih oblika keramike zdepastih kraga sa zaseenim obodom i jednom drkom sa prekeltskim grobovima u nekropoli Peine kod Kostolca. Oruje iz ove poslednje nekropole koplja i jednosekli noevi imaju paralele u skupnom nalazu oruja, verovatno grobu, iz sela Majur na Juhoru. Ima i drugih sluajnih nalaza iz V i IV veka pre n.e., najverovatnije iz grobova, to takoe ne baca vie svetlosti na ovo pitanje. Poseban problem predstavljaju veliki pojasevi od srebrnog lima tipa Mramorac, nazvani po selu Mramorac gde su u Srbiji prvi put naeni, koji su mahom koncentrisani u dolini Velike Morave. Ovi pojasevi verovatno potiu iz grobova no, najee dobijeni iz druge ruke, ne pruaju podatke o uslovima nalaza. Paralele na zapadu u glasinakoj grupi govore o mogunosti da su nastali pod uticajima sa zapada, ali inae ne daju nikakve indicije o etnikoj pripadnosti. Istono od Velike Morave u naselju u Zlotskoj peini naen je vei broj keramikih i metalnih predmeta koji se datuju u VII i VI vek. Oni pokazuju brojne paralele, kako sa nekim drugim istovremenim nalazima u istonoj Srbiji tako i sa onim u severozapadnoj Bugarskoj, od kojih je najznaajniji glavarski grob iz Sofronijeva, na osnovu ega bi se mogla eventualno odrediti jedna kulturna zajednica na tom prostoru u to vreme. Nalazi iz V i IV veka u istonoj Srbiji su relativno retki, dok oni u severozapadnoj Bugarskoj, veoma bogati, meu kojima se istiu kneevska nekropola 67

pod tumulima u Vraci i ostava srebrnih posuda iz Rogozena, ne pokazuju vezu sa zapadom nego su vie okrenuti istoku i jugu, Traanima i Grcima. To se podudara u znatnoj meri sa podacima iz pisanih izvora o povezanosti Tribala sa Makedonijom i Trakijom, pa se uz rezerve moe eventualno pomiljati da je grupa Zlot-Sofronijevo, rasprostranjena od Velike Morave do Iskera, pripadala Tribalima, koji su se posle poraza od Autarijata krajem VI ili poetkom V veka povukli na istoni deo svoje teritorije. Sve zajedno, meu svim nalazima iz ovog vremena na Centralnom Balkanu jedino se glasinaka grupa izdvaja kao odreena zajednica koja se moe uzeti u razmatranje pri reavanju pitanja etnike pripadnosti arheolokog materijala. S jedne strane imamo jednu snanu kulturnu grupu koja se formira u VII veku, doivljava vrhunac razvoja poetkom V veka da bi se zatim raspala na vie manjih celina koje je arheoloki teko pratiti. S druge strane, imamo Autarijate koji su pre sredine V veka bili najmonije i najvee ilirsko pleme na Balkanu, koji su milom ili silom naterali druga ilirska i traka plemena da uu u savez sa njima, da bi u IV veku oslabili i postali beznaajna zajednica. Ove podudarnosti ne mogu biti sluajne. Jednom reju, mogue je i treba kombinovati praistorijsku grau i istorijske izvore, pokuati da se pojedine arheoloki identifikovane grupe uporede sa etnikim nazivima plemena u predrimsko doba u antikim izvorima, ali se to mora initi oprezno, moraju se odvagati svi relevantni elementi, uoiti celina problema, ne sme se ii u paualno pripisivanje etnikona nekim jedva izraenim pojavama, to se katkad deava u naoj arheologiji, i pre svega treba posmatrati problem sa distance i tek onda utvrditi ta je mogue pretpostaviti a ta je neosnovano i problematino.

LITERATURA B. ovi, Glasinaka grupa, u: Praistorija jugoslavenskih zemalja V, eljezno doba, Sarajevo 1987, 575643. N. Theodossiev, North-Western Thrace from the Fifth to First Centuries BC, BAR International Series 859, Oxford 2000. F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko vreme, Sarajevo 1969. F. Papazoglu, Central Balkan Tribes in pre-Roman Times, Amsterdam 1978. M. Stoji, Gvozdeno doba u basenu Velike Morave, JagodinaBeograd 1986. M. Stoji, Panjevaki rit, Beograd 2004. R. Vasi, Kneevski grobovi iz Novog Pazara i Atenice, u: Praistorija jugoslavenskih zemalja V, eljezno doba, Sarajevo 1987, 644650. R. Vasi, Moravsko-timoka oblast, u: Praistorija jugoslavenskih zemalja V, eljezno doba, Sarajevo 1987, 651672. R. Vasi, Beleke o Glasincu. Teritorijalna i hronoloka pitanja, Balcanica XXXII/ XXXIII, 2001/2002, 736.

68

Rastko Vasi THE CASE OF THE AUTARIATAE: HISTORY AND PREHISTORY Summary The Greek geographer Strabo says that the Autariatae were once the biggest and strongest Illyrian tribe. Historical events, in which they were mentioned, are dated to the second half of the 4th century BC. They do not excel in this period and disappear soon after from the historical scene. Thus, it is logical to suppose that their might, of which Strabo speaks, should be dated earlier than the 4th century BC. According to archaeologists and modern historians the Autariatae inhabited the territory of Southwest Serbia and North Montenegro. In this area an important Iron Age group was identified, called the Glasinac group, from the Glasinac plateau in East Bosnia. It achieved the culmination of its development in the second half of the 6th and the first half of the 5th century BC, judging by settlements and cemeteries, and an enormous amount of finds: arms, tools, jewelry, pottery and bronze vessels, many of which were imported from Greece and Italy. On the basis of this there are reasons to assume that the Glasinac group can be identified with the Autariatae. Discussing a combination of written antique and archaeological sources in identifying archeological material ethnically, the author stresses the importance of thorough analysis of all relevant elements and the necessity for an overall view of the problem Only in this way one can achieve satisfactory results to some extent.

69

RECEPCIJA ANTIKE CLASSICAL TRADITION

UDC 111.852(38) 73.071.1:929 Alberti L. B.

Sandra Dui

ALBERTI ET SES CONTEMPORAINS BYZANTINS

APSTRAKT: U radu se obrauje delatnost italijanskog arhitekte i autora Leona Batiste Albertija iz 15. veka i razni aspekti vizantijske uenosti s wim u vezi. KQUNE REI: poezija, narodni jezik, aristeia, kleion andron, svetlost, geometrija, plemstvo, broj, Leon Battista Alberti (14041472). PAROLES-CLEFS: la posie, le vernaculaire; l'aristeia, le kleion andron; la lumire, la gomtrie, la noblesse, le nombre, Leon Batistta Alberti (n 1404).

Problmatique: L'ennoblissement de la langue vernaculaire travers les studia humanitatis et la noblesse du langage architectonique travers les rfrences paennes sont les objectifs communs de l'exprience albertienne mais aussi des matres byzantins de la mme priode. La renaissance classique a certes eu des prcdents, comme l'acadmie platonicienne de Mistra. La racine pythagoricienne y revint, or cette dernire fixait ses piphanies, l'heure o ces prcdents se produisaient, et marchant leur tte, dans l'uvre de Plthon, Bessarion, Argyropoulos et consorts auxquelles les autres prtent leurs inventions, commenait ds lors recueillir les fruits de cette longue prparation, qui alors en taient ses prcdents. De cette prparation nous indiquons le programme ci-dessous, les traditions hellniques Byzance; or il en faut connatre le dtail en descendant dans la pratique. Cela nous permettra d'aborder certaines questions techniques qui ne trouvent pas place d'ordinaire dans l'histoire de l'art ni de l'architecture. la diffrence du haut Quattrocento, domin par la tradition du XIIIe et du XIVe sicle et o le noplatonisme li des puissances religieuses gardait toujours un rapport avec le christianisme, l'eros conserve son caractre originel, cosmique, que Platon, le dirigeant vers l'me avait presque limin. Au cours du XIVe sicle, les puissances religieuses et spculatives divergent. Le panthisme naturaliste gagne de plus en plus d'esprits; ainsi le platonisme, au lieu de s'adapter au christianisme, s'adapte progressive73

ment au panthisme. partir de l merge ce nouveau caractre propre la culture de la renaissance, manifeste dans la comprhension de l'amour. En dehors de toute admiration des puissances de la renaissance, il nous faut reconnatre que la comprhension de l'amour chez ces platoniciens ne peut tre mesure avec celle d'Eckhart ou celle de Dante. Dans l'largissement de l'extase d'amour, recouvrant toute la nature, la comprhension de l'amour, comme principe universel vhicul par la philosophie de la renaissance, a apport un baume d'allgresse et d'enthousiasme. Or, elle a aussi rejet la forme sublime de l'rotique mystique. Cependant chez Alberti l'eros demeure toujours fidle la mystique mdivale, comme initiateur, bien que son oeuvre ne soit ni celle des pigones platoniciens du premier humanisme ni celle de la haute renaissance. Nous ne traiterons pas ici du circolo amoroso d'Alberti. Par contre, comme ce dernier y prsente l'essence de toute son uvre, nous ne pouvons pas le dlaisser compltement. Pour comprendre son uvre, ses questiones perspecctivae nous intressent tout particulirement. En regard ces questions potiques, il nous est ncessaire de mentionner son appartenance la tradition mdivale et reconnatre ainsi son esprit crateur. Sous cette perspective nous dbuterons cette tude par l'uvre purement mdivale concernant les procds techniques portant sur l'architecture et l'art de peindre les icnes: l'Hermneia du moine Panselinos, galement appele Hermneia de Jrusalem. Le contenu de l'Hermneia est transparente dans toute l'uvre d'Alberti. 1. L'tude prsente est base sur deux points majeurs relevant l'un de l'autre. partir de 391, la date o, sous l'empereur Thodose, le christianisme est reconnu comme la religion d'tat, apparaissent aussi des manuels aux mystrieux raccourcis techniques. Ces procds complexes des instructions comment peindre des icnes sont transmis de la manire tacite et suivent l'enseignement de l'antiquit classique remontant Pythagore (Au moment contemporain Vitruve, on voit ce que Tacite dcrit dans les Annales": la disgrce de Statilius Taurus et son suicide (53 AD), la suite du snatus-consulte qui, la demande de l'empereur (Claude 4154 AD), exila d'Italie tous les mathematici" c'est--dire les mages" et les nopythagoriciens qui, depuis une centaine d'annes, s'taient multiplis Rome. Ceci n'est certes pas une concidence. De fait, c'est la premire en date des loges no-pythagoriciennes connues ( Rome) et qui fut fond par un ami de Cicron, le snateur P. Nigidius Figulus (exil par Csar comme partisan de Pompe et surtout en tant que grand matre d'une des socits secrtes que l'tat romain d'abord puis l'glise redoutrent toujours: Nigidius Figulus, Pythagoricien et Magus in exilio moritur" (Saint Jrme). Avec ce mme moment concide l'affaissement de la basilique de la Porte Majeure"). Ils ne sortiront de l'ombre qu'avec l'uvre inacheve de Pavel Florensky l'Ikonostase". L'auteur regroupera ses enseignements anciens 74

sur l'art de peindre et de btir sous le nom de la perspective inverse. Ce terme correspond, comme nous allons le dmontrer, celui introduit par Alberti: la perspective linaire point de fuite (Capter l'infini en un point de fuite, Alberti, De pictura, I, 19, p. 116: usque ad infinitum distantiam"). Les procds de Giotto taient dj vus dans l'histoire de l'antiquit: vouloir remplacer la thurgie par l'art du trompe-l'il et l'action divine par le thtre. D'aprs Vitruve, quand Eschyle monta ses tragdies Athnes vers 470 avant Jsus-Christ, et que le clbre Agatharque en fit les dcors et crivit un trait ce propos, le clbre Comentarius", c'est cela qui incita Anaxagore et Dmocrite tudier le mme sujet: la peinture des dcors, de faon scientifique1. Le problme rsoudre tait le suivant: comment tracer les lignes sur un plan pour que, un centre optique tant choisi, les rayons qui partent de l'il vers ces lignes concident avec ceux qui partent de l'il, toujours plac au mme endroit, vers les points correspondants de l'difice lui-mme, de telle sorte que l'image de l'objet rel sur la rtine pour s'exprimer en termes modernes concide pleinement avec l'image du dcor qui figure cet objet. Ce moment prcis dans l'histoire signifie le dbut de la perspective linaire). L'innovation de Giotto consiste donc non dans la perspective comme telle, mais dans l'adaptation la peinture de ce procd, emprunt au domaine de l'art appliqu et populaire. Finalement, on en vient conclure que la connaissance de la perspective ou tout au moins l'habilet en utiliser les procds, en tant que science mystrieuse de la perspective" d'aprs l'expression de Drer existait dj, et a peut-tre toujours exist parmi les matres qui ont peint les scnographies des mystres"2, bien que la vraie peinture rigoureuse vite ces artifices. Ainsi, la perspective lmentaire tait connue depuis longtemps, bien qu'elle ne ft que la conception du monde religieux du Moyen-ge, bien qu'elle ne ft que l'antichambre du Grand Art. Ses bases scientifiques qui ont donn l'art de Lonard de Vinci et de Michel-Ange, furent labores Florence3, aprs un sicle d'tude. Qu'en tait-il de ces procds de la perspective la fin du Moyen-ge byzantin? La question est de savoir si l'action hellnisante dans l'empire d'Orient fut uniquement livresque, ou si elle s'est fait sentir travers
1 P. VITRUVIUS, De Architectura libri decem, VII, Prfae, 11. Vitruve, Les dix livres d'Architecture, Paris, Balland, 1979, 212; Les Prsocratiques, Paris: Gallimard, 1988, 633 et 14241425. 2 M. NIEMEYER, Drers schriftlicher Nachlass auf Grund des Originalhandschriften und theilweise neu entdecker alter Abschriften. Halle a/S.: 1893, p. 182. 3 Luca Pacioli (14451514), la lumire des dcouvertes de Peitro della Francesca, fait publier l'ouvrage controvers Divina proportione" par l'diteur vnitien A. Paganius Paganinus. Ce volume inclut un petit trait sur l'architecture o il introduit en langue vernaculaire le terme dispositio sans toutefois expliciter comment cette attitude se met en uvre. L'auteur, la diffrence d'Alberti, s'adresse aux praticiens. Ce dispositio s'associe aux trois aspects ou reprsentations que sont l'iconographie, l'orthographie et la scnographie. Une question se pose alors: qui taient ses auditeurs? Apparemment des artisans, que le frre Pacioli dcrit comme degni lapidci de scultura e architetonica faculta solertissimi sectatori". Pacioli, Divina Proportione", Architectura. V. S. GESSNER, Per numero e per linea", Scholion, 3, 2004, p. 6181.

75

une tradition vivante, transmise fidlement, de gnration en gnration, tout au long du Moyen-ge byzantin et orthodoxe slave par la suite. Cette question, bien qu'elle n'ait pas encore reu de rponse pleinement convaincante et qu'il soit douteux qu'elle ne puisse jamais sortir de l'indcision actuelle, ne peut tre dlaisse. Justement, ces questiones perspectivae nous aideront lucider cette nigme. Hires gamos Sur le sol attique, la paix fut conclue entre l'aula et la cithare4, entre le laurier et la vigne, entre la mentalit parfaitement modre de l'aristocratie athnienne et l'extase orgiaque, entre le cerveau et le cur, entre la conscience et l'ivresse, entre Apollon et Dionysos. Le porteur de cette paix fut Orphe, qui est souvent identifi ces deux divinits. Cet acte de paix trs sage des prtres de Delphes cra un pont entre les opposs sans toutefois enlever la polarit des vnements psychiques et des expressions cratives. Le conflit entre ces lments perdurerait, tant rsolu de diverses faons dans toute la philosophie hellnique, et ce jusqu' la fin de l'Antiquit tout comme les oppositions entre le point de vue classiciste" et le point de vue romantique", ou entre la gnose nietzschenne5" et l'immanentisme kantien", lesquelles vivent encore aujourd'hui. Dans l'Antiquit, l'orphisme reprsente le courant provenant de l'arbre de la vie"6, celui qui fut cach dans le naos du temple d'Apollon Delphes. De ce courant nous ne conservons aujourd'hui que des fragments. Ses rejetons sont disperss dans des uvres dites de la littrature savante (qu'elles soient de tradition alexandrine, byzantine ou siculo-toscane), et ce, particulirement entre le XIe et le XIVe sicle. Ces fragments ont t retrouvs et sauvs par des matres des coles byzantines qui se rfugiaient alors en Italie aprs la dvastation issue des croisades et des attaques ottomanes et sont reprsents dans diverses uvres dites savantes" (peintes, crites ou architecturales) que nous codifions dans le cadre de l'Humanisme et la Renaissance". Cependant, elles continurent vivre non seulement travers des tableaux et les crits mais aussi tout au long de l'histoire, car, quant la manifestation dudit courant il ne s'agit ni d'une priode historique en soi ni d'un espace prcis, mais bien plutt d'un tat mental. Essayons de rsumer brivement le contexte historique de notre recherche. Un vnement quotidien, inattendu peut changer le cours de toute l'histoire humaine. Ainsi, dans la nuit du 8 septembre 780 mourut Lon IV
Dsigne la musique horizontale, accompagnant le cercle troit de la posie pique. Il y s'agit de la pointe fine du cur ou du nous kathasos (pris au sens de l'absolu d'une mme essence) que Nietzsche hrite de l'enseignement gnostique, particulirement manichen. 6 Il serait inusit d'imaginer la naissance de la philosophie grque sans la mystique orphiqu. On retrouve chez Pithagore et Hraclite; Parmnide et Empdocle; et Platon les lments et les asprations principales de cette mystique. La libert de la pense grque dmeure justemnet dans le libre dveloppement des lments mystiques. Cette racine orphique est aisni compare l'arbre de vie. V. E. Howald, Die griechische Tragdie, 1930.
5 4

76

et Irne, qui prit la rgence, rtablit le culte des images. Ds l'aube, des uvres et des manuscrits que l'on croyait perdus jamais ou dont on ignorait compltement l'existence resurgirent subitement. Ainsi vit jour la Renaissance macdonienne. Hermneia ou l'Instruction dans l'art de peindre les icnes" du moine Panselinos Manuel Panselinos fut au XIIIe sicle l'artisan du renouveau iconographique au Mont Athos. Il dcora de fresques les murs du Protaton de l'Athos. Le moine Manuel a travaill dans les glises admirables qu'il a ornes de peintures magnifiques dans la montagne sainte de l'Athos, et ce peintre jeta autrefois un clat si brillant par ces connaissances dans son art, qu'il tait compar la lune dans sa splendeur [] qui lui valut le nom: Panselinos7. C'est un matre de l'cole dite macdonienne", qui fleurit au moment de la chute de Byzance. Son manuel l'usage des iconographes fut dit au XVIIe sicle par l'hiromoine et iconographe Denys de Fourna, prs d'Agrapha8, qui rassembla et exposa les traditions de l'cole de Panselinos. Cette dernire Paul Ouspensky traduira du grec en russe9, la version qu'emploiera Paul Florensky dans son Ikonostase"10. Le manuel de la peinture du moine Panselinos reste nos jours l'unique document de l'enseignement iconographique venant du Moyen-ge byzantin11. L'Hermneia commence par une introduction dans laquelle l'auteur exprime le sentiment de responsabilit spirituelle qui l'a amen composer cet ouvrage12. Le manuel donne des prcisions sur tout le processus de la
7 Pasa Seln, d'o Panselinos; (le texte ensuite se poursuit, en outre, j'ai voulu expliquer les mesures du naturel, le travail particulier chaque sujet, les diffrentes prparations de temple et de son vtement (vernis), de colle, de pltre et d'or, et la manire de construire et de peindre sur les murs avec le plus de perfection Priez donc pour nous tous, afin que le Seigneur nous dlivre de la crainte d'tre condamns comme mauvais serviteurs. Le plus indigne des peintres, DENYS, Moine d'Agrapha. Ainsi dbute Denys son manuel de l'iconographie byzantine). 8 PAPADOPOULOS-KRAMEUS, Denys de Fourna (ou Papadopoulos). Denys de Fourna. Manuel d'Iconographie chrtienne accompagne de ses sources principales indites et publi avec prface, pour la premire fois en entier, d'aprs son texte original, par A. Papadopoulos-Krameus, aux frais de la socit impriale russe archologique. Saint-Ptersbourg, 1900. La premire dition grecque de l'Hermneia est celle de Papadopoulos-Kerameus. 9 P. OUSPENSKY, Traveaux de l'Acadmie ecclsiastique de Kiev, Kiev, 1868. 10 P. FLORENSKY, L'ikonostase, in Bogoslovske Tudy, IX, Moscou 1972. Rimpression dans Sobranie socenij, op. cit., p. 193316, texte complet dans l'original, dactylographi. Notes d'Alexe Dounaiev, 1993. 11 M. MEDI, Stari slikarski prirunici, I, Beograd, 1999, p. 37, n 30. 12 tous les iconographes Salut dans le Seigneur, Sachant, tous, disciples des peintres laborieux, que le Seigneur, dans son saint vangile, a maudit celui qui avait enfoui son talent, en lui disant: Mchant et paresseux serviteur, tu devais faire valoir l'argent que je t'avais confi, afin qu' mon retour je pusse le retrouver avec profit", j'ai craint moi-mme d'encourir cette maldiction. Je n'ai donc pas voulu cacher mon talent, c'est--dire le peu d'art que je connais, que j'ai appris depuis mon enfance et tudi avec beaucoup de peine, m'efforant d'imiter, autant qu'il m'tait possible, le clbre et illustre Manuel Panslinnos de Thssalonique".

77

penture d'icnes: il commence par le trac des calques, la prparation des charbons, de la colle et du pltre, le pltrage des icnes, la faon de faire des nimbes, le pltrage de l'iconostase, la prparation des ampolis, la dorure de l'icne et de l'iconostase, la prparation de sankir13, des ocres et des rouges, les trait et des plis des vtements, ainsi que l'indication des proportion du corps humain et des indications dtailles sur la technique des fresques, sur la faon de restaurer des icnes, etc. Ensuite en dtaillant le calque14, il explique comment se composent des icnes de l'Ancien Testament, o entre galement les philosophes de la Grce antique: il dit plus loin la mme chose propos du Nouveau Testament y compris les paraboles, spcialement celles tirs de l'Apocalypse et concernant le second Avnement; ensuite les ftes de la Mre de Dieu, l'acathiste, les Aptres et les autres saints, les ftes concernant l'histoire de l'glise, les martyres et les autres scnes pour l'difications, et enfin il indique la composition des fresques dans leur ensemble: ce qui doit tre reprsent, quel endroit dans une glise de telle ou telle architecture. L'Hermneia s'achve par des explications dogmatiques de la peinture d'icnes, l'expositions des anciennes traditions sur le visages qu'il convient de donner au Sauveur et Sa Mre, comment peindre la main qui bnit et quelles indications suscrire au-dessus des Saints reprsents. Le manuel cependant reste tacite sur certains aspect, notamment: les Saints Mystres du Christ, des dsobisses conscientes par rapport aux rgles, dont on n'y fait que mention. Ces enseignements, de sicle en sicle, se transmettaient de pre en fils, la conscience spirituelle d'tre des artisans du sacr en mme temps que les secrets de la fabrication et les procds iconographiques. Eikonostas": un dbat tymologique L'icne sacre est et en mme temps n'est pas la mme chose qu'une vision cleste: c'est une ligne qui contourne la vision15. La vision n'est pas une icne: elle est relle en soi. Mais l'icne, dont les contours concident avec l'image spirituelle16 est cette image dans notre conscience, tandis qu'en dehors, sans l'image, d'elle-mme et abstraite de l'image, elle n'est ni une image ni une icne; elle n'est qu'une planche ou un support,
13 Sankir: chair, fond compos d'ocre brun (couleur minrale) et pose sous l'incarnat. Il permet, surtout dans les petites icnes un traitement prcis et fouill des chairs. 14 Calque: les recueils de calque (podlinniki" en russe) donnaient des instructions non seulement pour les schmas d'icnes, mais galement pour les mlanges de peinture employer. Peu nombreux, ils datent en gnral du XVIe ou du XVIIIe sicle. En grec on reconnat celui du Mont Athos (par Denys de Fourna) et celui de la bibliothque patriarcale de Belgrade (non illustrs). 15 L'ide selon laquelle les fondements de la gnosologie et de la mtaphysique, communes toute l'humanit, se retrouvent dans les procds de l'iconographie, a amen Jean Chrysostome comparer les concepts de tupos et d'altheia (figure et vrit). 16 Faute de meilleur terme, nous prenons image spirituelle", conformment l'tymologie, comme dsignant la substance de souffle", la nature (fate) de souffle" (la pneumatik ousia des anges in ermenieia d. M. Medi, Belgrade, 2002) ou mieux sans doute, ici, la nature (du corps empli) de souffle.

78

tout comme le texte, savoir de l'encre sur du papier. Une ombre. Ainsi la fentre est une fentre dans la mesure o il y a au-del de celle-ci une rgion de lumire, tandis que cette mme fentre qui nous donne la lumire est la lumire, et non pas une ressemblance" de la lumire qui serait lie avec une association subjective de la lumire. Elle est vritablement la lumire, dans son identit ontologique, cette mme lumire indivisible et insparable du soleil qui brille dans l'espace extrieur. Mais, prive de cette lumire, d'elle-mme donc, la fentre reste morte, elle n'est que bois et verre. Cette icne est, selon l'adage de saint Paul, visible de l'invisible. Elle ne s'identifie pas pour autant cette prsence qu'elle dsigne sans en attendre la substance elle se fait plutt le lieu d'une intention, un rceptacle de la substance qui dvoile dans ses formes le creux d'une absence, la trace d'un passage, un mmorial et un horizon. Le terme eikonostas" fait son apparition Byzance au tournant du XIe sicle avec le retour des images, sous l'influence des philosophes minents du renouveau du courant noplatonicien (propre cette poque)17. Il s'agit par l de cder l'essence la plus grande visibilit, et de reculer graduellement, en prsentant le plus loin ce qui apparat le plus prs dans le monde visible, soit le cadre narratif o se droule l'action. Ce terme tant introduit pour dcrire une perspective inverse18, nous l'avons traduit en franais par capter l'essence19. La perspective inverse L'attention de qui aborde pour la premire fois des icnes russes au tout dbut du XIVe sicle est frappe par des rapports de perspectives inattendus, surtout lorsque sont reproduits des objets aux cts plats et aux artes rectilignes, par exemple btiments, tables, siges, et en particulier des livres, notamment les vangiles. Ces rapports particuliers sont en contradiction flagrante avec des rgles de la perspective linaire, et du point de vue de celle-ci, ils ne peuvent tre considrs que comme une ignorance du dessin. Un examen plus attentif des icnes montre aisment que mme les corps limits par des surfaces courbes sont reproduit par des raccourcis qui ne respectent pas les rgles de la perspective. Ainsi lorsque le rayon visuel est perpendiculaire la faade des btiments reprsents, les deux murs latraux sont vus en mme temps; on voit simultanment trois et mme quatre tranches de l'vangile; le visage est reprsent avec des tempes; etc. Pour ces plans complmentaires, les lignes parallles non situes dans le plan de l'icne et qui auraient d, suivant la perspective, converger vers la ligne d'horizon, divergent au contraire dans les icnes.
17 Eikonostas est peru tel un horizon qui in duas aequales partes discidint qua nobis cernitur ab ea quae non aparet (Psellus de Proclus de Sphaera, Parisiis, MCLXXI) 71. L'origine tymologique du terme se rattache au verbe grec eikoon (reculer) et non, comme on l'entend encore de nos jours, eikon (image). 18 Le module ou l'talon de commune mesure (pour l'uvre considre). 19 Les rgles de ce procd de la perspective inverse figurent ci-dessous: 8. De Pictura di Leon Battista Alberti e Ermeneia di Gerusalemme.

79

Or, chose curieuse, ces ignorances" du dessin, qui apparemment devraient provoquer la colre de tout spectateur, ne suscite aucun malaise: elles sont ressenties comme invitables et plaisent mme. Ces transgressions sont si persistantes, frquentes, systmatiques mme, qu'on en vient conclure qu'il y s'agit de transgressions voulues, un systme particulier de reprsentation et de perception de la ralit reprsente sur les icnes. Ces rasskryshki20 comme les peintres d'icnes les appellent, raccourcis particuliers de l'endroit correspondant sur l'icne, sont le plus souvent en une couleur mtallise brillante, en assiste21 dore ou plus rarement argente, avec la poudre d'or. Nous ne parlerons pas en ce lieu des autres procds secondaires, qui soulignent la non-soumission de l'iconographie aux lois de la perspective linaire et l'attention dlibre des transgressions. Nous mentionnerons seulement la ligne de contour dcrivant le dessin et soulignant trs fort ses particularits: les hachures, les rehauts, les traits et galement les rehauts de blanc, qui relvent le relief et accentuent les irrgularits qui ne devraient pas tre visibles. Ces procds de perspective inverse se manifestent au VIe sicle pour rapparatre au IXe et Xe sicle. La perspective inverse a ses lois spcifiques dont nous mentionnerons les essentiels. Elle distingue trois niveaux de l'espace: l'espace abstrait ou gomtrique, l'espace physique et l'espace psychologique. Elle reconnat chaque lieu, chaque point de vue comme une valeur qui donne l'aspect particulier du monde, sans exclure mais en affirmant d'autres aspects. L'artiste, ayant un deuxime il, a d'un seul coup au moins deux points de vue diffrents. Il possde donc un correctif permanent son illusionnisme, car le deuxime il suggre toujours que la perspective est une tromperie. Ainsi son image visuelle est synthtique, comme une image binoculaire; elle est en tous cas une synthse psychique. La diffrence entre la vision des deux yeux est suffisante pour ressentir la profondeur dont sans elle on n'aurait pas conscience. Du reste cette diffrence n'est pas aussi minime qu'il pourrait sembler de prime abord. Pour donner un exemple nous introduisons ici le calcul fait par P. Florensky partir des noncs de l'Hermneia: Dans le cas o on observe une sphre de 20 cm de diamtre une distance de 50 cm, la distance entre les centres des deux pupilles est de 6 cm. Dans ce cas, le supplment de courbure quatoriale de la sphre en supposant le centre de la sphre au niveau de l'il donn par l'il gauche est gal approximativement un tiers de ladite courbure quatoriale vue par l'il droit. Si l'on regarde la sphre de plus prs, l'il gauche voit plus d'un tiers en supplment de ce que voit l'il droit. Ce sont des grandeurs que l'on rencontre dans les conditions habituelles de la vue, par exemple lorsqu'on regarde un visage; et mme aux moindres degrs de prcision, elles ne peuvent tre considres comme ngligeables.
20 Rasskryshka: du verbe russe raskryvat, dcouvrir. Coloris spciaux destins faire dcouvrir, mettre en valeur les raccourcis. 21 Assiste: or en feuilles dposes par l'intermdiaire de fils enrobs, notamment sur les vtements, les feuillages, les crtes des montagnes.

80

Dsignons par s la grandeur principale, par r le rayon de la sphre considre, par l la distance du centre de cette sphre la mi-distance entre les centres des pupilles; alors le rapport x de la courbure quatoriale supplmentaire ajoute cette courbure de l'il droit par l'il gauche, la courbure vue par l'il droit, s'exprime assez prcisment par l'quation: x= S 2l arc cos r l

Pour en rsumer, le peintre doit reprsenter son ide du lieu et non transporter l'espace mcanique sur la toile. Cette image il la saisit en prenant, parmi les diffrentes parties de l'ide, la plus brillante. Il donne ainsi une mosaque immobile des moments spars les plus frappants. Cette prsente analyse demande de surmonter de l'intrieur la limitation du naturalisme et de montrer que fata volentem ducunt, nolentem trahunt, pour la libration de la spiritualit. Les frquences et le rythme auquel obissent ces irrgularits correspondent aux rgles de base de la gomtrie qu'employaient les architectes byzantins et gothiques du XIIe et du XIIIe sicle qu'Alberti aurait difficilement pu ignorer. 2. La transmission des rgles de la gomtrie par l'architecture En Grce et dans l'Orient hellnique, existaient des corporations de maons comme on en retrouve plus tard en Occident, s'tant perptues dans l'Empire d'Orient pendant toute la civilisation byzantine, et nous possdons de nombreux textes de lois leurs sujets. La seule modification aprs Constantin fut que le culte chrtien remplaa celui des changeantes divinits tutlaires du commencement de l'Empire, mais les traditions techniques et le rituel mme, y compris le principe du secret professionnel et de l'initiation, se transmirent sans aucun changement22. Ce qui est plus intressant encore est que la chute de l'Empire byzantin, aprs la prise de Constantinople par les Turcs (1453), au lieu de dtruire ces corporations, fit que celles-ci, l'instar d'autres instinctifs locaux que les conqurants respectrent presque jusqu' nos jours, renforcrent leur autonomie et gardrent absolument intactes traditions et organisations. C'est ainsi que, dans la seconde moiti du XIXe sicle, Choisy23 put trouver dans les corpora22 Les Lois (14601465) de Plthon en prsentent un parmi des monuments les plus majestueux de cette profession. Or, disons tout de suite cependant que les investigations ont t pousses assez loin pour nous faire dsesprer de retrouver une copie complte de l'uvre. La moisson des fragments indits n'est, elle-mme, pas trs prometteuse. Il en existe certes. Cependant, ils ne nous livrent pas des chapitres entirement inconnus. C'est Hardt qui, le premier, dita une portion notable du texte subsistant. Hardt, Catalogues, t. III, p. 365 408; t.v.p. 92116. Une traduction latine accompagne le texte. 23 Choisy, L'art de btir chez les Byzantins", Paris, 1883.

81

tions des maons de Constantinople la structure, le rituel et les appellations mmes des corporations de l'poque de Justinien, elles-mmes tant les continuations des collges de l'antiquit paenne24. Ces corporations servaient former des tailleurs de pierre degni lapidcidi de scultura e architetonica faculta solertissimi sectatori" des maons, des matres d'uvre, des iconographes, des scnographes; cinq classes d'artistes ncessaires l'tablissement d'une uvre d'art btie. Dans l'tat d'abaissement o tait tombe en Europe occidentale la science de la construction depuis les derniers btisseurs romains, il fallait, au XIe sicle, rapprendre" tailler savamment la pierre, appareiller suivant de parfaites pures, voter en pierre avec ou sans cintres de larges espaces, sculpter et peindre correctement une figure humaine, rehausser de couleurs l'uvre laisse nue par les maons. Ces derniers assimilent un savoir ancien transmis de pre en fils, de matre en disciple, et en lequel nous distinguons de nombreux courants. Parmi ceux-l, selon l'Hermneia, nous distinguerons les cinq principaux. L'immensit de leur champ exigerait qu'on les observe chacun per se (dans des uvres distinctes). La Strotomie25; l'Art de btir26; Histoire de la vote; les premiers sculpteurs; la Polychromie. L'influence de ces courants sur Alberti et ses contemporains se rvle manifeste, surtout lorsqu'il s'agit de ces grossires erreurs" par rapport aux rgles de la perspective linaire. La perspective ne constituait gure une nouveaut par rapport la gomtrie lmentaire l'poque de la Renaissance, et ces mots le montrent clairement: Le trs profond penseur qu'est Euclide a expos les fondement de la gomtrie", crit Drer, et pour celui qui les connat dj bien, ce qui est crit ici sera superflu"27. L'art des iconographes Byzance consiste en des rglements trs prcis qui, et il est superflu d'insister sur ce point, tait parfaitement familiers avec les rgles de la perspective linaire, et vont au dpassement de ces rgles. Son inscription demandait une langue nouvelle qui aurait dpass la langue soustraite aux rgles grammaticales. Ainsi se forgeait, durant des sicles, la future langue vernaculaire. Pour en donner un exemple, Dieu dans la tradition vtrotestamentaire ne s'adressait pas Mose en gomtre, mais en artisan (dmiourgos), en charpentier. Cette langue artisanale (ou mythique, comme certains l'appellent) s'associe la langue vernaculaire. Ainsi, par l'autorit de la Parole,
24 Aprs avoir t l'objet de vives controverses ds la disputation du grand Alexandrin, l'orignisme fut condamn de plus en plus svrement. Finalement, Justinien et ces conciles (dont le Ve, cumnique, de 553) le traitrent comme un fourrier du paganisme et anathmisrent ces thses platoniciennes. On trouvera un tat et une bibliographie de la question dans l'article Orignisme, de G. Fritz, Dictionnaire de Thologie catholique, XI 2, col., 15651588. 25 La Strotomie ou la science de la coupe des pierres comprend deux parties: l'une, thorique, relve de la gomtrie descriptive et intresse l'architecte; l'autre, pratique, s'adresse aux tailleurs de pierre. 26 L'art de btir tout comme la strotomie est la fois thorique et pratique, tant celui de l'architecte avant d'tre celui de l'appareilleur. Aussi le titre de matre maon convient-il d'abord au matre d'uvre, qui jouait, au Moyen-ge, le double rle d'architecte et d'entrepreneur. 27 Drers schriftlicher Nachlass auf Grund des Originalhandschriften und theilweise neu entdecker alter Abschriften. Halle a/S.: Max Niemeyer 1893, p. 182.

82

se voit compense (ou dpasse) la rationalit perdue avec la ralit palpable (le carr). L'ingalit des dimensions, ou l'cart de la langue vernaculaire par rapport aux rgles tablies par la grammaire, au lieu d'tre une objection valeur symbolique de la figure ou un rsidu opaque rebelle l'interprtation, est au contraire ce qui la fonde. De l, nous pourrons conclure que la gomtrie la plus abstraite, tout comme la langue codifie par des rgles grammaticales, plonge forcment ses racines dans une exprience prscientifique, une approche qui est, pour ainsi dire, une appropriation particulire de l'espace par l'homme, qui le parcourt du regard et par des mouvements de son corps avant d'amener cette exprience au niveau de formalisation o, en particulier, il nommera (de quels noms?) et numrera (dans quel ordre?) ces axes que nous appelons les trois dimensions. La remarque peut sembler banale, si banale que l'histoire des sciences peut en faire l'conomie; mais la philologie, en effet le langage du gomtre, en garde les stigmates. Les raisons du pote peru comme architecte de la socit ne sont-elles pas celles du philosophe: on ne peut pas faire l'conomie d'un traitement spcifique des matriaux et des types de maonnerie, et cela pour des raisons qui tiennent autant la doctrine qu' la pratique quotidienne du mtier. Le mot grec que le latin translittre (arhitecton architectus) comporte une rfrence explicite aux techniques de la construction et plus particulirement de la charpenterie, rappelant la ncessaire immersion du praticien dans les savoirs artisanaux. Ainsi, les auteurs issus de la tradition platonicienne nous voquent, directement ou indirectement ici, une organisation scnographique, celui que le spectateur mesure des yeux et o la dimension verticale s'apprcie par le mouvement du regard vers le haut (upsos), alors que bathos est entendre au sens o l'on dit: la profondeur d'une perspective (bien videmment, de la perspective inverse"). Dans ce non-espace (vide de la perspective linaire), dans le vocabulaire le plus courant, les Grecs voquent la portion de l'univers, limite par des parois latrales et un fond qui se remplit normalement par le haut, tel un coffre ou un vase est toujours du haut, dont la dimension verticale est dsigne par bathos. C'est ici un point crucial. L'opposition qui y est suggre (sensible intelligible), qu'elle soit accentue sous l'influence de l'idalisme philonien, ou encore ramene au ralisme basilien28, sa vritable source demeure toujours le pythagorisme (rinterprt par Porphyre pour faire droit la critique aristotlicienne du panmathmatisme)29. Pour comprendre ensuite l'homme (peru en arch) issu de la parole inspire et le monde sensible (o arotos kardia), l'espace des gomtres (c'est--dire la mtaphysique) et notre propre corps doivent tout prix, selon la mme tradition, se rejoindre et concider dans la mme figure. Cette figure invisible devient en quelque sorte identifie au logarithme des btisseurs; l'lment dificateur de l'espace visible. La gomtrie est le meilleur des vhicules de la pense; mais lorsque les lignes traces au moyen de ce
28 Basile de Csare, In Hexameron hom. III, 4; (d. et trad. modifie) S. Geit, 2e dition (S.C. 26 bis, 1968), 206 s. 29 Voir appendice I: les nombre figurs dans l'Ermeneia et le Vatopdinus 659.

83

vhicule se terminent par une convergence dans l'absolu, l'esprit humain est oblig de s'arrter: il ne peut dpasser le point en lequel se terminent les lignes convergentes de la pyramide. Selon les gomtres byzantins (iconographes), et aprs des matres architectes de la Renaissance, pour Nicola de Cues30 le processus mathmatique et rationnel pouvait assumer la fonction de symbole. Du carr symbolisant l'me, selon Pythagore, le rduire un cercle, symbole pythagoricien de Dieu, devenait l'quivalent d'un acte nomm hierosgamos (hirogamie), c'est--dire l'acte de l'union de l'me avec la Divinit cercle infini de rayons infinis"31. 3. De Pictura de Lon Battista Alberti et la perspective inverse L'iconostase, dans la tradition byzantine (comme le temple dans la tradition antique), reprsente la frontire spatiale entre ce monde-l, vanglique (mythique, dans la tradition antique), et ce monde-ci quotidien. Or il est aussi le lien entre les deux mondes. Il est l'architectura comme les Grecs appelaient l'horizon. Tout de mme dans une icne il s'agit d'une organisation scnique et non d'un espace particulier. L'icne n'est rien de plus que le prolongement de l'espace de la pice. Notre regard, tout notre tre, est entran par cette fuite de perspective qui mne l'il droit du personnage principal. Nous ne voyons pas une ralit mais bien un phnomne visuel. Ce traitement de la perspective montre que la matrise de l'espace va de pair avec celle du vide, avec la capacit de donner consistance et vraisemblance ce vide qui n'est plus peru comme un manque combler. Le rapport avec le trait de Pictura de Lon Battista Alberti est assez frappant pour qu'on n'y s'arrte un instant. C'est avec L. B. Alberti que la rhtorique est transpose sur le plan de l'interprtation figurative. Le figuratif prends le corps avec De re aedificatoria32 alors que sa partie rhtorique prends corps avec son trait fondateur de la thorie de l'art moderne: le De Pictura, publi Florence 143533. Nihil vacui volunt, crit Alberti, opposant directement l'horreur du vide la composition. Notion qu'il transpose de la rhtorique la peinture, et qui sera pendant trois sicles au centre de la thorie de l'art. Or, la composition se traduit par la ncessit d'introduire dans l'image du vide c'est dire, selon la seule dfinition uniformment comprise et admise au Moyen-ge un intervalle entre les
30 P. ROTTA, Il cardinale Nicola di Cusa La vita il Pensiero, Milano, 1928; Dieu El se manifeste par un point" (La Cabale). Partant de Pythagore et de Platon jusqu' la Renaissance, les philosophes ont cherch lier la gomtrie et la religion, la mystique et la mathmatique. Dans cette ligne Nicola de Cues reprsente en quelque sorte le retour vers l'antique hiers gammos: o theos aei eometrei ou res cogitans more gemometrico. K. JOL, Der Ursprung der Naturphilosophie aus dem Geiste der Mystik, 1920. 31 V. appendice III, p. 67. 32 De re aedificatoria, VII, 6. 33 L. B. Alberti, De pictura, II 40, trad. Par Schefer, Paris, Macula, 1992, p. 170171.

84

objets. Alberti introduit en lieu de rponse la question des proportions entre ces espaces cette interprtation de Vitruve, dans son trait De re aedificatoria: Per quanto concerne il quinto ed ultimo degli intercolumni, nonostante Vitruvio non abbia esplicitato i valori numerici del rapporto, sulla base di una coerente progressione armonica ci stato possibile ottenere la sua esatta proporzione: che i nostri calcoli siano validissimi lo conferma senza dubbio alcuno l'avere scoperto che Leon Battista Alberti, nel suo De re aedificatoria, definisce matematicamente con gli stessi risultati il proporzionamento dell'arestilo34: in dispansis autem capiet nihilo plus quam tris, additis ex octo unius columnae partibus etiam tribus35, cio gli intercolumni non potranno essere pi ampi di 3 moduli pi 3/8. Rapporto ovvero di 27/8 cio di quinta della quinta della quinta, 3/2*3/2*3/2, che va a cadere, come capitava tra l'estilo e il sstilo, in virt delle simmetrie musicali e matematiche, proprio su di un tono intero sopra il diapason-diapente, il distilo, poich 3/1*9/8 = 27/8"36. 4. l'criture" Dans son interprtation de la Gense (QG II, 5) Philon d'Alexandrie37 difie le lien u dessus de l'abme qui spare l'expression vernaculaire d'une rhtorique savante. L'Arche de No pourrait en quelque sorte nous clairer sur l'chafaudage complexe des traits iconographiques. Pourquoi l'criture a-t-elle transmis au sujet de l'arche les mesures que voici: Une longueur de trois cents coudes, et sa largeur de cinquante, et une profondeur de trente"? Et [pourquoi l'arche] s'achve-t-elle en haut sur une coude, progressivement en se resserrant la faon d'une pyramide? la lettre, il tait ncessaire de construire un grand ouvrage pour accueillir autant d'animaux qu'on introduisait de chaque espce, avec les nourritures appropries. Mais, au sens symbolique, c'est un calcul et un compte justifi, pour la connivence de la cration de notre corps38, et il faut maintenant
34 Vale la pena ricordare come il merito dell'Alberti risuoni nel pi incredibile ed ancora insoluto romanzo iniziatico del Rinascimento: Et nelle extremitate dilla dicta platea, dilla dextera & dilla leva, verso gli monti, erano ad libella dui ordini de culumnatione cum exquisito intervallo dil Areostylo interiecto, secondo la exigentia opportuna d'una columna all'altra" Francesco Colonna, Hypnerotomachia Poliphili, Milano, 1998, riproduzione dell'edizione aldina del 1499, p. 31. 35 L. B. Alberti, De re aedificatoria, VII, 6. 36 David Napolitano, La thse indite", Universit de Florence, 2000. 37 Philon d'Alexandrie, QG II, 5; Vatopedinus 659. 38 Liane Lefaivre dans son livre L. B. Alberti's Hypnerotomachia Poliphili accentue particulirement l'importance de la relation temple-corps humain" la Renaissance, voyant en elle quasi un chiasme: eros mundi et libido aedificandi, the study of the Hypnerotoachia and the metaphor of the architectural body embedded inn it says something about how knowledge is represented and categorized. The body is a map, a description of the world and a way of prescribing acts in that world".

85

tirer parti non de la quantit de coudes, mais de la relation rigoureuse entre elles. Les rapports entre celles-ci sont de dix un et de cinq trois. Trois cents est cinquante comme six un, trente comme dix un, et cinquante trente comme cinq trois (10:1 \ 5:3); et tels sont les rapports du corps dcrits dans le Tyme39 ainsi que dans l'ermeneia de Jrusalem40. Voyons de prs le rsultat par une interprtation arithmologique en donnant un prliminaire sur les nombres figurs: Dfinition 1: on appelle nombre triangulaire (trigonos arithmos) un nombre dont les units peuvent tre disposes suivant une figure plane ayant la forme d'un triangle quilatral. Loi de formation: Tn = 1+2+3 + + (n1) +n = n(n+1)/2 Dfinition 2: On appelle nombre carr (ttragonos arithmos) un nombre dont les units peuvent tre disposes suivant une figure plane ayant la forme d'un carr. Loi de formation: Qn= 1+3+5++ (2n3)+ (2n1) = n2 Dfinition 3: On appelle nombre oblong ou le nombre rectangulaire (etromkos arithmos) un nombre dont les units peuvent tre disposes suivant une figure plane ayant la forme d'un rectangle dont les deux cts diffrent d'une unit Loi de formation: Rn= 2+4+6++ (2n2) + (2n1) = n (n+1). Dfinition 4: On appelle un nombre pentagonale (pentagonos arithmos) un nombre dont les units peuvent tre disposes suivant une figure plane ayant la forme d'un pentagone. Loi de formation: Pn= 1+4+7+ + (3n5) + (3n2)= n/2 (3n1) Dfinition 5: On appelle un gnomon (gnomon) d'un certain nombre figur le nombre permettant de passer au nombre figur correspondant de l'ordre suivant41. Loi de formation: que la suite des gnomons triangulaires est la suite des nombres naturels (TnTn1=n); que la suite des gnomons des carrs est la suite des nombres impaires (QnQn1=2n1); que la suite des gnomons des rectangulaires est la suite des nombres pairs (RnRn1=2n) que la suite des gnomons pentagonaux est la suite des nombres qui, augments de 2, sont divisible par 3 (PnPn1=3n2)

PLATONE, Timeo, 35b36. Quant s'achever en haut sur une coude, [Dieu en] a dcid pour le mieux, car la partie suprieure de ce corps figure l'unit, tant donn que la tte, comme la forteresse d'un roi, a pour habitant l'intellect principe directeur. Mais les membres qui sont au-dessous se distribuent en leurs parties respectives []. Celui donc veut s'instruire sur ladite proportion numrique des coudes, ainsi que nous l'avons dit, la connatra facilement". 41 Ce thorme est nonc par Nicomaque, op. cit., II, 12, 2 (d. Hoche, p. 96, 13 97, 1).
40

39

86

De re aedificatoria Adoptant les moyens de la perspective inverse, vus comme raccourcis techniques, Alberti les unit au procd d'une perspective linaire42. L'quilibre ou le logos43 que l'on retrouve dans ces uvres est la manifestation directe des deux principes de spatialit: la perspective linaire et la perspective mystrieuse" aux raccourcis illusionnistes44. Ses uvres sont souvent reprsentes en une certaine pente: plus un point est lev sur l'difice, plus le point qu'il reprsente est loign du visiteur. Par consquent, au fur et mesure que le regard s'lve, l'il devrait voir des personnages de plus en plus petits, en vertu du raccourcissement perspectif. C'est vident, entre autres, du fait que les figures du bas masquent celles du haut. Or pour les dimensions, la taille des figures augmente mesure qu'elles s'lvent sur l'difice, c'est--dire qu'elles s'loignent des spectateurs. Plus quelque chose est loign, plus cela est grand, et plus quelque chose est proche, plus cela est petit. Ainsi l'espace spirituel, par la matrise de la perspective inverse, se prsente d'une faon tellement logique, que nous commenons ressentir sa totale incommensurabilit avec l'espace de la fresque ou du relief. Cet espace ne nous attire pas; bien plus loin il nous repousse comme une mer de mercure repousserait notre corps". Donc la contradiction propre aux hommes d'une priode de transition entre la thorie et la pratique, et qu'on trouve chez Alberti, Drer et consorts, tait alors dj annonce par le penchant d'Alberti pour un style moyengeux et un esprit fondamentalement moyengeux alli une structure nouvelle de la pense45.
42 L'influence du cardinal Bessarion sur Alberti n'a encore reu un traitement suffisant. Elle produira son tour le courant irrnisant d'un Nicolas de Cues par exemple (Mohler, Kardinal Bessarion, p. 349). S'il est dsormais interdit de parler d'une influence directe, exerce par les leons de Florence sur Pomponio Leto, il n'en demeure pas moins vrai que des contacts ont pu et mme d exister entre Mistra et l'Acadmie romaine. Kieskowski (Studi, p. 45) notait d'troits rapports de doctrine. D'autres affinits pourraient tre releves, et une enqute sur les relations personnelles qu'entretenaient des hommes comme Leto, Platina, Alberti, Sigismond Malatesta, Argyropoulos, Bessarion, ou Kabaks, complterait utilement les indices fournis par des textes fugitifs et naturellement rticents. 43 Logos pris au sens noplatonicien, plotinien notamment, le nous kathasos ou l'absolu qui embrasse et la mtaphysique et la posie de l'esprit. 44 En sorte qu'une unique nature spirituelle soit enveloppe de doubles liens, tant ajoute une solidit et une union plus stables. La traduction proprement dite suit l'adaptation d'ermeneia dans la version de 1909. Elle y est un peu noye dans la priphrase. On notera que l'adaptateur ancien, Denys, s'tait montr plus rigoureux que les trois traducteurs modernes pour rendre le pluriel de doubles liens, attest par l'armnien et maintenant confirm par le grec ( sunestkos kai endothn kai endothn). 45 Rappelons qu'Albrecht Drer quitta prcipitamment Florence pour Bologne la fin de l'an 1506 afin d'y apprendre l'art mystrieux de la perspective". Mais les secrets dela perspective taient jalousement gards et Drer, fustigeant les Bolonais peu loquaces, dut partir bredouille, pour ensuite s'occuper seul de dcouvrir ces mmes procds et y consacrer un trait (ce qui ne l'empcha pas de comettre lui-mme des erreurs" de perspective). Ce fut alors qu'il parvint aux procds de la mesuredes iconographes byzantins. Franz Kugler, dans son chef-d'uvre Handbuche der Geschichte der Malerei, seit Constantin dem Grossen, Berlin, Von Durcher und Humbolt, 184, Bd. 2, S. 235, rappelle ce lien entre Drer et les matres byzantins. Drer n'a pas acquis ces procds Florence comme on prtend, mais soit Bo-

87

Vitruve: De Architectura Vitruve, dans son trait De Architectura46, donne de la manire absconde la mesure des intervalles entre les colonnes qui concident avec celle de la Gense. Species autem aedium sunt quinque, quarum ea sunt vocabula: pycnostylos, id est crebris columnis, systylos paulo remissionibus spatiis intercolumniorum, diastylos amplius quam oportet patentibus, rare inter se diductis araeostylos, eustylos intervallorum iusta distributione. Ergo pycnostylos est, cuius intercolumnio unius et dimidiatae columnae crassitudo interponi potest []. Item systylos est, in qua duarum columnarum crassitudo in intercolumnio poterit conlocari []. Diastyli autem haec erit compositio, cum trium columnarum crassitudinem intercolumnio interponere possumus []. In araeostylis autem nec lapideis nec marmoreis epistyliis uti datur, sed inponendae de materia trabes perpetuae []. Reddenda nunc est eustyli ratio []. namque facienda sunt in intervallis spatia duarum columnarum et quartae partis columnae crassitudinis"47. Enfin nous voudrions conclure que, venant de l'Un originel48, les cinq intervalles entre les colonnes naissent de la danse entre les nombre deux et trois et de leur rapport ou progression vers le carr et le cube tant le Deux, le premier numro pair, principe fminin du monde, et le Trois, le premier numro impair, son principe masculin. Ainsi sans difficult on peut lire la danse des nombres harmoniques comme un antique hires gamos cosmogonique, duquel viennent les trois dimensions de l'espace donnant par des puissances mathmatiques croissantes l'harmonie de l'Architecture: la section dore49. Epilogue Ainsi la renaissance de la Grce vit son jour en Italie. Or cette mme renaissance est souvent considre et non sans injustice comme un hritage provenant uniquement de l'Italie mridionale (mise en contact avec la culture arabe de la mme priode). Mme si l'on reconnat timidement l'hrilogne, soit Venise. Cela concorde avec les hypothses mentionnes ci-dessus, savoir que les matres byzantins aient certes eu, leur disposition, bien d'autres moyens que le concile pour rpandre leur interprtation dela tradition des procds iconographiques. 46 Vitruve, De Architectura, Liber III, cap. 3, 16. 47 Vi sono cinque specie di templi, cos denominati: pycnostylos, con colonne molto fitte, systylos, con gli spazi degli intercolumni un poco allargati, diastylos, pi ampio che sia necessario, araeostylos, con spazi separati in modo molto ampio, eustylos, con una giusta distribuzione degli intervalli. Quindi il pycnostylos il tempio con l'itercolumnio equivalente a una volta e mezza il diametro della colonna []. Systylos, nel quale si pu conlocare nell'intercolumnio il diametro di due colonne []. La composizione del diastylos invece questa: possiamo interporre nell'intercolumnio il diametro di tre colonne []. Negli araeostyloi invece non si possono usare architravi di pietra n di marmo, ma solo travi di legno solide. [] Riportiamo ora la ratio dell'eustylos []. E infatti sono da porre negli intercolumni gli spazi del diametro di due colonne e una quarta parte di colonna", M. VITRUVIO POLLIONE, De Architectura, Liber III, cap. 3, 16. v. appendice II. 48 Nous revenons au nous kathasos des noplatoniciens. 49 La musique droite, du logos: ostha mousika.

88

tage byzantin, on considre sa dissmination comme la seule consquence de la chute de l'Empire. Toutefois, l'invasion turque n'a pas eu de consquences indirectes aussi heureuses. Elle provoqua, sans doute, un afflux momentanment plus considrable de lettrs byzantins en Occident, mais elle eut pour effet de tarir l'une des deux sources de la Renaissance50. cause d'elle, la culture europenne ne put se maintenir au niveau tonnant que la collaboration des humanistes grecs et italiens lui avaient permit d'atteindre, et ce trs tt dans le Quattrocento. Jusqu'ici aucune tude d'ensemble n'a t consacre au mouvement des lettres et des sciences durant le despotat de Mistra. On n'a mme pas cherch et recens de faon systmatique les manuscrits grecs excuts ou ayant sjourn dans le pays. Toutefois, les informations que les rudits avaient semes dans des tudes partielles ont t rassembles avec diligence par D.-A. Zakythinos (Despotat). Cette premire esquisse est de nature encourager les recherches. Il est certain par exemple que le mouvement fut actif ds l'poque de Cantacuznes. En plus des textes chrtiens, on commence alors copier des auteurs comme Plutarque ou Hrodote, Platon, Porphyre51. L'ostha mousika Il n'est pas possible de dfinir le gnie. Ni le livre de Wittkover, ni le procde de Fourna, ne peuvent dfinir Alberti ou Panselinos, et surtout pas ce modeste essai o nous nous sommes limits ce qui nous est apparu essentiel. Toute grande uvre est infinie; elle est l'image du premier tre qui contenait en soi toutes les tres. Le voile aprs le voile peut tre enlev, or la beaut la plus profonde, ne peut tre dcouverte. Par ces paroles qui pourraient terminer toute grande uvre, et que Shally crit propos de Dante, nous terminons notre aperu de l'uvre de L.B. Alberti. Nous prsentons ce qui nous ravit, nous le posons dans les formes de la musique droite, dans la mera linea; or, lorsque la posie d'une uvre n'est que le lumen d'une ralit plus profonde, son aperu n'est pas plus que le lume de luminis.
BIBLIOGRAPHIE Alexandre, (C.), Plthon, trait des lois, ou recueil des fragments, en partie indits, de cet ouvrage, texte revu sur les manuscrits, prcd d'une notice historique et critique, et augment d'un choix de pices justificatives, la plupart indites. Traduction par A. Pellissier, Paris, 1858, c-472.
50 De fait, la science aurait certes eu un autre cours, on n'aurait pas attendu la moiti du XIXe sicle afin d'enfin constater avec Cassire la pluralit des gomtries, pour mettre risque tout difice de la Kritik kantienne.v. La relativit tra Filosofia e fisica nei primi anni Venti: Cassirer e Reichenbach, F. Padovani, Sholion 3, 2004, p. 82125. 51 Ambrosianus gr. 1000 (D. 538 inf.) copi par Manuel Tzykandyls Mistra en 1362, pour Dmtrius Cassandrnos de Thessalonique, voir Ae. Martini et D. Bassi, Catalogue codicum graecorum Bibliothecae Ambrosianae, t. II (Milan, 1906).

89

Drers schriftlicher Nachlass, auf Grnd der Originalhandschriften und theilweise neu entdecker alter Abschriften. Halle a/S.: Max Miemeyer, 1893. Denys moine de Fourna, Guide de la peinture 19711973, Seghers, Paris, 1956. P. Michel, Le trait de la peinture de Leon Battista Alberti: version latine et version vulgaire", in Revue des tudes italiennes, 1961, 83. Camelli, G., I dotti bizaini e le origini dell'Umanesimo, I. Manuele Crisolora, Florence, 1941. Grayson, Opere volgari di Leon Battista Alberti, III, Bari, 1973, 305. Rotta, P., Il cardinale nicol di Cusa La vita il Pensiero, Milano, 1928; Dieu El se manifeste par un point" (La Cabale). L. James, Light and Colour in Byzantine Art, Oxford, 1996. M. Medi, Stari slikarski prirunici, Beograd, 1999. Noiret, H., Lettres indites de Michel Apostolis (= Bibliothque de l'cole franaise d'Athnes et de Rome, 54), Paris, 1889. Ricci, C., Il tempio Malatestiao, Milano, 1925. Witkower, Principi architettonici nell'et dell'umanesimo, Torino, 1994, 137. Omont, inventaire sommaire. Henri Omont, Inventaire sommaire des manuscrits grecs de la Bibliothque nationale. 4 vol. Paris, 18861898. PapadopoulosKrameus, Denys de Fourna (ou Papadopoulos). Denys de Fourna. Manuel d'Iconographie chrtienne accompagne de ses sources principales indites et publi avec prface, pour la premire fois en entier, d'aprs son texte original, par A. Papadopoulos-Krameus, aux frais de la socit impriale russe archologique. Saint-Ptersbourg, 1900. Lefaivre, L., L. B., Alberti's Hypnerotomachia Poliphili, London, 1997.

Sandra Dui ALBERTI I WEGOVI VIZANTIJSKI SAVREMENICI Rezime Prenoewe antike filosofije nije teklo izgraenim putem kako se to esto veruje, ve ponornim kanalima, najee putem geometrijskih zakona koji su se prenosili sa oca na sina, s uiteqa na uenika, usmenim predavawem. Ti procesi su vrlo kompleksni i dolaze do izraaja u zapadnoj mistici i kulturi H i H veka. No u Vizantiji oni su bili mnogo rasprostraweniji i ivqi, pogotovo u periodu koji oznaava kraj ikonoklazma. Tek u H veku, ti procesi doivqavaju preporod, jer su prihvaeni i saivqeni zajedno sa znawima zapadnog sredweg veka, tako da taj spoj istonih i zapadnih tradicija u Quattrocento-u daje oblik pravca koji mi danas nazivamo humanizmom i renesansom. U sutini, re je o preporodu drevne tradicije koja nalazi svoje seme u orfikoj mistici i krotonskoj teogoniji. Posebno mesto pripada arhitekti L. B. Albertiju (14041472).

90

UDC 1 Socrates 811.14'282:929 Korais A.

Swt0rhj Coyrnroj

O SWKRATHS STON KORAH

ABSTRACT: In our fundamentalist and terror-centred era, we could invoke the anti-metaphysical tone of Koraes' Socrates. This does not have anything to do with the inmost metaphysical needs of a person. It only focuses on ecumenical Ethics if ever possible and, especially, on exceeding the cultural relativism, where a culture's attitude towards universal matters is exclusively dependent on its interests principally economic supported by different religions. This anti-metaphysical Socrates seeks for peoples' unity here and now, that is in the world of mundane affairs (here) and with no other delay and excuses (now). KEY WORDS: Socrates, Koraes (17481833), Eclecticism.

H aitiolghsh thj xr0shj toy Swkrth ap ton Kora0, se poll rga toy /Ellhna diacwtist0, kyrwj twn arx3n toy 19oy ai3na, enai sxedn aytonhth, pwj, epshj, kai h korak0 stroc0 proj thn ellhnik0 klasik0 arxaithta: a) to dio akrib3j synbaine sthn Eyr3ph toy Diacwtismo, prokeimnoy na anazht0sei to dik thj antdoto proj ton Mesawna kai na bgei ap thn perodo ayt0, b) o Kora0j zhse sthn proepanastatik0 kai thn epanastathmnh Galla, ap thn opoa ephresthke scodr, poy sto cilosocik thj orzonta mesoyranosan ta c3ta thj klasik0j Elldaji kai g) o /Ellhnaj diacwtist0j dibaze to prwttypo kemeno, kau3j 0tan deinj cillogoj me eyrwpakj diakrseij, gegonj poy toy dine to strathgik pleonkthma na ekmetalleetai thn arxaiognwsa sta plasia twn cilosocik3n toy dieki Gia naj 'Au0naj" knei lgo o Kora0j, tan egkatastuhke sto Parsi, ap tij 24 Maoy 1788, na xrno prin ap th Gallik0 Epanstash. Bl. A. Kora0j, Allhlograca, ekd. /Omiloj Melthj toy Ellhniko Diacwtismo (ap ed3 kai sto eq0j OMED), Au0na 1964, tm. A/, s. 100 (epistol0 proj D. L3to thj 15.9.1788). ii H stroc0 proj to prwttypo kemeno, kai xi tij metacrseij, parathretai 0dh ap ton Uecilo Korydala (15601646), kat ton 16o kai 17o ai3na, kai ton aristotelism toy. H melth toy prwttypoy ston Aristotlh isodyname me diaco-

91

dik0sewn gia to metabyzantin ellhnismii. Ta zhtomena gia ton Swkrth toy Kora0, pntote me dedomna ta proanacerunta, enai lla: a) giat o Swkrthj toy Qenoc3nta, kyrwj, kai ligtero o platwnikj apotlesan th bsh toy antstoixoy korako dhmioyrg0matoj, en3 ua mporose kllista na xei symbe to antstroco; b) giat, oi sxetikj me ton Swkrth gnwstj aristotelikj useij gia to orzesuai kauloy" kai toyj epaktikoj lgoyj" den paiqan idiatero rlo sto korak dhmiorghma, ecson, o Stageirthj entssetai sthn klasik0 arxaithta, o oruologismj toy symbadzei me ton Oru Lgo toy Neoellhniko Diacwtismo kai o Kora0j sthrzetai ston Aristotlh oyk olgej corj sta pon0mat toy; g) giat den xrhsimopoi0uhkan lla swkratik prtypa ap thn Istora thj Cilosocaj, gia pardeigma twn stwik3n, ap th cilosoca twn opown exe ephreaste o /Ellhnaj diacwtist0j kai rga twn ekpros3pwn toyj exe ekd3sei; Kai d) giat o Kora0j den dxthke epidrseij ap ta sgxron toy antstoixa eyrwpak swkratik dhmioyrg0mata, enno3ntaj, kyrwj, ayt toy /Egeloy; A/ Er3thma: Sthn korak0 dianhsh qexwrzei to trptyxo: Cilosoca thj Paideaj Huik0 Politik0 Cilosoca. H trisdistath ayt0 porea, poy katal0gei sth diamrcwsh thj politeaj, apotele koin tpo toy Neoellhniko Diacwtismo. Gia thn pragmatopohsh thj dhmokratik0j politeaj, poy ua kybernon oi nmoi, o Kora0j epidi3kei to xtsimo thj stere0j bshj, pnw sthn opoa to polteyma kai h diakybrnhs0 toy ua oikodomhuon. H bsh ayt0 taytzetai me thn Paidea, kai eidik me to cilosocik thj ypstrwma. O ensarkwt0j thj cilosocik0j Paideaj enai o cilsocoj didskaloj-xi apl3j o didskaloj-gegonj poy antidiastlletai pl0rwj proj thn acilsocon, anticilsocon, apadeyton, doqsocon, dokhssocon"iii eikna toy. H xarakthristik0 morc0 toy cilsocoy didskaloy, to pardeigma kai prtypo proj mmhshiv, gnetai antilhpt sthn eikna toy korako Swkrth. To
ropohsh ap th mesaiwnik0 ekdox0 toy (sxolastikismj) kau3j kai r0qh m' ayt0n thn pardosh. iii Gia ta gnwrsmata toy cilsocoy didskaloy bl. S. Coyrnroj, O cilsocoj paidagwgj kat ton Kora0 (didaktorik0 diatrib0, tomaj Cilosocaj, Cilosocik0 Sxol0 Panepisthmoy Auhn3n), Au0na 2003, ss. 223274. iv Gia thn ktash kai th spoydaithta toy cainmenoy thj mmhshj sto Neoellhnik Diacwtism, pol xr0simej enai oi sxetikj anacorj ston Erm0 ton Lgio. Bl. endeiktik Erm0j o Lgioj 0 cilologika aggelai, yp Anumoy Gaz0 ekdidmenai, en Binnh thj Aoystraj, ek thj typogracaj toy Iw. Bruld. Tzbekoy, pr3hn Bendtoy, perodoj A/, 15 Ioynoy 1811, s. 193 0 bl. th cwtomhxanik0 epankdosh toy periodiko, ekd. Etairea Ellhniko Logotexniko kai Istoriko Arxeoy (E.L.I.A.), Au0na 1988, s. 193 (h arumhsh twn seldwn enai h dia): Oi noi Eyrwpaoi pr3ton didskontai thn mhtrik0n ayt3n gl3ssan An loipn kai ta hmtera sxolea mimhu3si to ayt, kai didskwsi pr3ton thn wmiloymnhn gl3ssan", .p., 15 Septembroy 1811, s. 310, ypos. b/: o Malrbioj. H [gallik0] gl3ssa dioruwuesa ap ton socn toton syggraca w noi thj Elldoj, mimhu0te thn crnhsin toy Malerboy", .p., 10 Oktwbroy 1811, s. 344: Eue na mimhu3sin ayt toto to kaln [thn agor, ap ton Mhtropolth Oyggroblaxaj Igntio, thj plo-

92

dhmiorghma ayt toy /Ellhna diacwtist0 moizei me to antstoixo toy Pltwna, me tij eq0j, mwj, diacorj, poy parathrontai, sygkekrimna, sta eppeda anliqhj toy paidagwgiko rwta toy Symposoyv: Ap thn paidagwgik0 erwtik0 pentaloga toy platwniko Swkrth toy Symposoy: a) orm0 toy paidagwgontoj proj ton paidagwgomeno (enstikt3dhj rop0), b) pneymatik ypbauro orm0j (anagwg0 toy nstiktoy se pneymatik0 diergasa), g) pneymatik0 epikoinwna do fyx3n (metbash ap thn atomik0 pneymatikthta sth diaproswpik0 pneymatik0 epac0 do fyx3n), d) orm0 proj thn auanasa thj fyx0jvi (stato tloj) kai e) th genik0 arx0 thj swmatik0j kai fyxik0j omorcij toy noy poy zei kai proscrei sto ed3 kai to t3ravii, all kai ergzetai gia thn apouws0 toy, o Kora0j krat to pneymatik oplostsio, thn fyxik0 epac0 kau3j kai to swmatik kai fyxik kllojviii, me th synakloyuh proscor sto ed3 kai sto t3ra, se lla shmea metasxhmatismna kai se lla aparllaktaix. Anamcbola, paramerzei th metacysik0 distash-en3 anacretai se mia llh, epgeia auanasa, ayt0 toy aunatoy unoyjx-kai, epiprsueta, uewre aytonhth thn enstikt3dh rop0 toy didskonta proj to didaskmeno. En3, loipn, me bsh ayt ta platwnik gnwrsmata, o /Ellhnaj diacwtist0j ua mporose na xtsei to dik toy Swkrth, wstso, to dhmiorghma, poy paroysase stoyj Stoxasmoj Aytosxedoyj per thj Ellhnik0j Paideaj kai Gl3sshj (18051814), prokptei, kyrwj, ap ta Apomnhmonemata toy Qenoc3nta kai, ek pasiaj bibliou0khj toy perchmoy Cysiolgoy Sonnnoy, thn angersh toy kthroy thj kat ta Eyrwpak prtypa kai tij prosu0kej me bibla thj arxaaj ellhnik0j grammateaj] kai pantej oi Arxierej hm3n, kai oi kat pleij kai x3raj dhmogrontej kai proest3tej!". v Plat., Symp, 201 e 215 a kai eidiktera 208 e 209 c. vi /O.p., 209 c67: kallinwn kai auanatwtrwn padwn". vii /O.p., 209 b8-c2: lgwn per aret0j kai per oon xrh enai ton ndra ton agaun kai a epithdeein, kai epixeire paideein". viii Gia th swmatik0 kai fyxik0 armona ston Kora0 bl. S. Coyrnroj, H nnoia thj teleithtaj s3matoj kai fyx0j sto No Anxarsi toy R0ga kai stij paidagwgikj useij toy Kora0", Cilosoca kai Paidea, 34 (2005), ss. 1719 (dsthlej), idiatera bl. ss. 1819. ix Gia th leptomer0 anptyqh ayt3n, kai, mlista, toy logiko kai toy synaisuhmatiko toma toy cilsocoy didskonta ston Kora0 bl. S. Coyrnroj, O cilsocoj paidagwgj kat ton Kora0, .p., ss. 249274. x Bl. A. Kora0 j, Stoxasmo Aytosxdioi (toyj 1813), ekd. Morcwtik /Idryma Eunik0j Trapzhj (ap ed3 kai sto eq0j MIET), Au0na 1986, tm. A/, s. 528: A poxa diadxontai ma tn llhn, ka ej met2 tn llon katabanoysin o z%ntej ej tn dhn ll2 t unoj mnei, ka logzetai j n prswpon unaton". Ston kklo toy Kora0 parathretai, epshj, kai h auanasa twn soc3n. Bl. Erm0j o Lgioj, .p., 10 Oktwbroy 1811, s. 343: Mnoj plotoj tj retj ka tj socaj enai nacaretoj. =O socj dn poun0skei, ll2 z awnwj ej tn =Istoran, ka ej t2 dia toy syggrmmata".

93

rall0loy, ap to Gorga toy Pltwna. Sthn aytotel0, mlista, kdosh twn do ayt3n rgwn probh argtera, to 1825xi. Ed3, akrib3j, brsketai h oysa toy pr3toy erwt0matoj: Giat, dhlad0, en3 sthn korak0 cilosoca thj paideaj, pwj paroysizetai stoyj Stoxasmoj Aytosxedoyj, ypoc3skei o metamorcwmnoj-gia mia akmh cor sthn Istora thj Cilosocaj-platwnikj Swkrthj, o /Ellhnaj diacwtist0j proxwre, telik, se morcopohsh me bsh ton Qenoc3ntaxii; Gia thn apnthsh toy erwt0matoj ayto prpei na lhcue, epiplon, ypfh ti, me bsh th shmasa toy rwta se olklhro to korak corpusxiii, kai dh toy paidagwgiko rwta, logiktero ua cntaze to kntro broyj sto korak dhmiorghma na psei sthn platwnik0 apotpwsh toy Swkrth, h opoa kyriarxetai ap ta erwtik, kai xi sthn antstoixh toy Qenoc3nta. Me dedomna ta parapnw, h apnthsh sto pr3to er3thma, kat' arxj, sthrzetai ston eklektikism toy Kora0, ton opoo kai anagnwrzei wj th monadik0 aqilogh cilosocik0 sxol0xiv, kai, kat deteron, prosdiorzetai telologik. To trptyxo: Cilosoca thj Paideaj-Huik0-Politik0 Cilosoca, poy tuhke sthn arx0 toy parntoj problhmatismo, ypodeiknei ti gia thn ekpl0rwsh toy politiko tloyj, bsh apotele h cilosocik0 paidea kai rrhkto sndesmo arx0j kai tloyj h Huik0. Msa s' ayt ta plasia, o korakj Swkrthj apotele, kateqox0n, huik mrcwma. Gia th dhmioyrga toy, kai, eidiktera, gia thn epilog0 toy syggraca ston opoo ayt0 ua sthrixue, o dioj o Kora0j enai qekuaroj. To 1805 grcei: ta huik paragglmata toy Swkrtoyj [eyrskontai] perisstera kai katapeistik3tera eij ton Qenoc3nta"xv. Yprxei, mwj, kai ma akmh pleyr toy problhmatismo: eloga dhmioyrgetai h apora thj mh epikntrwshj toy /Ellhna cilsocoy, toy tloyj toy 18oy kai twn arx3n toy 19oy ai3na, stoyj pr3imoyj platwnikoj dialgoyj (kyrwj sthn Apologa, ton Krtwna, ton Eyvcrona, to Gorgaxvi), poy me ton Swxi A. Kora0j, Qenoc3ntoj Apomnhmonemata kai Pltwnoj Gorgaj, ekdidntoj kai dioruontoj A.K., en Parisoij, ek thj typogracaj I.M. Eberrtoy, se trouve chez F. Didot, pre et fils, rue Jacob, No 24, 1825. xii O P. Kondlhj (O Neoellhnikj Diacwtismj, Oi Cilosocikj Idej, ekd. Uemlio, Au0na 1988, s. 244) knei lgo gia diermhnea: O Pltwn yprxei, me lla lgia, to dio pwj kai o Qenoc3n perpoy, wj diermhnaj kai proswpogrcoj toy korako Swkrth". xiii Endeiktikj erwtikj morcj enai oi akloyuej: o rwtaj thj patrdaj, thj eleyueraj, thj paideaj, thj cilosocaj, thj dqaj toy gnoyj twn Ell0nwn. xiv A. Kora0j, Allhlograca, ekd. OMED, Au0na 1966, tm. B/, s. 314: eij thn Agglan kai thn Gallan llhn cilosocan den eqeroysi par thn Eklektik0n". Pb. G. Metallhnoj, O Adamntioj Kora0j kai h Oruodoqa", Ueodrmoj, 1 (1984), s. 153: to pnema ypokeimeniko eklektikismo" toy Kora0. xv A. Kora0j, Stoxasmo Aytosxdioi (1805), .p., s. 169. xvi O K. Gewrgolhj (Istora thj Ellhnik0j Cilosocaj, ekd, Papad0ma, Au0na 2000, s. 175) katatssei toyj platwnikoj dialgoyj Gorga kai Mnwna sta rga metabatik0j epox0j. Gia to z0thma thj kattaqhj twn platwnik3n dialgwn pb. kai Ch. Kahn, Did Plato write Socratic Dialogues?", Essays in the Philosophy of Socrates, ed. Hugh Benson, New York-Oxford University Press 1992, pp. 3552.

94

krth huikolgo kai elxista aporhtik"xvii ua mporose o Kora0j na epitxei, kai pli, ton huik skop toy. To prasma, o proj, sthn a-pora entopzetai sto perisstera kai katapeistik3tera" toy proanaceruntoj xwroy. Tso h xr0sh toy sygkritiko baumo, so kai h posotik0 (perisstera") kau3j kai h poiotik0 (katapeistik3tera") parmetroj gia ta huik swkratik paragglmata den ac0noyn periu3ria parermhneaj. An den 0tan tso sac0j h topouthsh toy /Ellhna diacwtist0, ua 0tan dynat na isxsei h ypuesh ti o Kora0j ua mporose, kllista, na xei sthrixte sthn Huik0 toy platwniko Swkrth toy Symposoy (lgwn per aret0j ton ndra ton agaun kai a epithdeein", 209 b8-c1), h opoa, llwste, sympptei me thn Huik0 toy cilosoca, kai, me bsh ayt0, na proxwr0sei sto dik toy dhmiorghma. All den isxei kti ttoio. B/ Er3thma: Wj logik0 aprroia twn parapnw, prokptei kai h mh mesh xr0sh toy aristoteliko Swkrth ek mroyj toy /Ellhna diacwtist0. Gia thn akrbeia, synanttai to cainmeno miaj akmh diakritik0j ap3uhshj. H syneiscor toy Stageirth sthn eikna toy Auhnaoy cilsocoy thj arxaithtaj paramerzetai ap ton Kora0, diti den eqyphrete tso qekuara to huik periexmeno toy korako dhmioyrg0matoj. Wstso, h diakritik0 ap3uhsh, sthn opoa proxwre o /Ellhnaj diacwtist0j, isodyname, ap mia llh optik0 gwna, me siwphr0 paradox0 0 me mmesh yiouthsh thj aristotelik0j eqeiknishj toy Swkrth. Sygkekrimna: gia to orzesuai kauloy" kai gia toyj epaktikoj lgoyj" poy sxetzontai me thn arx0 thj epist0mhj, sta opoa o Aristotlhj synofzei th swkratik0 syneiscor sth Cilosoca, sto gnwst apspasma ap ta Met ta Cysik (1078 b 2729)xviii, parathrontai antstoixej korakj useij. Eidiktera, sthn perptwsh twn orism3n diakrib3netai analogik0 sxsh metaq Aristotlh kai Kora0, en3 sthn perptwsh thj epagwg0jxix, sxsh antistoixaj. Kat' arxj, h analoga edrzetai sto genik epixerhma per kuarshj kai th synekdoxik0 toy distash thj apemplok0j ap to necel3dej parelun. M' lla lgia, to ti sti" toy 5oy p.X. ai3na syndetai me thn aprrifh twn paliterwn uesm3n kai ton ek noy orism toyj, me bsh kauolikj-mh sxetikokratikj (socistikj)-arxj. To ti sti" twn arx3n toy 19oy ai3na syndetai me to qekaxvii M. Drag3na-Monxoy, O Swkrthj kai h huik0 s0mera", Praktik Dieunoj Synedroy 'O Swkrthj S0mera', ekd. /Enwsh Kauhght3n gia thn Proagwg0 thj Cilosocaj sthn Ekpadeysh (ap ed3 kai sto eq0j EKDEC), Au0na 2003, s. 98. xviii Arist., Met ta Cysik., M, 1078 b 2729: do gar stin a tij an apod3h Swkrtei dikawj, toyj t' epaktikoj lgoyj kai to orzesuai kauloy tata gar stin mcw per arx0n epist0mhj". xix Sxetik me th cilosocik0 ermhnea, apdosh kai amcisb0thsh twn epaktik3n lgwn" wj epagwg0j" 0 epagwgik3n epixeirhmtwn" bl. K. Alatzgloy-Uemelh, H gnwsiologik0 proscor toy Swkrth kai pso maj acor", Praktik Dieunoj Synedroy, .p., s. 34. Pb. G. Blastj, Swkrthj, Eirwneyt0j kai huikj cilsocoj, ekd. Esta, Au0na 2000, ss. 386388, poy o Auhnaoj cilsocoj thj arxaithtaj den sxetzetai me thn empeirik0 muodo.

95

urisma thj sgxyshj, son acor sthn eyrwpak0-na kai proodeytik0-0 th byzantinokentrik0-paliterh kai paradosiak0-porea toy metabyzantino ellhnismo. O Kora0j, msa s' ayt ta plasia, ecarmzei orismoj, tso gia thn eplysh toy glwssiko zht0matoj, kat thn metriopau0 kai me episthmonik pnema prospuei toy na synusei thn palain"xx gl3ssa me thn kauomilomenh, sto mso twn arxaiolatr3n kai twn dhmotikist3n, so kai se lh thn ktash toy rgoy toy, me stxo th sac0neia ston procorik kai to grapt lgo, kai mlista, se sa o dioj yposthrzeixxi. To korak orzesuai kauloy" apokt, plon, eyrwpak xarakt0ra kai sthrzetai sta na dedomna thj eqantlhtik0j kai polpleyrhj episthmonik0j ermhneaj twn Nwn Xrnwn. Ttoia ermhneytik0 prosggish synist, paradegmatoj xrh, h muodoj thj syndyastik0j xr0shj eyrwpak3n kai ellhnik3n bibliogracik3n phg3n, me skop thn, me to no pnema, kdosh Ell0nwn, Latnwn kai llwn syggracwn kau3j kai tij tekmhriwmnej useij nanti thj arxaithtaj. Sxetik me to detero z0thma, thj epagwg0j, h sxsh antistoixaj Aristotlh kai Kora0 enai procan0j. Oi epaktiko lgoi" toy 5oy p.X. ai3na yiouetontai pl0rwj to 1807: H cilosoca, thj opoaj rgon enai na plssh ap ta toma ta edh, ap tata plin ta gnh, eij olga lgia na kauolikeh ta merik"xxii. Prpei, wstso, na shmeiwue ti ston korak Swkrth anakptei paradoqologa anacorik me ton Aristotlh. Sthn Istora thj Cilosocaj o Oruologismj, h Logik0, enai synycasmna
xx Gia th synaisuhmatik cortismnh xr0sh toy roy palaij" ston Kora0, poy kyriarxe to nhma thj synxeiaj twn Ell0nwn msa stoyj ai3nej, se antuesh proj to arxaoj", to opoo o /Ellhnaj diacwtist0j xrhsimopoie ligtero, lgw toy kndynoy thj apokop0j toy ellhniko gnoyj ap thn eunik0 toy taytthta, bl. endeiktik A. Kora0j, Stoxasmo Aytosxdioi (1811), .p., s. 409: krnw thn paruesin kai sgkrisin twn do glwss3n epithdean kai thj palaij thn muhsin na eykolnh, kai thn ap hmj s0meron laloymnhn, son enai dynatn, na dioru3sh", kai, gia to arxaoj" bl. Stoxasmo Aytosxdioi (1814), .p., s. 552: paradegmata thj parausewj twn do glwss3n, thj arxaaj twn prognwn hm3n, kai thj opoaj s0meron omilomen koin0j gl3sshj". Se lo to korak rgo, bbaia, ypertere to palaij". Gia thn antstoixh, eyrterh tsh toy kkloy toy Kora0 bl. xarakthristik Erm0j o Lgioj, .p., 1 Oktwbroy 1811, s. 325: 0goyn ypoutomen thn palain Ellda na mhn katedxuh pot na daneisu0 ap qna mrh kamman lqin;", .p., 1 Noembroy 1811, s. 376: h palai gl3ssa lhgen eij smcwna, oon eij z, (ts, ds) t, d," kai, gia to arxaoj", .p., s. (372): Di toto o arxaoj paradxetai ti sxedn to pan wj man armnion, kai amoibawj energosan Zw0n. To dialogistikn ayto pnema gnwrzei eij la en On, kai man dnamin.". Isxei, kai pli, h yperopla toy palaij". xxi Gia th shmasa thj sac0neiaj bl. A. Kora0j, Stoxasmo Aytosxdioi (1807), .p., s. 235: pr3th loipn aret0 toy lgoy, kau3j proepa, enai h sac0neia". Oi orismo toy, gia pardeigma, son acor sthn ermhnea thj nnoiaj thj Cilosocaj enai xarakthristiko thj prues0j toy n' aposachnzei. Bl. endeiktik treij ap toyj polloj: Stoxasmo Aytosxdioi (1807), .p., s. 164: cilosocik3j, toto ulei na eph me noyn kai krsin", .p., s. 179: oi prgonoi hm3n wnmazon Cilosocan lhn thn periox0n thj anurwpnhj paidesewj, 0goyn thn uewran kai prqin lwn omo twn xrhsmwn eij ton anur3pinon bon" kai Prolegmena Bekkaroy, ekd. MIET, Au0na 1995, tm. D/, s. 60: h cilosoca, 0tij llo den enai par o oruj lgoj". xxii A. Kora0j, Per thj ekdsewj toy Isokrtoyj, ekd. MIET, .p., s. 263.

96

me ton Stageirth. Kai mwj, o Kora0j poy apouwse ton Oru Lgoxxiii, stoyj Stoxasmoj Aytosxedoyj, poy, kau3j xei 0dh gnei sacj, eke parathretai kateqox0n to mrcwma toy korako Swkrth, kai, sygkekrimna, stoyj Stoxasmoj toy 1809, taytzei ton Oru Lgo me ton Auhnao cilsoco thj arxaithtajxxiv. Wstso, to periexmeno thj yposhmewshj ayt0j, poy anacretai ston Oru lgo me thn nnoia thj koin0j anur3pinhj logik0j kai thj gn3shj toy buoyj-kai xi thj epicneiaj-twn pragmtwn, den anaire, ap th mia meri, ton episthmonik oruologism, sto pedo toy opooy o /Ellhnaj diacwtist0j entssei kai ton Aristotlh, en3, ap thn llh, ac0nei psw ton aristotelik oruologism wj prwtarxik0 bsh gia to dhmiorghma toy korako Swkrth. H aita gia thn ap3uhsh ayt0 enai ti o Kora0j, ephreasmnoj ap thn anabwsh toy swkratismo"xxv, ap thn epox0 0dh thj Anagnnhshj, emmnei, gia toyj dikoj toy huikoj lgoyj kai me to dik toy trpo, sto prswpo toy dskaloy toy Pltwna, sxeta an s' ayt diakrib3nontai, perisstero 0 ligtero, orismna aristotelik gnwrsmata. Metamorc3nei, dhlad0, ton Auhnao cilsoco thj arxaithtaj se sygkentrwtik0 morc0 huiko prtypoy proj mmhshxxvi. G/ Er3thma: Canetai lgo partairo oi eklektikistikj metamorc3seij toy Swkrth ap ton Kora0 na prorxontai se tso meglo baum ap thn klasik0 arxaithta, an, mlista, lhcuon ypfh oi epidrseij poy o /Ellhnaj cilsocoj dxthke ap th stwik0 cilosoca. Arke mno to dgma per thj xalinag3ghshj twn pau3n, gia na cane h sten0 sxsh stwikismo kai korasmoxxvii. Prpei, epiprsueta, na shmeiwue ti o Kora0j eqdwse sxedn loyj toyj krioyj antiprswpoyj thj naj Stoj, ektj ap ton Senka. Sygkekrimna: ton kateqox0n swkratik Epkthxxiii Xarakthristiktero lwn enai to apspasma ap toyj Stoxasmoj Aytosxedoyj toy 1809: Eij thn Cilosocan eqenantaj par ton orun lgon kann llo plon den sygxwretai". Bl. .p., Stoxasmo Aytosxdioi (1809), s. 319. xxiv /O.p., s. 366 (ypos. 1): all se lgw ,ti didskei o oruj lgoj, ,ti eddasken o Swkrthj ton mwrn Alkibidhn". xxv Gia th socratitas bl. S. Coyrnroj, O cilsocoj paidagwgj kat ton Kora0, .p., s. 287. Pb M. Dhmhtrakpoyloj, To Cilosocik Knhma toy Eyrwpako Diacwtismo, Au0nai 2001, tm. A/, ss. 4546. xxvi Ypogrammzontaj thn huik0 kentromlo toy diko toy Swkrth, o Kora0j apodeiknetai paradosiakj sthn prospuei toy na qanacrei sto metabyzantin prosk0nio morcj thj klasik0j ellhnik0j arxaithtaj. Thn prospuei toy ayt0 thn pragmatopoie me lma stoyj ai3nej, prokeimnoy na tonsei sth metabyzantin0 epox0 thn ellhnokentrikthta msa ap klasik ellhnik kemena. H korak0 ush gia ton, kateqox0n, huik Swkrth aphxe, llwste, thn antstoixh apotmhsh toy Diognh Lartioy, poy apotele klasik tpo thj cilosocaj. Bl. Diog. Laert., Bwn kai gnwm3n twn en cilosoca eydokimhsntwn, , 56: kai thj cilosocaj o lgoj prteron men hn monoeid0j wj o cysikj, deteron de Swkrthj prosuhken ton huikn, trton de Pltwn ton dialektikn kai etelesiorghse thn cilosocan". xxvii Bl. A. Kora0j, Stoxasmo Aytosxdioi (1812), .p., s. 518: Me ta ayt msa, ta puh thj fyx0j, krhmnzetai o nurwpoj eij ton byun thj kakaj, 0 anabanei eij to foj thj aret0j eij mnhn thn xr0sin kai kybrnhsin ayt3n stkei h diacor".

97

to"xxviii ekddei arxik to 1826 me to Epikt0toy Egxeirdion kai, sth synxeia, to 1827 probanei se do ekdseij: Epikt0toy Diatrib3n bibla Tssara (mroj pr3ton, mroj deteron). Ton teleytao antiprswpo thj stwik0j cilosocaj-kai thj naj Stoj-Mrko Ayr0lio Antwnno, ton xei ekd3sei 0dh ap to 1816: Mrkoy Antwnnoy Aytokrtoroj twn Eij eaytn bibla ib/. Sto proanacerun, kateqox0n huik, sggramma, o Mrkoj Ayr0lioj anacretai me uaymasm sthn eswterik0 eleyuera kai thn teleithta thj fyx0j toy dskaloy toy Pltwnaxxix. Ston problhmatism pnw sthn epilog0 thj klasik0j ellhnik0j kateuynshj eklektikthtaj gia to dhmiorghma toy korako Swkrth symperilambnetai kai h perptwsh toy Boltaroy (16941778), o opooj xronologik topouetetai mis ai3na nwrtera ap ton Kora0. O Glloj diacwtist0j sta Cilosocik Dokmi toy ekueizei ton Auhnao cilsoco thj arxaithtaj, ton pio enreto nurwpo thj Elldoj", kathgor3ntaj ton Aristocnh wj huik aytoyrg thj katadkhj toy Swkrth se unatoxxx. To mgeuoj thj epdrashj toy Boltaroy ston Kora0 enai kai ayt, pwj kai to stwik, meglo. Den arke, gia na to deqei, h xr0sh ek mroyj toy /Ellhna diacwtist0 toy Cilosociko Leqiko toy Boltaroy (Dictionnaire Philosophique) sto pedo thj cilosocaj thj gl3ssaj. Mgisto tekm0rio thj scodr0j epdrashj apotele h epistol0 thj 15.11.1791, me thn opoa o /Ellhnaj cilsocoj eqyf3nei ton Boltaro kai, oysiastik, eisxwre sto knhma toy Diacwtismoxxxi. Me lla lgia, o Kora0j ua mporose kllista na smilesei peraitrw to dik toy Swkrth, prosddontj toy gnwrsmata huik ap toyj stwikoj, pwj th dnamh, thn karterikthta kai th nhcalithta poy anacrei o Mrkoj Ayr0lioj Antwnnoj, 0 me antstoixa xarakthristik ap ton Boltaro. Giat, mwj, den to knei; Gia thn eplysh twn aporomenwn, prpei, bbaia, na ypogrammiste kai ma, akmh, shmantik0 distash sthn nnoia toy korako eklektikismo: h diakritik0 ap3uhsh leitoyrge sto cilosocik oplostsio toy Kora0 kai wj metabatikj staumj me kateuynsh thn prwtarxik0 phg0 twn cainomnwn. Dhlad0, ta kntra
xxviii M. Drag3na-Monxoy, .p., s. 98. O xarakthrismj aytj toy Epkthtoy sthrzetai sth ue3rhsh, ap ton Swkrth, thj cilosocaj wj txnhj toy boy kai sthn proagwg0 thj, ap ton Epkthto, se epist0mh toy boy. Bl. endeiktik Epikt., Diatr., 4. 1, 118: thn per toy boy epist0mhn". xxix Pb. B. Ashmomthj, To xuej kai to s0mera toy Swkrth", Praktik Dieunoj Synedroy 'O Swkrthj S0mera', .p., s. 46. Oi swkratiko xarakthrismo toy Mrkoy Ayrhloy prorxontai, bebawj, ap ta Twn eij eaytn bibla toy. xxx Boltaroy, Cilosocik Dokmia (mtcr. Gr. Li3nhj), ekd. Anagnwstdhj, ss. 3435. Xarakthristik0 enai ap ton Boltaro h epuesh kat toy Aristocnh: h gl3ssa toy Aristocnh martyre ton ulio agrth thj. Na o nurwpoj poy ap makry proetomase to dhlht0rio me to opoo oi aisxro dikastj kanan na xaue o pio enretoj nurwpoj thj Elldoj". xxxi Bl. A. Kora0j, Allhlograca, .p., tm. A/, s. 199 (epistol0 proj D. L3to thj 15.11.1791): pollo ap to gnoj moy, swj kai eg3 o dioj, 0uelen enai thn s0meron istimoi toy Boltaroy".

98

barthtaj sth skfh toy, ektj ap thn klasik0 arxaithta, apotelon gcyrej diasndeshj me to klasik parelun. Enai sacj. En3 sto dhmiorghma toy korako Swkrth o /Ellhnaj diacwtist0j ua mporose na xrhsimopoi0sei ta gnwrsmata poy 0uele ap metagensterej phgj, den to knei. Strcetai stij paliterej kai se ,ti amestero proj ton Auhnao cilsoco, poy eqyphrete kai to skop toy, dhlad0 ston Qenoc3nta kyrwj. O Boltaroj, llwste, kai genik to klma toy Galliko Diacwtismo, exan diamorc3sei to peribllon ayt0j thj stroc0j proj tij phgj thj gn3shj, poy shmanei proj thn klasik0, kyrwj, arxaithta. Epshj, kai oi proanaceruntej stwiko synbalan s' ayt me ton trpo toyj, kau3j apotelon diermhnej, se orismna shmea-wstso kai metamorcwtj, se kpoia lla-toy swkratiko prtypoy. Tloj, o Kora0j sto dik toy Swkrth utei kai mia, akmh, parmetro, me thn opoa ypogrammzei thn aqa thj kateuynshj proj thn pali kai, plhsisterh proj th gn0sia, morc0. Prkeitai gia to xroj thj synxishj thj patrik0j klhronomijxxxii, poy isodyname me thn qekuarh topouthsh thj eunik0j taytthtaj twn Ell0nwn sto pedo thj klasik0j arxaithtaj. D/ Er3thma: Sto ayt plasio toy problhmatismo, idiaterh shmasa xei h reyna thj egelian0j prosggishj toy Swkrth se sxsh me ton korasm. To zhtomeno enai giat den ephresthke kauloy o Kora0j (17481833) ap ton sgxron toy Hegel (1770 1831), o opooj dhmiorghse to dik toy Swkrth. Ed3 den gnetai lgoj gia korak0 ap3uhsh all ete gia aposi3phsh 0, apl3j, gia mh enasxlhsh me ton German cilsoco. Uewrhtik, parathretai koinj tpoj anmesa ston /Egelo kai ston Kora0. To egelian mrcwma toy Swkrth enai kat bsh, epshj, huik, poy katisxei h sympreysh atomik0j kai koinwnik0j huikthtaj. Phgzei, arxik, ap ton anastoxasm (Reflexion), dhlad0 thn nhsh no0sewj-poy den periorzetai sthn aytognwsa, aytokritik0, all crei kai praktik, anatreptik xarakt0ra son acor stij diadedomnej antil0feij-sth synxeia, ap th dialektik0, wj enthta ypokeimeniko kai antikeimeniko kai, en tlei, ap thn nnoia toy dikaoy kai th spoydaitht thj ston politik boxxxiii. O /Ellhnaj diacwtist0j sto dik toy huik swkratik mrcwma apdwse ton aytokritik kai anatreptik rxxxii A. Kora0j, Stoxasmo Aytosxdioi (1805), .p., s. 170: oi de /Ellhnej prpei na stoxzwntai ta paragglmata toy Swkrtoyj kai wj patrik0n ayt3n klhronoman". Den noetai, dhlad0, /Ellhnaj poy den prospaue na gnwrsei kai, taytxrona, na z0sei smcwna me ton ellhnik politism. O politismj aytj den enai mno episthmonik antikemeno gia uewrhtik0 gn3sh all kai klhronomi patra proj paidi, poy shmanei ti yprxoyn kai synaisuhmatiko desmo, poy dnoyn to ellhnik gnoj me ton ellhnik politism. H klhronomi, m' lla lgia, enai zwntan kttaro kai xi nekrik0 pomp0 sta arxaa, grapt kai mh, ellhnik mnhmea. xxxiii Pb. G. Hlopoyloj, H egelian0 ermhnea toy swkratiko cilosocen", Praktik Dieunoj Synedroy 'O Swkrthj S0mera', .p., s. 143.

99

lo toy anastoxasmo ston Oru Lgo, en3 gia th dialektik0 mlhse geniktera, pol ligtero kai paradosiaktera, epshj pol diacoretiktera ap ton Hegel, kai gia to dkaio sthn politik0 koinwna acirwse poll sta rga toy, uewr3ntaj to shmantiktato. /Omwj, ayt ta do teleytaa gnwrsmata (dialektik0-dkaio) den diadramtisan ston korak Swkrth ton dio, akrib3j, prwtagwnistik rlo, pwj ston Swkrth toy Germano cilsocoyxxxiv. Ap thn llh pleyr kai me bsh tij phgj, o Kora0j, sthn apokalyptik0 epistol0 thj 20.3.1806 proj ton adelcik toy clo Alqandro Basileoy, me ton opoo moirsthke ta mxi toy, canetai, son acor sth germanik0 dianhsh, na stamat ston lgo neter toy all, pntwj, sgxron toy, Kant (17241804)xxxv. H mh anacor toy ston /Egelo den apotele aposi3phsh, diti o /Ellhnaj diacwtist0j, tso me ta cilosocik tektainmena thj Germanaj toy kairo toy (Kant), so kai me ta ekdotik (Reiske-Reskioj, Kronbiegel, Siebenkees-Siebgkhj, Tzschucke-Sxkhj, Mannert-Mnnertojxxxvi) exe, perisstero 0 ligtero, asxolhue. Prkeitai, apl3j, gia mh enasxlhsh me ton Hegel. H aita gi' ayt entopzetai sto kombik toj 1804. Kat th dirkei toy, o Kora0j qeknhse th meglh toy ekdotik0 proscor proj ton aixmlwto ellhnism, thn Ellhnik0 Bibliou0kh, dnontaj terstia barthta stij eyrwpakj-poy shmanei kai stij germanikj-ekdseij twn Ell0nwn poiht3n kai syggracwn, prokeimnoy na proxwr0sei se kritikj, me th seir toy, ekdseij stij opoej ua canetai, qekuara kai me episthmonik pnema, h ellhnokentrik0 cilosoca toy Diacwtismo. H apoysa toy Hegel ap to prwttypo rgo toy Kora0 kai, synepakloyua, ap ton korak Swkrth oceletai sto ekdotik puoj toy /Ellhna cilsocoy, to opoo isodyname me metdosh cwtj gia thn aneqarthsa, arxik, kai thn eleyuera, sth synxeia, twn Ell0nwn. Tloj, ap ta gnwrsmata toy korako Swkrth, sth shmerin0 epox0 thj tromosteraj kai thj syggenoj thj contamentalistik0j distashj, swj bohuose sthn politik0 eplysh twn problhmtwn ed3 ktw, sto meglo spti maj, ton plan0th gh, h antimetacysik0 ptyx0, poy prosdwse o Kora0j sto dhmiorghm
xxxiv Aqzei na shmeiwue ti naj akmh koinj tpoj Hegel-Kora0 enai h ektmhs0 toyj gia th Gallik0 Epanstash. Thn uewron kai oi do ntona cilosocik0. Bl. A. Korahj, Dilogoj do Graik3n (Klenuhj-Aristokl0j, toyj 1805), ekd. Dwrikj, Au0na 1964, tm. A1, s. 434: pr3thn corn ac' oy ginen o ksmoj deiqen lhn ayt0j thn dnamin h cilosoca". Pb. G. Hlipoyloj, .p., s. 141. xxxv A. Kora0j, Allhlograca, .p., tm. B/, s. 314: Ton Lebntion [Gottfried Wilhelm Leibniz, 16461716] diedxuh o Oylcioj [Christian Wolff, 16791754] t3ra xoysi ton Kant". xxxvi Ta paradegmata twn ekdot3n enai endeiktik. Yprxoyn poll lla akmh. Gia toyj ekdtej poy anacrontai sto kemeno, o iatrj Johann Jacob Reiske exe ekd3sei Plotarxo, o G. Fr. Kronbiegel to De dictionis Polyaeneae virtutibus et vitiis (Per aret3n kai kaki3n toy Lektiko toy Polyanoy, Leifa 1770), o Johann Siebenkees kai o Carl Heinrich Tzschucke ap to 1796 wj to 1811 ta Gewgracik toy Strbwna, pwj kai to dio rgo o Conrad Mannert ap to 1788 wj to 1812.

100

toyxxxvii, lgw thj antstoixhj-kat to pr3to mis toy 19oy ai3na-proteraithtaj toy ggnesuai nanti toy enai. Ta khrgmata per eleyueraj twn la3n akmh akogontai. H antimetacysikthta den xei na knei me tij proswpikj anazht0seij toy kue anur3poy. Sxetzetai me thn pros0lwsh toy endiacrontoj sta oikoymenik probl0mata, sthn oikoymenik0 huik0, an enai pot ecikt0, sthn yprbash toy politismiko sxetikismo, poy oi ermhneej twn gegontwn gnontai kat to dokon, dhlad0 kat ta oikonomik symcronta toy kue politismo kai tij diacoretikj urhskeej poy oi kybern3ntej xrhsimopoion, gia na ta sthrqoyn. O antimetacysikj Swkrthj anazhte thn enthta thj anurwpthtaj sto ed3 kai sto t3ra, msw twn politismik3n idiaiterot0twn kai pra ap thn kak0 xr0sh thj diacoretikthtaj. O antimetacysikj Swkrthj kale loyj toyj didskontej s0mera na symblloyn ap th dik0 toyj thn pleyr sth diamrcwsh Anur3pwn, me A" kecalao, 3ste, epitloyj, na epiloyme, pr3t' ap' la, probl0mata ed3 ktw kai xi na dhmioyrgome akmh perisstera. Stij mrej maj, to metacysik met" epiblletai na perimnei.
Soteres Fournaros SOCRATES IN KORAES Summary The questions concerning Socrates' transformation from the Greek philosopher of the Neohellenic Enlightenment, Koraes (17481833), in his works of the early 19th century, are four: A) Why Koraes did not, mainly, adopt Platonic Socrates' characteristics and chose those stemming from Xenophon's approach, whereas he could go to Plato himself? The answer for the Neohellene Philosopher's preferences is that his Socratic moral shape could more clearly and persuasively" be derived from Xenophon (A. Koraes, Improvised Meditations on Greek Education and Language, 1805, p. 169). B) Why wasn't he inspired from Aristotle's contribution to the Socratic depiction, namely, the catholic definitions" and induction" (Metaphysics, 1078 b 2729), given that Aristotle is included in Koraes' Eclecticism, as far as Reasoning and the two aforementioned important Aristotelian-Socratic traits are concerned? The answer seems to be that Koraes follows the path of discreet settings aside, due to his goal to present his moral Socrates from Xenophon as a concentrated idea for imitation by the Greek people in order to reach, both, liberty and freedom. C) The third question emerges from another part of Koraes' Eclecticism regarding Socrates: i) from the Stoics, whose works the Neohellene philosopher had edited and published especially from Stoa's representatives of the last period, Epictetus (published by Koraes in 1826, 1827) and Marcus Aurelius (published in 1816), except Seneca and ii) from Voltaire (16941778). Their impact was great on him, but their Socratic idea with its moral attributes power,
xxxvii Oysiastik prkeitai gia mia, epiplon, morc0 toy Swkrth, gia nan akmh dik maj Swkrth. Pb. W. Guthrie, Swkrthj (mtcr. T. Nikoladhj), Au0na 1990, s. 14: o kaunaj maj na xei ton dik toy, wj na shmeo, Swkrth"

101

perseverance and sobriety from Marcus Aurelius (ta Eij eaytn) and the most virtuous man of Greece" from Voltaire (Philosophic Essays) concerning Socrates could not affect him, because he chose his Socratic transformation to be based upon the genuine philosophical foundations of the ancient Greek tradition rather than to later ones. Another reason for this is Koraes' ability to read ancient Greek in its original texts. D) The fourth question deals with Hegelian Socrates' absence in the Koraic Socrates, given that the German and the post-Byzantine Greek philosopher belong to the same century (late 18thearly 19th) and that Koraes is related to the German philosophical and not only tradition. Hegel's (17701831) principally moral Socrates, as well, composed of reflection, dialectics and justice, neither did have impact on Koraes, because the Greek philosopher's aim, from 1804 and hereafter, was publications, which would help the Greek people focus on their Hellenic identity and ideals and, thus, throw off their tyrannical (from Ottoman Empire) yoke. This utmost goal led him to the European which includes the German-publications and publishers but not to Hegel. Nevertheless, it must be underlined that Koraes knows and criticizes Kant (17241804) among his contemporary German philosophers.

102

UDC 821.14'06.09 Kavafis K.

Irina Kovaleva

O POIKE KATALOGA U KAVAFISA T

APSTRAKT: U radu se analiziraju brojne pesme modernog grkog klasika Konstantina Kavafija (18631933) nastale na sieima iz Homerove Ilijade. KQUNE REI: Homer, Ilijada, Odiseja, poetika kataloga, dragocenosti, epiteti, Plutarh.

Stil Kavafisa tradicionno i spravedlivo opisvaets kak strogi, suhovat, poti antipotieski", lienn, po metkomu nablydeniy I. Brodskogo, vskogo potieskogo obihoda bogato obraznosti, sravneni, metrieskogo bleska i rifm. to konomi zrelosti, i Kavafis pribegaet k namerenno bednm" sredstvamtob ee usilit tu konomiy. Tak, naprimer, on nazvaet izumrud zelenmi", a tela opisvaet kak molode i krasive"".1 G. Seferis v svoem znamenitom sse o Kavafise citiruet kak obeprintuy toku zreni vlitelnogo v to vrem kritika T. Malanosa: Kavafisispolzoval samuy skupuy i antipotieskuy frazu, tob vrazit svoi potieskie idei". On bl zaklt vrag vskih ukraeni"".2 I hot Seferis polemiziruet s to toko zreni, on i sam priznaet, to material Kavafisa prozaien, suh, mocionalno netralen, abstrakten."3 Medu tem u Kavafisa, togo zakltogo vraga ukraeni", est cel rd tekstov, posvennh ukraenim v prmom smsle togo slova dragocennm kamnm i metallam i yvelirnm izdelim iz nih, priem re idet ne o edininh upominanih, a o celh katalogah dragocennoste. ta lybov k roskoi na fone deklariruemogo
1 Iosif Brodski, Na storone Kavafisa / Russka Kavafiana. M., O.G.I., 2000. S. 483. 2 Georgos Seferis, K. P. Kavafis i T. S. liot: parallelne // Kommentarii 15 (1998). S. 34. Perevod mo. 3 Tam e.

103

asketizma privlekla moe vnimanie, i mne zahotelos pont, to oznaayt nastoivo povtoryies v stihah Kavafisa upominani almazov i ametistov, zolota i purpurnh odeni (v antine vremena sluivih priznakom bogatstva, a v vizantiskie priznakom carstvennosti), diadem i brasletov? V Osnovnom svode s temo dragocennoste tak ili inae svzan okolo polutora destkov stihotvoreni, v osnovnom 1900-h 1910-h gg. Naibolee razvernute katalogi dragocennoste soderats v dvuh iz nih V oidanii varvarov4" (1898, 19045) i Aleksandriskie cari" (1912). I v oboih opisani pnh uborov, dragocennh tkane, sverkayih kamne kontrastiruyt s oueniem katastrof, navise nad geromi tih stihov. V V oidanii varvarov" dae dva kataloga kratki, otnosis k imperatoru, vstreayemu varvarov v paradnom carskom ubore [episimos]6 i v korone, vosseda na trone, i razvernut, opisvayi konsulov i pretorov", vedih navstreu varvaram. Privedu ti stroki v moem perevode: A imperator na zaem, podnvis rano utrom, U glavnh gorodskih vorot na trone vossedaet V svoem ubore carstvennom i v zoloto korone? <> A konsul i pretor zaem iz domu vli segodn v ith zolotom, telh bagrnicah? Zaem na nih zapsti vse v krupnh ametistah i perstni s izumrudami, sverkayimi rko, i opirayts oni na posohi rezne, iz zolota i serebra, v uzorah prihotlivh?7 ti rkie, roskone opisani bogath uborov i dragocennoste poderkivayt pronizvayuy stihotvorenie idey katastrof, priem dvono: sperva na protenii vsego teksta itately vnuaets ouenie, to vse proishodee proishodit v posledni raz: segodn pribudut varvar, i imperator peredast vlast im, i senat zasedat bole ne budet, i konsul, pretor i ritor bole ne budut nun V finale stihotvoreni to oidanie katastrof
4 Ob interpretacii togo stihotvoreni bolee podrobno sm. take moy vstupitelnuy staty v rubrike Vglub stihotvoreni: Konstantinos Kavafis. V oidanii varvarov" // Inostranna literatura 8 (2004). S. 216222. 5 Mnogie stihotvoreni Kavafis pererabatval po neskolku raz, potomu dat pod stihami oboznaayt dat raznh redakci stihotvoreni. 6 Dl udobstva itatel sokraay zdes do minimuma greeskie citat, no izline napominat, to vse nablydeni sdelan na osnovanii greeskogo teksta. 7 Mnoy v perevode mnoy dobavlen pitet zolota" (korona) i (ite) zolotom" (bagrnic): estestvennost tih dobavleni oevidna, no oevidna i konomnost" Kavafisa.

104

oprokidvaets": varvar ne pribli i ne pribudut nikogda, no to okazvaets ee hude katastrofo: I kak teper nam dale it bez varvarov? Ved varvar kakim-to bli vhodom. Stihotvorenie Aleksandriskie cari" risuet ue ne simvolieskuy, a konkretnuy istorieskuy situaciy: 34 g. do n.., Egipet, carica Kleopatra nadelet svoih dete titulami vladk teh carstv, to nekogda bli zavoevan Aleksandrom Makedonskim, Sirii, Kilikii, Persii i t.d. Glavne poesti poluaet stari sn Kleopatr, Cezarion: Odnako pervm bl Cezarion v odedah neno-rozovogo elka, ukraenn girlndo giacintov, s dvonm uzorom ametistov i sapfirov na pose i s emugom na lentah, uvivih nogi strone ego.8 I v tom stihotvorenii prisutstvuet dvona katastrofa. to realno vlasty nad pereislennmi stranami Kleopatra i ee deti ne obladali, izvestno i gerom stihotvoreni aleksandricam, sbegayims posmotret na velikolepnoe zrelie, hot oni i znayt to niego ne stot, to zvuk pusto cari i carstva ti9. rkost odeni i pnost titulov kontrastiruet s pustoto", otsutstviem realno vlasti i sil. No za predelami teksta, za kadrom" to, ego ne znayt personai stihotvoreni, no znayt Kavafis i ego itateli: erez tri goda posle opisvaemogo torestva soyznik i lybovnik Kleopatr, Mark Antoni, budet razbit Oktavianom (buduim imperatorom Avgustom), Kleopatra i Mark Antoni pogibnut, a Cezarion, sitavis snom Yli Cezar, budet ubit kak vozmon politieski sopernikNa prekrasnom Cezarione Aleksandriskih care" leit otsvet grdue gibeli i ukraayie ego fantastieskie dragocennosti poderkivayt hrupkost i obreennost ynoi. V podavlyem bolinstve stihotvoreni Kavafisa tema dragocennoste okazvaets tesno svzanno s temo katastrof, gibeli, poraeni ue proizoedih ili ee predstoih. Tak, v
8 Perevod S. Ilinsko. V tom oen tonom perevode opuen tolko odin pitet emug, kotorm rasit lent na nogah Cezariona, rozov (rodoxroa margaritaria), zdes, protiv obknoveni, Kavafis dae bolee rastoitelen" i roskoen", em ego perevodiki. 9 Perevod S. Ilinsko.

105

dvuh stihotvorenih Izmena" (1903, 1904) i Car Demetri" (1900, 1906) ukraeni i dragocenne oded upomnut imenno kak snimaeme v minutu skorbi. V Izmene" bogin Fetida, mat Ahilla, uznaet o gibeli sna: Purpurne oded na sebe rvala Fetida i brosala nazem braslet s kolcami10 Gore u Fetid dvonoe gibel sna i vnesenna Kavafisom v zaglavie izmena": predatelstvo Apollona, obeavego pri rodenii Ahilla bt ego zaitnikom i stavego ego ubice. Opisvaeme Kavafisom est Fetid ritualnoe traurnoe povedenie (ukraeni snimayts, odeda razrvaets), no Kavafis uspevaet poderknut i rosko tih purpurnh dorogih odeni, i to, to ukraeni na bogine blo mnogo (braslet s kolcami", mnoestvennoe islo), i vot vse to, minutu nazad svidetelstvovavee o boestvennosti, blaenstve, bogatstve i krasote svoe hozki, razrvaets, srvaets, vrets ozem kak svidetelstvo ee skorbi i unieni (Apollon obmanul ee, posmels nad ne). V stihotvorenii Car Demetri" izobraaets situaci ne mifologieska, no realno-istorieska, sobti v. do n..: Demetri Poliorket nekotoroe vrem bl carem Makedonii, no v 288 g. do n.. emu predpoli car pirskogo Pirra. pigrafom k tomu stihotvoreniy Kavafis beret frazu Plutarha, a zatem pererabatvaet ee po-svoemu. Privedem zdes polnosty to neboloe stihotvorenie, oen pokazatelnoe dl ponimani potieskogo metoda pota-istorika", kak asto nazvayt Kavafisa: Car Demetri
Ue ne kak car, no kak akter, pereodels, smeniv svo znamenit roskon pla temn na i obknovenn, a zatem nezametno uskolznul. Plutarh. izneopisanie Demetri11

Kogda ego otvergli makedonc i okazali predpotene Pirru, Demetri (siln duhom) ne po-carski povel seb, kak govorit molva.
10 Perevod S. Ilinsko. Perevod i zdes toen, otlias ot originala na odin glagol: u Kavafisa ut bole kspressii Fetida rvala svoi purpurne oded, snimala [ebgazen] i brosala nazem braslet i kolca". 11 Perevod S. Markia. Perevodik razsnil plutarhovo tragieski pla" kak znamenit roskon": delo v tom, to po kanonam antino tragedii odenie personaa dolno blo srazu vlt zritelm, kto pered nimi car, boestvo, vestnik ili rab. Oevidno, carskoe odenie dolno blo bt rkim i bogato ukraennm.

106

On zolote snl s seb oded i sbrosil bamaki purpurne. Potom v prostoe plate bstro oblails i udalils. Postupil on kak akter, to, rol svoy sgrav, kogda spektakl okonen, menet oblaene i uhodit.12 Kak m vidim, Kavafis delaet dva dobavleni k soobeniy Plutarha: vo-pervh, on vstavlet v skobkah harakteristiku Demetri, vraayuy otnoenie pota k svoemu geroy siln duhom". Vo-vtorh, on zamenet xlamydas tragikis (pla tragieskogo aktera") na bolee podrobnoe, snabennoe pitetami opisanie carskogo odeni Demetri, kotoroe tot snimaet kak bolee ne sootvetstvuyee ego izmenivemus poloeniy: zolote oded" [ta xrysa foremata] i istm purpurom vkranennuy obuv" [ta podymatata oloporphyra]. Demetri vedet seb bolee sderanno, em Fetida, on ne rvet na sebe oded (no i obstotelstva u nego ne trebuyt traura), no dva drugih glagola, otnosies k nemu i k Fetide, odinakov oni snimayt" i brosayt" (ebgale/ebgaze, petakse/ksepetouse) nenune bolee dragocennosti. V stihotvorenii agi" (1893 1909), soedinyem realno-istorieski i mifologieski aspekt, katastrofa ee tolko predstoit, a poka Na loe ernom, s izgoloviem toenm, ukraennom orlami iz koralla, tak bezmteno spit Neron13 V greeskom originale re idet o loe iz ernogo dereva, ukraennom korallovmi orlami, t.e. o poderknuto roskoi14. Katastrofa zdes toe prisutstvuet Neron bezmteno spit", no v ego dome ue razdayts agi uasnh rini, bogin vozmezdi, i ih slat semene boki Lar. Sudba Nerona izvestna itatelm Kavafisa, i zdes, kak i v Aleksandriskih carh", to buduee gero stihotvoreni, kotore neizvestno emu, ostavleno za kadrom", no, budui otdalennm prolm dl pota i ego itatele, vhodit v potieski zamsel, dopolnet a otasti i sozdaet polnotu smsla stihotvoreni. Interesno, to v bolee ranne redakcii,
12 Perevod S. Ilinsko. I zdes perevod otliaets (v interesuyih nas strokah) ot originala na odin glagol Demetri poel i snl [Epige k'ebgale]" zolote oded. Vo izbeanie nedorazumeni ogovorys: otnyd ne imey celi uprekat prekrasn perevod S. Ilinsko v mnimo netonosti, tolko hou poderknut kspressiy v intonacionno sderannom tekste Kavafisa. 13 Perevod Y. Moric. 14 O roli ernogo dereva i korallov" v potike Kavafisa sm. moy staty ernoe derevo i korall, ili V mastersko Kavafisa" / Russka antropologieska kola. Trud. Vp. 2. M., 2004. S. 229238.

107

otvergnuto potom, pod zaglaviem agi vmenid", v pervo stroke re idet o tom, to Neron spit v svoem dvorce" Rabota nad tim stihotvoreniem, Kavafis zamenil im vmenid-Milostivh" na ih drevnee stranoe im rini, ubral to im iz zaglavi, pridav tomu bolee obobenn smsl, no dobavil opisanie roskonogo loa: ne abstraktn dvorec", a konkretnoe benovoe loe s korallovmi statutkami kontrastiruet s eleznmi agami" Sudb. V stihotvorenii Nedovolstvo Selevkida" (1910, 1916) snova povestvuets o realnh istorieskih sobtih v. do n.., i zdes katastrofa ue v osnovnom proizola: llinistieskie monarhii odna za drugo teryt svoy politieskuy nezavisimost i podinyts Rimu. Dae esli formalno v nih ee pravit tot ili ino car, vlast ego opiraets na podderku rimln. Odin iz geroev stihotvoreni Demetri, sn siriskogo car Selevka , ubitogo rimlnami, sam on ivet v Rime kak zalonik. Drugo persona Ptoleme Filometor, izgnann iz Egipta svoim bratom, sopravitelem i sopernikom Ptolemeem Evergetom, v 164 g. do n.. pribl v Rim, tob prosit rimln o pomoi i ih rukami vernut sebe vlast. Demetri Selevkid, nedovoln alkim obliem (soznatelno vbrannm, kak m uznaem v finale stihotvoreni) prositel, uniayim dostoinstvo monarha, pust i izgnannogo, totas predlagaet Ptolomey purpurne oded, diademu, bescenne almaz, svitu slug i samh dorogih svoih kone pust vstupit v Rim, kak to podobaet aleksandriskomu monarhu, greku.15 V tom stihotvorenii m nahodim, poalu, klyeve slova dl ponimani roli katalogov dragocennoste u Kavafisa. Demetri Selevkid razmlet o drevnih dinastih" llinistieskih monarhi (v greeskom tekste prosto ta geni, rod", v russkom perevode povlets dopolnitelna ironi: drevnim dinastim", naalo kotorm poloili polkovodc Aleksandra, nikak ne bole polutora vekov): Po suti dela oni davno u rimln v podinene, te aluyt i otbirayt tron, kak vzdumaets im, on to znaet. No pust po krane mere vneni oblik hranit velii blogo otblesk,
15

Perevod S. Ilinsko.

108

ne dolno zabvat: oni ee cari, ih vse ee (uv!) carmi veliayt.16 Iskomoe klyevoe slovo to parousiastiko, vneni oblik", bukvalno to, to predstavlets" (po odeke vstreayt"). Kontrast medu vstavlennmi na obozrenie" roskonmi odedami, dragocennostmi i bogatstvom i nadvigayes ili ue sverives katastrofo odin iz letmotivov pozii Kavafisa. Tak, v stihotvorenii Pogrebenie Sarpedona" (1892, 1898, 1908), opirayems na syet gomerovsko Iliad", Apollon po prikazaniy Zevsa gotovit k pogrebeniy telo likiskogo car Sarpedona, sna Zevsa: i miro s amvrosie let na telo, i bessmertnoy olimpisko odedo oblekaet, i belo delaet kou, i emunm grebnem rasesvaet kudri17 A ut nie telo Sarpedona upodoblets voznice, pobedivemu v sostzanii i teper otdhayemu na zoloto kolesnice. Zoloto, emug, blagovoni i dragocenne oded bogov protivopostavlen smerti ynogo i prekrasnogo gero. M imeem vozmonost sravnit bolee rannyy, vposledstvii otvergnutuy Kavafisom, redakciy togo stihotvoreni s bolee pozdne: pererabatva tekst, pot dobavil edinstvenn sobstvenno dragocenn" pitet. V ranne redakcii re la o prekrasnom", ili rko blistayem" grebne kteis phwtera, kotor v pozdnem variante prevratils v emun greben" margaritarenio xteni. tot bolee konkretn pitet delaet rasskaz o mifieskih sobtih bolee dostovernm a kontrast medu gibely Sarpedona v boy, sredi krovi i praha" (kotore Apollon smvaet s mertvogo tela), i boestvennmi poestmi, vozdavaemmi geroy posle smerti, bolee rkim. V dvuh stihotvorenih Slovo k Antiohu Epifanu" (1911, 1922) i Ioann Kantakuzin oderivaet verh" (1924) dragocennosti, v rdu drugih bogatstv, upominayts kak neto, to gero stihotvoreni gotov potert v bliaem buduem, dobrovolno ili protiv elani. Oba stihotvoreni svzan s istorieskimi sobtimi. Antioh Epifan dd upomnutogo ve Demetri Selevkida, v opisvaemoe v stiotvorenii vrem car v gosudarstve Selevkidov. No posledn stroka stihotvoreni (pozvolya datirovat vrem ego destvi) govorit o pobede rimln nad makedonskim carem Perseem pri Pidne v 168 g. do n.. Makedoni razbita, ugroza navisla i nad Sirie, no poka m znaem tolko, to make16 17

Perevod S. Ilinsko. Perevod S. Oerova.

109

donc snova na bitvu podnlis"18, i yn lybimec car govorit emu: I v sluae pobed ot vseh tvoih podarkov dvorca, sadov, konyen, korallovogo Pana gotov otkazats i ot vsego drugogo, em tebe obzan, pust tolko pobedt.19 Strogo govor, dragocennost" zdes vsego odna korallova statu Pana, no katalog bogatstv" est, vklyayi dvorc, sad, konyni". Est i katastrofa: odna upomnuta, kak ue skazano, v finalno stroke doli iz Pidn vesti o rokovo razvzke"20, no est i druga, kak obno u Kavafisa, neizvestna gerom, no izvestna potu i itately: oen skoro i gosudarstvo Selevkidov budet, v isle proih llinistieskih gosudarstv, zavoevano Rimom. V stihotvorenii Ioann Kantakuzin oderivaet verh" re idet o sobtih vizantisko istorii: Ioann Kantakuzin, znatn vizantiski velmoa, pobedil vdovu imperatora Andronika Paleologa Annu Savoskuy i sam stal imperatorom (carstvoval v 1341 1355 gg.). V stihotvorenii opisvayts sobti 1341 g.: bezmnn povestvovatel, prinadleai k proigrave partii, sokruaets, to on teper liits vseh svoih bogatstv: Pol on vidit, vse ee ego niv; ego penica, ego skot i ego derev, plod ego. A vdali on vidit svo oti dom, odedo poln, mebely starinno i serebrom. Vsego lius , pomilu Bog, vsego lius teper ."21 I zdes, kak i Slove k Antiohu Epifanu", sobstvenno dragocennosti" serebro" (t.e. doroga serebrna doman utvar) vklyen v katalog proih bogatstv penine pol, skot, plodove derev, dom, poln oded, dragocenno [polytima] mebeli i serebra." Katastrofa ue proizola Anna Savoska ue proigrala, i ee storonniku ostaets tolko doidats, kogda ego postignet linoe nesaste on liits svoego poloeni (velmoa znatn") i prinadleaego emu dostoni. K tim dvum stitotvorenim oen blizki ee dva, take svzanne s istorieskimi sobtimi, Bitva pri Magnesii" (1913, 1916) i Lybimec Aleksandra Vala" (1916, 1921). Ni v tom, ni v drugom net upominani dragocennoste, no est drugie simvol roskoi roz, vino, situaci nonogo pira, protivopostavlenna
18 19 20 21

Perevod Perevod Perevod Perevod

Evg. Solonovia. Evg. Solonovia. Evg. Solonovia. A. Velianskogo.

110

situacii nesast odnogo nazvannogo v tekste i drugogo, kak m ue privkli videt u Kavafisa, tolko predstoego. Bitva pri Magnesii" otnosits k sobtim 190 g. do n..: rimlne oderali pobedu nad Selevkidom Antiohom . Gero stihotvoreni makedonski car Filipp vspominaet, kak sem let nazad on sam poterpel poraenie ot rimle pri Kinoskefalah. Togda Antioh ne priel emu na pomo, i teper Filipp otasti isptvaet udovletvorenie, otasti soaleet o novo pobede Rima nad llinistieskim mirom. Filipp ustraivaet pir i prikazvaet uspat stol mnoestvom roz [polla triantaphylla], zae svetilniki i pozvat muzkantov. Pir Filippa protivopostavlen pogibeli" [panlethria] siriskogo voska no i tomu, to znaet Kavafis i ego itatel: dni nezavisimo Makedonii take soten. Destvie Lybimca Aleksandra Vala" proishodit polveka spust posle bitv pri Magnesii. Aleksandr Vala (ili Valas), avantyrist, vdavavi seb za sna Antioha Epifana (gero razobrannogo ve stihotvoreni Slovo k Antiohu Epifanu"), pri podderke Rima sumel pobedit Selevkida Demetri Sotera (gero ue izvestnogo nam Nedovolstva Selevkida") i zant tron Sirii, odnako vskore bl pobeden snom Demetri i ubit. Gero stihotvoreni Lybimec Aleksandra Vala", bezmnn favorit car-samozvanca, proigral sostzani v kolesninom bege i uteaet seb tem, to provedet no za horoim vinom, sredi prekrasnh roz" i tem, to Antiohi mne prinadleit" i ne bud on skromen, ego priznali b pobeditelem sostzani, kotoroe on proigral. Vino i roz, mnima vlast nad Antiohie protivopostavlen proigru na sostzanii (ogoreniy, o kotorom gero stihotvoreni znaet) i sudbe, nevedomo poka ynoe, no izvestno nam: Aleksandr Vala budet ubit, i uast ego favorita, po vse vidimosti, budet nezavidna. Ee v dvuh stihotvorenih tema dragocennoste soedinena s temo protivopostavleni zestva i hristianstva, nekotoroe vrem sosuestvovavih na zakate antinosti. Tak, v stihotvorenii Mogila Ignati" (1916, 1917) pereen bogatstv, vklyayi brilliant i elka", otnosits k zeskomu prolomu gero, nosivemu togda celh dvadcat vosem let im Kleona. Emu protivopostavlen dest mescev sastlivh", proith pod imenem Ignati, prinvego kreenie. Pravda, esli predpoloit, to tekst nadgrobno nadpisi gero stihotvoreni sostavil dl seb sam, to upominanie bogatstva, poraavego privkuy k roskoi Aleksandriy, do konca lstilo ego samolybiy i, stalo bt, hristianskoe smirenie ego ne vpolne iskrenne, taka mnogoslona ironi oen svostvenna Kavafisu. Odnako, poskolku re idet ob pitafii, mono dobavit, to i zeskoe bogatstvo, i smirenna izn hristianina protivopostavlen smerti, vozobladave i nad tem, i nad drugim: 111

Ne Kleon zdes pokoits, vesma izvestn v Aleksandrii (gde smutit neprosto) velikolepnmi domami i sadami, kolskami i loadmi, brilntami i elkom odeni. Otnyd ne on, ne Kleon zdes poil, I da sotruts v pamti te dvadcat vosem let. Ignati , prilen tec, opomnivis pozdno, I vse e dest mescev sastlivh v pokoe proil , Hristom hranim22. V stihotvorenii Miris (Aleksandri, 340 god)" (1929) povestvovatel-znik prihodit v dom umerego druga hristianina Mirisa. V tom dome on ne bl prede, i teper vidit dragocenne kovr [tapites polytimoi]" i sosud iz serebra i zolota [skeui eks argyrou kai xrysou]". I zdes na protenii stihotvoreni, pomimo srazu oboznaennogo protivopostavleni ivo-mertv" i znik-hristianin", iz opisani domaMirisa i vospominani povestvovatel vkristallizovvaets katastrofieskoe dl poslednego protivopostavlenie Miris, kotorogo m znali (ili dumali, to znali) podlinn Miris": Povilos uvstvo, kak budto Miris ot men uel, takoe uvstvo, to on prisoedinils k svoim, i s moim nehristianstvom emu u o . I tut ee odno somnene melknulo: neueli oslep ot strasti, neueli bl emu v s e g d a u i m?23 Mercanie dragocenno utvari i bogath kovrov v dome Mirisa ottenet tu proishoduy v due povestvovatel katastrofu uznavani". Nakonec, v stihotvorenii Iz cvetnogo stekla" (1925) re idet ne o dragocennosth, no ob ih otsutstvii. Zdes snova m peremeaems v Vizantiy. Syet stihotvoreni venanie na carstvo ue znakomogo nam Ioanna Kantakuzina i ego suprugi Irin. Poskolku gosudarstvo istoeno medousobice, na stol velikom torestve dragocenne kamni zamenyts kusokami cvetnogo stekla: Poskolku ne blo poti u nih almazov i nastoih izumrudov i sapfirov (v veliko bednosti otizna prebvala),
22 23

Perevod S. Ilinsko. Perevod Evg. Solonovia.

112

oni nadeli steklki cvetne. Kusokov mnoestvo steklnnh, krasnh, sinih, zelenh.24 Zdes nazvani dragocennh kamne dobavlen perevodikom. Kavafis govorit ee skupe poskolku u nih blo oen malo dragocennh kamne (velika bla nieta nesastnogo gosudastva), oni nadeli iskusstvenne. Mnoestvo kusokov stekla, krasnh, zelenh, golubh". No vot ti kusoki cvetnogo stekla" Kavafis povtoret dvad, poderkiva, to ne vidit v nih niego unizitelnogo" ili oskorbitelnogo" oni li simvol togo, to polagalos b imet" pri venanii na carstvo vizantiskomu imperatoru i ego imperatrice. Zdes otsutstvie dragocennoste, svidetelstvuyee o niete kazn, protivopostavleno pobede Ioanna Kantakuzina nad vragami i momentu ego naivsego politieskogo torestva; odnako napominanie o niete nesastnogo gosudarstva" to i napominanie o tom, to razoreno ono medousobicami, v tom isle i borbo Kantakuzina s Anno Savosko Odnako sredi stihotvoreni, vklyayih katalogi dragocennoste, est dva, ne ukladvayies v shemu opisanie roskoi, protivopostavlennoe oueniy katastrof". Pervoe iz nih znamenita Itaka" (1910, 1911). Interpretacii roli dragocennoste v Itake" posvtila specialnuy rabotu25, potomu ne budu povtort zdes dokazatelstva, a privedu tolko vvod. Upominanie emuga i korallov", ntar i ernogo dereva", a take sladostrastnh blagovoni" otslaet, s odno storon, k syetu iz pesni gomerovsko Odissei", imeyemu neposredstvennoe otnoenie k kavafisovsko Aleksandrii: Menela i Elena v prekrasnom ertoge, ukraennom zolotom, serebrom i ntarem, rasskazvayt Telemahu o svoem prebvanii v Egipte, o vstree s morskim starcem Proteem na tom samom meste, gde veka spust budet osnovana Aleskandri, i o gostepriimstve egipetskih car i caric, podarivih Elene udesnoe zele, pomogayee zabt o stradanih. S drugo storon, te e dragocennosti i blagovoni svzvayt Itaku" s rannimi tekstami Kavafisa stihotvorenimi v proze Korabli" (18951896) i Odeni" (18941897?) i stihotvoreniem Bodlerov Sootvetstvi"" (1891), a take s celm rdom bolee pozdnih stihotvoreni, to pozvolet ponimat puteestvie" Itaki" kak simvol hudoestvennogo tvorestva, pozii, a final puteestvi, simvolieskie Itaki" vo mnoestvennom isle kak rezultat tvorestva, t.e. napisanne proizvedeni. Ee interesnee drugoe stihotvorenie, ne ukladvayees v nazvannuy ve shemu, V magazine" (1912, 1913). Vo-pervh, to edinstvenn v Osnovnom svode tekst, gde katalog dragocennoste otnesen ne k mifologieskim personaam ili istorieskim gerom
Perevod Y. Moric. I. Kovaleva, ernoe derevo i korall, ili V mastersko Kavafisa" / Russka antropologieska kola. Trud. Vp. 2. M., 2004. S. 229238.
25 24

113

 carm i znatnm velmoam, no k sovremenno potu izni. Vo-vtorh, to edva li ne sam obirn katalog, tonee, dva kataloga, odin, vklyayi braslet, cepi, oerel i perstni" i drugo, gde Kavafis, lybus opisvaemmi im proizvedenimi yvelirnogo iskusstva, pereislet roz iz rubinov", lilii iz emuga", fialki iz ametistov". No i togo malo: k cvetam iz kamne dobavlen dragocenn elk [polytimo metaksi]", v kotor oni zavernut, a braslet i oerel" poimenovan vse vmeste znamenitmi dragocennostmi" [periphima stolidia]". Gero togo stihotvoreni yvelir: On zavernul ih bereno i tatelno v zelen dragocenn elk. Vnimatelno razgldva roz iz rubinov alh, venc emunh lili, ametistovh fialok, on vidit, kak oni prekrasn, ne pohoi ni na odin ivo cvetok. Popoze on spret v kassu ih obrazik svoego truda, i derznoveni, i masterstva. Zahodt pokupateli; togda on prodaet braslet, perstni, oerel im no te tvoren luie tats v temnote.26 Zdes net ni katastrof, ni ee oidani. Protivopostavlen drug drugu ne tetna rosko i neminuema gibel, no, s odno storon, obne, btove" ukraeni, sluaie predmetom torgovli, i neobknovenne cvet iz dragocennh kamne, obrazec smelo i mastersko rabot [deigma tis tolmiris douleias tou kai ikanis]". to dovolno banalnoe romantieskoe protivopostavlenie vsokogo iskusstva i podelok, vstavlennh na prodau. Kuda interesnee vtora antiteza: cvet iz dragocennh kamne, ne takie, kakie on videl v prirode [oxi opws stin physi ta eiden]". Otsyda tnets nit k stiham, hranivims v arhive Kavafisa i ne vklyennm im v Osnovno svod. ti stihi raskrvayt ne tolko nekotore sekret potiesko mastersko Kafavisa, no i povestvuyt o ego eloveeskih pristrastih. Stihotvorenie Iskusstvenne cvet" Kavafis ne publikoval, no dvad pererabatval (1895, 1903). V pervo strofe pot priznaets, to ne lybit ive cvet, vrosie v obnh sadah i obreenne oen skoro uvnut. V protivopolonost im,
26 Perevod Evg. Smagino. V pervom kataloge perevodikom dobavlen pitet ale" i slovo venc" (u Kavafisa prosto lilii iz emuga"), vo vtorom opuen cepoki" [alysides], take prednaznaenne na prodau.

114

Hou iskusstvennh cvetov, iz voska i metalla oni ne vnut, ne sgniyt, ne sbrost lepestkov suhih, cvet sadov udesnh v mire ideala, gde dit Msl, Poznanie i Stih. Lybly steklnne cvet i zolote. Iskusstvo na veka vzrastilo ih. Legli mal i perlamutr na veniki lite, isteuy metu ih form voplotili, a kraski blagorodnee ivh. V nih tonki vkus cvetet, pleniteln i ist, ih vrastila ne zeml, ne tot grzn peregno. Ne pahnut ne beda: polem vodo duisto i fimiam voskurim dorogo27. ti stihi proizvodt dvostvennoe vpeatlenie. S odno storon, v nih pole" [tetrimmena] ive cvet protivopostavlen, v duhe Platona, cvetam sadov ino stran, gde obitayt Msli, Ritm i Poznanie [Theories, kai Rythmoi, kai Gnwseis]". S drugo storon, ti cvet sadov duhovnh otodestvlyts s izdelimi yvelirnogo iskusstva, i lybovno vpisvayts perlamutr i mal" [sentephi smalto], steklo i zoloto [yalixryso]", iz kotorh oni izgotovlen. Obedinet iskusstvenne i duhovne cvet ide neunitoimosti i istot teh i drugih. Shodne motiv soderats v nebolom neokonennom otrvke, hranivems v arhive Kavafisa: priznay: cvet krasn, elt, sini prekrasen na cvetonh lepestkah. No esli voobraay cvet ustoiv i ist, mne ne cvet na um prihodt, no krasn cvet rubina i koralla, i elt cvet topaza ili zlata i biryz s sapfirom sineva.28 Itak, dragocenne kamni dl Kavafisa talon cveta, ne podverennogo gibeli i zagrzneniy, no ostayegos postonno ravnm sebe [stathero] i nesmeannm, istm [amolynto].
27 Perevod Evg. Smagino. Dorogo fimiam" finalno stroki v originale uvstvenne blagovoni [myra aisthimatika]" predestvenniki sladostrastnh blagovoni" Itaki". 28 Pervevod mo. Lepestki" dobavlen mnoy. Trudnost perevoda togo otrvka svzana s tem, to v russkom zke cvet" i cveta" odnokorenne slova, a v greeskom louloudia i xrwmata net.

115

Nakonec, ee odin nezaverenn tekst iz arhiva Kavafisa Indiska kartina" (1892) pokazvaet interes pota k dragocennm kamnm s neoidanno storon. V Indisko kartine" volno izlagaets induistski mif o lokapalah hranitelh Vselenno, po odnomu na kaduy storonu sveta. Kadomu lokapale (v raznh variantah mifa ih rol igrayt razne boestva) pripisvayts opredelenne atribut, v tom isle i opredelenne cveta. Privedu tekst Kavafisa (za isklyeniem pervo strof, pereislye storon sveta i otnosies k nim Vrata) v moem perevode; to, bez somneni, sam obirn katalog dragocennoste vo vsem nasledii pota: Vrata Vostoka iz siyego perlamutra, a pered nimi angel svetl, almazna na nem korona i almazn pos, i na pomoste on stoit agatovom. Iz purpurnogo ametista Yga sdelan Vrata. I angel-stra ih derit iz temnogo sapfira skipetr. Gustoe oblako iz biryz ego skrvaet nogi. Na beregu, uspannom izneimi rakovinami krasnmi, angel Zapada stoit i ohranet Vrata iz dragocennogo koralla. Venec iz roz iskusstvennh na nem, i roz Iz parosskogo mramora isteego. A Severa Vrata sotvoren iz zlata, I pered nimi tron vozdvignut Otmetim iskusstvenne cvet" na ele Straa Zapada! V tom stihotvorenii dragocenne i poludragocenne kamni imeyt oevidn simvolieski i magieski smsl, zastavlyi vspomnit kamni na odenii Pervosvennika v biblesko knige Ishod" (39, 10 14): i vstavili v nego v etre rda kamni. Rdom: rubin, topaz, izumrud, to perv rd; (11) vo vtorom rdu: karbunkul, sapfir i almaz; (12) v tretem rdu: hont, agat i ametist; (13) v etvertom rdu: hrizolit, oniks i spis; i vstavlen oni v zoloth gnezdah. (14) Kamne blo po islu imen snov Izrailevh", ili opisanie Nebesnogo Ierusalima v Otkrovenii Ioanna Bogoslova" (21, 1821): Stena ego postroena iz spisa, a gorod bl istoe zoloto, podoben istomu steklu. (19) Osnovani sten goroda ukraen vskimi dragocennmi kamnmi: osnovanie pervoe spis, vtoroe sapfir, trete halkidon, etvertoe smaragd, (20), Ptoe sardoniks, estoe sardolik, sedmoe 116

hrizolif, vosmoe virill, devtoe topaz, destoe hrisoprs, odinnadcatoe giacint, dvenadcatoe ametist. (21) A dvenadcat vorot dvenadcat emuin: kade vorota bli iz odno emuin. Ulic goroda istoe zoloto, kak prozranoe steklo." O tom, to Kavafisu bl ne ud interes k magieskim svostvam kamne, svidetelstvuet tot fakt, to pervm opublikovannm tekstom pota bla nebola prozaieska zametka Korall s toki zreni mifologii" (1886), posvenna kak raz soobenim drevnih i srednevekovh avtorov (vplot do ekspira) o magieskih harakteristikah koralla. Odnako iz privedennh ve tekstov vstvuet i to, to Kavafis bl neravnoduen k krasote dragocennh kamne. Po krane mere, pot Kavafis bl neravnoduen k slovam, nazvayim dragocenne kamni, i k proizvodnm ot nih on s nasladeniem polzuets pitetami sapfirov", emun", korallov" i t.p., to ee odna storona preslovutogo kavafisovskogo gedonizma. V molodosti on obraaets k nim edro takova Indiska kartina", takov obraz korable, simvoliziruyih soverenstvo pozii (Prihodt gromadne korabli, ukraenne korallami, s matami ernogo dereva, s belmi i almi tandartamiPoputn veter dit v elkovh parusah, solnce igraet na zolote nosovh ukraeni"29 Takov portret yno turecko krasavic iz neopublikovannogo stihotvoreni Dnya Gzeli" (1884), ona tomits v gareme nenavistnogo mua, gory, to darom propadaet ee krasota: Mne zerkalo ne let, i v nem viu sno: drugo tako, kak , na svete net prekrasno. I oi gorde kak hont sverkayt, korallam ale usta ne ustupayt, dva rda emugov vo rtu moem mercayt, i gibki stroen stan, i noka izumlet, i kudri elkov, belee snega koa, i to e? Zdes ue nameen stol tipin dl Kavafisa motiv protivopostavleni vnenego oblika (to parousiastiko), prekrasnogo i bogato ukraennogo, i tetnosti bogatstva i krasot pered licom surovh obstotelstv. V drugom rannem stihotvorenii, take ne publikovavems pri izni pota, V dome dui" (1894), sapfir i almaz ukraeni upodoblennh bludnicam Straste, kotorm protivopostavlen nienski odete Dobrodeteli: zdes prekrasn vneni oblik kontrastiruet s porono suty, i zdes Kavafis nahodit emkuy formulu roskoi, nonogo pira, gde ogni, almaz i cvet"30, lement kotoro potom budut vosproizveden v bolee zrelh stihah.
29 30

Perevod mo. Perevod Evg. Smagino.

117

V te e 18921893 gg. Kavafis piet dva stihotvoreni, svzanne s syetami Iliad". Odno iz nih Nono put Priama" (1893) ostalos neopublikovannm. V ispolzovan pizod iz posledne pesni gomerovsko pom: Priam otpravlets k Ahillu, tob vkupit telo Gektora i predat ego pogrebeniy. V svoem stihotvorenii Kavafis opuskaet vmeatelstvo bogov, pokrovitelstvo Germesa, dueipatelnuy scenu vstrei Priama i Ahilla Kavafisa interesuet drugoe: bespoleznm rdanim troncev Priam protivopostavlet destvi on vnosit iz sokrovinic vkup, kladet na kolesnicu i otpravlets v put. Nono put Priama odinok i straen, car skorbit i ispugan, no toropits skoree priehat k svoemu vragu, tob vkupit telo sna. Skorb, strah i muestvo i na ih fone podrobn, kak v pose, pereen sokrovi: zoloto, kotl, kovr, plai, hiton, trenoniki, gruda sverkayih oded" Dragocennost" zdes, strogo govor, odna zoloto, no vse vepereislennoe v pohu Tronsko von i sostavllo pontie bogatstvo". Vtoroe stihotvorenie, svzannoe s Iliado", m ue razbirali to Pogrebenie Sarpedona", i m videli, to v bolee pozdne redakcii dragocennosti" bli dobavlen. Vozmono, imenno rabota nad stihami, napisannmi na gomerovskie syet, natolknula Kavafisa na protivopostavlenie vnene roskoi i soverives katastrof (gibel Gektora i Sarpedona). V stihah, svzannh s konkretnmi istorieskimi sobtimi, katastrofa perenosits v buduee, i tema dragocennoste poluaet ee odno izmerenie vnen rosko seas kontrastiruet s navise bedo. V zrelh stihah Kavafisa pereni dragocennoste oskudevayt, i po mere togo, kak mifologieskie i istorieskie tem ustupayt mesto sovremennosti, opisani prekrasnh tel i ynh lic prihodt na smenu kamnm: Pri vide bledno-serogo opala vspomnil sere prekrasne glaza31 No to tema otdelnogo issledovani.
Irina Kovaqova O POETICI KATALOGA KOD KAVAFIJA Rezime Autor ispituje konkretne istorijske situacije iz prolosti koje nisu opisane simbolino u Kavafijevim pesmama, nego krajwe jednostavno i asketski (ekonomija zrelosti"). Nasuprot toj jednostavnosti poetskog izra31

Sere" (1917). Perevod Evg. Smagino.

118

za, nalazi se niz opisa raskoi i dragocenosti, zlata i dragog kamewa, ije nabrajawe autor uporeuje s katalogom" kod Homera. Analizirajui mnoge Kavafijeve pesme o antikim linostima (Prijam, Ahilej, Kleopatra, Marko Antonije, Demetrije, Seleukidi, Antioh Epifan i dr.) autor zakquuje da je tema dragocenosti tesno povezana s temom katastrofe, propasti i poraza. Taj Kavafijev postupak poredi s Homerovim detaqima iz Ilijade i Odiseje.

119

UDC 902:929 Vuli N.

Ugqea Beli

RADOVI O ANTICI NIKOLE VULIA U STANOJEVIEVOJ NARODNOJ ENCIKLOPEDIJI SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAKOJ1

APSTRAKT: U radu se evidentiraju i prouavaju prilozi akademika Nikole Vulia (18721945) napisani za Stanojevievu Narodnu enciklopediju koji obrauju antike teme. KQUNE REI: Nikola Vuli, antika istorija, arheologija.

Narodna enciklopedija, iji je glavni urednik bio akademik Stanoje Stanojevi, sastoji se iz etiri toma, koji su objavqeni od 1925. do 1929. godine u Zagrebu u izdawu Bibliografskog zavoda D. D. Zagreb, a tampana je u irilinom i latininom izdawu.2 U wenoj izradi uestvovalo je 146 saradnika, a meu wima je bilo i 20 akademika i 65 profesora Univerziteta iz Beograda, Zagreba, Qubqane, Subotice i Skopqa.3 tampana je u 14.000 primeraka. Svakako je bitna i iwenica da je rad na Narodnoj enciklopediji, uprkos svim tekoama, trajao tek oko pet godina4 i da je u etiU daqem tekstu Narodna enciklopedija. Izmeu pomenuta dva izdawa nema nikakve razlike. U ovom radu korieno je irilino izdawe. 3 Re je o istaknutim naunim, kulturnim i politikim delatnicima: Dragutin Anastasijevi, Aleksandar Beli, Aleksa Ivi, Vasiq i Duan Popovi, Jovan ujovi, Radoslav Gruji, Slobodan Jovanovi, Viktor Novak, Ivan Grafenauer, Balduin Saria, Milan Stojadinovi, Mihailo Petrovi Alas, Milan Reetar, Jaa Prodanovi, Nikola Radoji, Vladimir orovi, Sava Ulmanski, Uro Xoni, Jovan Cviji, Veselin ajkanovi, Ferdo ii, Milan evi, Jovan Haxi i mnogi drugi. Imajui u vidu karakter drave u kojoj je Enciklopedija pisana i tampana, postojala je odreena proporcija (nacionalna i politika svakako) meu saradnicima, to istie i S. Stanojevi u Pogovoru. O tome up. S. Stanojevi, Pogovor, u: Narodna enciklopedija, kw. IV, str. 1. 4 S. Stanojevi je odrao prvu konferenciju u Zagrebu maja 1924. godine, a ubrzo i u Beogradu i Qubqani, gde je objasnio i promovisao principe i organizaciju rada u izradi Narodne enciklopedije.
1 2

121

ri toma rasporeeno 12.000 lanaka. Glavni urednik S. Stanojevi odredio je koliko e koja struka biti zastupqena, a onda su saradnici sastavili alfabetare, dakle spiskove lanaka koje e izraditi uz oznaku koliko e svaki lanak biti dugaak.5 Akademik Nikola Vuli (18721945) bio je jedan od najrevnosnijih saradnika ove enciklopedije. Generacijski je pripadao krugu srpskih naunika (zajedno sa S. Stanojeviem, A. Beliem, B. Petronijeviem, J. Radoniem i dr.), koji su krajem XIX veka u Veliku kolu u Beogradu uneli nov nauni duh. Ceo radni vek, od izbora za vanrednog profesora Velike kole 1897. pa sve do odlaska u penziju 1938, u zvawu redovnog profesora na predmetu Istorija starog veka, proveo je na beogradskom Univerzitetu. Bavio se antikom istorijom i kwievnou, arheologijom, klasinim jezicima, epigrafikom i numizmatikom. U Srpsku kraqevsku akademiju primqen je 1921. i to odmah u svojstvu redovnog lana, a bio je i lan vie drugih znaajnih evropskih akademija i instituta.6 Kao arheolog proslavio se otkriem kneevskih grobnica iz arhajskog perioda kod Trebenita i rimskog pozorita kod Skopqa. Bavei se pitawima rasprostrawenosti plemena u prerimsko i rimsko doba, rimskog osvajawa Balkana, rimskih provincija, kasne antike i hrianstva, on je to inio veoma temeqno, pa prema miqewu akademika F. Papazoglu gotovo i da nema pitawa iz antike istorije istonog dela nae zemqe koje Vuli nije detaqno prouio i osvetlio novom izvornom graom.7 U Narodnoj enciklopediji akademik Nikola Vuli autor je 106, odnosno 110 enciklopedijskih odrednica.8 Tematski, one su pripadale antikoj istoriji, a predmetno arheologiji (uzgredno preistorijskoj, a uglavnom klasinoj), istoriografiji i istoriji nauke. Vulievi lanci su u potpunosti vezani za antiku prolost Kraqevine SHS, odnosno wenih sastavnih delova. U prvoj kwizi Narodne enciklopedije (AZ), Nikola Vuli je napisao 49 odrednica. Enciklopedijske odrednice u navesti azbunim redom: Abrami Mihovil (arheolog i upravnik Arheolokog muzeja u Oglaju, Aquileia, str. 2), Avgust (rimski car, str. 4),9 Agron
5 U ovom pogledu je ipak dolazilo do velikih odstupawa izmeu planiranih i konanih verzija lanaka, o emu svedoe i rei glavnog urednika u Pogovoru. 6 Npr.: Beke, Francuske i Rumunske akademije nauka, Berlinskog i Bekog arheolokog instituta, Vergilijeve akademije u Mantovi, Geografskog drutva u Marsequ 7 Up. Sto godina Filozofskog fakulteta u Beogradu 18631963, Beograd 1963, str. 242. 8 Up. R. Mari, Bibliografija radova d-r Nikole Vulia, Poseban otisak iz Starinara, Nova serija kw. IXX, str. XVXXIV (u daqem tekstu Bibliografija). Rastislav Mari belei 106 odrednica u Narodnoj enciklopediji koje je napisao N. Vuli. Autor ovog teksta je u toku pripreme rada doao do etiri nove odrednice, pa je prema tome re o 110 odrednica. 9 Vuli je najvei deo ovog lanka posvetio Oktavijanovom ilirskom pohodu 3533. g. p. n. e. Uostalom, ovo je jedna od tema kojom se dugo bavio i o kojoj je najvie i pisao: Contributi alla storia della guerra di Ottavio in Illiria nel 3533. e della cam-

122

(ilirski kraq, str. 13), Akva Viva (Aqua Viva, mesto u Gorwoj Panoniji, danas Varadin ili Petrijanec, str. 35), Akve Balise (Aquae Balisae, mesto kod danaweg Daruvara, str. 35), Akve Jaze (Aquae Iasae, rimsko kupatilo, dan. Toplice juno od Varadina, str. 35), Akruvium (Acruvium, varo u Kotorskom zalivu, moda dan. Kotor, str. 3536),10 Aksios (Axius, dan. Vardar, str. 36), Akuminkum (kod dan. Petrovaradina ili Slankamena, str. 36),11 Albii Montes (Albii Montes, dan. Kapela, str. 39), Albona (Albona, dan. Labin, str. 39), Aleksandar Veliki (makedonski car, str. 40), Alma Mons (Alma Mons, dan. Fruka gora, str. 4849), Anemije (vladika u Sirmijumu iz 4. veka n. e., protivnik arijanstva, str. 63), Apijan (grko-rimski pisac iz sredine veka n. e., str. 6768), Apolodor (grki arhitekta, graditeq Trajanovog foruma i mosta kod dan. Kladova, str. 68), Apsirtos (Apsyrtos, dan. ostrvo Cres, str. 68),12 Apsoros (Apsoros, dan. ostrvo Oser, str. 69), Arauzona (Arauzona, varo kod ibenika, str. 70), Arba (dan. ostrvo Rab, str. 71), Ardieji (Ardiaei ili Vardiaei, ilirsko pleme na Neretvi, str. 71), Arsia (reka Raa u Istri, str. 74), Astibos (dan. tip, str. 86), Atila (hunski kraq, str. 88), Atrans (mesto na putu QubqanaCeqe, str. 88), Audoleon (neonski kraq iz 3. v. p. n. e., str. 88), Aurelijan (rimski car iz 3. v. n. e., str. 89), Autariate (Autariatae, ilirsko pleme sa gorwe Neretve, str. 90), Bargus ili Margus (antiki naziv za Moravu, str. 127), Basijana (Bassiana, naziv za dan. Dowe Petrovce u Sremu, str. 131), Bastarne (Bastarnae, germansko pleme, str. 131), Baton (voe dalmatinsko-panonskog ustanka 69. g. n. e., str. 132), Bilazora (Bylazora, naziv za dan. Veles, str. 191), Bindus (Bindus, japodsko boanstvo, str. 192), Budva (Butna, dan. Budva, str. 285), Burnum (Burnum, mesto zapadno od Knina, str. 296),13 Viminacium (Viminacium, rimski carski grad severno od Poarevca, str. 366), Dalmatinsko-panonski ustanak14 (ustanak od 6. do 9. g. n. e., str. 544), Dardanija, Dardanci (napagna di Tiberio nel 15 a. C., Rivista di Storia Antica N. S. VII. 1903; Oktavijanov ilirski pohod i izgnawe Skordiska iz Gorwe Mezije, Glas LXXII dr. razred kw. 44, 1907; Ilirski rat 3533. g. pre Hrista, Prilozi II, 1922; Oktavijanov ilirski rat, Nekoliko pitawa iz antike prolosti nae zemqe, Glas CXXI dr. razred kw. 66, 1926; La guerre d'Ottave en Illyrie 3533 av. Chr. L'Acropole VII, 1932; Oktavijanov ilirski rat (3533. pre Hr.), Nekoliko pitawa iz antike prolosti, Glas CLV dr. razred kw. 78, 1933; La guerre d'Octave en Illyirie, L'Acropole VIII, 1933; The Illyrian War of Octavian, Journal of Roman Studies, 1934; The Illyrian War of Octavian, Acadmie royale serbe. Bulletin de l'Acadmie des lettres No. 1, 1935; Oktavijanov ilirski rat 3533. pre nae ere, Nekoliko pitawa iz antike istorije nae zemqe i rimske starine, Posebna izdawa SANU kw. CCCXLV, Odeqewe drutvenih nauka kw. 39, 1961. 10 Arheoloka istraivawa jo nisu potvrdila ovaj Vuliev stav. Up. o tome P. Mijovi, Acruvium-Dekatera. Kotor u svetlu novih arheolokih otkria, Starinar, n. s. 1314, 19621963. 11 Svakako da je u pitawu danawi Slankamen. 12 Gore pomenuti lanak nije zabeleen u Bibliografiji. lanak je potpisan inicijalima N. V. 13 Danas se to selo zove Ivoevci i ono se nalazi pored Kistawa. 14 O ovom ustanku 69. g.n.e. N. Vuli je pisao u dva navrata. Naziv obe rasprave je identian: Dalmatinsko-panonski ustanak (od 69. g. po Hr.). Objavqene su u Glasu SKA (LXXXVIII dr. razred kw. 52, 1911. i CXXI dr. razred kw. 66, 1926).

123

rod ilirskog porekla koji je iveo u velikom delu June Srbije, str. 561), Dacia (Dacia, rimska provincija, str. 562), Delminium (Delminium, utvrewe kraj dan. Duvna, str. 575), Dimitrije Hvarski (ilirski vojskovoa iz 3. v.p.n.e., str. 593), Dioklecijan (rimski car 284305. g.n.e., str. 600), Doklea (Doclea, antiko naseqe u blizini dan. Podgorice, str. 618), Domavija (Domavia, rudarsko mesto blizu dan. Srebrnice, str. 619620), Emona (Emona, dan. Qubqana, str. 708 709), Epidaurus (Epidaurus, dan. Cavtat, str. 711), Erigon (dan. Crna Reka u Srbiji, str. 719) i Zima Luka (18301906. profesor Velike kole, str. 816).15 U drugoj kwizi Narodne enciklopedije (IM) Nikola Vuli je autor 19 lanaka: Ilirikum (Illyricum, oblast koja se pruala izmeu Jadranskog mora i Morave i Epira i sredweg Dunava, str. 29), Isa (Issa, antiki naziv za ostrvo Vis, str. 58), Itinerarium Antonini (Itinerarium Antonini, antiki spisak puteva iz oko 300. godine, str. 93), Itinerarium Hierosolimitanum (Itinerarium Hierosolymitanum, spisak mesta na putu JerusalimBordo iz 333. godine, str. 93), Jader (Iader, dan. Zadar, str. 101102), Jazigi (Jazyges, sarmatsko pleme koje je ivelo izmeu Dunava i Tise u dan. Bakoj, str. 114115),16 Japodi (Iapodes, ilirsko-keltsko pleme koje je ivelo na podruju od Istre do Une, str. 127128), Julije Cezar (rimski vojvoda i dravnik, str. 191), Karni (Carni, keltsko pleme, iveli u oblasti oko Trsta, str. 260), Kasije Dio (istorik, iveo oko 155235. po Hr., str. 264),17 Labeati (Labeates, ilirsko pleme koje je ivelo oko Skadarskog jezera, str. 516), Latobikorum pretorium (Latobicorum praetorium, rimsko utvrewe na putu QubqanaSisak, str. 539), Lederata (Lederata, u rim. doba mesto na desnoj obali Dunava kod dan. Rama, str. 547), Liburni (Liburni, ilirsko pleme koje je ivelo na Hrvatskom primorju i ostrvima, str. 561), Linkestis (Lyncestis, dan. Bitoqska oblast, str. 571), Lisos (Lissos, dan. Qe, str. 581), Lihnidus (Lychnidus, dan. Ohrid, str. 582), Makedonija (i Stara Srbija). Istorija (krai pregled istorijskog razvoja Makedonije u antiko doba, str. 639), Mezija (Gorwa) (krai pregled istorijskog razvoj podruja Mezije, koja je obuhvatala vei deo dan. Srbije, kasnije rimska provincija, str. 725). Nikola Vuli je u treoj kwizi Narodne enciklopedije (NR) napisao 16 enciklopedijskih odrednica: Naisus (Naissus, dan. Ni, carska prestonica, str. 56), Narona (Narona, antiko naseqe u
15 Biografija prof. dr Luke Zime nije zabeleena u Bibliografiji. Autor ovog rada smatra da je pomenutu biografiju napisao upravo Vuli (kw. , str. 816), mada je wen pisac potpisan samo inicijalima N. V. Taj utisak pojaava i iwenica da je L. Zima bio Vuliev profesor na Velikoj koli u Beogradu. Inae, autori lanaka u Narodnoj enciklopediji su se esto potpisivali inicijalima. 16 O pohodu cara Konstancija na sarmatska plemena u dan. Bakoj up. N. Vuli, Ratovawe cara Konstancija u danawoj Bakoj, Iz Amijana Marcelina XVII i XIX, GIDNS I, 1928. i Ratovawe cara Konstancija u danawoj Bakoj, GIDNS II, 1929. 17 Ovaj Vuliev lanak nije na str. 261, kao to stoji u Bibliografiji, ve na str. 264.

124

blizini dan. Metkovia, str. 27), Nauportus (Nauportus, dan. Vrhnika u Sloveniji, str. 30), Neviodunum (Neviodunum, dan. Dernon kod Krkog, str. 35), Nin (Aenona, dan. Nin u Dalmaciji, str. 8990),18 Panonija (Pannonia, rimska provincija, str. 293), Pa Karlo (kustos u Muzeju u Sarajevu, potom profesor Univerziteta u Beu, bavio se izuavawem rimskih starina i antikom prolou naih zemaqa, str. 307),19 Peonija (Paeonia, oblast na Vardaru, str. 320), Petovio (Poetovio, dan. Ptuj, kolonija, str. 331332), Polibije (grki istorik iz II v. pre Hr., pisac Istorije, str. 447), Preistorija (kratak pregled preistorijskog razvoja podruja Jugoslavije sa navodima najznaajnijih arheolokih nalazita i arheologa koji su radili na wima, str. 551552), Preistoriska-arheoloka karta (istie neophodnost izrade pouzdanih arheolokih karata, str. 552),20 Prob (rimski car 276282, str. 585), Ptolemej (grki pisac iz II veka posle Hr., pie i o naim krajevima u antikom periodu, str. 603), Remezijana (Remesiana, dan. Bela Palanka, str. 743) i Rison (Rhison, antiko ime dan. Risna, str. 784785). U etvrtom, posledwem tomu Narodne enciklopedije (S), Nikola Vuli je autor 26 lanaka: Salona (Salona i Salonae, dan. Solin kod Splita, str. 26), Senija (Senia, dan. Sew, str. 113), Singidunum (Singidunum, dan. Beograd, prvobitno keltsko naseqe, sedite legije, str. 134135), Sirmium (Sirmium, dan. Sremska Mitrovica, carska prestonica, prvobitno keltsko naseqe, str. 139),21 Siscia (Siscia), Segestika (Segestica) (dan. Sisak, osvojio ga Oktavijan Avgust u vezi sa pohodom 3533. g.p.n.e., str. 142), Skardona (Scardona, dan. Skradin, rimska varo, str. 151), Skodra (Scodra, dan. Skadar, str. 155), Skordisci (Scordisci, keltsko pleme koje je ivelo u naoj zemqi, str. 166167),22 Skupi (Scupi, dan. Skopqe, str. 169), Tabula Pajtingeriana (Tabula Peutingeriana, rimska geografska karta iz II veka po Hr., str. 510), Tabula Trajana (Tabula Traiana, Trajanov natpis na steni blizu Orave na Dunavu, str. 510), Taurezium (Taure18 Vuliev lanak o antikom Ninu nije na strani 84, kao to stoji u Bibliografiji, ve na str. 8990. 19 lanak o Karlu Pau potpisan je inicijalima N. V. i svakako ga je napisao N. Vuli. Samim tim trebalo bi ga ukquiti u Bibliografiju. 20 N. Vuli, pored nunosti izrade arheolokih karata, u ovom lanku izraava i nadu da e wihova izrada uskoro otpoeti, jer su tu obavezu na sebe preuzele Akademije u Beogradu i Zagrebu. Desetak godina kasnije, u izdawu Jugoslovenskog odbora Meunarodne unije akademija, Vuli je objavio dve arheoloke karte. Up. N. Vuli, Archaeologische Karte von Jugoslawien, Blatt PrilepBitolj, Beograd 1937. i Blatt Kavadarci, Beograd 1938. 21 Pored naziva Sirmium, dan. Sremska Mitrovica se spomiwe i pod nazivima: colonia Sirmiatum, Sirmensium i Sirmiensium, up. M. Mirkovi, Sirmium Its history from 1st Century A.D. to 582 A.D., Sirmium I, Beograd 1971. Nikola Vuli se dosta bavio i antikom prolou Srema, naroito Sremske Mitrovice. O tome je napisao dve studije: Srem u najstarije doba, GIDNS III, Novi Sad 1930. i Vojvodina u rimsko doba, Vojvodina I, Novi Sad 1939, kao i dva lanka: Sirmium danawa Sremska Mitrovica, GIDNS II, 1929. i Frukogorski muenici, GIDNS IV, 1931. 22 Up. N. Vuli, Oktavijanov ilirski pohod i izgnawe Skordiska iz Gorwe Mezije, Glas LXXII dr. razred kw. 44, 1907.

125

sium, ime antikog mesta kraj dan. Skopqa gde je roen car Justinijan, str. 527), Taurunum (Taurunum, rimska luka, dan. Zemun, str. 527), Tacit (rimski istoriar iz III veka n.e., str. 528), Tergeste (Tergeste, antiko ime dan. Trsta, str. 538),23 Teuta (Teuta, ilirska kraqica iz III v.p.n.e., str. 541), Tiberije (rimski car 1437. po Hr., str. 541), Tit Livije (rimski istoriar iz I veka po Hr., govori i o naim zemqama, str. 547), Tragurium (Tragurium, antiko naseqe blizu dan. Trogira, str. 578), Traani (narod indoevropskog porekla koji je iveo u istonoj polovini Balkanskog poluostrva i na levoj obali Dunava, str. 581), Tribali (Triballi, trako pleme, ivelo u severoistonoj Srbiji i istono odatle, str. 596), Ulpijana (Ulpiana, dan. Lipqan, str. 691), Hvar (grka kolonija, str. 784 785), Celeja (Celeia, dan. Ceqe, str. 881), Cibale (Cibalae, dan. Vinkovci, str. 895896), ajkanovi Veselin dr (profesor Univerziteta u Beogradu, klasini filolog, str. 930931). Najdui, dakle sa najvie podataka, jesu lanci Nikole Vulia u kojima obrauje antiku prolost carskih prestonica na tlu Srbije (Sirmium, Viminacium), zatim znatnijih gradova sa statusom municipijuma i kolonije (Singidunum, Bassiana) i rimskih provincija. U svakom lanku u kojem je pisao o nekom arheolokom lokalitetu iznosio je i svoja saznawa o otkrivenim starinama, a takoe i ako su antiki autori eventualno pomenuli dotina mesta. Nije jasno zato je izbegavao da navodi literaturu o pojedinim enciklopedijskim odrednicama, naravno gde je to bilo mogue,24 jer je to u svojim raspravama i lancima inio veoma dosledno. Pored Vulia, u Narodnoj enciklopediji lanke iz antike istorije i arheologije pisali su jo Josip Modestin, Ivan Grafenauer, Balduin Sarija i Viktor Novak, i oni su mnogo ee (ne uvek!) navodili literaturu, pa ak i oznake glava (J. Modestin) iz tekstova starih pisaca gde se spomiwe neki antiki lokalitet o kome su pisali u Narodnoj enciklopediji. Imajui u vidu iwenicu da je N. Vuli u Narodnoj enciklopediji napisao i lanke o Apijanu, Dionu Kasiju, Polibiju, Tacitu i Titu Liviju kao autorima koji su pomiwali nae krajeve u antikom periodu, pada u oi da su izostavqeni lanci o Amijanu Marcelinu i Velej Paterkulu, autorima koje je Vuli esto koristio u naunim radovima.25 Isto bi se pitawe moglo postaviti i za cara
23 Odrednica pod nazinom Tergeste nije uvrtena u Bibliografiju. Autor je potpisan inicijalima N. V. i, bez sumwe, re je o Nikoli Vuliu. 24 U tom smislu izuzetak predstavqa samo odrednica Cibalae na str. 895896. etvrtog toma Narodne enciklopedije. 25 Amijana Marcelina je koristio piui o Konstancijevom ratovawu u dan. Bakoj, pa je u tom kontekstu preveo wegove Rerum gestarum libri XXXI i to kw. XVII i XIX sa glavama 11, 12. i 13. Ovu primedbu naelne prirode pojaava iwenica da su obe rasprave (vidi napomenu 12) objavqene maltene uporedo sa Narodnom enciklopedijom. Veleja Paterkula je koristio u raspravama o Dalmatinsko-panonskom ustanku 69 g.n.e.

126

Konstancija. Nema ni odredbe o limesu, takoe omiqenom Vulievom pitawu.26 Meu biografijama istaknutih srpskih naunika i profesora Velike kole, a od 1907. i Univerziteta u Beogradu, koji su se bavili prouavawem antikog perioda, napisane su biografije sledeih linosti: Nikola Vuli, Milo uri, Luka Zima, Balduin Saria, Anica Savi-Rebac, Jovan Turoman (u Dodatku)27 i Veselin ajkanovi.28 Oigledno je da su izostavqene, izmeu ostalih, i biografije, tako istaknutih naunika koji su se bavili antikom istorijom, kao to su: Mihajlo Valtrovi,29 Miloje M. Vasi30 i Milan Budimir.31 Mihajlo Valtrovi je, zajedno sa Lukom Zimom i Jovanom Turomanom, pripadao generaciji predavaa na Velikoj koli u Beogradu koja je predavala i Nikoli Vuliu. Iz Vulievih autobiografskih beleki moe se zakquiti da je bio veoma kritian prema svojim profesorima i wihovim nainima interpretirawa nastavnog gradiva, pa je ak bio i nezadovoqan nivoom wihovog znawa.32 to se tie moguih razloga za izostavqawe Budimirove biografije, mislimo da oni nisu subjektivne prirode.33 Na slian nain, moda, moe da se objasni zanemarivawe biografije tako znaajnog naunika kao to je bio akademik Miloje M. Vasi.34 U ureivakoj koncepciji Narodne enciklopedije bilo je odreenih propusta, to potvruje, nadamo se, i analiza lanaka koje je u woj objavio Nikola Vuli. Procewujui vrednost Narodne enciklo26 Verovatno zato to je o veini mesta u Sremu pisao prof. J. Modestin, ali ne kao o delovima limesa (npr. Novi Banovci, Stari Slankamen, Petrovaradin). O dan. Banotoru (Bononia-Malata) ili ereviu isti autor je pisao vie kao o mestima u tadawoj Hrvatskoj Slavoniji, nego kao o znatnim i vanim mestima na limesu u Sremu. 27 Prema saznawu autora ovog teksta, Dodatak nije nikada odtampan. 28 Vuli je napisao Ziminu i ajkanovievu biografiju, a moda i Turomanovu. 29 M. Valtrovi (18391915) bio je prvi i dugogodiwi ef Kabineta za arheologiju na Velikoj koli i dugogodiwi uvar Narodnog muzeja u Beogradu, jedan od prvih 16 lanova SKA, lan nekoliko stranih akademija, jedan od osnivaa Srpskog arheolokog drutva, urednik Starinara itd. 30 Akademik M. M. Vasi (18691956), prvi srpski kolovani arheolog, stipendista srpske Vlade, od 1904. u zvawu docenta, istraiva preistorijske Vine. 31 M. Budimir je doktorirao 1920. u Beu, izabran je u zvawe asistenta 1921. godine, a u zvawe docenta 1922. 32 To ipak nije mogao da bude iskquivi razlog za izostavqawe Valtrovieve biografije, pogotovo to je Vuli napisao Ziminu biografiju, a moda i Turomanovu. 33 U proceni da je izostavqawe biografije prof. Milana Budimira svakako propust, autor teksta je poao od iwenica da su dva velika srpska naunika generacijski vrlo bliska (M. Budimir je roen 1891. godine, a M. uri 1892), zatim da se biografija prof. Miloa uria nalazi u Narodnoj enciklopediji, da je M. Budimir u zvawe docenta izabran 1922, a da je M. uri u zvawe docenta izabran 1933, znai etiri-pet godina po izlasku iz tampe etvrtog toma Narodne enciklopedije. 34 Mada je Nikola Vuli izraavao velike rezerve prema nekim zakqucima, koje je prof M. M. Vasi saoptavao istraujui preistorijsku Vinu u dugom periodu (19081934).

127

pedije, wen glavni urednik Stanoje Stanojevi ukazao je da su najopravdanije zamerke one koje ukazuju da su izostavqeni pojedini lanci koji su morali biti uvrteni.35 Zamerka ove vrste je, naalost, aktuelna i danas. Obnovqeno, ali i dopuweno izdawe Narodne enciklopedije predstavqalo bi poduhvat36 koji bi naunom i kulturnom razvoju naeg naroda dao jedan novi kvalitet.*
Ugljea Beli NIKOLA VULI'S ITEMS ON ANCIENT HISTORY IN STANOJEVI'S ENCYCLOPEDIA (19251929) Summary This paper enumerates all 110 lemmata on Ancient History and Archeology written by professor Nikola Vuli (18721945) for the popular Encyclopedia, vol. IIV, edited by professor Stanoje Stanojevi in Zagreb (19251929). The Encyclopedia had title: Serbo-Croat-Slovene Popular Encyclopedia.

Up. S. Stanojevi, Pogovor, str. III. Informacije do kojih se moglo doi u nekim sredstvima informisawa (Glas javnosti, 7. 3. 2000, str. 16) najavquju fototipsko izdawe Narodne enciklopedije u izdawu Izdavake kwiarnice Zorana Stojanovia. * Rad je raen u okviru saveznog projekta Antika u Jugoslaviji oblasti i recepcija.
35 36

128

UDC 1 Cicero M. T. 821.124-5.03 Cicero M. T.=163.41

Bojana ijaki-Manevi

O NAJSTARIJEM SRPSKOM PREVODU CICERONOVOG GOVORA PRO MARCELLO (1834)

APSTRAKT: Rad se bavi prvim srpskim celovitim prevodom Ciceronovog govora Pro Marcello koji je objavqen 1834. g. u Letopisu Matice srpske. Autor prevoda je Stefan Nedeqkovi. Prevod se ispituje sa stanovita jezikih i stilskih naina kojima je autor pribegao u prevodu. KQUNE REI: Stefan Nedeqkovi, Ciceron, Marko Marcel, Ciceronov govor Pro Marcello.

Ciceronov govor Pro Marcello, odran u Senatu 46. g., pripada govorima koji se obeleavaju kao Orationes Caesarianae.1 Neposredan povod wegovom odravawu bio je Cezarov oprotaj krivice svom velikom politikom protivniku Marku Klaudiju Marcelu (konzul 51. g.) koji mu se u vie navrata zamerio.2 U graanskom ratu izmeu Cezara i Pompeja, Marcel se naao u Pompejevoj vojsci kod Farsale (48. g.). Kako se bitka okonala Cezarovom pobedom a Pompej pobegao sa bojita, Marcel se povukao u Mitilenu, na ostrvu Lezbu, gde se bavio retorikom i filosofijom. Kad se Cezar 46. g., posle bitke kod Tapsa, vratio iz Afrike u Rim i proslavio etvorostruki trijumf (zbog pobeda u Galiji, Egiptu, na Pontu i u Africi), gledao je da se pomiri sa svojim politikim protivnicima pa je mnogima oprostio.3 Meu wima je bio i
1 Pored govora Pro Marcello (46. g.), meu tzv. Orationes Caesarianae spadaju i govori Pro Ligario (46. g.) i Pro rege Deiotaro (45. g.). 2 M. Klaudije Marcel estoko se protivio zahtevima Cezara koji se tada nalazio u Galiji i traio odobrewe da do 48. g. zadri namesnitvo, koje mu je isteklo 1. marta 49. g., i saglasnost da moe, u odsustvu, da se bori za konzulat za 48. godinu. Marcel je istupio i protiv Cezarovog irokog dodeqivawa rimskog graanstva stanovnicima Cisalpijske Galije. 3 Cezarov oprotaj uivao je i Ciceron koji se po povratku iz Kilikije (gde je boravio kao prokonzul od 51. do 50. g.) u Rim dugo kolebao kojoj strani u sukobu

129

Marko Marcel za iji su se povratak u Rim zauzimali brat Gaj Marcel i Ciceron. Cezarovu odluku o doputewu da se Marcel vrati u Rim senatori su prihvatili uz brojne zahvale. Ni Ciceron nije mogao da mu ne zahvali, iako je svojevremeno odluio da se zbog politikih prilika nastalih u Rimu dolaskom Trijumvira na vlast, zbog boravka u Kilikiji (5150) kao i graanskog rata kome su sledile rane godine Cezarove diktature, povue iz politikog ivota i da u Senatu vie javno ne govori. Sledee godine Marko Marcel je krenuo iz Mitilene (45. g.) u Rim, ali je u Atini ubijen iz nepoznatih razloga. Wegov drug u konzulatu Servije Sulpicije Ruf sahranio ga je u Akademiji. * * *

Govor za Marka Marcela, objavqen pod nazivom Slovo Ciceronovo za Marka Marcela govoreno4, predstavqa prvi srpski celoviti prevod Ciceronovog govora. Objavio ga je u Letopisu Matice srpske Stefan Nedeqkovi 1834. godine. Oskudne podatke o Stefanu Nedeqkoviu, autoru ovog prevoda Cicerona, nalazimo u Zborniku Matice srpske za kwievnost i jezik5 u lanku Edmunda Hlebe Jugoslovenski studenti na Liceju u Kemarku6 dvadesetih godina HH veka (str. 1840).7 Na str. 20 autor ovog lanka kae: to se tie organizacione strane, studije su na liceju u Kemarku bile postavqene ovako: na razrede donatista, gramatista, sintaksista i retora nadovezivao se filozofsko-pravniki teaj i dvogodiwi teoloki teaj". Nadaqe, autor lanka navodi da je za vreme direktora (rectore) Jana Halupke, kolske 1820/21. g. na Liceju bilo 6 ilirskih studenata. Tu je 24. septembra doao Stefan Nedeqkovi (Nedelkovits
Cezara i Pompeja da se prikloni. Najzad odlazi u Pompejev tabor u Dra. Tu je boravio i za vreme odsudne bitke kod Farsale a 48. g. prelazi u Brundizij na Cezarovu teritoriju. Posle pobede kod Farsale Cezar je nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. Za to vreme Ciceron je ekao u Brundiziju u neizvesnosti wegov povratak. Kad se Cezar vratio sa Istoka, Ciceron mu je sa zebwom poao u susret da ga pozdravi. Cezar ga je primio s puno pawe, to je bio wegov izraz blagosti (clementia Caesaris) prema bezopasnim politikim neprijateqima. Otada je Ciceron iveo u Rimu mirno i povueno. Retko ide u Senat, jo ree dri besede, samo nekoliko pred Cezarom (Orationes Caesarianae). To doba politike neaktivnosti bilo je vreme Ciceronovog izuzetno bogatog kwievnog rada. Kwievnosti i filosofiji se ne okree samo iz politikih ve i iz linih razloga (zbog poremeenih odnosa sa bratom Kvintom, razvoda od ene Terencije i smrti erke Tulije). 4 Slovo Ciceronovo za Marka Marcela govoreno. Preveo Nedeqkovi Stefan, LMS 10, 1834, kw. 38, ast 3, str. 6582. 5 Br. 16, sveska 1, za 1968. g. 6 Slovaka. 7 Autora ovog prevoda svakako ne treba meati sa istoimenim profesorom prirodopisa i matematike u Novosadskoj gimnaziji (18521878. g.). Cf. Novosadska gimnazija 18101960 (Spomenica), Novi Sad 1960, str. 65.

130

Stephanus), 17. g., iz Osijeka (Eszekinum). Autor daje jo i sledei podatak o wemu: Otac Jovan, trgovac (Johannes mercator), prim. anni II-di, Szegedino huc venit". U Letopisu Matice srpske za 1828. g., kw. 14, u lanku pod naslovom Serbli, advokati maarski, na str. 8 nalazimo jo jedan podatak o Stefanu Nedeqkoviu, advokatu i autoru prevoda Ciceronovog govora. Pored ostalih imena, pod rednim brojem 194 navedeno je i ime advokata Nedelkovi Stefan-a, dok u koloni koja daje podatak kad se koi zakleo", stoji kao datum 27. septembar 1824. g. To su jedini podaci o autoru ovoga prevoda koji su nam za sada poznati. * * * Originalnost Ciceronovog govora Pro Marcello po prvi put je dovedena u sumwu jo krajem 18. veka zbog snishodqivog i udvorikog tona praenog prenaglaenom retorikom koja bi pre odgovarala znatno poznijem dobu carstva. Neto kasnije, uveni homerolog F. A. Wolf prvi se ozbiqnije pozabavio problemom Ciceronovog autorstva, koje je doveo pod krajwu sumwu.8 Naravno, uvek je bilo i estokih braniteqa pa su se oko autorstva ovog Ciceronovog govora dugo lomila kopqa na obe strane. Sigurno je da su istorijske okolnosti, tj. stranako pristajawe uz Pompeja, mogle da Cicerona, kao politikog gubitnika, nagnaju na takvu formu i ton govora koji odlikuje hiperbola i naglaena retorika. Braniteqi Ciceronovog autorstva potkrepquju svoju tvrdwu podatkom koji Ciceron daje u svojim pismima, gde kazuje da se za svoj povratak zahvalio Cezaru: Pluribus verbis egi Caesari gratias,9 a uz to i navodi razlog svoje zahvale: Speciem aliquam videbar videre quasi reviviscentis rei publicae.10 Zbuwuje i sam naslov ovog govora. Takav, kako ga navodimo, govor Pro Marcello u potpunosti ne odgovara svome sadraju jer ne predstavqa nikakvu odbranu ve najotvoreniji panegirik Cezaru povodom dozvole koju je dao za povratak svoga politikog protivnika Marka Marcela u Rim. Autor prevoda Stefan Nedeqkovi, ne daje nam, uz svoj prevod, podatak o izdawu latinskog teksta po kome je prevodio. Isto tako tekst je lien bilo kakve uobiajene numeracije teksta, sa izuzetno skromnim komentarom koji ine samo dve fusnote na kraju stranice koje pojawavaju tekst. Prevodu prethodi kratak uvod ili, kako ga autor naziva, Povod u kome navodi vreme i razlog nastanka ovog govora.
8 9 10

M. Tulli Ciceronis quae vulgo fertur Oratio pro M. Marcello, Berlin 1802. Ad fam. IV, 4, 4. Ad fam. IV, 4, 3.

131

Za prevod Ciceronovog govora Pro Marcello Stefana Nedeqkovia uopteno se moe rei da je dobar i da verno prenosi tekst originala. Ipak, mogu da se uoe neke pojave i postupci koje prevodilac, svesno ili nesvesno, primewuje u svome prevodu. Re je prvenstveno o Ciceronovoj metafori za koju se ini da je ili ne prepoznaje ili ak namerno izbegava da je u svome prevodu prenese. Takav prevodioev postupak sagledavamo kod Ciceronove upotrebe metafore sportskih takmiewa:
nec mihi persuadere poteram nec fas esse ducebam versari me in nostro vetere curriculo (I)

Ovu reenicu Nedeqkovi prevodi:

niti sam meni prisovtovati mogao, niti vozmono bti mslo, da se na starom mstu naem uti dadem ( niti sam mogao da se pomirim, niti sam smatrao da je asno da se naem na naoj staroj trkakoj stazi )11.

Ni nastavak ove metafore u ablativskoj konstrukciji: aemulo distracto, gde Ciceron o svome prijatequ Marku Marcelu govori kao o trkau na toj zajednikoj stazi, takmiaru, suparniku koji mu je oduzet, ne navodi Nedeqkovia da ovu metaforu sprovede i u svome prevodu. Isti je sluaj i sa participom interclusam koji produava ovu metaforu kao termin sa trkake staze na kojoj je postavqena prepreka. Ciceron ga prenosi na ustaqeni nain ivota koji mu je uskraen:
meae pristinae vitae consuetudinem interclusum aperuisti.

Na slian nain Nedeqkovi postupa i sa metaforom preuzetom iz vojnikog ivota:

et his omnibus ad bene de omni re publica sperandum quasi signum aliquod sustulisti (I) i ov ma svima kao kakov znak dao, da o blagostony Respublke neotavay.

Imenica signum svakako moe da ima i znaewe znak, ali glagol nas upuuje na vojnu terminologiju, pa otuda i na adekvatniji prevod, budui da je isticawe zastave, stega, na atoru vojskovoe bio signal za polazak u boj. Jo jednom u ovom govoru Ciceron koristi metaforini nain kazivawa koristei ovom prilikom metaforiku iz pozorinog ivota:
11

U zagradi, kurzivom, dat je prevod autora ovog teksta.

132

Haec igitur tibi reliqua pars est; hic restat actus, in hoc elaborandum est (IX) Ova dakle ast, ovo dstvo tebi izosta, u tome nastoti mora (Dakle, to je tvoja posledwa uloga, to joj je posledwi in i oko toga treba da se potrudi).

Ni ovom prilikom Nedeqkovi u svome prevodu ne koristi adekvatnu metaforu kojom bi u potpunosti preneo Ciceronov nain kazivawa. Pri upotrebi pojedinanih imenica kao metafore, npr. pri upotrebi imenice fructus plod (kao nagrada zemqoradniku) Nedeqkovi nalazi za potrebno da je pojasni pa je prevodi kao plod i nagrada:
Ille quidem fructum omnis ante actae vitae cepit (I) On istina nave clog dosadang ivota svoga plod i nagradu prmo.

Izraz: ante oculos ponere u reenici: Soleo saepe ante oculos ponere (II) Nedeqkovi neopravdano prevodi glagolom misliti:
esto obestvum msliti (taniji prevod bi bio: prizvati u ivo seawe).

Isto tako imenicu gratulatio Nedeqkovi prevodi ne ba najsrenije odabranim znaewem:

hunc diem tuis maximis et innumerabilibus gratulationibus antepones (IV) Ova dakle dan t tvoima naveim i nabronma torestvovanma pravedno predisima.

Iz prevoda se vidi da Nedeqkovi nije imao u vidu dies gratulationis dane blagodarewa, zahvalne sveanosti koje bi bile upriliene povodom znaajnih vojnih pobeda (ovaj dan e pretpostaviti svojim bezbrojnim izuzetno znamenitim danima kad ti je upuivana zahvalnost). Moe se primetiti da prevodilac futur glagola (antepones) neopravdano prevodi prezentom. Poneke metaforine izraze kao npr. seqere arma civilia Nedeqkovi prevodi isuvie doslovno:
neque enim ego illa nec ulla umquam secutus sum arma civilia (V) niti sam ova, niti ko druga meusobnog rata oru igda sldovao (jer, ja nikada nisam bio uesnik ovog niti bilo kakvog drugog graanskog sukoba).

133

Apstraktnu imenicu auctoritas (primer, uzor, ugled), koju Ciceron prenosi na ivo bie, linost, pa obeleavajui wome Marka Marcela naziva ga: illa auctoritas (III), Nedeqkovi prevodi kao: ona tolike vanosti mu (tj. taj uzor od oveka). Ciceronov izraz flumen ingenii () Nedeqkovi prevodi kao izrdn razum". Metaforika reke, renog toka, dobro je poznata Ciceronu. Rado je koristi, naroito pri opisivawu neijeg govora i reitosti.12 Kako se ovde flumen odnosi na re ingenium, moda bi adekvatniji i boqi bio prevod bujni um", bogatstvo duha". Moe da se primeti da Nedeqkovi ne prevodi uvek zavisne reenice na adekvatan nain. Tako, u sledeem primeru, dopusnu reenicu prevodi kao relativnu:
cum in eadem causa in qua ego fuisset (I) koi samnom zadno u oruy protiv Cezara bo ( mada se zalagao za iste ciqeve kao i ja).

U sledeem primeru, povuen sa quamquam, neopravdano sagledava dopusnu reenicu, previdevi i druga znaewa te rei (meutim, ali, itd.):
Quamquam iste tuus animus numquam his angustiis, quas natura nobis ad vivendum dedit, contentus fuit, semper immortalitatis amore flagitavit. Premda ta duh tvo s onm granicama, ko statestvo ivotu naem postavilo, nigda ne bo zadovoln, no svagda za bezsmertem teio.

Nije jasno ni zato Nedeqkovi u prevodu nezavisno pitawe pretvara u potencijalni iskaz:
hic tu modum vitae tuae non salutae rei publicae, sed aequitate animi definies? (VIII) Ovd b t ve ravnoduem ivotu tvome granicu poloo, negoli to b te se Respublka liavati mogla? (Zar e nam ti, u ovom trenutku, duinu svoga ivota odreivati svojom ravnodunou a ne koriu drave?).

U reenici: illo aemulo atque imitatore studiorum ac laborum meorum quasi quodam socio a me et comite distracto (I) autor prevoda ne osea postojawe dve naporedne reenice u ablativskoj konstrukciji temporalne vrednosti sa jednim participom (distracto) koji ih povezuje i u poziciji genitiva (studiorum, laborum meorum) i ablativa (aemulo, imitatore, socio, comite) koji stvaraju hijat:
12 Cf. Ciceron, Brut, 316, gde govorei o Molonu i svome govornikom usavravawu kae: Is dedit operam, si modo id consequi potuit, ut nimis redundantes nos et superfluentes iuvenili quadam impunitate et licentia reprimeret et quasi extra ripas diffluentes coerceret.

134

 dokle ta soveritel i posldovatel moi zaniman i poslova od mene, kao druga kakova i prtel razlun. ( a da za to vreme on, takmac i sledbenik u ostvarewu mojih ciqeva i kao neki prijateq i saborac u nevoqama od mene bude otrgnut ).

Konstukciju nominativa sa infinitivom Nedeqkovi prevodi lino umesto impersonalno:

ut mihi quidem videantur di immortales vel placati iam vel satiati aliquando omnem spem salutis ad clementiam victoris et sapientiam contulisse (VI) i tako mi se bezsmertni Bozi, ve ublaeni ili naseni bti vide, poem su svu nadedu spasen na velikodu i mudrost pobditel poloili. ( tako mi se ini da su, napokon, besmrtni bogovi, bilo umireni bilo zasieni, svaku nadu u spas upravili milosru i mudrosti pobednika).

Nedeqkovi, isto tako, ne potuje u sledeem delu reenice ni znaewe jusivnog konjunktiva adferat, verovatno povuen prethodnim futurom detrahet:
florescet cotidie magis, ita ut quantum tuis operibus diuturnitas detrahet, tantum adferat laudibus (IV) hoe svak dan ve cvtati, da tako ono, to dugovremenost spomenicma tvoima otuzme, slav i esti tvoo prinese. ( svaki dan e se sve vie uzdizati pa tako, koliko tvojim delima vreme oduzme, toliko neka pridoda tvojoj slavi).

U svom prevodu Nedeqkovi zadrava Ciceronov paralelizam reeninih delova sa emfatinim ponavqawem prideva omnis, kasnije i negacije nec:
Soleo saepe ante oculos ponere omnis nostrorum imperatorum, omnis exterarum gentium potentissimorumque populorum, omnis clarissimorum regum res gestas cum tuis nec contentionum magnitudine nec numero proeliorum nec varietate regionum nec celeritate conficiendi nec dissimilitudine bellorum posse conferi, nec vero disiunctissimas terras citius passibus cuiusquam potuisse peragrari, quam tuis non dicam cursibus sed victoriis lustratae sunt (II) esto obestvum msliti, i o tome vesma rado govoriti, da se sva nai vodopva, sva strann nahrabri narod, sva naslavni kralva uinna dla s tvoima ni veliinom raspr, ni islom bitki, ni razliem predla, ni berzinom uspha, ni raznoobrazm sravniti mogu: niti da igda tkogod tako na daleko prosterte zeml bere samo proi mogao, nego to si t s voskom preao i pobdama znamenovao.

Isto tako i:
Nihil sibi ex ista laude centurio, nihil praefectus, nihil cohors, nihil turma decerpit (II)

135

Nita od te slave sebi Centuron, nita Prefekt, nita polk, nita eta neukida.

Ciceronovu veoma estu pojavu hendiadis-a Nedeqkovi zadrava u prevodu:

tropaeis et monumentis tuis adlatura finem sit aetas (IV) Stolpovima tvoima i spomenicma hoe vreme konac uiniti ( tvojim pobednikim spomenicima vreme e jednom doneti kraj ).

Pri prevodu sledeeg dela reenice Nedeqkovi ak izostavqa da prevede re conditionem koja bi uz naturam opet stvarala hendiadis:
quae et naturam et conditionem ut vinci possent habebant (III) to po prirod takovo, da se pobditi moe (tanije: prirodni uslov).

Slini primeri prevoda su i: ferro et viribus (III), koji Nedeqkovi prevodi: orum i silama (tanije: silom maa), conditio visque (IV) pravo i snaga (tanije: prirodni uslov). Mogao bi da se pridoda i prevod:
Qua re omnes te obsecramus, ut vitae tuae et saluti sonsulas (X) da ivot i zdravl tvoe uva. (Zato te svi mi prekliwemo, da se pobrine za bezbednost svog ivota).

Svakako bi se i pojedine rei i reenini delovi mogli tanije i boqe prevesti. Tako bi imenici verecundia (I) koju Nedeqkovi prevodi kao std13, boqe odgovaralo znaewe: suzdranost; re auctoritas (I) koju prevodi kao dostoinstvo, moda bi se boqe mogla prevesti reju koja bi odgovarala znaewu ugled ( non illius solum, sed etiam meam vocem et auctoritatem conservatam ac restitutam puto). Dosta nejasno zvui Nedeqkoviev prevod reenice:
Intellectum est enim mihi quidem in multis et maxime in me ipso (I) Saznao sam istina na mnogima, a naroito na meni samom, (Shvatio sam na primerima mnogih, ponajvie na sopstvenom ).

U reenici: quis enim est illo optimarum artium studio praestantior? (I)
r tko od nga ili u naukama, bol?
13 Na samom poetku svoga govora gde daje razloge svog dueg povlaewa iz javnog ivota: Diuturni silentii, patres conscripti, quo eram his temporibus usus, non timore aliquo, sed partim dolore, partim verecundia finem hodiernus dies attulit

136

moda je trebalo da prevodilac razmotri i druga znaewa rei studium (meu ostalima i tewa, eqa"), kao i rei ars koja moe da se javi i u znaewu svojstvo", a Nedeqkovi je uopte i ne prevodi. Smatramo da bi daleko taniji bio prevod:
ta, ko je od wega po tewi za najboqim svojstvima boqi?

ini se da bi se mogle tanije prevesti i sledee imenice i izrazi: aetas (III) kod Nedeqkovia vk" (boqe: narataj, pokoqewe); animum vincere (III) kod Nedeqkovia: strast pak pobditi" (boqe: pobediti duh); ingenio praestans (III) kod Nedeqkovia: naukama slavan" (boqe: onaj koji se odlikuje umom). Reenicu svakako izuzetno zahtevnu za svakog prevodioca:
Nam cum M. Marcellum deprecantibus vobis rei publicae conservavit, me et mihi et item rei publicae, nullo deprecante, reliquos amplissimos viros et sibi ipsos et patriae reddidit, (V),

Nedeqkovi prevodi isuvie doslovno:

Er, kad Ka Cezar na vau molbu Marka Marcella oteestvu poklono; kad i mene meni, i po drug put Deravi bez sva molbe, i sve ostale izrdne mueve, ko u ovom sobrany i islom mnoge i dostoinstvama ukraene vidite i sebi samm, i oteestvu povrato

Na predlog bi bio:
Naime, kada je Cezar, na vae molbe, a na dobrobit drave, pomilovao M. Marcela, kad je, bez iije molbe, vratio mene i mome domu i dravi a i druge viene qude vratio i svome domu i otaxbini,

Takoe nije jasno zato item prevodi sa drugi put" umesto takoe, isto tako. U sledeem delu reenice Nedeqkovi ne vodi rauna o razliitim mogunostima znaewa imenice pars, partis koja moe da znai: strana, stranka:
alterius vero partis nihil amplius dicam quam nimis iracundam fuisse victoriam. (VI) Drugo, to imam rei to , da smo se svi boli, da e pobda odve svirpa bti. ( to se druge strane u sukobu tie, nita neu rei vie nego to da je pobeda mogla biti odve surova).

Ujedno moe da se primeti i prevodioevo nepotovawe vrednosti infinitiva fuisse kome daje futursku vrednost. Takoe nije jasno zbog ega izraz privato officio prevodi kao blagorodnost: 137

 hominem sum secutus privato officio, non publico (V) sldovao sam oveku iz blagodarnosti, a ne iz dunosti (Vie bi odgovarao prevod: sledio sam tog oveka iz privatnih pobuda a ne iz politikih razloga ).

Teko je nai razlog za prevodioevo sopstveno proirewe prevoda reenice:

eius modi res obstrepi clamore militum videntur (III) takove stvari u vki vonika gube i neznatn bti vide. ( ini se da takva dela odjekuju od vike vojnika );

kao i:
iudicavit a plerisque falso et inani metu quam cupiditate aut crudelitate bellum esse susceptum. (V) iz nevestva i neosnovana i suetna straha ( procenio je da je veina stupila u rat pre iz neosnovanog i ispraznog straha ).

Pojedine izraze, koji zahtevaju veu domiqatost prevodioca, Nedeqkovi prevodi isuvie doslovno to teti znaewu i razumqivosti prevedenog teksta. Tako izraz integra re u reenici:
nam et in hoc ordine integra re multa de pace dixi (V) dok su ot sva u closti bla, sam mir sovtovao, ( ja sam upravo meu vama, dok jo sukob nije ni izbio, mnogo rei izgovorio o miru ).

Takoe vidimo da ne potuje perfekatsku vrednost glagola dixi, pa ga prevodi imperfektom. Veu domiqatost prevodioca zahtevala bi i reenica:
non enim iam causae sunt inter se, sed victoriae comparandae (VI) r sad ve n ve vreme isptivati, ko strana imala prav, no tko u pobdi umreni bo. ( ne treba porediti stranaka pitawa ve pobede).

Isto bi moglo da se kae i za izraz species rei publicae koji Nedeqkovi prevodi reju qubav. On bi moda najboqe odgovarao danas estom terminu vizija", tj. sopstvenom viewe neega", idealu"
Noli igitur in conservandis bonis viris defatigari lapsis opinione officii stulta fortasse, et specie quadam rei publicae. (VI) iz mnime dunosti sprama tvog supernika i lybovi k oteestvu (Zato nemoj da klone u trudu pri spasewu dobrih qudi koji su moda posrnuli iz nekog suludog shvatawa dunosti, i nekog sopstvenog viewa drave).

138

U sledeoj reenici svakako bi najveu pawu iziskivao prevod rei monimenta i munera:
Obstupescent posteri certe incredibilis victorias, monimenta, munera, triumphos audientes et legentes tuos. (IX) udiese zaista i diviti potomc, kad budu o neverotnm pobdama, bezislenm spomenicima i trumfima tvoima sluali i itali. (Potomci e zanemeti sluajui ili itajui o neverovatnim pobedama, spomenicima, daraqivosti, trijumfima).

Re munus, koja ima u latinskom vie znaewa, Nedeqkovi izostavqa u svome prevodu, dok uz re monimenta bezrazlono pridodaje u prevodu pridev ( o bezislenm spomenicima). Pawu zasluuje i Nedeqkoviev prevod izraza haud scio an koji takoe prevodi isuvie doslovno: ne znam da li, umesto: verovatno, moda:
qui de te iudicabunt et quidem haud scio an incorruptius quam nos; nam et sine amore et sine cupiditate et rursus sine odio et sine invidia iudicabunt (IX) i to neznam, da li iskrene, negoli m ( koji e o tebi prosuivati i to verovatno tanije nego mi; sudie, naime, bez naklonosti i bez strasti, bez mrwe i zavisti).

Nedeqkovi se ponekad udaqava od doslovnog prevoewa i veoma spretno umesto glagola koristi imenicu: quae vellem quaeque sentirem (I) msli i namreni (permutovano). Isto tako, u prevodu spretno izbegava za na jezik dosta neprijatan sled etiri ablativa obzira. Takav ablativ zadrava, pri nabrajawu, samo u zadwem lanu. Ostale ablative obzira pretvara u prideve ili prilog vezujui po dva prideva veznikom:
Domuisti gentis immanitate barbaras, multitudine innumerabilis, locis infinitas, omni copiarum genere abundantis (III) T si pokoro narode svirepe i varvarske, mnoge i neizbrone, na daleko razterte i na svemu izobluye.

U sledeoj reenici Nedeqkovi bezrazlono zamenicu ille shvata kao linu, pa tako optu konstataciju prenosi na pojedinca (tj. na Marka Marcela):
Est vero fortunatus ille, cuius ex salute non minor paene ad omnis, quam ad ipsum ventura sit, laetitia pervenerit (I) No on i srean, r ngovo pomilovan n man razveselilo sve, nego to e nga obradovati (Zaista je srean onaj ovek iji je spas usreiti sve ostale, ba kao to e usreiti i wega samog ).

139

Ponekad je Nedeqkoviev prevod izuzetno slobodan, kao kad daje samo glavne niti prevoda kao u sledeoj reenici. Pada u oi da odustaje od prevoda komparativa koji se ovde javqa u neto reem znaewu, ukazujui na jai intenzitet nekog svojstva:
Ex quo nemo iam, erit tam iniusts existimator rerum qui dubitet quae Caesaris de bello voluntas fuerit, cum pacis auctores conservandos statim censuerit, ceteris fuerit iratior. (V) Iz toga dakle, to Cezar vinovnike mira u milost prmo, svak e lagko suditi moi, kako se on rata gnuavao. (Iz toga sledi da niko nee biti tako nepravedan sudija pa da posumwa kakav je bio Cezarov stav u pogledu rata kad je odmah odluio da treba da zatiti zagovornike mira, dok je prema ostalima bio prilino qut).

U sledeoj reenici Nedeqkovi skrauje tekst spajawem dva retorska pitawa:

Sed quisnam est iste tam demens? De tuisne? tametsi qui magis sunt tui quam quibus tu salutem insperantibus reddidisti? (VII) No koi ta tako nesmislen? da li od on, koima si t preko svake nadede milost dao? (Ali ko je pak toliko bezuman? Neko od tvojih? Ta ko su vie tvoji nego oni kojima si omoguio spasewe a da se ni nadali nisu?).

U sledeoj reenici Nedeqkovi znatno pojednostavquje tekst u svome prevodu:

nam et sine amore et sine cupiditate et rursus sine odio et sine invidia iudicabunt. (IX) r oni e i bez svakog pristrast, i bez svake zavisti suditi. ( sudie, naime, bez naklonosti i bez strasti, bez mrwe i zavisti).

Slino postupa i u prevodu posledine reenice:

ut nulla non modo cupiditate, sed ne spe quidem prudens et sciens tamquam ad interitum ruerem voluntarium (V) da sam znayi i predvidei nastoa poraen, kao hotimice u oevidnu pogibel bacose. ( pa sam tako pohrlio, ne iz neke pohlepe, pa ak ni zbog neke nade, ve krajwe svesno i namerno, ba kao u neku svojevoqnu propast).

U sledeem delu reenice Nedeqkovi bezrazlono koristi dva slina glagola (zahvaqujemo, blagodarimo), iako je potpuno jasno da komparativ maiores podrazumeva uz sebe re gratias. Nije jasno da li je u pitawu nemarnost prevodioca ili neuoavawe imenice gratias koja se podrazumeva uz komparativ (maiores): 140

 maximas tibi omnes gratias agimus maiores etiam habemus; (XI) M ti svi zahvalymo, i serdcem i duom blagodarimo. ( svi ti upuujemo ogromne zahvale a ak jo i vee u srcu nosimo).

U potpunosti nije jasno ta je navelo Nedeqkovia da sledei deo teksta:

Nam quis est omnium tam ignarus rerum, tam rudis in re publica (VII), prevede: r koi tako lud, tako malouman, ( naime ko to od svih nas do te mere ne poznaje prilike, ko je toliko neiskusan u dravnim poslovima ).

Isto tako glagol cogitare neopravdano prevodi glagolom straiti se", dok bi i imenici casus moglo da se nae prikladnije znaewe:
cogitans casus humanos straim se ve i sam oveeski sluaeva ( razmiqajui o qudskoj sudbi ).

Ovo su, naravno, samo neki primeri koji mogu da upute na Nedeqkoviev odnos prema tekstu u celini, kao i prema mawim delovima teksta. Uopteno, prevod je veoma korektan sa mawim ili veim propustima kojih, svakako, nije lien ak ni najboqi prevod. Ipak, izdvojili bismo nekoliko momenata koji ine ovaj prevod izuzetno znaajnim. Kao prvo to je iwenica da je ovaj prevod star preko 170 godina. Uz to, nije zanemarqiv ni podatak da ovaj prevod predstavqa prvi prevod jednog Ciceronovog govora na srpski jezik, dat u celini. Trea vrednost ovog prevoda je iwenica da potie od autora kome latinski jezik nije bio ua struka. To samo ukazuje na dobro gimnazijsko znawe koje je sticano u sredwim kolama, kao i na iroka znawa i interesovawa ak i onih srpskih intelektualaca koji su se ivotno opredelili za druge struke. Sigurno je jedno od osnovnih pitawa, koje moe da se postavi, razlog prevodioevog opredeqewa upravo za ovaj Ciceronov govor koji svakako ne spada u wegove najboqe govore. Ve je naglaeno da je ovaj Ciceronov govor s obzirom na svoju originalnost ve krajem 18. v. doveden u sumwu zbog snishodqivog i preterano laskavog tona. Neosporna je i iwenica da je autor mogao da se opredeli i za neki drugi Ciceronov govor koji daleko vie pokazuje politike stavove i opredeqewa, kao i stilske i jezike vrednosti ovog rimskog politiara i govornika. ta je uputilo Stefana Nedeqkovia da prevede upravo ovaj Ciceronov govor? Smatramo da je to moda najzanimqivije pitawe na koje je izuzetno teko dati pravi odgovor.*
* Rad je raen u okviru projekta Ministarstva za nauku Srbije br. 1397.

141

Bojana ijaki-Manevi THE OLDEST SERBIAN TRANSLATION OF CICERO'S SPEECH PRO MARCELLO (1834) Summary The author of this paper analyses Cicero's speech Pro Marcello in the oldest integral Serbian translation which was published 1834 in the oldest Serbian literary magazine Letopis Matice srpske (founded in 1824). The translator was a young Serbian lawyer, educated at the Lyceum in Kemark, Stefan Nedeljkovi. Next to giving data about Cicero's speech Pro Marcello, held in the Senate in 46 B. C., the author of this paper studies different linguistic and stylistic solutions accepted by Stefan Nedeljkovi in his translation.

142

UDC 811.163.41'373.45

Vojislav Jeli

TERAPIJA I HRIJA
(O jednom poznatom" i jednom nepoznatom" grkom terminu u srpskom jeziku)
APSTRAKT: Rasprava je posveena istraivawu znaewa dvaju grkih termina terapija (uerapea therapeia) i hrija (xrea chreia) u spisima Svetih otaca i u tekstovima Novoga zaveta. iroka lepeza znaewa zabeleena je kod termina terapija koji je poznat uglavnom u svom osnovnom znaewu leewe, a retki termin hrija, gotovo nepoznat, kako u svom osnovnom tako i u retorikom znaewu, obeleava kwievni diskurs koji je est u kolskim vebama kao i spisateqskoj praksi. KQUNE REI: terapija, hrija, svetootaki spisi, Novi zavet, besednike vebe, retorika, terminologija.

Struna i nauna terminologija u jezicima evropskih naroda, kao to je dobro poznato, zasnovana je preteno na leksikom fondu starogrkog. Proces wenog stvarawa, i to je poznato, tekao je preko latinskog kao jezika posrednika. Iz antikog vremena, na primer, sauvana su svedoanstva kako je Ciceron pokuavao da sa grkog prevodi filosofsku terminologiju na latinski. U mnogim sluajevima wegovi napori su urodili plodom. Na taj nain ovaj rimski filosof i retor nije samo prokrio put kojim je grka terminologija dospevala u latinski jezik, ve je istovremeno otvorio i pitawe ekvivalentnosti ovih termina. I to kako na morfolokom tako i na semasiolokom planu. Upravo sa ovoga drugog stanovita pozabaviemo se u ovoj raspravi pitawem dvaju grkih termina u srpskom jeziku: terapija (uerapea therapeia) i hrija (xrea chreia). Prvi termin, u svom osnovnom znaewu leewe, terapija, poznat je irokom italakom krugu. Kod drugog termina situacija je sasvim drugaija. Moemo slobodno rei da je on u pomenutom okviru u srpskom jeziku gotovo nepoznat. Wegovo osnovno znaewe 143

je potreba, nuda, nedostatak, ali taj termin, jo od antikog vremena, obeleava jednu vrstu besednikih vebi. U tome znaewu poznat je uglavnom struwacima koji se bave kwievno-teorijskim problemima vezanim, pre svega za antiku, ali i za novovekovnu retoriku. Ovaj retki i mawe poznati grki termin hrija gdekad se javqa uz termin terapija. Ovu pojavu zapazili smo u nekim novozavetnim tekstovima. Stoga emo u ovoj raspravi pokuati da predstavimo pomenute termine kroz tekstove Novoga zaveta, ali i spise Svetih otaca. Duni smo na poetku jo i da ukaemo itaocu kako nam se za uporeivawe ovaj par grkih termina nametnuo. Oba termina i wihova osnovna znaewa, kako je i razumqivo, zabeleena su u leksikografskim prirunicima za stariji grecitet. U svojim biblijskim znaewima ovi termini posvedoeni su u renicima za grki jezik Novoga zaveta (M. Carrez F. Morel, 1989). Prema ovome francuskom predloku protojerej Radomir V. Popovi objavio je drugo ispravqeno izdawe Grko-srpskog renika Novog zaveta. Zanimqivo je, meutim, da najpoznatiji patristiki grki leksikografski prirunik (Lampe, 1989) belei samo termin terapija, i wegovu najrazueniju lepezu znaewa. Stoga je razumqivo to emo za ovaj grki termin u naoj raspravi uzeti u obzir upravo ovaj Lempijev prirunik. S druge strane, za grki termin hrija, posluie nam upravo navedeni renici grkog jezika Novog zaveta. Dva pomenuta grka termina nameravali smo da pratimo samo kroz tekstove Novoga zaveta. Ali nam se uinilo da ni osnovna znaewa, na prvome mestu grkog termina terapija, ne bi bila u potpunosti sagledana ako ne bismo uzeli u obzir jo i spise Svetih otaca u kojima se on javqa. Odluili smo stoga da grki termin terapija sagledamo jo i u svetlu svetootakih spisa. Pogledajmo najpre koja su osnovna znaewa ovoga termina. Prema Lempijevom patristikom grkom reniku termin terapija ima sledea osnovna znaewa: 1) sluba (Bogu), potovawe; 2) religija, vera; 3) leewe koje moe biti: a) udotvorno b) isceqewe duhovno v) vetina leewa telesnog i duevnog g) lek za telo i duu; 4) briga. Prema ovoj etvornoj shemi za skupine znaewa koje ima termin terapija grupisaemo i tekstualna svedoanstva iz spisa Svetih otaca. Drugi grki termin hrija uglavnom je beleen u svojim osnovnim znaewima. Najbrojnije potvrde za takvu wegovu upotrebu, kako emo videti u ovoj raspravi, nai emo u tekstovima novozavetnih spisa najee jevaneqima i poslanicama. A sada da pogledamo kako se termin terapija javqa u gore pobrojanim znaewima prema Lempijevom priruniku. U prvom znaewu sluba (Bogu), potovawe grki termin terapija javqa se kod Klimenta Aleksandrijskog:
Uerapea tonyn to Ueo, synexj pimleia tj fyxj t~ gnwstik~, ka per t Ueon ato kat2 tn dileipton gphn sxola.

144

Dei ergo cultus, quem praestat Gnosticus, consistit in continua animae suae cura, et occupatione circa Deum per indesinentem charitatem. Clem. Str. 7, 1, p. 4.13; (M. 9, 404 c). Sluewe Bogu stalna je briga hrianinova o dui i neprestano starawe o svemu to je boansko qubavqu koja nikad ne prestaje.

Kao to se vidi iz navedenoga teksta, grki termin terapija na latinski je preveden terminom cultus. A latinsko cultus vezano je za glagol colere (obraivati, gajiti, brinuti se, negovati) koji izmeu ostaloga oznaava potovawe prema nekome ili neemu. Otuda je razumqivo to ovaj termin oznaava i kult prema nekom boanstvu. Treba odmah dodati da na drugim mestima ovaj grki termin autori prevode jo i latinskim pojmom cura. Dakle, na ovome mestu grki termin terapija oznaava potovawe ili slubu Bogu, ono prvo znaewe koje je zabeleeno u Lempijevom reniku. Drugo znaewe termina terapija jeste: religija, vera. U ovome znaewu termin se javqa kod Origena. Navodimo primer iz wegovog spisa Kwiica o besedi (Libellus de oratione):
Otw toigaron ka o pstoloi ka o toj postloij moiwmnoi erej ntej kat2 tn mgan rxiera, pist0mhn labntej tj to Ueo uerapeaj, sasin, p to Pnematoj didaskmeno, per ?n xr nacrein uysaj marthmtwn, ka pte, ka tna trpon, ka gin3skoysi per ?n o xr toto poien. Sic itaque apostoli et qui similes apostolis sunt sacerdotes, juxta magnum pontificem, disciplina divini cultus instructi et a Spiritu edocti, sciunt pro quibus peccatis, et quando et quomodo offerre sacrificium oporteat, et pro quibus non oporteat etiam norunt. Or. or. 28.9, p. 381,4 (M 11, 529 A. Tako dakle i apostoli i svetena lica wima slina, odmah uz velikog arhijereja, stiui znawe o nauku Bojem, znaju, prosveeni Duhom Svetim, za koja sagreewa treba da prinose rtvu, kada i na koji nain, a razabiraju takoe za koja to ne treba da ine. <Hn mn nwuen te ka plai par2 toj ru%j ka swcrnwj per to Krettonoj doqzoysin, kdhloj diacor2, ka psan nergoysa pwuen mcibolan sw t~ ms@ di0llatten per tn sebasmiwtthn to Xristianismo uerapean kribj parat0rhsij, par2 toj prj atn kpepolemwmnoyj te ka katacronhtik%j xontaj. Jampridem apud eos qui recte et sapienter de Deo sentiunt, evidenti discrimine, quo omnis dubitatio removetur, apparuit quantum interesset inter studiosos observatores venerandae Christianorum religionis, et inter ejusdem oppugnatores et contemptores. Const. ap. Eus. v. C. 2, 24, p. 51, 8; (M 20, 1001B). Bee nekad davno, kod onih koji ispravno i mudro o Bogu promiqaju, uoqiva razlika koja svaku sumwu odagnava, koliko se meusobno razlikuju oni koji potuju najsvetiju hriansku veru u odnosu na one koji se protiv we bore ili je preziru.

145

Tree znaewe ovoga grkoga termina je i najrazuenije, a odnosi se na razne vrste leewa due i tela. Kliment Aleksandrijski u svome izboru iz prorokih spisa ukazuje na elemente udotvornog izleewa:
=/Wsper a uerapeai ka a prochteai ka t2 shmea, otwj ka gnwstik didaskala d nur3pwn nergontoj to Ueo pite letai. Sicut sanationes, et prophetiae, et signa, ad eumdem modum et doctrina quae ad scientiam tendit, per homines Deo adjuvante et afflante perficitur. Clem. Ecl. 16, p. 141.9; (M 9, 705B). Kao udesna iscelewa, prorotva i znaci, tako se i hriansko uewe uz Boju pomo preko qudi ispuni.

Do sada smo videli u kojim se sve znaewima javqa grki termin terapija. Videli smo, isto tako, da se u navedenim odeqcima iz svetootakih spisa uz termin terapija ne javqa naporedo i termin hrija. Ima sluajeva, kao na primer u Origenovoj omiliji protiv Jeremije, gde ovaj autor uz terapija koristi i termin hrija, ali tako to navodi tekst iz Lukinog jevaneqa u kome se ovi termini naporedo javqaju. Navodimo tekst iz Lukinog jevaneqa da posvedoimo upravo reeno:
O d xloi gnntej kolouhsan at~ ka podeqmenoj atoj llei atoj per tj basileaj to Ueo, ka toj xrean xontaj uerapeaj to. Quod cum cognovissent turbae, secutae sunt illum, et excepit eos et loquebatur illis de regno Dei, et eos qui cura indigebant sanabant. A kad narod saznade, poe za wim, i on ih primi i govorae im o Carstvu Boijem i iscijeli one koji trebahu izlijeewa. (Lk 9. 11).

Vidqivo je iz navedenoga teksta da je termin hrija ovde dat u svome osnovnome znaewu potreba. I ne samo to. Latinski i srpski prevod ne prenose grki termin hrija u wegovom imenikom, ve glagolskom obliku. (Oekivani ekvivalenti ovoga grkoga termina, da podsetimo, bili bi u latinskom imenica usus i u srpskom potreba). Otuda se ini kao da je jevanelist i apostol Luka termin hrija i u grkom tekstu upotrebio da bi samo jae istakao vrednost termina terapija. Vraamo se ponovo znaewima koja ima termin terapija. Kliment Aleksandrijski u spisu Pedagog (paedagogus) koristi termin terapija da wime izrazi prekor koji slui kao lek kojim Bog opomiwe qude:
Kxrhtai d ka tat t uerapea Paidagwgj di2 =Hsaoy, lgwn Oa tkna posttai. Tde lgei Krioj 'Epoi0sate boyln o d mo, ka synu0kaj o di2 to pnematj moy.

146

Hoc enim medicamento usus est Paedagogus per Isaiam, dicens: Vae, flii defectores: haec dicit Dominus: Fecistis consilium non per me, et pacta conventa non per spiritum meum. Clem. paed. I 9, p. 135, 22: (M 8, 344A). Pedagog se posluio ovim prekorom (kao lekom) govorei kroz proroka Isaiju: Jao deco neposluna. Ovo im ree Gospod: Niste saveta u mene iskali niti saveza sklapali po duhu mojemu.

Na ovome mestu Kliment Aleksandrijski ukazuje na re kao lekovito sredstvo. I to re prekora koja ima delotvorno dejstvo. Zatim ovaj grki termin oznaava sposobnost koju Hristos Lgoj pokazuje leei sve duevne bolesti. Svedoanstvo prua Origen u svome spisu Protiv Celza. Govori najpre o telesnim bolestima za koje medicina ne moe da prui lek:
sper p t%n n toj s3masi noshmtwn ka traymtwn tin2 tn symbainntwn sxyrter sti pshj atrikj otwj p t%n fyx%n ena ti t%n p kakaj, dnaton p to p psi Lgoy ka Ueo uerapeyunai. Pntwn g2r t%n n t fyx kak%n dynat3teroj n Lgoj ka n at~ uerapea, prosgei kat2 bolhsin Ueo kst@ at0n Nam inter corporum morbos et vulnera, sunt quaedam quidem, quibus ars medicina mederi non posit; sed in animarum vitiis negamus ullum esse quod a supremo Verbo et Deo curare nequeat. Verbum enim ejusque remedia omnibus animae morbis potentiora sunt, eaque unicuique pro Dei placito admovet. Or. Cels. 8.72, p. 289.6; (M. 11. 1625A). Naime postoje bolesti telesne i rane koje se lekovima ne mogu nikako izleiti. Ali za neke duevne nevoqe ne moemo rei da ih Logos i Bog ne mogu izvidati. Logos je jai od svih nevoqa duevnih i u wemu se nalazi lek koji daje svakome po voqi Bojoj.

Grki termin terapija oznaava i sakramente, a to znai vodu i Duh koji lee telo i duu. O tome svedoi Grigorije Niski:
Snuetoj nurwpoj, ka ox ploj, j krib%j pistmeua ka di2 toto t~ dipl~ ka synezeygmn@ t2 syggen ka moia crmaka prj uerapean peklhr3uh s3mati mn t~ cainomn@, dwr t asuhton fyx d t ort@, Pnema t canj, pstei kalomenon, 0toj paraginmenon. To g2r Pnema, poy ulei, pne ka tn cwnn ato 2koeij ll' ok odaj puen rxetai, ka po pgei. Compositus est homo et non simplex, ut certo scimus. Atque idcirco duplici conjunctoque cognata similiaque medicamenta ad curationem destinata atque attributa sunt: corpori quidem, quod apparet; aqua, quae sub sensum cadit; animae vero, quae visum effugit, Spiritus, qui non apparet, qui fide vocatur, qui ineffabiliter accedit. Spiritus, enim, ubi vult, spirat, et vocem ejus audis, sed nescis unde veniat, et qua vadat. Gr. Nyss. bapt. Chr. (M. 46. 581B).

147

ovek je sloeno a ne jednostavno bie, kao to tano znamo. Stoga su mu, u odnosu na tu dvojnost i povezanost dveju priroda, za leewe nameweni srodni i slini lekovi za svaku prirodu ponaosob. Telu koje je vidqivo namewena je voda koju oseamo, dui nevidqivoj Duh nevidqiv koji se verom priziva i dolazi kao neizreciv. Duh, naime, die gde eli i glas wegov uje, ali ne zna odakle dolazi niti kuda odlazi.

Kao to pokazuje navedeni primer, za ovekovu sloenu prirodu, fiziku i duevnu, potrebni su i odgovarajui lekovi voda kao sakrament slui za leewe tela, a Duh Sveti za leewe due qudske. Zdravo telo i zdrav duh istiu se na taj nain kao naporedne kategorije, prvobitno i kod paganskih autora. Dakle, mens sana et corpus sanum zdravo telo i zdrav duh a ne mens sana in corpore sano u zdravome telu zdrav duh. Jednostavno reeno: esto u fiziki zdravome telu prebiva bolestan duh, kao to i zdrav duh poiva u fiziki bolesnom telu. Postoje i svedoanstva, na primer iz Otkrivewa Novoga zaveta, koja ne ukazuju na ove izdvojene kategorije leewa za fiziku i duevnu stranu qudske prirode.
n ms@ tj plateaj atj ka to potamo nteuen ka keuen qlon zwj poion karpoj d3deka, kat2 mna kaston podidon tn karpn ato, ka t2 clla to qloy ej uerapean t%n un%n. In medio plateae eius et ex utraque parte fluminis lignum vitae, adferens fructus duodecim, per menses singulos reddens fructum suum, et folia ligni ad sanitatem gentium. Nasred trga wegova i sa obje strane rijeke drvo ivota, koje raa dvanaest rodova dajui svakoga mjeseca svoj rod, i lie od drveta bijae za lijeewe naroda. (Otk 22.2).

Ako osmotrimo jo jednom navedeni tekst iz Otkrivewa ini nam se da termin lie od drveta, kao u prethodnom primeru kod Grigorija Niskog voda, upuuje na leewe sakramentima, dakle leewe samo fizike bolesti. Ovde treba rei jo i sledee. Gorwi primer iz Grigorija Niskog mogao bi neopreznog itaoca zavesti na pogrean zakquak da su sakramenti iskquivo nameweni leewu fizikih bolesti kod oveka. Ne ulazei ovde u sloena pitawa, kako religijska tako i medicinska, moemo podsetiti da su sakramenti u svim religijama samo vidqivi znaci preko kojih deluje neka nevidqiva sila. U hrianstvu ta nevidqiva i delotvorna sila oliena je u Duhu Svetome. Ako znamo da su sa stanovita savremene medicine sve bolesti psihosomatskog karaktera, onda je jasno da i religija i medicina ne odvajaju sasvim strogo ovekovu fiziku od wegove duevne prirode. Ako se jo jednom vratimo tekstu Grigorija Niskog, moemo zakquiti da isticawe fizike i duevne prirode ovekova bia nije dokaz wegove raspoluenosti, ve je to isticawe naporednosti ovih kategorija zdravo telo i zdrav duh. 148

Jo uvek smo kod svedoanstava Svetih otaca koja govore da je terapija za qudsku duu blaga i topla qudska re. Evo kako o tome govori Jovan Klimaks u svojoj kwizi Liber ad pastorem:
Spggoj stn met2 tn clebotoman xeiroyrgan, di2 proshn%n ka pwn lgwn pal%n to atro n t~ nosonti uerapea ka katfyqij. Spongia est chirurgi, post venae vel membri alicujus sectionem, lenis oratio, et mitis humanaque compellatio, qua dolor aegro quodammodo abstergitur. Jo. Clim. past. 2 (M. 88.1169A). Suner je melem (lek) i osveewe bolesniku posle isecawa vena ili nekog drugog hirurkog zahvata isto kao i blaga, nena i topla qudska re koju mu lekar uputi.

Najzad grki termin terapija pomiwe se u spisima Svetih otaca da oznai i samu medicinsku vetinu kao uzor za duevno leewe. Sveti Vasilije iz Cezareje Kapadokijske, govorei o razliitim vetinama kojima je Bog oveka obdario (zemqoradwa, vetina tkawa ili gradwa kua) pomiwe i medicinsku vetinu:
otw ka atrik0. 'Epeid t mpauj m%n s%ma poiklaij blbaij, taj te qwuen prospiptosaij ka taj ndouen p troc%n synistamnaij, pkeitai, ka pleonasmoj ka llefesi kataponetai, atrik0 txnh ej tpon tj kat2 fyxn uerapeaj tn puesin to perisso, ka tn to lepontoj prsuesin potiuemnh p to psan mn tn zw0n okonomontoj Ueo sygkex3rhtai. Ita et ars medica data est. Cum enim corpus nostrum, utpote morbis obnoxium, variis incommodis, tum extrinsecus advenientibus, tum intrinsecus ab alimentis proficiscientibus subjaceat, et modo redundantia, modo defectu afflictetur, ars medica pro exemplo medelae ejus, quae animo curando adhibenda sit, nobis a totius vitae nostrae moderatore Deo concessa est, cujus ductu quod superfluum est rescinderetur, et quod deest, adjiceretur. Bas. Reg. fus. 55, 2.397c; (M. 31.1044C). Takva je dakle i medicinska vetina. Poto je nae telo izloeno razliitim bolestima koje dolaze spoqa ili iznutra ili zbog naina ishrane, i trpi ili zbog izobiqa ili zbog oskudice, medicinska vetina, kao uzor leewa due, za itav ivot Bog vladalac nam je dodelio da pomou we odstrawujemo ono to je suvino i dodajemo ono to nam nedostaje.

U ovome nizu u kome grki termin terapija oznaava razne vrste leewa, rekli smo na poetku, on ima i znaewe lek za duu. Kao primer gde se grki termin terapija koristi u znaewu lek za duu Lempijev renik navodi svedoanstvo Atanasija Aleksandrijskog iz wegovog spisa ivot svetog Antonija:
all' e mn atj hxarstei t^ Kyr@, toj d psxontaj pareklei makrouymen, ka ednai, ti ote ato, ou' lwj nur3-

149

pwn stn uerapea, ll2 mnon to Ueo to poiontoj, te ulei, ka oj boletai. O o5n psxontej j uerapean dxonto ka toj lgoyj to grontoj, manunontej ka ato m ligwren, makrouymen d mllon ka o uerapeymenoi d didskonto m t~ 'Antwn@ exaristen, ll2 t~ Ue~ mn~. Sed semper gratis Domino actis, afflictis auctor erat ut bono essent animo, nossentque nec sibi nec cuiquam hominum inesse medendi facultatem, sed soli Deo, qui, quo tempore quibusque libet, beneficia impertit. Quae verba aegris medelae loco errant: qui senis eruditi sermonibus, ediscebant non animum despondere, sed alacriter potius tolerare, et qui curabantur, non Antonio, sed Deo soli gratias agere. Athanasius Alexandrinus, Vita Antonii, (M. 26.925A). Nego se uvek molio Bogu, a one koji stradaju pozivao je na dugotrpeqivost i saznawe da lek za duu nije dat ni wemu niti kome od qudi, ve samo Bogu koji moe da ini to hoe i onima kojima eli. Oni dakle koji stradaju da bi lek dobili i rei stareve uli, sami treba da naue da rei preziru, a vie da budu trpeqivi. Oni pak koji su izleeni treba da znaju da budu zahvalni ne Antoniju ve samome Bogu.

ini nam se da upravo navedeni tekst Atanasija Aleksandrijskog zahteva krai osvrt. Naime, grki termin terapija u ovome kontekstu mogli bismo shvatiti i kao mo ili sposobnost isceqewa, a ne samo u znaewu lek kako je u Lempijevom reniku naznaeno. Uostalom i latinski prevod ovoga grkoga termina sa medendi facultas upuuje na ovakvu mogunost. Da je naa pretpostavka utemeqena, pokazuje i Origen. On, naime, u svojim besedama (omilijama) protiv Jeremije, i sam koristi termin terapija u tome znaewu.
Toto d moi t proomion llektai di2 t ka toj proc0taj oon enai atroj fyx%n, ka e prosdiatrbein poy o demenoi uerapeaj O g2r xrean xoysin o giaontej atro, ll' o kak%j xontej. =/Oper d p2sxoysin pr t%n kolstwj kamnntwn atro, toto psxoysi ka o proctai ka o didskaloi p t%n o boylomnwn uerapesuai. Haec idcirco in prooemio diximus quia et prophetae medici quodammodo sunt animarum, et illuc semper ire jubenter ubi languentes sint: Non enim necesse habent sani medicum, sed ii qui se male habent. Quod autem a deliciosis aegrotantibus medici patiuntur, hoc sustinet prophetae ac magistri ab his qui curari nolunt. Origenes, Homiliae in Jer., p. 106.15; (M. 13.405A). Ovo sam u uvodu rekao zato su samo proroci lekari dua jer uvek borave kod onih koji potrebuju leka: Ne potrebuju zdravi lekara, ve bolesni. Ono to lekari podnose od nedisciplinovanih bolesnika, to isto podnose proroci i uiteqi od onih koji nee da se lee.

U ovome tekstu upotrebqen je i drugi grki termin hrija u znaewu potreba. Neto vie svedoanstava o ovome grkome terminu i wegovoj upotrebi nai emo u tekstovima Novoga zaveta. Napokon, grki termin terapija oznaava jednostavno brigu o nekome ili ne150

emu. Navodimo krai tekst iz dela Pedagog Klimenta Aleksandrijskog koji pokazuje da ovaj grki termin ima veoma iroku lepezu znaewa:
Taj gynaiq d pxrh malssein t2j trxaj, ka nadesuai tn kmhn etel%j pern tin lit par2 tn axna, cele uerape synayqosaij ej klloj gn0sion t2j s3cronaj kmaj Mulieribus autem crines mollire sufficit, et tenui aliqua fibula comam juxta collum alligare frugaliter, simplici cultura pudicas comas in germanam pulchritudinem alentibus. Clem. paed. 3.11 (p. 271.11; M. 8. 637A). ene mogu da omekavaju vlasi i nekom tankom nalom da paqivo veu kosu uz vrat i tako jednostavnom negom odgajaju kosu u wenoj prirodnoj lepoti.

Ovaj primer je zanimqiv jer pokazuje da grki termin terapija, kako smo ve rekli, ukazuje na znaewa koja se odnose na pojave iz svakodnevnog ivota. Kakva je uestalost grkih termina terapija i hrija u tekstovima Novoga zaveta i u kojim se sve znaewima koriste, videemo u daqoj raspravi. (Tekstove na grkom i latinskom jeziku dajemo prema izdawu: NOVUM TESTAMENTUM graece et latine apparatu critico instructum edidit Augustinus Merk S., edition sexta, Romae, 1948. A srpski prevod prema izdawu: Sveto pismo, Novi zavjet Gospoda naeg Isusa Hrista, Prevod Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, 2000).
Tj ra stn pistj okonmoj crnimoj, n katast0sei Krioj p tj uerapeaj ato, to didnai n kair~ sitomtrion; Quis, putas, est fidelis dispensator et prudens, quem constituit dominus supra familiam suam, ut det illis in tempore tritici mensuram? Ko je, dakle, taj vjerni i mudri upraviteq, kojega e postaviti gospodar nad eqadi svojom da im daje obrok na vrijeme? (Lk 12.42). Tj ra stn pistj doloj ka crnimoj n katsthsen Krioj p tj oketeaj ato to donai atoj tn trocn n kair~; Quis, putas, est fidelis servus et prudens, quem constituit dominus suus super familiam suam ut det illis cibum in tempore? Ko je, dakle, taj vjerni i mudri upraviteq, koga postavi gospodar wegov nad svojim domaima da im daje hranu na vrijeme? (Mt 24.45). Mrua Mrua, merimn8j ka uorybzh per poll, lgwn d stn xrea nj. Martha, Martha, sollicita es et turbaris erga plurima. Porro unum est necessarium. Marta, Marta, brine se i uznemirava za mnogo, a samo je jedno potrebno. (Lk 10.42).

151

M o5n moiwute atoj oden g2r patr m%n ?n xrean xete pr to mj atsai atn. Nolite ergo assimilari eis, scit enim Pater vester quid opus sit vobis, antequam petatis eum. Ne budite dakle slini wima; jer zna Otac va ta vam treba prije no to zaitete od Wega. (Mt 6.8). d kosaj epen o xrean xoysin o sxontej atro all' o kak%j xontej. At Jesus audiens ait: Non est opus valentibus medicus, sed male habentibus. A Isus uvi ree im: Ne trebaju zdravi qekara nego bolesni. (Mt 9.12). ka n tij mn ep ti, rete ti Krioj at%n xrean xei euj d postele atoj. et si quis vobis aliquid dixerit, dicite quia Dominus his opus habet et confestim dimittet eos. I ako vam ko ree to, kaite da oni trebaju Gospodu; i odmah e ih poslati. (Mt 21.3). o dnatai d cualmj epen t xeir xrean soy ok xw, plin kecal toj posn xrean m%n ok xw. Non potest autem oculus dicere manui: Opera tua non indigeo; aut iterim caput pedibus: Non estis mihi necessarii. A oko ne moe rei ruci: ne treba mi; ili opet glava nogama: ne trebate mi. (1 Kor 12.21). ka g2r celontej enai didskaloi di2 tn xrnon, plin xrean xete to didskein mj tina t2 stoixea tj rxj t%n logwn to Ueo, ka gegnate xrean xontej glaktoj, ka o sterej trocj. Etenim cum deberetis magistri esse propter tempus, rursum indigetis ut vos doceamini quae sint elementa exordii sermonum Dei, et facti estis quibus lacte opus sit non solido cibo. Jer vi koji bi po godinama trebalo da ste uiteqi, opet treba da se uite poetnim osnovama rei Boijih; i takvi postadoste da vam treba mlijeko, a ne jaka hrana. (Jev 5.12). d 'Iwnnhj diek3lyen atn lgwn g xrean xw p so baptisunai, ka s rx prj m. Johannes autem prohibebat eum dicens: Ego a te debeo baptizari, et tu venis ad me? A Jovan mu brawae govorei: Ti treba mene da krsti, a ti li dolazi meni? (Mt. 3.14).

152

 leloymnoj ok xei xrean e m toj pdaj nfasuai, ll' stn kauarj loj. Qui lotus est, non indiget nisi ut pedes lavet, sed est mundus totus. Okupani nema potrebe ta da pere osim nogu, jer je sav ist. (Jn 13.10). ka ti o xrean exen na tij martyr0s per to anur3poy atj g2r gnwsken t n n t~ nur3p@. et quia opus ei non erat ut quis testimonium perhiberet de nomine; ipse enim sciebat quid esset in homine. I ne trebae da mu ko svjedoi za ovjeka; jer sam znadijae ta bjee u ovjeka. (Jn 2.25). ato gin3skete ti taj xreaij moy ka toj o5sin met mo perthsan a xerej a6tai. sicut ipsi scitis quoniam ad ea, quae mihi opus erant et his, qui mecum sunt, ministraverunt manus istae. Sami znate da potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili posluie ove ruke moje. (Dap 20.34). t lpdi xarontej, t ulfei ypomnontej, t proseix proskarterontej, taj xreaij t%n gwn koinwnontej, tn ciloqenan di3kontej. spe gaudentes, in tribulatione patientes, orationi instantes, necessitatibus sanctorum communicantes, hospitalitatem sectantes. Budite u nadi radosni, u nevoqi trpeqivi, u molitvi postojani. Pomaite svetima u potrebama; budite gostoqubivi. (Rim 12.1213). 'Anagkaon d ghsmhn 'Epacrditon tn delcn ka stergn ka systrati3thn moy, m%n d pstolon ka leitoyrgn tj xreaj moy, pmfai prj mj. Necessarium autem existimavi Epaphroditum fratrem et cooperatorem et commilitonem meum, vestrum autem apostolum, et ministrum necessitatis meae, mittere ad vos. Smatrao sam pak za neophodno da poaqem k vama Epafrodita, brata i satrudnika i saborca mojega, a koga ste vi poslali da mi se nae za moje potrebe. (Fil 2.25). d Uej moy plhr3sei psan xrean m%n kat2 t plotoj ato n dq n Xrist~ 'Ihso. Deus autem meus impleat omne desiderium vestrum secundum divitias suas in gloria in Christo Jesu. A Bog moj ispunie svaku potrebu vau po bogatstvu svojem u slavi, u Hristu Isusu. (Fil 4.19). ka lgei aytoj odpote ngnwte t pohsen Dayd. te xrean sxen ka penasen atj ka o met ato.

153

Et ait illis: Numquam legistis quid fecerit David, quando necessitatem habuit et esuriit ipse et qui cum eo erant? A on im ree: Niste li nikad itali ta uini David kad bi u nevoqi i ogladwe on i oni to bijahu s wim? (Mk 2.25). j d' n x tn bon to ksmoy ka uewr tn delcn ato xrean xonta ka kles t2 splgxa ato p ato, p%j gph to Ueo mnei n at~. Qui habuerit substantiam huius mundi et viderit fratrem suum necessitatem habere et clauserit viscera sua ab eo, quomodo caritas Dei manet in eo? A koji ima bogatstva ovoga svijeta, i vidi brata svojega u nevoqi, i zatvori srce svoje od wega, kako onda qubav Boija boravi u wemu? (1 Jn 3.17). piskfasue d, delco, ndraj q m%n martyroymnoyj pt2 pl0reij pnematoj ka socaj, oj katast0somen p tj xreaj tathj Considerate ergo, fratres, viros ex vobis boni testimonii septem plenos Spiritu sancto et sapientia, quos constituamus super hoc opus. Potraite, dakle, brao, izmeu vas sedam osvjedoenih qudi, punih Duha Svetoga i mudrosti, koje emo postaviti na ovu slubu. (Dap 6.3).

Da zakquimo. Iz gorwih primera, tekstova iz novozavetnih spisa i dela Svetih otaca, videli smo koja sve znaewa imaju grki termini terapija i hrija. iroka lepeza znaewa, pre svega za termin terapija, pokazuje nam da je u srpskom jeziku ovaj termin bio poznat gotovo samo u jednome od svojih brojnih znaewa leewe. A sa druge strane, termin hrija, premda oznaava jednu poznatu besedniku vebu i stoji u osnovi eseja i rasprave, nije poznat u srpskom jeziku. Videli smo, takoe, da se u nekim primerima, naroito u novozavetnim spisima, ovi termini naporedo javqaju. S druge strane, na kraju ove nae rasprave, naveli smo tekstualne potvrde iz novozavetnih spisa da pokaemo kako se u wima grki termin hrija (xrea chria) javqa samo u svojim osnovnim znaewima potreba, sluba, nuda. Koje su i kakve razlike u znaewima i upotrebi ovih dvaju termina u srpskom jeziku terapija i hrija verujemo da su uporednom analizom gore navedenih tekstualnih odeqaka sada jasnije.
IZVORI I LITERATURA M. Carrez F. Morel, Dictionnaire grec-franais du Nouveau Testament, 4e dition revue et corige, LABOR ET FIDES / SOCIT BIBLIQUE FRANAISE, GENVE PIERRFITTE, 1989. A Patristic Greek Lexicon, edited by G. W. H. Lampe, D. D., Oxford University Press, 1989 (1961).

154

Grko-srpski renik Novog zaveta, priredio Radomir V. Popovi, Beograd, 2002. Patrologia Graeca.

Vojislav Jeli THERAPEIA AND CHRIA Summary The discussion is dedicated to the short history of the two Greek terms therapeia and chria. The analysis of the texts from the scriptures of the Holy Fathers and from The New Testament established that the mentioned terms are significant to view different problems in the field of religion and rhetorics. The spectrum of meanings for the Greek term therapeia shows us that its appearance in the Serbian language is both morphologically and semasiologically too simplified. On the other hand, the Greek term chria, which has a significant role in the rhetorics of the antiquity and modern age, is not known in the Serbian language, not even in its basic meanings.

155

PRVA ISTRAIVAWA RESEARCH DEBUTS

UDC 821.14'06-1.09 Kavafis K.

Anna Lcu

ISTORI I MIF V STIHOTVORENII K. KAVAFISA KONI AHILLA"

APSTRAKT: Autor ispituje pesmu Ahilejevi kowi" klasinog pesnika savremene Grke Konstantina Kavafija (18631933), ija poezija predstavqa specifinu realizaciju istorijskog i mitolokog materijala. Pesma se odnosi na posledwu, desetu godinu Trojanskog rata i Homerovu Ilijadu. KQUNE REI: Ahilej, Agamemnon, Briseida, Patroklo, Hektor, Homer, Ilijada, mitologija.

Stihotvorenie Koni Ahilla" (Ta loga toy Axillwj, 1896, 1897) otnosits k tomu periodu tvorestva Kavafisa, kogda ego osnovne vzgld i mirovozzrenie v celom ue sloilis. Novm v tvorestve pota v 90-e god HH veka bla realizaci istorieskogo i mifologieskogo materiala, nakoplennogo ranee, to i otrazilos v stihotvorenii Koni Ahilla". V osnove stihotvoreni leat sobti, proizoedie na dest god tronsko von. Soglasno mifu, vo vrem odno iz bitv Ahill vzl v plen prekrasnuy Briseidu, odnako plenenn ee krasoto Agamemnon, stovi vo glave greeskogo voska, otnl u Ahilla devuku. Razgnevann Ahill za to otkazals uastvovat v bitvah s troncami. Aheskoe vosko neset ogromne poteri, i Agamemnon obeaet vernut Ahillu Briseidu i dat emu v en odnu iz svoih doere, li b zaruits podderko velikogo gero. No i to ne podkupaet estolybivogo Ahilla, i li to, to tronc podoli k aheskomu vosku slikom blizko i smogli se odin iz ih korable, vnudaet ego razreit svoemu drugu i blizkomu rodstvenniku Patroklu, oblaivis v ego dospehi i vzv ego bessmertnh kone, vstupit v bo s troncami. Vo vrem bitv Patrokl pogibaet ot ruki Gektora. Odnako dl Kavafisa vs ta cepoka sobti okazvaets nevano: naprotiv, na perv plan dl nego vhodit ne istori 159

(zdes m upotreblem to slovo v smsle 'story', t.e. 'povestvovanie o kakih-libo sobtih'), a situaci. Dl pota samocennm okazvaets stop-kadr" v bitve: na okruayih Patrokla voinov ne obraaets rovnm setom nikakogo vnimani, sozdaets vpeatlenie, to teenie zemnogo vremeni priostanovleno na tot srok, poka m budet itat stihotvorenie. Podobna fragmentarnost prisutstvuet i v tekste Iliad" Gomera, odnako tam, blagodar vklyennosti togo passaa v kontekst, ego otrvonost i kadrovost" ne predstavlets nam stol rko. Kavafis e soznatelno vbiraet dann pizod, otkrovenno vrva ego iz povestvovani. V obraenii greeskogo pota k otdelnm situacim-kadram m sklonn videt tendenciy, otrazivuys v tvorestve pisatele i potov HH veka v celom i u modernistov v astnosti. Stihotvorenie Koni Ahilla" sostoit iz dvuh strof, po odinnadcat strok v kado. Kada iz dvuh strof otveaet za svo registr v pervo re idet o sobtih, proishodih na zemle, i zdes centrom vlets pogibi Patrokl, obraayi na seb vzor i mocii bessmertnh kone. Vo vtoro strofe m perenosims v verhni registr, i zdes glavne uastniki te e same bessmertne koni i olimpiskie bogi. Svzuyee zveno medu timi dvum mirami bessmertne blagorodne koni, sami bogi otsutstvuyt v mire lyde, a lydi ne povlyts v mire bogov. Koni e v indoevropesko mifologii zanimali osoboe mesto, kotoroe obsnets ih vano roly v hozstvenno i voenno izni indoevropecev, potomu ih mesto sredi lyde vpolne opravdano. to kasaets ih prebvani sredi bogov, to ono svzano s tem, kak drevnie izobraali verhovnogo boga. Obim dl indoevropeskih narodov vlets obraz boga solnca ili verhovnogo boga na kolesnice, zaprenno konmi1. V tom smsle greeska mifologi ne vlets isklyeniem. Krome togo, v indoevropesko mifologii kon asto vstupaet v roli mediatora medu vsim mirom i nizim, mirom ivh i mirom mertvh. Primerom mogut sluit kentavr, polulydi-polukoni, v kotorh soetanie eloveeskogo i ivotnogo naal tesno svzano s naalom boestvennm. to vraeno ne tolko na urovne ih fantastieski smeanno vnenosti, no take i v tom, to, vls obladatelmi eloveeskih otricatelnh pristrasti (Vsledstvie strasti kentavrov k vinu, ih vklyali v svitu Dionisa"2) i budui smertnmi, nekotore iz nih (naprimer, Hiron) bli nadelen poistine boestvenno mudrosty. K tomu arhaieskomu predstavleniy o konh sleduet dobavit i tot fakt, to koni Ahilla bli volebnmi: oni bli nadelen darom rei i bessmertiem.
1 Mif narodov mira. nciklopedi v 2-h tomah. T. 2. / Gl. red. S. A. Tokarev. Rossiska nciklopedi, 1994. S. 666. 2 Kratki slovar mifologii i drevnoste. / Sost. M. Kor Kaluga: Zolota alle, 1993 S. 97.

160

V tom, kak Kavafis delit svoe stihotvorenie, prosleivaets gomerovska logika v pome drevnego avtora mir bogov suestvuet parallelno miru lyde, bitv idut neposredstvenno na zemle medu ahecami i troncami, i odnovremenno medu sobo sraayts bogi. Takim obrazom, strukturno Kavafis ostaets v ramkah mifologieskogo mleni, no dl nego to li ramki, ih on zapolnet po-svoemu. Interesno to, kak Kavafis obgrvaet i pereigrvaet syet, vzt iz Iliad" Gomera, na svo lad. Vo-pervh, vnimanie privlekaet nazvanie. Kogda, prolistva soderanie sobrani soineni Kavafisa, sluano zameae nazvanie Koni Ahilla", srazu voznikaet vpeatlenie, to v tom stihotvorenii re obzatelno podet o samom greeskom geroe. Odnako im Ahilla upominaets li odnad, pri tom ego im, kak i v nazvanii, stoit v forme roditelnogo padea:
Arxisan t'loga na klane toy Axillwj Slez ne sderali koni groznogo Ahilla3

Takim obrazom, Ahill kak takovo, ego harakter, proishodenie, geroizm, othodit na vtoro plan. Ego prisutstvie v tekste nuno li dl atribucii bessmertnh kone. Nemnogo bolee zametnoe poloenie zanimaet v stihotvorenii drug Ahilla Patrokl. Ego im take v tekste zvuit dvad, i take v odnom i tom e padee: na tot raz v vinitelnom. Odnako sama ta padena forma predpolagaet nekotoroe uastie togo, e im stoit v vinitelnom padee v destvii, hot b i v passive. Tak, perv raz Patrokl okazvaets v roli obekta, na kotor napravlen vzgld bessmertnh kone:
Ton Ptroklo san edan skotwmno [] Kogda oni uvideli ubitogo Patrokla Vtoro raz ti e koni oplakivayt molodogo voina: [] kai urhnosan ton Ptroklo poy enoi3uane fyxo acanismno [] [] oni rdali nad Patroklom, kotorogo uvideli beziznennm unitoennm []

I v pervom, i vo vtorom kontekstah figuriruyt glagol so znaeniem ubivat", priem v ih upotreblenii nablydaets interesna zakonomernost. Snaala Kavafis ispolzoval otnositelno privn i asto upotreblem v sovremennom greeskom zke glagol skot3nw (ubivay). Dalee on zamenet tot glagol glagolom acanzw (unitoay). Koneno, pot pribegaet k to rokirovke s cely izbeat tavtologii, odnako znaimo zdes vlets i ti3

Zd. i dalee, krome specialno ogovorennh sluaev, perevod vpolnen

mno.

161

mologi oboih slov. Glagol skot3nw vlets odnokorennm so slovami skotdi (temnota) i skoteinj (temn), takim obrazom, to slovo znait ne prosto 'ubivat', a 'delat temnm', ime v vidu 'sozdavat temnotu pered glazami pogibego'. Shoim po znaeniy vlets i glagol acanzw: on obrazovan putem prisoedineni otricatelno pristavki 'a-' k korny -can-, kotor oboznaaet to-to, to mono videt. Odnokorennmi so slovom acanzw vlyts slova canerj (vn, oevidn), caner3nw (pokazvat, obnaruivat) i acan0j (nevidim, nezrim) i acneia (nevidimost, nezametnost). V greeskom zke u glagola skot3nw est i drugie sinonim (naprimer, dolocon3 i conew), odnako Kavafis vbiraet imenno te, v kotorh ide smerti peredaets erez idey perehoda iz mira svetlogo (izni) v mir temnogo (smerti). Kogda m itaem glagol skot3nw v pervo stroke stihotvoreni, m ne obraaem srazu vnimani na ego timologiy: temna" storona proishodeni togo glagola perekrvaets ego prmm znaeniem v sovremennom zke. No Kavafis doroit timologiesko informacie i potomu, govor o smerti Patrokla vtoro raz, upotreblet bolee redki glagol, priem vdelet ego, zaklya ego v tire. M ostanavlivaems, zadumvaems, raskladvaem slovo na sostavne asti, probegaem vverh glazami na sem stroek, i togda istinn smsl glagola skot3nw raskrvaets re i polne. Mir tene, v kotor uhodit Patrokl to mir tm i haosa, to svoego roda Nito, kuda rano ili pozdno popadayt vse smertne:
Ton Ptroklo poy enoi3uane fyxo [] [] eij to meglo Tpote epistramno ap' thn zw0. nad Patroklom, kotorogo uvideli beziznennm [] [] v velikoe Nito vozvraennm iz izni

V tekste stihotvoreni Nito vdeleno ne tolko pri pomoi upomnuth ve glagolov, no i isto zritelnm sposobom: slovo Nito piets s zaglavno bukv. Simptomatina take i sama glagolna forma: v oboih sluah glagol upotreblen v forme stradatelnogo priasti proedego vremeni. ti grammatieskie form napravlen na sozdanie opredlennogo tffekta: takim obrazom poderkivaets nevozmonost personae destvovat, ih nesposobnost izmenit realnost. Oni vstupayt v roli skoree predmetov ili vleni, na kotore mono smotret, y izn mono analizirovat, a inogda dae i kritikovat. V svoy oered itatel ispolnet, po suti, boestvennuy rol rol nablydatel. V tekste stihotvoreni detel ne viden, on prisutstvuet tolko erez fakt svoego deni: neizvestn kto-to ubivaet lybimogo druga Ahilla. Koneno, m, budui znakommi s tekstom pom Gomera, znaem, to tim kem-to bl Gektor, odnako v tekste to nikak ne otraeno. 162

ffekt, kotorogo dostigaet Kavafis, krane neoidanen: sam detel predstavlets nevanm, ego figura ne stoit naego itatelskogo vnimani, kak, sobstvenno, naego vnimani ne zasluivayt ni Ahill, ni Patrokl. Ob tom svidetelstvuet ne tolko stilistika upotrebleni stradatelnh priasti, no i kompozici stihotvoreni: tolko blagodar naemu znaniy teksta pom Gomera m ponimaem situacionn kontekst re idet o bitve ahecev s troncami, o tom momente bitv, kogda Gektor nanes Patroklu smerteln udar. V stihotvorenii voobe umalivaets ob tih sobtih, tekst nainaets s opisani togo momenta, kogda Patrokl ue umer:
Ton Ptroklo san edan skotwmno Kogda oni uvideli ubitogo Patrokla

Smert zdes vana tolko kak svoeobrazn katalizator dl vraeni filosofskih razmleni pota. Takim obrazom, na perv plan, perekrva mifologieskuy liniy, vhodt mirovozzreneskie i filosofskie vzgld Kavafisa. Pri protenii stihotvoreni Koni Ahilla" voznikaet vpeatlenie, to Kavafis berets opisat moment smerti personaa. Na to mono uvidet rd ukazani. Tak, tu msl poderkivaet sama syetna scena: m vidim tolko to umerego gero, rdom s nim stot govorie bessmertne koni Ahilla. Odnako vpeatlenie togo, to gero pogibaet u nas na glazah, usilivaets, kogda m zameaem, kak bstro menyts slova, kotormi pot opisvaet Patrokla. Snaala dayts ego priiznenne harakteristiki:
Ton Ptroklo san edan skotwmno, Poy 0tan tso andreoj, kai dynatj, kai noj [] Kogda oni uvideli ubitogo Patrokla, Kotor bl tak hrabr, silen i molod [] No ue erez est stroek vse pitet preobraayts: [] kai urinosan ton Ptroklo poy enoi3uan fyxo acanismno mia srka t3ra potap0 to pnema toy xamno anyperspisto xwrj pno0 [] []oni rdali nad Patroklom, kotorogo uvideli beziznennm unitoennm niton trup teper ego duh poternn [Patrokl] bezzaiten bez dhani []

Menets ne prosto nabor harakteristik, na samom dele menets i predmet opisani: vo vtorom sluae opisanie otnosits ne k eloveku, a k trupu. Passivnost eloveka, bud to elovek ue umeri ili ee ivui, otraena vo vtoro strofe stihotvoreni v slovah Zevsa: 163

Ti gyreat' eke xmoy sthn ulia anurwpthta poy enai to pagnion thj moraj. to v iete tam vnizu Sredi alkogo eloveestva, kotoroe vlets igruko sudb.

Zevs prmo nazvaet lyde igrukami v rukah sudb, zabva pri tom, to i sami bogi igruki Mor. Ves eloveeski rod predstavlets emu alkim, i to samoe interesnoe isklyeni bt ne moet: dl oboznaeni mira lyde ispolzovano slovo 'anurwpthta' (eloveestvo), obladayee konnotacie naibolego obobeni. Dae to, to Patrokl bl geroem, v glazah boga ne vdelet ego iz rda prosth smertnh. Otsutstvie znaimosti eloveesko izni prosleivaets i v reakcii Zevsa na smert Patrokla: bog opealils pri vide slez bessmertnh kone, ego rasstroil tot fakt, to lydi ne sposobn po dostoinstvu ocenit ego dar (v dannom stihotvorenii re idet o podarennh na svadbu Peley i Fetide bessmertnh konh), ne sposobn vesti seb tak, tob ne razruat blagie namereni bogov:
Ta dkrya ede o Zej twn auantwn algwn kai lyp0uh. Uvidel Zevs slez bessmertnh kone i opealils.

Blizost stihotvoreni Koni Ahilla" k drevnegreeskomu originalu pom Gomera Iliada" vpolne tipin priem dl tvorestva Kavafisa, takim e tipinm dl nego vlets i vvedenie triha, kazalos b nezametnogo, kotor otkrvaet v izvestnom materiale neoidanne, kavafisovskie storon videni. Finalne stroki nesut glavnuy test smslovo nagruzki, oni pripodnimayt zanaves inoskazatelnosti nad zamslom pota, soobayt rakurs pereosmsleni antinogo syeta"4:
Omwj ta dkra twn gia toy uantoy thn pantotein0 thn symcorn exnane ta dyo ta z3a ta eygen0. I vse e slez nad venm zlom smerti lili ti dva blagorodnh ivotnh.

Takim obrazom, medu tekstom Kavafisa i Gomera mono nablydat ogromnoe mirovozzreneskoe rashodenie: koni iz pom Gomera obladayt li bessmertiem i darom rei; koni iz stihotvoreni Kavafisa take nadelen sposobnosty plakat i soperei4 Ilinska S. B. Konstantinos Kavafis. Na puti k realizmu v pozii HH veka. M.: Nauka, 1984. S. 71.

164

vat. V tom, po slovam pota rubea HHHH vekov, zaklyeno ih blagorodstvo. V issledovanih tvorestva Kavafisa mono zametit tendenciy sootnosit ego poziy s ego biografie. rkim primerom moet sluit citatu iz monografii S. B. Ilinsko Konstantinos Kavafis. Na puti k realizmu v pozii HH veka": V naale 20-h godov Kavafisa postigayt nove semene utrat. Uhodt iz izniego brat Pavlos (1920) i Don (1023), pot ostaets sovsem odin. Ee v konce 10-h godov v stihotvorenii S devti (1917 1918)" Kavafis zapeatlel odolevayee ego uvstvo odinoestva v odinokom domu", priinyie bol vospominani o neuznavaemh nne mestah, gde prola ego ynost"5 Hot v stihotvorenih Kavafisa redko vstreaets mestoimenie '' ili voobe ukazanie na povestvovatel, tem ne menee, svz medu tvorestvom greeskogo pota i ego izny prosleivaets dostatono etko. V stihotvorenii 'Koni Ahilla' poslednie dve stroki mono interpretirovat kak vraenie potom ego vzgldov na okruayuy realnost to svoeobraznoe vraenie sopereivani pota straduemu eloveestvu. elovek smerten, i tim on, po suti, rasstraivaet bogov, on ne sposoben v polno mere dostavit im radost (to vlets v celom ego prmo obzannosty), poskolku faktom svoe neminuemo smerti, bud to smert ot starosti ili geroieska smert vo vrem bitv, on naruaet ih spokostvie i blaenstvo. tot motiv, motiv nesostotelnosti" eloveka, stanovits odnim iz vanh motivov tvorestva Konstantinosa Kavafisa.
Anna Liatsu HISTORY AND MYTH IN K. KAVAFY'S POEM THE HORSES OF ACHILLES" Summary The author analyzes the poem The Horses of Achilles" of modern Greek poet Konstantine Kavafy (18631933), concentrating her attention on historical and mythological aspect, comparing Kavafy's poem with Homer's Iliad. Her stylistic analyses follow important poetical similarities and differences between Homer's and Kavafy's Weltanschauung.

Tam e, S. 190.

165

KRITIKE I PRIKAZI REVIEWS

UDC 008(38)(049.3) 930.85(38)(049.3)

AN OUTSTANDING AND STIMULATING BOOK PAUL A. CARTLEDGE, Spartan Reflections, Berkeley/Los Angeles: University of California Press, London: Duckworth, 2001. Pp. XII+276.
Paul Cartledge is an eminent scholar who has been dealing with research of Ancient Greek history for a few decades with a special accent on the history of Ancient Sparta. The result of his scholarly efforts is presented in excellent monographs on Sparta (Sparta and Lakonia: A Regional History 1300 to 362 BC, London 1979, reprinted with addenda 2002; Agesilaos and the Crisis of Sparta, London 1987), as well as on Greek history in general (his The Greeks: A Portrait of Self and Others, Oxford 1993, second edition 2002, may serve as a useful introduction to the study of Greeks' attitudes towards themselves and the world that surrounded them).* Spartan Reflections is a selection of Paul Cartledge's Spartan papers and articles written and published in a range of approximately two and a half decades (19772001). The collection includes 13 papers, concentrating on the Archaic and the Classical periods, of which two previously unpublished Spartan Kingship: Doubly Odd?" (pp. 5567), and The Mirage of Lykourgan Sparta: Some Brazen Reflections" (pp. 169184) and one originally published in Italian as La nascita degli opliti e l'organizzazione militare The Birth of the Hoplite: Sparta's Contribution to Early Greek Military Organization" (pp. 153166). This last paper presents a replacement for Cartledge's article published in 1977 (Hoplites and Heroes, Sparta's Contribution to the Technique of Ancient Warfare, JHS 97, 1127). Thus, a question could be raised why and to whom this collection, in which approximately three quarters of papers were republished, was necessary. To find the answer to the question, it should be taken into account that a number of papers were previously published in not easily accessible periodicals and publications, and in this way they are gathered in one place, which is always an advantage when they are used. The second, and no less of a novelty, is that the author wrote new introductions for all the papers, as well as added and revised notes with up-to-date bibliography. Thus, in one place and in a new light, all those interested in Spartanology have gained a sort of the best of" Cartledge's Opera Minora. Material published in the book is gathered in three larger parts: Polity, Politics and Political Thought (pp. 775), Society, Economy and Warfare (pp. 77 166), and The Mirage Re-Viewed (pp. 167191). Following are endnotes for each
* Cf. Ksenija Maricki Gadjanski's review on this book in Zbornik za klasine studije 2 (2000) 213214.

169

of the papers, a comprehensive and a useful updated bibliography (pp. 231263), and detailed indices (pp. 264276). The papers deal with many important and provoking issues of Spartan political, social and economic history: city and territory, military organisation, literacy, pederasty, position of women in society, etc. A great number of topics and raised issues make me concentrate in this review only on those papers, which I found most interesting and most provoking. After general introduction of an intriguing title 'Sparta-Watching' (pp. 35), what follows is one of the most significant papers in this collection: 'City and Chora in Sparta: Archaic to Hellenistic' (pp. 920; 19394). Cartledge starts from the famous judgment of Thucydides that it is wrong to draw a conclusion about one's power based on one's appearance (Thuc. I 10, the comparison between Athens and Sparta based on public buildings and appearance of these cities) and tries to answer the question why for such a long time, which archaeology also confirms, the city of Sparta remained organized like the oldest towns of Hellas just a group of villages without a clear city plan. Reasons for this continuity and a unique conservatism the author finds (pp. 14ff.), more in the political, and less in the cultural and economic spheres. With Lakedaimonians one should always keep in mind the power of tradition and the fact that they overrated their own history. On the other hand, the city of Sparta was raised as a kind of an armed camp on constant military alert", as seen by Cartledge (p. 15), not because of an outside danger (numerous Perioikic who dwelt round about" towns served as the first line of defence from the outside attack), but because of the enemy inside Helots. If we add the arrangement of villages which Sparta consists of, where the fifth village of Sparta", Amyklai, is separated from the other four (Pitana, Limnai, Mesoa, Kynosoura) by several kilometres, as well as existence of important sanctuaries on the borders around Sparta (thus in e.g. the sanctuary Amyklaion, in the mentioned Amyklai, there was the most important Spartan national festival), we can get close to the explanation why the largest state in the Greek world (8,000 km2) did not have an urban centre like the other Greek poleis. In the paper The Peculiar Position of Sparta in the Development of the Greek City-State" (pp. 2138) Cartledge analyses what is so special, and unique to the development of the polis of Lakedaimon, which was not characteristic for other Greek states. He (pp. 25ff.) defines the Spartan state as a polis and tries to answer when and how and why the establishment of polis had happened. In relation to that, he gives a modern interpretation of the so called Great Rhetra, unique by the significance of the documents for the early Spartan history, as well as the answer to the question how Sparta, unlike other Peloponnesian states, and some other Archaic Greek City-States, avoided the establishment of tyranny. The paper Literacy in Spartan Oligarchy" (pp. 3954) has an aim to investigate the role of education in the life of the community. It is evident that the simplicity of alphabet made an average Spartan man and Spartan woman gain basic knowledge of reading and writing, but some larger and wider education could only be available to the persons on the highest position in the state. Analysing ancient literary evidence, Cartledge assumes (mostly speculative assumption) what degree of knowledge and education was available to the kings, other military commanders, ephors, gerontes, ambassadors, common Spartan men and women The paper Spartan Kingship: Doubly Odd? (pp. 5567) represents a modern approach to the old problem on Lakedaimonian kingship. The author focuses on two powerful kings whose careers are well known to us the Agiads' Kleomenes I (c. 520490) and the Eurypontids' Agesilaos II (c. 400360). To the eternal" question if the Spartan kings were indeed the real kings, Cartledge emphasizes that a king in Sparta was a king in a larger degree than an elected Athenian magistrate,

170

also called the king" (basileus). He concludes that, although Spartan kings had minor authority at home, in a war their authority became real and much bigger, something like Roman imperium, which implied having the right to life and death, even over Spartan citizens. Comparatively Equal: A Spartan Approach" (pp. 6875) is a paper where the author analyses important terms like isokratia, isonomia, isotimia, homoiots, comparing Athens and Sparta. He concludes that while an Athenian was first a citizen, and then a warrior, a Spartan was first a warrior and then a citizen. Frequent comparisons between Athens and Sparta can sometimes be an impediment. Although Athens was by far the best-documented state of Ancient Greece, the largest part of Greece was not Athens. Perhaps because of that, one should whenever it is possible, restrain from the comparison of these two most famous states of the Greek world (for modern approach to this problem, cf. papers from R. Brock & S. Hodkinson (edd.), Alternatives to Athens. Varieties of Political Organization and Community in Ancient Greece, Oxford 2000). The Politics of Spartan Pederasty" (pp. 91105) is a rather speculative paper, by the author's acknowledgement. Nevertheless, Cartledge raises the question of veracity of testimonies and concludes that of all the sources only Attic Comedy and Plato talk explicitly about this phenomenon. Reasons for this phenomenon should, naturally, be looked up in the unique system of public education of Spartan youth (agge), and in common messes (syssitiai). The paper Spartan Wives: Liberation or Licence" (pp. 106126) investigates the position of women in the Spartan society and raises the question of what degree of freedom Spartan women enjoyed, especially if we have in mind a number of anecdotes which label Lakedaimonians as those who are ruled by women" gunaikokratoumenoi (cf. also now Sarah B. Pomeroy, Spartan Women, Oxford 2002, the first full-length study of the subject). In the end, with all the praises for the outstanding and stimulating book which will set markers for the future research, I will, however, make a small remark considering the choice of material: although the author's intention to put the accent on internal history of Sparta was obvious, it is a pity that one, in my opinion, of Cartledge's most interesting articles was omitted, the one which deals with special connections of Sparta with Samos (Sparta and Samos: A Special Relationship?" CQ 32, 1982, 243265), since the international connections had been, for centuries, an important and inevitable part of Spartan history and politics.

Mirko Obradovi

UDC 355.48(=163.3)-03/-00"(049.3)

MACEDONIAN ARMY IN HELLENISTIC EPOCH M. B. HATZOPOULOS, L'organisation de l'arme macdonienne sous les Antigonides. Problmes anciens et documents nouveaux (MELETHMATA, 30), Athnes, Centre de Recherches de l'Antiquit grecque et romaine/Paris: Diffusion de Boccard, 2001. Pp. 196 + XX Pls.
Within the productive research Meletemata series of the Athens Research Centre for Greek and Roman Antiquity (K.E.P.A.), a useful study appeared on Anti-

171

gonids' army by Miltiades B. Hatzopoulos, the Director of the Research Centre for Greek and Roman Antiquity of the National Hellenic Research Foundation and today's leading authority on pre-Roman Macedonia. As a matter of fact, the study is about the continuation of the research which the same author started with a sequence of his prominent works on Ancient Macedonian history in pre-Roman time. The culmination of the research was a two-volume study dedicated to Macedonian institutions in the time of the kings published in the same series (Macedonian Institutions Under the Kings, MELETHMATA 22, Athens 1996). In the above mentioned study Hatzopoulos had already dealt with the Macedonian army in general as one of the most important state institutions (pp. 443 460). However, the quality and importance of the documents published over the last decade as well as the growing significance and diversity of recently found frescoes and relief sculptures of Macedonian soldiers on tombstones from various parts of Macedonia (Amphipolis, Kalindoia, Edessa, Idomene), and the inclusion of this fresh material in a historical study like this one, enabled the author to have an access to a new scientific approach to the problem and better understanding of Macedonian military institutions. As a result we have got so far the first monograph dedicated to the Antigonids army which will represent a useful and essential starting point for any further research on such a subject. For that reason we shall start this account in a slightly unusual way, beginning from the review of epigraphical appendix which represents a special value of this publication. On 17 pages of the appendix (pp. 151167) Hatzopoulos presents Greek texts with full transcriptions and lemmata, followed by the apparatus criticus, and also provides photographs of stones or squeezes for all the inscriptions. Hatzopoulos does not give translations of the inscriptions in the appendix, but he thoroughly analyzes important parts from them throughout the study. Some of the inscriptions have been known for decades and have already been published in a number of publications (no. 1 I, Philip V's military diagramma from Chalcis"; no. 3, Philip V's military diagramma from Amphipolis"; no. 6, Philip V's letter to Archipos", cf. e.g. the above mentioned Macedonians Institutions Under the Kings, II, nos. 12, 13, 17), but there are several new and important inscriptions for the topic which Hatzopoulos deals with. They are, first of all, the letter of Antigonos Doson to Beroia with a list of 60 officers of the city who took part in a war campaign (no. 5 in appendix cf. EKM I 4) and two regulations of Philip V concerning the military service from Drama/Amphipolis and Cassandreia respectively (nos. 2 I and 2 II in appendix, ed. pr. P. Nigdelis K. Sismanides, Ancient Macedonia VI, Thessalonike 1999, 807822). Hatzopoulos offers a thorough analysis of the documents comparing them with data from other sources. Apart from the introduction, the conclusion, the epigraphical appendix, and the indices, the book is structured in three main parts. Part I (pp. 2384) is a discussion of different formations, branches and units of Macedonian citizens' army. The author studies their war effectives and armament of each of these formations. The largest section of part I is, naturally, dedicated to ground forces. The section on garnizon units (pp. 2933) is almost completely based on epigraphical material (Philip's diagramma from Chalcis, no. 1 I, and a new copy from Kynos (no. 1 II). Considering cavalry, Hatzopoulos does not agree with the widespread opinion that in the time of the Antigonids the cavalry percentage in total military structure decreased in favour of phalanx compared with the time of Alexandar the Great; and concludes, comparing numbers from literary sources, that the cavalry kept its great significance in Hellenistic period (p. 34). A stela relief from Kalindoia presenting a horseman in gallop (Pl. IIIb), and a fragmentary stela relief from Edessa (Pl. V) closely show the appearance and equipment of Macedonian cavalry-men.

172

In the section dedicated to various units of infantry hypaspistes, peltastes, phalangites the chapter which deals with hypaspistes (pp. 5666) is especially interesting, since the term hypaspistes appears only twice in literary sources from the time of the Antigonids (both at Polyb. V 23, 3; XVIII 32, 2). Comparing information from literary sources with epigraphical evidence, the author correctly concludes that it was about an elite military unit in king's vicinity, which took a role of the king's guard and some sort of military police. Nevertheless, it is impossible, relying on available sources, to determine their correct number. The next chapter (pp. 6673) deals with units known in sources (Polybius, Livy, Plutarch) as peltastes. These Macedonian peltastes should not be equalized with Greek peltastes in the meaning of light troops, light infantry, light armed, soldiers without heavy armour" (psiloi), but it also refers to a sort of special units, since another elite unit agema is often mentioned with them. The total number of soldiers of these elite units was in time of Philip V and Perseus, Hatzopoulos concludes, 5,000, of which 3,000 were peltastes, and 2,000 formed agema. Concerning the units of heavy infantry (phalanx), which comprise the largest part of ground forces of Macedonian army from the time of Philip and Alexander to the Antigonids, sources for the period of the Antigonids (Polybius and sources depending on him Livy, Diodorus) divide them by the type of shields, into leukaspides and chalkaspides. The effectives of phalanx ranged from 10,000 engaged in the campaign of Antigonos Doson on Peloponnesus in 224 BC, to 21,000 in 171 BC. Hatzopoulos considers that in the time of Perseus 24,000 heavy armed infantry, at the most, could be raised, of which perhaps 12,000 leukaspides and chalkaspides respectively. When 5,000 peltastes and soldiers of agema are added to these, the total comes up to 30,000 infantry (pp. 756). Concerning the subdivisions inside phalanx (pp. 767), the basic unit is lochos consisting of 16 men; four lochoi make a tetrarchia (64 men), 4 tetrarchiai make a speira (256 men), 4 speirai make a chiliarchia (1,024 men), and 4 chiliarchiai make a strategia of 4,096 men led by strategos. In the second part (pp. 87127) the author, on the basis of new documents and the regulations on army previously published, studies the citizens frame of recruitment, the age of recruits, census and their family position. Regarding recruitment, he cautiously presents previously outlined hypothesis (cf. Institutions I 237 38; 45356) on four districts (Upper Macedonia, Bottia, Amphaxitis, and first meris) as basic administrative-military units, which could, after the fall of the Kingdom, serve to Romans as a frame for a new administrative division of Macedonian state into districts merides (pp. 879, cf. also 119122). One of the highlights of the book as a whole is a chapter (pp. 9198) dedicated to a family as a basic unit in recruitment (each family group provides one soldier). The author focuses on terms pyrokausis and politeuma appearing for the first time on epigrahical material from Macedonia (nos. 2 I and 2 II in epigrahical appendix). It is quite clear, the author concludes, that the term pyrokausis designates family units and is equivalent to the term oikia meaning household, family, hearth", while politeuma means community, body of citizens". In that meaning politeuma also appears in some other documents from that time (cf. e.g. Syll.3 543, Letters of Philip V to Larissa, and OGIS 229, ll. 5960). On the other hand, when regarding a conscription, based on the epigraphical evidence from Macedonia, Hatzopoulos concludes that the conscription started at the age of 15 and lasted to the age of 50, maximum 55 as reservists. The aim of these measures is, undoubtedly, an obvious desire and effort to ensure a sufficient number of recruits and for that purpose a detailed military census is done, and all possible cases inside a family unit are estimated. Precise criteria based on personal wealth are required for admission and serving in elite units (agema of peltasts and hypaspistes).

173

Part III (pp. 131145) of this scholarly work is dedicated to training (pp. 133140) and army discipline (pp. 14145) based on the documents from Macedonia itself, as well as on analogy with better known examples from Greece. The sources confirm that, like in the Greek world, ephebeia lasted from the age of 18 to 20, and that the neoi were young men between the age of 20 and 30. All taken into account, this is a very useful book which brings a lot of new information and it shows the growing importance of epigraphical documentation for the study of Macedonian history in the Hellenistic period compared with traditional literary sources (Polybius, Livy, and others). What becomes clear is the existence of a fascinating, well-organised, stable military organisation as a result of state care and engagement of kings from the Antigonids dynasty in that field. In the conclusion of his work, the author, in terms of new epigraphical material, especially emphasizes efforts of Philip V who deserves to have his role revaluated and rewritten, as well as his role as a great reformer and legislator and some kind of the third founder of the Macedonian state acknowledged: Philippe V merge comme un grand lgislateur, un grand rformateur, voire le troisime ktistes, apres Perdiccas I et Philippe II, de l'Etat macdonien" (p. 148). The Book closes with lengthy indices (detailed general index of terms, pp. 171180, and useful and complete index of Greek personal names and words attested on inscriptions). Illustrations of most of the monuments complete this, in all, successful volume.

Mirko Obradovi

UDC 821.124'02.09+821.14'02.09(049.3)

NOVA PROMIQAWA ANTIKE KWIEVNOSTI: Homerologija Antike Literatur in neuer Deutung. Herausgegeben von Anton Bierl, Arbogast Schmitt, Andreas Willi. Festschrift fr Joachim Latacz anlsslich seines 70. Geburtstages, K. G. Saur, MnchenLeipzig, 2004, p. XI + 389 + Tafel XVI
Inspirativna kwiga dvadesetak autora iz vie zemaqa saiwena je s namerom da se iz perspektive wihovih najnovijih istraivakih rezultata predstavi jedna egzemplarna oblast antike, kakvom je uvek smatrana wena kwievnost i filosofija. Okupqawe ovih vodeih naunika u toj tematici nije se ipak dogodilo bez povoda, koji je ovom prilikom bio iskazivawe poasti najviem ugledu" koji profesor Jozef Lata (roen 1934) uiva u meunarodnoj naunoj zajednici na osnovu svojih obimnih i znaajnih istraivakih napora. Dakle, kwiga je u stvari Spomenica koju su dugogodiwi prijateqi i saradnici pripremili za 70. roendan istaknutog naunika i bazelskog profesora. Sam profesor Lata je 2004. godine izjavio da se on pune pedeset dve godine" bavi Homerom, jo od gimnazijskih dana. Poiwui svoju naunu karijeru u Vircburgu i Majncu, postao je vodei bazelski, evropski i svetski helenista, objavqujui vie od devetnaest hiqada bibliografskih jedinica irom sveta. Homer i Troja, Ahilej pre svih junaka, bili su glavna uporita u Lataevom dokazivawu da stari Grci ni-

174

su od jue". Bavio se naravno i arhajskim periodom grke kwievnosti od Homera do Pindara, nezaobilaznom grkom tragedijom, sastavio Malu enciklopediju antikih autora (Kwievni portreti od Homera do Boetija), 1996. godine, kwigu koja bi nama jako korisno posluila, izradio komentare za Homerovu Ilijadu, dao brojne priloge i klasinom leksikonu Der Neue Pauly 19, Stuttgart, 19962000, itd. Bavio se, naravno, i mnogim irim temama, od Niea do pedagokih i popularnih publikacija, da bi doprineo uvrewu uverewa da su antike studije i danas potrebne, kako za razumevawe davnih vremena, tako i za skorawe u naim smutnim vremenima". Zastupao je stanovite o politikoj funkciji grke tragedije, a i o pozoritu kao koli politikog miqewa uopte. Ova Spomenica na osam strana notira naslove profesora Lataa samo od 1994. do 2003. godine, ukquujui i doktorske radove raene pod wegovim rukovodstvom. Iz ovoga kratkog naunog profila profesora Lataa logian je i sadraj wemu posveene Spomenice. Prvih osam radova posveeni su homerologiji (str. 3143), drugi segment obuhvata dosokratsku filosofiju (str. 147181), sa studijom K. Ridvega o poreklu rei filosofija", trei odeqak kwige je posveen tragediji i komediji sa tri studije (185225), a Platonom i Aristotelom u sledeem odeqku bave se dve obimne studije (229273). Peti odeqak je posveen Apoloniju Roaninu i helenistikom pesnitvu (277304) i time se zatvara krug grkih tema obraivanih u ovoj kwizi. Iako zapremaju mawi obim u kwizi, dve teme posveene rimskoj kwievnosti u estom segmentu (307349) bave se dvojicom velikih rimskih autora, Vergilijem i Senekom. Sedmi odsek u kwizi, papirologija, predstavqa pravo iznenaewe, jer se bavi jezikim napomenama uz papirus Petra 17 (inv. 10)", pisanog na grkom, kao i ostali papirusi iz Petre, osim kraih izuzetaka na latinskom (inv. 6a), sa semitskim preteno arapskim toponimima u grkom prepisu. Tekst Ludviga Kenena (Koenen) pokazuje osobine grkog jezika u Petri u 6. veku. Oigledno je da bogatstvo tema i studija u ovoj kwizi ilustrovano prigodnim slikama uz neke tekstove o Homeru, zasluuje i da se pojedinano o wima govori. Homerologija svakako poiwe i zavrava se arheologijom, jer je nemogue izbei proimawe materijalnih istraivawa i literarnih tumaewa. Za Manfreda Korfmana (19422005), arheologa iz Tibingena od 1988. godine, i wegova dugogodiwa istraivawa na terenu, ne postavqa se pitawe neophodnosti izmene slike o Troji, pre svega kao savezniku Hetita1 u estokom sukobu tadawe dve supersile Mikenaca i Hetita. Stoga Korfmana u ovom prilogu pod naslovom Von den Ruinen Troias zur 'Landschaft Homers' (331) zanima das Danerthema": Homer kao istorijski izvor. Wegov tekst, praen obimnom bibliografijom, izlae najpre nalaze wegovih istraivawa preistorijske arheologije u Troji i okolini, a zatim u dijalogu sa Lataevim shvatawima da pria o Troji verovatno poiva na istorijskoj pozadini, iznosi svoje miqewe, i danawe anatolistike da ovaj pogled treba ograniiti jasnim podacima o postojawu znaajnog mesta Wilusa (= Willios/Troia), kojim je vladao Alaksandu. Homerske studije su kod nas, naalost, ve due zamrle, to je oigledno teta, s obzirom na mnoinu
1 Znaajan doprinos novijim znawima o Hetitima daje i na istaknuti hetitolog i urednik naeg Zbornika Emilija Mason (CNRS).

175

novih i znaajnih saznawa koja se pojavquju u svetu. Tim pre to se homerskim istraivawima pridruila anatolistika, kako je zove Korfman, i mikenologija, a i egiptologija i balkanologija. Od vremena naih autora koji su se ovim temama, prevashodno kwievnim pristupom, bavili, kao to su Milan Budimir, Milo N. uri, Miron Flaar, dosta se stvari promenilo i saznalo i naa bi klasina nauka to morala pratiti. Korfman daqe izlae novije materijalne nalaze s jedne strane, ali i analizira nove studije o ovim pitawima, uz to opisujui posete poznatih helenista ovom lokalitetu, wih tuce na broju, 19861997, od kojih neki (npr. John V. Luce iz Dablina) nedvosmisleno veruju u istorijsku verodostojnost jednog Trojanskog rata, zajedno sa Herodotom i Tukididom (str. 21). Tako se moe zakquiti da se i Korfman i Lus slau sa Lataevim miqewem iz 2003. godine da Homera treba uzeti ozbiqno" (Homer ist ernst zu nehmen"). Zanimqiv je pregled religijskih podataka koje daqe donosi Korfman, paralele izmeu Jahvea, Zevsa, Teupa i drugih, ali to ne moemo ovde detaqno izlagati (str. 25). Wegov zakquak je da se predeo i priroda na granici Azije i Evrope, izmeu Crnog i Sredozemnog mora kao i izmeu Turske i Grke jo mora izuavati. On se zalae i za izgradwu jednog Homerskog vrta" u tom predelu, to bi omoguilo da se odredi i nekih petsto naziva biqaka koje daje Homer u Ilijadi, ali i 336 tipova biqaka identifikovanih u iskopavawima (npr. S. Riehl 1999. godine). Drugi rad posveen homerskim istraivawima u ovom Zborniku tie se sasvim drukije oblasti. Re je o stilistikim ispitivawima indoevropskog porekla kod Homera: (An Indo-European stylistic feature in Homer (3349). Namera Martina L. Vesta, istaknutog oksfordskog heleniste, jeste da svojim sadawim istraivawem prui sigurniju potvrdu trajnom uverewu naunika da homerska epika ne samo to potie od mikenskih prethodnika, nego uva i neke tragove jo starije poetske tradicije"2 (48). M. L. Vest analizira versifikacijsku konstrukciju stiha od tri imena, nazivajui je Augmented Triad, npr. Il. 1, 145: Ajant ili Idomenej ili divni Odisej".3 S tim poredi podatke sanskritologa o slinoj pojavi u Mahabharati (Adolf Holcman, 1892), koja je dovela do razmiqawa o ein indogermanisches Urepos", ili ak, odlunije, eine Stileigentmlichkeit der indogermanischen Poesie" (Hermann Hirt, 1927), koja se esto sreta kod Indijaca, Grka i Germana. Posle iznoewa kratkog istorijata ovih pogleda, Vest daje listu mesta koja je sam prikupio u Homera (Katalog brodova), u Hesiodovoj Teogoniji, ali i u Rgvedi, Atarvavedi i u oba indijska epa, Mahabharati i Ramajani. Svuda je navoewe treeg imena, kao u pomenutom Odisejevom sluaju, praeno epitetom koji ovu stilistiku formulu i ini specifinom. Iako Vest kae da niko nije sline paralele traio u iranskoj epici, on veruje da je naao potvrde u Avesti. To ga je navelo da se upita (str. 38) da li je doneo dovoqno evidencije za potvrdu tezi da je The Augmented Triad something inhereted from proto-Indo-European." Ali ovo su sve podaci s Istoka, koji, ako se ne kombinuju i sa paralelama sa Zapada, ne pruaju dovoqno osnova da se utvrdi protoindoevropska starina ovog detaqa. Stoga razmatra paralele iz latinskog ili germanskog stiha, kako su neki ve uradi2 Kod nas je davno profesor Budimir objavio rad De Iliade quadam Phrygia, iva antika, /2 (1958) 227235. 3 M. N. uri; Vest kae: lordly.

176

li, iako naglaava da su ovo nedovoqni ili mlai primeri, naroito to kod Rimqana mogu biti imitacija grkih modela. Dopuna moe doi iz ranih keltskih kwievnosti, kao i iz staroengleskog korpusa, npr. u Beovulfu 61: Heorogr ond Hrgar ond Hlga til (Heorogar, Hrothgar, and Halga the good"). Slede brojni primeri iz nordijske tradicije, Eda i Saga, kao i iz obimnog staroirskog materijala. To ga dovodi do zakquka da je The Augmented Triad as much at home in the early poetic traditions of the west as in those of Greece and India" (p. 43). Iako su ovi primeri mlai (najraniji iz 7. veka, ukazujui na gotski svet iz 4. veka), najverovatnije u tome postoji kontinualna tradicija sve do herojske pesme koju pomiwe Takit (Ann. 2, 88): Canitur adhuc barbaras apud gentes".4 Samo nam nepostojawe pisanih podataka onemoguava da ovu pojavu trasiramo u dubqu prolost. Autor dosta pawe poklawa i pitawu silabike strukture ovih stihova, emu ovde nije mogue pokloniti vie pawe. Wegov zavrni stav je sledei (str. 44): It seems, then, that this is a pattern truly characteristic of Indo-European poetry over the whole area from India to the Celtic west. It is not tied to a particular metre, but can be adapted to new metres as they arise. It developed initially, we may suppose, because on the one hand there was a tendency to group names and other things in threes, and on the other hand there was need of a simple technique for filling out a verse to its due measure. We have seen that the Augmented Triad frequently serves this purpose in Greek and Sanskrit verse". Oigledno je da se izmeu ova dva ispitivana pola, Istoka i Zapada, nalazi i slovenski svet, ali u ovoj studiji, naalost, kao ni u priloenoj bibliografiji, ne pomiwu se eventualne slovenske paralele. I sledei tekst u Zborniku bavi se poetskom stilistikom kod Homera. To je krai tekst profesora Malkolma Vilkoka (Malcolm Wilckock) pod naslovom Traditional epithets (5162). On polazi od naziva i koncepcije Milmana Parija o tradicionalnim epitetima, iako, vrlo zanimqivo, ovog sad ve klasinog autora ne notira u bibliografiji. Jedino navodi rad W. M. Sale: The Trojans, statistics and Milman Parry, iz 1989. godine, ali ne i raniji rad istog autora iz 1984: Homeric Olympus and its formulae. Ja sam imala prilike da na Harvardu vidim kolekciju Milmanovih aluminijumskih gramofonskih ploa velikih dimenzija, do kojih me je poveo profesor Albert Lord, zajedno s Bajnumom i Ivanom Gaanskim. Vilkok ne navodi ni Lorda ni slovensku, tanije srpsku epsku komponentu, iako je oigledno dobro poznata u Americi. Izvesno opravdawe za ovakvo, ve uobiajeno izostavqawe u zapadnoj naunoj literaturi, jeste okolnost to se autor u ovom radu bavi Ilijadom i Odisejom. Sledei Parija, Vilkok smatra da mnogi epski epiteti nisu bili komponovani za Ilijadu, nego su pre we postojali (pre-existed"): A charac4 Kod nas se komparativnim izuavawem epike bavilo ranije dosta struwaka, pa i nai profesori M. N. uri, M. Budimir i V. ajkanovi. Sada su na tome angaovani naroito Nenad Qubinkovi i klasiar Aleksandar Loma, koji je, posle vie radova, objavio 2002. godine i obimnu studiju Prakosovo. Slovenski i indoevropski koreni srpske epike (str. 352). On tu pokree mnoga pitawa, koja jasno pokazuju da se na ovom poqu jo mnogo mora raditi, i to u intenzivnijoj saradwi s veim brojem struwaka. teta je to, kao i obino, koriena literatura kod wega nema slovenskih autora.

177

ter with his own distinctive formulaic epithets must have come from the past, and been sung of in poetry before the Iliad" (51). Na osnovu analiza epiteta pet parova linosti: Odiseja i Menelaja, oba Ajanta i Ahileja, Nestora i Meriona, Diomeda i Ajneje, Patrokla i Hektora, on zakquuje da nije verovatno da je ijedan od tih krupnih primera smislio sam pesnik Ilijade: On the evidence of the traditional epithets, then, it is unlikely that any of these major characters was invented by the Iliad poet. Odysseus, Menelaos, the Aiantes, Nestor and Meriones had an established history in saga; Achilleus had been the dominant figure in the specialised fighting in front of Troy; Diomedes and Aeneias were fairly recent additions; even Patroklos and Hektor predated the Iliad" (p. 61). Dva istaknuta struwaka za grku naratologiju, Holananka Irene de Jong i profesor sa Braun univerziteta Rene Ninlist5 u sledeem radu obrauju pitawe perspektive naracije u Homera: From bird's eye view to close up. The standpoint of the narrator in the Homeric epics (6383), polazei od eventualne razlike izmeu perspektive naratora ili nekog lika iz epa. Iznosei predloge drugih autora u vezi s ovim, autori naglaavaju da su u toku rada postali svesni ogromne kompleksnosti ove teme. If the present paper should prove to engender such further discussions, it will have achieved its goal", poruuju autori na kraju rada (81). Smatram da ova vrsta kwievno-teorijskih ispitivawa treba da angauje i nae mlae struwake, posebno s mogunou da se helenska tematika komparira s odgovarajuim nalazima iz nae narodne poezije. Pa i Wegoa, zato da ne. Profesor klasine arheologije s Univerziteta u Vircburgu Erika Simon svoj kratak prilog naslovila je: Homer und Odysseus (8593). Ona naglaava da se Ahilej u Odiseji samo dva puta javqa (Od. 11, 471492 i 24. 15; 24, 3399), i to kao pokojnik u Hadu, ali da je Odisej i u Ilijadi linost koja deluje u centralnim situacijama, npr. u poslanstvu kod Ahileja (Il. 9, 169 i 9, 223306), kao i u sledeem, 10. pevawu. Profesor Simon smatra da se u ovom pevawu Ilijade najjasnije vidi duboka starost tradicije o Odiseju, najpre po opisu wegovog lema od veprovih zuba, kakav je poznat iz bronzanog doba u nalazima in natura, kao i iz mikenske likovne umetnosti. E. Simon se poziva na rad P. Filipsona iz 1947. godine: Die vorhomerische und die homerische Gestalt des Odysseus, da bi zakquila: Es muss weit zurckreichende Traditionen ber Odysseus gegeben haben, aus denen Homer schpfen komte" (85). Autor u ovom radu iznosi dodatne podatke za to shvatawe iz klasinih pesnika. Beleka Xozefa Rusoa (95102) govori o simbolinoj predstavi Odisejevog suda s lukom (Odysseus' trial of the bow as symbolic performance), koja postoji u epici, mitu i bajci svih naroda sveta, kad se pretendenti takmie za ruku princeze u zadacima kojima se postavqaju skoro nemogui uslovi. Opisujui celu scenu sa lukom i strelom koja probija gvoe (!), autor eli da naglasi da tim tehnikim analizama we miss the essence of Homer's artistry as a storyteller if we look too closely for the physical reality he describes" (97). On smatra da je takav doslovan pristup neadekvatan krupnom trenutku simbolikog izlagawa u Odiseji. Dugo oekivani kraq se vraa i scena sa lukom je epifanija tog saoptewa, ogromne simbolike snage. Pravi kraq se vratio, i on obavqa to samo pravi kraq moe. Prosci su iskqueni iz
5 Sa treim kolegom objavili su 1997. godine kwigu na tu temu. V. u F. De Yong, Ren Nnlist, Angus Bowie, Studies in Ancient Greek narrative.

178

te herojske prolosti. Wegova vetina sa lukom tim je vie simbolika, jer Odisej iz Ilijade nije po toj vetini poznat, kao npr. Filoktet i posebno Herakle iz jednog ranijeg sloja grke tradicije. Autor daqe daje paralele sa specijalnim kraqevskim orujem lukom" iz Budinog ivota i Mahabharate i Ramajane, kao elementa indoevropske tradicije i kulturno povezanog Bliskog Istoka. Navodi ak i podatke o Atili, Mitridatu i otomanskom caru Selimu , a kod svih wih se luk tretira kao karakteristika wihovog carskog dostojanstva. Ruso zavrava svoj tekst blagim uewem to jedno drugo simboliko objawewe ovog detaqa s lukom i strelom nije nalo vie mesta u homerologiji. Re je o tzv. frojdovskom objawewu, jer indolozi tvrde da je u Hindu epici primarna erotska funkcija ove simbolike, kojoj ne treba nikakav frojdovac da bi je formulisao, kako kae V. Doniger.6 Stoga autor pledira da se ova scena s lukom tretira kao 'multivalent' statement, an act that signifies on several levels". To je dramatski vrhunac zbivawa, posle ega dolazi do ponovnog spajawa sa Penelopom u 23. pevawu kao emotivnog olakawa i smawewa akumulovane tenzije. Uz ovaj rad vaqa istai trud autora da koristi i iru literaturu, pomiwui i paralele od Irana, Skitije i Kine, sve do ruske usmene poezije, kao i paralele iz egipatskih i hetitskih izvora kako su ih prikupili autori kao . ermen ili M. L. Vest,7 kao i ve navedena Vendi Doniger, orijentalista. Krug tema oko Odiseja zavrava se u ovom Zborniku radom bazelskog profesora za grku filologiju Antona Birla, jednog od tri urednika ove kwige. Wegova dua studija (103126) ima naslov: Die Wiedererkennung von Odysseus und seiner treuen Gattin Penelope, s podnaslovom: Das Ablegen der Maske zwischen traditioneller Erzhlkunst, Metanarration und psychologischen Vertiefung. Autor najpre ukazuje na brojne novije radove koji nagn3risij, prepoznavawe dvadeset godina razdvojenog branog para, tumae kao tloj i istovremeno kao vrhunac cele prie u Odiseji, momenat koji je od 19. veka razliito obrazlagan. ak se uzimalo da je do prepoznavawa dolo ve u 19. pevawu. Autor ove studije, prihvatajui tumaewe i profesora Lataa, kae da se tvorac nae Odiseje, u suprotnosti sa svojim prethodnicima, vie zapravo ne zanima za fakticitet istorije, nego svoju pawu usmerava na qudsku dimenziju, dakle na to da fiksirani ishod jedne jednostavne prie o povratku kui, usmeno prenoene vekovima, uini shvatqivim iznutra". Autor formulie svoj ciq u ovoj studiji na sledei nain: Ich will mein Augenmerk darauf richten, wie der Dichter das durchaus vorhandene menschliche Interesse zugleich in der traditionellen Erzhlweise aufhob, die auf die eigene Beschftigung in metanarrativer Weise reflektiert und sich ihres Tuns bewusst ist" (195). Autor u tom smislu kao centralno znaewe nostos-epizode posmatra masku. Nije ovde moguno izlagati wegove detaqne analize i brojne primere iz Odiseje, kojima ilustruje svoju tezu. Odisej je vaspostavqen najzad kao gospodar i kraq kako u svom dobu, tako i u polisu; Die traditionelle Heimkehrerzhlung hat sich zum aristokratischen Grossepos ausgedehnt und kommt darin zu einem wrdigen Abschluss" (123).
6 W. Doniger, Splitting the Difference, Gender and Myth in Ancient Greece and India, Chicago/London, 1999. 7 G. Germain, La gense de l'Odysse, Paris, 1954; M. L. West, The East Face of Helicon, Oxford, 1997.

179

I ovde je, naravno, teta to nema pomena poznatih paralela u srpskoj narodnoj pesmi,8 pa i u naoj umetnikoj kwievnosti.9 Ali to je zadatak naih struwaka da se s tim vie predstave svetu. Posledwi rad iz segmenta o homerologiji u Zborniku pripada profesoru helenske kwievnosti u Pizi i saradniku naeg Zbornika za klasine studije, Franku Montanariju. Wegov rad pod naslovom La filologia omerica antica e la storia del testo omerico (127143) u stvari se sadrinski nastavqa na wegove ranije radove i na rad objavqen u dvobroju 45 Zbornika za klasine studije Matice srpske.10 U tom je profesor Franko Montanari ispitivao radove prvih komentatora Homera, jo pre 2500 godina. On tu ponovo istrauje izvesna poglavqa iz istorije recepcije homerskih poema, ime nam je omogueno da razumemo shvatawe Homera tokom vekova. Zajedno sa M. mitom, Montanari smatra da je u drugoj polovini 20. veka istraivawe na poqu antike kritike Homera napredovalo na nain koji se nije mogao predvideti. Montanari navodi i analizira niz novijih autora i wihovih pogleda na tu temu (M. L. West, G. Nagy, A. Rengakos, R. Janko, H. Thiel, H. Erbse i drugi). U tom kontekstu vanu ulogu igra i papirologija, ime se bavi i Montanari (npr. u ediciji Commentaria et Lexica Graeca in Papyris reperta, s grupom kolega) ili S. Vest u kwizi The Ptolemaic Papyri of Homer (1967) ili kasnijim radovima. Stoga je na kraju ovog Zbornika za profesora Lataa uvren i jedan rad posveen papirologiji.

Ksenija Maricki Gaanski

UDC 821.124-1.09 Ovidius Naso P. (049.3) 821.163.41-95

NOVO TUMAEWE ODNOSA IZMEU NARCISA I NIMFE EHO Joachim Ringleben: Woran stirbt Narzi? Widerhall und Spiegelbild als tdlicher Schein. Zum Liebestod von Echo und Narzi (Ovid, Metam. III, 339510). Nachrichten der Akademie der Wissenschaften zu Gttingen. I. Philologisch-historische Klasse, Gttingen 2004, str. 30.
Od 1995. godine Akademija nauka u Getingenu objavquje, kao posebne publikacije, javna predavawa svojih lanova. Jedno od wih, Joahima Ringlebe8 Cf. Ivan Gadjanski, The Vitality of Some Ancient Balkan Motifs as found in Serbocroatian Epic Poetry, iva antika, Skopje, HH/1 (1971) 313324, Ivan Gadjanski, The Candian War and Serbian Folk Poetry, H Ellda t3n nhsi3n B/, Au0na, Ellhnik Grmmata, 2004, 115118. 9 Ksenija Maricki Gaanski, Povratak ratnika. Antike nijanse u poetici Miloa Crwanskog, u kwizi: Istorija na saputnik. Antike i moderne teme , Vrac, 1998, 185198. 10 Franco Montanari, Antichi commenti a Omero: alcune riflessioni, Zbornik za klasine studije Matice srpske, br. 45 (20022003) 2941. 1 Joahim Ringleben (1945), studirao evangelistiku teologiju i filosofiju u Getingenu i Tibingenu, habilitacionu tezu odbranio u Kilu; sad je dekan Teolokog fakulteta u Getingenu; redovni lan Akademije nauka u Getingenu; objavio je devet kwiga iz oblasti teologije i filosofije, o Hegelu, Kjerkegoru, Sv. Avgustinu; tako-

180

na1, proitano je 15. oktobra 2004. godine na sednici filoloko-istorijske sekcije ove Akademije. Tema je iz antike kwievnosti i odnosi se samo na znaaj i na znaewe koje Eho ima u treoj kwizi Ovidijevih Metamorfoza. Autor se u uvodu poziva na povezanost smislenosti pitawa o tom od ega, zapravo, umire Geteov Verter, kao to je, ne mawe vano, i ono o Narcisovoj smrti kod Ovidija. Problemski provokativno uspostavqa vezu o prividu smrtnosti Narcisa i wegove samozaqubqenosti. Upozorava, pri tom, i na svoj raniji koautorski rad sa S. A. Jergensenom, o teolokoj recepciji epizode o Narcisu, koja se ukrta s ukupnom istorijom morala.2 Ovaj novi rad podeqen je u tri dela: 1. Eho (str. 611); 2. Narcis (str. 1125); Collusio tajni dogovor (str. 2628); sledi spisak literature, ukupno 28 jedinica, meu kojima se nalazi i nekoliko priloga iz kwige Ovid and the Rennaissance Body (Toronto 2001), koju je priredio Goran Stanivukovi, nekadawi asistent novosadskog univerziteta, koji je danas univerzitetski profesor u Kanadi. U Ovidijevom pesnikom pregledu antikih motiva o preobraewima, kojima se objawava postanak pojedinih prirodnih pojava, ini se da je za literaturu najpoznatiji deo postao onaj o Narcisu. Grki mit o lepom deaku-mladiu koji je odbijao svaku qubav, naroito naklonost nimfe Eho, Ovidije je pesniki opisao u treoj kwizi svojih Metamorfoza. Zbog ovakvog svog odbijajueg stava Narcis biva kawen; u momentu kad je ugledao svoj odraz u vodi i zaqubio se u sebe, umire od ewe za qubavqu. To samoubistvo sumwajueg postaje dominantna tema Ovidijevih stihova. Ovidijevskoj tradiciji, kod pesnik koji se naslawaju na velikog Rimqanina, pripada i vana razdeqenost u delove one epizode o ogledalskoj slici u stadijumu zablude; u woj, kao i u kasnijem stadijumu osveivawa, Narcis veruje i saznaje da deak u vodi jeste sopstvena slika i da wegova qubav nikad nee biti ispuwena. Neoplatonska filosofija interpretira Narcisa kao simbol due koja predanou prividnoj slici smislene lepote tone i propada u duhovnu tamu. Novo tumaewe Ovidijeve varijacije na antiki mit u tumaewu Joahima Ringlebena izgleda da je odmaklo daqe, naroito u pogledu wegove ideje o nerazdruivoj povezanosti i ukrtenosti tune istorije nimfe i samozaqubqenog mladia. Nimfina sudbina slui, izmeu ostalog, i za to da se nuno razvija i Narcisov udes, kao i da se jasno definie. Po Ringlebenu, tek na pozadini nemogunosti Narcisove qubavi prema nimfi (tj. jedne suprotstavqene qubavi) postaje razumqiva qubav prema sebi samom. Nimfa Eho i Narcis jesu uistinu kontrastne figure jednog istog bia. Ona nikad ne govori prva, ak ni u vreme kad je imala telo, ona je, i morala je, uvek da odgovara"3; Ringleben ovo tumai pretpostavkom kako nimfa nije sposobna da ne odgovori (auditaque verba reportat")4, ona nije u mogunosti, tj. nema sposobnost da sama govori (nec prior ipsa loqui didicit")5. Potreban joj je
e, poezija nemakih pesnika (Paul Celan, Gotfrid Ben, Eduard Merike, tefan George) jeste tema mnogobrojnih wegovih radova. 2 S. A. Joergensen J. Ringleben, Der Eckelname" des Narzi. Interpretation einer rtselhaften Stelle in Hamanns Aesthetica in nuce. Jahrbuch des Freien Deutschen Hochstifts, Tbingen, 1997, 2863. 3 Jedno ugleda wega, gdje plaqive jelene goni/ U mreu, reea Nimfa, to odgovor nije premuat/ Kadra ni rije prva izrei: ozivaa Jeka" (Publija Ovidija Nasona Metamorfoze. Preveo T. Mareti, Zagreb 1907, tree pevawe, st. 356358). 4 Jeka udvaja samo i odvraa natrag to uje" (Isto, 369). 5 Up. st. 358 ovde u nap. 3.

181

partner za razgovor, tj. partner da bi uopte postojala. Bez wega govor joj je prazan", postoji samo kao prazno govorewe. Wen glas mehaniki ponavqa ono to je prethodno neko izrekao.6 Ovo bi znailo kako nimfa nema sposobnost slobodnog, voqnog odgovora i ne moe da stupi u pravu komunikaciju. Weno bie redukovano je, tako, po Ringlebenu, na zvuk i na odjek prethodno reenog. Sopstveno postojawe ostvaruje tek kroz govor Drugog. Na ovaj nain Eho postaje privid. Jeka, istovremeno, anticipira i Narcisov kraj. Wena smrt pak ispuwava se i izvrava u sukcesivnom oslobaawu" od sopstvenog tela (st. 396399).7 Postaje samo eho". Slino e se dogoditi i qubavno obolelom Narcisu, kojeg Joahim Ringleben tumai imagoloki, kao sliku Drugog. U ovom delu svog rada polazi od majinske traume, preko usamqenosti deaka, neispuwenosti osnovnom emocijom u telu tek stasalog mladia, do eqe za smru i simbolinog povratka majci. Analizirajui i interpretirajui sudbine ovo dvoje junaka iz prie o Narcisu, autor u treem delu objawava kako wihovi fatumi grade, zapravo, jednu zajedniku istoriju i priu. Privid i odjeka i sopstvenog odraza postaju realnost u naizmeninoj igri intersubjektiviteta: u dijalektici identiteta i alteriteta, samogovora i komunikacije, bia i jezika, telesnosti i vantelesne relacije, bia i privida. Ova pria o nimfi Eho i o Narcisu predstavqa, po Ringlebenu, sliku razorene stvarnosti; jedino ta stvarno ivi jeste realnost privida. Od wih ostaje ono to im imena od poetka znae: prazni odjek i lepi cvet. Eho ivi kao puki glas prirode, a Narcis postoji samo kroz nemi cvet. Eho je isuvie malo sopstveno bie, jer je odjekujue ogledalo drugog; Narcis, nasuprot, jeste isuvie sopstveno bie, jer je Drugo samo odraz wega samog. I jedno i drugo, tako, postoje samo ukoliko je jo neko prisutan i udvostruavaju se u tom u treem. Neka bude doputeno da se, povodom ovog rada, doda jo poneto, makar i ukratko. Ovakvo novo tumaewe Joahima Ringlebena ini se, i pored sve svoje vanosti, utoliko znaajnijim to bi moglo da pomogne i u tumaewu petog pevawa u epu srpskog pesnika Jovana Rajia Boj zmaja s orlovi (Be, 1791).8 Tu se parodira visok junak Muhamed, kojem Eho odgovara suprotno od onog o emu naglas razmiqa turski vojskovoa. Bez obzira to je u baroknoj kwievnosti pojam jeke predstavqao odreen stilski efekat, izgleda da je kod obrazovanog Jovana Rajia ovde prikazan narcisoidni Turin i wegov kontrast kao deo razuma Eho; ogledalska slika ovde bi mogla da se tumai po principu hijazma ili antimetabole, gde bi se ukrtaji nalazili u suprotnostima privida istorijske veliine i realnosti kwiUp. stih ovde u nap. br. 4. Jadno joj tijelo stane od nemirnih ginuti briga,/ Mra joj kou skvri i tijela sokovi svi joj/ U uzduh odu, te ostade glas i kosti joj samo: / Glas se sauva, a kosti pretvorie u kam se kau." 8 Ovo delo srpskog pisca iz H stolea izgleda da jo eka pravu interpretaciju. Nabijeno mnogim znaewima, nedovoqno istraenim odnosima istorijskih likova s mitolokim i alegorijskim pojavama, parodirawem i izigravawem osobina koje sobom nosi klasini ep, uvoewem u radwu neistorijske linosti koja dobija kvalifikacije visokog junaka, wegovim parodirawem sve to zasluuje studiju o prvom srpskom umetnikom epu koji, odmah, predstavqa degradaciju klasinog obrasca anra. Inae, Pregled rimske kwievnosti. De auctoribus romanis (1963) Milana Budimira i Mirona Flaara donosi i poglavqe o uticaju Ovidijevog pesnitva na srpske i hrvatske pesnike, meu wima, meutim, nema pomena o ovom srpskom epu.
7 6

182

evnog bia. Pokuaju da se na nov nain razume kwievni postupak srpskog pisca verovatno bi mogla da pomogne ovde opisana, a veoma interesantna u interpretacijama, studija nemakog profesora Joahima Ringlebena.

Mirjana D. Stefanovi

UDC 94(38)(049.3) 930.85(38)(049.3) 008(38)(049.3)

CEZAR I HELENIZAM Gerhard Dobesch, Caesar und der Hellenismus, u: R. Kinsky (ur.), Diorthoseis. Beitrge zur Geschichte des Hellenismus und zum Nachleben Alexanders des Groen, Mnchen/Leipzig 2004, 108252.
Studija profesora Gerharda Dobea (G. Dobesch) predstavqa produbqenu i proirenu verziju predavawa odranog decembra 2001. godine na internacionalnom kolokvijumu u Bonu, organizovanom u ast 75. roendana profesora G. Virta (G. Wirth). Od pet studija, rad profesora G. Dobea je najobimniji i zauzima skoro tri petine celokupne kwige. Mada naslov rada, Cezar i helenizam, indicira da je predmet razmatrawa prevashodno Cezarov odnos prema helenizmu, rad predstavqa studiozan pregled celokupnog odnosa Rima u doba republike prema helenizmu. Prvi deo studije, Stariji Rim i helenizam: jedna skica, bavi se rimskom reakcijom na sve intenzivniji dodir sa helenistikim svetom od kraja 3. veka pre nae ere do Cezara. Ovaj deo rada prevazilazi okvire uobiajenih uvoda poto na koncizan nain ukazuje na rimske kulturne i drutvene posebnosti, kao i na kompleksnost kako Cezarovog tako i rimskog odnosa prema helenizmu u celini. U sreditu pawe je duboka ambivalentnost Rimqana prema duhovnim tekovinama helenizma. Kao glavni uzrok ove ambivalentnosti autor definie samo za Rim karakteristinu osobenost da je dugo vremena predstavqao visoko razvijenu kulturu, iako nije imao lepe umetnosti i razvijenu kwievnost. Ova ambivalentnost jasno je uoqiva od samih poetaka, poto je Rimu oevidno ve tada polo za rukom da sauva svoj jezik a samim tim i svoju osobenost u odnosu na helenizam, uprkos preuzimawu brojnih wegovih tekovina. Odraz toga je Livije Andronik koji je, iako Grk, osnovao prvu latinsku kolu i preveo Odiseju latinizirajui je pri tome unoewem starih italskih boanstava i elemenata arhainog kultskog latinskog jezika. Znaaj ovog dela je u tome to nije poznato da su Homer ili grki tragiari prevedeni na punski ili etrurski. I Kampanac Najvije obrauje grke tragedije ali je u isto vreme okrenut rimskoj prolosti, kao to to pokazuje wegov bellum Poenicum. Pored iwenice da je ovaj istorijski ep posveen rimskoj istoriji, on prvi daje i sliku rimskog oveka sa wegovim karakteristinim duhom, vrednostima i snagom, a za ta Istok nije mogao da prui primere. Od svih linosti 2. veka pre nae ere koje se u studiji pomiwu posebna vanost za razvoj rimske kulture i ouvawe wene osobenosti pridaje se Marku Porciju Katonu. Radikalno odstupajui od u modernoj nauci preovla-

183

ujuih shvatawa, G. Dobe iznosi miqewe da ne moe biti govora o tome da je Katon stariji bio zagrieni neprijateq svega to je grko. Naime, Katonov stav prema helenizmu i tzv. Griima" (Graeculi), ne sme se poistovetiti sa wegovim odnosom prema grkoj kulturi u celini. Katonov estok otpor na prvom mestu je bio uperen protiv wemu savremene helenistike kulture, kwievnosti i stila ivota koji su sadravali puno toga negativnog, a to je svojom perfektnom formom, iako nije postalo boqe, postalo privlanije a samim tim i opasnije. U prilog tome autor navodi Katonovo energino zalagawe u korist Roana, zatim wegovo miqewe da je itav niz italskih naroda i gradova grkog porekla, kao i da je Katon verovao da su Romul i wegovi prijateqi znali grki, a suprotstavqa se stanovitu da je Katon grki nauio tek pod stare dane. Signifikantnost Katona se, meutim, ne ogleda samo u pasivnom suprotstavqawu irewu negativnih uticaja helenizma u Rimu, Katon je i aktivno doprineo suzbijawu grkog uticaja. Za razliku od prvih analista pisao je prozna dela na latinskom jeziku. to je jo bitnije, u svojim delima i objavqenim govorima stvorio je sliku rimskog duha, wegovih vrednosti i vrlina, ime je zajedno sa Najvijem i Enijem zasluan za stvarawe ideje da je tipino rimsko bie u potpunosti dostojno literarnog ivota u latinskoj prozi. Autor zavrava odeqak o Katonu zakquujui da se wegova veliina ogleda u tome to je znaajno usporio i kroz sopstvenu literarnu delatnost delimino usmerio irewe helenizma u Rimu, iako nije uspeo u svom nastojawu da ga poptpuno sprei. Na ovaj nain Katon je dao Rimu dovoqno vremena da postane svestan ovog procesa. Samim tim onemoguio je odve prebrzo i nekritiko preuzimawe tekovina helenistike kulture. Od literarnih veliina 2. veka pre nae ere obraen je jo jedino Kvinta Enija, ije javno izreeno viewe sebe kao novog Homera demonstrira izuzetnu samosvest i iskrenu equ rimskih stvaralaca da ve tada ostvare najvia kulturna dostignua. Nakon toga, G. Dobe razmatra iroko rasprostrawenu tezu da Katonov stav prema helenizmu odraava stav itave rimske aristokratije ili barem wenog dominatnog dela. Umesto ovog gledita on je miqewa da se pre moe poi od toga da je rimsku elitu u pogledu helenistike kulture delio duboki jaz. Ovo stanovite potkrepquje itavim nizom primera: tako odluku L. Emilija Paula, jednog od najuvenijih i najasnijih pripadnika rimskog nobiliteta, da posle pobede nad Persejem od ratnog plena uzme samo biblioteku makedonskih kraqeva, tumai kao nedvosmisleni znak da su brojni ugledni pripadnici rimske aristokratije eleli da u potpunosti vladaju helenistikom duhovnom kulturom. I u filozofskom poslanstvu" 155. godine pre nae ere autor vidi odraz toga da je jedan deo rimske elite iskreno prihvatio najvie tekovine helenistike kulture, poto odluka Grka da ih u Rimu na jednoj vanoj politikoj misiji zastupaju filozofi pokazuje da su oni oekivali da e se Rimqanima pre dopasti filozofi nego grki politiari. Poseenost predavawa ovih filozofa u Rimu ukazuje na opravdanost ovog postupka, kao i na to da su brojni aristokrati imali odlino obrazovawe. Meutim, postoje i primeri koji pokazuju da Katon u svom stavu nije bio usamqen. Tako je senat 181. godine pre nae ere odluio da se spale kwige sa pitagorejskim sadrajem koje su pronaene u navodnom grobu Nume Pompilija. Godine 161. pre nae ere retori i filozofi grke nacionalnosti prognani su iz Rima, dok su izgleda 173. ili 154. godine pre nae ere izgnani epikurejski filozofi.

184

Dok je Rim u 2. veku pre nae ere uspeo da pre svega sauva svoj duhovni identitet, u 1. veku pre nae ere, po G. Dobeu, jedan novi istorijski fenomen mewa iz temeqa rimski odnos, kako prema sopstvenoj tako i prema helenistikoj kulturi. To je fenomen novorimqanstva" i novorimqana" (Neurmertum/Neurmer). Kako je sam Cezar po svom goditu i delu pripadao generaciji tzv. novorimqana, ne iznenauje da austrijski klasiar smatra da o Cezaru treba suditi u prvom redu iz ovog ugla. Pojam novorimqanstva" u studiji se pre svega razume u odnosu na ranija vremena (u pojedinim delovima ak dramatino) promewen odnos prema kako rimskoj tako i grkoj kulturi. Sa novorimqanima helenizacija dostie svoj dotadawi vrhunac. Istovremeno biva konano prevazien do tada stalno prisutan oseaj inferiornosti u odnosu na grku kulturu. Ova za novorimqane karakteristina smelost i vera u sopstvene stvaralake mogunosti bila je rezultat pojave niza zaista impresivnih dela i iwenice da helenizam u to vreme nije vie imao velikane ija bi se dela mogla barem porediti sa wima. Novorimqanstvo donosi jo jednu sutinsku promenu koja je ujedno jedno od wegovih najveih dostignua. Oko 300. godine pre nae ere u Rimu je cvetala politika kultura bez znaajnijeg duhovnog ivota. U 1. veku pre nae ere ne samo to duhovni ivot cveta, ve razvija sopstvenu dinamiku koja je sutinski nezavisna od stawa drave i konkretnih politikih deavawa i kao svrhu ima samu sebe. Pored uoptenog opisa glavnih osobina novorimqanstva, G. Dobe analizira i konkretne sluajeve. Tako u saetim crtama daje pregled delatnosti Cicerona, Varona, Nigidija Figula, Lukrecija, Katula, Cine; Kornelija Gala, Vergilija i Horacija. Najvie pawe je posveeno Ciceronu bez koga novorimqanstvo ne bi bilo zamislivo, jer wegovo delo u sebi sadri sve najvanije karakteristike. Ciceron je svojom borbom a naposletku i pobedom dao neprocewiv doprinos da duhovna kultura u Rimu konano stekne drutveni ugled. Svojim delima je omoguio da se Rimqani mogu takmiiti sa Helenima bez stida i na poqu kulture. Meutim, Ciceron se nije zadovoqio samo time da tekstove sa grkog prenosi na latinski jezik, ve je spojio rimske qudske i etike, pa ak i dravne vrednosti, sa grkim filozofskim uewima i metodama. Deo o samom Cezaru poiwe odeqkom Cezarov duhovni stav prema Helenima, helenizmu i osamostaqivawu Rima. U wemu se najpre razmatra Cezarovo obrazovawe, pri emu teite lei na delu De analogia poto priroda ovog spisa pokazuje da je Cezarova aktivnost na duhovnom podruju bila i te kako iskrena i da ju je uzimao ozbiqno, kako on sam tako i drugi. Postoje i druge indicije za to da je Cezar stekao odlino obrazovawe koje je obuhvatalo i dobro poznavawe grke kulture. Tako je sa Ciceronom diskutovao o literarnim pitawima i iz izvora proizlazi da je ovom najveem majstoru latinske proze bilo iskreno stalo do Cezarovog miqewa. I Ciceron je imao visoko miqewe o Cezarovim Commentarii de bello Gallico i De bello civili. Cezar je objavio i ne mali broj svojih govora. Wegova retorika mu je donela slavu drugog Cicerona" i smatralo se da bi bio ravan wemu da ga druge obaveze nisu u tome spreile. Cezar je pokazivao interesovawe i za filozofiju, pri emu je nagiwao Epikurovom uewu, ali je u ovom pogledu, kao mnogi wegovi savremenici, bio pravi eklektik. Akcenat sledeeg poglavqa, Cezar i helenistike zemqe do 47. godine pre nae ere, lei na merama koje je Cezar preduzeo na helenistikom Istoku posle pobede u graanskom ratu. I pre bitke kod Farsale Cezar je raspolagao dobrim vezama na Istoku, kao to su one sa kraqem Bitinije. Meu-

185

tim, kako studija pokazuje, sa pobedom nad Pompejem one poprimaju sasvim nove razmere i oblike. Prema nekadawim saveznicima, posebno Grcima, svom velikom kontrahentu Cezar iskazuje najveu clementia. Zauzvrat je na Istoku slavqen kao sin Afrodite i Areja, Soter i Euergetes svih Grka itd. Jedna od wegovih najveih mera je smawivawe dabina provincije Azije za treinu i oduzimawe publikanima pravo na sakupqawe poreza. Cezarovu delatnost autor saima reima da je Cezar 48. godine doao na Pompejev Istok, a da je 47. godine pre nae ere napustio Istok. Meu najupeatqivije Cezarove planove spada onaj o izgradwi Rima, kojim ne samo da bi se dramatino promenilo lice grada, ve bi Rim postao i neminovno monarhijski i julijanski grad. Zato ne iznenauje da ovaj plan zauzima centralno mesto u poglavqu Monarhija: Rim i Italija naspram Istoka carstva. Plan o izgradwi julijanskog foruma koji bi zasenio postojei forum rimske republike javqa se jo u toku rata u Galiji. Meutim, planovi za graevine gigantskih razmera potiu iz posledwih godina Cezarovog ivota: najvei hram na svetu za boga Marsa; xinovska biblioteka; ogromno pozorite na tarpejskoj steni; Curia Iulia u kojoj bi zasedao Senat i brojni drugi hramovi. Ovi planovi nedvosmisleno svedoe da je za Cezara Rim bio i ostao sedite carstva i da je glasina o wegovoj nameri da premesti glavni grad na Istok bila neosnovana. Posebno je interesantna iwenica da Cezarovi planovi nisu obuhvatali izgradwu palate za wega samog i to uprkos boravku u helenistikom Egiptu, kada je imao priliku da stekne predstavu o lepoti i svim prednostima takvih graevina. Drugo teite ovog poglavqa ine mere koje je Cezar preduzeo da bi zaustavio pad nataliteta u Italiji, naroito u okviru elite, i poboqao opte stawe privrede. Cezar je tako odredio niz povoqnosti za porodice sa puno dece. Pokuao je i da rimski gradski proletarijat smawi putem nepopularnog ali neophodnog ograniavawa broja primalaca ita. Takoe je zakonom odredio da na Latifundijama mora da radi odreeni procenat Italika. Da su za Cezara Rim i Italija bili i ostali sredite carstva, svedoi naroito propis da nijedan graanin iznad dvadeset godina ne sme da boravi vie od tri godine uzastopno u inostranstvu, osim ako nije u vojnoj slubi. Za sinove senatora odredio je ak da uopte ne smeju da borave van Italije, osim slubeno. Na ovaj nain eleo je da sprei odliv kapitala, zanatlija i trgovaca iz Italije u provincije, ali i da osigura rimski karakter buduih predstavnika elite. Nehelenistiki duh mera vidi se osobito u Lex sumptuaria, koja dodue nije trebalo da vrati nekadawu rimsku jednostavnost, ve samo da koriguje najgore oblike rasipnitva. Poglavqe Monarhija: Cezar i rimska kultura naspram helenizma daje posebno dobar uvid u Cezarov stav prema helenistikoj kulturi ali i kulturi generalno. U tom pogledu se istie Cezarova namera da Rim dobije prvu javnu biblioteku koja bi svojom veliinom prevazila biblioteke u Aleksandriji i Pergamonu. Ova biblioteka je po svojoj strukturi trebalo da predstavqa neto sasvim novo, poto je planirano da se sastoji od dve biblioteke: jedne grke i jedne latinske. Ova podela na dve biblioteke ukazuje da Cezar nije eleo jednostavno da sledi ideje helenistikih monarha, ve da je ovim inom nameravao da javno, demonstrativno i institucionalno stavi rimsku kulturu pored grke. Sa ovom bibliotekom Rim bi postao ne samo kulturna sila nego i znaajan, ako ne i najznaajniji kulturni centar antike. Pored namere da se osnuje biblioteka u Rimu, G. Dobe smatra da je za razumevawe Cezarovog odnosa prema kulturi, kako rimskoj tako i heleni-

186

stikoj, naroito dobar primer wegovo ostentativno iskazivawe potovawa prema Ciceronu. U tom pogledu najvie se istie Cezarova izjava kojom Ciceronu pripisuje velike zasluge za rimsko ime" i za dignitas rimskog naroda. U ovoj izjavi Cezar istie da je velikan latinske proze pomerio granice rimskog duha sve do granica rimskog naroda i da je ovo prvo mnogo vrednije od drugog. Ideja o rimskom carstvu" duha koje treba neprestano da se uveava nova je i jedinstvena. Ona takoe podrazumeva i odricawe od starorimskog ideala o primatu politikog. Zato G. Dobe dolazi do zakquka da Cezarovo viewe rimqanstva drastino odstupa od tradicionalnog, kao i da tako izlazi na videlo da su takva osvajawa duha" imala za wega [Cezara] i jedno dubqe, tavie politiko, istorijsko znaewe i da je izraz visoko zasluan za ime i dostojanstvo rimskog naroda" imao i jedan realan politiki sadraj, politika shvaena u najviem smislu te rei." Ovo objawava zato u Cezarovim aktivnostima nema protivrenosti, iako je on u Rim uveo helenistike tekovine i sve grko vie nego bilo koji drugi Rimqanin pre wega. Rim je, naime, po Cezaru na svaki nain i na svakom jeziku trebalo da postane duhovni centar, ravnopravan ako ne i superioran u odnosu na druge antike metropole. Istovremeno bi se odlunim pokroviteqstvom sopstvene rimske kulture, kao to planovi o izgradwi biblioteke ili wegov odnos prema Ciceronu demonstriraju, obezbedilo da Rim sauva i nastavi snano da razvija sopstveni kulturni identitet. Zato je Cezar mogao slobodno da donese zakon po kojem bi svi stranci, koji bi se u Rimu trajno nastanili, dobili graansko pravo. Ovaj zakon i budua biblioteka privukli bi u Rim sigurno znaajan broj stranih naunika, filologa, kwievnika, lekara itd. Cezarova politika apercipiracije duhovnih tekovina helenizma, uz istovremeni razvoj rimskog kulturnog identiteta, bila je, meutim, samo delimino uspena. Naime, dok je politika kulturne integracije na Zapadu postigla zapaene rezultate, na helenistikom Istoku je doivela fijasko. Analizom reakcije helenistikog Istoka na Cezarovu kulturnu politiku, G. Dobe pokazuje da Heleni nikada nisu priznali rimsku kulturu kao sebi ravnopravnu, ak ni u doba Carstva. Rim i Grka su, za Grke, ostali trajno dva odvojena duhovna sveta. Poglavqe Kraqevstvo, apoteoza i drugi dravniki planovi i dela ispituje primarno Cezarova politika dela, ideje i planove i pokazuje da je Cezar, i pored uticaja helenizma, u svom politikom delovawu ostao samostalan i prevashodno okrenut Rimu. Jedna od Cezarovih mera sa izuzetno velikim posledicama bilo je otvarawe senata, kako u socijalnom tako i nacionalnom pogledu. Time se mewala ne samo struktura senatorskog stalea, ve dugorono i karakter samog rimqanstva. Rimska elita je sada neminovno postala otvorena i za uglednike sa Istoka. Uprkos tome, ovo otvarawe senata je po svom duhu nehelenistiko, poto je helenizam ostao, osim u retkim sluajevima, zatvoren za prihvatawe ne-Grka i ne-Makedonaca u same vrhove vlasti. Ideja kraqevstva posebno je pogodna za tumaewe Cezarovog odnosa prema helenizmu. Cezar je nakon pobede nad Pompejem vladao de facto kao samodrac, iako u Rimu, za razliku od helenizma, kraqevstvo nije predstavqalo centralnu politiku ideju. Da se nije bojao da bude doveden u vezu sa helenistikom idejom kraqevstva, dokazuje Kleopatrin boravak u Rimu. Uprkos tome, analiza izvora dokazuje da je Cezar ideji kraqevstva dao dominantno rimske forme, promoviui najranije rimske kraqeve kao pozitivan mit i uzor.

187

Ideja apoteoze, kao politika kategorija, oevidno vodi poreklo iz sveta helenistikih monarhija. Ali i ovde, kako G. Dobe primeuje, Cezar daje primat rimskom, dajui apoteozi naglaeno rimski karakter. Primer za to je deus invictus koji je Synnaos Quirinus. Kao razlog za ovo navodi se da je apoteoza morala da doe iz Rima na Istok a ne obrnuto, da bi se mogla nametnuti kao politika i psiholoka nunost. Cezarov uspeh se ogleda u wenoj rairenoj primena na Avgusta kod Agripe, Vergilija i Horacija. Cezar, meutim, ne samo da je apoteozu preuzeo od helenizma dajui joj rimski peat, on ga je, kako primer Zej 'Iolioj pokazuje, i nadaleko prevaziao. Tendencija da politike ideje, i pored helenistikog uticaja, poprime rimski karakter moe se uoiti i kod Concordia Nova, swt0r, ergthj. Da Cezar nije preuzeo sve centralne politike ideje helenizma, ukazuje nedostatak dionizijskog i Dionisija, kao i wegova Clementia. Zbog svega navedenog austrijski klasiar je miqewa da je netano viewe Ed. Majera (Ed. Meyer) da je Cezar bio zavisan od politikog helenizma. On osim toga ukazuje na to da su mnoge ideje, kao na primer ideja kraqevstva, po svom karakteru sutinski univerzalne i da Cezar, za razliku od Antonija, skoro nikada nije bio izloen kritici tj. napadu da je, u odnosu na ideje kraqevstva, bio pod uticajem Kleopatre. Poglavqe Uobliavawe carstva bavi se konkretnim merama koje je Cezar preduzeo prema provincijama. Poasti koje je ukazao Kleopatri u Rimu, kao na primer zlatni Kip u hramu Venus Genetrix, u radu se tumae kao wegova namera da se javno demonstrira da je helenizam i kulturno i politiki isuvie vaan da bi pri izgradwi carstva bio zaobien i potisnut na periferiju. Naravno, Kleopatrin boravak je, u isto vreme, i pored svih poasti pokazivao da je Cezar, a samim tim i Rim, pravi gospodar carstva. Sam Egipat u Cezarovom sistemu nije zauzimao poloaj ostalih poluzavisnih drava Istoka. S jedne strane, Egipat je preko Kleopatre bio lino vezan za Cezara i osim toga je bio upisan kao rimski amici i socii. S druge strane, tamo su bile stacionirane tri legije. Veliku ulogu u Cezarovom odnosu prema Istoku igrao je plan za rat protiv Parana. Zato se on na Istoku oslawao ne samo na Grke i Makedonce ve i na druge narode, kao na primer Jevreje. Cezarovo potpuno slobodno i suvereno drawe prema helenizmu odraavaju i wegove mere prema Siciliji. Ovo ostrvo je ve vekovima bilo deo helenskog i helenistikog sveta, davawem latinskog prava Cezar je uinio ne samo neto do tada nepoznato, ve je otvoreno stavio i do znawa nameru da se ovo ostrvo romanizuje i tako izvue iz helenistike sfere. Na samom Istoku, meutim, nije davao latinsko pravo, ali je zato osnivao gradove na latinskom jeziku i to na stratekim mestima kako bi osigurao rimsku dominaciju kao i irewe rimske kulture. Ovim inom uinio je neto to je do tada i u Rimu i na helenistikom Istoku bilo nevieno. Spoqne granice i priroda Cezarove ideje o carstvu (Reichsidee) posledwe je pitawe koje G. Dobe razmatra u okviru poglavqa Posledwi plan o svetskom carstvu i wegova samostalnost. Ovde autor u svom istraivawu ne zalazi toliko u detaqe poto je zbog stawa izvora teko rekonstruisati stvarne Cezarove dugorone ciqeve, ali ipak uspeva da pokae da je Cezar i u ovom pogledu bio sutinski nezavisan od helenizma. Tako Cezarova namera da pokori sva podruja do severnog okeana pokazuje kako, za razliku od drugih rimskih velikana i od Aleksandra Velikog, nije bio pod uticajem tzv. teorije zona" po kojoj carstvo treba da obuhvata samo mediteranske zemqe. Jo jednu Cezarovu nehelenistiku misao predstavqa namera da i varvari, koji bi u buduem carstvu bili brojni, budu integrisani tj. romanizo-

188

vani. to se samog Istoka tie, Cezarova eventualna pobeda nad Paranima dovela bi do ujediwewa dve, u tom momentu odvojene, polovine helenizma, istone i zapadne. Time bi vanost helenizma u carstvu porasla, a rimski primat ipak ostao ouvan, jer ostale Cezarove mere pokazuju da bi se uprkos tome karakter i poloaj helenizma u celini izmenio u korist Rima. Ova studija predstavqa nezaobilaznu lektiru za svakog ko se bavi rimskim odnosom prema helenizmu. Autor je, naime, uspeo da na vrlo ubedqiv i plastian nain pokae da Cezar uprkos svojoj otvorenosti prema helenizmu nije bio helenistiki ovek (ein hellenistischer Mensch), i da bi u novom carstvu Rim postao jo vie helenistiki obojen ali i da bi helenizam dobio rimski peat. Helenizam bi tako postao jedan od stubova carstva, ali bi istovremeno u skladu sa rimskim potrebama bio izmewen i potisnut na drugo mesto. Zbog toga ne moe biti govora o stapawu kultura. Meutim, na kraju je neophodno ukazati i na jedini ozbiqniji nedostatak ovog dela. Iz eqe da analiza bude to preglednija autor je poglavqa podelio u brojne mawe celine zbog ega na kraju postie potpuno suprotan efekat. Ovi brojni podnaslovi (preko sedamdeset), oteavaju itawe prekidajui sasvim nepotrebno na mnogim mestima tok izlagawa i izjednaavajui esto bitna i mawe bitna pitawa. Uprkos tome jednostavnost i relativna saetost izlagawa, jasnost misli, kao i odlino poznavawe svih relevantnih iwenica ovaj nedostatak umnogome uspeno kompenzuju.

Ivan Jordovi

UDC 930.85652"(049.3)

ANTIKA KAO MOST KA NOVOM DOBU Die Prsenz der Antike im bergang vom Mittelalter zur Frhen Neuzeit. Bericht ber Kolloquien der Kommission zur Erforschung der Kultur des Sptmittelalters 1999 bis 2002. Herausgegeben von Ludger Grenzmann, Klaus Grubmller, Fidel Rdle und Martin Staehelin. Mit 33 Abbildungen, Gttingen 2004, S. 427.
Svako bavqewe sredwim vekom polazi od pretpostavke o tom kako su antika znawa i tu zasnovana tradicija miqewa preneseni u kasnija stolea. Prisutnost antike u osnovi sredweg veka jeste otud neto to bi se razumelo kao samorazumqiva iwenica koja, ipak, trai odgovarajue potvrde. Stoga nije udno to je svakoj medijevistici recepcija antike postala ve etablirano podruje istraivawa. Kad se, na primer, govori o renesansi H stolea, time se naglaava izrazito znaewe platonizma za tzv. kolu artra; kad se, daqe, zna da su se odreeni pesnici programski vezivali za antike autoritete, onda se odmah pomiqa na prethodnike i wihov uticaj. Na ovaj nain antika postaje nain seizmografa za razumevawe umetnosti sredweg veka. U ovakvom shvatawu ukazuju se interesantnim oni radovi koji osvetqavaju unutrawe diferencirawe sredwovekovnog sveta; time postaje zanimqiviji i pojam renesanse. Promena tradicionalnog postupka, naime, u italijanskom kvatroentu mogla bi da bude jedan od onih kriteri-

189

juma pomou kojih je moguno objasniti raspad epoh tokom evropske istorije. Sredwi vek, ini se, ivi kao barijera izmeu sadawosti i antike. Tek bi otkrie diskontinuiteta moglo prvi put da stvori mogunost za roewe pojma epohe sredweg veka. Takvo novo razumevawe diskontinuiteta tim, naravno, i promena istorijske svesti koju i te kako treba negovati kao osnovni fenomen evropske istorije nalazi se samo u zapadnoevropskoj vizuri. Za drave-naslednice istonog rimskog carstva, naroito za Vizantiju i Rusiju, ovakva podloga mnogo je nieg stepena; tu jo uvek vae tradicionalni odnosi zasnovani na kontinuitetu. I na Zapadu, konano, pojavquje se promena svesti o razliitosti. Ueni diskurs H ili H stolea ni u kom sluaju nije identian poetskoj praksi. Ueni pesnici nastavqaju besedniku tradiciju sredwovekovnog naina miqewa. Lom epohe i ovog pojma, koji dolazi ponovnim otkriem antike u renesansi, predstavqa mnogostrani i mnogoliki proces; moe da se posmatra u pojedinanim umetnostima, u razliitim jezicima, na mnogobrojnim geografskim prostorima i u raznolikim oblicima znawa. Ovakvim, ukratko preprianim, idejama bilo je posveeno nekoliko sesij, tokom godin 19992002, Komisije za istraivawe poznog sredweg veka pri Akademiji nauka u Getingenu. Istraivawe ve ima svoju tradiciju, jer se ovakvi sastanci odravaju od 1975. godine i dosad su svi bili publikovani. Ova najnovija publikacija obuhvata petnaest studija iz razliitih tematskih oblasti u okviru zajednike okvirne problematike. Prva u nizu jeste sesija iz 1999. godine. Teite joj je bilo na temi Istorija kao otkrie i kao rekonstrukcija" i bila je posveena razumevawu istorije u H i H stoleu. Radovi ove grupe raspravqaju o recepciji antike na koncilima odranim u Nemakoj i u Italiji (Johannes Helmrath <Berlin>, Diffusion des Humanismus und Antikerezeption auf den Konzilien von Konstanz, Basel und Ferrara/Florenz, str. 954); o znaewu pojma cezar" u politiko-istorijskoj literaturi humanista (Ulrich Muhlack <Frankfurt>, Die Deutung Caesars in der politisch-historischen Literatur italienischer und deutscher Humanisten vom 14. bis zum beginnenden 16. Jahrhundert, str. 5585); o tom koliko istoriar moe da zauzme i autorsku poziciju (Franz Josef Worstbrock <Mnchen>, Der Geschichtsschreiber als Autor. Lorenzo Vallas Historia Ferdinandi Aragonum regis", str. 87108); o Karlu Velikom (Bernd Moeller <Gttingen>, Karl der Groe im 16. Jahrhundert, str. 109124); o rekonstruisawu istorije u doba reformacije (Johannes Schilling <Kiel>, Die Wiederentdeckung des Evangeliums. Wie die Wittenberger Reformatoren ihre Geschichte rekonstruierten, str. 125142); o specifinom razumevawu svetske istorije kod starijih ruskih autora (Christian Hannick <Wrzburg>, Wege zum Verstndnis einer Weltgeschichte im Russland des 16. Jahrhunderts (Iosif Volockij, Maksim Grek), str. 177194). Drugi sastanak, iz 2000. godine, odrao se s temom o hrianskoj antici u H i H stoleu. Radovi s ovog naunog susreta pokuavaju da objasne koliko je paganska" antika predala u naslee, tj. ta je od we postalo deo hrianske tradicije (Volker Reinhardt <Fribourg>, Vergangenheit als Wahrheitsnachweis Rom und die Geschichte im konfessionellen Zeitalter, str. 143 160; Wilfried Nippel <Berlin>, Forschungen zur alten Geschichte zwischen Humanismus und Aufklrung, str. 161176; Fidel Rdle <Gttingen>, Die lateinische Dichtung der christlichen Sptantike im Humanismus, str. 195229). Trea sesija Imitatio i intertekstualnost" iz 2001. godine bila je posveena izmeni znaewa pesnikih i umetnikih pojmova, koji su poe-

190

li da se, modifikovani, razvijaju s novim estetikim poimawem (Bodo Guthmller <Marburg>, Antico e moderno, latino e volgare. Zum literarischen Traditionsbewusstsein im Cinquecento, str. 231246; Gregor Vogt-Spira <Greifswald>, Imitatio als Paradigma der Textproduktion. Problemfelder der Nachahmung in Julius Caesar Scaligers Poetik", str. 247271; Nicola Kaminiski <Tbingen>, Gigantographie. Fischarts Geschichtsklitterung" zwischen Rabelais-imitatio und aemulatio mit des Gargantua vnnachzuthuniger strck", str. 273304). Posledwa u ovom nizu, sesija iz 2002. godine, pod naslovom Autor i delo", raspravqala je o antikim motivima u slikarstvu i ostalim umetnostima i to kod pojedinanih autora (Doris Carl <Firenze>, Das Programm der Neugestaltung der Sala die Gigli im palazzo Vechio von Florenz. Antikenrezeption als Selbsdarstellung der Florentiner Republik, str. 305349; Ulrike Heinrichs-Schreiber <Bochum>, Natura contra idolon. Zur Frage des Antikebezugs in Mathis Gothart-Nitharts Gemlde des hl. Sebastian am Isenheimer Altar, str. 351 388; Peter Schreiner <Kln>, Ewige Antike oder immerwhrende Renaissance? Formen von Verstndnis und Akzeptanz der Antike in Byzanz, str. 389412). Na kraju zbornika nalaze se dva registra (Imenski registar, zajedno s registrom naslov; Registar geografskih pojmova) i trideset tri ilustracije. Ovaj dodatni aparat omoguava itaocu lake snalaewe unutar studij, a kroz fotografije sigurniju potvrdu teorijskih pretpostavki u radovima. Oivqena antika i wena, ponegde, modifikacija predstavqena je ovim naunim prilozima kao vaan lan poetike humanizma i rane renesanse.

Mirjana D. Stefanovi

191

HRONIKA CHRONICLE

UDC 1 Socrates (082)

ZA NOVI PRISTUP SOKRATSKOM PITAWU: SKORAWA I BUDUA ISTRAIVAWA

Prolo je petnaest godina otkako je Gabrijele anantoni (Gabriele Giannantoni) izdao svoje delo Socratis et Socraticorum reliquiae1 i skrenuo pawu naunog sveta na mawa" i najsitnija" svedoewa o Sokratu. Jedna od najkrupnijih zasluga ovog dela bilo je to to je pokazalo da se sokratskom pitawu moe prii samo ako se polazi od analize sokratske antike kwievnosti, a posebno od lgoi znaajnijih uenika Sofroniskovog sina. Najnovija istraivawa2 delimino su potvrdila ovu pretpostavku, a delimino su je i prevazila, ostajui kod neophodnosti da se rekonstruiu pojedini aspekti sokratske misli, vodei rauna, koliko je to mogue, o celovitosti slike Sokratove linosti koju su stvorili i potvrdili wegovi uenici ali da se pri tome ne previdi podela na sokratovce osnivae kole" i na sokratovce koji nisu osnovali kolu". Pokazalo se da Sokrat koji se postepeno pojavio kao posledica ovakvog hermeneutikog pristupa nije zasnovan samo na Platonovim dijalozima,3 ve i na velikom broju drugih svedoewa (mawe ili vie sporednih"), konano osloboenih suvinih poreewa i uzora. U ovom kontekstu paradigmatinu vrednost dobija najnovija ocena Ksenofonta4, isuvie esto itanog kao pisac ije se delo i postojawe moe
1 Socratis et Socraticorum reliquiae collegit, disposuit, apparatibus notisque instruxit G. Giannantoni, Biblopolis, Napoli 1990. Trenutno je u pripremi digitalni hipertekst izdawa Reliquiae, koji je priredio Emidio Spineli (Emidio Spinelli), uz tehniku saradwu . Janote (G. Iannotta), A. Mankije (A. Manchi) i D. Papita (D. Papitto) i koordinaciju V. eluprike (V. Celluprica). On sadri tekstove koje je prikupio anantoni, kao i Indekse izvora i imena koji se nalaze iza dva nova Dodatka (potpunog teksta Aristofanovih Oblakiwa i Ksenofontovih spisa o Sokratu). 2 Kao pristalice renesanse" studija o Sokratu, koja je predmet ovog naeg izlagawa, navodimo Donalda Morisona (Donald Morison), Lui-Andre Doriona (Louis-Andr Dorion), Miela Narsija (Michel Narcy) i Livija Rosetija (Livio Rossetti), a da pri tome ni u kom sluaju ne elimo da izjednaimo wihove razliite stavove. 3 Sokrat, kao rezultat iskquivo Platonovog svedoewa, jeste Sokrat Gregori Vlastosa (Gregory Vlastos) i, preteno, naunika iz Severne Amerike. Brojne monografije izdate u Sjediwenim Amerikim Dravama od poetka devedesetih godina odnose se gotovo iskquivo na Plato's Socrates, kako glasi naslov jednog od najpoznatijih izdawa dvojice autora T. C. Brickhouse i N. D. Smith (Oxford University Press, New YorkOxford 1994). 4 Radi se o reviziji koja, u anglosaksonskom podruju, nije ograniena samo na tekstove Donalda Morisona (ijem peru pripada sada ve klasini lanak On Profes-

195

posmatrati samo u poreewu sa Platonom, pre nego kao neko ko je imao shvatawa i bio sposoban da neto prenese nezavisno od svojih savremenika. Nauni skup Colloque International de Philosophie Ancienne Xnophon et Socrate" koji se odrao u Eks-an-Provansu od 6. do 9. novembra 2003. godine na inicijativu Alonsa de Tordeziqa (Alonso de Tordesillas, Universit de Provence, Aix) i Miela Narsija (Michel Narcy, CNRS, Paris), predstavqa moda jedan od najuspelijih pokuaja da se Ksenofont oslobodi ograniewa filozofske superiornosti" Platonovog svedoewa. Raznovrsnost i spekulativno bogatstvo tema formulisanih tokom izlagawa na konferenciji, ali pre svega osobenost ovih tema u odnosu na teme koje obrauje Platon, uinili su da se otkrije jedan potpuno nov Sokrat, dostojni alter ego Platonovog Sokrata. Moemo se, na primer, nai pred jednom dialektik txnh koja je vrsto vezana za koncept pojma gkrteia i koja je stoga izrazito moralna (Jean Baptiste Gourinat: La dialectique de Socrate selon les Mmorables de Xnophon; Hugues-Olivier Ney: Y-a-t-il un art de penser? La techne manquante de l'enseignement socratique dens les Mmorables de Xnophon), ili pred vetinom" dijalektike koja nije toliko usmerena na to da ospori Sokratove protivnike, kao kod Platona, ve je wen ciq pre paidea prijateqa i sagovornika (Franois Renaud: Les Mmorables de Xnophon et le Gorgias de Platon. tude comparative des stratgies de questionnement; Livio Rossetti: Savoir imiter c'est connatre: le cas de Mmorables III, 8). Do kog stepena je kod Ksenofonta jedna slina ideja moralne" dijalektike povezana sa Sokratovom koncepcijom jezika, i u kolikoj meri ta koncepcija zavisi od sofiste kao to je Prodik, pokazao je Alonso de Tordeziqa (Socrate et Prodicos dans les Mmorables de Xnophon). Referati Lui-Andre Doriona (Louis-Andr Dorion: Socrate et l'oikonomia), Vane Nikolaidu-Kirjanidu (Vana Nikoladou-Kyrianidou: Autonomie et obissance. Le matre ideal de Xnophon face son idal de prince) i Dominga Placida (Domingo Placido: L'historicit du personnage de Socrate dans l'conomique de Xnophon) naglasili su kako je Ksenofontov etiki model Sokrata u shvatawu pojma kalokagaua duboko inspirisan politikim aspektima, pre nego paideikim. U jednakoj meri ovo se odnosi i na pojmove okoj i plij, dve realije kojima mogu upravqati jedino i iskquivo moralne vrline jednog basilikj 2n0r. Legalistiko shvatawe etike karakteristian je element i Sokratove religioznosti kod Ksenofonta, kao to su utvrdili Tomas Kalvo (Toms Calvo: La religiosit de Socrate chez Xnophon) i Alesandro Stavru (Alessandro Stavru: Socrate et la confiance dans les agraphoi nomoi [Xnophon, Mmorables IV, 4, 1925]. Rflexions sur les socratica de Walter Friedrich Otto)5. ak i uewe o fyx0 ovde dobija specifino moralna obesor Vlastos' Xenophon, u Ancient Philosophy" , 1987, str. 922). Zbornik studija koje je priredio Paul van der Vert (Paul Van der Waerdt: The Socratic Movement, Cornell University Press, Ithaca NY 1994) pokazao je da i u Sjediwenim Amerikim Dravama postoje istraivai koji se ne bave samo Platonovim Sokratom, ve, u ovom konkretnom sluaju, i Ksenofontovim Sokratom. Ovome treba prikquiti i precizni komentar za Memorabilia australijanske naunice Vivijen Grej (Vivienne J. Gray, The Framing of Socrates. The Literary Interpretation of Xenophon's Memorabilia, Steiner, Stuttgart 1998). Kao potvrda za ovakve tewe u istraivawu moe posluiti i posledwa sveska asopisa Ancient Philosophy" (HH, 2003). lanak Dejvida Xonsona (David M. Johnson) Xenophon's Socrates on Law and Justice (str. 255281), sadri jedan briqivi osvrt na Morisonov lanak Xenophon's Socrates on the Just and the Lowful koji je izaao u istom asopisu 1987. godine (, str. 329347). Sada moemo oekivati spreman Morisonov odgovor u jednom od sledeih brojeva Ancient Philosophy" 5 Interpretacija Sokrata klasinog filologa i istoriara religije Valtera Ota (Walter F. Otto) neraskidivo je vezana za Ksenofontovo svedoewe. Od wegovih

196

leja (Donald Morrison: Le Socrate de Xnophon et la psychologie morale, Michel Narcy: Socrate et son me dans les Mmorables). Uspevajui da izbegne pogubno poreewe sa Platonom, konferencija u Eksu iznela je na videlo spekulativno bogatstvo Ksenofontovog Sokrata, otvarajui put za razvoj novih istraivawa sokratskog pitawa. Drugi podsticaji za jedan nauni pristup, koji je usmeren na obnavqawe punog dostojanstva Ksenofontovog svedoewa, potiu direktno od Lui-Andre Doriona. Poto je objavio prvu kwigu Memorabilia u izdawu Les Belles-Lettres, iji je tekst ponovo priredio Mikel Bandini (Michel Bandini)6, i poto je uredio monografski broj asopisa Les tudes Philosophiques (2004/2) o Ksenofontovom Sokratu (sa tekstovima Doriona, Miela Narsija, Vivijen Grej (Vivienne J. Gray), Donalda Morisona (Donald Morrison) i Alda Brankaija (Aldo Brancacci), Lui Andre Dorion upravo privodi kraju komentarisani prevod ostale dve kwige Memorabilia. Ukazivawe posebne pawe izvorima o Sokratu pre i mimo bilo kakvog poreewa sa Platonom, karakterie i prvi broj asopisa iji su urednici Andre Laks (Andr Laks) i Miel Narsi. Ovaj asopis sadri niz tekstova posveenih Sokratovim sloenim figurama (upuujemo na lanke Lui-Andre Doriona, Klausa Deringa (Klaus Dring), an-Batista Gurina (Jean-Baptiste Gourinat), Sebastjana Alara (Sbastien Allard), Livija Rosetija (Livio Rossetti), Alda Brankai (Aldo Brancacci) i Franeske Alese (Francesca Alesse)7. Iako se ini da je ovakav pristup danas svojstven ponajpre istraivaima sa francuskog govornog podruja (Francuzima i Kanaanima, u sluaju Doriona), ciklus predavawa koja je odrao Livio Roseti u Napuqu pokazuje da ovaj pristup poiwe da se afirmie i u Italiji. Na simpozijumu pod nazivom L'universo dei dialoghi socratici" koji je odran od 26. do 30. januara 2004. godine u Napuqu, Roseti je zapravo pokazao da se paradigma iznesena u Eksu moe primeniti i na obiman corpus koji saiwavaju Swkratiko lgoi, spisi od presudnog znaaja za rekonstrukciju i tumaewe dinamike sokratskog dijaloga. Ako se ovi lgoi razmatraju kao celina iji je Platon deo, ali samo jedan deo, onda je mogue stvoriti predstavu o konstantama, obelejima, unutrawoj logici i razvojnim linijama roda i stoga videti u novom svetlu jedno kwievno i filozofsko razdobqe. To sa jedne strane znai shvatiti da su takozvani mawe znaajni" sokratovci bili neto vie od obinih Platonovih savremenika, a sa druge strane odrediti okvire konteksta u kome je Platon pisao i potvrdio se, i na taj nain ukazati na razloge wegove nenadmane veliine8.
neizdatih spisa o Sokratu (oko 2000 strana rukopisa) u tampi se nalazi, u italijanskom prevodu, kurs predavawa odran u Kenigzbergu tokom 1943. i 1944. godine: Socrate e l'uomo greco, a cura di A. Stavru, Marinotti, Milano 2005. 6 Xenophon. Mmorables, livre I, texte tabli par M. Bandini et traduit par L.-A. Dorion, Les Belles Lettres, Paris 2000. 7 Broj asopisa Philosophie Antique" koji je izaao 2001. godine (Lille, Presses Universitaires du Septentrion) zapravo nosi naslov Figures de Socrate. On predstavqa polaznu taku jednog artikulisanog programa istraivawa i nastao je na inicijativu Miela Narsija i Gabrijela anatonija uz podrku CNRS u saradwi sa Centro di studio del Pensiero Antico. 8 Ova i druge bitne postavke koje se tiu nastanka i razvoja Sokratovih dijaloga osnovna su tema i sledeih Rosetijevih radova: Le dialogue socratique in statu nascendi, Philosophie Antique" I (2001): Figures de Socrate, str. 1135; The Sokratikoi Logoi as a Literary Barrier. Toward the Identification of a Standard Socrates, u Socrates 2400 Years Since His Death, a cura di V. Karasmanis, ECCD, Athina 2004. str. 8194; Le con-

197

Kao oigledan nastavak naunog skupa u Eksu i Rosetijevog napuqskog seminara odrao se skup Prime Giornate di Studio sulla Letteratura Socratica Antica"9 u Senegaliji (Ankona) od 17. do 19. februara 2005. godine na inicijativu Odeqewa za filozofiju Univerziteta u Perui (dakle, lino Livija Rosetija) u saradwi sa Optinom grada Senegalije i pod pokroviteqstvom nekoliko vanih kulturnih institucija (International Plato Society, Centre d'Etudes sur la Pense Antique Kairos kai Logos" iz Eks-on-Provansa i Instituto Italiano per gli Studi Filosofici iz Napuqa). Posle ovog skupa postalo je jo oiglednije da je neophodno stvoriti jedan pojam o Sokratu koji nije zasnovan iskquivo na Platonovom svedoewu. Pri paqivom prouavawu izvora dolazi se, naime, do zakquka da je proces sokratizacije" filozofije koji se odvijao u Atini u prvoj polovini veka pre n.e., zahvaqujui irokom rasprostrawivawu Swkratiko lgoi, izaao izvan okvira corpus platonicum i nametnuo se kao jedna kwievna pojava bez presedana, i to takva da je ugrozila svaku drugu vrstu filozofskog diskursa (Livio Rossetti: L'invenzione dei dialoghi socratici: un fatto quanto innovativo?)10. Postupke Sokratovog lgoj-a, delimino potpuno inovatorskog, a delimino smetenog u kontekst retorsko-literarne tradicije petog veka, osvetlili su Leonidas Bargeliotis (Leonidas Bargeliotis: Identifying Some of the Dramatic Scenes of Socrates) i Kendal arp (Kendall Sharp: Socratics and Skratikoi logoi in Plato's Dialogues). Kako je kwievnost velikih retora petog i estog veka uticala na tekstove u kojima su Sokratovi uenici branili svog uiteqa od optubi, utvrdili su Alonso de Tordeziqa (Difesa di cause perse: la difesa di Palamede di Gorgia e le apologie di Socrate di Platone e di Senofonte) i Mauro Tuli (Mauro Tulli: Isocrate storico del pensiero: Antistene, Platone, gli eristi nell'Encomio di Elena). Miel Narsi (Il discorso di Alcibiade nel Simposio platonico) i Elza Graso (Elsa Grasso: Socrate dans le Sophiste de Platon: juge ou prtendant?) ponudili su modele za itawe odlomaka iz Platonovih dijaloga (tanije iz Gozbe i iz Sofiste) na osnovu kojih se mogu razlikovati ili se ak direktno suprotstaviti Sokratova misao i misao wegovog najznaajnijeg uenika. Sokratovci Antisten i Aristip predmet su referata Franka Trabatonija (Franco Trabattoni: Antistene, Platone e l'uso dei piaceri nel Fedone) i Ani Urkad (Annie Hourcade: Aristippe: la sagesse, le plaisir et l'argent). Iz ovih radova proistiu neka pitawa koja su, esto u ime pravog Sokrata", bila u sreditu filozofskih rasprava u etvrtom veku i cele filozofije helenistikog perioda. Referati posveeni Ksenofontovom Sokratu slede liniju naunog skupa u Eksu, jer oni doprinose shvatawu onih aspekata misli Sofroniskovog sina koji nisu neposredno vidqivi u Platonovim delima. U tom smislu Emidio Spineli (Emidio Spinelli: La parabola del Socrate senofonteo: da Labriola a Mondolfo) nainio je jednu tanu reviziju prouavawa problema Ksenofontovog Sokrata u Italiji, suprotstavqajui interpretacije Antonija Labriole11 i Rodolfa Mondolfa12. Ig Olivije Nei (Hugues
texte littraire dans le quel Platon a crit, u La Philosophie de Platon 2, a cura di M. Fattal, L'Harmattan, Paris 2005, str. 5180. 9 Prezentacija ovog skupa sa programom, apstraktima i uvodnim tekstovima dostupan je na on line sajtu www.socratica2005.info. 10 Na kraju skupa dolo je do jedne korisne rasprave o osnovnim implikacijama kwievnog i filozofskog fenomena kakvi su Swkratiko lgoi i o drugim bitnim pitawima koja su nastala u toku rada konferencije. Ovu raspravu, u kojoj su uestvovali Mario Vexeti (Mario Vegetti), ovani Kazertano (Giovanni Casertano) i ovani Ceri (Giovanni Cerri), vodio je Mauro Tuli (Mauro Tulli). 11 A. Labriola, La dottrina di Socrate secondo Senofonte, Platone ed Aristotele, Stamperia della Regia Universit, Napoli 1871. Nedavno je Labriolin tekst bio pretampan

198

Olivier Ney: Ame et corps: l'expresivit de l'invisible chez Socrate et Xnophon) pokazao je kako Ksenofontova koncepcija teorije fyx0 koja se u Eksu inila obeleenom u izrazito moralnom smislu, moe isto tako dopustiti i kosmoloku" ako ne i upravo fiziku" interpretaciju. Pitawa kao to su pojmovi kalokagaua i basilea, koji predstavqaju temeqe za shvatawe osnovnih aspekata mawe poznatog Ksenofontovog Sokrata (u konkretnom sluaju spisa O ekonomiji i Hijeron), uzeli su u razmatrawe Aleksander Alderman (Alexander Alderman: Phronesis in Xenophon's Oeconomicus and Plato's Politicus) i Stefan orn (Stefan Schorn: Die Vorstellung des xenophonischen Sokrates von Herrschaft und das Erziehungsprogramm des Hieron). Jedna sesija skupa bila je posveena predstavqawu informativnih prirunika o Sokratu koji su ve u prodaji ili u izradi. Plato lexikon (I) koji je izaao 2003. godine13 predstavio je Emanuele Vimerkati (Emanuele Vimercati). Radi se o jednom priruniku koji je neophodan za svaki rad na Platonu budui da on omoguava ak i unakrsna istraivawa odrednica, morfolokih oblika, izraza, fraza, pojmova i sadraja celog corpus platonicum. Emidio Spineli je predstavio elektronsku verziju Socratis et Socraticorum reliquiae koja je u pripremi, a odlikuje se time to omoguava da se pregledaju i vizualizuju komentari teksta koje je napisao anantoni u apparatus superior tampanog izdawa. Druga novina koja e uskoro biti pristupana je Platonova bibliografija koju je priredio Lik Brison (Luc Brisson, Pythia. Bibliographie platonicienne), a predstavio Benoa Kastelnerak (Benoit Castelnrac). U poreewu sa tampanim izdawem ovaj CD-Rom, koji su realizovali izdava Vrin i Conseil National du Livre, sadrae pretraiva razvijen u tolikoj meri da e omoguavati pretraivawe bibliografije na osnovu kqunih rei, odlomaka iz Platonovih dela, linih imena autora i osnovnih tema sekundarne literature o Platonu. Jo jedan prirunik u pripremi jeste Un Eutifrone interattivo. Il nuovo Dialoga con Socrate" (priredio Livio Roseti u saradwi sa Alesandrom Trexijari (Alessandro Treggiari) predstavqa elektronsko izdawe preteno didaktike namene, izraeno na osnovu istoimenog hiperteksta koji je priredio Roseti 1995. godine14. Posledwu kariku u ovom jedinstvenom nizu dogaaja predstavqa esnaesti simposijum u Olimpiji (od 25. do 30. jula 2005), koji je organizovalo Olympiako Kendro Philosophias kai Paideias (dakle Leonidas Bargeliotis) u saradwi sa univerzitetom i lokalnim grkim ustanovama. Tema izabrana za ovaj skup bila je ponovo Sokrates kai Sokratikes Scholes", sa referatima koji su se bavili Ksenofontom i Antistenom, sokratovskim legxoj i Sokratovom sudbinom u grkom svetu. Istovremeno s odravawem Simposijuma iznesen je i predlog da se obnovi antika Elidska kola (kao to je poznato, Olimpija se nalazi u Elidi) i moe se rei da takva inicijativa najavquje dobru perspektivu za budua istraivawa na ovu temu. Na kraju ovog pregleda treba primetiti da hermeneutika paradigma nastala kao rezultat skupa u Eksu i postepeno utvrivana sve do naunog
kao uvod za izdawe Memorabili di Senofonte, a cura di Anna Santoni, Biblioteca Universale Rizzoli, Milano 2001. 12 R. Mondolfo, Socrate", centralno poglavqe u Moralisti greci: la coscienza morale da Omero a Epicuro, traduzione italiana dal castigliano a cura di V. E. Alfieri, Ricciardi, Milano 1960 (prvo izdawe: Moralistas griegos: la conciencia moral, de Homero a Epicuro, Imn, Buenos Aires 1941). 13 Plato. Lexikon (I), a cura di R. Radice in collaborazione con I. Ramelli ed E. Vimercati, edizione electronica di R. Bombacigno, Biblia, Milano 2003. 14 U prvoj verziji, ovo izdawe je izalo zajedno sa tampanim izdawem Platone, Eutifrone, a cura di L. Rosseti, Armando, Roma 1995.

199

skupa u Senigaliji, jo uvek zahteva mnogo razjawavawa i produbqivawa, pre nego to bi mogla konano da se ustanovi kao novi kqu za itawe svih izvora o Sokratu. Ali je isto tako oigledno da ona zasluuje da se stavi na probu, budui da se vide ohrabrujui rezultati postignuti do sada. U tom smislu moemo se nadati da e Prime" Giornate u Senigaliji i sledei nauni skupovi u novonastaloj drugoj" koli u Elidi postati redovna okupqawa i da e oni u toku sledeih godina uspeti da samu nove impulse u prouavawu sokratskog pitawa koji su doli do izraaja sasvim nedavno.*

Alesandro Stavru

UDC 73.071.1:929 Alberti L. B. (082) 821.131.1.09 Petrarca F. (082)

SKUPOVI O ALBERTIJU 2004. GODINE

Kao lan svetskog udruenja Societ internazionale Leon Battista Alberti", (SILBA), koje ima centar u Parizu, izlagala sam vie puta u italijanskom Centro degli studi sul classicismo" u Arecu, u Mantovi (15. oktobra 2004, Teatro Bibiena), u Riminiju (14. oktobra 2004, Palazzo Buonadrata) i Firenci (12. oktobra 2004, Villa I Tatt) (Leon Battista Alberti: Architetture e committenti"). U decembru u Ferari u Istituto di studi rinascimentali (Convegno internazionale, VII settimana di alti studi Rinascimentali") 29. novembra 2004, o Albertiju i njegovim vizantijskim izvorima, La lettura dello spazio alla fine dell'Quattrocento: le fonti comuni di Leon Battista Alberti e dei protagonisti bizantini coevi"; i Firenci, Alberti e la cultura del'Quattrocento", Palazzo Vecchio, 1618. decembra 2004. Tako bih ovaj prilog posvetila Centro di Studi sul classicismo i Albertiju. Il Centra di Studi su Classicismo ili Fondazione Aretina di Studi sul Classicismo je centar za razvoj i istraivaki rad na svim temama koje zadiru u oblast humanizma, a samim tim i antike. Osnovan je 1992, a predstavnik mu ja profesor klasine filologije na univerzitetu u Firenzi (Universit di Firenze) Roberto Cardini. Direktor centra je profesor latinske filologije na istoimenom univerzitetu Mariangela Regoliosi-s Cardini. Cilj rada ove fondacije usmeren je na prevoenje i objavljivanje dela klasine knjievnosti, kako prevedenih tako i neprevedenih dela. Godine 2003. ovaj centar je osnovao izdavaku kuu, specijalizovanu iskljuivo za dela Lorenza Valle (L'edizione Nazionale delle opere di Lorenzo Valla). Aktivna saradnja centra sa brojnim institucijama klasine kulture i knjievnosti dala je kao rezultat brojne seminare posveene studijama humanizma. Prola godina, bila je posveena Petrarki i Albertiju (Celebrazione della nascita di Leon Battista Alberti). Osim ekumenskih delatnosti, Centar daje mogunost studentima za rad na doktoratu, sa temama koje direktno dotiu humanistike studije Civilt dell'Umanesimo e del Rinascimento". Prola 2004. godina imala je dostojanstvo u dva velika praznika: est vekova od roenja Leona Batista Albertija (14041472) i sedam vekova od roenja Franeska Petrarke (13041313). Jedan pretea, drugi u jeku humanizma, Firentinci, roeni su u izgnanstvu Petrarka u Arecu, Alberti u enovi. Vie svetskih simpozijuma posveeno je u slavu ova dva, pesnika i arhitektonska, stuba evropske kulture. Neophodno je oznaiti njihovo prisustvo i na naem tlu. Ovim naim prilogom
* Prevela s italijanskog Ana Petkovi.

200

elimo da naglasimo lepotu kojoj svako od nas, ukoliko eli, moe da izae u susret: prisetimo se, makar na as, Petrarkinih stihova i Albertijevih hramova. Ovim reima, koje slede i koje je Alberti posvetio za svoj epitaf u Santa Croce u Firenci, krunisana je arhitektura kao postolje i postelja due i samim tim oveanstva. Il Cav Leon Battista Alberti Ultimo di Sua stirpe Ordino coll estremo volere Che questo monumento serigesse Affinche il secolo che per impetto d'imitazione Ruina a novita servile Potesse verso l'antica sapinza raccendersi d'amore" (Santa Croce, Firenze) Albertijev duhovni tok istovremeno je i tok njegovog privatnog ivota. Arhitekt, pesnik, mistik ili ljubavnik. Nijedno od toga ukoliko nije sve. Aktivnosti Albetijeve s blagou, ali sigurnou preobratile su tok razvoja evropske misli u Quattrocentu od srednjovekovne iskljuivo skolastike koncepcije umetnosti ivota ka novoj, iz Vizantije donetoj, platonskoj viziji umetnosti. Kakav je u sutini dodir vizantijskih ikonografa i mislilaca s italijanskim, kakvu ulogu igra Sabor Ferrara-Firenze 1439? Cilj nae studije o Albertiju je ako ne da sasvim odgovori na dato pitanje, makar da d mogunosti za reavanje odreenih problematinih pojmova, koji su se, iako pojmovi, okamenili u verovanja i time stekli pravo glasa istorijskih istina. Da li je zaista tako? Bitnost Academia Fiorentine prevazilazi li bitnost Academia Romane za nastanak renesanse"? Da li je renesansa" tok koji se gradio ve od kraja X veka, preko veza imeu Konstantinopolja i Sicilije, ili, kako se esto veruje, fenomen quasi ex nihilo izrastao u samoj Toskani? Kako je pojava inkvizicije dolaskom pape Alexandra VI Bordije spreila dalji otvoren tok renesanse, on se prenosio na najsigurniji nain od tada, arhitekturom i muzikom. Alberti je u tom pogledu, zajedno sa nekolicinom mislilaca koji su posle pada Konstantinopolja emigrirali iz Mistre u Italiju, jedan od onih koji su osnovni utemeljivai strujanja koje mi danas nazivamo humanizmom i renesansom. Sin firentinskog konzula, Leon Battista Alberti rodio se u enovi 18. februara 1404. U Padovi i Bolonji zavrio je studije, da bi 1429. doao u Firencu. Tri godine kasnije u Rimu je sa zvanjem recenzenta za pisma papske kurije. Godine 1423. pie Urbis Romae. Sledee godine je pod protekcijom pape Eugenija IV u Firenci, gde oko 1435. pie traktat De Pictura. U narednim godinama boravi u Bolonji, Veneciji i Ferari. Godine 1438. sastavlja il Teogonio, dijalog in volgare O dravi" (dello Stato) a tri godine posle organizuje u Firenci il Certame Coronario, u kojem uestvuje lino sa svojim delom in volgare Della famiglia". Oko 1442. pie dijalog Della tranquillita dell'anima. Vraa se u Rim 1443. godine, sledei Eugenija IV, i otpoinje rad na Momusu, alegorinoj prii koja ima za cilj poduavanje Princa. Po nalogu Prospera Colonne 1446, uspeno restaurira rimsku lau naenu u jezeru Nemi, to je uslovilo i pisanje njegovog, danas, kao po ironiji, izgubljenog dela Navis. Istovremeno sastavlja razne traktate matematiko-naunog karaktera. Posle smrti Nicola IV (1447) Nicolas V je proglaen papom. Iste godine otpoinje preobraaj Rima, u kome papa Parentucelli vidi grad-simbol, maticu res publica cristiana, ija je struktura duboko utisnuta u dela koja Alberti razmatra u svom traktatu De re aedificatoria. Isto delo predstavlja papi 1452. Uprkos ovom direktnom afinitetu, ima dosta dobrih razloga da se ovek zapita nije li sam Alberti uestvovao na projektu za izgradnju piana" Nicole V.

201

Verovatno je da u godinama izmeu 144651. Alberti realizuje Palazzo Rucellai u Firenci, posle koje (14481470), i dalje po nalogu Giovannia Rucellaia, projektuje fasadu za Santa Maria Novella. Alberti 1450. dobija zadatak da antiku gotsku crkvu San Francesco u Riminiju preobrazi u mauzolej za Sigismonda Malatestu, budui hram Malateste (il tempio Malatestino), koji ostaje nedovren. Enea 1458. Silvio Piccolomini je proglaen papom i time otpoinje zlatno doba humanizma. Sledee godine Alberti je sa Pijom II u Mantovi, gde mu Ludovico Gonzaga poverava konstrukciju crkve San Sebastiana. I posle smrti Pija II (1464) Alberti ostaje u Rimu: projektuje fasadu kapele Rucellai in San Pacrazio i krunu tribinu Santissime Anunziate u Firenci. Iste godine pie De componendis Cifris i De Iciarchia. U Mantovu 1471. alje projekat za novu crkvu cheiasa gonzaghesca" Sant'Andrea u Mantovi. Godinu dana kasnije Alberti umire. Luca Fancelli zavrava zapoet Albertijev plan za crkvu Sant'Andrea. De re aedificatoria, ne manje od ostalih knjievnih dela i od malo realizovanih arhitektura, jedan je od najstabilnijih spomenika kulture humanizma. Po osnovnoj ideji ovoga traktata arhitektura je etiki izraaj, usmerena da u samoj sebi pronae satisfakciju i da modelira l'operari dell'artefice, prema ideji, jasno izraenoj, u koherentnosti Albertijeve umetnosti. Kako je i napisano, l'architetto, virtuoso' dell'Alberti tale per aver vinto la bestialit della natura umana. Il suo affidarsi a nummerus, concinnitas e finito frutto di un'etica che affonda in un estetica del'esistenza profondamente greca". Kult ogranienosti (del limite) i mediocritasa jasno je razmatran u De re aedificatoria i osuen kao osnovni uzrok sveg ljudskog zla". Ne prosveenost i ne oplemenjenost, voluntaristika je i neosnovana tragika takve jedne etike. Ne sluajno hermetiki predmeti Albertija prevazilaze njihovu beznadenu usamljenost unutar urbanih struktura koje ih primaju. Godina 2004. na mnogim skupovima u Italiji bila je posveena seanju na Albertija i preispitivanju uloge ovog znaajnog stvaraoca 15. veka.

Sandra Dui

UDC 1 Socrates (082)

SIMPOSION O SOKRATU XVIth International Symposium of the Olympic Center for Philosophy and Culture, Olimpija, 2530. jul 2005 (Grka)
Ve petnaestak godina deluje u drevnoj Olimpiji na Peloponesu Olimpijski centar za filosofiju i kulturu, koji okupqa grke i inostrane autore i zaqubqenike u antiku kulturu. Pokreta i glavna linost ovog Centra je profesor filosofije na Univerzitetu u Atini, kolega Leonidas Bargeliotis,1 iji je ovo i zaviaj. Uz podrku ne samo Atinskog univerziteta, nego i gradskih vlasti u celoj Elidi, Centar redovno organizuje svakog leta, u julu ili avgustu, predivno meunarodno okupqawe helenista, iji je skup oplemewen ambicioznim naunim diskusijama i prijatnim izletima u oko1 Veliki prijateq nae zemqe, profesor Bargeliotis je ve objavio dva rada u naem Zborniku 3 (2001) 2532, 6 (2004) 731, a o asopisu Skepsis koji je on pokrenuo i ureuje objavila sam prikaz u Zborniku 2 (2000) 218219.

202

linu, na antika nalazita i u stare grke manastire, uz kwievne manifestacije i pesnike veeri, ali i gostoqubive prijeme. I prolog leta je odran jedan takav nezaboravan skup, posveen dvema temama: A: Socrates and the Socratic Schools; i B: Socratic Thought in Greek Literature. Druga tema je proirena i na reminiscencije o Sokratu u drugim kulturama, a ne samo antikoj i modernoj Grkoj. Motiv organizatora za ukquivawe ove teme bilo je to to su naunici esto ukazivali na uticaje Sokrata na Euripida i Aristofana, ali nije verovatno da se impakt Sokratove misli zavrio sa klasinim periodom." Stoga su ukquili poziv hrabrewa" autorima da se pozabave i kasnijom recepcijom Sokrata, to se na skupu pokazalo doista inspirativnim. Skupu je prisustvovalo ezdesetak profesora i mlaih struwaka iz vie zemaqa Evrope (Engleske, Nemake, Italije, Belgije, Srbije), iz Amerike, ali i iz Australije, Japana, Irana i sa Filipina. Sesije posveene temama o Sokratu bile su zaista sadrajne. Raspravqalo se o pitawima iz epistemologije i metafizike, sokratskoj metodi, etici i etikoj psihologiji, politikoj teoriji i praksi, filosofiji religije i Sokratovom uticaju na helensku filosofiju posle wega, naroito na Platona, Aristotela i helenistike filosofske kole. Kad se ima na umu stawe naunih prouavawa i promewene optike gledawa na Sokrata posledwih nekoliko godina,2 jasno je da je vanost i aktualnost podnetih saoptewa i diskusija bila izuzetna. Na skupu je sudelovalo vie vrlo istaknutih struwaka za helensku filosofiju, kao to su jedan od osnivaa International Plato Society,3 profesor Livio Roseti iz Perue, zatim profesor Hju Benson s Univerziteta u Oklahomi, profesor Ron Polanski sa Djukejn univerziteta u Pitsburgu, profesor Xon Anton sa Floride i brojne grke kolege, i sa Kipra. Analitika izlagawa o temama wihovih izlagawa oduzela bi previe prostora, tako da se opti pristup moe stei i iz teksta kolege A. Stavrua u ovom broju Zbornika. Naalost, ugledni stalni gosti Centra, kao to su profesor Gerasimos Santas, s Univerziteta Kalifornije u Irvinu, i Teri M. Pener s univerziteta Viskonsina u Medisonu, iako predvieni za voewe okruglih stolova, bili su privatno spreeni da doputuju. Prole godine je okrugli sto odran o znaajnoj kwizi profesora Santasa pod naslovom Goodness and Justice. Plato, Aristotle and the Moderns (Blackwell Publishers, 2001). U sekciji o Sokratovim dijalozima autor ove hronike podneo je saoptewe o Antistenu (Investigations of Language as the Foundations of Education in Antisthenes' Philosophy). Drugi uesnik iz Srbije, Ivan Gaanski, govorio je o srpskoj recepciji Sokrata (Socrates' Picture in Serbian Culture and Philosophy), jo od sredwovekovnih srpskih manastira do Dositeja Obradovia i Miloa N. uria. Ova srpska" tema veoma je zainteresovala prisutne, jer se ponovo pokazalo koliko se malo u raznim naunim krugovima zna o kqunim temama nae kulturne istorije. Bilo je predvieno i izlagawe o Sokratu kod Rusa, koje je, naalost, izostalo, ali je zato kolega iz Atine
2 O tome detaqnije izlae kolega iz Napuqa Alesandro Stavru u prilogu Za novi pristup sokratskom pitawu: Skorawa i budua istraivawa u ovom asopisu, prevedenom na srpski na wegovu izriitu equ. 3 lanovi International Plato Society iz Srbije su profesori Slobodan Duani i Ksenija Maricki Gaanski.

203

Sotiris Furnaros bio qubazan da nam da svoje izlagawe o Sokratu kod Koraisa, velikog grkog prosvetiteqa u iju je kolu u Smirni odlazio i na Dositej Obradovi.4 Profesor Roseti je pokazao veliko zanimawe za klasine nauke u Srbiji, obeao je da nam poaqe rad specijalno za na Zbornik (to je odmah posle skupa i uinio i koji donosimo u Zborniku) i poklonio mi kwigu, koju je on pripremio u ast Tomasa Robinsona, pod naslovom Greek Philosophy in the New Millenium (Akademia Verlag, Sankt Augustin, Nemaka, 2004), edicija Studies in Ancient Philosophy 6. Tu je zastupqeno blizu trideset autora s pregledima perspektive helenske filosofije u isto toliko zemaqa celog sveta, naravno bez Srbije. Profesor Roseti me je zamolio, ako bude pripremao drugo izdawe ove publikacije, da mu uradim pregled stawa helenskih filosofskih istraivawa kod nas. S obzirom da je Centar zainteresovan i za kulturu u irem znaewu, organizator je ve u svome pozivu naznaio novu akciju povraaj mermerne dekoracije sa hrama Apolonu Zatitniku u Basama koje se nalaze u Britanskom muzeju. Time je pokrenuta iroka meunarodna akcija, slina onoj koja se ve vodi oko povraaja iz Britanskog muzeja tzv. Elginovog mermera dekoracija sa hrama Partenon na Akropoqu u Atini. Organizovana je poseta ovom hramu iz 5. veka pre nove ere na visini od 1200 metara, koji je sav u specijalnim atorima za vreme revitalizacije, i u predivnom gaju ispred hrama koji se (nekim udom) milenijumima odrava na ovoj visini i vetrometini i pod zimskim nepogodama. Obavqena je prva sesija Nove elidske filosofske kole", ije je osnivawe predloio Livio Roseti. Srpski pesnik Ivan Gaanski je kao specijalni gost za ovu priliku kazivao svoju pesmu napisanu na engleskom (Apollo Epikourios The Wounded Temple in Bassae).5 Ja sam obrazloila naunu potrebu vraawa ove dekoracije iz Britanskog muzeja,6 a na kraju je izveden mali poetski recital u kom su sudelovali atinski studenti. Sledei, 17. internacionalni simposion Centra odrae se krajem jula 2006. godine s optom temom Arts and Sciences in the Greek Philosophical Tradition, sa vie podtema. Briga o hramu Apolona Zatitnika u Basama bie i daqe nastavqena.

Ksenija Maricki Gaanski

UDC 903.7(495-14)

THE TEMPLE OF APOLLO EPIKOURIOS AT BASSAE

The dictionaries say that the Temple at Bassae is one of the best preserved Greek temples" (OCD3 1996, 235). If so, it is hard to accept that the arrangement and order of its slabs are uncertain (1. c.) and that they will remain uncertain, i. e. not exactly known, forever, since the sculptured frieze is now in the British Museum" (1. c.). That frieze was very important centuries after its construction in the last decades of the fifth century BC. Professor John Boardman, in his encyclopedic work
Rad se objavquje u ovom broju Zbornika. Sada tampana u dvojezinom izdawu poetske kwige Ivana Gaanskog Situacija, Smederevo, 2005, 6265 (Edicija Meridijani"). 6 Tekst u prilogu ove hronike.
4 5

204

The Oxford History of Classical Art (1993), when speaking of the Roman monument Basilica Aemilia, built in 179 BC (one of the major civic buildings of the Roman Forum", p. 231), compares the liveliness of its frieze" with the Temple of Apollo at Bassae. He says that its decorations may have been intended to recall certain Greek architectural friezes, like that of the temple of Apollo at Bassae" (op. cit. p. 232). How was that possible? Somebody came to Arcadia, in the heart of Peloponnnesos, got enthusiastic about the temple's decorations, copied them or made some drawings, and full of respect did not touch a thing or remove any slab from the temple. Returning back to Rome, in the first decades of the second century BC, full of respect, this person or persons tried to represent the liveliness" of the distant temple in Greece when building Basilica Aemilia. The Romans showed a special devotion towards Apollo in general. It is seldom mentioned that Apollo was the only Greek god that never had a Latin counterpart or a translated name. As M. Nilsson underlines (Geschichte der griechischen Religion I 540), Apollo was worshipped under his own, Greek name. Apollo was the most Greek of Greek gods", according to W. F. Otto's words (OCD3 122). And this god, the only god of healing in Homer, whose temple was so enigmatically built in the difficult region of Peloponnesos, to protect everything that was menacing his people (Epikourios), preserved more than 2231 years, was demolished by some newcomers who did not make their drawings or descriptions, but took two dozens of slabs from the frieze, maybe from the metopes also, destroying the ancient loveliness" of the monument. The temple of Apollo at Bassae eluded modern travellers for many years, deep in Arcadia, writes professor Boardman Its sculptures were brought to London". The temple was explored by Cockerell, the architect of the Ashmolean Museum in Oxford, on and in which many of its architectural features can be recognized" (p. 136). It is nice that C. R. Cockerell* was so impressed by the ancient architecture of Apollo's temple, so that he used some devices in projecting the Ashmolean Museum in Oxford, as his later director professor Boardman explains. But it is not nice that the British of today don't plan to return the taken slabs from the ancient building, at least that we can see today how they looked when made. The beauty of that frieze influenced some ancient artist in Rome, and today's world at least deserves to look upon the same piece of art in the heart of Peloponnesos as this ancient unknown visitor from Rome in the second century BC was happy to see. July 2005

Ksenija Maricki Gadjanski

UDC 930.85(394)(082)2005"

MEUNARODNI NAUNI KONGRES O HETITOLOGIJI 6. Congresso Internazionale di Ittitologia, Rim, 59. septembar 2005.
Kao svaka mlada disciplina, hetitologija je u punom razvoju. Iz godine u godinu letnje sezone iskopavanja upotpunjuju nae poznavanje anadolskih starina. Meu najznaajnijim otkriima poslednjih godina treba pomenuti u prvom redu dva
* The Temples at Aegina and Bassae", 1860.

205

grada u blizini prestonice hetitske kraljevine, Hatue, oba ve poznata sa glinenih tablica: Ortaky-Sapinuwa (turska iskopavanja) i Kusakli-Sarissa (nemaka iskopavanja). Oba pokazuju mnoge slinosti sa Hatuom, kako u organizaciji tako u arhitekturi. Takoe je znaajan grad Soli u jugoistonoj Anadoliji (Kilikija). Nauni skupovi posveeni hetitologiji su jedna od srenih posledica tih bogatih otkria. Tokom poslednje dve decenije, svake tree godine odrava se meunarodni hetitoloki kongres. Naizmenino, jedan u Turskoj, u okolini Hatue (orum), jedan u zapadnim evropskim dravama. esti kongres odran je uspeno u Rimu (59. septembar 2005), zahvaljujui izvanrednoj organizaciji Alphonsa Archia i Rite Franca. Mnogobrojni strunjaci iz celog sveta prisustvovali su tom skupu, a meu njima oko osamdeset je odralo predavanja. Kongres je imao tri glavna smera: arheologija, dokumenti redigovani klinastim i hijeroglifskim pismom i lingvistika, koja je ovog puta bila posebno zastupljena. Turskim kolegama dugujemo ponajvie za rezultate novih otkria, u prvom redu profesoru Aygl Selu, direktorki iskopavanja u Ortaky-Sapinuwa, gde je naeno mnogo glinastih tablica, veoma brojnih i na huritskom jeziku. Tumaenja tekstova, istorijskih, religioznih ili mitolokih, ija interpretacija predstavlja mnoge tekoe, uspeno su upotpunila naa poznavanja. Predavanja lingvistikog karaktera bila su posveena najvie gramatici hetitskog jezika i komparativnoj indoevropskoj lingvistici. Sledei, sedmi kongres planira se opet na hetitsko-anadolskom tlu.

Emilia Masson

UDC 930.85(495.02)(082)2005" 930.85(497.11)(082)2005"

VIZANTIJA I SRBIJA POSLEDWE STOLEE (etvrta nacionalna konferencija vizantologa, Beograd, 2729. oktobar 2005. godine)
Srpski komitet za vizantologiju, u saradwi sa Vizantolokim institutom SANU i Filozofskim fakultetom u Beogradu, organizovao je nacionalnu konferenciju vizantologa i struwaka iz graninih disciplina. Nekadawi Jugoslovenski komitet za vizantologiju preimenovan je 2003. godine i u zemqi i kao lan Association Internationale des tudes Byzantines u Srpski komitet, a nekadawe jugoslovenske konferencije vizantologa nastavqaju da se odravaju kao nacionalne konferencije.* Prema ve ustaqenoj praksi, i etvrta nacionalna konferencija vizantologa imala je dva dela: tematski i opti. Tematski deo bio je odreen naslovom Srbija i Vizantija posledwe stolee, a opti deo je podrazumevao vizantoloku tematiku u najirem smislu. U tematskom delu iroki istorijski okviri postavqeni su u uvodnom referatu Qubomira Maksimovia Sueqavawe i proimawe dvaju svetova. Sledila su komplementarna saoptewa Sime irkovia, Posledwe godine u
* O prethodnim konferencijama vizantologa v. R. Radi, Vizantija i prenoewe antikog naslea u Srbiju, Zbornik Matice srpske za klasine studije 2 (2000), 233235.

206

posledwem stoleu srpsko-vizantijskih odnosa, Jovanke Kali, Despot Stefan Lazarevi i Vizantija, i Mirjane ivojinovi, Dragai i Sveta Gora. Osobenosti kwievnih dela predstavile su Ninoslava Radoevi sa saoptewem U iekivawu kraja vizantijska retorika prve polovine H veka i Ida Tot sa referatom Kontekst i recepcija poznovizantijskih carskih govora, dok je u pravnom kontekstu Sran arki govorio O sticawu poslovne sposobnosti u sredwovekovnom srpskom pravu. Vladarske i dinastike karakteristike porodice Lazarevi obradili su Smiqa Marjanovi-Duani u saoptewu Dinastija i svetost u doba porodice Lazarevi: stari uzori i novi modeli i Branislav Cvetkovi u saoptewu Vladar kao slika Boga (Rex imago Dei Immitatio Christi): primer manastira Resave. O kultovima svetiteqa u toku posledweg veka srpske sredwovekovne drave govorili su Danica Popovi u referatu Patrijarh Jefrem jedan poznosredwovekovni svetiteqski kult i Miodrag Markovi u saoptewu Kult sv. Vita kod Srba u sredwem veku. Posebnu grupu inila su saoptewa posveena viewu srpske drave, srpskih zemaqa, Bosne i srpskih veza sa vizantijskim plemiima izneta u delima savremenih vizantijskih pisaca. Takva saoptewa podneli su: Sran Pirivatri Srpsko carstvo u spisima vizantijskih istoriara posledweg stolea, Maja Nikoli Pseudo-Sfrances o srpskim zemqama, Radivoj Radi Bosna u istorijskom delu Kritovula sa Imbrosa i Nada Zeevi Prvi brak posledweg Toko despota. O jo jednom vidu kwievnih dela govorila je Tatjana Subotin-Golubovi u saoptewu Kalendari srpskih rukopisa prve polovine H veka. Razliite probleme iz oblasti arhitekture i skulpture srpskih i vizantijskih spomenika u poznom sredwem veku obradili su Marko Popovi u referatu Zamak u srpskim zemqama poznog sredweg veka, Vojislav Kora Monumentalna arhitektura u Vizantiji i u Srbiji u posledwem veku Vizantije. Osobene obrade fasadnih povrina, Ivan Stevovi Arhitektura moravske Srbije: lokalna graditeqska kola ili epilog vodeih tokova poznovizantijskog graditeqskog stvarawa i Janko Maglovski u saoptewu Oma i spona struktura moravskih prepleta. Zavrna razmatrawa iz tematskog dela konferencije bila su posveena pitawima iz slikarstva. Mirjana Gligorijevi-Maksimovi je imala saoptewe pod naslovom Ikonografija Bogorodiinih praobraza u slikarstvu H i H veka, Bojan Miqkovi referat Hilandarska ikona srpskog cara Stefana i Tatjana Starodubcev Slikari zadubina Lazarevia. Opti deo konferencije zapoeo je serijom razliitih tema iz srpske i vizantijske istorije. Bojana Krsmanovi je govorila O organizaciji vojne komande u Vizantiji, Vlada Stankovi je imao saoptewe Srbi u poeziji Teodora Prodroma i Anonima Manganskog, Tibor ivkovi je podneo referat Dukqa izmeu Rake i Vizantije u prvoj polovini H veka, a Marko Drakovi Zapadnoevropsko naoruawe i taktika u delu Ane Komnine. Sledili su rezultati istraivawa razliitih vizantijskih i srpskih izvora o praznicima i imenima qudi, te je Aleksandar Popovi izloio rad sa temom Jedan vizantijski zapis o prazniku Rusalija kod Slovena (Chomatenus, ep. 120), Dejan Xelebxi saoptewe Slovenski antroponimi kod Dimitrija Homatina, a Zorica okovi Prouavawe antroponimijske grae u prakticima H i H veka, dok je Irena padijer podnela saoptewe Pisar ktitorskog natpisa sv. Save u Studenici. Opti deo je priveden kraju temama iz slikarstva, predstavqena su nova itawa fresko natpisa i pokazana je topografija numizmatikih nala-

207

za. Najpre je Smiqka Gabeli podnela saoptewe Iz ikonografije sv. Prokopija, Dragan Vojvodi je izneo Nekoliko zapaawa o zidnom slikarstvu Bele crkve Karanske, Gojko Suboti je izloio referat Trea ika poveqa i Dragan Rakovi saoptewe Nalazi novca iz ranovizantijskog perioda ( vek) u kruevakom kraju. etvrta nacionalna konferencija vizantologa, odrana ove godine prvi put u Beogradu, ukazala je brojem vizantologa i struwaka iz graninih disciplina koji su uzeli uee na woj (37 odranih saoptewa) na veliko i iroko interesovawe i za osnovnu temu Srbija i Vizantija posledwe stolee i za raznovrsna pitawa iz srpsko-vizantijskog istorijskog zajednitva. Kroz iznete rezultate naunih istraivawa, kako u tematskom tako i u optem delu, na konferenciji je bilo predstavqeno obiqe novih tema, novih viewa i detaqa, kao i brojnih dopuna ranijih saznawa. Posledwe stolee srpsko-vizantijskih odnosa predstavilo se kao jedna od rezultanata istorijskih dogaawa iz prethodnih vekova. U susretu dvaju svetova, posle brojnih sukoba usledilo je pribliavawe Srbije Vizantiji u svim oblastima. Segmente tih odnosa predstavqaju dosledna orijentacija srpske drave ka pravoslavqu, zatim ugledawe na vizantijsku dravnu organizaciju i prihvatawe kwievnih i umetnikih uzora iz Vizantije. Sa vizantijske strane pribliavawe se ogledalo u dodeqivawu despotske titule srpskom vladaru, ponovnom uspostavqawu dinastikog braka, kao i dolasku i boravku brojnijih i znaajnijih linosti iz vizantijskih krajeva u Srbiji. U istovremenom politikom propadawu obaju svetova meusobne razlike su se izgubile i nekadawi nesporazumi su nestali, a brojne slinosti su se umnoile i produbile. Saoptewa sa konferencije bie objavqena u sledeem, tematskom tomu Zbornika radova Vizantolokog instituta u Beogradu.

Mirjana Gligorijevi-Maksimovi

208

IN MEMORIAM

UDC 821.161.1:929 Averincev S. S.

SERGEJ SERGEJEVI AVERINCEV (Moskva, 10. oktobar 1937 Be, 21. februar 2004)
Ruski filolog, filosof i teolog visokog obrazovawa, struwak za antiku, vizantijsku i staru orijentalnu kwievnost, prevodilac antike klasike, nemakih romantiara, jednom reju naunik svetskog glasa i zagovornik antidogmatskog miqewa Sergej Averincev bio je sudei po onome to sam ula boravei u Beu 2004. i 2005. godine izrazito komunikativna osoba, spremna na pomo svake vrste i bez mogunosti da nekog odbije. Odrastao u familiji profesor (roditeqi su mu bili biolozi), usvajao je tradiciju prerevolucionarne ruske inteligencije. Klasinu filologiju studirao je i diplomirao 1961. godine na Filolokom fakultetu u Moskvi. Odmah je dobio mesto aspiranta na Katedri za klasinu filologiju, istovremeno radei i u izdavakoj kui Misao". Ubrzo potom, 1966. godine, prelazi u Institut za istoriju i teoriju umetnosti. U sovjetsko doba izdvajao se kao apsolutni egzot", i to svojim neortodoksnim radovima o Osvaldu pengleru, Karlu Gustavu Jungu i Vjaeslavu Ivanovu, koje je eleo da priblii ruskom itaocu. Tu je, izmeu ostalog, uradio i antologiju radova o istoriji zapadne filosofije umetnosti; vremena su bila takva da ovaj wegov vaan rad nije smeo biti objavqen. Zato je poeo da prevodi, i to mnogo, iz oblasti kulturno-filosofskih radova HH stolea. Ovo e, verovatno, postati poetak wegovog interesovawa za istoriju kulture, koje ga nee napustiti do kraja ivota. Prelaskom u Institut za svetsku kwievnost pri moskovskoj Akademiji nauk (od 1969. do 1992), zanimawe Sergeja Averinceva okree se ka vizantologiji (od 1981. godine vodio je Odeqewe za antiku i vizantijsku kwievnost); poiwe da dri predavawa iz vizantijske estetetike na Univerzitetu u Moskvi. Profesorsku karijeru nastavio je i na Katedri za slavistiku Univerziteta u Beu, kuda je preao 1994. godine. Na svojim predavawima negovao je kultivisan i akademski tradicionalan govor, toliko jasan i utemeqen da je odmah mogao da bude tampan. 211

Kandidatska disertacija Sergeja Averinceva bila je s temom iz antike. Naslov joj je Plutarh i antika biografija. Ka pitawu o mestu klasika anra u istoriji anra i objavqena je 1973. godine u Moskvi. ini se da su nalazi ovog istraivawa toliko aktuelni da je krajem HH stolea planirano novo, opet rusko, izdawe. Doktorska disertacija ovog naunika jeste Poetika ranovizantijske kwievnosti, koja se kao kwiga, na ruskom, pojavila 1977 (drugo izdawe 1997) i u prevodima, na srpski (1982) i na italijanski (1988). Stekao je (1992) poasni doktorat iz oblasti teologije na Istonom institutu u Rimu. Enciklopedist novog doba, ovaj poznati univerzitetski profesor radio je na vie tema iz vie, i to razliitih, literatur iz vie epoh. Zanimawe mu je bilo mnogostrano i iroko: prevodio je antike klasike, Fridriha Helderlina, interpretirao Osipa Mandeqtama, Georga Trakla, Hermana Hesea, pisao o modernoj francuskoj i engleskoj lirici, o Johanu Huizingi, o Karlu Jaspersu i o egzistencijalistima; uredio je, i za wega napisao pojedine priloge, dvotomni zbornik evropske poezije od Vergilija do Osipa Mandeqtama, gde se nalazi wegov znaajan prilog o optoj zajednikoj retorikoj tradiciji evropske kwievnosti; kao istoriar filosofije radio je na novoj filosofskoj enciklopediji Ruske akademije nauka, koja je doekala i svoje drugo izdawe; bio je predsednik dvaju drutava, Ruskog biblijskog drutva i Meunarodnog drutva Osip Mandeqtam; pisao je pesme, koje je mogao da objavi tek u doba perestrojke; bio je urednik enciklopedije hrianstva (u tri toma, 19931995); napisao je komentare za Bahtinovu Filosofsku estetiku 1920-ih godina (2003); kao teolog i ortodoksni hrianin oseao se najvie povezanim s mediteranskom kulturom. Istraivawa Sergeja Averinceva okretala su se vremenom sve vie ka istoriji kulture. Od prve kwige o ovoj problematici Besede o kulturi (1988), preko kwige na poqskom Na ukrtawu tradicije (1988) i kwige na italijanskom o ruskoj i evropskoj kulturi (1989), do rada Pesnici. Jezici ruske kulture (1996), ovaj nesvakidawi istraiva sve vie se okretao uzajamnim i nerazluivim kontaktima razliitih kulturnih obrazaca. Ne treba smetnuti s uma da je na Moskovskom univerzitetu jo 1989. godine drao predavawa o istoriji kulture i hrianskom pogledu na svet. Ruska kultura ostala je tema i wegovih gostujuih predavawa u enevi, Bolowi, Beu i Rimu. Jedini je Rus koji je postao lan Akademije kulture u Parizu. ini se da je ovaj kulturolog bio domain u svim kulturama, ako je suditi po temama i nainu istraivawa tih tem. Kao komparatist ukazivao je na vanost jednovremenog izuavawa antike, poznoantike i pojedinane nacionalne sredwovekovne kwievnosti i kulture. Metodoloku osnovu ovakvom pogledu nalazio je, svakako, u semiotikoj koli. Wiener slavistisches Jahrbuch (kw. 43/1997) objavio je, povodom wegovog ezdesetog roendana, biografiju i bibliografiju radova. 212

Tu se nalazi etrnaest wegovih kwiga, ne raunajui prevode na strane jezike, 506 strunih i naunih radova, 98 prevoda i oko 80 recenzija, predgovora, intervjua i dr. Od te, 1997, godine, broj radova svakako se poveavao, pogotovu iz oblasti patristike, pozne antike kulture, sredwovekovne himnografije i hagiografije, pojedinanim prevodima sa sirijskog, starohebrejskog. Bolest srca prikovala ga je za postequ od maja 2003. godine. Devet meseci potom sklopio je oi i otiao u venost. Episkop Hilarion izjavio je kako, verovatno, nije sluaj da posledwa kwiga Averinceva a to su prevodi patristikih tekstova pripremqeni za objavqivawe u Kijevu nosi naslov Vredna perla, kakva je i dua Sergeja Sergejevia, izmeu ostalog i zbog tog to je svoje znawe dragovoqno svakom ko je to eleo nudio. Prah velikog oveka pohrawen je danas na grobqu Danilovskoje u Moskvi. Mirjana D. Stefanovi

213

SPISAK SARADNIKA COLLABORATORS

SPISAK SARADNIKA COLLABORATORS

Ugljea Beli MA, former assistant at the University of Novi Sad, Serbia Dr. Victor Castellani, University of Denver, U.S.A. Dr. Sandra Dui, University of Montreal, Canada Dr. Sotiris Fournaros, Olvmpic Center for Philosophy and Culture, Athens-Olympia, Greece Dr. Eckart Frey, Universitv of Magdeburg, Germany Mirjana Gligorijevi-Maksimovi MA, University of Belgrade, Serbia Dr. Vojislav Jeli, University of Belgrade, Serbia Dr. Ivan Jordovi, Institute of Balcanology, Serbian Academy of Science and Arts, Belgrade, Serbia Dr. Irina Kovaleva, Moscow State University, Russia Dr. Anna Ljacu, Moscow State University, Russia Dr. Ksenija Maricki Gadjanski, University of Novi Sad, President of the Serbian Classical Society, Belgrade, Serbia Dr. Emilia Masson, SNRS, Paris, France Mirko Obradovi MA, University of Belgrade, Serbia Ana Petkovi MA, University of Belgrade, Serbia Dr. Livio Rossetti, University of Peruggia, Italy Dr. Alessandro Stavru, University of Napoli L'Orientale", Italy Dr. Mirjana Stefanovi, University of Novi Sad, Serbia Dr. Sran arki, University of Novi Sad, Serbia Dr. Bojana ijaki Manevi, University of Belgrade, Serbia Dr. Rastko Vasi, Institute of Archaeology, Serbian Academy of Science and Arts, Belgrade, Serbia

217

SARADNICI ZBORNIKA MATICE SRPSKE ZA KLASINE STUDIJE COLLABORATORS Amfilohije (Radovi), Cetinje Branislav Anelkovi, Belgrade Sima Avramovi, Belgrade Leonidas Bargeliotis, Athens Ugljea Beli, Novi Sad Lidija Bokovi, Novi Sad ika Bujukli, Belgrade Victor Castellani, Denver Aleksandrina Cermanovi-Kuzmanovi, Belgrade (19282001) Carl Joachim Classen, Goettingen edomir Deni, Novi Sad Jovan Dereti, Belgrade (19342002) Sandra Dui, Novi Sad Montreal Mihailo uri, Belgrade Slobodan Duani, Belgrade Ana Elakovi, Belgrade Miron Flaar, Belgrade (19291997) Sotiris Fournaros, Athens Eckart Frey, Magdeburg Ivan Gadjanski, Belgrade Mirjana Gligorijevi Maksimovi, Belgrade Nikola Grdini, Novi Sad Jasmina Grkovi Major, Novi Sad Vojislav Jeli, Belgrade Ivan Jordovi, Belgrade Aleksandar Jovanovi, Belgrade Milena Jovanovi, Novi Sad Momir Jovi, Ni Vidojko Jovi, Belgrade Irina Kovaleva, Moscow Zdravko Kuinar, Belgrade Anna Ljacu, Moscow Aleksandar Loma, Belgrade Ljubomir Maksimovi, Belgrade Zoran Manevi, Belgrade Ksenija Maricki Gadjanski, Belgrade Gordan Marii, Belgrade Dimitris N. Maronitis, Athens Emilia Masson, Paris Oliver Masson, Paris (19221997) Dejan Mati, Belgrade Milena Milin, Belgrade Miroslava Mirkovi, Belgrade Franco Montanari, Pisa Vojin Nedeljkovi, Belgrade Ivan Negriorac, Novi Sad Darinka Neveni Grabovac, Belgrade (19101999) Jelena Novakovi, Belgrade Mirko Obradovi, Belgrade Marjanca Paki, Belgrade Miroslav Panti, Belgrade Franois Paschoud, Geneva Hlna Patrikiou, Athens Boris Pendelj, Belgrade Ana Petkovi, Belgrade Novica Petkovi, Belgrade Milena Polojac, Belgrade Aleksandar Popovi, Belgrade Duan Popovi, Belgrade Petar Popovi, Belgrade Radivoj Radi, Belgrade Ninoslava Radoevi, Belgrade Grga Raji, Belgrade Nenad Ristovi, Belgrade Zsigmond Ritok, Budapest Nikola Rodi, Belgrade (19402003) Livio Rossetti, Peruggia Velika Dautova Ruevljan Alessandro Stavru, Napoli Mirjana Stefanovi, Novi Sad Miodrag Stojanovi, Belgrade Srdan arki, Novi Sad Bojana ijaki-Manevi, Belgrade Darko Todorovi, Belgrade Sava Tutundi, Belgrade Dubravka Ujes, Belgrade Boston Miloje Vasi, Belgrade Rastko Vasi, Belgrade Miroslav Vukeli, Belgrade Slobodan Vukobrat, Belgrade Dragia ivkovi, Novi Sad (19142002)