Alef>

Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u časopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih priča u okviru kolekcije Alef i druge priče 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer. U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. Садржај [сакриј] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripovedač 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni čvorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljašnje veze 6 Napomena [уреди]Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma pažljivo uređenu, razrađenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalističkom kritičkom pristupu. [уреди]Pripovedač Ova kratka priča je ispričana u prvom licu, uz izmeštanje u beskonačno (mise en abyme) u kome se pripovedač identifikuje sa autorom i sa protagonistom priče, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, uključujući se u tekst, suoči sa čitaocem pomoću fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti priče. Zahvaljujući ovom izmeštanju, autor sugeriše na neizdefinisanost granica između realnog i fiktivnog. On govori o mnogim događajima i ljudima iz prošlosti u nebrojenim situacijama, međutim na osmoj stranici Borhes piše: (Ne prisećam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju raštrkano, u biti govore o onome što je Alef: tačka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. [уреди]Vremenski okvir Priča je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prošlosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se dešava u periodu između 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. [уреди]Narativni čvorovi Priča se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se prožimaju, ali zadržavajući uobličenu strukturu. Te tri niti su sledeće: A) Priča o "Borhesovom" poštovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaćenu ljubavnu priču i u isto vreme onemogućenu usled smrti. U njoj se može primetiti određena tenzija između sakralizacije i zatočenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbežna promena koju donosi vreme i zaborav, koja će na kraju i

takođe je očigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu". pod Beatrisinim borama". Kada na kraju "Borges" otkrije sve što je bilo implicirano (i što se na neki način oslikavalo u međusobnoj prećutnoj netrpeljivosti i u “zatrovanoj sreći” koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"). C) Alefova priča o samom sebi. ta uzdizanja njenog lika i njegov književni neuspeh. koja deluje prenaglašeno. pod tragičnom erozijom godina. [уреди]Interpretacija Ova priča ja bila predmet brojnih interpretacija i radova. nasuprot kategoričnom tvrđenju sa početka "Univerzum će se promeniti. Međutim. postaju humoristički . natopljeni humorom i ironjom. B) Rivalitet između "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i književnom polju. drskih” pisama. izazivački akt i podsmeh. pompezno. iako ga ovaj ne poštuje. u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove priče. Pokazuje se kao najviši domet fantastične hiperrealnosti. jer to čini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i traži mu da se postavi kao medijator da bi došao do prologa. zbog te doze apsurdnosti. Iz bilo kog ugla gledanja. to nije istinito. Ovo čitanje se zasniva. mnoga tumačenja su dosta udaljena od onoga o čemu se u samom tekstu govori. neverovatnih. Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje. koga često bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik. onog netačnog. Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. i potrebno je biti bačen na pod da bi se to videlo. kao što je i sam Danieri. Razni čvorovi se stalno zatvaraju otvarajući se i zatvaraju se progresivnim redom. iznova se svaki put završavajući novom aluzijom na neizbežno proticanje vremena i na manjkavost čovekovog saznanja: "Naš um je porozan usled zaborava. gubi se u ogromnim metafizičkim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu. kako na satiričnoj upotrebi jezika kod loših pesnika. tu se nalazi ideja replike.trijumfovati. opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom. Možda još tačnije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. Opet. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija. i u sličnim postavkama. što omogućava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor priče (B). prikazano "tačkom koja sadrži sve ostale tačke Univerzuma". alkoholno piće koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. ali veza koja se uspostavila između rođaka i između raznih Danierijevih aluzija o Beatris upućenih skrhanom "Borhesu" (između ostalog: to što se Beatis “znala zanositi” sa Alvarom i što mu je Alef dozvolio da vidi “sve” Beatrisine slike). najednom mu se pojavi želja za osvetom. ja prvi se gubim i iskrivljujem. međutim. što joj je obezbedilo dobru poziciju u književnoj oblasti. dok je Borhes već tu bio dobro kotiran. Takođe su dijalektičari. su najpikantniji deo ove kratke priče. otkriva jedan potcenjivački. Sa druge strane. Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu". i tako nestaje autorov ironičan ugao gledanja. To daje mesta za metafizičko-filozofske digresije. na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godišnica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkriće “opscenih. Iskustvo postavljeno u scenu sukoba čoveka sa beskonačnim. ali ne i ja". uprkos tome što ga je video i tome šta je to video u njemu (ili možda zbog toga što je tamo video). koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. Alef iz ulice Garaj. čak po cenu da žrtvuje Alefa i njegovu čudesnost. Upravo. što je i jezgro naracije. tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih osećanja. Razgovori o književnosti i svetu književnika. i pripovedačevo i iskustvo protagoniste sa njim. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veličine kulta nalazi u jednom suštinski trivijalnom okruženju. kaže "Borhes" bez uverljivosti. kako na deklaracijama samog Borhesa. on je rođak koji mu omogućava pristup Beatrisinoj kući-hramu i oltaru njenih fotografija. nalazi se u podrumu jedne stare kuće. Ovaj deo može da služi kao shema Alefovog fantastičnog porekla (C).

pomoću određenog egzistencijalističkog umeća sagledavanja stvari. Tako da. i to umeće kao neko nedovršeno gradilište. u parabolama ovog to je takodje cest motiv . Ovde se može. da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font] [font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. odnos autora se menja kako prica odmice. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu. Menja se ton. Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove. jer je ona i biografska. Neutralan ton. potrebno nam je vreme i beskonačan kapacitet da to shvatimo. tu je i njegov pratilac Sanci Pansa. činjenica da se Borhes odriče Alefa iz čiste osvete). on vuce . koja donekle i nemaju veliki znacaj. unistava kao i sam Borhes. deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova. Čak i najsićušniji segment ima isto toliko tačaka. u ovoj Borhesovoj priči. prvo je neutralan. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama.elementi. zaista iskazuje uzaludnost iskustva čovekovog saznanja. Na tom prelazu. eksperimentise. ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobičajenih) šala o uverljivosti erudicije. pise malo. tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom. Pjer Menar [font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o “Don Kihotu”. alefovska metafora majstorski zaokružuje kantorovsku ideju o beskonačnom skupu. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao.Sanco tera Kihota u ludilo. kako god to razmatrali. a ta su otkrića na polju beskonačnih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti veća od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonačni broj tačaka. svojom iskazanom erudicijom. ovde nazvana (hebrejskim) slovom "álef". da li je sala ( na prve dve stranice) . spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama.[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku. koliko i najveći segment u Univerzumu. pokazati cinizam zbog apsurda. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku. tim pre što u samom tekstu i u dosta drugih tekstova. Ako je Univerzum beskonačan. da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio. iako to nisu (kao na primer. s druge strane tu je i autodestrukcija. Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. Da li ce ironican ton prestati. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra. Ideja beskonačnog. tj. i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). kod te promene postavlja se pitanje. ide nabrajanje dela koje je Menar napisao. ali prica je posle jos bizarnija. u ponovnom shvatanju situacija da su smešne. Naravno. "ozbiljna" čitanja će Borhes. inspirisana je radovima matematičara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom. ali on izvrce njihov odnos. a u njemu toliko beskonačnog za upoznati. u bilo kom momentu opravdati. a to je "Don Kihot". zatim.

nacionalna je ikona. ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. Modeli intelektualaca su Sokrat.VREMENSKA DIMENZIJA. veku u vreme ratova. nije savremenik teksta. sto je besmislica.[/font] 2. Atributi koji se pripisuju Menaru. sa Spanijom i Don Kihotom.[/font] [font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA. filmska scenarija. u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao “Izdaja Kleka”. pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje. vec vise o piscima. tekst je pisan na spanskom. prica se cisti. Bioy Casaresom. Kod Bende je ok . francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju. on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji. Benda predskazuje fasizam. postoji prisan odnos prema knjizevnom liku. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce – Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu. Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J.Pjer Menar je francuz. ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu.Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. npr. nisu podlozni spoljnim pritiscima.u pitanju je detektivska proza. ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena.pitanje inkvizicije. treba “Izdaja klerika” (Izdaja intelektualaca. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno. pise se ponovo.“Prirucnik fantasticne zoologije”. ali se sam mit preispituje. kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca. U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. do Hegela i Fihtea. mada je sama ideja autorstva. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu.konce. tek sa romanticarskom predstavom. pominje se u "Menaru". ali ipak on utemeljuje naciju. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje. pametni ljudi su se predali. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno. pod istim pseudonimom. a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. te intelektualci izdaju svoj poziv. Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja. nije uvek isti. kategorija autorstva nastala kasno.Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu. radio je u kolaboraciji sa A. Zatim on odrice neke svoje tekstove. uz nacizam. postali populisti. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota. Borhes je pisao pod pseudonimom.veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje.). Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959. nije nacionalno i jezicki obojeno. kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat. nastaje vrsta pomirenja. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu. te je i nacionalni mit. To je velika tema kod Borhesa. te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela. je to sto manje razmislja o fikciji. napisano ’28 ). Benda).

Magijski realizam. delo Remi de Gurmona. U kratkom tekstu on daje toliko podataka. no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina). a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela. Borhes koristi imena stvarnih osoba. ili magični realizam. za njega je ona kao lavirint (cesta metafora). dok su treci likovi skroz fiktivni. poistovjećujući se na taj način s njom i tvoreći skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. a zasto i kako. a to je prica jednog francuskog esejiste”Luj Menar. zamenjeno ime. tumacenje snova. znaci. Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara. Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija). na prvo citanje se ne vidi. koji je bio zainteresovan za budizam. Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti. ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost. kao ni njihov redosled pojavljivanja. sustina je ista. Zanimljivo je da je “Pjer Menar” napisan pred ’39. jer u tome lezi tkanje same price. Taj politicki momenat u prici. ali imena u pricama nisu slucajna. i Johna Fowlesa (Engleska). isto je prezime. Zaheban je Borhes.aganzman u humanistickom. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj. pronalazac. te se mogu uzeti u prici kao fiktivna. 1001 noc. svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. niti u njihovoj kombinaciji. ovaj je otkaceni naucnik. koja nas i vode do dubljeg znacenja. U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile). je književno-umjetnički smjer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću. iako se nalaze u razlicitim zbirkama. o tome naredni put. koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom". pred Drugi svetski rat. opstem smislu. preporucujem pricu "Besmrtnik". zatim Günter Grassa (Njemačka). vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona. misticni paganin”. Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda. :wink: 3. reinkarnaciju. rasporedu. postoje intertekstualni podsticaji. .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful