Alef>

Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u časopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih priča u okviru kolekcije Alef i druge priče 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer. U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. Садржај [сакриј] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripovedač 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni čvorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljašnje veze 6 Napomena [уреди]Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma pažljivo uređenu, razrađenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalističkom kritičkom pristupu. [уреди]Pripovedač Ova kratka priča je ispričana u prvom licu, uz izmeštanje u beskonačno (mise en abyme) u kome se pripovedač identifikuje sa autorom i sa protagonistom priče, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, uključujući se u tekst, suoči sa čitaocem pomoću fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti priče. Zahvaljujući ovom izmeštanju, autor sugeriše na neizdefinisanost granica između realnog i fiktivnog. On govori o mnogim događajima i ljudima iz prošlosti u nebrojenim situacijama, međutim na osmoj stranici Borhes piše: (Ne prisećam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju raštrkano, u biti govore o onome što je Alef: tačka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. [уреди]Vremenski okvir Priča je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prošlosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se dešava u periodu između 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. [уреди]Narativni čvorovi Priča se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se prožimaju, ali zadržavajući uobličenu strukturu. Te tri niti su sledeće: A) Priča o "Borhesovom" poštovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaćenu ljubavnu priču i u isto vreme onemogućenu usled smrti. U njoj se može primetiti određena tenzija između sakralizacije i zatočenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbežna promena koju donosi vreme i zaborav, koja će na kraju i

tu se nalazi ideja replike. nasuprot kategoričnom tvrđenju sa početka "Univerzum će se promeniti. Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu". i tako nestaje autorov ironičan ugao gledanja. mnoga tumačenja su dosta udaljena od onoga o čemu se u samom tekstu govori. što je i jezgro naracije. pod tragičnom erozijom godina. su najpikantniji deo ove kratke priče. kaže "Borhes" bez uverljivosti. Iskustvo postavljeno u scenu sukoba čoveka sa beskonačnim. Kada na kraju "Borges" otkrije sve što je bilo implicirano (i što se na neki način oslikavalo u međusobnoj prećutnoj netrpeljivosti i u “zatrovanoj sreći” koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"). Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje. Međutim. postaju humoristički . Ovaj deo može da služi kao shema Alefovog fantastičnog porekla (C). neverovatnih. ali veza koja se uspostavila između rođaka i između raznih Danierijevih aluzija o Beatris upućenih skrhanom "Borhesu" (između ostalog: to što se Beatis “znala zanositi” sa Alvarom i što mu je Alef dozvolio da vidi “sve” Beatrisine slike). kako na satiričnoj upotrebi jezika kod loših pesnika. takođe je očigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu". [уреди]Interpretacija Ova priča ja bila predmet brojnih interpretacija i radova. Možda još tačnije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. uprkos tome što ga je video i tome šta je to video u njemu (ili možda zbog toga što je tamo video). opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom. na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godišnica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkriće “opscenih. prikazano "tačkom koja sadrži sve ostale tačke Univerzuma". iznova se svaki put završavajući novom aluzijom na neizbežno proticanje vremena i na manjkavost čovekovog saznanja: "Naš um je porozan usled zaborava. međutim. Alef iz ulice Garaj. koja deluje prenaglašeno.trijumfovati. pod Beatrisinim borama". jer to čini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i traži mu da se postavi kao medijator da bi došao do prologa. iako ga ovaj ne poštuje. Iz bilo kog ugla gledanja. koga često bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik. kao što je i sam Danieri. zbog te doze apsurdnosti. Pokazuje se kao najviši domet fantastične hiperrealnosti. dok je Borhes već tu bio dobro kotiran. drskih” pisama. pompezno. Razni čvorovi se stalno zatvaraju otvarajući se i zatvaraju se progresivnim redom. alkoholno piće koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. čak po cenu da žrtvuje Alefa i njegovu čudesnost. i u sličnim postavkama. Opet. izazivački akt i podsmeh. ja prvi se gubim i iskrivljujem. u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove priče. Upravo. ta uzdizanja njenog lika i njegov književni neuspeh. to nije istinito. natopljeni humorom i ironjom. C) Alefova priča o samom sebi. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija. To daje mesta za metafizičko-filozofske digresije. Sa druge strane. otkriva jedan potcenjivački. tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih osećanja. Takođe su dijalektičari. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veličine kulta nalazi u jednom suštinski trivijalnom okruženju. Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. najednom mu se pojavi želja za osvetom. Ovo čitanje se zasniva. koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. i potrebno je biti bačen na pod da bi se to videlo. gubi se u ogromnim metafizičkim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu. kako na deklaracijama samog Borhesa. nalazi se u podrumu jedne stare kuće. što omogućava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor priče (B). ali ne i ja". on je rođak koji mu omogućava pristup Beatrisinoj kući-hramu i oltaru njenih fotografija. i pripovedačevo i iskustvo protagoniste sa njim. Razgovori o književnosti i svetu književnika. onog netačnog. B) Rivalitet između "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i književnom polju. što joj je obezbedilo dobru poziciju u književnoj oblasti.

unistava kao i sam Borhes. Neutralan ton. Tako da. tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom. svojom iskazanom erudicijom. prvo je neutralan. u ponovnom shvatanju situacija da su smešne. pokazati cinizam zbog apsurda. i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). iako to nisu (kao na primer. alefovska metafora majstorski zaokružuje kantorovsku ideju o beskonačnom skupu. spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama. a u njemu toliko beskonačnog za upoznati. Ako je Univerzum beskonačan. u bilo kom momentu opravdati. činjenica da se Borhes odriče Alefa iz čiste osvete). Ovde se može. ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobičajenih) šala o uverljivosti erudicije.Sanco tera Kihota u ludilo. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku. da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio. potrebno nam je vreme i beskonačan kapacitet da to shvatimo. tim pre što u samom tekstu i u dosta drugih tekstova. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova. kako god to razmatrali. Čak i najsićušniji segment ima isto toliko tačaka.elementi. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra. ali on izvrce njihov odnos. Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. jer je ona i biografska. s druge strane tu je i autodestrukcija. ali prica je posle jos bizarnija. Na tom prelazu. inspirisana je radovima matematičara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom. deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije. u parabolama ovog to je takodje cest motiv . zaista iskazuje uzaludnost iskustva čovekovog saznanja. Pjer Menar [font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o “Don Kihotu”. a ta su otkrića na polju beskonačnih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti veća od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonačni broj tačaka. kod te promene postavlja se pitanje. Naravno. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama. "ozbiljna" čitanja će Borhes. i to umeće kao neko nedovršeno gradilište. pomoću određenog egzistencijalističkog umeća sagledavanja stvari. koja donekle i nemaju veliki znacaj. zatim. ide nabrajanje dela koje je Menar napisao. koliko i najveći segment u Univerzumu. ovde nazvana (hebrejskim) slovom "álef". pise malo. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu.[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku. Menja se ton. Da li ce ironican ton prestati. eksperimentise. da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font] [font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. da li je sala ( na prve dve stranice) . tu je i njegov pratilac Sanci Pansa. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao. Ideja beskonačnog. odnos autora se menja kako prica odmice. Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove. a to je "Don Kihot". on vuce . tj. u ovoj Borhesovoj priči.

mada je sama ideja autorstva.“Prirucnik fantasticne zoologije”. do Hegela i Fihtea. kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca. Benda predskazuje fasizam. pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. ali ipak on utemeljuje naciju. Bioy Casaresom. nisu podlozni spoljnim pritiscima.veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje.pitanje inkvizicije. U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. postoji prisan odnos prema knjizevnom liku. te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela. Benda). on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka.). pod istim pseudonimom. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu. nacionalna je ikona. radio je u kolaboraciji sa A. kategorija autorstva nastala kasno. Atributi koji se pripisuju Menaru. sto je besmislica. je to sto manje razmislja o fikciji. u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao “Izdaja Kleka”.u pitanju je detektivska proza. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje. prica se cisti. nije savremenik teksta. tek sa romanticarskom predstavom. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno. Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja. napisano ’28 ). filmska scenarija. Modeli intelektualaca su Sokrat. pise se ponovo.Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu. kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat. vec vise o piscima. veku u vreme ratova.[/font] [font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu. uz nacizam. nastaje vrsta pomirenja. Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J.Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje. francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju. Kod Bende je ok . treba “Izdaja klerika” (Izdaja intelektualaca. Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959. nije uvek isti. Borhes je pisao pod pseudonimom. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji. sa Spanijom i Don Kihotom. ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu. tekst je pisan na spanskom. pametni ljudi su se predali. nije nacionalno i jezicki obojeno. Zatim on odrice neke svoje tekstove. ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. te je i nacionalni mit. npr. ali se sam mit preispituje. postali populisti. a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. To je velika tema kod Borhesa. te intelektualci izdaju svoj poziv.[/font] 2. isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce – Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu. ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno.Pjer Menar je francuz.VREMENSKA DIMENZIJA.konce. pominje se u "Menaru".

reinkarnaciju. iako se nalaze u razlicitim zbirkama. Magijski realizam. dok su treci likovi skroz fiktivni. ali imena u pricama nisu slucajna. je književno-umjetnički smjer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću. vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona. svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. . Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti. ovaj je otkaceni naucnik. kao ni njihov redosled pojavljivanja. tumacenje snova. Zaheban je Borhes. koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom". jer u tome lezi tkanje same price. misticni paganin”. pronalazac. Borhes koristi imena stvarnih osoba. koji je bio zainteresovan za budizam. a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela. niti u njihovoj kombinaciji. postoje intertekstualni podsticaji. poistovjećujući se na taj način s njom i tvoreći skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. U kratkom tekstu on daje toliko podataka. znaci. te se mogu uzeti u prici kao fiktivna. zamenjeno ime.aganzman u humanistickom. no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina). koja nas i vode do dubljeg znacenja. a to je prica jednog francuskog esejiste”Luj Menar. opstem smislu. Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara. sustina je ista. Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda. ili magični realizam. rasporedu. isto je prezime. za njega je ona kao lavirint (cesta metafora). Taj politicki momenat u prici. Zanimljivo je da je “Pjer Menar” napisan pred ’39. pred Drugi svetski rat. ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost. :wink: 3. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj. na prvo citanje se ne vidi. U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile). o tome naredni put. a zasto i kako. 1001 noc. preporucujem pricu "Besmrtnik". zatim Günter Grassa (Njemačka). i Johna Fowlesa (Engleska). Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija). delo Remi de Gurmona.