Alef>

Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u asopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih pria u okviru kolekcije Alef i druge prie 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj moguih tumaenja, meu kojima je i itanje iz egzistencijalistikog ugla, zasnovano na ideji o nemogunosti oveka da se suoi sa venou (to je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumaenju preegzistencijalista, kao to su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur openhauer. U ovoj kratkoj prii, koja je postala gotovo kultna, moe se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova moe kvalifikovati kao paradigmatska pria ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironino napaja igru reima i, kako realnom, tako izmiljenom erudicijom. Ovo poslednje se moe nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem ekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vri mogue istraivanje o drugim Alefima, citirajui istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Riarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. [] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripoveda 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni vorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljanje veze 6 Napomena []Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma paljivo ureenu, razraenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalistikom kritikom pristupu. []Pripoveda Ova kratka pria je ispriana u prvom licu, uz izmetanje u beskonano (mise en abyme) u kome se pripoveda identifikuje sa autorom i sa protagonistom prie, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, ukljuujui se u tekst, suoi sa itaocem pomou fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti prie. Zahvaljujui ovom izmetanju, autor sugerie na neizdefinisanost granica izmeu realnog i fiktivnog. On govori o mnogim dogaajima i ljudima iz prolosti u nebrojenim situacijama, meutim na osmoj stranici Borhes pie: (Ne priseam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju ratrkano, u biti govore o onome to je Alef: taka u prostoru koja sadri sve ostale take. []Vremenski okvir Pria je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prolosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se deava u periodu izmeu 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. []Narativni vorovi Pria se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se proimaju, ali zadravajui uoblienu strukturu. Te tri niti su sledee: A) Pria o "Borhesovom" potovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaenu ljubavnu priu i u isto vreme onemoguenu usled smrti. U njoj se moe primetiti odreena tenzija izmeu sakralizacije i zatoenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbena promena koju donosi vreme i zaborav, koja e na kraju i

trijumfovati. Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje, to omoguava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor prie (B). B) Rivalitet izmeu "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i knjievnom polju. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija, meutim, on je roak koji mu omoguava pristup Beatrisinoj kui-hramu i oltaru njenih fotografija. Sa druge strane, takoe je oigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu", koga esto bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik; alkoholno pie koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. Razgovori o knjievnosti i svetu knjievnika, natopljeni humorom i ironjom, su najpikantniji deo ove kratke prie. Opet, na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godinica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkrie opscenih, neverovatnih, drskih pisama, koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. Takoe su dijalektiari. Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu", iako ga ovaj ne potuje, jer to ini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i trai mu da se postavi kao medijator da bi doao do prologa; ali veza koja se uspostavila izmeu roaka i izmeu raznih Danierijevih aluzija o Beatris upuenih skrhanom "Borhesu" (izmeu ostalog: to to se Beatis znala zanositi sa Alvarom i to mu je Alef dozvolio da vidi sve Beatrisine slike), otkriva jedan potcenjivaki, izazivaki akt i podsmeh. Kada na kraju "Borges" otkrije sve to je bilo implicirano (i to se na neki nain oslikavalo u meusobnoj preutnoj netrpeljivosti i u zatrovanoj srei koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"), najednom mu se pojavi elja za osvetom, ak po cenu da rtvuje Alefa i njegovu udesnost. Ovaj deo moe da slui kao shema Alefovog fantastinog porekla (C). C) Alefova pria o samom sebi, i pripovedaevo i iskustvo protagoniste sa njim, to je i jezgro naracije. Iskustvo postavljeno u scenu sukoba oveka sa beskonanim, prikazano "takom koja sadri sve ostale take Univerzuma". Pokazuje se kao najvii domet fantastine hiperrealnosti; nalazi se u podrumu jedne stare kue, i potrebno je biti baen na pod da bi se to videlo. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veliine kulta nalazi u jednom sutinski trivijalnom okruenju. To daje mesta za metafiziko-filozofske digresije; tu se nalazi ideja replike, onog netanog. Upravo, Alef iz ulice Garaj, kae "Borhes" bez uverljivosti, to nije istinito; uprkos tome to ga je video i tome ta je to video u njemu (ili moda zbog toga to je tamo video). Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. Razni vorovi se stalno zatvaraju otvarajui se i zatvaraju se progresivnim redom, iznova se svaki put zavravajui novom aluzijom na neizbeno proticanje vremena i na manjkavost ovekovog saznanja: "Na um je porozan usled zaborava; ja prvi se gubim i iskrivljujem, pod traginom erozijom godina, pod Beatrisinim borama", nasuprot kategorinom tvrenju sa poetka "Univerzum e se promeniti, ali ne i ja". []Interpretacija Ova pria ja bila predmet brojnih interpretacija i radova, to joj je obezbedilo dobru poziciju u knjievnoj oblasti, dok je Borhes ve tu bio dobro kotiran. Meutim, mnoga tumaenja su dosta udaljena od onoga o emu se u samom tekstu govori, i tako nestaje autorov ironian ugao gledanja, gubi se u ogromnim metafizikim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu, i u slinim postavkama. Moda jo tanije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. Ovo itanje se zasniva, kako na deklaracijama samog Borhesa, u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove prie, kako na satirinoj upotrebi jezika kod loih pesnika, kao to je i sam Danieri, koja deluje prenaglaeno, pompezno, tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih oseanja. Iz bilo kog ugla gledanja, opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom, ta uzdizanja njenog lika i njegov knjievni neuspeh, zbog te doze apsurdnosti, postaju humoristiki

elementi. Ovde se moe, pomou odreenog egzistencijalistikog umea sagledavanja stvari, pokazati cinizam zbog apsurda, u ponovnom shvatanju situacija da su smene, iako to nisu (kao na primer, injenica da se Borhes odrie Alefa iz iste osvete). Naravno, "ozbiljna" itanja e Borhes, svojom iskazanom erudicijom, u bilo kom momentu opravdati, ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobiajenih) ala o uverljivosti erudicije, tim pre to u samom tekstu i u dosta drugih tekstova, zaista iskazuje uzaludnost iskustva ovekovog saznanja, i to umee kao neko nedovreno gradilite. Ako je Univerzum beskonaan, a u njemu toliko beskonanog za upoznati, potrebno nam je vreme i beskonaan kapacitet da to shvatimo. Ideja beskonanog, ovde nazvana (hebrejskim) slovom "lef", inspirisana je radovima matematiara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom, a ta su otkria na polju beskonanih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti vea od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonani broj taaka. ak i najsiuniji segment ima isto toliko taaka, koliko i najvei segment u Univerzumu. Tako da, kako god to razmatrali, u ovoj Borhesovoj prii, alefovska metafora majstorski zaokruuje kantorovsku ideju o beskonanom skupu.

Pjer Menar
[font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o Don Kihotu, jer je ona i biografska, tj. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku.[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku, odnos autora se menja kako prica odmice. Menja se ton, prvo je neutralan, ide nabrajanje dela koje je Menar napisao, koja donekle i nemaju veliki znacaj, da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio, a to je "Don Kihot". Neutralan ton, deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije, i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). Da li ce ironican ton prestati, da li je sala ( na prve dve stranice) , ali prica je posle jos bizarnija. Na tom prelazu, kod te promene postavlja se pitanje, da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font]

[font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra, s druge strane tu je i autodestrukcija, pise malo, eksperimentise, unistava kao i sam Borhes. Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova, tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom, u parabolama ovog to je takodje cest motiv . Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove, zatim, spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama, tu je i njegov pratilac Sanci Pansa, ali on izvrce njihov odnos- Sanco tera Kihota u ludilo, on vuce

konce.[/font]

[font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA. To je velika tema kod Borhesa, mada je sama ideja autorstva, kategorija autorstva nastala kasno, tek sa romanticarskom predstavom, do Hegela i Fihtea, pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. Borhes je pisao pod pseudonimom, radio je u kolaboraciji sa A. Bioy Casaresom, pod istim pseudonimom- u pitanju je detektivska proza, filmska scenarija- Prirucnik fantasticne zoologije. Zatim on odrice neke svoje tekstove, te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela, ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno, nije nacionalno i jezicki obojeno- Pjer Menar je francuz, nije savremenik teksta, tekst je pisan na spanskom- VREMENSKA DIMENZIJA. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje.[/font] 2.Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu, nije uvek isti. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji, je to sto manje razmislja o fikciji, vec vise o piscima, kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca, isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura- pitanje inkvizicije, ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu, te je i nacionalni mit, postoji prisan odnos prema knjizevnom liku, nacionalna je ikona- Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu, ali ipak on utemeljuje naciju, ali se sam mit preispituje, prica se cisti, pise se ponovo. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota, a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959.), nastaje vrsta pomirenja, sa Spanijom i Don Kihotom. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno. Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J. Benda), pominje se u "Menaru", u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao Izdaja Kleka, sto je besmislica, treba Izdaja klerika (Izdaja intelektualaca, napisano 28 ). U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. veku u vreme ratova- veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje, uz nacizam, npr. francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju, Benda predskazuje fasizam. Modeli intelektualaca su Sokrat, Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja, nisu podlozni spoljnim pritiscima, te intelektualci izdaju svoj poziv, pametni ljudi su se predali, postali populisti. Atributi koji se pripisuju Menaru, ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje, on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu, kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat. Kod Bende je ok

aganzman u humanistickom, opstem smislu. Taj politicki momenat u prici, na prvo citanje se ne vidi, ali imena u pricama nisu slucajna, kao ni njihov redosled pojavljivanja, rasporedu, niti u njihovoj kombinaciji, jer u tome lezi tkanje same price. Zanimljivo je da je Pjer Menar napisan pred 39, pred Drugi svetski rat, znaci, postoje intertekstualni podsticaji. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj, a to je prica jednog francuskog esejisteLuj Menar, misticni paganin, delo Remi de Gurmona, koji je bio zainteresovan za budizam, reinkarnaciju, 1001 noc, tumacenje snova. Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti, vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona, isto je prezime, zamenjeno ime, ovaj je otkaceni naucnik, pronalazac, a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela, sustina je ista. Borhes koristi imena stvarnih osoba, ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost, te se mogu uzeti u prici kao fiktivna, dok su treci likovi skroz fiktivni. Zaheban je Borhes, svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. U kratkom tekstu on daje toliko podataka, koja nas i vode do dubljeg znacenja. Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda, za njega je ona kao lavirint (cesta metafora), a zasto i kako, o tome naredni put, preporucujem pricu "Besmrtnik", koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom", iako se nalaze u razlicitim zbirkama. :wink: 3. Magijski realizam, ili magini realizam, je knjievno-umjetniki smjer u kojem se elementi fantastike isprepliu sa stvarnou, poistovjeujui se na taj nain s njom i tvorei skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za kolu slikara, no danas se najvie vee za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina), Gabriela Garce Mrqueza (Kolumbija), zatim Gnter Grassa (Njemaka), i Johna Fowlesa (Engleska). U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (ile).