Alef>

Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u časopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih priča u okviru kolekcije Alef i druge priče 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer. U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. Садржај [сакриј] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripovedač 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni čvorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljašnje veze 6 Napomena [уреди]Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma pažljivo uređenu, razrađenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalističkom kritičkom pristupu. [уреди]Pripovedač Ova kratka priča je ispričana u prvom licu, uz izmeštanje u beskonačno (mise en abyme) u kome se pripovedač identifikuje sa autorom i sa protagonistom priče, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, uključujući se u tekst, suoči sa čitaocem pomoću fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti priče. Zahvaljujući ovom izmeštanju, autor sugeriše na neizdefinisanost granica između realnog i fiktivnog. On govori o mnogim događajima i ljudima iz prošlosti u nebrojenim situacijama, međutim na osmoj stranici Borhes piše: (Ne prisećam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju raštrkano, u biti govore o onome što je Alef: tačka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. [уреди]Vremenski okvir Priča je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prošlosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se dešava u periodu između 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. [уреди]Narativni čvorovi Priča se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se prožimaju, ali zadržavajući uobličenu strukturu. Te tri niti su sledeće: A) Priča o "Borhesovom" poštovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaćenu ljubavnu priču i u isto vreme onemogućenu usled smrti. U njoj se može primetiti određena tenzija između sakralizacije i zatočenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbežna promena koju donosi vreme i zaborav, koja će na kraju i

najednom mu se pojavi želja za osvetom. iznova se svaki put završavajući novom aluzijom na neizbežno proticanje vremena i na manjkavost čovekovog saznanja: "Naš um je porozan usled zaborava. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veličine kulta nalazi u jednom suštinski trivijalnom okruženju. izazivački akt i podsmeh. C) Alefova priča o samom sebi. Kada na kraju "Borges" otkrije sve što je bilo implicirano (i što se na neki način oslikavalo u međusobnoj prećutnoj netrpeljivosti i u “zatrovanoj sreći” koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"). u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove priče. to nije istinito. tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih osećanja. Alef iz ulice Garaj. i tako nestaje autorov ironičan ugao gledanja. To daje mesta za metafizičko-filozofske digresije. drskih” pisama. i pripovedačevo i iskustvo protagoniste sa njim. Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje. neverovatnih. Razgovori o književnosti i svetu književnika. otkriva jedan potcenjivački. Sa druge strane. alkoholno piće koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godišnica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkriće “opscenih. nalazi se u podrumu jedne stare kuće. kaže "Borhes" bez uverljivosti. [уреди]Interpretacija Ova priča ja bila predmet brojnih interpretacija i radova. on je rođak koji mu omogućava pristup Beatrisinoj kući-hramu i oltaru njenih fotografija. Ovo čitanje se zasniva. B) Rivalitet između "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i književnom polju. uprkos tome što ga je video i tome šta je to video u njemu (ili možda zbog toga što je tamo video). ja prvi se gubim i iskrivljujem. međutim. ali ne i ja".trijumfovati. kao što je i sam Danieri. pompezno. Razni čvorovi se stalno zatvaraju otvarajući se i zatvaraju se progresivnim redom. prikazano "tačkom koja sadrži sve ostale tačke Univerzuma". kako na satiričnoj upotrebi jezika kod loših pesnika. što omogućava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor priče (B). onog netačnog. Možda još tačnije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. Međutim. postaju humoristički . iako ga ovaj ne poštuje. ta uzdizanja njenog lika i njegov književni neuspeh. čak po cenu da žrtvuje Alefa i njegovu čudesnost. jer to čini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i traži mu da se postavi kao medijator da bi došao do prologa. natopljeni humorom i ironjom. i u sličnim postavkama. pod Beatrisinim borama". gubi se u ogromnim metafizičkim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu. Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. Ovaj deo može da služi kao shema Alefovog fantastičnog porekla (C). što je i jezgro naracije. Takođe su dijalektičari. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija. zbog te doze apsurdnosti. kako na deklaracijama samog Borhesa. opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom. koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. pod tragičnom erozijom godina. Upravo. Opet. koga često bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik. Iz bilo kog ugla gledanja. nasuprot kategoričnom tvrđenju sa početka "Univerzum će se promeniti. takođe je očigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu". ali veza koja se uspostavila između rođaka i između raznih Danierijevih aluzija o Beatris upućenih skrhanom "Borhesu" (između ostalog: to što se Beatis “znala zanositi” sa Alvarom i što mu je Alef dozvolio da vidi “sve” Beatrisine slike). Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu". koja deluje prenaglašeno. i potrebno je biti bačen na pod da bi se to videlo. Iskustvo postavljeno u scenu sukoba čoveka sa beskonačnim. mnoga tumačenja su dosta udaljena od onoga o čemu se u samom tekstu govori. tu se nalazi ideja replike. dok je Borhes već tu bio dobro kotiran. što joj je obezbedilo dobru poziciju u književnoj oblasti. su najpikantniji deo ove kratke priče. Pokazuje se kao najviši domet fantastične hiperrealnosti.

pomoću određenog egzistencijalističkog umeća sagledavanja stvari. iako to nisu (kao na primer. Neutralan ton. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku. on vuce . prvo je neutralan. u ponovnom shvatanju situacija da su smešne.Sanco tera Kihota u ludilo. Na tom prelazu. zaista iskazuje uzaludnost iskustva čovekovog saznanja.[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku. činjenica da se Borhes odriče Alefa iz čiste osvete). Tako da. a to je "Don Kihot". jer je ona i biografska. a u njemu toliko beskonačnog za upoznati. eksperimentise. kako god to razmatrali. spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama. tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom. Ako je Univerzum beskonačan. odnos autora se menja kako prica odmice. pokazati cinizam zbog apsurda. Ovde se može. ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobičajenih) šala o uverljivosti erudicije. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao. Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove. Menja se ton. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova. Ideja beskonačnog. koliko i najveći segment u Univerzumu.elementi. i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). s druge strane tu je i autodestrukcija. da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio. ali prica je posle jos bizarnija. Pjer Menar [font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o “Don Kihotu”. a ta su otkrića na polju beskonačnih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti veća od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonačni broj tačaka. u bilo kom momentu opravdati. Naravno. i to umeće kao neko nedovršeno gradilište. u ovoj Borhesovoj priči. tim pre što u samom tekstu i u dosta drugih tekstova. pise malo. Čak i najsićušniji segment ima isto toliko tačaka. unistava kao i sam Borhes. "ozbiljna" čitanja će Borhes. da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font] [font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra. svojom iskazanom erudicijom. zatim. inspirisana je radovima matematičara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom. ali on izvrce njihov odnos. kod te promene postavlja se pitanje. Da li ce ironican ton prestati. alefovska metafora majstorski zaokružuje kantorovsku ideju o beskonačnom skupu. potrebno nam je vreme i beskonačan kapacitet da to shvatimo. u parabolama ovog to je takodje cest motiv . ide nabrajanje dela koje je Menar napisao. da li je sala ( na prve dve stranice) . tu je i njegov pratilac Sanci Pansa. tj. koja donekle i nemaju veliki znacaj. ovde nazvana (hebrejskim) slovom "álef". Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije.

ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. do Hegela i Fihtea. Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959.).[/font] [font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA. sto je besmislica.konce. francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju. filmska scenarija. postali populisti. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje.Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce – Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu. npr. Benda predskazuje fasizam. postoji prisan odnos prema knjizevnom liku. pominje se u "Menaru". isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura. ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena. pise se ponovo. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu. je to sto manje razmislja o fikciji. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji. prica se cisti. mada je sama ideja autorstva. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota. pod istim pseudonimom. Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja. uz nacizam. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno. nastaje vrsta pomirenja. Modeli intelektualaca su Sokrat. Benda). nije nacionalno i jezicki obojeno. pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. Atributi koji se pripisuju Menaru.VREMENSKA DIMENZIJA. To je velika tema kod Borhesa. tek sa romanticarskom predstavom. te intelektualci izdaju svoj poziv. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu. ali se sam mit preispituje.“Prirucnik fantasticne zoologije”. te je i nacionalni mit.Pjer Menar je francuz. sa Spanijom i Don Kihotom.pitanje inkvizicije. nije uvek isti. kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca. a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka. te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela. kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat. veku u vreme ratova. Bioy Casaresom. ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu. radio je u kolaboraciji sa A.[/font] 2. treba “Izdaja klerika” (Izdaja intelektualaca.u pitanju je detektivska proza. kategorija autorstva nastala kasno. u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao “Izdaja Kleka”. nacionalna je ikona.Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. Zatim on odrice neke svoje tekstove. tekst je pisan na spanskom. vec vise o piscima. pametni ljudi su se predali.veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje. Kod Bende je ok . U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. nisu podlozni spoljnim pritiscima. ali ipak on utemeljuje naciju. napisano ’28 ). Borhes je pisao pod pseudonimom. nije savremenik teksta. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje. Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno.

Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara. za njega je ona kao lavirint (cesta metafora). a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela. ili magični realizam. zamenjeno ime. Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti. o tome naredni put. U kratkom tekstu on daje toliko podataka. Zaheban je Borhes. koji je bio zainteresovan za budizam. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj. sustina je ista. poistovjećujući se na taj način s njom i tvoreći skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. tumacenje snova. ali imena u pricama nisu slucajna. je književno-umjetnički smjer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću. na prvo citanje se ne vidi. svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile). i Johna Fowlesa (Engleska).aganzman u humanistickom. Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija). koja nas i vode do dubljeg znacenja. kao ni njihov redosled pojavljivanja. . jer u tome lezi tkanje same price. Zanimljivo je da je “Pjer Menar” napisan pred ’39. pred Drugi svetski rat. 1001 noc. Borhes koristi imena stvarnih osoba. rasporedu. Taj politicki momenat u prici. misticni paganin”. Magijski realizam. koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom". a zasto i kako. no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina). ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost. opstem smislu. ovaj je otkaceni naucnik. pronalazac. dok su treci likovi skroz fiktivni. reinkarnaciju. te se mogu uzeti u prici kao fiktivna. vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona. iako se nalaze u razlicitim zbirkama. delo Remi de Gurmona. znaci. postoje intertekstualni podsticaji. isto je prezime. niti u njihovoj kombinaciji. preporucujem pricu "Besmrtnik". Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda. :wink: 3. zatim Günter Grassa (Njemačka). a to je prica jednog francuskog esejiste”Luj Menar.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful