Alef>

Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u časopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih priča u okviru kolekcije Alef i druge priče 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer. U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. Садржај [сакриј] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripovedač 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni čvorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljašnje veze 6 Napomena [уреди]Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma pažljivo uređenu, razrađenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalističkom kritičkom pristupu. [уреди]Pripovedač Ova kratka priča je ispričana u prvom licu, uz izmeštanje u beskonačno (mise en abyme) u kome se pripovedač identifikuje sa autorom i sa protagonistom priče, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, uključujući se u tekst, suoči sa čitaocem pomoću fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti priče. Zahvaljujući ovom izmeštanju, autor sugeriše na neizdefinisanost granica između realnog i fiktivnog. On govori o mnogim događajima i ljudima iz prošlosti u nebrojenim situacijama, međutim na osmoj stranici Borhes piše: (Ne prisećam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju raštrkano, u biti govore o onome što je Alef: tačka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. [уреди]Vremenski okvir Priča je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prošlosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se dešava u periodu između 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. [уреди]Narativni čvorovi Priča se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se prožimaju, ali zadržavajući uobličenu strukturu. Te tri niti su sledeće: A) Priča o "Borhesovom" poštovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaćenu ljubavnu priču i u isto vreme onemogućenu usled smrti. U njoj se može primetiti određena tenzija između sakralizacije i zatočenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbežna promena koju donosi vreme i zaborav, koja će na kraju i

Razgovori o književnosti i svetu književnika. koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. Opet. nasuprot kategoričnom tvrđenju sa početka "Univerzum će se promeniti. i potrebno je biti bačen na pod da bi se to videlo. gubi se u ogromnim metafizičkim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu. Alef iz ulice Garaj. Sa druge strane. i tako nestaje autorov ironičan ugao gledanja. Upravo. koga često bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik. čak po cenu da žrtvuje Alefa i njegovu čudesnost. C) Alefova priča o samom sebi. Pokazuje se kao najviši domet fantastične hiperrealnosti. natopljeni humorom i ironjom. takođe je očigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu". onog netačnog. ja prvi se gubim i iskrivljujem. neverovatnih. tu se nalazi ideja replike. iako ga ovaj ne poštuje. on je rođak koji mu omogućava pristup Beatrisinoj kući-hramu i oltaru njenih fotografija. To daje mesta za metafizičko-filozofske digresije. Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje. jer to čini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i traži mu da se postavi kao medijator da bi došao do prologa. kao što je i sam Danieri. kaže "Borhes" bez uverljivosti. Možda još tačnije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. Takođe su dijalektičari. i u sličnim postavkama. pompezno. kako na deklaracijama samog Borhesa. otkriva jedan potcenjivački. što joj je obezbedilo dobru poziciju u književnoj oblasti. Međutim. iznova se svaki put završavajući novom aluzijom na neizbežno proticanje vremena i na manjkavost čovekovog saznanja: "Naš um je porozan usled zaborava. i pripovedačevo i iskustvo protagoniste sa njim. drskih” pisama. što omogućava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor priče (B). tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih osećanja. postaju humoristički . alkoholno piće koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. [уреди]Interpretacija Ova priča ja bila predmet brojnih interpretacija i radova. opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom. međutim. nalazi se u podrumu jedne stare kuće. Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu". to nije istinito. prikazano "tačkom koja sadrži sve ostale tačke Univerzuma". koja deluje prenaglašeno. Kada na kraju "Borges" otkrije sve što je bilo implicirano (i što se na neki način oslikavalo u međusobnoj prećutnoj netrpeljivosti i u “zatrovanoj sreći” koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"). dok je Borhes već tu bio dobro kotiran. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija. Ovo čitanje se zasniva. izazivački akt i podsmeh. ali veza koja se uspostavila između rođaka i između raznih Danierijevih aluzija o Beatris upućenih skrhanom "Borhesu" (između ostalog: to što se Beatis “znala zanositi” sa Alvarom i što mu je Alef dozvolio da vidi “sve” Beatrisine slike). što je i jezgro naracije. Razni čvorovi se stalno zatvaraju otvarajući se i zatvaraju se progresivnim redom. najednom mu se pojavi želja za osvetom. uprkos tome što ga je video i tome šta je to video u njemu (ili možda zbog toga što je tamo video). ali ne i ja". ta uzdizanja njenog lika i njegov književni neuspeh. pod Beatrisinim borama". na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godišnica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkriće “opscenih.trijumfovati. zbog te doze apsurdnosti. Iskustvo postavljeno u scenu sukoba čoveka sa beskonačnim. Iz bilo kog ugla gledanja. Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove priče. kako na satiričnoj upotrebi jezika kod loših pesnika. B) Rivalitet između "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i književnom polju. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veličine kulta nalazi u jednom suštinski trivijalnom okruženju. mnoga tumačenja su dosta udaljena od onoga o čemu se u samom tekstu govori. Ovaj deo može da služi kao shema Alefovog fantastičnog porekla (C). pod tragičnom erozijom godina. su najpikantniji deo ove kratke priče.

pomoću određenog egzistencijalističkog umeća sagledavanja stvari. on vuce . Neutralan ton. i to umeće kao neko nedovršeno gradilište. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku. jer je ona i biografska. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama. s druge strane tu je i autodestrukcija. Ako je Univerzum beskonačan. ide nabrajanje dela koje je Menar napisao. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra. da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font] [font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobičajenih) šala o uverljivosti erudicije.Sanco tera Kihota u ludilo. Pjer Menar [font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o “Don Kihotu”. eksperimentise. ali prica je posle jos bizarnija. potrebno nam je vreme i beskonačan kapacitet da to shvatimo. zatim. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova. unistava kao i sam Borhes. iako to nisu (kao na primer. tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom. ovde nazvana (hebrejskim) slovom "álef". Da li ce ironican ton prestati. a ta su otkrića na polju beskonačnih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti veća od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonačni broj tačaka. koliko i najveći segment u Univerzumu. Naravno. kod te promene postavlja se pitanje. Ideja beskonačnog. tim pre što u samom tekstu i u dosta drugih tekstova. Čak i najsićušniji segment ima isto toliko tačaka. zaista iskazuje uzaludnost iskustva čovekovog saznanja. svojom iskazanom erudicijom. da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio. "ozbiljna" čitanja će Borhes. inspirisana je radovima matematičara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom. Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. u ponovnom shvatanju situacija da su smešne. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu. tu je i njegov pratilac Sanci Pansa. a u njemu toliko beskonačnog za upoznati. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao. Na tom prelazu. kako god to razmatrali. Ovde se može.elementi. Menja se ton. odnos autora se menja kako prica odmice. prvo je neutralan. u ovoj Borhesovoj priči. spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama. ali on izvrce njihov odnos. alefovska metafora majstorski zaokružuje kantorovsku ideju o beskonačnom skupu. pokazati cinizam zbog apsurda.[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku. činjenica da se Borhes odriče Alefa iz čiste osvete). tj. pise malo. i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove. da li je sala ( na prve dve stranice) . a to je "Don Kihot". koja donekle i nemaju veliki znacaj. deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije. u parabolama ovog to je takodje cest motiv . u bilo kom momentu opravdati. Tako da.

postoji prisan odnos prema knjizevnom liku. nisu podlozni spoljnim pritiscima. U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. uz nacizam. pod istim pseudonimom. ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. pametni ljudi su se predali. kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat.“Prirucnik fantasticne zoologije”.pitanje inkvizicije.Pjer Menar je francuz. ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena. kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca. Modeli intelektualaca su Sokrat. radio je u kolaboraciji sa A. sto je besmislica. nije uvek isti. vec vise o piscima.[/font] 2. Benda predskazuje fasizam. te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota. Borhes je pisao pod pseudonimom. te je i nacionalni mit. u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao “Izdaja Kleka”.veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje. ali se sam mit preispituje. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje. Bioy Casaresom. Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959. nije nacionalno i jezicki obojeno. on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka. a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. nastaje vrsta pomirenja. To je velika tema kod Borhesa. ali ipak on utemeljuje naciju. tekst je pisan na spanskom. kategorija autorstva nastala kasno. npr. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu. treba “Izdaja klerika” (Izdaja intelektualaca. isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura.). je to sto manje razmislja o fikciji.[/font] [font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA.konce. pominje se u "Menaru".Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu. do Hegela i Fihtea. nije savremenik teksta. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce – Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu. francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju. filmska scenarija. tek sa romanticarskom predstavom. Atributi koji se pripisuju Menaru. pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno. Kod Bende je ok .Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. prica se cisti. veku u vreme ratova. postali populisti. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu. sa Spanijom i Don Kihotom. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno. Benda). pise se ponovo.u pitanju je detektivska proza. ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu. Zatim on odrice neke svoje tekstove.VREMENSKA DIMENZIJA. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje. nacionalna je ikona. napisano ’28 ). Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J. Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja. te intelektualci izdaju svoj poziv. mada je sama ideja autorstva. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji.

pred Drugi svetski rat. za njega je ona kao lavirint (cesta metafora). zatim Günter Grassa (Njemačka). koji je bio zainteresovan za budizam. tumacenje snova. sustina je ista. ali imena u pricama nisu slucajna. Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija). Zanimljivo je da je “Pjer Menar” napisan pred ’39. svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona. rasporedu. iako se nalaze u razlicitim zbirkama. Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara. reinkarnaciju. a to je prica jednog francuskog esejiste”Luj Menar. delo Remi de Gurmona. isto je prezime. koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom". na prvo citanje se ne vidi. 1001 noc. zamenjeno ime. dok su treci likovi skroz fiktivni. misticni paganin”. no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina). znaci. kao ni njihov redosled pojavljivanja. opstem smislu. koja nas i vode do dubljeg znacenja. Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti. U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile). ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost. te se mogu uzeti u prici kao fiktivna. poistovjećujući se na taj način s njom i tvoreći skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. a zasto i kako. jer u tome lezi tkanje same price. preporucujem pricu "Besmrtnik". ili magični realizam. je književno-umjetnički smjer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj. i Johna Fowlesa (Engleska). ovaj je otkaceni naucnik. Magijski realizam. niti u njihovoj kombinaciji. Borhes koristi imena stvarnih osoba. Zaheban je Borhes. a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela. Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda. pronalazac. U kratkom tekstu on daje toliko podataka. Taj politicki momenat u prici. postoje intertekstualni podsticaji. :wink: 3. .aganzman u humanistickom. o tome naredni put.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful