Alef>

Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u časopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih priča u okviru kolekcije Alef i druge priče 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer. U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. Садржај [сакриј] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripovedač 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni čvorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljašnje veze 6 Napomena [уреди]Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma pažljivo uređenu, razrađenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalističkom kritičkom pristupu. [уреди]Pripovedač Ova kratka priča je ispričana u prvom licu, uz izmeštanje u beskonačno (mise en abyme) u kome se pripovedač identifikuje sa autorom i sa protagonistom priče, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, uključujući se u tekst, suoči sa čitaocem pomoću fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti priče. Zahvaljujući ovom izmeštanju, autor sugeriše na neizdefinisanost granica između realnog i fiktivnog. On govori o mnogim događajima i ljudima iz prošlosti u nebrojenim situacijama, međutim na osmoj stranici Borhes piše: (Ne prisećam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju raštrkano, u biti govore o onome što je Alef: tačka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. [уреди]Vremenski okvir Priča je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prošlosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se dešava u periodu između 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. [уреди]Narativni čvorovi Priča se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se prožimaju, ali zadržavajući uobličenu strukturu. Te tri niti su sledeće: A) Priča o "Borhesovom" poštovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaćenu ljubavnu priču i u isto vreme onemogućenu usled smrti. U njoj se može primetiti određena tenzija između sakralizacije i zatočenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbežna promena koju donosi vreme i zaborav, koja će na kraju i

To daje mesta za metafizičko-filozofske digresije. Pokazuje se kao najviši domet fantastične hiperrealnosti. i pripovedačevo i iskustvo protagoniste sa njim. zbog te doze apsurdnosti. Alef iz ulice Garaj. otkriva jedan potcenjivački. Opet. B) Rivalitet između "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i književnom polju. Možda još tačnije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. gubi se u ogromnim metafizičkim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu. drskih” pisama. opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom. ta uzdizanja njenog lika i njegov književni neuspeh. u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove priče. pod Beatrisinim borama". on je rođak koji mu omogućava pristup Beatrisinoj kući-hramu i oltaru njenih fotografija. koga često bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija.trijumfovati. C) Alefova priča o samom sebi. Kada na kraju "Borges" otkrije sve što je bilo implicirano (i što se na neki način oslikavalo u međusobnoj prećutnoj netrpeljivosti i u “zatrovanoj sreći” koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"). što omogućava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor priče (B). ja prvi se gubim i iskrivljujem. alkoholno piće koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. što je i jezgro naracije. kako na deklaracijama samog Borhesa. uprkos tome što ga je video i tome šta je to video u njemu (ili možda zbog toga što je tamo video). Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje. to nije istinito. kaže "Borhes" bez uverljivosti. Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. Upravo. međutim. onog netačnog. kako na satiričnoj upotrebi jezika kod loših pesnika. kao što je i sam Danieri. pompezno. tu se nalazi ideja replike. dok je Borhes već tu bio dobro kotiran. koja deluje prenaglašeno. na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godišnica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkriće “opscenih. Takođe su dijalektičari. Razgovori o književnosti i svetu književnika. što joj je obezbedilo dobru poziciju u književnoj oblasti. [уреди]Interpretacija Ova priča ja bila predmet brojnih interpretacija i radova. iznova se svaki put završavajući novom aluzijom na neizbežno proticanje vremena i na manjkavost čovekovog saznanja: "Naš um je porozan usled zaborava. čak po cenu da žrtvuje Alefa i njegovu čudesnost. ali ne i ja". Iskustvo postavljeno u scenu sukoba čoveka sa beskonačnim. Ovo čitanje se zasniva. tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih osećanja. najednom mu se pojavi želja za osvetom. natopljeni humorom i ironjom. ali veza koja se uspostavila između rođaka i između raznih Danierijevih aluzija o Beatris upućenih skrhanom "Borhesu" (između ostalog: to što se Beatis “znala zanositi” sa Alvarom i što mu je Alef dozvolio da vidi “sve” Beatrisine slike). Međutim. Iz bilo kog ugla gledanja. Razni čvorovi se stalno zatvaraju otvarajući se i zatvaraju se progresivnim redom. su najpikantniji deo ove kratke priče. izazivački akt i podsmeh. postaju humoristički . i potrebno je biti bačen na pod da bi se to videlo. pod tragičnom erozijom godina. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veličine kulta nalazi u jednom suštinski trivijalnom okruženju. jer to čini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i traži mu da se postavi kao medijator da bi došao do prologa. prikazano "tačkom koja sadrži sve ostale tačke Univerzuma". Sa druge strane. i tako nestaje autorov ironičan ugao gledanja. mnoga tumačenja su dosta udaljena od onoga o čemu se u samom tekstu govori. neverovatnih. nalazi se u podrumu jedne stare kuće. nasuprot kategoričnom tvrđenju sa početka "Univerzum će se promeniti. i u sličnim postavkama. iako ga ovaj ne poštuje. Ovaj deo može da služi kao shema Alefovog fantastičnog porekla (C). takođe je očigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu". koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu".

[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama. tim pre što u samom tekstu i u dosta drugih tekstova. Menja se ton. u parabolama ovog to je takodje cest motiv . Naravno. iako to nisu (kao na primer. potrebno nam je vreme i beskonačan kapacitet da to shvatimo. s druge strane tu je i autodestrukcija. alefovska metafora majstorski zaokružuje kantorovsku ideju o beskonačnom skupu. pokazati cinizam zbog apsurda. zatim. Ako je Univerzum beskonačan. Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove. inspirisana je radovima matematičara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom. ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobičajenih) šala o uverljivosti erudicije. u ponovnom shvatanju situacija da su smešne. spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama. i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). Neutralan ton. kod te promene postavlja se pitanje. a u njemu toliko beskonačnog za upoznati. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova. Na tom prelazu. pise malo. da li je sala ( na prve dve stranice) . tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom. svojom iskazanom erudicijom. Ovde se može. unistava kao i sam Borhes. ali on izvrce njihov odnos.elementi. odnos autora se menja kako prica odmice. da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font] [font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. tj. činjenica da se Borhes odriče Alefa iz čiste osvete). koja donekle i nemaju veliki znacaj. Pjer Menar [font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o “Don Kihotu”. jer je ona i biografska.Sanco tera Kihota u ludilo. ide nabrajanje dela koje je Menar napisao. Čak i najsićušniji segment ima isto toliko tačaka. koliko i najveći segment u Univerzumu. Ideja beskonačnog. i to umeće kao neko nedovršeno gradilište. Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku. ovde nazvana (hebrejskim) slovom "álef". pomoću određenog egzistencijalističkog umeća sagledavanja stvari. zaista iskazuje uzaludnost iskustva čovekovog saznanja. kako god to razmatrali. on vuce . Da li ce ironican ton prestati. u bilo kom momentu opravdati. Tako da. prvo je neutralan. u ovoj Borhesovoj priči. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao. a to je "Don Kihot". "ozbiljna" čitanja će Borhes. tu je i njegov pratilac Sanci Pansa. ali prica je posle jos bizarnija. a ta su otkrića na polju beskonačnih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti veća od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonačni broj tačaka. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu. eksperimentise. da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio. deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije.

vec vise o piscima.[/font] [font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno. treba “Izdaja klerika” (Izdaja intelektualaca. a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura. veku u vreme ratova. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje. do Hegela i Fihtea. nastaje vrsta pomirenja. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce – Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu.).Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju. Kod Bende je ok . kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca.konce. kategorija autorstva nastala kasno. Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J. pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu. je to sto manje razmislja o fikciji. ali se sam mit preispituje. postali populisti. ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. te intelektualci izdaju svoj poziv. prica se cisti. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota. Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959. nije savremenik teksta. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno. nacionalna je ikona.Pjer Menar je francuz. te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela. Modeli intelektualaca su Sokrat. ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena. tek sa romanticarskom predstavom. sa Spanijom i Don Kihotom.veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje.“Prirucnik fantasticne zoologije”. tekst je pisan na spanskom. on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka. u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao “Izdaja Kleka”. nije uvek isti. Benda). radio je u kolaboraciji sa A. napisano ’28 ). uz nacizam. Borhes je pisao pod pseudonimom. ali ipak on utemeljuje naciju.pitanje inkvizicije. nije nacionalno i jezicki obojeno. postoji prisan odnos prema knjizevnom liku. Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja. filmska scenarija. U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. nisu podlozni spoljnim pritiscima. pise se ponovo.u pitanju je detektivska proza. pametni ljudi su se predali. Zatim on odrice neke svoje tekstove. To je velika tema kod Borhesa. Bioy Casaresom.[/font] 2. kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat. Benda predskazuje fasizam. te je i nacionalni mit. mada je sama ideja autorstva. ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu. sto je besmislica. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji. Atributi koji se pripisuju Menaru. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje. pominje se u "Menaru".VREMENSKA DIMENZIJA. pod istim pseudonimom.Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu. npr.

iako se nalaze u razlicitim zbirkama. reinkarnaciju. i Johna Fowlesa (Engleska). a to je prica jednog francuskog esejiste”Luj Menar. koja nas i vode do dubljeg znacenja. znaci. Taj politicki momenat u prici. Zanimljivo je da je “Pjer Menar” napisan pred ’39. U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile). opstem smislu. preporucujem pricu "Besmrtnik". ali imena u pricama nisu slucajna. za njega je ona kao lavirint (cesta metafora). postoje intertekstualni podsticaji. 1001 noc. Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda. o tome naredni put. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj. dok su treci likovi skroz fiktivni. koji je bio zainteresovan za budizam. sustina je ista. :wink: 3. Zaheban je Borhes. jer u tome lezi tkanje same price. Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara. te se mogu uzeti u prici kao fiktivna. pronalazac.aganzman u humanistickom. rasporedu. na prvo citanje se ne vidi. . isto je prezime. ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost. tumacenje snova. misticni paganin”. delo Remi de Gurmona. svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. ili magični realizam. Borhes koristi imena stvarnih osoba. zamenjeno ime. a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela. a zasto i kako. Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija). Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti. vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona. ovaj je otkaceni naucnik. je književno-umjetnički smjer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću. U kratkom tekstu on daje toliko podataka. koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom". poistovjećujući se na taj način s njom i tvoreći skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. Magijski realizam. zatim Günter Grassa (Njemačka). niti u njihovoj kombinaciji. kao ni njihov redosled pojavljivanja. no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina). pred Drugi svetski rat.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful