SRPSKE KNJIEVNOSTI

Antologija

SRPSKE KNJIEVNOSTI

Antologija

Kronika palanakog groblja

Isidora Sekuli

Antologija srpske knjievnosti je projekat digitalizacije klasinih dela srpske knjievnosti Uiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela. Nosioci projekta ne preuzimaju odgovornost za mogue greke. 2010.

SRPSKE KNJIEVNOSTI

Antologija

Isidora Sekuli

Kronika palanakog groblja

KOSTA ZEMLJOTRES . 5 GOSPA NOLA .. 16 AMBICIJE, DIM .. 67 VLAOVII .. 117 KNJIGA DRUGA .. 128 DECA . 129 LJUDI S KAIKARE .. 155 PALANKA I NJENI POSLEDNJI GRCI . 166

Kronika palanakog groblja

Rad ovaj posveujem seni moga oca Danila Sekulia

Nas dvoje, iako jo mladi oboje svako svojom mladou uoavali smo letopise malih naih gradia, sela i grobalja. Valjda pod slutnjom da emo i mi u treoj generaciji civilizovane porodice, a u drugoj kolovanih ljudi, zatrti se. Zato grobovi nisu ponosni znaci? zato na svet brzo propada i istrebljuje se? zato kolovani i daroviti degeneriu ili izumiru u drugoj ili treoj generaciji? zato se od porodinog imanja ne sauva bar pristojan ostatak, imena i asti radi? zato se zdravlja tako brzo potkopavaju? zato roditelji ne rtvuju svoje strasti, sujete i sebinosti, mesto da rtvuju svoju decu? zato uitelji ne zapaaju u roditeljskoj kui nezapaenu sposobnu decu? zato kole ne razlikuju kad je u detetu dar iz intelektualnog, a kad iz moralnog izvora? zato sugraani ne prihvataju siromanu sposobnu decu, ili siroad bez matera?... zato je sve to gola istina, a ne arena pria?

KOSTA ZEMLJOTRES

Zemljotresa. Grob je i bio siromaki, a oduvek su ga jo gazila deca kad doe vreme zrelim orasima. Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana ba njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrenom oveuljku bilo iega od zemljotresa. Nadimak taj je bio i ostao samo sluajna i sporedna stvar u ivotu majstor Kostinom. Nekada svima u varoici poznati Kostica najder bio je malo, slabano, mirno stvorenje. Kao pravi i roeni najder nije ni mogao drukiji biti. Jeste li zavirili kadgod u radionicu gde sede, u fuseklama i prslucima, najderski momci? Tvrde etvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne diu, i koje im kosti struu i butine presecaju, pa siroti samo odlau nogama. Glave veito pognute. Nos, usne i oi tegle se stalno za koncem, isteraju lice iz glave i izvuku dugaku iju. A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve vie i vie krati, ruka sve ee cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da vilice zveknu i jezik doe u opasnost. Mali Kostica bio je jo i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti. Mala stopala; sitan glas; tanke ruke izmuenih prstiju na kojima su poslednji zglavci kao oglodani, od tvrdih dugmeta, tavljene postave, jakih konaca, i vrele materije ispod utije koja prosto ljuti najderske prste. Kostica je bio od onih jedinaca koji su to po cenu da se rode siroad. Roditelji su mu bili: jedna suvie u godine zala ker seoskog popa koja je prela u varoicu i tu se uteila udavi se za drevnog pukara; i taj pukar, nekada prvi momak, a na kraju samo firmonosac radnje koju odavno vode njegovi oenjeni sinovi iz prvog braka. Stari mladenci, na svoje vlastito udo, rodie sina, i stadoe kriti dete. Palanka onda navali na babicu. A babica zapisa, kod vlasti, neuvenu stvar: da misli da je dete muko. Sva tri dumana malog Kostice odoe nekako ubrzo na drugi svet; prihvatie tada dete mladi pukari, i dadoe mu krevet u velikoj fijoci za kapsle. Na kapslama za metke je spavalo dete sve dotle dok jednoga dana ne pokaza vetinu da kroji i ije devojicama za lutke. Pukari ga onda isterae. I tako deko ue u svoju profesiju, i to sasvim pravilno, na osnovi talenta. Neku anatomiju i neku estetiku je nosio u sebi mali kalfica. Sve to je kriva linija, to on tegli i proiva za mainu. Rukavi njegovi su bili uveni, kao ivi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlaem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog komada u krilo. Jednog dana zapodenu se teoriski razgovor u najdernici. Kostica, drugi kalfica, dok uta, uta. Pa onda uturi noge u cipele, ustade, i poe: Pantalone, majstore, to je teka stvar. Eno, pogledajte one oficire to idu tako prekoputa. Pogledajte koraanje, pogledajte 5

od velikom granom uvenog oraha na groblju vide se jo ostaci groba Koste

nogavice. Ali to odelo nije ovde raeno. Evo kako ja mislim, majstore. Rukavi ako ne valjaju, ima kaput; kaput ako je s felerom, tu su rukavi. A pantalone, to vam je nogavica, i lus. Znam, znam, ima vetina, ima dobra ruka, ali ima i drugo, a to su makaze. Prave najderske makaze, alat! a ne ovo s ime se i vi i drugi muite. tric, tric, glou makaze oju, gloe oja makaze, kad pogledate, rez vam sav upav od runja, a ispod kroja tofane praine kao da su drva testerena... Znam ja, majstore, ta govorim, i video sam to to govorim, i eto toliko sam hteo rei, i hvala to ste me sasluali. najdernica se zaprepastila. Majstor je promenio deset izraza lica, a prvi kalfa i dvadeset. Pa dobro, a gde si ti video te makaze to same kroje? zapita naposletku majstor. Video sam; a sam vam hvala to se ne naljutiste. Kostica kao da je tog dana poloio neki vaan ispit. Dobi rang i u radionici, i na ulici, a naroito u zanatliskoj itaonici u koju je odlazio mnogo ee od drugih. Istinu govorei, itaonicu je Kostica zavoleo okolino: kad je osetio da mu i u mukom i u enskom drutvu smeta babiin zapis. Postepeno, poeo je u itaonici da se posveuje i nacionalizuje. On nije shvatao stvari dobro povezano, ali je izveo neki registar o geografskim i politikim injenicama u vezi sa srpskim narodom. itao je naroito rado pokrainske listove, i u njima dopise prostog sveta, pune injenica. Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu. Jedared samo poveri se posluitelju itaonice. Zna, kad tako itam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naroito o onom Sandaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, oseam da mi neto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne. Jednog jutra ue Kostica u najdernicu sa duguljastom kutijom. Izvadi nove novcate fine najderske makaze. Dva nejednaka noa, klin na opruzi, uke za prste kako prsti zahtevaju. Uze Kostica komad postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstie leve ruke skupi kao plajvaz i uini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odluno, i nekako elegantno, rinu makaze u materiju. Koliko to blesnue, bez jednog kripa ispadoe makaze iz platna. Jo dva tri puta tako, i pojavi se fini model pantalona. Svata se govorilo meu palanakim krojaima. Da Kostica ve odavno ima makaze i odavno zna krojiti pantalone, i sigurno i gerok i pelerinu; da je lisac lukavi; da ga treba izbaciti iz drutva i iz itaonice zanatliske; da s krojenjem pantalona jo nije dokazao da je muko. Ipak je sve to izalo na dobru prekretnicu u ivotu Kostinu. Jo neko vreme je ostao kod starog gazde, ali sad je on krojio, zvidao i hitao iskrojke. Posle se oslobodio, dobio diplomu, radio na pare kod raznih majstora. Jednog dana iznajmio duan i poeo samostalan rad. itaonica ga je prva doekala s novim imenom: majstor Kosta. Posle se ono ulo vie i vie, na pijaci, u odborima zanatliskog udruenja, u optini. najderski momci bez rada i mali krojai bez materijala nisu isputali iz usta ime majstor Kostino. Nekim devojkama se uini da je novi majstor i porastao i raskrupnjao se. Drugi i moda vei deo palanke nastavio je staro, ono to palanka smatra alom: da izviruje hoe li odnekud maler, nesrea, bruka na oveka. U jednom drutvu u kavani umalo se jednom ne posvaae iznosei dokaze za i protiv majstor Kostinih profesionalnih i fizikih

svojstava i preimustava. Jedan e tad uzeti da umiri. Mora se priznati da je ovek napredovao i sve tekoe, kao to se valja, postepeno savlaivao. Poeo od rukava, preao na kaput, pa na pantalone. Sad ima jo da se pokae majstor za suknje, i onda emo mu priznati majstorstvo, i najdersko i ono ostalo. Tek to se smej stiao, u kavanu ulazi majstor Kosta, i pravo tome stolu i praznoj stolici do govornika. Ima tako trenutaka kad su pogana re i kazna na dlaku blizu, pa se tek opet razmimoiu. Sede majstor Kosta, porui neki slatki, kako to ve biva, tano oseti da mu se niko nije obradovao. Zbuni se, zaboli ga, i upade u drugu neumesnost. Prooh, vidim ima drugova, pa rekoh, da uem, i ba da se i potuim. Sad me isto sramota. Ali kad sam ve poeo, de, recite mi, zato svet meni pakosti, zato me kalja? Jesam li kakvu sreu video? Jesam kome ta skrivio? Smetam li kome? Ceo dan radim kao stoka, s jednim momkom; pred vee prosto pretrgnem, legnem na onaj moj krevetac i izjauem se u sebi, ovako slab i grozniav. Niko ne zna kakav je moj ivot, ali pakost tera svoje... to ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam oima or i komiluk. Vei su i od Boga i od cara or i komiluk! to oni hoe, u emu se sloe, to bude... Ali ta vredi sad o tome govoriti. Proe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase. E, hvala na drutvu. Tek to je majstor Kosta izaao, a onaj govornik tiho zapeva: Oj Kostice, tugo moja, ta e tebi deca dvoja, Kad ne mogu biti tvoja. Tano je osetio majstor Kosta mo ora, i da ne moe ni od dalje od ora. Ne samo da je u njemu ostao, nego je, nekako kad mu bi etrdeset godina, u tom oru i kuu kupio. Obinu palanaku kuu na uglu, s tri prozora i duanom na front, i sa dva prozora u sokaetu i baticom pozadi. Sad mu rade nekoliko momaka u radionici. I priaju da se majstor proudaio. Sve vie ije za gospodu, pa je toliko akuratan da niko ne moe s poslom da mu ugodi, i da se to ve vie i ne isplauje. Oseao je i sam majstor Kosta matorog momka u sebi. Vidi dobro da se, to se njegove linosti tie, proaljkavio. Na sebe mee odelo koje momci pokvare. Boji se starosti. Da li da se eni? Nude mu i devojke, i udovice, s decom i bez dece, ali se on nekako okree i od onoga to mu je par, i od onoga to bi trebalo da mu laska. Doao je u one godine kad ovek jo poeli neku elju, ali ne eli da se ona i ispuni. Jedne godine, o vaaru velikogospoinskom, koji praznik je bio i slava majstor Kostina, pozove on neke svoje muterije iz okoline, s porodicama. U tom drutvu stie i jedna devojka, visoka, krupna, inae tua, niija, pola slue pola usvojenica, kod imunog preraivaa koa. Nije lepa, ali nekako sva ista. Ristana se zvala. Gazda Spasa koar, velika laitorba u razgovoru, ali taan kad to obea, i milostiv sirotama, poveo je Ristanu na vaar zato to joj je to obeao, a ne s nekim drugim namerama. A ba da je i pomiljao na priliku neku za udaju, majstor Kosta mu pri tom zaista ne bi dolazio na um. Ali majstor Kosti zamae za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naroito osmejak, koji, uostalom kao kod svih to od tuina strepe, nekako

dugo ostaje na licu. Stade majstor Kosta misliti ba ono to gazda Spasa nije mislio. Pozva Ristanu u batu. Velika Gospojina je sladak praznik u slatkoj prirodi predjesenjoj. uto lie je jo ukras; toplo je; cvea puno po svima lejama. I to nae domae cvee je uvek nekako slatkih boja. Pita majstor Kosta gou svoju ovo ono. Ristana pria ivot sirote: ivot pun rada i elja, mladost punu straha od starosti. Malo-malo pa kae neki udan izraz; srpska re, ali neobina. Majka mi je bila tamo odnekud iz Sandaka, pa eto tako poneto jo kaem kao ona, mada sam sasvim mala ostala siroe. Majstor Kosta oseti da mu neto raste iz srca. Sva ona maglovita znanja iz itaonice pojavie se u glavi. Pojmovi o onom tajanstvenom Sandaku stadoe se brkati s trenutnim okolnostima. Ristana, to je na svet, muenik. Gazda Spasa, plav i debeo kao bundeva, uini se majstor Kosti mrki Turin, i kriv za neto. U samom sebi oseti kao neki pokret za patriotsko delo. Jednom reju, mali najder se zaleteo da se oeni. Ristana, naravno, bez ikakve libljivosti, pristade odmah na sve. Gazda Spasa je brebolje ispriao nekoliko lai o svojim predvianjima, i obeao devojci skromnu spremu, koju je, o svadbi, lino i doneo. I tako Ristana neoekivano postade majstorica i svoja gazdarica. or je odmah podelio uloge. S jedne strane se rasklimatala daska na plotu; s druge strane, jednako prelee mokro rublje u majstor Kostinu batu, i mora neko da ide da se izvini. Majstorici Ristani sve to milo. Jo je porasla kanda, i jo vie se snagom obloila. Ne izgleda ravo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja polovina veliku senku bacala na njega. Varoica zove njega depni mu, a nju vesela udovica, i svi ekaju da vide ko je koga bolje prevario. Ispalo je tako da su majstor i majstorica prevarili palanku. Vesela udovica rodi sina. Krstie dete Sreko, jer je roditeljima sreu donelo. Malo bee, pa doe drugi sreko, kome majstor Kosta, iz zahvalnosti prema eni, izabra ime Rista. Posle dve godine doe i Seka. U majstor Kosti poraste sujeta oca. Poeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraa milo za drago. Hvala velikom Bogu, bi kako on ree, a ne kako or hoe. ta e tebi deca dvoja je l' tako bee? Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije ravo ni meni, ni mojoj majstorici. to vie dece, sve vie muterija! Nije preterivao majstor Kosta. Porudbina vazdan; u kuu se kupuju nove stvari; deca vesela i napredna. Majstorica je sve neto volela da kupi stvari od metala. Govorila je: to deca ne mogu razbiti. Ali je bilo jasno da uiva u onom neem prodiruem to imaju predmeti metalni. or je virio kroz svih pet prozora. Svuda joj se neto cakli; trebala se Sandakua udati za klomfera. Istina je bilo i to da su deca dosta galame i nestaluka izvodila. Nekako je neega na pretek bilo u svakome od njih. Sreko jednom rukom vrti toak na bunaru. Rista, kad ga momci zadirkuju, nadgovori i nadmudri sve. Seka se utrkuje s psima i sa drebetom. Ali su u osnovi deca bila dobra, nisu inila tete ni pakosti ni ljudima ni ivotinjama. Majstorica se ponekad ipak potui na urnebes i tutanj. A majstor Kosta brani decu i svoje uivanje: Neka ih, nije ovo saborna crkva? Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve vie i vie u slikama izraavao. Malo srea, malo itaonica, oveku se mata pothranila. Jednom, kad je opet s oduevljenjem govorio o ivosti svoje dece, ree: ta graja, ta tutanj! kad se svojski razigraju, u mojoj je

kui pravi zemljotres! Kako tu re jedared upotrebi, nekako mu se naroito dopade, i vie se od nje nije odvajao.Lepo kae onaj u dopisu: Car spava, novaca nema, a narod se buni. Odavno ja vama pretskazujem da e biti loma i zemljotresa. Ako je nered na stolu za krojenje: Je li zemljotresa bilo ovde? Ako pijan ovek na ulici tetura i zaplee: Ovaj misli da po zemljotresu gazi. I tako iz najsrenijih dana njegova ivota ostade oveku ime Kosta Zemljotres. Naravno. nije se ljutio. Od njegovo troje zdrave dece je potekao izraz. S nekom sujeverom je negovao tu re. inilo mu se, taj zemljotres, ta nemirna deca, to je velika njegova pobeda onde gde je moda i on sam pomalo sumnjao da moe pobediti. Ali kao to sve oko oveka u toku njegove sudbine dobija druga i druga znaenja, tako biva i s renikom. Re koja je nekad bila izraz zadovoljstva, postane posle izraz ironije, i gore od toga. Majstor Kostina sudbina poe da se koleba. Pokaza se, to jest, da i deca njegova imaju sudbinu, i to svako svoju, i da e mnoge rei poeti da imaju sasvim drugo znaenje. Spavati, na primer, to sad ponajee znai bditi, ili rave snove snivati. Uini se majstor Kosti, jedne noi, da odnekud iz njega, kao da je on raskre, vode tri staze, rastu, duaju, a po tim stazama njegova deca, mala kao to su, svi osnovci. Jedno drugo kao da ne poznaju, njega, kad ih vikne, ne uju. Sagne se majstor Kosta da skupi i k sebi trgne stazice, ali kako koju dirne, ona, kao trula, otpadne. Probudi se ovek, protrlja elo, gutne malo vode, zaspi, i opet san. Pijaca, i sudija, gospodin uri govori narodu: Objavljujem sa aljenjem da se posle mnogo godina otkrila teka zabluda i nepravda. Sava Mrasi, osuen na robiju za paljevinu tueg imanja, i lien sveg svog imanja nevin je bio. Drava e sad popraviti to moe, otkupie imanje Savino, i vratie ga jo i sa ottetom njegovom sinu. Majstor Kosta skae iz postelje, gleda jesu li sva deca u krevetu; pa se onda seti da su ljudi jo u ono vreme govorili da sud nije pravo sudio; i seti se da je Savin sin davno umro, i da nikakva pravda ne moe biti uinjena. Sav drhe, budi enu, krsti se, sve mu se ini da je on uinio tu ili neku drugu nepravdu. Otkako pooe u kolu, majstor Kostina deca zaznamenovae brigu i strah. Sreko nee da ui; najgori je ak po uenju, premda najbolji po vladanju. Rista vrlo dobro ui, ali je izbila kod njega jedna divlja naprasitost u naravi i jedan prkos bez granica. Seka poela da poboleva; ozdravi, popravi se, pa opet zenemogne. Zareae kod majstor Koste oni poznati natmureni, nedojedeni, pa i otplakani rukovi; javie se preseli praznici; dooe kanjavanja dece, prvo starim odelom, pa zatvaranjem u tofarnicu, pa naposletku i batinama. Izvlaio je batine Rista, i dizala je ruku na njega samo majka. Majstor Kosta zarije prste u vrat i obraze i bei. Postepeno oslabie ivci, i on tek tresne makazama o tezgu ili zalupi neku fijoku koju su momci ostavili poluotvorenu. Jedared, uao je da rua, kad tamo, nijednog deteta nema na mestu. Seka, to nije bivalo, Seka klei; Sreko je u tofarnici zabravljen; Rista utekao, jer je pokvario metalni budilnik, i onda jo materi drsko odgovarao. Majstor Kosta uleti natrag u radnju, doepa neki predmet i rascopa ogledalo. Uleti sad za njim i majstorica i drekne: A gle otkuda Ristina narav! Majstor Kosta, to nikada, dreknu takoe: Ja sam dobio tu narav od njega, pseta sandakliskog, a ne on od mene. Majstorica udari u pla. Zemljotres kod komije! uka or.

Sreko je posle est godina svrio osnovnu kolu, nauio itati i pisati, i prepisao vazdan pesama i pesmarica. Otac ga uze u radionicu. Probadavadisao je dve godine: materi u kui odlina pomo, ali u radnji ba nikakve vajde od njega. Dadoe ga u obrtnu kolu. Provede dve godine, izae bez svedodbe. Ve momi, a nita da pone raditi. Hoe ovo? ono? hoe u kaluere? Hoe da svira s bandom po pogrebima i kavanama. Majka zakuka. Majstor Kosta se savlada: Pa kako e, ludo dete, u svirae, kad ni svirati ni pevati ne zna. ta e me njima. Hoe tanjir u ake pa od stola do stola u pronju. Je li to hoe? Dok je govorio, majstor Kosta uze paljivije posmatrati Sreka. esnaest godina; prestao da se razvija kako bi trebalo, a oni to nisu ni uzeli na um. U oima ima neto to on, otac, danas prvi put vidi. Majstor Kostu proe jeza. Pomisli na svoje roenje i detinjstvo, na mladost, na naglu odluku da se eni nepoznatom devojkom. Izleti u batu i poe da ape: Moda je bolestan; moda je nepravda terati ga da radi to ne moe. Pa onda uze skoro kroz pla govoriti: Neu da me savest jede, neu da inim nepravdu i silu, neka radi ta hoe, neka ide kud hoe. Odvede Sreka jednog dana na nauk kod sviraa, ugovori koliko e plaati i kupi emane. Sreko nije daleko doterao sa sviranjem, ali je jedne veeri zbilja kupio bakarue. Bruka u kui, bruka pred palankom. Ristana oi ne sui, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od sviraa da oproba Sreku glas. Pevao je Sreko, kao da je samo taj poziv ekao, valjda deset pesama. Rei zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholine, stradalne. Eto, s tim glasom ne samo da se rei pitanje Srekova zanimanja, nego otpoe odmah i udna njegova samostalnost. Odvojio se i od kue i od sviraa. Sam pripeva uz neiju tugu ili sevdah, nekad po klupama u parku, ili u amcu na reci, nekad po svadbama, a i po kafanama. Ali u kafanu je ulazio i iz nje izlazio kao neko vie bie. Nije pio, nije trpeo pijane, nije se nametao, uzimao kao nagradu koliko mu ko dade. Postade popularan, i ak voljen. Traili su ga ljudi kao nekog vidara, ispovedali mu se kao sveteniku. Razgovarati s njim nije mnogo vredilo, ali tiha njegova pesma, uvek druga i druga, godila je kao melem. Moda je u njemu propao neki talent? rei e neko. Propalo je tu vie nego talent: nije taj momak kao to treba. Majstor Kosta stane na duanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni ljude, nego odmerava svoj udes i Srekov. Ima u Sreku neto udno. Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kae, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira. Polagano se navikoe i roditelji Srekovi na tihu tragediju u koju se pretvorio skandal u njihovoj porodici. Sreko svraa, razgovaraju, ponekad i rua. Sasvim izdaleka ga tek pitaju da li mu to treba. Zaradim, dosta. Majka i otac spuste glavu: mui ih zaraivanje Srekovo. A Sreko je vedar. Seku gledajte to bolje moete; da ozdravi, da je udate, i da joj date miraz. To je govorio tako kao da neto zna to oni ne znaju. Ali ga niko dalje nita ne pita. Kad u jednoj porodici pone da ne valja, utanjem se bar odlae ono to e i tako doi. Seka je sad jedino dete u kui, jer je Rista ve trea godina u Peti, u koli za mainske bravare i fabriku praksu. I Seka je povuena sa onog prvog plana na koji palanani tako rado isturuju svoju decu, samo ako ikako mogu. Jo poboljeva, nema radosti od nje. Nije ni lepa devojka. Miraz e imati, to joj je sve govori or. Ako i to ne pojedu doktori. Pre dve godine Seka se bila razbolela od otoka u kolenu jedne noge. Ozdravila je, ali je noga

10

ostala sa smanjenom moi. Po palanci se govorilo o tapu, o dvema takama, o srebrnoj maini zbog koje majstor Kosta umalo nije bankrotirao. Naslutila Ristana; sve da joj je neto to se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba! Sve je to bio prazan razgovor. Seka je hodala bez tapa i maine, ali je noga bila osetljiva i lako zamorljiva, pa je devojka mnogo sedela u kui. Postade vezilja. Treba samo da pone vesti za crkvu, i onda se zna da e plesti sede. Seti se jednoga dana majstorica Ristana Dolo mi kao u san nekog lekovitog blata kraj manastira u Sandaku. Majstor Kosta saeka leto, i ne kazujui nikom nita die se s erkom na daleki put. Jedva je dobio paso, jer je jedva umeo da objasni kuda upravo hoe da putuje. I desi se udo. Noga ojaa, Seka oive i prolepa se, i vrati se kui u seljakom odelu onog kraja, kao neka fina lutka. Ali se i majstor Kosta vratio preobraen. Dok je tamo bio, u razgovoru s ljudima, na malim izletima, njegovi se balkanski pojmovi prilino rasvetlie, mnoga njegova znanja iz itaonice se kako treba povezae. Milo majstor Kosti to sad zna ta govori; slui se opet mnogo slikama u prianju; tu je, naravno, i zemljotres. Uitelj iz mesta mu je dao bio kartu Balkana, objasnio lepo boje i znake, i majstor Kosta je bezmalo i spavao s tom hartijom. Vratio se kui ni tamo ni ovamo nego ovek koji zna politiku. Kua majstor Kostina opet oive. Kao da je i ona bila u Sandaku na blatu. Seki dolaze drugarice, ocu njenom ljudi na razgovor. Bogami e ovaj na Kosta umreti kao pravi pravcati mukarac. Ko bi to mislio! govore drugovi i prijatelji. Kad padne vee, i svi se raziu, onda Ristana jo ima da slua neku politiku. Jednom joj bio dosadio, i ona ree, vie u ali nego s prekorom: Ma, ovee, ostavi se tuih briga. Majstor Kosta je oseao da je ba te veeri neobino lepo dokazivao, pa se lecnu i razoaran i ljut: Da nisam moda zapustio svoje brige? Je li ti ega malo? ta ti je, Kosta? ja u ali, a ti... I za alu treba pameti. Ma, lepo ja tebi govorim da je Rista tvoja krv Idi, lezi, i ne pravi bez nude zemljotres! Rista je bio po liku i stasu suta mati. Ali narav nije bila materina. Ponosit, plah, istunac na sebe spolja i iznutra do inata, pametan, opasna jezika. Majstor Kosta je pravio figure u razgovoru, a sin njegov ih razbijao. Jedared, kad mu je otac malo nadugako popovao o strpljenju, Rista ga prekinu: Nemoj da se ljuti, ali skrati to. Jedared si u ivotu govorio jasno i kratko, onda kad si tresnuo utijom u ogledalo. Stari ljudi u palanci govorili su da je u Risti ded njegov, pukar. Majstor Kosti je to bilo iz raznih razloga neprijatno, on je to uvek odbijao. Ali je posle takvih razgovora ostajao namrten i u sebe povuen. Seao se pria o svome roenju; i pria o nekadanjem pukaru, mladom, i o onom starom koji je bio njegov otac. Mladi pukar je bio nadaleko uveni delija. Lovac, jaha, peva, tvrdoglav i ohol, prznica, aldija, sila da radi i tee, sila da zaas napravi kalabaluk. Sedeo je u zatvoru zato to je ranio oveka; a zbog drskog ponaanja na sudu odleao je povienu kaznu. Devojkama je koliko pevao toliko i pucao pod prozorima, i onda beao od strae smejui se grohotom. S prvom enom je imao pet sinova, i kako koje dete donesu s krtenja, on mu ispali etiri metka nad glavom: Vo imja oca, i sina, i svjatago duha, amin! I sto takvih uda. Sa orujem je iveo, samo oruje cenio, izraivao vanredne puke. Doe mu ensko drutvo po prilog, a on, pitolj. Doe uitelj za prilog da se kupe knjige odlinim acima, a on, pitolj. Kod mene drugo nema. Ja imam pet sinova, i ne

11

mesim torte. Nosi to, uo, i neka deko spremi za posle, jer e Srbima jo trebati sjajno oruje. I zapeva tiho: Od jalmana do gornjeg niana Puka mije zlatom obljevena. Sea se majstor Kosta svih tih pria. On je esti sin toga pukara; njega mladi pukari uopte ne smatraju bratom. I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji ve ni za mene nije imao snage da se rodim zdrav i jak kao i drugi svet. Rista majstor Kostin, naoit, uljudan, upotrebljiv na najsloenijem poslu, ostade u Peti u fabrici niklanih predmeta. Oenio se Srpkinjom iz Budima, stanovao u tazbini, imao dva sina, dakle poeo ne moe biti bolje. Malo je bolelo roditelje njegove to im, otkad se oenio, nikako nije dolazio. Pie, zove, ali sam ne dolazi. Jednog dana Ristana opremi mua na put. Trebao je ostati u Budimu, dva, tri dana, a ostao je nedelju dana. Ristani milo. Kad se putnik vratio, imao je ta da pria: Mnogo Maara! Nisam znao da ih je toliko u toj njihovoj Peti. Nai se dre i ne dadu, a opet im nije ni lako. Govore srpski, na primer, a zanose. Pa i moj Rista kao malo zanosi. A ena mu dobra, i kuica lepa, i deca kao jabuke... Samo, fabrika, ako ete mene pitati, bogami, ini mi se u tamnici sam bio dok je prooh. Taj tutanj, ta buka, taj tresak, to treperenje i vrtenje, e, malo je rei zemljotres. Neke gvozdene ipke jednako izlaze iz nekog valjka, i pruaju se kao ive, kao neki dugi prsti. A uvuku se, a isture se. I kad se uvuku, misli prodrlo ih neto i nee vie izai, kad evo ih opet, i sad ti se opet ini da rastu i sve su due i sad e tebe epati. Nije lako tu raditi i odgovornost imati. Pa i smirio se na tom poslu onaj moj besni Rista. uva se, kau, svega. Ipak, proviri njegova nesrena narav. Ljut je kao paprika, kae njegova ena. uo sam, dobio bi jo jedno unapreenje, ali se svadio sa starijim radnikom, i jo Maarom. Ne znam ta e mu Bog dati... Jedne oblane oktobarske veeri, oko deset sati nou, odjeknu pucanj iz grube, teke puke. ulo se, naravno, u svoj varoici, ali niko nije ispao na ulicu. U palankama se obino nita ne deava, i palanani, kad treba da su hrabri, zbunjeni su. Ipak, na odjek pucnja skoio je u kafani mladi, neobino lepi Stanoje, stareina poglavarstvene strae, i bez injela potrao prema kasarni. Kad je stigao do ugla, odjeknu drugi pucanj, i nesreni mladi se srui mrtav na mestu. Na glas o tom mukom ubistvu dve su ene pale u nesvest: majka jedinca Stanoja, i Seka majstor Kostina. Ubica je priznao zloin, kazao je da je drugog vrebao, i plakao je dok je govorio koliko ali Stanoja. U mraku jesenje noi nije dobro raspoznao oveka. Seku je najbolje teio Sreko. I majku Stanojevu je on najbolje razgovarao. Rista je pisao sestri dugako pismo; kao uzgred joj je javio da e ih posetiti jedan njegov drug iz Budima, stolar sa samostalnom radnjom, koji putuje poslom. A ocu je pisao Rista o toj istoj poseti malo otvorenije. Sve je ilo brzo. I mladi i Seka pristadoe. Palanka je pronala adresu verenikovu i poteno javila da devojka jednako ide na groblje, ali Sreko je uspeo, kad je mladi opet doao, da ak i njega odvede do Stanojeva groba. I tako se sve dobro svri, venae se, i Seka ode daleko uzdisala je majstorica. Prvo pismo posle Sekine udaje bila je vest da su Ristu zatvorili. Zbog uvrede maarskog naroda. Zaudo, majstor Kosta se u prvi mah drao prisebno. Setio se da je to politika

12

krivica, i govorio eni da su i te kakvi ljudi za takvo to sedeli u zatvoru, pa i u tamnici. Ali uvee majstor Kosta oseti da ga groznica trese. Sutradan ga je palanka videla kako prvi put u ivotu ulazi u advokatsku kancelariju, izlazi iz nje, uri u magistrat, odande nekuda, ne uvardae kuda, i opet advokatu. Tri kao bez due, eir ga poklopio, izgleda kao bez glave. Advokat je savetovao da nita ne preduzimaju dok odande ne potrae podatke o Risti. Zbilja je stigao akt kojim se trae podaci o Ristinu predivotu. Kau da je u magistratu bilo smeja dok su pisali taj izvetaj: otac, najder, koji nije mogao sluiti vojsku ni kao bolniar; majka, slukinja; brat, peva tune pesme na uvo nesrenima; sestra to se u poslednje vreme govorilo u varoici udata za stolara koji pravi mrtvake sanduke. Rista je nezavisno od svega vodio svoju sudbinu. Na pretresu je bio drzak, vreao, i presuda je ispala stroga: dve godine tamnice. Sve novine, maarske i srpske, zabeleile su sluaj i kaznu. U ono vreme, beleka u novinama bila je strana stvar. A i bez novina, kud e veeg uasa: sin na robiji. Majstor Kosta je poavetio. Ristana lei, kau da je udar kaplje. Sreko je sad sav oslonac i snaga. Preselio se kod roditelja, vodi kuu, gleda majku, svake veeri se dovija da oca u san prevari. Kandilo se celu no ne gasi, tri oveka u toj maloj niskoj kuici naizmence mure i jedno drugo varaju da su zaspali. Svako od njih misli da Ristu, i nijedno ne razume tu prirodu. Kao kamen je leao Rista na njima. Prola je godina dana od Ristine osude. Prolee ogranulo. Zeleni se trava, zeleni se reka, sunce greje neno kao da miluje. Na kui majstor Kostinoj dve rode, ali bi prikladnije bilo da su dve vrane. Ristana lei u vodenoj bolesti i dii se nee. Seka je rodila mrtvo dete, ne osea se najbolje, mu njen pie da bi dobro bilo da je neko odvede do onog blata gde se nekad leila. Ko da je vodi! briznuo je u pla majstor Kosta. Rista je mogao biti pomilovan jo pre dva meseca, ali nije hteo da pie molbu. Sreko zasue se, pripae materinu kecelju, radi po kui sve sem kuvanja, majku die i premeta, stigne i u batici neto da uradi, a ako se uvee sve smiri, zapali u svojoj sobici petrolejku, ita naglas pesmarice i pesme iz stare svoje itanke. Ujutro se prvi digne, poisti pred kuom, oca pozdravlja s ljubim ruke i dodaje mu stolicu i vodu i lek, ulazi da vidi mater, i onda odlazi na ostali domai posao kao da nikad drukije nije ni bilo. Jednoga dana stie vest da je Rista pomilovan s tim da za etrnaest dana napusti maarsku teritoriju. Sastao se samo sa enom, odmah joj rekao da ocu nipoto nee da se vrati, i otiao nekuda da ponovo nae ivot. Onoga istoga dana kad je dolo pismo s veu da je Rista iziao iz zatvora, umrla je predvee majstorica Ristana. Ali teko, s pitanjima i traenjem u oima do pred samo izdisanje. Decu eli, Ristana? Tri majke umiru u meni. Majstor Kosta je predao radnju, izdao jedan deo kue i uvukao se sa Srekom u krilo. Nekoliko meseca nisu znali ta je s Ristom. Naposletku doe pismo iz Rumunije, iz fabrike kod jednog rudnika. Rista trai isprave za prelazak u rumunsko podanstvo. ena i deca su kod njega, naao se i za enu neki rad, ivee se. Majstor Kosta izda jo jedan mali stan i sabije se u krajiak kue. Kao to su stanovali, tako su na krajiku nekadanjeg ivota poeli da ive jedan mali nezdrav ivot. Sreko sad i kuva. A majstor Kosta uzeo da radi povrtnjak iza kue. Najmili su momka, toboe batovana, i proizvode povre i prodaju ga. Kosta Zemljotres piljari. Kosta Zemljotres postao vegeterijanac.

13

Mali oronuo starac koji je poeo slabo da uje i jo slabije da vidi, srodio se s biljkama na neki ososbit nain. Poeo je mirise biljaka da prima kao neki govor. Kad momak rano izjutra see i vadi povre za pijacu, starac uzima snopie, isti ih od zemlje, mirie ih duboko. A kad oko podne momak vrati neprodatu, svelu zelen, starac je opet grabi obema rukama, mee u vodu, prska, mirie. Suvo seme stavi na dlan i mirie ga. Uvee sedi u batici dok se mirisi ne zatvore. Naposletku ue u sobicu, i pre no to e lei, okvasi oi bogojavljenskom vodicom. To mu je Ristana ostavila nekako u amanet. Bolesna od vodene bolesti, sirota ena je jednako fantazirala o lekovitim snagama vode. Ne zaboravi da svake godine uzme dosta bogojavljanske vode. Prekinule se skoro sve vesti izmeu oca i dece. Ne piu nita prijatno. Prestale su tako bar i one nekadanje strane vesti, i to valjda znai da im je dobro. Stari i Sreko se tako saiveli, da prosto jedno isto govore i misle. Sin sve vie lii na oca. Smanjio se, osuio, osedeo, oko oiju mu se iskopale duboke bore, dobio i na leima staraku grbu koja premaa pognutu glavu. Kad hodaju po bati, i ovek ih gleda s lea, izgledaju kao dve utvare bez glava. Utvarasto su i iveli. Sve vie udaki, tedljivo, malo zaputeno. Novac od kirije su skoro sav nosili u tedionicu. S vremena na vreme su slali poneto Risti, poneto Seki. Ali dopisivali se skoro vie nikako nisu. Jedne zime okaljae jako obojica. Toje bila velika muka, i ujedno poslednja prilika da se s retkom odanou paze. Kod Sreka je dolo zapaljenje plua i nije izdrao. Sahranili su ga na sami Badnji dan. Stari, slab i bolestan, vozio se do groblja; keri i sinu nita nije javljao. Daleko je Budim, daleko je Rumunija, zimnje je doba, Boi je. Uviavnost je naroito jaka kod ljudi usamljenih, zaboravljenih, beznadenih; oni se boje svega i stide sebe. Smrt Srekova bacila je starog oca u sav uas starosti i nemoi. ena koja je zalazila da pogleda kuu, poela je da potkrada domaina nemilosrdno. Kirajdije nisu donosile kiriju, a stari je nije traio, jer se bojao svega i svakoga, i nije vie znao kako da nastoji na svom pravu. Jednog dana je zamolio nekoga da mu napie pismo za Seku, jer on ne vidi. Pismo je bilo krik oajanja: Prodau kuu, dau vam sav novac, doi i prevedi me da tamo umrem. Sva je varoica znala za to pismo i mnogima je bilo jezivo. Stariji ljudi su kao na dlanu videli istoriju jednog porodinog ivota. Na kraju krajeva bude tako kao da su svi lanovi porodice za neto krivi, i jedno od drugog se kriju. Seka je odgovorila ocu kao iz nekog drugog sveta. Pisala o svojoj lepoj erci Aneliji, o najboljim kuama u koje je primaju. A deda mora malo priekati dok se presele u vei stan koji im je sad zbog Anelije potreban. Komiluk je proitao dedi pismo. Starac uze da sprema na gomilu stvari. Suze su mu tekle i kad je znao i kad nije. Jo te noi je spavao u svojoj kui, a sutradan pree u starako blagodejanje. Metnuli su ga toboe u bolju klasu, jer e plaati. Ali je to bilo tako strano i neobino, da se stari drugog dana vratio kui. Upao je u svoju sobicu kao to se kamen gurne u rupu. Hteo je da naloi vatru, pa ostavio. O ruku nije ruao, o veeri nije veerao. or nije vie zavirivao kroz prozore. Niko od ukuana nije priao da to pita ili predloi. Posle dva dana vratio se stari u blagodejanje, sa dva mala sanduia stvari i s bogojavljenskom vodom.

14

Slabosti su naglo ophrvavale novog blagodejanca. Kvasio je svetom vodom i oi i ui i srce i noge i ruke. To ga je umaralo, pa bi tek jedno ili drugo zaboravio. Jednog dana zaboravi sve, lee u postelju, i pozva advokata. Posle sahrane ne pre da advokat pie Risti, a ako Rista ne moe doi, onda Seki. Adrese dece svoje samo je otprilike mogao dati. Kua da se proda, novac podeli unucima. Advokat zapita koliko je unuka, a stari odgovori da ne zna. Budim je daleko, Rumunija daleko. Sahranie nekada uglednog majstora blagodejanje i advokat. Za sandukom je iao odbor itaonice. Kuu je doao da primi i proda Sekin mu. On je otiao na grob majstor Kostin, i dao malo urediti i ono to je jo bilo Ristanin i Srekov grob. Bledunjavi prodavac mrtvakih sanduka, s celokupnom mukom majstor Kostinom u depu, silazio je s groblja tako kao da je tu ostavio za sobom neto to ga se nikad vie nee ticati. Ni familija, ni smrt. Meutim, kako pria stari grobar, krezub i drevan, ali odlinog pamenja i iva kronika palanke, u Budimu nikog vie nema; i erka i zet i unuka majstor Kostina umrli su. Rista je, kau, pronaao neku mainu, ali ba od nje ostao invalid, i primao od fabrike penziju. Ne znam ta je sad s njim, a sinovi njegovi, znaju svi, ivi su, i oteli se obojica od sirotinje. Stariji je advokat u Bukuretu, bogata, ali je uzeo prezime svoga dobrotvora, ijom se erkom oenio. A mlai i nema prezimena. On je u lovakom dvorcu rumunskog kralja glavni nad lovcima i hajkaama, psima i konjima, i zove se Don. Dakle tri groba onda bolje uvaju spomen na nesrenog i estitog majstor Kostu. Krezubi grobar se smeje, pokazuje jednu bezubu vilicu. Nije tri, nego dva. Onaj Sreko nesreko, seate li se, njega tu vie nema. Kad smo se ono jedared, ima godina, poeli raspravljati sa vapskim grobljem: ko kome prelazi granicu i sahranjuje mrtve u tuu veru, mi odovud reismo da emo iskopati jendek. I jedne noi poesmo kopati. Kad vaba vide ta radimo mi, udari i on u kopanje. Kopaj odovud, kopaj odonud, jo se zemlja i sama od sebe provaljuje oborismo vam mi tu, i pomeasmo, bar dvadesetak naih i njinih kostura. U tom jendeku je propao i Sreko, Bog da mu duu prosti krsti se, i uljetavo i ironino se smeje matori kopa grobova.

15

GOSPA NOLA

isprovaljivan podrum pun korova i kra od cigli, granita i ogradnih motaka. Taj razbijeni trup stegao je i izbacio uvis nekoliko krstaa manje-vie satrulelih. Sve krstae nadgornjava jedna, dosta ouvana, koja se uspravila kao katarka na polupanom brodu. Krstaa gospa Stanojle Lazarike. Zgodna je figura s brodom i katarkom. Gospa Nola, ivosan ovek, kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja jo straari nad jednom nasukanom i mrtvom laom, za koju nekada bee pripeto vazdan brodia, lepova i dereglija. U grobnici, sem gospa Nole, sluajno, sami mukarci, naravno i njen mu, gos-Toa. Okolo naokolo, po groblju, a bogami i podalje od palanke, rasejani su grobovi onih to nekada behu vezani za gospa Nolu, ili za njenog mua, ili bar za imanje njenog mua. Tamo na obronku, u jevtinijoj i tenjoj grobnici, lei sestra gospa Nolina, lepa Julica, i s njom njen Markiz, njen srednji mu, drugi od trojice. Prvi od trojice, doktor Mirko, jedan od najuglednijih graana varoice, eo ga tamo pod onim gustim brljanom, sa enom i sinom, i bez potomaka. Trei mu Juliin, Marko Popovi-Srba, jo je doskora iveo na poslednjem ostatku gosToinog salaa. iveo je nekadanji lepotan zaputeno i nedostojno. Dva puta je sa uspehom bio operisan od raka. Pa ta! Ako je rak, nije lav. Srba je takoe ve na groblju, ali na onom, kraj salaa. I moda se krstaa gospa Nolina ba od enje za svojim dragim posinkom, onako udno izdigla i uspravila. Po uskoj stazici od Lazaria grobnice doe se, na severu, do zida izmeu pravoslavnog i katolikog groblja. Tu negde na ivici, tvrde ljudi, sahranjen je bio ljubimac sluga gos-Toin, batovan i avlijar Ljuba, svedok nesree na salau, i, govorilo se, moda i uesnik u zloinu, ali docnije, udnim putevima ivota, neka vrsta zeta gospa Nolinog. S one strane zida spava njegova ena, Paula, Totica, biva sluavka i prisvojenica gospa Nolina. Takoe na katolikom groblju, niko vie ne zna gde, sahranjen je i lajfer s plavim naoarima. Rajnhart, od gospa Nole prozvani Luka. lajferova ena lei daleko, u Nemakoj. A uz drvenu katoliku kapelicu legao je na poslednji odmor ivahni gospodin upnik. Jednim nevidljivim konopcem prikaen je za katarku gospa Nolinu i bog te pita gde zatrpani kostur lepotice Talijanke iz Trsta. Kraj grobljanskog bunara, dala je gospa Nola sahraniti nesrenog pijanicu veterinara, a posle je tu dola i Pava veterinarka. A opet nevidljivim konopcem vezan je za gospa Nolu i grob, ili moda poasna grobnica uvenog inenjera i profesora u aksonskoj, nekad malog vabe u kui gospa Nolinoj. Na uvik grobljanski, izravnat s katarkom gospa Nolinom, popeo se uvek visoko letei i visoko ueni gospodin Joksim, pretsednik suda. I tako dalje. I danas je nad grobom gospa Nolinim uvena igra senki. To trepti, to se plete i ukrta, to kleca; to se otkida i lebdi. Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze. Prialo se u svoje vreme dugo po palanci kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu. Taj sluaj je prvi po redu istakao bio kakvo je srce u gospa Nole. Objavile lokalne novine da e biti pomraenje sunca, i da e se lepo videti u taj i taj dan i as. Gospa Nola, i kao ekonomka i kao crkvarka, mnogo je potovala nebo, i elela da posmatra pomraenje, i sabirala u sebi podatke o poloaju sunca prema prozorima na njenoj kui. Znala je, naravno, gde je istok.

robnica Lazarievih, iako nisu suvie davno izumrli, to je danas jedan

16

Ali od ranog prolea do duboke jeseni, ona je u vreme izlaska sunca obino ve bila negde na drumu, vozila se do svojih njiva i staja, i vrlo esto dremala od samog sedanja u kola. Obratila se stoga Pauli: Odi de ovamo! Pokai mi, ali onako ljudski, gde vidi sunce kad ga ujutro spazi iz kujne. Paula prie tano onom prozoru kojem ne treba. Zaboga, dijete! Otuda ne izlazi sunce. S te strane zalazi, pred vee, zar ti to ne zna, teko meni! Paula pocrvenela. O, Gospode, moram i da se prekrstim. Ma jesi li ti ikada videla da se taj prozor izjutra zacrveni? Nisam. Pa koji se onda zacrveni? Sigurno onaj drugi, kad ih vie i nema. Paula uti. to si se splela? De, reci mi lepo da kroz ovaj prozor vidi svako jutro sunce. Ne vidim. Gospa Nola, oprezno zastade. Ili se devojica zbunila to je ispitujem kao u koli. Ili je i ona ula o pomraenju, pa se boji. Pomiluje Paulu po obrazu, i protrese je za viticu punu pantljika, pa ree blago: Jesam li dobro kazala? Ja ne znam, gospoja zna. Gospa Nola izleti sad u hodnik, prekrsti se, pa jo jedared, i odlui da Paulu usvoji. To je ta vapska crkva i onaj avolski upnik! Sto Krunica i Marija, a sunce Gospodnje ne vidi. I to ima sedamnaest godina, i sedi u mojoj kui godinu dana, a svako jutro me ispraa na zelenu kapiju na koju ba i navali jutarnje sunce. O, Boe, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za duu. A ko bi se svega setio! Ide lepotica moja za procesijom, kod asnih sestara je uila iti, vidi svakog avola u svakom budaku moje kue, a sunce na nebu ne vidi... U talu da je privee!... Moram govoriti s njenom majkom, uzeu je na brigu kao svoje dete, ne mogu pustiti da dobra i lepa devojka ostane luda, i vue batine od mua celog veka. Jai deo ivota gospa Nolinog bio je ivot udovice. Ona nije ni desetak godina provela s muem, i u obinim prilikama je retko nosila muevljevo ime. Ljudi nekako tek pred grobom njenim obnovie seanja na gos-Tou Lazaria. Pogledaj, molim te ree neko ta stoji na spomeniku. Da je neto Lazariu bilo sueno da u ovaj dan ispraa s nama gospa Nolu, bio bi to ovek blizu sto godina star. Nismo na to mislili, ali nije da nismo znali. Jesmo li u mlade nae godine toliko puta sluali da se Stanojla Perinova, tamo odnekud s granice Srbije i Bosne, udala za oveka vie no trideset godina starija od sebe. Ima pravo. I svojim oima sam nekada gledao udnog mladoenju Tou, i udnu njegovu mladu, veliku i jaku kao dobar momak... udo je i ispalo. I nesree, i dobra dela, kakva se retko stvaraju. Bog da joj duu prosti, gospa Noli, nije samo izgledala kao muko, nego je i bila mukarac. Da, stroga, ozbiljna, potena, kao ovek. I pametna, pametna, brajko, nema joj parice nikada vie! Pa jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge ... Mukarac! Tek joj smrt poveza ensku kapu. teta to joj Bog ne dade da nekom bude roena majka. Tu stade udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba ree glasno i uzbueno: Mati je to bila, sveta mati! Bog neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja. Kad se povorka spustila s groblja, razgovor pree na obian letopis. Padaju imena, cifre, anegdote. Stigoe meutim do gospa Noline kue i pred uvenu stranju zelenu kapiju za kolski prolaz. Tu otpoe i ala i smeh. ta radi, Boe, onaj uti tajervagn? [Od tog se tajervagna gospa Nola nije razdvajala. Starinski, izupotrebljavan, tesan, slabo negovan, blatav i praljiv, zazvrji pre pet sata ujutro, danas-sutra, kao amin u molitvi. Gospa Nola se vozi na njive, u kukuruz, u mlin, na sala, u neko selo. Usput darne svojom grubom cipeletinom koijaa u lea, da stane, da nekoga prime i povezu.] Mene je esto vozila do ciglane, pa i do bostana moga, koji ba nije bio usput. Popnem se, jedva imam mesta da sednem pored nje, ali ona se ne zbunjuje, ne pomie. Kao sad da je gledam. Cipele, prave

17

vojnike cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta. Haljina, jedno te jedno, seate li se? Siva suknja, neka bluza, od istog sivog tofa kaput do kolena, natrag s prekakom, a kroz tu prekaku, ako je vetar, prodevena marama od vunice, da greje krsta. Kosa crna, zalizana, u tvrdu punu stisnuta. Na glavi eiri, ni muki ni enski, siv i on, ni za ukras ni za zatitu, jo i sav izlomljen od vlage i suenja. Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica. Koijau Josi, koji, im zajeseni, oblai vunene rukavice s jednim prstom, smejala se: Mee ruke u futrolu, i tako i vozi! Promiu ti kajii, konji te ne vermaju. Leti, na seditu kraj nje, veiti taubmantl, koji nikada ne oblai, samo sedi na njemu. Kiobran tamnozelen, ogroman, zakrpljen s debelom motkom i prebijenom kukom. Ako e samo prominuti neku od svojih njiva, vee depnicu na vrh kiobrana, ustane u kolima i razmahne nekoliko puta tim barjaetom, da bi radnici to videli i znali da je ona tu i da moe naii... Ali sve je to njoj dobro stajalo... mislim, naroito ona njena uniforma. E, ta se toaleta posle popunila. Kad je gospa Nola omatorila, obesila je cviker o irokoj crnoj pantljici. Sinovi moji, koji se tamo vrzmali zbog Julice, opisivali su taj cviker: ogroman, straan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos gospa Noli. Jedan avolski egrt, prialo se, vezao taljigakom konju okvir od starih naoari, i pretstavljao: gospa Nola. ekajte, da ja jo ono moje dovrim. Vozimo se, vozimo, a ona retko da re progovori. Drema, vidi se da je uvek umorna. Ali e sutra opet poraniti. Kad se pribliimo ciglani, ja njoj znak rukom, a ona znak cipeletinom u lea Josina, i ja iskoim. Nikad se nije rukovala. Ajd, zbogom! klimne mi glavom; i tek se prodere na Josu: Joso, ode gospodin. Je li tebi vrabac pod kapom? Na povratku u varo gospa Nola nikoga nije mogla primati u kola. Kola su tada prepuna. Dva duana se snabdevaju u varoi i jedna kasapnica. Zajedno s koijaem skida gospa Nola kotarice s jajima, zeleni, ivinom, rakijom, branom, seljakim pekirima i ebiima. U svaku ruku dohvati po buti, i prenosi ih do mesarnice. Vie Maara, koji je vodio radnju: Da primi, meri, i odmah zapisuje. Posle e me i tako varati ali se neka se bar sad zna ta je moje a ta tvoje. E, mi tutori nastavlja se razgovor mi znamo i drukiju gospa Nolu. Isti kroj odela dodue, ali sve crno i fino, i naa dobrotvorka u minut tano na slubu, stoji u svom stolu visoka i prava i crna, kao neki vladika. U tasove sputa dobru paru. Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli. Naravno, skree otru re kome treba, ali udeli. Boe prosti, tako je i s popovima radila. Crkvu voli, popove ne voli, i zaas im dobaci neki prekor, ali crkvu gleda i poklanja joj obema rukama. Da date opraviti one ripide! Zar je proti svejedno to nosate po crkvi one motke! Ja u platiti, koliko bude. Da, da, otra, otra i pred crkvom, i kad doe iz crkve. Mi, njeni poslovoi i sluge, dolazili smo nedeljom, posle slube, na pravdanje i na molbe. Tu ti vri od salaara, napoliara, prepodavaca. Tue se izmeu sebe, i tui ih veito Jevrejin tajn. Galama, dok se ona ne priblii. im stane pred nas, sve uti, i svaka raspra je prosta. Omeri nas, i pone. Vi, tajne, ne zaboravite da u ovoj kui pustog ara nema. Nemojte da opet ispadne nula vie!... A ti, Makso, nemoj kao onaj tvoj sat na salau, da jedno pokazuje, a drugo udara, jer ja vidim ta pokazuje. Iz crkve idem, brajko, i prozirem te kao staklo! Istinu! Ne vrdaj, ne lai! I istina se govorila, i sve se razjanjavalo... Jedne nedelje, tui se momak iz mlina ba na samu gospa Nolu. Veli, on i ena mu Kata malo da ne gladuju; eto i vidi se na njima, suvi su kao trska. Trai ili veu platu, ili vie brana. Gospa Nola ga mirno premeri, pa e rei: Sam sebe jede, Kosta, i tvoja Kata samu sebe jede. Dve zloe, znam vas, i zna vas sva okolina. Niti je meni ao novaca, ni brana, i to zna sva okolina. Neka bude kako

18

'oe. Od sutra ve, i plata ti je vea, i deo u branu. Ali ako se do Mitrovdana ne ugojite i ti i Kata, znaj da vam je o Mitrovdanu urevdan, vezujte pinklove i selite u drugu slubu. A kad sud i zvanino proe, svi dobijemo po aicu vina, jednu i ne veliku. Gospa Nola zaista nije cicijaila, ali nije odobravala pie. To je tano. Ja sam bivao u njenoj kui. Nikada nikakvo pie nije okusila. I gostu se samo u maloj flaici donosilo... Ali ako nije pila, dobro je jela. Onim jakim, zdravim zubima oguli batak odjednom, i nekako sa zadovoljstvom pusti kost da zvekne u tanjiru. Kad svri ruak, vodu pije iz bokaleta, malo manjeg nego to nekima stoji na umivaoniku... Znam i to da posle ruka nikada nije spavala. Slae pasians, igra domine, ita novine, ili neku staru knjigu, to je znailo knjigu pria ili pesama iz njenog rodnog kraja. Pa ostavi sve, zatvori oi i pevui. Ukuani su priali: kad pone da pevui, moe doi i vikati da kua gori, ona ne uje i ne odgovara. I Toa, dobri Toa, kau da je o tom priao: Onda, ovaj, moja Nola k'o da je zaljubljena. Uvee popije samo teglu mleka, i u devet sati spava. A sutra, s petlovima na noge. Sie u avliju, u donju kuu, gde se hleb mesi i gde mlai spavaju, tu joj ispeku komad mesa, donesu salatu, samo malo posoljenu, jede je list po list, iz ruke, napije se vode, dovri svoju uniformu, pa hajd u tajervagn... Da nije bilo drugih muka, ivela bi valjda sto godina. Stanojla Perinova videla je Tou Lazaria, starog momka, svega jedared pre nego to e se za njega udati. Kad je po nekom trgovakom poslu naiao, neoekivano i za njega, u malu varoicu na granici Srbije i Bosne, gde je ivela porodica Boka Perinovia, doseljena jednu ili dve generacije ranije iz Hercegovine. Boko je o svom ocu Savi priao da je bio visok kao kula, ne lep ali dobar ovek, mek kao ona njegova plava kosa kojuje nosio dugu, i pri radu u polju, na nain kaluera, pleo u perin. Otuda im ime. Boko Perinov, otac Stanojlin, boleljiv kao dete, razvio se posle u lepotu od oveka. Visok, tanak, gibak, tamnosme, malo bademastih oiju s kojih se kapci dizali polako, zanosno Hodao je kao jelen zagrevala bi se gospa Nola u prianju o svom ocu, ruke mu gospodske, od malih kotica, a kretao ih pri govoru nekako meko, na tursku, vala ba kao onaj na Zarif-beg, to lepo jednog dana umre od gospodstva... Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sili. Nas dve, njegove keri, izneverismo obadve. Ja po visini, kao neto malo i seam na oca, a po svemu drugom ni na oca, ni na majku. Rodih se u nekoj debeloj koi, i ona mi sve kosti poravnala, i dola sam trupac. Lepom oveku se moraju i kosti videti, j! Na licu mog oca, pa i moje majke, lepo se videlo kako je koa po kostima razapeta, ba kao kad neko preko fine ruke obue finu rukavicu, j! [To njeno j, govorio je esto gos-Toa, zaludelo ga je. im ona kae , j , a ja , kako bi vam kaz' prope' ovek. Il', nju da uzmem, il' u bunar da skaem, onako mator. Gos-Toino drutvo se na to slatko smejalo. Jasno je bilo svima da je kod njegove mlade Stanojle vie vredela re nego uzreica, ali gos-Toi se tako ponekad deavalo da promai metu, a vie ura]... Posle sam se jo nastavlja gospa Nola udala u ovu situ i masnu zemlju, i za matora mua, pa, ta e drugo, zavolela sam jesti, i pothranila snagu da bih karuce mogla vui. A moja sestrica, sasvim druga, udarila sva na svoju majku. Mi smo od dve matere deca, i ja sam od Julice skoro osamnaest godina starija. Julica je tanka kao senka; vue na glavi grdnu crveno-zlatnu kosu; koa joj bela, i hladna kao u ribe. Kad govori, ape; usta otvori, lepi zubi zasvetle, neto je rekla, i ako ste uli to je rekla, dobro i jest, a ako niste, i neete. Ja sam je prozvala zlatnom ribicom; i alila sam se s njom, kad ne slua, da e je maka pojesti.

19

Neto zajedniko porodino, od oca nasleeno, imale su ipak obe sestre: suze, bolje rei suzu, onu sevdalinsku jednu suzu koja stoji u oku nepomino, svetli, niti otie niti usahnjuje. Otac na je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo utao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boka Perinovia, ali ima njegovu suzu. Tek je vidim, ne znam o-to zato, hoda po kui kao i obino ali u oku fenjer... Moda u njoj sevdah polako zori... sad je jo dete, ali dae Bog, zapevae jedared, donee nam prolee u kuu, kad odraste... A ja, fala Bogu, i odrasla sam, i prerasla sam, i za sevdah ne znam, ali neka me to malo takne u srce, oko plae. Izgrdim momka, onog pustog kockara Milana, koga bi trebalo i da izbijem, ali mi odjedared doe ao to je sluga, i okrenem se i mrkam. I to je najgore, ta vucibatina raspoznaje mrkanje moje, i evo ga, podvlai mi se kao mae, i tako, eto, spase ga suza Boka Perinovia... to je ovek! Suzu ne moe da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi oveka, sramoti ga. Stanojlina majka bee ena naih junih siromanih krajeva. Znala je u braku s Bokom za dve stvari svega: za veliki rad u kui, i za retko strasnu ljubav prema muu. Za Boka je odbegla bila, rodila mu sina pre vremena, pa je i sahranila to dete ljubavi pre vremena. Boko se posle smrti detinje promenio prema eni i kui. Bio je dodue i dalje ovek koji zna zaraditi vanredno veto je posredovao u trgovakim poslovima , koji ume prilino pouvati ono malo to mu je ostalo od oca, ali mu se narav prevrnula, i sujeta lepog oveka porasla. Doao neravan, svaki dan drukiji. as gord, as plaljivo nean. as strpljiv, as plah i ljut. Ali sve nekako zgodno, i u formi koja se njegovoj eni svidi. Tek mu sune u gladu da u dan najveeg posla stavi na sebe praznino odelo; i iskvari ga. Ali Milici njegovoj draga njegova lepota, draga joj njegova gizdavost, potegne i radi, dvostruko, kriom od mua radi i po tuim kuama, i Boko se ponavlja kao niko u varoici. Uto se rodila Stanojla. Otac se kiselo radovao: ensko, i runo dete. Na koju stranu udari ovo nae devoje? I po tebi i po meni, ja bar mislim, trebalo je da je drukije. Milica uti. Znala je poodavno da Boko nju ne vidi; da je Boko od onih tihih nezasitljivih ljubavnika koji kriju i tim vie uivaju svoja uivanja; da Boko ima vetinu da u zgodan as okrene zgodnu stranu svoje prirode i svoga govora. Milica se dosta obolestila posle poroaja. Titala je i nju runa devojica. Ej, Boko, kud joj brat ne ostade iv! Boko meutim odjedared okrenuo novu stranu. Zavoleo devojicu, i potsea enu na neke slatke rei maloga pokojnog njihova sinia. Ne tui, Milice; lepo mi se ini da nam u tim rema ostade dua detinja, pa kao da je i on tu i Boku zasvetli fenjer u oima. Rasplae se i Milica, zaplae i mala Stanojla, kao da zna za tugu roditelja, i po kui se razlije neka blagodat. Tako je Boko uvek umeo i druge usreiti i sebi goveti. Uza sav svoj mnogo lini ivot, nije bio sebian. Imao je lepu pravu pamet, prozirao ljude i stvari, pa i sebe, znao je svoje mane. Prozreo je i svoju ker, kad je poodrasla, lepo uila, rano istakla osobit karakter i volju, zavoleo ju je i kao dete i kao druga, potovao u njoj ono to je tvoje, Milice, i deda Savino, i to ja nemam. Nemam, Milice! Ja stajem na grehotu svaki as! Oprosti i zaboravi! A Milica je umela da oprosti i zaboravi i bila srena. I tako je i umrla, srena, samo mnogo iznurena. U domazluku je mater u svemu zamenila Stanojla. Radila je devojica kao crv, udeavala ocu, ponosila se njim. Za svoje mlade godine, mnogo je znala, brinula, i samovala. Boko, jo vie nego pre, ili po trgovakom poslu na putu, ili po linim stvarima u varoi. Stanojla sve oprata i zaboravlja, kao i njena mati. U Boku se tako i suvie uspavala odgovornost oca, i on se jedva godinu dana po eninoj smrti ponovo oenio. Uzeo je enu s kojom se upoznao

20

na brodu putujui za Trst. Doveo ju je, i venao se s njom. udna bee ta ena. Govorilo se po varoici da je Turkinja; pa Jevrejka. Boko je tvrdio da je Talijanka, i pozivao se na crkvene knjige. Mala i nena, koe bolesno bele, kose vatrene, oiju nekako preveenih i skrivenih, neradnica, probiraica, nova mlada je vrlo neobino izgledala u domazluku Milice Perinovi. U varoici se prialo dalje: da joj je otac krijumar, pa robija; a posle, kad se bolje otkrila priroda strankinje, da joj je mati vetica. Za Nolu i za njenih esnaest godina, dola su velika iskustva i iskuenja. Vatrena ena prosto je opijala njenog oca, i mlada devojka je gledala u kui pravo bludnienje ve vie nego zrela oveka i ene koja je skoro bezumniila u govoru i tvoru. Pastorici svojoj se dodue nije nametala niim, ali se izdano koristila njenim radom u kui. U Noli poe da raste guva od pitanja i kolebanja. Zbog oca, ona se mnogo savlaivala u ponaanju i rei. Uzdigoe se tako u njoj jedan razum i jedno dostojanstvo, koji su bili pravi ukras. Nola je oseala da uva neto od ega zavisi sad i njen ivot i ivot njena oca. Doe posle godinu dana meu njih jedna mala, kao leptir laka devojica. Krstie je Juliana, i prozvae odmah, mati, na tuinsku, Lietom, a Nola, na srpsku, Julicom, a Boko as ovako, as onako, kako je ve njemu bilo dato da u zgodan as stane na pravu stranu. Kad se rodilo dete, Stanojla jo bolje uperi u svoju okolinu i svojih pet ula i svu svoju hrabru pamet. Snana devojka, stub kue, umna daleko nada svoju okolinu, ona odjedared uze osobita prava, zauze stav, i poe nekako da administrira stvari i ljude. Volela je i ona ivot, i ba zato poela da ceni svoje sposobnosti. Slino svojoj materi, samo Nola vie pameu i karakterom nego srcem i strau, ona se izveti da spreava da joj ivot bude omaka. Radila je u nekom stareinskom zamahu i u kui, i nad oevim raunima, pa i nad malom svojom polusestricom. I van kue se devojaki njen ivot opredelio osobito. Zato to je niko od mladia nije voleo kao enu, Nola se poela s mladiima druiti. Pokuala je ii u lov, i zavolela lov, lovila i krupniju zver, postala odlian strelac, i bila, kako su sami lovci govorili, jedini lovac na svetu koji ne lae. Malo-pomalo, od ala bi istina krupna: Nola posta redak ovek, istakoe se jasno vanredne crte karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost, ovekoljublje. Prooe godine od Bokove enidbe. Talijanka se malo smirila, ali je ostala tua svemu i svakome. Boko je s ponosom drugovao i savetovao se sa svojom keri. U taj as primirja i navike, kako to ve biva, upade Toa Lazari, bogat posednik iz onih ravnih prekosavskih zemalja gde nikada nisu bili ni Boko ni Nola. Za Balkan, gospodin Toa je bio pomalo fini i pomalo smean gospodin. Ali je brzo pridobijao ljude blagou i kontenou. Ja sam, ovaj, konten, kako go vi us' tednete tako je svravao poslove. Boko i Toa prosto se zavolee. Ali se gospodin Toi vie od Boka dopala njegova ki. Gledao je u Nolu kao u ikonu, i prostosrdano je priznao da je prop'o. Do verenja je dolo brzo. S jedne strane, dobro omatoreli ali kooperni Lazari izjavio je da mu se devojka dopada preko svake mere, da je, takvo togo eleo uvek za gospou u svojoj bogatoj kui, i da je srean to nije prenaglio da se ranije oeni. S druge strane, Nola je Lazariu rekla hou, a pred ocem je objasnila postupak. Moram ii, zato to ovde ne mogu ostati. Prilika mi je da se udam sad ili nikad. Ko bi me od naih momaka uzeo, ovakvu ljudesinu! I jo, ti stari polako, i sve si vie pod vlau ene. Julica raste i bie lepa i fina devojica. Sporazumeli bi se vas troje jednog dana protiv mene, a to ne bi dobra donelo ni vama ni meni, jer ste vi ovde domaini, a ja opet ne dam sebi suvie blizu nikome... Nemoj da plae; ja se radujem to u imati svoju kuu, a Todor, vidi, vodi me rado. On je bogat

21

ovek, poslovi njegovi su od svake vrste, a ja volim da radim, i da sluim na nekom ozbiljnom radu. Jaka sam, vredna sam, htela bih da neto veliko doepam, da se borim, da avolu komad iz usta iskinem, kako ve rekoh jutros i pred Todorom... Nola poe slatko da se smeje. Vide li, koliko se Todor prepao kad u da hou avolu komad da otmem. I Nola uze da govori nainom i naglaskom verenika njena. Ta mani, molim te lepo! Ima kod mene i leba i peenja i za avola. Vodie ti moju sermiju. Ta i vrapci su kod mene besni to su siti. A ti e gospoa da bude, da se u karucama voza i da zapoveda. Barem da se jedared vidi ko su Lazarii i Lazarike... Raskrstio sam za sreu pre dve godine s onom Maarietinom; ovaj, vie volem sam da kaem... I tako je Nola rasmejala jo poslednji put svog oca. Hrabro se drala i tu. Teko joj je bilo ostaviti ga, jer se sad brinula za njega ba kao za neko dete. Malo dana zatim, Stanojla Perinova je prvi i poslednji put u ivotu obukla kienu svilenu haljinu, uzela Tou, ili kako je ona govorila, Todora, ispod ruke, i koraala za nju neprirodnim, sitnim korakom do crkve i do oltara. Pria se, pri povratku je skinula venac s glave i nosila ga u ruci; i Todor je mladu drao za rukav, jer vie nije htela da se vodi ispod ruke. Otputovali su sutradan po venanju. Palanku je, naravno, zaprepastila odluka i energija gos-Toina; ali kronika palanaka nije o prvim danima mladenaca sauvala nita vanije. A nije valjda ni mogla. Gospa Nola, kao inovnik koji je stigao na dunost, odmah je ivot pretvorila u svakidanjicu. Prepriavala se sitnica: da je gos-Toa dao uramiti venac mladin, i hteo ga obesiti o zid u spavaoj sobi; a gospa Nola uzela venac i zatvorila ga u veliki orman za zimnicu. Palanka nije saznala za prijatnu scenu tom prilikom. Dobro da me razume, Todore. I mi volimo uspomene iz mladosti, samo, zna, u naem kraju ostavljaju venane vence tako samo katolici, vabe, a ja ti, brat si mi, ne volim vabe... Nita meni, Todore, dobroto moja, nije kod tebe neobino... Ono, ako ba 'oe da budem iskrena, evo ta mi je neobino. Svako podne u Boga, u komiluku kukuree neki petao, galami kao lud. A kad on naposletku umukne, tamo preko bate neko pone da zove: Mato, o, Mato! Iz dana u dan tako, ali taj se Mata jo nikada ne odaziva. Koji je taj Mata? I to se ne odaziva? Ili uvek spava, ili ba seo za ruak, i ima dobar apetit, i ne da se uznemiravati. Eto, taj Mata mi je neobian, i volela bi da ga vidim. Slatko se ismejae gos-Toa i njegova Nola, i o vencu vie ne bee pomena. to se tie ruka, nekako je gospa Nola ubrzo stekla Matin apetit i obiaj. Pri jelu, ne trpi da je prekidaju, ni za to, ni za koga. To je naroito vailo za veeru. U ekonomskim kuama je veera odmor, i neu da mi se zalogaj hladi ni za iji ef, pa ni za ljubav. Jedne veeri je ipak uspeo da se probije do gospe Nole i gos-Toe, za vreme jela, nadzornik sa salaa. A to emo kupovati nova kola, kad su stara jo dobra odgovara preko zalogaja gospa Nola. Jesu jo jaka, ali su stara, otrcana, a ja, znate i sami, svaki as moram da se vozim do suda, do gruntovnice, do advokata... sramota je, na onako izlizanom sicu, i na onim prepotopskim niskim osovinama. Evo vam gospodara, pa kako on kae. Gos-Toa, dosta spor, tek zaustio, a gospa Nola ga bre prekinula. E, kad vas gospodar tedi, ja u da vam kaem. Kola su jaka, a voze vas konji, a ne kola, a konji su nai i mladi i jaki. Ali ako je stalo do novih i mlaih kola, onda, gospodin nadzornie, evo da vam kaem kako se ale ljudi u mom kraju: posadi rudu u zemlju, pa e nii nova kola. A sad izvol'te da s nama veerate, da jedemo, da vie ne razgovaramo.

22

Davno i davno, kad je Toa bio mlad, iveo je on na salau sa ocem i mlaim bratom Petrom. Kua je bila gazdinska, prostrana, ali prizemna, onakva kakva se zatekla od dede. Samo je popravljana, i kako je imanje raslo, pojaavana. Nad svakim prozorom krov, to jest, krovna graa produena nad staklariju, da bi svaki pokret na tavanu izazivao gud stakla po svima sobama. Pred prozorima gvoe, ukusno izvedeno u povijenim ipkama i ruama, ali duboko u zid zabiveno, i debelo i teko kao na apsanama. Cvee u tom gvou izgledalo je zarobljeno i tuno. Karanfili se promaljali kroz ipke udno. Iznutra po prozorima, jo i drveni kapci. Ulaz u kuu je samo jedan, masivan, okovan, jednokrilanj Svud oko kue brisan prostor, bata ak dole, iza sporednih zgrada. Dva vezana vujaka, i jedno puteno obansko pseto. Nou, straar kuni obilazi zgrade i duva u rog ako mu se neki um uini sumnjiv. Ovako su izgledale kue po svima velikim imanjima, i to je donekle bio i stil i obeleje gospodstva i bogatstva. Lazarii su bili bogati. Krili su novac uglavnom po kui, kako se radilo u doba malih lokalnih tedionica. Govorilo se da su Lazarii i udni. Svi su bogatai udni, jer iz bogatstva izrastaju egzotine biljke: ili kulturni luksuz, ili poroni luksuz, ili tvrdiluk i groznica nagomilavanja novca. Dva brata Lazaria, oba blaga i dobra, nisu se slagali. To je u neku ruku bio red u gazdakim kuama; zapeto stanje je zamenjivalo tajanstvenost. ivela su braa u dva domazluka, u dvema polovinama kue. Sjedne strane, stari otac i mlai brat sa svojom vabicom. Na toj strani je vladao tvrdiluk. S druge strane, Toa sa svojom Maaricom, i na toj strani je vladala neka vrsta socialnog luksuza, dakle kulturnog luksuza. Toa je imao ambiciju da bude ugledan Srbin i graanin, i pomagao je srpsku optinu i sve srpske ustanove, aavao funkcionere, pa i menice potpisivao i plaao. Dva dela kue je vezivao, naravno i delio, hodnik, taman, dug, pun ormana u debelim zidovima. U tim ormanima je bilo, kao u svim starim kuama, svega i svaega, arhiv i starinarnica. Nikada se nije moglo sve izvaditi i pretresti; samo se s vremena na vreme izbacivalo na ubre ono ime se eto, neki siromaak mogao sit nakoristiti, ali, ta e, poderali moljci, rascrvotoili crvi. Govorilo se da sve gazdake kue imaju po tim ormarima i skrovita za ljude, s vezama i prema tavanu ili podrumu. Zaista je kraa i prepada u ono doba bilo poesto. Vojvodina je bogata, svi vole novac i uzimaju ga kako mogu. Tano je bilo, kod Lazarievih, da se u obe polovine kue iz po jedne sobe moglo merdevinama uzai na tavan. Jer su tavani kod njih bili izraeni kao magacini, bili puni polica i fijoka. U kui je ivelo mnogo mlaih: velika ekonomija, i dva domazluka. Besne Lazarii, kuvaju na dva poreta. ta e, kad jedna strana ivi danju, a druga nou. Starac i Petar nou nikada nisu izlazili, ni u komiluk ni u varo. Toa, naprotiv. Ne kao bekrija, nego kao lan drutva, i kao drutven ovek. Ali nikad nije noivao u varoi. Oko ponoi, pa i posle ponoi, uje se znak piskavog zviduka straaru, eto gos-Toe na sala, svojim kolima, na konju, ili fijakerom. Nekada s revolverom u depu, nekada i bez depnog noia. udan besmisao, i opet neiskorenjiv obiaj u tom kraju, da posednici, bogatai, oholi na bogatstva i preimustva, po cenu glava svojih nisu izlazili iz kue kao drugi svet, s malom parom u novaniku. I hvalisali se jo izdranim opasnostima, prepadima i orobljavanjima. Tu vrstu junatva su negovali i ljudi straljivih priroda. Takav je bio red. Otkupljivali su se ucenjivaima, pa i razbojnicima, onim to su nosili uza se, u novcu ili nakitu, ili su pucali, zastraivali, ranjavali, pa i ubijali, i sami bili ubijani. Gusti vojvoanski kukuruzi, to se zaboravilo, imali su vrstu letnje hajduije. A zimi se kidisalo smelo, na ljude u kui i za stolom pri veeri. Sve to bila je neka vrsta otmene bogatake karakteristike, nekog tobo plemiskog stradanja.

23

Jednoga zimskog jutra, naen je Petar u svojoj sobi dosta teko ranjen, a starac u svojoj, vezan i zaptivenih usta. vabica je, za svoju sreu, leala u bolnici. Petar je ozdravio, a starac nastavio da kunja. Nikome nisu kazali ta je odneseno, nikoga nisu sumnjiili, intervenciju vlasti su spreili. I to je bila tako neka vrsta otmenog dranja onih kojima se moe da budu pokradeni, i koji prema razbojnicima uzimaju kao neki riterski stav. U kui, naravno, povlaili se razgovori, ali opet u stilu otmenog uvanja intimnog dogaaja. Kao znalo se da su Petra napala dvojica. Kuna posluga, izmeu sebe, dokazala je neuee. Noni straar se kleo u decu da prikono niko nije kroio u kuu. Starac je meutim apnuo Toi, svom sinu s one strane, udnu stvar: da mu je ostala u seanju senka razbojnika na zidu, i da se ona nekako sasvim slagala sa senkom avlijara Ljube kad isti i nakida se nad metlu. Toa je mnogo voleo Ljubu, i razuveravao oca; i jo se i smejao starevom svedoanstvu pomou senki. A stari mu je pametno odgovorio: da on esto sedi u avliji na suncu, i poznaje senke svih ukuana, i da je senka, po njemu, gora jo od ogledala. Malo pomalo, o senki je uo Petar, pa vabica, pa Maarica, pa i Ljuba. Ali je tu domaa spletka oko intimnog dogaaja jedne bogatake kue prekinuta, i Ljuba je i dalje uspremao avliju i radio batu, i nije mario za svoju senku, utoliko vie to se starac vie nije sunao. Braa se posle tog dogaaja izmirila, starac je preveden kod Toe, i kod Maarice koja je imala mnogo samilosti za njegovu astmu i gluvou, i na ijim rukama je i umro nekoliko meseci kasnije. Jedno vreme, palanani, vrljajui po groblju, zastali bi pred grobnicom Lazaria, onda raskonom, i prepriali bi razna razbojnitva, stvarna i izmiljena, a zatim je sve utonulo u zaborav. Jer palanka nikada ne zadire mnogo u mislene rezultate nad pojavama. Ona, u svojoj debeloj jednolikosti, i u svojoj venosti preivljuje uglavnom samo jake momente. Venost palanke, to je vana, i moda ne dosta uoena stvar. Palanka je vena forma ljudskog drutva, vena i svugde prisutna. Veliki gradovi su sastavljeni iz mnogobrojnih palanaka, velikovaroka groblja iz palanakih grobalja. Tamo i tamo imamo mnoinu malih krugova roaka i poznanika, koji su iveli, razgovarali, vezivali se i istrebljivali se na naine kako se to radi po palankama, kroz odnose i sudare malih kalibara. Jedno nadletvo, jedna fabrika, jedna banka, jedno poslanstvo, svugde se tu krije po jedna manja ili vea palanka, zbir uskih ivota u palanakom okviru, pa i mentalitetu. U svetu bakih palanaka salai su neto naroito. Oni mogu biti usko vezani za svoju najbliu palanku, a mogu sainjavati sasvim zasebnu seosku organizaciju koja se uspeno brani od svake zajednice s palankom. Lazarii, na primer, drali se vrlo rezervisano. Palanka je tako tek posle izvesnog vremena saznala da je Petrova vabica prela na drugi sala, i da se Petar verio s erkom posednika nekog treeg salaa. A to se posredno i kasno sazna, to palanka nekako puta niz vodu. Skandal i novost moraju biti vrui tumaila je popadija od Vaznesenske crkve. Ipak se posle svadbe zapazilo neto vrlo zanimljivo. Petar se dobro oenio, i srean je, ali, sasvim nasuprot ranijem svom nainu ivota, svaki as dolazi u varo. Toa, da bi se sve obrnulo, privoleo se kui, i poeo da ceni porodini ivot. Taman je palanka postavila seriju pitanja i sumnji, saznade se neoekivan i prost odgovor: da Petar neto nije dobro s pluima, i da Toa ima zadatak da brata spremi za put i leenje. im je negde vie nego jedan doktor, ij crn barjak protumaila je popadija od Gospojinske crkve. Petar se popravio i ostao kod kue, i stvar je legla. Ali posle nekoliko meseca doe pogoranje i braa otputovae u sanatorium u tajersku. Toa se vratio i doneo dobre vesti. Posle nekoliko meseca, opet pogoranje, i hitno putovanje Toino. Sad su poela dolaziti pisma s ravim vestima, i najzad depea Petrovoj eni: da moraju odmah natrag, mnogo je larme u leilitu, Petru treba tiina. Mi najbolje znamo koja to tiina smeila se struno

24

mlada grobarka u razgovoru s jednim parastosom, godinjim, dosta veselim, iji su prireivai ve poodavno preturili vraanje iz sanatoriuma, tiinu i ostalo. Za malo vie od godinu i po braka, a Petrova ena je sahranila mua, krstila ericu, i vratila se roditelima. Palanka sad poe da nazire avet razdeobe imanja. Stari e se povampiriti kad oseti koji e sala na leto da deli njegovu etvu. Hja, tako je to bilo i bie kod trulih gazda: jedna beba, deset vampira. ue se s onog sveta i Petar, i mati Petrova i Toina. Ona je pokvasila sermiju, njeno je ono to je najbolje. A sala Lazaria dri se rezervisan. Mirno, i kao uvek. Kad je sve bilo ureeno, ulo se u palanci da je gos-Toa naao i sporazum i pravdu, da su svi zadovoljni, da gos-Toa najlepe govori o snaji i o bebi, i o svima roacima snaje i bebe. Vratio se gos-Toa svojim drutvenim funkcijama kao da nita nije bilo, ni smrt, ni deoba imanja. Imalo je na tim vrakim salaima nekog gospodstva, koje je palankama mnogo smetalo, a palanka njemu skoro nimalo. Gos-Toa je bio ovek popustljiv, povodljiv i dareljiv. Stari Lazari je ponekad besneo: kolu nisi hteo da ui, ekonomisati ne zna. Sve e sfurdisati! Kad ja umrem, i podelite se, tebi ni do ruka nee stii imanje. Ali niko nikada ne moe nita predvideti, jer se nijedna situacija u ovom svetu ne dri. Toa je nasledio i deo bratovljeva imanja, a napredovalo je i mnoilo se sve to se njegovim nazvalo. Trgovci na veliko i malo govorili su da je Toi sam Bog poslovoa i knjigovoa, i da zato nije ravo s njim raditi, jer dobro prolazi uvek i druga strana, poto je Bog pravedan. Tako, s Bojom pomou, gos-Toa je svaki dan ve oko dva sata zakljuavao za taj dan svoj kontoar. Moj otac je govorio: Bogu boje, caru carevo, a sve drugo u kasu i pod klju. A ja velim: ta sam pre podne zaradio, s toga u posle podne ja, Toa, da skinem kajmak. Voleo je stav i gospodstvo. Kao mnogi ekonomi staroga kova, predavao se rado, tako da kaemo, kultu nekoga kulta. Naravno, kod njega je sve to bilo vie stvar estetike i forme, nego intelekta i ideje. Gospodin Joksim je tvrdio Kad Toi kae ideja, on neizostavno vidi neto okruglo ili na etiri oka. GosToa je doista voleo neki oigledan kult, neko osvetano mesto, neku reprezentaciju onih koji kultu slue. On je, dodue, novac davao uvek za blagorodne ciljeve, ali je i blagorodnost oseao, po reima gospodina Joksima, nekako kao okrugao ili okast oblik. Takav kakav, gos-Toa je imao pravilan nagon da ide u kolektiv, jer je to bio jedini nain da postizava ono to mu godi i imponuje mu. Voleo je da bude lan nekog odbora, da bude tano prisutan lan na sednicama, da bude dobrotvor i utemelja. Ovo poslednje ga je odvelo u prijatnu jednu specijalizaciju: pri sastavljanju pravila za neko drutvo, gos-Toi je jednoglasno poveravano da izradi one take pravila koje govore o raznim vrstama dobrotvora, o njihovim raznim pravilima da kao takvi ulaze u razne sekcije, i da u izvesnim sluajevima imaju pravo na dva glasa. Posle jedne osnivake sednice, aptali su lanovi u ali: Tou smo trebali metnuti u sekciju za likvidiranje drutva i plaanje dugova. Funkcije gos-Toine vezivale se u osnovi za jednu malu politiku strast njegovu, za srbovanje estito i odluno, i pomalo paradno. Jedared je gos-Toa sedeo osam dana u zatvoru zbog neke priredbe o Sv. Savi. Time se ponosio. To mi vredi, to rekao Joksim, koliko papirnoj ikoni srebrn okov. Pominjui lepe drutvene osobine gos-Toine, i bezazlenost njegovih uivanja, ljudi su pola u ali ali pola ozbiljno tvrdili da je zadobio i lopove, i razbojnike, i pisce preteih pisama. Za mnogo godina nikakav sumnjiv znak oko njegove kue, nikakva kraa ni ucena. On nije preao u varo ni kad je ostao sasvim sam na salau. Kao potpredsednik vatrogasnog drutva, tano je iao u nonu inspekciju kada doe na njega red, i vraao se posle ponoi

25

sam, na konju. Postepeno je i sav onaj tvravski reim u kui popustio. Straar je samo u zimske mrane noi hodao celu no oko kue. Pas na lancu je bio jedan i mnogo mator, i ljubitelj dobo-torte. Prolaznici, koji bi imali neto na brzu ruku da svre s gos-Toom, kucali bi tapom o ipke ograde, a gos-Toa bi sam otvarao prozor i javljao se. Na jednom prozoru se gvoe mnogo razdrmalo ali nije opravljano. Maarica, kod svog jae od pedeset godina starog gospodara, usedela se, uranila, potee je i ula, i nadzor njen nije vredeo skoro vie nita. Mlai su je tuakali da ne pazi po kui, ne uva. Gos-Toa blago odgovara: Dosta je ona uvala i kuu i vas, sad vi nju uvajte. Nekako pred enidbu, kad gos-Toa bee s one strane sredine izmeu pedesete i ezdesete, izabrae ga istovremeno za pretsednika udruenja velikih posednika, i za pretsednika sirotinjskog stola. Gos-Toa se pojavio u kavani retko elegantan, i srean kao dete. Vodili se ozbiljni razgovori, i gos-Toa je iznenadio idejom o zaposlenju sirotinjskih ena. Samo je gospodin Joksim, za drugim stolom, peckao: Predvodi velike bogatae, i predvodi sirotinju. Jedino je na Toa mogao to da sastavi, da bude i koza i kupus. Dupli pretsednik imao je vazdan posla. Ideju o zaposlenju ena preuzeo je dodue odmah potpredsednik, ali je ostalo i za gos-Tou. Otvarao je i zatvarao sednice sve vetije. Nauio je reito odobravati dobar predlog, i umeno sklanjati rav. Protivnike je vrlo taktino smirivao, pa i izmirivao. Tako do enidbe. Posle enidbe, imao je gos-Toa svaki as i neki svoj originalni predlog. Istina, donese ga, ali ga svagda ne provede. Kad doe do glasanja, on glasa povodljivo, i srdano estita onima koji su dobili veinu, svejedno da li je tim proao ili propao njegov predlog. Idue sednice, meutim, evo ga s nekim amandmanom za onaj predlog. Revizija, gospodo, molim lepo. Postalo je jasno da iza Toine velike pretsednike stolice prisustvuje jo jedna prisutnost. Zaista je gospa Nola saraivala. Mu joj referie, ona ili odobrava glavom, ili ne odobrava ukrtanjem ili puckanjem svojih jakih prstiju, i onda sleduju predlozi za reviziju, a izmeu njih se plete kritika na gos-Toino dranje u sednicama. On se brani kako ume. Nekada i iznenadi enu. Ta ti valja, Todore! obraduje se gospa Nola. Nekada se splete i praznoslovi. To ti je, Todore, kora bez ora. Ne valja nita. Ostavi se toga. Jednom prilikom, upade u takvu diskusiju, i u neko gos-Toino prazno eprtlenje, momak kojije imao da prebroji tajervagnj Gospa Nola, ljuta, na momku nae nian. ta si ono uradio? ta ti ima po tvojoj glavi da menja boju, i da ara tokove, i pravi od mene vaar? ta uti?... naposletku, utanje i jeste najbolja kapa za sve prazne glave. Kad se mlada gospa Stanojla dovela, i pokazalo se da e tu sad da potee jedan miran ivot sa skromnom i pametnom enom, gos-Toa dade jednog dana udariti nad ulaz svoje kue na salau tablicu s natpisom: Moj mir. U skladu s tim natpisom, domain je sve vie voleo da ostaje u kui. Revnosni pretsednik se poeo tuiti na bezbroj sednica. Briljivo oblaenje je popustilo. Rukavice su sasvim nestale iz garderobe. Po ceo dan ostaje gos-Toa u sobnim cipelama, i u neem to je moda praroditelj dananjoj pidami, u irokim pantalonama, i nekoj vrsti enske rekle s malo dugmeta i mnogo guvaljaka od prileganja i leanja. Jedan slamni divan u tremu, i jedan koni u ruaonici, mnogo su bili zauzeti, i udubili se kao korita. Imanje je poela da obilazi sve vie i vie gospa Nola. Malice su kao uzele noge da izdaju gos-Tou. Oni lekar mu ba zato dade odlino staklo, i otkad natae naoari, gos-Toa ne izbija iz kue i mnogo ita, naroito poljoprivredne stvari. (Gospa Nola se jedared vratila s njiva sva crvena. Ne znam ja ali ne zna ni ti! itaj, brate, i naui i

26

mene, nemoj da me sluge popravljaju!) Toliko se gos-Toi osladilo itanje, da je poruio itavu jednu malu sistemsku biblioteku. A kad proita neku knjigu, pokloni je itaonici srpske optine. Proulo se gos-Toino itanje, i razgovori o tom ga toliko dirnue, da je preao na stalno snabdevanje knjigama iz poljoprivredne i varoke itaonice. upanija ga za to odlikovala medaljom. Bee to neka teka emaljirana ploa, itav tanjiri. Gos-Toa je kao malo navijao da odu da zahvale lino i on i ena. Gospa Nola je oklevala. Gos-Toa onda rei da ide sam. Gospa Nola na to uze medalju i gurnu je u ormar me stari porcelan. Gos-Toa, povodljiv kao uvek, dade glas svojoj eni, i ostade u piami u svome miru i u svome koritu. Nola Lazarika, to dalje, sve je vie bila Nola Perinova. Uzela je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga mua, zemlje, ljude, ene, decu, stoku, novac, kupce i prodavce, posrednike, advokate. Kao filialu, administrirala je i tamo daleko dole kuu svoje nekadanje porodice. Jer, posle nekoliko godina braka, i nekoliko ljubavnih i novanih skandala lepe Talijanke, morala je gospa Nola ozbiljno posredovati. Otputovao je jednog dana gos-Toin advokat s punomoju, s mirazom za Talijanku, i s jednim pismenom koji su potpisali i Boko i njegova ena. Oslobodila je tako gospa Nola svog oca od velike bede; utoliko vee to je on u to vreme ve mnogo bio oboleo. Popijen od one skrivene tuberkuloze koju, tipino, dobijaju lepi, vitki brani, jo je drao svoju divnu glavu, i oarao njom advokata. Godili su mu komplimenti i utehe, ali je aptao rezignirano: Ta moja glava, to vam je kao kad zao vetar uvrne peteljku i zagui cvet, i cvet se jo malo dri, ali je ve mrtav... Recite Noli da se ne bojim smrti... I recite joj hvala. I ona je, kao i njena mati, mnogo inila da proivim ivot po efu i volji... Pravo je sad da bude i Boja volja. Sa advokatom je otputovala i jedna starija ena salaarka, da poneguje bolesnika, i da ga kasnije prevede keri, ako htedne poi, i ako mogadne. A Julici, devojici od dvanaestak godina, nareeno je bilo da krene s advokatom i sa svima potrebnim stvarima, to jest, da se konano preseli kod sestre. Gos-Toa i njegova ena, na taj nain, stekoe dete. Gospa Nola se iznenadila kako je Julica izila devojica udne lepote i nenosti. Lako se i prisvojila, kao sva zalutala i nesrena deca. Cela kua je nekako nabubrila i prosjala od nje. Gos-Toa se podmladio i razdragao, dobar i blag je i inae bio, i prosto je na juri zadobio svoju poerku. Gospa Nola, poela je to uostalom ve ranije, postade mati. Doziva uiteljice; ide po duanima u koje nije nikada ila, da devojicu svoju lepo obue; trai joj drugarice; razgovara s Julicom as kao s bebom, as kao s matorkom. Kad se devojica ve sasvim svikla na novu okolinu, i pokazivala mnogo jasnih znakova da joj godi ivot u bogatoj kui, gospa Nola, jedne veeri, podue je priala s malom o njenoj materi, o bolesnom ocu njihovu koji e moda skoro doi, o ika- Todoru i njegovoj retkoj plemenitosti. Pa je zautala; milovala dete dok nije zaspalo; a zatim otila u svoju sobu i gorko se rasplakala. Probudilo se u njoj celo srce. Probudila se cela ena, majka i uvarka dece. Pa se digla slutnja, ili bar pitanje, da li e Julica, tako drukija nego i otac i sestra i pooim, da li e moi biti pravi izvor radosti u kui. Pa se javio neki melanholian stid, moda prvi put u ivotu Stanojle Perinove, to je runa i nezgrapna, to se nije mogla udati kako se udaje, i imati dece. Pa neko kajanje i samoosuivanje, to se kroz bezazlenost i dobrotu Todorovu provukla u ovu kuu.

27

Pa strah od velikog novca i poseda, od ivota koji sav ima stojati u slubi imanju. I onda opet neki poriv, neki glas nagona i poziva, neto jasno i jedino lepo: postati prijatelj dece, uvar dece, ma ije, svaije. U gospa Noli poeli se sreivati nagoni, interesi, potrebe, moda i strasti, moda i egoizam ene. Te je veeri otpoela u toj jakoj i smeloj eni njena prava funkcija, iz koje e zatim izlaziti sve njene zamisli, odluke, pokreti, rei, dela. Tih dana se desilo i ono sa sluavkom Paulom. Poto je ukerila svoju polusestru, naputeno i zbunjeno dete, reila je da usvoji i mladu sluavicu, koja ne vidi sunca zato to od maloe ivi kao tue slue, naputena i zbunjena i ona, bez nege majine, bez dokolice da gleda sunce. Dete u kui, to je sad znailo centar u braku gosToinom, ba kao to je gospa Nola, ranijih godina, stvorila centar u njegovoj kui i imovini. Gos-Toa je sad pravi ovek, ima enu i dete, zaljubio se ponovo u svoju Nolu i iao za njom kao kue. Sala Moj mir sav se preobraio. Dozidali su jo jednu terasu. Gvoa su bila prepuna cvea. uvarkua na krovu pojavila se i razrasla se u itavu batu, a to, kau, znai sreu. Na veliki odak su usadili crvenu vrteku, pticu sa dugakim repom. To je elela Julica. Nametaj su popunili, iako to nije elela gospa Nola. Ormane u hodniku su pretresli, i metnuli u njih mirisave travke. Julicu su oblaili kao lutku. I gos-Toa je opet elegantan i otmen, i bez rukavica nije izlazio s poerkom. Samo se gospa Nola ne menja. Predala se velikom poslu, i ne moe drukije da se odeva nego radniki. Nikoje promene nisu mogle da uspavaju u njoj ono neto muki trezveno ime je presecala sve zanose i iluzije. Tako je presekla mua svoga kada se, po dobroti, po dokolici, a i po gordosti, poeo malo rano zanositi planovima o mirazu Juliinom, o udadbi i spremi njenoj koja e biti neto to retko biva. Gos-Toa, kako ve jeste kod jednostavnih ljudi, uivao je ne toliko u onom to se sprema da uradi, koliko u slici toga i dejstvu od toga na sugraane. To je uostalom prokleto opteoveanska crta: da se vidi da ima. Zamiljao je gos-Toa, i putao da defiluju pred njim, lica njegovih znanaca u palanci onakva kakva e biti na prvi glas o mirazu koji gosToa sprema poerci: neka zgrena i uznemirenih oiju; druga razlivena i zabezeknuta; trea skoro pobona od respekta. Koliko je fantazija imao taj gos-Toa da u stvarnosti vidi ono to rema nikada ne bi umeo opisati! Jedne veeri, povede on razgovor sa enom o tom buduem mirazu. ta misli, da li da kupimo ono norovo imanje? Jedan vaba bi nam se skinuo s vrata. Skupo jeste, ali je lepo. Nekako okruglo, na sve strane izlazi na puteve, zemlja je odlina, a kuica kao mali dvorac. I umarak je vaba podigao. Dodali bi Julici neto i u novcu, udali bi je za biranog oveka, pa ima samo da sedi i da uiva. A to da sedi? Ne treba mnogo da sedi, bolje je to i za nju i za stolicu. to se tie imanja, ako e mene posluati, a znam da 'oe, nita neemo kupovati. Nita! Ni sad, ni posle. Dobro e biti ako sauvamo to imamo. Jer je teko sauvati, moj Todore, da ti ja, mlaa od tebe, kaem. Mi, Perinovii, sili s planine, ne ugavci, nego ljudi od soja, radili i stekli, niko nam nije bio neki naroiti rasipnik, i, kako zna, to imasmo, ne sauvasmo! Je l' nas vidi! Oca mog danas neguje tvoja salaarka i tvoja forinta; ja stigoh u zemlju u kojoj humka ni kamika nema... veruj mi, Todore, dolazilo mi je da s pameti siem... Julicu dri i sprema pooim kraj iva oca i majke... Vidi li ti taj raun! ivot, moj Todore, prodire kao groblje. Niko nije kriv, a imanja nema, porodice nema, to je bilo dosta, postalo malo i jad i sramota... u li, na pogrebu kapetanovu, onog vaeg avolskog gospodin Joksima? Jezik mu zmija, ali pamet mu valjasta, to mi kaemo. Veli: Svi mi, i sve prostrane sermije, staemo bez guranja na ovo malo nae palanako groblje... J... Nita neemo kupovati, Todore; a ako umednemo sauvati, neemo biti siroti mi, ni iko

28

na, pa ni Julica. Veruj meni, koja sam ti iz tegotinje dola, nije siromah onaj koji nema, nego onaj koji je imao pa izgubio... A to kae za vabu: da bude jedan manje, pa vaba ti i zdesna i sleva. Duan ti dri vaba, kasapnicu vaba, Maar, ta li je, sve je to vaba, i svud po imanju ih ima. Ako ko, ja vabe ne volim, govor im ne volim; veru im ne volim; jela im ne volim. Ali, eto, ivimo s njima... A kako ujem, bilo je da su i oni kupovali srpska imanja, i tekali se da je s tim jedan Srbin manje. Jedni drugima dobro ne mislimo, a opet zajedno taljigamo... Tako je valjda i svugde u svetu. To ti, vidi lepo, ne moe biti uzrok da kupuje imanje. uti i trpi. Ako su tebi vabe dodijale, meni su vie. Pravo da ti kaem, duu greim, ali im ni decu ne volim. Svrilo se sve dogovaranje gos-Toino kao obino, on je glasao sa svojom enom protiv svoga predloga, i estitao joj. Bilo je to jednog septembra meseca, pred kraj ve, kad je pozna jesen na pragu, i kad je vee kao no. Jo je to posle podne naila i oluja i jaka kia, i nebo se nije raistilo. Crni debeli oblaci jurili su kao mahniti, premetali se jedan preko drugog, a bilo ih je, kako biva nad ravnicom, toliko kao da se potop sprema. Vetar je pitao neprijatno. Kod Lazarievih, svi su nekako imali potrebu da se zabune, da ne uju um vetra i curenje vode. Gos-Toi nije bilo dobro, prilegao je i uvukao glavu u oak divana. Julica se zabavljala s dvema mladim makama i sa svojom dugom zlatnocrvenom viticom. Gospa Nola je hodala iz sobe u sobu, uvrivala na oknima sve kuke, da vetar manje trese prozore. To je bio as pred no, as kad se u mnogim ljudima, pa i u gospa Noli, po knjiki govorei, menja ritam. Crno u zenicama joj se suzi u dve otrice, i pogled nekuda utekne. Kao da vie ne gleda, samo unutranjost radi u njoj, krv i srce. Tako bez pogleda u ovaj svet, a inae umorna, mogla je u veernje ase da hoda po sobi itav sat. Sedi, tako ti Boga! juri k'o za neko zlo! ljutnu se te veeri gosToa. To mi je odmor odgovorila je iskreno gospa Nola. Bio je to ipak neprijatan trenutak. Gos-Toa naroito u predveerja nije dobro razumevao svoju mladu enu. U njoj je kuvalo; snage njene su radile kako bi je to bolje spremile za sve tei zadatak. Oko deset sati, kad su ve poli da legnu, ulo se odjedared, kroz gust vazduh, sasvim dobro, da se na drumu zaustavila kola. Malo zatim, uanj i korak, i udarac u gvoe ne na ogradi, nego na prozoru. Svi troje u sobi pogledae se, pa se jo jedared pogledae gos-Toa i gospa Nola, i onda, kao maijom pokrenuti, svi troje se uputie prozoru na koji kuca neko ko nije uao pravim putem. Otvorie kapke, i ue kroz staklo da se neko vrlo utivo raspituje za put do nekog majura i nekog sela. Razgovor taj se prekinu kao noem preseen, iz dva razloga. Ljudi se sputali s tavanskih stepenica u sobi do njih, a ovek pred prozorom u po rei okrete da bei. Za tren oka je sve bilo jasno, i sve bilo tu. Tri oveka pod maskama, dvojica sa sekirama u ruci. Strahovit krik devojice, koja se zanesvestila. Jedan od napadaa je jo udari i obori. Drugi doepa Nolu za obe ruke. Trei je s podignutom sekirom traio od domaina sav novac i nakit. Gos-Toa se zaneo, pa doao k sebi, pa opet posrnuo i seo. Gospa Nola se prva sabrala. i sabrano rekla: Ne dirajte oveka, kljuevi su u mene, dau sav novac iz kase i iz ormana, nakita nemamo jer ga niko od nas ne nosi. I pola je vuena za ruke, prema sobi gde je dran novac. Dok je otkljuavala i vadila novac, iz druge sobe se opet zau krik devojice, uasan, onda zbrka umova od pokreta bezglasnih ljudi, i naposletku sve presee teak mir. Drei je jednako za nadlaktice, razbojnik je gospa Noli mirno zapovedao gde da mu u depove stavlja novac u hartiji i u metalu. urio je, i nije sve odneo. Vukao je zatim gospa Nolu, tano znajui gde je drugi prolaz, do u hodnik, otvorio kljuem ulazna vrata, a njoj zapovedio da na tom mestu stoji dok ne prou i ona dvojica, da ne pisne, a da se ne vraa u

29

sobe dok s druma ne uje zvizak. ena se skamenila, izbezumljena, kako je posle govorila kanda i ne toliko od straha kodiko od onoga to ovek moe da bude i da radi. Prolo je oko tri minuta do zviduka: uasno mnogo vremena. Gospa Nola je za to vreme rekla sama sebi ta je tamo u sobi eka. Ne dozivajui nikoga, ula je. Mu njen, razbijene lubanje, lei na podu mrtav. Usta zaepljena, pocepan, izgreben. Julica se kroz nesvest trza i jei. Gospa Nola joj prie, stade je tresti i jakim glasom po imenu zvati. Dete otvori oi, i poe sad produeno da vriti. Kako su za gospa Nolom sva vrata ostala otvorena, neko od mlaih najzad u, ili oseti nesreu, i razbudi se sva kua. Palanka je utala kao preplaen miinjak. Krvava i tajanstvena romantika prela je meru. Istovremeno s veu o uasnom dogaaju na salau Moj mir, saznalo se da je drugi bogata, otac dva sina, dobio ucenjivako pismo: petnaestogodinji i desetogodinji deaci bie odvedeni, osakaeni, ili ubijeni, prema tome da li e tu i tu pod kamenom u vrbaku leati manja svota od one traene, ili nita. Pa onda, ubistvo Lazarievo tamno je; Bog jedan zna ta se tu jo krije. Zato je ubijen kad je gospa Nola dala sav novac? ta se deavalo u sobi u kojoj je ostao gos-Toa? Da li je poznao zloinca? Da mu nije zderao masku? Ko zna, u ekstremnim momentima hrabri su esto ba najbezazleniji, i ba zbog bezazlenosti. Ili se devojica osvestila i ona neto uinila to je situaciju zaplelo? Tajna. Gos-Toa je mrtav, a devojica se trgla iz nesvesti tek pri udaru koji je oborio i ubio njenog pooima. Jezivost pritisnula palanku i okolinu, kao kamen. Lazari je sahranjen nekako kriom i uz apate. U veem broju su doli na sahranu samo posednici sa udaljenih imanja Na prstima idu! posmatra gospodin Joksim. Posle pogreba, odmah se vratili svojim kuama, i to na najboljim konjima. Govor protin je bio kratak, oprezan, s jednom jedinom, i to nekako mimonesenom aluzijom na nasilnu smrt dobrog i mirnog oveka; kao da je prota strahovao od neijeg prislukivanja. Po glavama ljudi ukrtale se misli o bogatstvu, o rtvama imanja, ali razgovori o tom ostajali su za posle: svi se nekako bojali neijeg prislukivanja i skoka. Onaj bogata sa ucenjivakim pismom, i njegovi sinovi, nisu se viali nigde pun mesec dana. Posle je otac opet stao ii u radnju, a deake je pratio u kolu uvar. Vlast, kao obino u sluajevima hajduije, i nemona, i netraena. Hajduke druine nestaju onda kad vie ne valjaju i same se istrebe. Dok su organizovane, svako oekuje sigurnu osvetu, i zloince ne tue rtve i ne goni sud. Ovaj dogaaj je danas kronika vrlo starog groblja. Ali ba danas se uje opet o slino kombinovanim razbojnitvima. Predaju se pokorno svote novca maskiranim ljudima, odvode se deca, promaen zloin se ponavlja novim pokuajem, na istom mestu, na istim ljudima. I vlasti i danas nemone, esto i netraene. Gos-Toa je nestao kao to nestaju ljudi koji nisu nigde smetali i nisu nigde bili neophodni; kao ljudi koji nisu nita novo mislili, i nita staro odricali. On se verovatno mirno odmarao, i verovatno bio u raju. S tim se slagao i gospodin Joksim. Raj, to je ono to Bog najmanje ima da uini u ovom sluaju, gde mu je jedan retko dobar i dareljiv ovek stigao razmrskane glave. Na tome se i palanka primirila, za neko vreme. Uskoro, sala, rezervisani sala Lazaria, pree u istu nadlenost varoice. Moj mir je naputen, pretvoren u stanove za sluinad i u ostave, a nametaj dobrim delom prenet u nadzornikov paviljon. Gospa Nola sa sestrom preselila se u kuu njihovu u varoi. To je bila prostrana starinska kua na jedan nizak sprat. U prizemlju, dva ulaza, kolska kapija i gostinski ulaz, i dva duana. Do gospa Noline udadbe, dva duana behu svega jedna velika radnja s vinom. Je li, Todore, da ti nee da u tvojoj kui povazdan grme burad s piem, i kupe se pijandure?

30

Nestala je vinara kao da nikad nije ni bila. Na spratu, vazdan uskih prozora, i pred svakim prozorom fikus, koji smeta otvaranju i zatvaranju. I to se razmaklo. Jedan fikus na svaka dva prozora, dosta. Balkon na kui ogroman, kao neki vagoni, a na njemu nikada niko ne sedi. Balkon je zna tumaio je gos-Toa ranije eni volela moja mati, i on je ekstra dozidan; to se i vidi, pljuni pa zalepi izgleda. A ja, kao mladi, uivao sam kad su makovi na tom balkonu, napravili klub, i s njega se, ve razume, zavitlavali na streju i na krov. Da pukne ovek od smeja... Mjau! Bup! Mjau! Bup! A na sokaku se krevelje neke fukarske makice, i misle da je na gos-Toinom balkonu raj! Sad je taj balkon lepo doteran, zbog Julkice; maaka nema; cvea ima. U njega je uprla oi palanka. ta e biti s udovicom Nolom? Neto se mora zbiti, jer nije niko tek onako samo bogata udovica i univerzalna naslednica. A Julica, sirota, teko je nastradala. Devojica je izmeu dve zanesveenosti bila svedok najstranijeg momenta. Leala je u postelji oko dva meseca i dobijala napade uasa. Leio ju je mladi doktor Mirko, ovek koga gospa Nola nije badava mnogo zapotovala i zavolela. Ali je devojici ostalo trzanje usana, neka zaplaenost u pogledu, malo oslabelo pamenje, i slaba volja da radi i ide u kolu. Doktor Mirko se nadao da e se to vremenom izgubiti, skoro je tvrdio da e tako biti. A to se kole tie, gospa Nola je ve ranije zapazila da Julica taj napor i odgovornost ne voli. Devojica je bila nena nekako od opte nemoi, to se nauno kae: bila vegetativno bie. Kad stane kraj fikusa, i ona je biljka koja se boji da bude pomaknuta sa svoga mesta. Naravno da je sve to znala palanka. Palanka sve zna, i to je bilo, i to e tek biti. Udae se za oficira. U ono vreme, i na onom mestu to je znailo neto posebno. Oficir-mladoenja, mali i areni austriski potporunik, predstavljao je kauciju kojom bi se mogao manji muzej ozidati i snabdeti. Zatim, ene oficirske se s muevima svojim prebacivale od turske Bosne i Hercegovine do austriske Poljske, od Mostara do Bea i Krakova, one su dakle bile neka vrsta objekta za reprezentaciju monarhije, i zato morale biti lepe, bogate, egzotine neim. A po mogustvu imale biti i ene mlaka srca, da bi se sauvale od mnogo ovenih i nacionalnih reakcija prema raznim narodnostima velikog carstva, i ivotima tih narodnosti. Godine su odmicale. Izmeu pomajke i poerke dolazilo je do malih razmimoilaenja. Gospa Nola radi, a Julici dugo vreme; Julica trai od gospa Nole da se gospa Nola promeni, a gospa Nola eka da se Julica promeni. Julica se kao i menja pomalo, sad na svoju, sad na gospa Nolinu; ali gospa Nola, da bi za dlaku. Ni o pogrebu muevljevu, ni posle pogreba nije temeljno promenila toaletu. Ni prave crnine, ni vela, nego ono to je navikla da nosi pri radu, i zbog rada. Malo se kao zbunila od mnogih poseta; malo joj je neprijatno bilo to se tom prilikom uvek pominjale i strane pojedinosti dogaaja na salau; a odvratne su joj bile uvek iste grimase i fraze, i lane suze i one glupe crnine za kondolencije. Otmene gospe iz palanke dolazile su u potpunoj crnini, iako nije uvek lako bilo nai u garderobi sve to treba. Najgore je bilo za rukavice, i jedan par se pozajmljivao po redu i redi. Treba joj, gospoi udovici, natrti nos. Ostala za Toom velika bogataica, a pobogu, kao oni njeni konji, grau pa grau. U neke dane, ipak, kao da je gospa Nola dodavala malo vela oko vrata, i uzimala, u razgovoru s posetama, neki raslabljeni ton, poznat ton bezmalo neke prijatne malaksalosti onih udovica koje ostaju u alosti bez ikakvih ivotnih briga; kojima je sa imanjem dola i vrsta slobode; koje su zdrave i jake karakterom i oseaju da i same neto mogu i vrede; koje se moda oprostile nekako neravnog ortaka.

31

Ali, prvo, gospa Nola nije bila bez briga. Sem svega drugog, filijala tamo dole nije dobro stojala. Talijanka se vratila, toboe obolelom muu, a stvarno, posle potroenog miraza, vratila se na raunovodstvo svoje pastorke. Boko se pridigao, popravio, za godinu dana. Onda je dola njegova smrt, i nov miraz Talijanki, koja je pretila da e doi, i, ili traiti dete ili... (Zanimljivo je da se gospa Noli po drugi put nije dalo da ode u svoj kraj, da otprati voljenog oca do groba, ili mu bar stigne na poduje. Jedared, sve je bilo spremno, razboleo se gos-Toa. A kad je pola gospa Nola na poduje za smrt joj je javljeno kasno vratili su je depeom s puta: u mlinu se pojavila vatra, a jedan transport stoke je zadran zato to je ona propustila da sredi i potpie neka ovlaenja.) Drugo, gospa Nola se brzo sama uhvatila u svom udovikom aenju, i trgla se u punu svoju svest i snagu. Muu nije dizala naroit spomenik, a na svekrov je dala upisati samo ime i prezime, i godine roenja i smrti. Zatim, svetu je poela poruivati da ne moe ni do est nedelja biti svako posle podne kod kue, jer su njeni poslovi ekonomski, i zavisni od stotinu sluajnosti. Naravno, palanka je znala da je tu mnogo izmiljenoga, i stala je vrebati udovicu na ulici, i pri izlazu iz kapije. Jedne veeri, s lea je oslovila opet neka svea udovica: Ne vidim, kaem, Lazariku na groblju ba nikako, a tako bih volela da se naemo i porazgovaramo. Mahnite se, gospa Lela, groblja te groblja; a ako je do razgovora, evo u sad da vam ispriam kako me je jutros na salau, ba dok ste vi bili na groblju, vijao bik, onaj krupni na vajcarac, moda ste ga kad videli, beo kao sir s jedne strane, a ri, skoro crven, s druge. Takva mu je ud, nikad ne zna koja mu vai. Dve kravice je ve ranio. Jutros, privezali ga za kola, dali mu da gricka to najvie voli, i razili se svi poslom. Kad, jedno salaarsko derite uzelo granicu, pa jednako njome biku pod nos. Ja opomeni, pa popreti i povijaj, ali badava. U mukariima, znate, ja ih mnogo volim, i volela bih muku decu, ali u njima radi sam samati avo. Bik trpeo i trpeo, pa odjedared muknu kao grom, izdie kola, prebaci ih na lea, obori ih opet i napola smrvi, a s drugom polovinom stade da juri uokrug po avliji kao u cirkusu. Dete ono, na sreu, nekud uskoi, a bik, slep i lud, pravo na mene. Sve to za minut. J da ste videli gospa Nolu, teku topuzinu! Beala sam kao da imam etiri noge. Ali stigao bi me sigurno, da ga nisu ona razbijena kola lupala po nogama. Uletim u ambar, pa preko klipova gore u tavane. Bik razvali avlijsku kapiju, sav se raskrvavi, i onako krvav potee drumom, i svali se naposletku u kukuruze. Tu se zaglavio. I sad, to vam je ivotinja plemenitija od oveka, dosta mu bilo to se zaglavio, doao k sebi, i dao se uhvatiti i vezati kao neko telence... A ovaj va kukuruz, due valja, sila je: razjarenim bikovima snagu lomi. Da ovek ne veruje, dok ne doivi... Eto, draga gospa Lela, posle svega moga petljanja i rada, mene jo i bikovi vijaju. Umorim vam se tako svakog dana, i kad doe predvee, ja, mesto u etnju do groblja, sasvim kao i moja stoka, udarim elom o staju, jedem, i legnem da spavam. Po Julicu jo ne bee doao oficir. Mesto nje udala se Paula za avlijara Ljubu. Po godinama, na nju je bio red. Ljuba i Paula molili su da preu u mlin, a po potrebi e raditi na salau i u varoi u kui. Na Paulino mesto je dola druga Totica, starija ena, ija je ki sluila ak u Peti, i, kako je Totica tvrdila, liila mnogo na gospojicu Julicu, koju ona zbog toga mnogo voli. Moda je Totica imala pravo. Juliina lepota nije vie bila ona prozrana i fina lepota vazduastog bia. Uzrela je u Julici devojka. Izgubila se nekuda pravilnost crta i ljupkost izraza, i utoliko jae isticala egzotika tipa. Bleda, mrava, s jakom kosom crvenog metalnog sjaja, izgledala je kao daleka neka tuinka, i sve je ovek oekivao da e progovoriti jezikom koji niko ne razume. Hod je imala neobino lep, lepe noge i lep korak. Crkvenjakov sin, deko, Marko Popovi, koji se sam prozvao Srba, neobino lep i bistar, ali naputen i

32

nevaspitan, ree jednom u kujni gospa Nolinoj, gde se vrlo dobro oseao: Meni je gospojica Julica kao jedna cirkuska igraica, to sam je video. Ila je po ici, uf, ne umem vam ispriati. Suknjica kratka, dovde, i cakli se kao sunce, a noge, ih... ta se ti mrgodi, baba Kato? ti to ne razume! A ti razume, sram te bilo, balavac! Gospa Noli su to prepriali. Ona je znala Srbu, i volela ga. Imalo je u tom deku neto pravo mukarako, slobodno, a opet ljupko. Svugde stigne, sve vidi i zna. Na ivaoj maini Paulinoj neto zapelo, sva se kua zbunila, Srba doleteo i naao rafi koji je popustio. Ali da ve vidi devojake noge, to gospa Nola nije znala. Zamislila se. Istina je, moja Julica hoda kao vila. Kad se obue, lutka... Mora to videti svako iv, ako samo pogleda... Ali joj se priroda neto mnogo promenila. Naravno, ne smem zaboraviti da joj nisam sasvim roena sestra, a nisam nikako majka... Svi su ljudi neprovidni, teko je oveka dobro suditi... Ipak, u poslednje vreme vidim na njoj neku promenu, neki mali prkos; usii se, ne odgovara ili izvlai rei kao udljiv konj vlae sena... Istina, od one nesree joj je ostala mana, i to je starija to joj sve vie smeta... Hajde, polako, dae Bog da bude bolje, ako i ne sasvim dobro... Tako se jedino i ivi... Nego, treba malo bolje da vidim i onog Srbu. udno govori i mnogo zna, taj balavac... Dete bez matere, gotova nesrea... Veito je me slugama i me odraslima... Moram koliko sutra razgovarati s njegovim ocem, kad doe, to rekao prota, po hara... Tom u prilikom malo i tog oca pretresti. Sve mi se ini da on od mog dara crkvi odvaja za sebe... Sve su krai i krai rokovi njegovih novih potraivanja... Ne valja zejtin, gospa Lazarika!... Ne valja ti, moj brajko. K'o svi crkvenjaci, vie je u birtiji nego u crkvi. ena u grobu, a erka, mesto da majku zameni, kelnerie... I tu sam nakaznost prvi put videla u ovoj blagoslovenoj zemlji... Koje udo onda to je Srba pre vremena poeo da gleda noge cirkuskim igraicama... Kao to se kae da plodnoj i iroko prostranoj reci Nilu niko ne zna izvore, tako se nikada nisu jasno znali poetci ovenih i milosrdnih dela iroko prostrte gospa Nole. Ko zna kad je zapravo privila k sebi Paulu. Jer je mladoj Totici i pre pomraenja sunca zavidio ceo onaj svet Totica to se svake jeseni i prolea nudi u slubu po bogatijim krajevima, i naroito meu slovenskim ivljem. Ko zna otkad je ona zapravo majka Juliina, jer stalnu i redovnu brigu nad detetom nikada niko sem nje nije vodio. Tako isto niko ne zna kad je i kako se crkvenjakov Srba prebacio u gospa Nolinu kuu sasvim, i pod uslovima odreenim: da u kui ostane, da bude dobar, i da e onda gospa Nola brinuti za njega dok ovek ne postane. Tek je jednoga dana osvanuo preobuen; dobio nove knjige i potpun pribor za kolu; pokazano mu bilo mesto za gospa Nolinim ruavnim stolom, i postelja u sobici gde je u uglu stajao gospa Nolin sto s knjigovostvom. Odreen je bio da krsti Paulino drugo dete. Prvo dete, krteno u katolinoj crkvi, devojica, umrla je. Drugo dete, sinia, gospa Nola je, malo zakonom, malo svojom elokvencijom teslimila oevoj strani. preporuila pravoslavlju, nala kuma koji se zove Srba, poslala kumovski dar pri krtenju, i obeala prisne kumovske veze i dunosti za budunost, primila ih na sebe sveano, radosno, i sa onim njenim udnim potenjem koje je formalno sijalo oko njene glave i oko svake njene rei. I tako je, prosto statistiki uzeto, gospa Nola nabrala troje dece i jedno unue. Iako ona nikoga nije zakonski usvajala, njena re i volja, njen oigledni i iskljuivi ivot za druge, toliko su ve imponovali palanci, da niko nije naroito pitao o odnosu te udne porodice prema imanju gospa Nolinom. Tek kad je gospa Nola stala iskreno priati: da je

33

Srbu zavolela do slabosti; da moe itav sat da posmatra kako se igra taj retko lep i umean deak; da joj godi ponosit stav koji deko ima prema svemu to stane pred njega; da je Srba prava slika mukog deteta iz njenih krajeva onda se svetu uini da se konci mrse, i gospa protinica se rei da ode i malo propita gospa Nolu. Protinica nije bila tip brbljive ene. Moglo bi se rei, naprotiv: slagala je rei jednu na drugu polako i nekako vertikalno uvis, i odjedared bi prekinula nedovrenu reenicu kao da je s poslednjom reju udarila u plafon, i onda bi podue utala. U takvom jednom momentu gospa Nola ustade da donese posluenje. Protinica uti, jede kolae, mae lepezom od palmova lista, i eka da gospa Nola odgovori na njeno kao uzgred baeno pitanje: o stanju u kui s tako raznim svetom. Kako da vam kaem, gospa protinice. Uvek vam je u kui razni svet. Dok smo bili sami Todor i ja u kui, opet je to bio razni svet... Ne znam, zaista, ta je u toj deci oko mene. Ali ako ete mi na duu verovati, ne znam ni ta je u meni, i ne znam ni ta e biti sa imanjem. to znam, evo vam: volim decu, volim mladost. Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neu imati! Decu u izvoditi na put to bolje mognem, svakom dati komad hleba u ruke, i pomo moju dokle sam iva... A testament, gospa protinice, ja pisati neu! Vi ste lakomisleni, gospoo Lazari! To je vaa dunost domaice, starateljke i posednice, i graanke! Mnogo je to zapleteno za mene, to rekoste. U naem kraju, zna se, ima ognjite i imaju se deca, i imanje i kuu preuzimaju ognjite i deca. Ja imam sestru, a ona e, dae Bog, imati decu. A posle toga, to je tako daleko! ko zna hoe li jo biti imanja, a ako ga bude, ko zna ko e sve biti na njemu!... to je daleko, to je Boja briga, velim ja. Nas dve, matore ene, neemo vie biti ive kad doe do onoga to je daleko. Gospa protinica zamaha bre lepezom: No, no, matorost emo ostaviti za drugi put. Sve na isti nain, bez jasna i vidna otpoetka, jednoga je dana nestalo iz Srbine sobe gospa Nolino knjigovostvo, a stvorio se u tom uglu jo jedan krevet, i uselio se u kuu mali vaba Hans, koja je gospa Nola, kao i njegova oca, prekrstila u Luku. U sluaju maloga vabe poetni proces u gospa Noli bio je ipak neto dui i muniji. Opirala se u sebi, prirodno za njene pojmove, da uzme pod okrilje tuine, i ak je reila da nije njeno da brine vapsku brigu, ali je umiljatost vapeta naposletku pobedila. Bio je to sini jednog ambulantnog otraa, udnog oveka. Mali, mrav, uvek u plavim naoarima koje valjda ni za spavanja nije skidao, veito kaljucav i kijaviav, oko vrata mu stalno istegljen vuneni ali, za pojasom kratka kecelja od mueme, na nogama, leti, enske papue s potpeticama, a zimi nezgrapne filcane cipele i u njima vreli crepii omotani krpama. Dva prsta nema na levoj ruci; zna Sveto pismo; stanuje u nekoj naputenoj optinskoj staji, koju je vetaki oistio, namestio i ukrasio kao vertep, s polupregradama i raznim odeljenjima sve ujednom prostoru. Srpski ne zna govoriti, mada godinama tu ivi, i uglavnom od srpskih kua zarauje, jer Nemice domaice samo otre svoje noeve i makaze. Zarada lajferova je uvek mala; on stvarno malo i naplauje; ne trudi se da ima vie, nekako kao da naroito eli da bude siromah. Zove se Rajnhart. Kako? zaprepastila se gospa Nola kad je prvi put ula to ime. Kakvo je to ime? Viknuti ga ovek ne moe... Ne znam ja za imena u njihovom kalendaru, ali kad za mene radi ima da se zove Luka, inae mi ne treba... udno ime, a udan i vaba, vaba koji ne ume da zaradi! Da se ljudski okui. Nego se vue od vrata do vrata, vrti onaj toak, i kupi krajcare. Prosjak! I uvek sav kaplje, zato valjda i ne izlazi iz kalja i nazeba.

34

Dobio je lajfer sina ve kao postar ovek, s jednom mladom enom s kojom se saiveo bio, i posle i venao, nekako na osnovi jakih religioznih oseaja svojih i njenih. Za lepu Herminu je mladi upnik tvrdio da je prava ancilla Dei 1. A gospodin Joksim, veliki prijatelj upnikov, dodao: da je devojka, kao takva, moda i rodila sina posredstvom nepoznatih sila. Svako vee, lajfer se premesti pred otvorenu kapiju upnitva, i tamo radi. Okree svoj mokri toak i prevre na kamenu otrice. Sav zanesen. elik sii, voda kaplje, hladovina sige mirie, seiva se obnavljaju i svetle. Kroz plavilo naoari, verovatno u plavoj svetlosti, vidi otra kad upnik ulazi u sakristiju, za veernju molitvu. Pouri da zavri posao, gurne svoju fabriicu uza zid, ulazi u crkvu i on, i ostaje u njoj podue. Tako zavrava dan i rad redovno. Govorili su neki za njega da je siromatvo uzeo kao pokajanje, da je nekada morao biti drugi ovek, da ima na dui neki teret. Kad se oenio, tvrdili su ljudi da je i Herminu uzeo za pokajanje. Ali je Hermina iznenadila. Ranije uvek lepo obuena, pa i nametena, sad se sloila s muem u vrlini siromatva. upnik je govorio da su Rajnhart i njegova ena jedan primeran par, preporuivao njihov primer vernima, i tvrdio da su u njemu samome uteha i radost. Mladi upnik je bio omiljena linost meu pravoslavnima. Vrlo obrazovan, irokogrud, veseo, pomalo i darovit ovek. Pisao je pesme, zanosio se genijem starih Rimljana, istoriju i knjievnost starog Rima znao je sjajno, esto je s pravim poletom propovedao, i onda mu je glas odavao osobitu mo i lepotu. Ponekad je malice vie pio. [Od muke to nema vie starih Rimljana, govorio je izvinjavajui ga, prijatelj njegov gospodin Joksim.] Ali je zato vrlo malo jeo. uvao lepi svoj stas. Drao je mnogo do svog, odista, finog stasa, i do svoje bujne kose koja je prosto igrala mu na glavi pri hodu, a voleo je da hoda gologlav. Zbog tog stasa i te kose deavale se sitnice koje su malo smetale biskupiji. Porueno je upniku iz biskupije u dva maha, s potovanjem za njegove sposobnosti, i za lepu reprezentaciju, ali ba zbog toga, da ne ostaje na etalitu suvie dugo, da ne ide otkrivene glave, i jo neke malenkosti. Ali ene su volele stas i kosu gospodin upnikovu, a one su, porueno je u biskupiju, uglavnom punile crkvu. I tako je biskupija zamurila. Crkva je upniku odista uvek bila prepuna. I nije bilo tano da su je punile samo ene. Nauio je upnik i ljude i decu da se redovno mole Bogu. Mali Hans je ludovao za crkvom. esto je ministrirao. Toga maloga Hansa je upnik voleo neobino, i nekako kao druga. Igrao se s njim, pravio mu zmaja i lae, priao prie, zadavao zagonetke. Mali je pokazivao osobitu otroumnost, voleo naroito raunske pitalice i konjike skokove. upnik ga je nauio da iz Eneide prepria lepe delove, i mali se prouo kao neko udo. U glasu tog deteta je bilo neeg naroito milog i umiljatog. Kad se on i upnik smeju, to je bila prava muzika harmonija. upnik je imao u glasu neto svetlo, a deko neto toplo i mazno. Jedna starija horistkinja katolike crkve, koja se upnikom mnogo oduevljavala, kazala je jednom: Na gospodin upnik, kad progovori u mraku, kao da se svetlo ueglo. Gospodin Joksim je horistkinjino miljenje, ili iskustvo, prepriavao, i dodavao: Za neenjene ljude, to naglo osvetljenje u mraku, ja mislim da nije dobra stvar. Niko ne zna kad je zapoelo prisno drugovanje Srbe i Hansa ni kako se zbio prvi sudbonosni kontakt izmeu gospa Nole i Hansa; ni zato je Hans neobino, sasvim neobino zavoleo gospa Nolu. Prosto je izneverio i gospodin upnika i crkvu. Sedi i kao edan slua ta
1

35

gospa Nola govori, i kad ona kae neto zgodno, on tape rukama ili skae u mestu kao pajac. Dva puta su uhvatili deka kako se podvukao pod sto gospa Noli, samo da ne ide kui. Osetila je tako gospa Nola da joj je sueno da makar jednog vabu na svetu zavoli. Davala je deku bonbona, zvala ga na ruak, kupila mu knjige koje je mnogo eleo; jedared i tirolski eiri koji je Hansa prosto oarao. Kao u svaku ljubav, i u ljubav prema detetu ovek klizi slep, pa i lud. Gospa Nola se ponekad trzala: Ama to dete kleca tamo pred oltarom u vapskoj crkvi; to ne zna isto moj jezik; to luduje za tirolskim eirom. ta u, volim ga, i sve to jeste kao i da nije. Odnekud se tu upleo i upnik. Sa argumentima koji su bili jasni i ubedljivi: deko je nesumnjivo darovit; otac ne moe iveti koliko treba da ga izvede na put, a nema ni sredstava; mati je mlada, ona e se preudati. Tih dana pred gospa Nolu ispade na ulici i Hermina, nekako sveana. Jasno je bilo da joj je neko napunio glavu velikim nadama za malog Hansa, i pokazao joj pravac koji vodi u ostvarenje tih nada. I tako je mali vaba ne samo uao u gospa Nolinu kuu, nego ubrzo zadobio sve njene simpatije, i probudio u njoj jo mnogo novih naina volenja i radovanja oko deteta. Gospa Nola je prvi put u ivotu izgledala srena. Dva svoja mukaria ona je volela na razne naine, iz raznih pobuda, i to je njenom srcu donosilo irenje i punou. Njen ivot postade raznolik, bogat smislom i novim voljama. Malog Luku je volela ba kao dete, kao neku dragu igraku, kao neto to nju mazi. Srbu je volela kao matorca, neto krto i ponosito, neto srpsko, to e mnogo truda i muke da stane, ali e biti od njega radosti ne samo njenom srcu pomajke, nego i udnim njenim nemirnim nostalgijama, koje je sad manje sad vie jasno, ali neprestano oseala, i s kojima je i u grob sila. Ona je od Srbe oekivala ne toliko linost koliko tip: ili nekog Boka, ili bar oveka koji e biti slian onima to silaze s planine. Odnos njen prema Srbi bio je stoga svima nepoznat; ak je i gospodin Joksim kasno prozreo stvar; palanka je nije slutila. Mali vaba, etvrto dete gospa Nolino, bio je krljavo dete. Malen, likom bezmalo ruan, sem oiju, ali spretna i gracilna tela, u pokretima nean i skoro artist. Umeo se pokloniti; lepo pruiti neki predmet; sloiti ono malo svoje telo u naslonjau na mnogo naina, sa finoom nekog paa. Liio nije ni na oca ni na mater. Runo u njegovu nepravilnom licu bilo je drukija runoa nego ona njegova oca. Vanredne oi, ne samo vatrene, nego formalno od vatre, nisu bile lepe lepotom oiju njegove matere. Na alost, rano se pokazala jaka kratkovidost, i naoari na detetu jo su dodale neprijatnosti lika. Ali umiljatost, svojtljivost, i neka mekana vaspitanost ozaravali su dete: Gospa Nola stekla paa, alila se palanka. Tri i nosi joj kiobran. Otvara novine na strani gde su izvetaji s pijaca i vaara, jer to gospa Nola mora prvo da proita. Kad je boli glava, ide na prstima. Davno neiene domine oprao je u piritusu, i glaao ih koom od stare rukavice upnikove. Ako ga gospa Nola poveze na sala, sjaji od sree; ako ga ne poveze, ispraa je do kapije i opet sjaji od sree; savije joj ruice oko vrata i ape: da mu donese ili voku, ili ivog skakavca, ili komad pogae. Gospa Nola, naravno, stvori mu i skakavca. Jednom ju je neko zapitao: kako to da ba vape toliko zavoli. Gospa Nola, to obino nije bivalo, ne odgovori podue, pa onda ree odluno i iskreno: Ne znam ni ja jo, a kamoli vi, koliko ga volim. Za sada vidim toliko da je to dete koje ume biti sreno, i to me veseli i tei me, i odmara me kad ponekad doem kui sva prebijena od natezanja po ekonomiji... Ume biti srean, i to je njegova srea... Julici i Srbi inim mnogo vie, oni vie i trae, ali njihovo radovanje je sasvim drugaije. Boe oprosti, raduju se kao kerii koji doepaju komad mesa i jedu ga u svom budaku. A Luka nema budaka, eto to vam je.

36

Jedno prepodne doao je do gospa Nole pretsednik srpske crkvene optine da zamoli za neki vei prilog. Poeo je poizdalje, malo ga je sramota ne samo da opet trai, nego da trai vie no inae. Dau vam, to da ne dam. Nije novac za to da se zakopa. I, pravo da vam priznam, ne znam na ta bi ga troila. I nemam na ta da ga troim. Imanje odbacuje samo malo manje nego dok mi je mu ivio. Poplaam sve to moram, i ostane dosta. etvoro dece imam sad, ali, eto, nijedno od njih nita ne kota. Paula tka za sve nas, i zaradi to pojede i obue. A ona je sad ve i svoj gosa. Julica mi nadgleda kuu, i brine o deacima kad ja nisam tu, pa i ona zaradi to pojede i obue. Srba gospa Nola se nasmeja ne samo to nita ne trai, nego jo i stie. Gospa Nola sad uzdahnu, i malo stade. Prijatelj ste nam stari, pa mogu da kaem sve to mislim. Bez moje dozvole, i protiv moje zabrane, nae naina da se oblai u irake, ide s pratnjama, i uzima krajcare... Julica mi ree i neto gore. Ono to za te krajcare kupi, naravno sitnice kojekakve, dalje prodaje... Ne valja to... A mali Luka, verujte da mi ba nije milo da to za vape kaem, ali moram istinu govoriti: na tom je detetu Boji blagoslov. Ne oseam ga, kao i da nije tu, znam ga samo po njegovoj umiljatosti i valjanosti. ist, uredan, utiv, posluan. Sve mu ide od ruke. U koli prvi; bogami, i ovde kod mene, prvi. Jednako neto izmilja, i sve neko dobro 'oe da ini. im doe iz kole, obue se kao doktor Mirko, i lei ivotinje, i, da vidite, i izlei ih. Dolo mi da mu se i ja javim za pacienta: u grudima, ovde, neto me mnogo gui i pee. Ali bi sigurno poeo da plae kad bih se ja potuila, ja, njegova Nena. Sva deca me zovu Nana, a on prekrstio u Nena... Ne znam ta e biti od tog deteta, kao to, ako smem vama rei, ne znam pravo ni iji je. Mati i otac dre se kao prst uz prst, a za njega mnogo ne pitaju, ba i nita ne pitaju; a i mali slabo ide k njima. Nau se kod upnika, i toliko... Ko je, i ta je, pobogu, onaj u plavim naoarima? andrka po ceo dan na onom toku kao proklet. Udari kia, on ne ide kui, nego sebe u toak zavije u kabanicu, i uuri se negde pod streju, kao da kue i ognjita nema. A uvee u crkvu. ena njegova, kad svri domae poslove, 'ajd u crkvu i ona. To im je sav program. Pretsednik se slatko smeje. Smeno vam, o emu sve ja brigu vodim. ta ete, uzela sam dete, pa sam se zakaila i za roditelje. I preko njih nekako i za onog njihovog popa. Jer taj upnik, neki rod i pomoz-bog im jeste, verujte. im se gde sastanu razgovoru kraja nema. vapaju, i sve nekako prepodobno. A s malim Lukom, da vidite, avolski upnik samo na mom jeziku razgovara. Zaustavih jedared mater Lukinu, naroito, i zapitah je ta ona misli sa detetom koje je, eto, odlian ak. Zapitah, i isto se pojakah, jer mi pade na um da e ga tako dobrog traiti natrag. Kad vam ona, kao da smo ugovor napravili, ne samo ja i roditelji, nego i upnik: Gospodin upnik kae: dete je Boje, a ne materino i oevo. Kako Boje?! Da neete od njega popa da nainite? planem vam ja, gospodine pretsednie. To neu dati ja! Ne trpim popove, ni vae ni nae! Nee Luka u popove, ne dam, i kraj... Osetih da sam se osramotila, i da sam moda i dete izgubila, ali moja lajferka ba nita, samo ugovor potvrdila. Gleda me sa zahvalnou, i kae: da e s malim sve biti kako ja za dobro naem... Je li to raun, je li to drugo, Bog e znati... Nijedna situacija se ne dri. Odmiu godine, odmie sve. Utvrdite neto materialnim i moralnim podupiraima, odmie, i nosi i podupirae. Gospa Nolino imanje i trgovina trae sve vie strunjaka i skupih melioracija. Nju samu, izmorio je posao, odgovornost, brige. Julica je otvorila kuu drutvu, i s tim drutvom oko udavae ulo je puno trokova, galame, trzavica, pa i spletaka. Gospa Nola nikako nije mogla da ue u stil tih sedeljki s propisnim odelom, i strogo propisanim posluenjima u pet sati, i posle est sati posle podne; ostavljala mlade sebi, a onda se deavale stvari koje je gospa Nola jo tee razumevala nego propisne

37

kolae i viljuke s etiri ili s tri zuba. Srba je ve bio u gornjoj gimnaziji. Dobro je uio ali se nije najbolje vladao. vaba i odlino ui i odlino se vlada; ali ujedno istie neku udnu urbu u napredovanju, koja se gospa Noli uinila nekako hladno poslovna i spekulantska. Uspeo je da dobije dozvolu za polaganje dva razreda u jednoj godini. U kui je vailo da Luka, mlai, hoe da stigne Srbu, starijeg, i bude s njim u istom razredu. Srba je meutim jednoga dana saoptio svojoj pomajci: da tu ima i upnikovih rauna. upnik vidi da lajferovo zdravlje ne valja, boji se u poslednje vreme da e on biti premeten, pa da njegov Hans Srba drsko podvlai svri kole to je bre mogue. Gospa Nola nije na ovaj referat odgovorila ni jednom reju. Nije imala jasan pogled u Hansove planove, a Srba joj u tom trenutku doao nesimpatian. A da ga posrami, uzdravali se, jer je u poslednje vreme osetila da je naputaju strpljenje i humor, da prenagljuje, da je nekad ba gruba u skraivanju procesa. Razan svet, to rekla protinica, pa mi u glavi neki put bui ba kao u mlinu. ovenu svoju trpeljivost nije gospa Nola izgubila, ali je s humorom otiao dobar deo blagosti. utala je, esto gutala rei, a to njenoj prirodi nije dobro inilo. ivot joj je doao tup. Besmisao njene udadbe muio ju je sad, jer je bolje uviala besmisao iveti za bogatstvo, tei, uvati, brojati novac. Za koga? To je pitanje izbijalo poee. Problem tue dece okrenuo je i svoje drugo lice. Znam dobro: kako deca rastu, tako se otuuju i od roenih roditelja. A ta mene eka... Dobro kae palanka: pansion. Gospa Nola se gorko osmehnu. Znala je ona i ostalo od palanakih razgovora. Palanka doturi kome treba sve to hoe. Beina poruka, to je izumetak palanaka. Gospa Nolina kua, sklonite za decu lajfer, crkvenjak, i belosvetskih pustolovki. ta bi rekao Toa, da je iv?... Naposletku, sam je Nolu izabrao... Nit gospoa, nit dama. A niko od nas nije video tog oca s kojim se toliko hvalisala, nit joj kad doe ko do njenog na kraj, nae planine... Sirota gospa Nola. Malo se doista zamorila od tog ivota bez linih ambicija i zadovoljstava. Da mi je razgovora s nekim pametnim ovekom, ili da mi je da vidim planinu! Gubim strplenje i volju za rad. Ponekad mislim: prsnuu... A glava me svaki as boli... ini mi se, due mi, da sam sluga, ili bolje da kaem, rob. Rob imanja. Izgiboh zbog onih njivetina za koje se nisam rodila, i koje ne znam ije e biti! Hranim i branim decu koja nisu moja. Ne znam ponekad za ta Boga da molim. Da mi da snage da onu zemljetinu, to lei kao neka porodilja, da je epam i ispravim, i nainim od nje brda i planine!... Eh, Boe! mislim to ne mislim. Nisam to ja. Ali je istina da sam izgubila strpljenje, a to je kao da ovek i pamet izgubi. Za sve treba strpljenja. Valjda e mi opet i doi. A sada, da mi je, ili da ta deca bre rastu, ili da se sa mnom neto zbude... Ah, ala me boli u potiljku i po temenu, kao da mi je sve u glavi u ranama... Naputa me valjda zdravlje... Te jeseni gospa Nola se razbolela. Prvi put otkad je iva, ozbiljno, s leganjem u postelju. Velika vatra, bolovi u nogama i rukama, neoekivana slabost srca, vrlo jake glavobolje. Stadoe ulaziti i izlaziti doktori, jer se u prvi mah mislilo na neko trovanje. Kao obino, nije se od prvog trena moglo znati ta je; lekari zapitkuju bolesnicu, nagaaju. Gorutina, zalepio mi se jezik za nepce; a na ruke, noge i glavu mi se nastavio bol, da ve u krevet ovaj ne mogu da stanem. Dodajte mi neto da bol oslabi, i onda me vie nita ne pitajte, nego ekajte; polako, nee utei ono to je. Sutradan, Julica hoe da pozove jednog lekara iz okoline, specialistu za srce. Taj mnogo zna kad srce zna leiti, samo to mu ja ne verujem... Kod nas tamo, ljudi planinci kau da srcu nema leka, ni u mladosti, ni u starosti... Neu vie nikoga do doktor Mirka. Ja znam da e on mene podii. Ali, Nano, ba se doktor

38

Mirko jue zabrinuo, i kazao mi neka doe i taj za srce. To vas dvoje preuzeste vlast nada mnom. Hajd, hajd, ustau ja valjda. Julica zajeca iz sveg srca... Ustani, Nano! Julice! Lep si ti to moj trei sin! Evo, sad u odmah da bacim ove pelene u koje me zaviste doktor Mirko i ti, i da se dignem, ali onda u, da zna, tebe da povijem. Ili da odmah prestane plakati. Ti se ali, Nano, a ne zna kako se sve u kui prevrnulo bez tebe... Odlutala i moja kerua, i nema je da se vrati. Tvoja kerua, budi bez brige, tamo je iza porte gde su i kerovi, i doi e kad ogladni. Odmaraj se, Nano, neu vie nita da ti govorim. A ta je sa Srbom? Kako me ba to pita? Gospa Nola razrogai oi. Ima dva dana po dva sata apsa u gimnaziji... Molio me da ti ne kaem. Ve zna. kako on moli, Julice, vilice, i vilina kosice, nemoj rei Nani, dok ne ozdravi, moja Nna, moja brna. Pa to ga onda tui, kad te je tako lepo molio proapta gospa Nola nekako tuno. Zato to je i karata igrao, tamo u apsu. Gospa Nola premesti hladnu krpu na slepe oi. I s kanabeta u mojoj sobi najedared nema deset kruna... htela sam da platim veerku. Dosta, Julice! Pa trenutak zatim: To ne moe biti! Trai, nai e novac. Ti si kriva to ostavlja novac kojegde!... Julice, nemoj da ti je ao na mene sada; ja sam bolesna, nemam strpljenja... Evo ti klju od male kasice, uzmi to ti treba... a novac e nai... u ovoj kui je red i potenje... I donesi Nani jednu limunadu. Pred veeru, uao je kod Nane Srba. Lep mladi. Lik vedar i bezbrian, kao da je sve na svetu dobro, i ceo svet Srbin! Hod i stav, ko ne zna, mislio bi da je to mlad doktor doao da obie bolesnicu. Gospa Nola, iako to krije, gleda s neodoljivim zadovoljstvom. Idi, Srbo, vidi se u ogledalu, i kai da li ti lii da ide iz apsa. Srba se sagao, poljubio ruku gospa Nolinu, i stao da se smeje smejom za koji bi teko bilo odrediti da li je drzak, ili naivan, ili prosto mlad, jer mladost je tu da se svemu smeje. Opet me upropastio onaj Grk na. Grk je odlian profesor, kau, i ti ima da ui koliko od naredi. Nije uenje, Nano, znate i vi dobro da nije; uim ja lekcije, nego ne znam da sluam. Niko, brajko moj, ne zna da slua, nego mora da slua... Jesi uo, Srbo! To neka je poslednji aps, jer nije ti prvi... Zar je tebi aps zanimanje i zabava, ako Boga zna?!... Dosta s Grkom! da izae jedared na kraj ti s njim, kad on ne ume s tobom. Obojica imamo dosta krajeva! Prestani aliti se. Bolesna sam. Nastade tajac. Srba tiho doe do kreveta, i poe, glasom iz jednog sasvim novog registra: Nano, da sednem tu. Malo je sedeo, pa izvadio iz depa hartiju i olovku, i zaas nacrta gospa Nolinu desnu ruku koja je ostala s preteim uzdignutim kaiprstom, i izgledala, onako krupna i stroga, vrlo smena u rukavu od none koulje s dva reda veza. Nano, evo vidite da nije istina da se ljutite. Gospa Nola ga pomilova po sagnutoj glavi, i namesti razdeljak. A ta je bilo s kartanjem, Srbo? Slavna zabava! Bata Rajkovi, u drugoj sobi u apsu ja zbog bezobrazluka a ona zbog boga Zevsa i kroz zid igramo trange-frange. ta baca, ta nosi, izbroj tihove, plaaj, sve kroz zid. Uzeo sam Bati dvadeset krajcara, sve kroz zid... Eto, Nano to je bilo s kartama, bez karata. Ja ne vidim tu alu, i kaem ti, Srbo, da sve to nekako nije dobro, i nije prikladno... Idi pred ogledalo, pogledaj se, pa e videti da te i Bog na drugu stranu alje.

39

Sutradan je gospa Noli bilo malo bolje, i kako je napolju stojao tih i topao jesenji dan, njeni prozori, okrenuti batici, bili su irom otvoreni. Odole, iz batice, uo se vedar Srbin glas: Nano, smetam li vam? peva mi se! I zapeva tiho, sa umenjem pevati: Sunce seda, no me gleda, a ja, tuan, kuda u? Da malo udarim i u tamburicu, Nano, da vam pravim serenadu? Kae ti Nana: pevaj i sviraj, sine, volim kad si uz pesmu i svirku veseo predaje Julica kroz prozor. Srba zauzima pozu sviraa pod prozorom, poljubi tamburicu, i po tamburici i okinutom jednom zveku posla poljubac Julici. Tamburica Srbina je bila lepa, sedefom iarana. Kupio ju je on sam, od uteenog deparca. Svirao je na dva naina: ili izvlaio one neiste, potmule, tune tonove koji seaju na gitar; ili seckao brzo, sve bre, u ritmu igre i podvriskivanja. I podvriskivao bi zaista, samo tiho, zagueno, strasno. Gospa Nola je elela da Srba ui svirati u violinu, ali on je sam drukije reio Nano! vama sviram! Srba je, meutim, vie pevao nego svirao. Merakliski, sevdalinski. Posle svakog stiha pesme otkine grudma i glavom po jedan uzdah, i prelije ga muklom kadencom na tamburi. Sve tie i tie, udaljujui se veto od prozora, i dajui iluziju da se neko kroz pesmu oprostio, i odlazi nevien i neuslien. Gospa Nola, sama u sobi, uzbudila se. Volela je i pesmu i Srbu. Jo serenada nije bila sasvim prestala, a gospa Nola u neije korake u bati. Svirka se prekide. Malo zatim ue se i Srbini koraci: vraao se pod prozore. I kako ve biva, da zdravi smatraju bolesnike otsutnima iz ivota, ili bar gluvima, Srba se ne postara da Nani utedi neprijatan dovretak serenade. On glasno pozva: Nastase! i tome je gospa Nola znala da je to jedan od njenih starijih nadniara. Razgovor izmeu Srbe i Nastasa iao je s poetka s brda s dola, dok ne izaoe na temu. Srba ree tad ivo: Pa zar ti ne zna? Vlajko je na robiji... kako je bilo? evo. Zviznuo po oima gazda Mojsila, i onda mu pretresao depove. Buelar, kau, kao glava kupusa. Gazdi je stradalo jedno oko. Dobie na to oko, kazao je Vlajko sudijama, monokl, pa sve u redu... Ba da ga ovek i ne ali, gazda Mojsila. Moda e otsad bolje kontrolisati kantar i manje zakidati. Da bude poten, dosta mu je i jedno oko... Moja pomajka kae: Mudroj glavi dosta i jedno oko; a ja onda kao velim: i potenoj glavi dosta jedno oko. Nastas se smeje u sebi: Progledae gazda Mojsilo; kau, ve nazire. A Vlajka su dobro tukli u apsu, ali nije kazao gde su novci. Kad izae s robije, on e, kazao je sudijama, u Ameriku... ta veli, Nastase, bi li i ti u Ameriku? I ja bih. I sve se spremam da to jednog dana kaem i Nani... Ne volim, brate, ove nae kole. Sve kojeta se tu ui, Nastase, veruj! Sve neki pokojni carevi, neki pokojni bogovi, i neke ivotinje kojih vie nema, i nee biti. Budi bog s nama! Da mi je neto drugo... E, zbogom Nastase, i do vienja u Americi smeje se Srba. A gospa Nola otare znoj s ela i sede u krevet. Uto se opet u tamburica, i vanredno tiho pevuenje. O, Boe! uzdahnu gospa Nola, i spusti opet glavu na jastuk. I kao da sve to jeste, nije, ona oseti neko zadovoljstvo, i nadu, i pusto neko milje u grudima od pevanja. Mlad, topao, fini bariton, koji prosto bira kuda e proi: kroz lepo muko grlo na kojem jabuica podrhtava, kroz bele zube, na usne koje je sevdaliska pesma nauila otvarati se i zatvarati... Boko, Srba, neki lik oveka ispod planine... Gospa Nola blaeno zadrema. Doktor Mirko je dobro leio gospa Nolu. Ona se oseala bolje i bolje. to se kae: poela se vraati radostima ivota. Jednog jutra, poto je slatko dorukovala i do poslednje mrvice pojela propisani doruak, ree Julici: E, jo dva, tri dana, pa emo skinuti ovu koulju s dva reda lingeraja, i prestaemo jesti tanak doruak iz deset asica i zaklopaca. Dosta ege i parade s Nolom Perinovom!... Donesi, Julice, novine, da vidim ta me eka u svetu i me

40

ivim ljudima. Julica se vrati s novinama i s tri pisma u rukama. Nisam htela da ti govorim dok si bila bolesna. Sva tri pisma su od matere moje. Vidi po datumu da su dola jedno za drugim, a ti si leala. Pie, da mi da, koliko misli, kao moj miraz, sestra sam ti, kae, i da onda idem kod nje u Trst. Sama je, kae, ve je i stara i bolesna, pa ne moe vie bez svoga deteta... Nano, ja znam sve, dobro, ali mati mi je, i meni je ao nje Ti, Nano, kupi sav svet, pa bi, ja znam, skupila i nju, ali ona unapred poruuje da ovamo ne bi dola nipoto... Pie, ako bi ti pristala da me pusti, i ako bi me ko pratio, da to ne bude ti. Kae, tuga joj je da se potsea na kuu naeg oca... Znam i ja, Nano, ne govori ona istinu; nju je sramota od tebe... Mogu ja i sama da putujem, ako me pusti. Gospa Nola je uprla oi u Julicu i ekala. Mirno. Vraale joj se stare snage, borbenost i odlunost. Julica, zbunjena, digla pogled i zakaila ga za ikonu nad posteljom gospa Nolinom. Ne prebacuj me pogledom, nego me pravo gledaj! E, tako. ekaj, jo malo! A sada, idi, skloni se od mene, ne zaglavljuj mi vrata u smrt ili u zdravlje, ono to mi je Bog dosudio. Danas sutra, videe se kuda u ja, pa e se onda znati i kuda e ti. Idi sad. Tua kost, aptala je gospa Nola kad je Julica izala... Gle kako me opet zaboli glava. Ba mi ne dadu ozdraviti. Onaj se prekjue razabira u razbojnitvima i 'oe u Ameriku, a ova sad u Trst, i za majkom u nevaljalstvo i propast... O, Boe, zna li ti ta e da bude uzdahnu poluglasno, i tre se, jer se u taj mah stvorio kraj nje vaba. I on ve mladi, ali sasvim drugoga i svoga kova. Neugledan, krljav kakav je uvek bio. I duevan i umiljat kakav je uvek bio. I jednostavan, kao gospa Nola. Proao je kroz celu varoicu nosei zembilj, i u njemu vazdan travaka po koje je iao u oblinje nemako selo s jednim drugom. To je melem za glavu, Neno. Evo jedan gotov za previjanje, a nauili su me u selu kako se sprema. Ja sam sve zapisao, za vas, itko i lepo... A ovde, doneo sam vam i moj zadatak, za koji sam bio pohvaljen. Profesor mi je, gledajte, slovima ispisao najbolju klasu. I onda je vaba jo ispriao i san svoj od noas, da gospa Nolu malo nasmeje. Vi i Julica, snivao sam, spremate se za bal. Obadve imate dugaak lep, i u kosi perje, zlato i srebro. Vaa lepeza je bila divna; od cvetova, ivih, koji se jednako otvaraju i zatvaraju, kao da vam iz ruke cvetaju. Pa onda, i kerua Nera pola s vama na bal. Kad ste seli u karuce, ja, kao mali sam jo, poeo da plaem, hou i ja na bal. Odnekud izala Paula, a vi joj naredili da donese veliki posluavnik, metnuli ste na njega lepezu, i tako sam i ja, s posluavnikom i lepezom u rukama, stigao na bal. Zasvirala je muzika, i ja sam se probudio. Gospa Nola je milovala vabu po rukama, i nije znala da ga ve dugo miluje. Gluposti govori, vape, ali neka. Metni mi, bogati, taj melem za glavu; mesto zlatnog perja. A ti jo malo posedi kod mene, kod tvoje Nene, koja nikada nije ila na bal, niti nosila lep i lepezu. Nastala je tiina, ona prijatna domaa tiina u kojoj ponekad ima rajskog mira i sporazuma. Gospa Nola poe dremati. Bol zbilja oduminu. Htela je jo neto rei, neto prijatno i lepo obeati vabi, ali ju je savlaivao san, brzo, neodoljivou onih divnih dremljivosti kroz koje se ovek raduje to e zaspati, i to e se posle probuditi. Videla je gospa Nola jo, kroz zanos, kako mladi na prstima prilazi prozoru i navlai zavese... I osetila sreu, ili varku sree, sirota gospa Nola. Skoro etiri nedelje dana je preleala. Doktor Mirko joj nije tumaio bolest. Rekao je da bubrezi neto malo nisu bili u redu, i molio da jo neko vreme pazi na hranu i odmor. Na salau, u mlinu, po duanima, oekivali su gospa Nolu svaki dan. Kontrola hoe da nas iznenadi. Ali gospa Nola je odlagala izlazak jo, jer je nastala tmura pozna jesen s

41

neprestanim hladnim kiama i vetrom. Hodala je dakle samo po sobama. Videla je i sama, a videli su i drugi, da se mnogo promenila. Opala, pobledela, u oima dobila neto suzno sjajno, lik ostareo i dosta se smrekao, ali u crte uao onaj fini sklad koji se javlja kad prestanu dugotrajni bolovi i oveku bude opet milo iveti. Julica, ne pitajui, dala da se saije za gospa Nolu domaa haljina, nekako po modi i na ensku; a gospa Nola, jo u poslunosti bolesnika, uti, oblai se, i pomalo joj ak i milo to svi kau da joj takav kraj dobro stoji. Hoda gospa Nola, vue ba i neki lep, i nehotice se gleda u ogledalu. Bolest ju je razneila prema samoj sebi. Gle uda! samo neko vreme to nisam radila, i malo se ponegovala, pa kolika razlika. Druga ena... Lice, noge, ruke sve je drukije. Ko zna, da se ponem drukije oblaiti, da me oelja onaj ko zna eljati, da promenim nain ivota, ostajem vie u kui... Moda bi ba i trebalo to da inim, ove dece radi. Gospa Nola nije dovravala nijednu od ovih misli do kraja, ali se nekom maijom misli same produavale. Ona vide sebe odjedared u plavoj haljini s ipkama, u finim cipelama, i oseti sasvim stvarno kako joj rastresena kosa pala po vratu, dodiruje joj obraze, okvirujui joj lice i inei ga manjim. Slika se iri. Vrata od gostinske trpezarije otvorena, gospodin Joksim sedi za stolom. Odmeren, lepo obuen, ugledan; dri oljicu, pije crnu kavu, tursku. I sedi i ona, gospa Nola, u plavoj haljini, ruka joj takoe na stolu, pije i ona tursku kavu. Pred njima srebro, cvee; u tri ugla sobe zapaljene su velike zelene porcelanske lampe; toplo je, i potpuno mirno. Njih dvoje razgovaraju, pametno, ozbiljno, tiho. On pria o svom kolovanju na strani, o prvim planovima ivota. Ona govori o dedu i ocu, o tome kako su starinom s planine, i kako je u njih bilo snage i lepote ako ne bogatstva. I kako je sudbina htela da ona doe u ravnicu i na veliko imanje... I onda ona nesrea na salau; pa posle deca, i one nade, i moda i neki nov, bolji ivot... Gospa Nola se tre, ali se ponovo zanese. Nekoliko dana, pa i noi, trajalo je to fantaziranje. Jedva, jednoga jutra, ona oseti da su iezli poslednji otrovi bolesti i nestale sve magle raslabljenosti. Skoi iz postelje zdrava, i tano ona. Sie u sivo, hladno dvorite, izvue studene vode iz bunara, i poe njome da se ljuska uz zadovoljno srkanje sveine i drhtavice. Trljala se zatim jakim pekirom i tresla se od smeja. 'Odi de, Paula, kad si ve tu; 'odi, istrljaj me dobro gde stigne, kao to zamorenog konja trljaju da mu skinu maglu s vida... Oho-ho! jo jae! Skoro ljutito, i sasvim glasno, gospa Nola nastavi za sebe: Kuda to ja, matora ena, zastranih... Kakve ipke, i kakvo srebro, i kakvi razgovori s onim kancelarijaem koji bi umro na mrazu i bodrom vazduhu polja i drumova... O, Bogorodice!... Paula, kai Josi da za pola sata kola budu upregnuta... Ba volim ovo bljuzgavo vreme... amrel nemojte zaboraviti... vidi jesu li kotarice sa zaklopcem kod kue... i trpezariju dobro izvetrite, i kandilo zapalite... Hajde, bre, ta me vazdan gledate... Vozi se gospa Nola na tajervagnu, prija joj jesenji vazduh, ist i otar, i nekako i mekan posle kie. Zemlja, tamo gde je poorana, crni se kao somot, a porasla je od upijene kiice kao kvasno testo. Kukuruzi ne ume, nego siu: s-s-s, jer im je jesenja uma ve suva. U pazusima lia stoji voda kao u aama. A po drumu, dosta iskvarenom, barice, i mlake. Uh, lenja ravniarska voda! guna u sebi gospa Nola briui se po rukavu od blatnjavih kapljica. Tu e sad da lei dok je vetar i sunce ne dignu, ili dok se ovo malo kaldrme pod njom ne ugnjili... A kod nas tamo, voda ima krila, leti niz planinu kao tica!... Aoh, kud mene sudbina zanese... Da mi je s ovom pameu jo jedared poeti... A ta bi poela? Isto to jo jedared... Jedna sudbina za jednog oveka... nikuda iz koe, i od Boje volje... Samo da su ona deca druga, moglo bi se s njima pevati, s mladosti... Jedno Totica, drugo Talijanka, tree vaba; a ono to je moja vera, kanda nee valjati... Ej, smrti! Ali pre toga da mi je jo planinu

42

videti... Joso! da li bi ti, Joso, mogao da dobro oine te konje, i da okrene sasvim drugim putem? nekuda tamo gde sam se ja rodila i odrasla. Josa die ruku i uzima bi. Mogu ja, gospoja, da oinem, da ta mi je bi nego za to... ali drugi put ovdeka nema... Ono je nekada bilo, ono, na primer, odakle ste se vi doveli, a sad, dade vam Bog sermiju, kas' ti jedno carstvo, i samo da uivate... He-e, mir! avolska kobila... vidi izdaleka zelena kola Protieva, i zna, betija, ko je tamo upregnut... 'Oemo li, gospoja, pored groblja, ili emo na ikaru? Eto vidi da ima vie puteva. Gospa Nola uzdahnu. Teraj pored groblja, tuda je najkrae i sigurno da ne zalutamo. Josa se okrete, gotov da se nasmeje na alu, ali se ne nasmeja. Gospa Nola gleda u se i trese glavom, zabrinuta, tuna. tajervagn je bio za gospa Nolu to za drugog kancelarija. Tu ona izradi svoj dnevni red, i kategorie svoje brige i sluajeve u ekonomiji i u kui. Na tom tajervagnu se i prebacuje, u mislima, naravno, u svoj nezaboravljeni rodni kraj, i opet vraa odande stvarnosti i injenicama. Paula i Ljuba ispali dobri spekulanti. Potsedaju me, iza mlina kupili batovanluk, a kuu sagradili pola na mom zemljitu... Mladost grabi, tako je bilo, i bie... Vea je briga Srba. Kau kod nas da nema zla iz kojeg ne moe izai dobro; ali Srba nekako nee dobro. S kim se drui, kako se ponekad izraava, i, to je najgore, lakomislene je prirode, ne prima nita k srcu. Srea je to u koli napreduje. Mene slua, moram priznati, ali posle opet udesi da radi drukije... A Julica, to je ono to je moj otac govorio: da neko moe da bira ko e i kakav e biti, a neko ne moe. Ba je tako s Julicom. Tu se dve krvi nisu mogle sliti. Sada je neto naroito krv vue majci... Kud je i ja i dovedoh ovamo da doivi onu nesreu. Ali ta bi i kud bi bez mene, i moje kue, i Todorove dobrote... Ovamo-onamo, najsigurniji je vaba. Kau u ovom kraju: solidan k'o vaba. E, ba se ta vapska vera meni potkopala solidno. Ja ga i volim i ne volim, ali ta e, kad njega voli Bog. Gde ga ne sejem, nie, i uvek u dobar as. Kad grdim, njega nigde na zemlji nema, i vatru pojedu drugi. A kad idem na bal balove sniva ovek! onda je vaba uza me... More, ne zna ovek ta ga eka; moe se desiti da me on u starosti ne ostavi i do groba dodvori... Gle, opet poela kia. Uh, kakav mi je amrel, sav se usukao dok sam bolovala. A badava ga i otvaram: prska odgore, prska odole, mesi se blato na blato. ta je ovde Bog navaljao puste zemljurine! Nigde ljunka, nigde kotice, propada kao u testo.

Vidi-der, Joso, jesu li u prednjem sicu moje izme, pa ako jesu, okreni levo u kukuruz, da vidim kakav je taj amerikanac. To je Ljubin pronalazak. Bajagi sitan, ali est i sladak, da ga ivog jede. Ba da vidimo i ta vapska posla. Kad se gospa Nola po ravu vremenu vraa kui, na stepenicama je doeka Julica sa suvim sobnim cipelama. Gospa Noli je to vrlo godilo, i uvek, dok cipele navlai, naroito milo gleda Julicu i saaljivo misli o njoj. Volim je, i da je drukija malo, srenija malo, ja bih bila najzadovoljnija mati i baba. Lepa, sad ima i miraz, ali neto je u njoj kako ne treba. Ono trzanje usta se popravlja i gubi; dobro je kazao onaj moj doktor, valja mu pamet. Ali eto, kolu, nije volela, a i domai posao ne radi s radou. Neto je raspinje. Ne voli sad ni drutvo. ta radi Julice? Je li ko dolazio? Jednako pada kia, niko nije bio, samo je pekar doneo mokre perece... da, poruio ti, Nano, gospodin Milui iz banke da e doi zbog rauna. Pa bio je jue, i sve smo sredili. ta e opet? Julica se malo zbuni, kako se zbunjuju devojke: poela da tegli porub na bluzi, i ne odvaja oi od njega. A da se taj sakatov ne vrzma oko tebe? Ti iz banke znaju dobro raunati... Ama, ta si ti u toj haljini, kad

43

je ovoliko zahladnelo? Odjedared je nastala scena. S mnogo uzbuenja, Julica je priznala sestri: da hoe, ili da ide kod matere, ili da se uda za Miluia. Gospa Nolaje poela da mucka od navale raznih pitanja i pomisli. Je li to Talijanka spremila neku smicalicu? je li Julici teko u kui? je li posredi raun, ili ljubav? Dosta je brzo ipak svela sukobe u sebi na sledee: kao sestra, morala bi poputati; kao majka, ne smem nita propustiti, moram upravljati tim polubolesnim i slabim stvorenjem. Sabrano je rekla Julici: Priekaj, sine, da se presvuem. Prokisla sam, vidi, skroz. U taj mah se ulo jako runo zvono na kapiji. Julica, sva ustreptala, skoi. Sedi, i priekaj. Gospa Nola izae i brzo ode u pravcu kujne. Vrata na kujni, i onda mrtva tiina. ulo se kanda u celoj kui do tavana kako Milui, koga nisu primili, ramlje niza stepenice, drvene, uplje, starinske, i kako se za njim zavrnuo veliki klju na gostinskom ulazu. Gospa Nola, posle izdate zapovesti, ula je u svoju spavau sobu, i tu razmislila. Prema njoj silu ne smem upotrebiti; s njom ne mogu dugo raspravljati; ne smem zaboraviti da je ona u ovoj porodici doivela teak sluaj i ponela posledice; ako je ljubav prema Miluiu, svreno je sve. Gospa Nola zasuzi. Sve se razbija. Ja sam mislila da ona u ovoj kui postane bolja gospoa od mene, ali u njoj je progovorila i zrela devojka i ona druga krv... ta Bog da. A moje je da pomaem ... Ali u ipak jo pokuati da... trebala sam to izranije spremati. Mnogo sam van kue, ne valja to, ne znam ta se zbiva. Kad je stala pred Julicu, videla je da su i njene oi uplakane. Suze zbunjuju i jake. Gospa Nola ree nedotupavnost: Moe raditi ta hoe, ali u Trst nee putovati, i nee se udati za onog boleljivka. Pa onda, osetivi da je to u stvari zapovedanje, svirepo, ona zagrli Julicu neno, i stade joj neto dugo aptati. Jesu li to bile samo nenosti? jesu li bili predlozi uslovni? je li bila ona jedna re koju u momentu nude uvek nau jaki ljudi, oni to uspostavljaju svoje volje, ali probijaju ujedno i vrata na nekom osloboenju koje i onoj drugoj strani godi. Julica je polako poela takoe aputati. Zagrljene, ove dve do krajnosti nejednake ene, inile su jednu skoro traginu grupu. Sve ih je razdvajalo. Vezivala ih je moda samo ona udna drutvena i ekonomska nit koja neminovno vezuje nesrene i promaene, jer se oni izmeu sebe najvie pomau, oni najlake primaju da zajedniki stradaju i rtve podnose. Nana i njena Julica se kroz tu vezu u neem sporazumele, i nad tim tunim sporazumom zagrljene utale. Nekoliko dana kasnije ekala je gospa Nola u svojoj gostinskoj trpezariji, osvetljenoj trima lampama, doktora Mirka. Doktor se malo zbunio kad je uo ta ga gospa Nola pita, i ta mu predlae. A gospa Nola je tresla sitno glavom, i gledala u patos, to je znailo da ni ona u tom trenutku nije svoj ovek, da radi to mora, da kako je sama ee govorila, brani to hrani. Gospoo Lazari, pred vama mi je lako biti prav i iskren; drukije ne bih ni umeo. Ja doista treba da se enim, i po godinama, i po zanimanju, i po mojoj elji. Devojka, vaa poerka, i lepa je, i bogata je. Ali ja ne znam da li bih je mogao voleti kao enu i druga. Ostavite mi desetak dana da promislim. Tako je najbolje za vas i za nas. Hou samo da dodam neto na vae rei o Julici. Ona je i dobra. Ova palanka, vi znate, nikoga na svetu nije ostavila na miru, ogovara i kleveta od jutra do mraka, ali Julicu moju niko ne dira. Moju kuu, moje ukuane, i mene, drnda svet svaki dan, a Julicu tede. Nije to badava, moj gospodin doktore! I verujte mome iskustvu: ako Julica kad bilo uini to nepromiljeno i ravo, uinie to samo sebi, a nikada drugome. U njoj ima neto krotko... Mana njena na liku je neprijatna. Ali ona se gubi; sami ste vi mene upozorili na to. Poleiete je jo malo, i ozdravie od toga, sirotica moja, koja je u nenoj mladosti morala da vidi ubistvo... Vi ste mladi, siromani, bez rodbine i potpore.

44

Sposobnosti vae su lepe , i, govori palanka , lepo i zaraujete. Ali za va posao treba udobna svoja kua, treba usavravanje. Uz Julicu, dobili bi odmah kuu, onu noviju nau kuu u kojoj je sad advokat Jeremi; a dobili bi i novac da kako treba namestite ordinaciju. Stali bi na noge u poslu svom. A zbog posla nekog smo se svi i rodili. I ja sam se udala za posao, i da njega nije, recite sami, ko bi bila gospa Nola!... I sad da svrim. Ja sam, gospodin doktore, poten ovek: predloila sam vam neto, vi ete kazati da ili ne, i ostaemo prijatelji u svakom sluaju. I jo bolji u oba sluaja; jer, dosad bolesti, a i sada, evo, nevolja nas dovela na razgovor; a kroz nevolje su ljudi najblii rod. Za mesec dana, Julica se isprosila, verila, i venala kako je gospa Nola elela. Palanaki hor se podelio u muki i enski. Oba su okrenuta gospa Noli. ene su sravnjivale miraz i kuu, i neobino skromnu opremu u nametaju, odelu i rublju. Starija enska generacija je govorila: da to nema forme, da e Julica nositi devojake haljine. Mlae ene su govorile: da to nema stila, i da se nee moi znati kuda spada mladi par, u bogate ili u skromne kue. Mukarci se dobroduno alili: da je doktor Mirko dobio reitu tatu, ali zato utljivu enu. Gospodin Joksim, kao uvek, imao je odvojeno miljenje: Gle, ode nam Ofelija! teta. Sad smo bez Ofelije. Uostalom i bez Hamleta smo, i bili, i biemo, verujte gospodo! Ofelije se i nau; nau se, gospodo, ali partner je redak i moraju zato Ofelije da se udaju. Smejao se gospodin Joksim, samo za neki svoj raun, iseckanim svojim smejom, koji mu je grio lice i kuckao zube o zube. Kod gospoe Draginje se pije bela kava sa lagom u koji su umueni sitno rezani peeni bademi. Kuglof je ovoga asa iziao iz usijane cevi; posre i drhe od vreline i buhavosti. Sve oi su napale kuglof: modla je nova i osobita, kuglof ima tri sprata. I modla vam je vanredna, gospa Draginja, ali ovi bademi u lagu, to je delikatno. Od lanjske godine ve je drukije i ne serviram lag u kafi. Preporuivala sam gospa Noli, za svadbu, ali nisam imala ast da se moj recept primi. Mi emo sluiti samo crnu kafu kae ona. A ja: pa zar vi ne znate da je crna kafa sa lagom odlina, a badem ili orah u crnoj kafi, to se ve ne moe ni kazati koliko je to fino. Tamo u mom kraju kae gospa Nola mi nismo navikli da u crnu kafu drobimo, pa od mene primili to i svi moji ukuani. Opti smeh. Gospoica Kanaki, esta poseta kod Julice, preuzima re. Svejedno sad crna kafa, nego to je to da i esta nedelja proe od venanja, i nita, ba nita: ni svadbeni put, ni mlada u crkvu, ni pohoani. Doktor Mirko, ko i da nije enjen; a Julice nema nigde. Kao kad, Boe sauvaj, bacite kamen u vodu, pa se voda zaklopi. Nas dve jue, bogami, prepreismo Lazariki put i zapitasmo. Ali ona, ve znate, kad neto nee da kae, badava je i milovati i silovati. Ipak nije mogla sakriti da je puna briga, da je neto titi. Nas dve pozvane samo sutra na veeru kod Protievih, a to je prvi komiluk Lazarikin. Valjda je tamo to prodrlo. Varkale se tako ene, nagaale i promaale. Gospodin Joksim se smeka: Radoznalost je strana energija. Poznato je da se njoj ima zahvaliti za mnoge izume u nauci. ene bi dakle trebalo pustiti u nauku. Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i ujedno i ko se od koga razvodi. Jednog jutra, neoekivana vest. Gospodin Joksimova radoznalost, naravno, ve je i ranije znala za nju: doktor Mirko vratio enu kui njenoj. Izronio kamen, gospojice Kanaki! ape, ali glasno jedna od gospoa s bele kafe, ukljetena izmeu dve koso zarezane daske u plotu. Puna joj kosa inja, dugo je vrebala komiku. Veta u onom glasnom apatu, nastavlja: ta li to moe biti? Doktor je ozbiljan ovek, a za Julicu se nikada nita nije ulo. Markiz? Ah, to je bilo samo koketiranje bogate lepe devojke. Ko bi se dotupavan udao za markiza!... Zato li su se rastali! To, to, to kaite vi meni, ako moete, a da su se

45

rastali, to se zna ve od sino. Videli su svi lepo kako je gospa Nola prevodila Julicu kui. Ve znate gospa Noline forme: sve otvoreno, i uvek kao celom svetu uprkos!... Ali se Julica ipak zabundala do preko nosa. Sutradan se znala otvorena poruka gospa Nolina: Nisu mogli da se sloe. I najvei sam krivac ja, po tome to sam mnogo elela estitog doktora Mirka Julici za mua, i sebi za sina. Pogreila sam mnogo, ali u dobroj nameri. ta ete, nisu sve pameti ni u jednoj glavi, pa ni u mojoj. Sad mi ostaje da popravljam to sam pokvarila. Palanka je utihla. Nekako neobino brzo i temeljno. Razgovori preoe, ak i meu enama, od ogovaranja linosti na opte diskusije o branim sluajevima. Gospodin Joksim je odmah dao tumaenje: Ova naa gospa Nola, kao kotski du: vrelo-hladno, vrelo-hladno, i sebi i drugima, pa ne da mirno oka otvoriti... ta ti ona sve ne zna. Pa zna i ta je u sutini skandal. I jasno vam kae, i pokae, da je njen skandal prosto ovean sluaj, ali da tako mnogi oveni sluajevi naoko po drugim kuama, moda takoe kriju skandal. Sirota gospa Nola! morala je u velikoj nevolji i dalje plesti i slagati oveno i skandalozno. Da razvod braka uspe brzo i prosto, dala je vee priloge obema crkvama u mestu, i jo jednoj van mesta. Naravno da je i ugledni i ispravni doktor Mirko pomagao da se sve svri brzo, bez naroitih svedoanstava i dokazivanja, i bez spoljanjih komentara. Ali kako je svako nadletvo, pa i duhovni sud jedna palanka, saznalo se odmah za glavni motiv u razvodu. Palanka se razoarala, motiv je bio prosto ovean: Julica se pokazala ena sa sitnim ali uasno upornim kaprisima, i s malo uviavnosti za opravdani red u kui koji je njen mu hteo zavesti. Doktor Mirko je izjavio da nita drugo nema da kae, da ali to tako mora da postupi, da uostalom ima u tom postupku saglasnost svoje ene, da je bolje rastati se, nego nastaviti ivot ispunjen svaama i zapetim stanjima. Palanka je takvo reenje primila, prvo, uz ironian osmeh, sa ovim dodatkom: Naravno da ti razlozi duhovnom sudu ne bi valjali u drugom sluaju branog spora; ali valjao je gospa Nolin poklon crkvama, kau, vrlo galantan! A zatim, prestala je palanka da se interesuje za prvu fazu dogaaja, jer je polako, neki kau ba iz duhovnog suda, podigla se druga faza, silueta Miluieva. A Milui je odmah zatim siluetirao gospa Nolu: kako izbacuje goste iz kue, i kako je udala Julicu ne po receptu doktorovu, nego po receptu svome. Razgovori se dakle podgrejae. Jedni su branili Julicu ovako: Otkuda odjedared kaprisi, kad ih do udadbe nije nikada imala? A drugi ovako: A ko pod gospa Nolinom komandom moe imati kaprisa! Svi su respektovali doktora Mirka. Kriva je dakle Lazarika. Pa kazala vam je ena od prvog asa, lepo, da je kriva. ta jo hoete, i to palite lampu kad je svetlo! ree jednog dana pametnu re gospa Pava veterinarka. Meutim se u kui gospa Nolinoj ponovila stara scena: Ili da idem u Trst, ili da se udam za Miluia. Gospa Nola, reena da popravi svoju greku, ostala je opet budni prijatelj Juliin, bar koliko je u onaj mah imala suda i uvianja u stvari. Julica nije otila u Trst, jer bi to bila sigurna propast. Udala se za Miluia. Prialo se da je uoi samog venanja Srba bio neobino drzak prema Miluiu, i da je gospa Nola dala satisfakciju svome novom zetu, ali da je skriveno u sebi likovala. Kad je Julica izala iz kue, doao je doktor Mirko u posetu svojoj nesuenoj tati. Kau da je iziao crvenih oiju. Sam je govorio: da gospou Lazariku moe samo vie i vie potovati i voleti, nikako manje. Kad ga je ispraala, rekla mu je: Doite opet. Vremenom ete moda i Julici moi biti prijatelj. Za sada, smirite se, mladi ste, izdraete, zaboraviete. Eto, i ja sam izdrala, ja koja sam glavni krivac. Premda, oiljak mi je ostao, gospodine doktore, i ja mislim da se i vidi.

46

I video se. Nekako se smanjila gospa Nola; manje pravo se dri; smeurala se i povila kao matoro drvo kad preseneti. Nije volela svoga zeta nikako. I strano se potresla kad je, tamo kasnije, videla kako malog sina Juliinog konjakom i rakijom vraaju u ivot. Ve od razlaza s doktorom Mirkom poelo ju je muiti pitanje: ko je kriv za Juliinu telesnu slabost i za njenu prirodu. Da li njihov, pri drugoj enidbi ve ostareli otac; da li Juliina mati kojoj niko ne zna poreklo ni ivot. Ili ona, gospa Nola, koja ju je dovela k sebi da doivi ono to bi za sav ivot podrilo i jaka oveka; koja ju je udala kako je ona mislila da e biti dobro; i naposletku, to je nije onako slabu i staklenu poslala nekuda u svet i ostavila na duem leenju. Ima u meni neto grubo i neotesano. Sree nemam, teke brige vodim, radim kao nadniar, i opet se drim, i ono najgore zaboravljam... Ljuti me to Srba moe sve da zaboravi, a eto i ja mogu... Oca sam zapamtila najvie iz doba kad vie nije valjao; mua su mi ubili; jedina sestra mi je polutua, a ja se drim i zaboravljam... U kui, vaba je napredan, a moja vera krivuda, a ja se drim, i najgore zaboravljam... Sebina nisam; jedan Bog zna da nisam. Imanje ovo uvam kao oi u glavi, a pojee ga 'ala i vrana; ja sam se na njemu samo hranila, ali to sam pojela to sam zaradila... Nikakvu radost mi ne da Bog, ne dadu ni ljudi. Sedi tako gospa Nola na salau, podnimljena nad stolom punom prljavih hartija, rauna i priznanica, i gubi se u mislima i slikama. A salaari pokazuju kako je gospoja osedela i ostarela. Pazi, kakva je, k'o da je grom opalio. Izdrae sve, sila je to. Radi kao i pre, jede kao i pre, a kad za neto prie, see. udna ena: tolika sermija, sve njeno do krajcare, a da je kad togo uzela za svoju kontu, da je kas' ti, otila negde na luft, ili se barem obukla k'o gospoja. Ni par tifletni nema, ni krst oko vrata, ni zlatan sat i lanac. Nosi sat pokojnog gospodara u depu di su joj i stakla za oi; i kad je umorna, tek vidi da je izvadila i sat i stakla i ne zna koje e na nos da metne... Al' to kae, see! I ufati te na mestu di si neto taman mislio da provercuje. Ja, ovaj, jutros zaboravio malo konje da istimarim... ta u, nisam valjda strela, kad ona prid mene, i grmi k'o prorok Ilija... Andrak e znati, nit mi nije bilo, zdrav itav, a posle njene grdnje, kijavicu sam dobio. ovek, a ne ena. Al' opet, kad bolje protudira, ena; bolja i od tebe, Maco, i od svi' vas kol' ko vas je tu Bog il' avo dao. Nijedno dete nije rodila, a kad umre, ii e joj za sandukom familija, oha-a, sinovi, keri, unuci. Usred takvih razgovora upadne ili glas gospa Nolin, ili ona sama. Nije mogla nikada da trpi da dugo buka po njoj misao. Tek skoi, pa je sve prolo. Treba raditi, posao gledati. Saaljenje ju je naroito razdraivalo. Ne kukajte! Ne olajavajte druge da bi mene uteili! Ne pravite jalov inat! Pustite me da ivim dok sam iva! tako je jedared bacila dombu usred jauzna, i varoica je to dugo prepriavala. Po palankama, vreme ima u velikoj meri onu udnu osobinu koju mu pripusuje jedna zagonetka: da je ono to je istovremeno i najdue i najkrae. Biva da od jednolinosti i praznine palanakog ivota stanu svi satovi po kuama; a za ono nekoliko depnih, to idu, niko ne pita, jer se boje odgovora. Zar tek! Uf, nikada podne doekati! nikada subotu doekati! a od jednog do drugog gospojinskog vaara je venost! Vreme se ukamari i stoji, i doe nekima da ga lopatama razdrmavaju i rue. Ima i ona druga strana. Palanake porodice tako brzo klonjavaju, sparuavaju se, prazne se, propadaju materialno i zdravstveno, da vreme jedva stie, jedva traje toliko koliko da se kakav takav uspon ivota ostvari i da bar jedan pas porodice proe. Izikaju ljudi kao trava, i uvenu kao trava. Jedino, slino ponekom busenu ute trave koji pretraje i do Boia, u nekom zapeku kaljuca po jedna ruevina, neka ozebliina, zaostala iza onih to su ve svi na groblju, zaostala da bunca o

47

kuama i imanjima koja su ve i tree ruke promenila. To su oni koje smrt volovskim kolima tegli na groblje, ali ih tegli. Inae, to rekao gospodin Joksim, ekspresno se nestaje. Ekspresno e bankrotirati, evo, cela ta ulica sa finim imenom rimskog vojskovoa. I voa je ekspresno proao. Danas mi gospodin upnik citirao Marka Aurela: Zaas, i bie sahranjen onaj ko je tebe sahranio. Uvek ima pravo avolski gospodin Joksim. Tamo na kraju varoice, zabelela se bila lepo okreena kuica, i u njoj mlad par poeo da ivi, i radi, i jagmi da otkupi malu njivicu sa deset granatih oraha na mei, i sa ermom. Zaas, nestalo sve. Mu na vojnoj vebi nazebao, i umro; ivica oko kue zatrnjala; izlupani prozori zamuzgani i puni pauine; udovica dovela mlau sestru, seosku jurodivu bogomoljku, i jurodiva uva dvoje dece, a zdrava slui. Pa je zdrava nala zdravog i otila. A jurodiva i optina su podigli decu do egrtluka. Pa su egrtii prsnuli kud koji, a jurodiva je prela u policiju da pere apsane, spava u kuli vatrogasaca, jede to policiji ne treba, a uopte se kanda ne odeva. Stari grobar, uvek nakresan i razgovoran, sea se kad su jurodivu, ludu Katu, policiska kola dovezla na groblje, i on je metnuo u mrtvanicu, i celu no se videlo k'o kandilo, iliti svea... a njoj je samo dobri Bog mogao zapaliti tu samrtniku votanicu... ima Boga, i ima uda, narode, i Bog gleda sirotinju... a ja, da sam im'o rezervu sveica, bogami bi joj zapalio, i za moje bi zdravlje bilo... k'o za pakost, dadoh poslednji tuc tamo opet nekoj sirotinji... A to ne zapali kandilo, kad si ve tako milostiv, ej, ia Nikola! Grobar micnu okom, kao u mehani kraj polia. Ajde ti, enska glavo! Zejtina bi! Zejtin je za prenje somova! Svi se smeju. A opet tamo na drugom kraju varoice, na udarcu druma, u lepoj i naprednoj ulici, stajale su jedna drugoj prekoputa: napredna srpska bakalska radnja , i kua Srbina veterinara, koji je lepo stekao na pregledima svinja za izvoz. Veterinar Vasa imao je pametnu enu Pavu, i dve keri koje po ceo dan sviraju u etiri ruke u klavir. Prolaznici zastaju, a gospoice to i hoe. Prozor vrlo nizak i leti otvoren. Vide se dvoje mladih lea, na njima prekrteni amovi od jednakih, svee upeglanih koketnih keceljica, i etiri jednake vitice, zavrene s etiri jednake crne somotske mane. A uje se ili m o l Djeviine molitve, ili d u r nekog bekog valcera... I sve je to ekspresno nestalo, promenilo gazde! Trgovcu se razboleo sin, i godinama je iveo po leilitima. Kad su mladiu plua ozdravila, radnja i vinograd su posrnuli. Vlasnik je sve prodao, i otiao bratu u Maarsku. Odande je mladi pisao drugovima sve dok nije zaboravio maternji jezik. A veterinar se propio. eljeznika stanica, furgoni, transporti svinja, vize svinjske, takse i prijateljstva sa izvoznicima, eto, draga gospa Nolo, to nas je pomoglo, i to nas je sad i upropastilo kuka Pava veterinarka. Pre smo te rei s radou izgovarali, a sad ih se grozimo. Moj Vasa je propao. Uvek pijan. Doktor Mirko se dosta muio oko njega, drao ga i u svom malom sanatorijumu, badava, Vasa bez pia vie ne moe... eljeznika stanica, gospa Nolo, pusta, ima vremena za krenvirle i rakiju i ef stanice, i potar, i moj Vasa, pa tako danas, tako sutra, svrilo se sa onim to znate. Mesec dana posle toga razgovora gospa Pava je pala i slomila nogu, leala dva meseca, i ostala roma. Kad su se svi u kui izmirili i nauili na taku, Vasa je prebaen u pensiju, daleko pre vremena. Na sreu, jedna se ki udala, za Turina, trgovca iz Soluna, jednoga od trgovakih prijatelja oca njezina. Kuu su morali prodati, i onda je gospa Nola troje zaostalih ukuana poslala na sala, dala im stan, a gospa Pavu postavila za vrstu nadzornika nad ambarima i stajama u koje se tovari prodata rana, i koje zakljuavaju kupci. Zet mi antav, nadzornik mi antav. Dri se, Stanojla! Mlaa erka veterinarova neko je vreme nastavila da svira i na salau, u dve ruke. Ali kako se na salau niko tome nije

48

divio, jednoga dana je zatvorila klavir, zakljuala ga, i poela materi da pomae, i pokazala se odlina u novom poslu. Nekada tanka gospoica, pothranila se, pa i razbrektala. Prsti i zglobovi su ti odebljali, Sinka; ja ti kaem da prodamo klavir; nikada vie nee ti za klavir sesti predlagao je otac, i sloila se s njim ker. im su klavir izneli, gospoica Tinka, nekako kao raalovani oficir, malaksala je u dranju, i prestala da krije da se saivela s jednim malim salaarem. A veterinar, kad je popio i klavir, napola je oblesavio. A kad je on oblesavio, salaar je napustio frajlu. Jo deset godina, i sve je to bilo na groblju. Gospa Nola je kupovala sanduke i rake, i izigravala familiju pri pratnjama iz veterinarove porodice. Gospa Pava je umrla poslednja; za sandukom je ila samo gospa Nola, i videlo se da je mnogo alila pametnu i ozbiljnu enu. Sve je izgledalo dobro, i sve se svrilo ravo. To je ono ega se bojim i ja. Ne moe ovek da zna kako je to, i zato. Zato je od veterinara Vase, koji je bio vredan i dobar ovek, i dobar mu, i otac; i od Pave koja je bila ponajbolja ena u varoici, zato je od njih ostao ovde svega nezakoniti sin frajlin, a tom nezakonitom sinu e ostati do smrti samo mati frajla, i nemio zapis u popovskim knjigama... Vala je zmija ona popadija od Vaznesenske crkve: ubode me jue pravo u srce kad me zapita: Hoete li i malog u pansion? Ali mi Bog dade te joj zaepih usta. Neu u pansion, nego na ruke, ako mognem izneti oveka, j! Todor moj da je iv, kako je bio bolji od mene i miraz bi mu odmah spremao... Nemojte biti nemilosrdni, gospa-Tominice! Kad bi prevrnuli knjige pop- Tomine i protine malo unatrag, nali bi nezakonitih tma i tuta i meu paorima, i meu doktorima, i meu svim drugim rangovima, kako se to kod nas kae. ta znamo ta su nam sve radili dedovi i pradedovi! Ja znam toliko da mi je mati odbegla za oca moga i da se zaelo prvo dete pre venanja. A poteni i vieni ljudi su bili posle moji roditelji. I kamo sree da mi je iv taj stariji brat, gospa-Tominice! Sva deca oko mene bila bi drukije voena i upuivana, i srenija, nego ovako. To udno vreme palanako, dugako i kratko, tako se dvojako javljalo i nad dvojicom vaspitanika gospa Nolinih. Srba je nadugako i sporo sazrevao. Gimnaziju je uio u tri varoi i s jednom izgubljenom godinom. Bio je ve dobro ogaravio nad usnicom kad ga je gospa Nola poslala u Be da ui medicinu. Njegove nezgode poslednjih godina bile su tue. Dodue uvek nekako viteke, za neije pravo, i za pravo slabijeg, ali ba zato dosta ozbiljne. Gospa Nola se kao teila Kraljeviem Markom, premda je dobro znala da je to za nevolju samo, da je Marku Kraljeviu vreme prolo. Pred maturu, koju je Srba polagao u susednom gradu, desilo se, meutim, neto drugo. Dola je depea, i gospa Nola je naglo otputovala. Odnela je eir s perjem . To ili je dobro, ili ne valja. Tako su govorili mlai, apuui izmeu sebe. Vadila je novac iz banke saoptio je celom svetu zet. Vratila se gospa Nola brzo, a Srba je poloio maturu nedelju dana kasnije. ta je bilo? Gospa Nola nije muila palanku radoznalou. Saoptila je da je Srba izgubio novac na kartama. Suvie sam mu lepa imena dala. Dodue, jo kao deko, on se sam prozvao Srbom, ali ja sam ga zvala jo i Sokolom... 'Ajd to je nagao na rei i na udarcu... To nam je od dedova ostalo, svi smo takvi. Nego karta ne valja, to Srbi nisu izmislili... Da, da, ko kocku zavoli, teko e biti valjan ovek. Ali, boriemo se, Srbo i Sokole! Jo si u Naninim akama! 'Odie ti meni preko dlake, ili e se zatvoriti pred tobom i zelena kapija i gostinska vrata, a trei ulaz nema... Nema, a kad je o ljudskom svetu re; a Srba bi moj proao i kroz zid, i kroz kljuaonicu.

49

Gospa Nola, oigledno je, ljuti se i brine, ali se uvek i zadovoljno nasmei kad o Srbi moe da kae neto to je na sredini izmeu valjanosti i avolstva. Ali zato vam je, gospoo, va drugi pitomac bez mane vaba, ako ba ne bez mane vitez veli gospodin Joksim, s kim gospa Nola razgovara naroito onda kad palanci treba neto poruiti. Jer gospodin Joksim raznese poruku bolje nego najbra pota, a ujedno je raznese koliko se najbolje moe no pravdi i istini sluaja. Na primedbu gospodin Joksimovu o vabi, gospa Nola uini pokret tako nestrpliv, da se sve to je na krilu drala razletelo na sto strana. Kud mi ba sad meete pod nos vabu! Znam da je odlian, da je prvi, da prvii me prvima, i da ne moe niko ni da ivi od njega, ika vapskog! Skoro je dve godine mlai od Srbe moga, ali ga je stigao, i prestigao. ujem da i profesore zbunjuje. Znam da e biti ovek, i neka bude, zato sam ga i uzela. Ali neu da bude bolji od naeg deteta! Ne dam! Ne dam mu vie srpsku paru, ako i to mora biti!... Ne smejte se, gospodin Joksime; odole smo, ispod planine, arsuzi smo kad treba, i te kako! A vabi zato sve i ide to ga srpska ruka dri i vodi. Kad Srbin nekoga prihvati, on mu daje najbolji zalogaj... A Srba moj, ne moe biti drukije, trgnue se, prionue da bude ovek i on, i bolji i lepi od onoga kepeca... Videste li mog Srbu posle mature? To je visoko, to je zdravo, to je lepo kao gora! Kad progovori, kad zapeva, tice zaute i sluaju ga... Vidim, uvijate vrat, velite: nije to glavno i najvanije. I nije. Ali Srba dobro ui! I pametan je... kad hoe. I kad moe, gospoo Lazari! Jeste, krivuda u njemu neto, ali je jo mlad, a Nola jo ima snage da se s njim ponese. Ne dam da ga vaba osramoti i da i mene osramoti, razumete li!... Pogledajte ih kad zajedno idu. Luka, kao da ga kostima hranim: nije porastao ni pojaao od dvanaeste godine. Bled, sitan, meke kad govori. Mlad, a starac! Da mi opravite zube, Neno; da mi kupite naoari, Neno. Naoari nosi od desete godine!... Oprostite za re, gospodin Joksime: troje su ga rodili, pa opet nema ni snage ni lepote. Gnjecav, sladak, posluan, pokoran. Uf! Ko i sva ova zemljetina. Ovo nije zemlja, ovo je vapski milihprot! Kamen mora da jede, ako e ovek da bude. Da nisam ja kamen jela, bio bi Luka danas lajfer; kao i otac mu, a ne abiturient, kako li se to zove. Gospoo Lazari, ne mislite vi tako kako govorite. Na sigurno mesto je pao va vaba. Kako ne mislim! Jo gore mislim! Isterau ga za najmanju krivicu, isterau ga i bez krivice, onako kako samo ena moe da pobesni. Ako Srba moradne napolje, i on e! Nego u valjda isterati nae dete, a vabu metnuti na njegovo mesto. Bog s vama, gospodin Joksime! Gospodin Joksim se smeje kao ovek siguran u svoju stvar. Ne znam, gospoo Lazari, da li je Bog s mnom, ali je sigurno sa onima o kojima vi vodite brigu... Sutradan, kao da jue nita nije govorila, gospa Nola pozva vabu u svoju sobu, da s njim porazgovara o tome ta e uiti dalje, i gde bi najvie voleo da se koluje. Doekala ga je rairenih ruku. 'Ajde sine, 'ajde, matora moj, da sad malo porazgovaramo kao ljudi. Pa onda, kao da se neega setila, kao da se pokajala za ton, poviknu nekako strogo: A gde je tebi maturantski tap? zato sam ga kupila? Mladi, kao uvek, malo pocrvene, pa tiho ree: Nosim ja tap, Neno, i uvam ga; ali valjda neu pred vas dolaziti sa tapom. E, jeste, ima pravo, Luka; uvek ti ima pravo, avolski stvore! Vidim da si za posetu kod mene obuk'o i sveano odelo. Dobro, dobro, izvini... A ima kanda i rukavice; otkud ti to? Mora ti uvek da izmisli neto mimo na svet. Naposletku, dobro, lepo ti stoje u tom depiu rukavice. Mladi se tad slatko nasmeja i izvue iz depa jednu rasparenu ensku rukavicu. To je Juliina stara rukavica, a dala mi je Paula, i ona i namestila. E, kad su Julica i Paula udeavale tvoj kostim, onda ja vie ne smem da se meam... A sad sedi, Luka, sine, i kai mi ta bi uio, i kuda bi eleo da ide. Srba e u Grac, i uie za doktora. Odma da ti

50

kaem, da sam to ja izabrala, nisam mnogo pitala... 'ou sina kao doktor Mirko... A ti, eto, dajem ti pravo da sam bira... Da ne izabere i ti odnekud medicinu?... Kau da to dugo traje i da povie kota... Ali, ja velim, to god se ljudski radi, i podue traje i povie kota. Fala Bogu, kad sam dola dotle da o tome s vama razgovaram, da vas spremam za velike kole, iz kojih ete mi doi gotovi ljudi, radost moja velika u starim godinama... Dakle Luka-Lukice, kai ta ima i gospa Nola pomilova mladia po kosi, oigledno da ga ohrabri da bude iskren i slobodan. vabi se odjedared zgri lice, a oi se zacaklie od suza. Detinjski iskreno priznade da su ga otac i gospodin upnik nauili ta e rei, ali traili su od njega da govori samo u svoje ime. Gospa Nola ga pomilova jo jedared po kosi. to otac tvoj lae, to da ovek i razume, za tvoje dobro lae, otac je! Ali upnik! More, ja tebi, i svima, odavno govorim da su vapski popovi lisice! Ono, zna, pravo je rei da i nai nisu bolji. Moj prota i tvoj upnik, svejedno. Ueni ljudi, dobri ljudi, vredni ljudi, ali tek proviri lisiji rep... Nego, ded, reci ta je to to oni ele, moda u se i ja s njima sloiti. Da uim tehniku, i to u Belgiji. Pobogu brate! niti znam ta je to, ni gde je to! Mladi objasni da je to kola u kojoj bi on postao inenjer, i da i to dugo traje i dosta kota, i da je jo Belgija mnogo dalje i od Graca i od Bea. E, sad mi je jasno. ta je inenjer, znam. Dobro. A sam mi reci iskreno, ta ti misli, ti, bez upnikove glave? Ja sam mislio da uim latinski i grki u Beu tamo su uvene katedre za to i da onda postanem profesor ovde u gimnaziji, gde sam se uio, i da i vama pomognem koliko mogu. Sluaj, Luka, mi sad govorimo kao ljudi. Lepo je to si skroman i zahvalan; ali tvoj bivi direktor mi je kazao da si ti mladi lepih sposobnosti, i da tebe eka moda neto to se ne postizava svaki dan. Tako mi je kazao, a on zna ta kae, pametan ovek, i dobar, i voli ake kao svoju decu. Ja sam smatrala da mi je dunost da ti priznam ta gospodin direktor misli. A da mi nije dunost, ne bih ti, bogme, ni kazala. Mlad si, uobrazie ko zna ta, postae kao onaj gospodin Joksim: i pametan i lud. A sad da ja tebi kaem kako ja iskreno mislim. Znam da se u gimnaziji ui latinski i ti i Srba ste imali iz latinskog najbolje ocene ali znam i to da se tvoji popovi po ceo dan mole Bogu latinski, i kau, i s papom latinski razgovaraju... E, sad, ako ti dobro naui latinski, moe da se desi da se to uje, i da postane pop. A pop nee biti, dok si u mojim rukama! Gospa Nola poe bre da govori. Ako ste to ujdurisali, tvoj upnik i ti, vala ste se prevarili! Niti e uiti latinski, niti e biti profesor za latinski jezik, niti e meni pomagati i petljati se u moj pos'o! nego e ii onamo gde maloas ree, i svrie kolu za inenjere... Vidim da gospodin tab, varoki inenjer, lepo zarauje, i lepo ivi, i bogami je lepo izradio one poslove oko kanala i ribarskih naselja. Ne kicoi se, dodue, kao doktori i advokati, nosi izme, i ba i blatave izme, ali to i jeste znak da ovek s mukom zarauje, a tako i valja zaraivati... izme ve ima, vabo! smeje se Nana. Ima, zna li? i jahae pantalone. Srba poele to za sebe, a ja ne dadoh drukije nego da i ti jae s njim... Kad u vas videti zajedno na konjima? Onaj divljan ne skida se s konjskih lea. Dok se jednog dana ne prebije... Kae mi Josa da uda radi, da je pojahao besnog Labuda i nauio ga ta je bi. Ja ba nisam tako pasioniran jaha, Neno. Ali e mi to trebati moda. Gospodin upnik kae da bih ja bio fabriki inenjer, a fabrike su obino podalje od gradova. Fabriki, fabriki, svejedno, samo da valja. Kad gospodin upnik kae, valjda i vredi taj fabriki inenjer... Nego, reci mi, bogati, kakav svet ivi u toj zemlji u koju se sprema? Govori li se tamo vapski? Govori se francuski. Ne govori se vapski! E, onda e jo pre tamo da ide! Ba volim da ne govori vapski celoga veka. Nastala je sad scena dirljiva i topla. Sa svojim vapetom gospa Nola je prola kroz jedan trenutak kakav se

51

u njenom ivotu vie ponoviti nee. Sirota gospa Nola! Nije slutila kako je teka i velika stvar biti mati do kraja. Desetak dana kasnije, pred vee, gospa Nola sedi u svom knjigovostvu i rauna. Nije ba vedra. Godine slabije u ekonomiji. Pa jedan brak razveden a drugi sklopljen; miraz, opreme, boleljivo dete Juliino, markiz mnogo troi na odelo i druge takve gluposti. Pa dva mladia treba opremiti i poslati u svet, i svakog prvog spremati gotov novac za njihovo izdravanje... Pa je advokat neto zabrljao s prodajom mlina, a Jevrejin tajn je ravo pekulirao kad je dolo da s mojim novcem pekulira... Odjedared, neka graja u avliji, i neko ludo guranje uz stepenice, i ludo smejanje. Gospa Nola ustade da vidi, kad se vrata njene sobe otvorie i upadne udno drutvo. Napred Srba i Luka u jahaim kostimima, a za njima svi mlai, i dva egrta, i dvoje komiske dece. Cie od smeja. vabi zavezana ruka salaarskim arenim pekirom; na bradi mu veliki flaster; koulja pukla na leima; pantalone se izvukle iz izama, i na jednoj se nogavici otkinula sva dugmeta. Prsnu u smej i gospa Nola. Prsnu u smej i vaba. Tvabuta, Neno! i digao dva prsta. Gorom jezdi Toplica Milane! peva Srba, lep i vitak i slavan u onom odelu, kao vitez iz prie. E, moja nevoljo, moja glavoboljo, Luka sine! tvabuta si pao, i triput se ugruvao! Nita, nita, od tog deca rastu! I nastade onda jedno prianje, ivo i puno slika. Srba pretstavlja konje i jahae, vrti se po sobi kao vetar, skae, milo mu je to je lak i mlad. Uh, Nano, ne znate vi ta je trk i galop po ovoj naoj ravnici! Konj da sam, a ne jaha, pa bih bio srean. Kakve galije po moru! Ravnica beskrajna, i dobri konji, pa lepe lepote i veeg uivanja nema. Ja na Labudu. Josin Duko na Cvetanu, a Luka na kobilici Milici. Opet smej i podvriskivanje. egrt jedan se prevrnu triput na rukama: ivela kobilica Milica! Pa kad prsnusmo, Nano, nestadosmo! Duko propade u sunanoj praini kao u ambizu; ja srast'o s Labudom, i vritim s Labudom, i vetar nas nosi, i zemlju ne oseamo, i nigde kraja polju. A Luka na uva krug oko salaa, i pojahuje i odjahuje i kad hoe i kad nee. Smej. Srba i Luka se uhvatili i igraju, a gospa Nola pocupkuje u mestu. Otvaraju se vrata, ulazi doktor Mirko s materialom za zavoje; a kad vide u emu je stvar, poe i on grohotom da se smeje. Pred kuom se skupio svet; gospa Nola s balkona pria i ali se, sva ulica oivela. Raskalana deca upotrebila priliku: ne dadu fenjerdiji da rairi merdevine; ukrali su perearu dve perece; jedan mali je skoio u vreu sa soivom pred bakalnicom; devojica neka rairila keceljicu i ne da policajcu da proe. Ispada na balkon Srba, i na ulici se ivot pojaava. Vidi svet lepotu i mladost, i raduje se mlado i staro. Lakovane izme, jahae pantalone na dugim pravim nogama fino se uborale, kao sneg bela koulja raskopana i otkriva divan vrat, glava zavaljena, kosa lepra, drzak i samouveren smej izbacuje bele zube, a rairene ruke se povijaju kao dve tanke grane. Gospa Nola sela na stolicu i brie oi. Te noi dugo se nije digla od stola za raunovostvo. Kao obino posle veih odluka, osetila je neku teku odgovornost, i skoro griu savesti. U takvim trenutcima njoj je dolazilo jasno do svesti da se ona nikako nije uivela u posed, i ne moe da smatra da je njeno ono to je bilo Lazarievo. Muilo ju je i te noi zbunjeno neko oseanje da ona s tuim imanjem i odvie po svojoj volji raspolae. Iziao joj pred oi mu, pokojni Todor, nesreni ovek koji je glavom platio to je bogat. I dohvatilo je ono njeno vazdanje nerazumevanje bogatstva, nemar za bogatstvo, i kao neki strah od novca i imanja. Taj stra' me je valjda i nagonio da pouzimam gomilu dece, da bi nekako spala s mene odgovornost zbog onoga to imam... Sauvaj, Boe! strano je biti

52

bogat uzdahnula bi gospa Nola u sebi. Pa bi onda poela da nekako silom krivi pravu misao: Todor je poginuo da ona postane bogata udovica, i da bude bogat bog te pita ko. Igra mi ponekad sve i pred oima i u glavi... Meni lino nita ne treba; ja troim na sebe koliko i neki moj salaar, a radim kao i neki moj salaar... Niti sam kuda ila, niti to videla i nauila, niti kakvu zabavu imala, niti neki luksuz terala... Todor poginuo, da bi novac uzeli drugi; ja radim i uvam, da bi novac uzeli drugi... A ti drugi tu bi gospa Nola uinila rukom gest kao da neto goni od sebe, pa ga onda opet zadrava. Mislili smo Todor i ja da e nam Julica biti ker jedinica. Ali Julica ni u emu nije htela ono to smo mi hteli... A i novaca je bilo vie nego to za jedinicu treba. I za taj suviak, eto, zakaio se, valjda po Bojoj volji, narod jedan koji Todor moj na drugom svetu nee poznati, i moda e mene pitati to sam tako radila. ta u rei? lajferov sin, crkvenjakov sin, frajlin sin, Paulin sin, Juliin sin... Lepo drutvo, moj Todore, uvedoh ja na tvoju sermiju! Ali dobro inim ljudma, Todore, i to valja za tvoju duu, i ko zna jo za ije due, jer su na velikim imanjima uvek i veliki gresi, govorila je moja mati... Mene valjda zato vie nisu napastvovali razbojnici... Ima i bez njih grabei: grabi advokat, grabi Jevrejin, grabi drava, grabi i Bog gde se suvie nagomila... Smanjuje se polako Todorovo imanje... Moda ja ne umem dobro da vodim; moda mora da se smanjuje kad se toliko ljudi od njega izdrava; moda Bog pregleda stare raunice Lazari i popravlja greke... esto i ja sama sebe pitam to to bi me Todor pitao: da li dobro i pravo radim, da li u izdrati sve to na sebe uzeh... Srba i Luka, to nije vie prosta raunica, ni jedna trpeza. Nije to vie sala, nego je beli svet... I jo je Srba uvek dvostruko raunovostvo! Govorila sam s njim, pokazala mu da se polako krnje i gotovina i prihodi; ali on nema strah od briga, i nema, to je stranije, onu muku volju da tei da zaradi i privredi... Veli mi, na moje zaprepaenje: Da se ostavim kolovanja, Nano, da idem na sala da ivim; kako Bog da, dotrajae valjda ona zemlja da i nas sve jo prehrani. Kako govori, dijete, zaboga! Zemlja e roditi i hraniti dok je zemlje, ali koga e hraniti, to je pitanje! E pa dobro, Nano, onda nije vajde, moram znat izuiti i hleb zaraivati... Ili, bolje, moram se dobro oeniti... Znate, koga mislim da uzmem? Tano onu curu koja bude sala na u svojim rukama imala, pa bila koja bila. Ne mogu ja, Nano bez dosta beloga hleba i bez dobrih konja! Pa se smeje kao lud. Daj Boe da sala drite svi zajedno, ako ja sutra umrem. A kad se vas dvojica zbrinete, zna se ko e ga drati: moja sestra, Julica, a ona nema erku za tebe! Nemoj tako naprazno da govori, Srbo! Grehota je i zbog pokojnog Lazaria. On vas pomae i izdrava i sa onoga sveta. Njegovo je, Srbo, sve to jedemo i troimo, to ne zaboravljajte due njegove radi, a i vaih dua radi... Idi sad, teko mi je... Nemirna je bila gospa Nola te noi. Posle ponoi je ustala, ispila au hladne vode, obukla se i poela da hoda po sobi. Kroz razreene alone ulazila je meseina kao srebrna lepeza. Gospa Nola proviri na ulicu. Preko puta, sam sitan palanaki duan. Sva vrata malo krivo uzidana. Na uglu, kamen, pola u kuu pola u trotoar uzidan. S toga kamena danju deca skau, a sada noni straar na njemu sedi i drema. Pored njega je pas i vrea u koju kupi sve to po ulicama naie ili kroz plot ubere. On se povlai im zora zabeli, i kontrole nad njegovom vreom nema. Gospa Nola u odjedared kako vetri dobaci odnekud motiv tamburice. Pa onda stie i vetri, zadrma bagermovo granje, senke granja pretrae, kao prsti preko harfe, po gvozdenim ipkama velike kolske kapije. Potera vetar i neto plehano preko kaldrme. uvar se tre oda sna, zgrabi ono plehano i strpa u dak ne gledajui. Zaue se tad jasniji glasovi mladiski, i uz njih pratnja tamburica i braa. Iz ulice od reke ispade drutvo. Napred Srba. Udara u ive, i igra. Zavrti se kao igra, poe neki korak napred, pa se

53

zaustavi i izvodi korak u mestu. Za Srbom jo tri maturanta. Naposletku, zaostao, i nesigurna koraka, vaba. efleisan, valjda prvi put u ivotu. Gospa Nola se zgranu, umalo ne viknu, ne zna ni sama da li od zauenosti ili od radosti. Razgovetno dooe do nje pesme i rei. vaba uhvatio peeve od kaputa, valjda da se pridri, pocupkuje oprezno, i dosta prijatno malim jednim tenoriem peva: Ne fole me ni odac ni majka, Al' me fole karava Ciganka. Da li se u gospa Noli die mladost, ili slobodan ovek s planine, tek ona stra dole, otvori vratanca u kapiji, uvue unutra i mladie i uvara s psom i vreom, probudi jedno mlae, i doekae zoru u raspoloenju koje je teko opisati, koje se kao san doivljuje, i kao san samo i ostaje. Posle, kao uvek o svemu, priala je gospa Nola i o tom lumperaju svakom ko je hteo to da sazna. Nismo mnogo pili, a nismo ni mnogo larmali. Pod ambarom na slami smo probali da igramo kolo, ali snage za kolo nije bilo. Mia bokter ne moe od rakije, mladii ne mogu od vina. Svi polegae; a u mene ula i neka radost i neka tuga, pa samo suze gutam. Hodam po sobi, i ini mi se na salau sam, i Todor jo iv, i ja se spremam u moj kraj... Pa onda opet znam da kraj svoj nikada videti neu... Pa mi izau pred oi Srba i Luka... Spavaju sad tu, kod mene, ali ko zna... Hoe li biti sreni? A ba i sve da bude dobro, i pamet, i lepota, i zdravlje, opet, kada god ih pogledam, mislim u sebi: ovek je kao rosa, moe za njim zaplakati kad hoe. I ona zora je bila od rose. Prola. Nikada se vie nije sastalo to drutvo. Bokter je udao ker u Dalmaciju, i uvao zetov vinograd dok nije umro od vina dalmatinskog. Jo iste zime umro je jedan od onih maturanata koji se bio upisao u bogosloviju. A zatim su se nizale godine koje gospa Noli nisu vie donosile radosti. Zet njen proglasi se ateistom. Jedva je skromniji deo palanke nauio re, a kad je razumeo o emu se radi, bezmalo da kamenuje bezbonika. I kolovani ljudi se uzbunili. Badava je gospodin Joksim aptao: Bankari, apotekari, et cetera, to vam je svet koji i mora biti ateist, jer ba nita o Bogu ne ume misliti. Ljudi se i dalje bunili i skopo pretili. Palanka ima od vremena na vreme potreuzrujavanja i junakog stava; i kad pone neto braniti, naroito neto nerealno i sveto, zanese se do mahnitosti. Gospa Nola je morala skloniti zeta, poslati ga za neko vreme, toboe nekim njenim poslom, na put. A zet je upotrebio to vreme da proita jo neke ateistike knjige, i kad se vratio, presreo je tatu s nekim potpuno besmislenim ispadom protiv Hrista. Pri prepriavanju tog dogaaja, neki su pretstavljali kako je gospa Nola, pobona ena, isterala bogohulnika iz kue; i drugi su govorili da je gospa Nola tom prilikom postavila tanu diagnozu svome nesrenom, i inae ludom zetu. Milui je poeo da zlostavlja enu i dete. Palanka je vrila. Prota je govorio o antihristu, svet o sotoni, babe su palile svee. Po drugi put je Julica od mua prela u stan svoje pomajke i sestre, sada sa detetom. Doktori su odveli markiza na posmatranje i nali da na telu i na dui ima bolesti. Julica, na iznenaenje cele varoice, ostavlja dete u kui sestrinoj, a ona se vraa da neguje mua. Sluaj je bio tako teak, i tako pun razvojnih mogunosti, da je palanka prosto otvorila biltensku kancelariju. Iz dana u dan je bilo novosti. Ludak je govorio i pisao itave rasprave protiv Boga i Hrista. Ali je dolo i neto retko runo na bolesnikovo telo: straan svrab u unutranjosti debelog creva. Nesreni ovek, u potrebi eanja, razvalio je sam na sebi uasnu ranu, uvlaio pesnicu, i kaljao se

54

nedostojno i punio kuu smradom. U Julici se odjedared pojavi snana ena i poten ovek. Perinova krv. Pisala je sestri: Poalji mi neko slue, ako ko htedne na ovu nesreu doi, i negovaemo Lazara i trpeti ga dokle god se moe. Od tebe sam, Nano, nauila da se tako radi u nesrei. A dete mi, molim te, pazi, slabako je, nismo mu zdravlja dali ni ja ni otac. I tako je gospa Nola stekla opet novog pitomca. Svet ju je prosto poeo potovati kao muenicu; nudila se palanka iskreno da pomogne. Ali gospa Nola, bar pred svetom, nije ni malaksavala ni roptala. Pitate, kako smo i ta radimo Julica i ja. Ne plaemo. Suze su za male jade, moja gospoo. Obadve radimo ono to nam je sad pos'o. Julica zapira mua i povija ga u pelene, i uti i trpi. Ja traim ko e te pelenke prati. Znate li koga, stariju neku enu, da mlado stvorenje ne zarobimo za dobar novac. Platiu ta se ustrai, iako mi je sve tee dobro plaati. to kau tamo kod nas: razjazilo se i razliva se u sto rukava. Lekari su podelili miljenja. Jedni su tvrdili da kod Miluia postoji taj svrab; drugi, da je to fiks-ideja ludaka. Svakako je i za radoznalu palanku sluaj Miluiev bio jak. Nesreni ovek, nekada areni detli na promenadi iji se prsluk video na sto metara; markiz s lornjonom, i tankom palicom koju je vrteo propisno u vidu motovila; tati ljubitelj novca koji se hvalisao bogatom enom i naslednicom gospa Nolinom eno ga sada truli kao gubavac, i sipa neprestano hulu na Boga i Crkvu. Gospodin Joksim miri i cedi: Za pakost, nee da grdi i popove, bilo bi sirotoj gospa Noli malo lake. Niko, uostalom, sada nije sluao gospodina Joksima. Ono to se deavalo u Juliinoj kui, bilo je neopisivo. Lekari su navaljivali, i pretili silom, da se ludak vodi u ludnicu. Julica je uporno govorila da ga ne da od sebe ni milom ni silom, jer zna da bi ga, takvog, u ludnici muili i tukli. I tvrdila je da njoj nije teko negovati ga: i objanjavala da, kao kod svake bolesti i nesree, i tu nisu svi dani jednaki, da nailaze dani odmora i za bolesnika i za one koji ga gledaju. Sem toga, iz ludnice se opirali da prime oveka sa strahovitom boleu tela. I tako je sve ostalo po starom. Gospa Nola je sad vie no ikad volela Julicu, i sve joj inila videi je tako hrabru, pravednu i milostivu. Trzanje usta, sasvim se izgubilo sada. Lepota Juliina dobila je uopte ono to joj je uvek nedostajalo: duhovni izraz. alost utoliko vea. Trebalo je da bude nesrena i prokleta, pa da se u njoj pokau ovek i krv govorila je gospa Nola, plaui gorko i bez uzdravanja. Grehota je da kaem, ali sad mi tek jeste roena sestra, i poginuu za nju. I ginula je, samo polako. Strahovito se promenila, zbabala se; stalno je bila glavoboljna, i tuila se na istrzan san, na guenje, na bol u grudima. Poslove je dosta zapustila. U kui je poela da tedi neprijatno; plaila ju je duga bolest Miluieva i dalja sudbina Juliina i njenog deteta. U crkvu je prestala ii. Prota doao da je poseti, i da zapita to je nema, da nije pala u greh da na Boga ali. Kako bih na Boga alila, gospodin proto! Meni je zaista Bog poslao decu, jer nijedno nisam rodila, pa e mi dati i snagu da ih podrim dok na noge ne stanu, i dok nesrea mine. Ona e minuti, jer je Bog pravedan... Ako bi se ipak desilo da malakem, duom ili telom, verujem da e mi Bog dati smrt brzu, da i ja ne stanem Julici na muku... A u crkvu ne dolazim prosto zato to sam nemirna. Nijedno mesto me ne dri. Jednako hodam. Ne bih vam sad mogla stati u onaj sto i otstojati na jednom mestu slubu, poto je ceo svet. Hoete li da se desi da ponem juriti kroz crkvu? pomamie se svet protiv nas: da smo svi poludeli. Gospa Nola se prekrsti i sklopi ruke. Brige su mi, gospodin proto, mnoge. Za ove tri godine, vi vidite i znate to je o v d e. A ne znate da je Srba za to vreme pojeo jednu njivu. U jedan mah sam morala da zajmim novac, ja, Lazarika, najbogatija ena u okolini. Juliinu celu kuu ja sad izdravam.

55

Miluiu su dali iz banke malu pomo; mlad je propao, nema prava na to bolje i vie. Nesrenik, kad odem tamo, napada me strahovito. Sea se sigurno da sam spreavala udadbu Juliinu za njega, i mrzi me. Trai mi testament: Da vidim, kae, da niste sve ostavili Hristu. Mlai se smeju, a ponekad, verujte, nasmejemo se i mi... Crta plan zemljotresa koji e sruiti sabornu crkvu u Beogradu. Otkuda odjedared Beograd! Pa onda pria ta sve Bog dri u pisaem svom stolu, i tvrdi da tamo ima i on, Milui, jednu svoju menicu... Vala je i ima, i nikada je nee platiti... Odavno sam ja videla da kod njega mali tavanak (pokazuje na teme) ne valja... To je najtea Boja kazna... Bolje ma koja bolest, samo ne nerazum... Sakloni Boe! Ne zna ovek ta radi, ta govori, ta je poteno i nepoteno... Neharni moj zet mora da je mnogo Bora rasrdio kad mu se tako pamet prevrnula... Tamo kod nas, pod planinom, bio lud ovek; po umi hodio, s travama razgovarao, k'o neki svetac. A ovaj se, Boe prosti, umrcinio, teko njemu, i onoj njegovoj eni i detetu, i nama svima. Sedam godina je markiz trunuo u gadu i hulio na Boga i na nebo. Kao sve to produeno traje, izgubio je i Milui od tajanstvenosti i od patetike. Palanka se davno ve nauila da sa smehom slua skandaloznu kroniku neba i zemlje, kako ju je ludak izmiljao. Kad su mu jednog dana doneli malog sina, koji se kod gospa Nole lepo popravio, otac ga je doekao: A, ti vrlo lepo izgleda. Sigurno si pun para. Tamo kod tvoje stara-majke svraa Gospod Savaot, pa vam je svima dobro... E, lepo, lepo, da si iv i zdrav. A tata e tvoj, evo, skoro lipsati! I treba. ujem ovde od poseta, ceo dan, da ti je mati jedna svetica, dakle ja treba to pre da selim... I onda pone da se smeje runim smehom bezumlja i pakosti. Daj Boe, da i ova Julica ne poludi kraj njega, govorili su ljudi. Ve je i celoj varoi dodijao! Svrilo se najzad prosto, i kao neoekivano, sa optim iznurenjem. Bolesnik je utihnuo, pobeleo, prestao da jede i da se isti, sasuio se do kostura. Umro je jednog jutra dok mu je ena spremala neki tej za apetit. Kao da se iskrao iz ivota, on, koji je iveo s tako mnogo buke i tegoba. Teko je bilo verovati da e se ta strana soba isprazniti. Kad se ispraznila, gospa Nola tek onda pravo pogleda u Julicu. Pogrbila se, propala u licu, kosa njena od peenog zlata potamnela i dosta ispala, ruke ogrubele od tekog posla i veite vlage. im sedne, zadrema. Ispranjenu sobu, uostalom, celu kuu, opravili su, da bi je izdali. Ali je teko bilo izdati je, jer niko nije eleo ui u trag stranog i prokletog bolesnika. Jedva, za male novce, uze kuu pod najam Jevrejin tajn, da bi je posle dve nedelje prodao za dobre novce u nov najam, srpskoj crkvenoj optini i srpskom gimnastikom drutvu, za razne priredbe, besede, predavanja, igranke. Julici krivo. Advokat se buni i hoe da tui. Gospa Nola odmahuje rukom, odbija: Odovud Jevrejin, odonud popovi, propali smo. Iste veeri, kad ju je na ulici zadrao gospodin Joksim da vidi da li je taj kandal s kuom zaista moguan, gospa Nola i njemu mirno ree: Moguan je... I da vam kao pametnom oveku kaem jo neto: to je znak da polako, polako idemo nanie. Kad vas bestidno ponu varati i erupati, to je siguran znak da miriite na propast i leinu. Ali molim vas, gospoo Lazari, tu je vaa crkvena optina, vaa, kojoj ste toliko inili, ona je u pitanju. Svejedno! Crkvena optina, ili ko bilo drugi. Kad pone nizbrdo da ide, svi pomau rado. Jedne veeri, sede gospa Nola i Julica na malim seljakim stolcima mebl koji je donela Stanojla Perinova i razgovaraju. Na krilu gospa Nolinom je mali Bata Milui, a u njegovom krilu korpa, a u korpi maka i areni plajvazi za crtanje. Pogledaj ga dobro, Julice: po liku, ista i jasna baba Talijanka, tvoja mati; a na tebe je tih i posluan, i opet

56

nekako svojevoljan i odluan... Nemoj, Bato, maku ljubiti i plajvaze lizati! Aja, badava babaNana grdi i pokazuje tap; je li tako, Bato? Bata se smeje, dohvati maku za dva uva i ljubi je. Eto, vidi, ba kao to si ti Miluia dohvatila za ui. Nano, tebi je uvek do ale. More Julice da vidi, i nije; nego htedoh rei da je srea to mali od oca nema ba nita. I ne treba mu. Bog neka vidi Miluievu duu tamo gore, ako moe, a me nama, ljudma, nije ostavio dobru uspomenu. Meni je bio dobar, Nano. Voleo me je mnogo, dok se nije razboleo. Neim me je privlaio, to ne moe da se kae. I ne moe i ne treba. Ostavi to, Julice. Nano, kandilo na grobu se gasi i gasi. ta u mu ja. A moda ne palite kako treba. A moda i ne treba da gori; dosta si ti gorela i za duu i za grehe njegove ovde na zemlji. Da nisi zaborvila: sedam godina! Pogledaj se kakva si. Teko se i sporo popravlja. Julica udari u pla. Gospa Nola ustade, iznese maloga u hodnik da se igra, i vrati se. Govorimo pred detetom to ne treba. Deca sve pamte i razumeju. Ne plai, Julice. Mu tvoj bi trebao tamo gore da plae za tobom, i da on tebi pali, ne kandilo, nego, vala, bengalsku vatru. Bogatu bengalsku vatru sa zvezdama, i ruama, i petlovim repovima, i zmajskim prdeljcima... ta se smeje? Tako se to zove. Plane zmaj, zelen i plav, i iz njega pucketa, i razleu se crvene bobe... Znam ja, kupovala sam dosta bengalskih vatri, i za cara, i za Srbu... Sluaj, sestrice. Mlada si, popravie se i bie opet lepa. I, oprosti, bie valjda i pametnija... Trei put se valjda udavati nee. Jedared te ja nesreno udomih, drugi put ti sama. Nema sree za udaju, i ostavi se udaje, pa da te sami beli golub zaprosi. Ima dete, predaj se njemu. Nita lepe i slae za enu nego dizati dete, i biti majka... Koliko bi tebi tee bilo u ivotu da ti ja nisam bila i majka, a ko zna ta bi bilo od mene, u ovom kraju, i pored Todora, da nisi dola ti. Ti si bila srea i za sirotog Todora; sea li se kako te je voleo i mazio? Julica uzdahnula duboko i ini rukom znak da je i to izgubljeno. Nemoj se uzrujavati, i ne uzdii, pokazala si da ume biti jaka. Ded, da ti ja lepo obriem oi, tvoje lepe oi... Iscuri oveku na suze sva snaga, i ostane kao krpa. Jesi primetila: ene se isplau, a posle slatko zaspe... Ne daj se! I ne dam te ni ja... Brige moje su sve vee, sestrice, potrebna si mi, ima da podupre gde ja ne stiem. Da, da, ne gledaj me. Daemo sad i tebi jednu njivu, i tajervagn, pa smo onda same ene upraviteljke: ja, ti, Pava veterinarka. Sve smo se udavale, i sve ne moe biti lepe usreile... Kaem ti, beli golub da te zaprosi, teraj ga, dok se nije nazvao mu . Julica se razvedrila, smeje se. Nano , blago tebi, tebi je uvek srce na alu. Nigde te nema u svetu! A zna li, Julice, meu nama budi reeno, kau da gospa Pava pomalo pijucka. Ne udim se, i neu joj ni zameriti, dok su joj rauni u redu, i dok dri meru u piu... Pomozi Boe! Pava pije, nas dve emo dobro jesti, pa e valjda biti snage da sauvamo Todorovo imanje. Tu gospa Nola duboko uzdahnu. A zna li da ga jednim delom ve nema? Krnji se. Povie nas je na njemu, i krnjimo ga. I, sree nemamo, kanda, Julice! pa se i zato krnji... Ono, pravo rei, posmatram oko sebe i vidim da se sve krnji i smanjuje! Gazde koje sam zatekla kao nova mlada, ne postoje vie. Grabe ljudi, pa strae, pa drugi grabe ono straeno, i sve je, Boe prosti, kao neki ringipil: Ju-he! Ju-he! pa sii dole, drugi e da uzjae... Moramo tedeti, Julice. I ti ima dete, i ja imam dece, i povie, ko zna, moda sam ih i preko rauna pokupila. Nano, svi kau da si dobro radila kad su uzela nas puno da nas vaspita i koluje i bude nam bolji roditelj od roditela. Nemoj se kajati, meni je onda teko i ao. Mi emo ti pomagati, brige emo deliti. To te i eka, sine; ja te, eto, brigama razgovaram i teim. Ali, ta u, mora znati sve, jer ti e ostati da upravlja ako ja sutra umrem... Imanje to, Julice, nekako nije blagosloveno. Nisam baba kartara, zna me; ali je tako kako ti kaem..

57

Samo, pitam se, i ba pred tobom, Julice, da i ti zna, pitam se koje je imanje blagosloveno? ... Ide sad i ti po groblju, e, pa kad ve ide, poi malo okolo naokolo, i vidi kako tamo gore izgleda palanka i njen otmjeni i drei svet. Sve poispropada! Proetaj i proitaj ta je bilo s bogatim i besnim Vlaoviima, pa Lukiima, pa Kraunima, pa sa, ne znam ti ja, grofovima ili plemiima fon Opreama i to samo za vreme otkad sam ja ovde, i neto malo od vremena o kojem mi je Todor priao... Todor sam mi jedared ree: Stanojla, nije mi, k'o jednom gazdoviu, lako da to priznam, ali eto vidi i uje to ti propovedam: sve sami siromasi idu u groblje! Todor ree siromasi , a ja velim p r o p a l i c e. Ju-he! dok su puni ambari; ju-he! i kad su prazni. Dugovi, menice, sramota, la, prokleta la, laemo se dok moemo jezikom la da drimo, i naposletku groblje, sirotinjski dom. Zar to nisu propalice! Zvona zvone, nose poslednjeg g o s p o d i n a Vlaovia. Duan i ruan. Sve prodao. Jedna njegova njiva, zna ija je? naa. Dokle? Zvona zvone. Nose Nolu Lazariku. Vjenaja pamjat, ali njive njene zna ije su sada? Gospa Nola pogleda u Julicu. Zaspala. Dobro to je zaspala. Nije to razgovor za mlad svet. Odmaraj se, muenice. Gle kakve su joj one njene divne staklene ruke... Moram je dobro osigurati, i to pre. Starim naglo. Jedem, srce mi u salu, veli doktor Mirko, i ne valja, veli, to me jednako u potiljku boli glava. Krv pritiskuje mozak. kae moj doktor Mirko... 'Ajd neka pritiskuje; svako svoj pos'o zna i radi. Na grobu Miluievu kandilo nikako nije htelo da gori. Udovica je menjala i zejtin, i au, i celu napravu, ali badava. Zaplamti, zacvri, i ugasi se. Ili gori mirno dva, tri minuta, i odjedared se usuli kao da je neko odnekud dunuo u plamen. Kako je to znala grobarka, znala je i cela palanka. Groblje je kronika grada, a grobari su vrsta lokalnih novina. Grobarka Nata doekuje i izvetava i one koji veruju u bapske prie i one koji ne veruju. S pravima razgovara odmah dalje, o uzrocima pojave, o krivicama odgovornih i neodgovornih faktora na nebu i na zemlji. Druge vodi na grob Miluiev, i moli, kao neki suguran laboratorist, da sami probaju, da sami preduzmu to misle da treba preduzeti. Zaprepaenje osvedoenih raste, i privlai radoznalost neosvedoenih. Jeste ve bili da probate zapaliti? pitali se ljudi na pijaci, po radnjama, i na drutvenim sastancima. Na gospa Nolinu molbu, otili su jednoga dana inenjer i doktor Mirko: Da pametni ljudi nau uzrok i smire svet. Jedan sat su probavili doktor i inenjer na groblju, i sili su me svet sleui ramenima: Ne gori. Gospojinska i Vaznesenska crkva oivele. Svee, molitve, apat, vodice, ikonice, vani razgovori s protom i s pop-Tomom. Prota pretura stare knjige: nee li nai slian sluaj, i videti ta crkva i njeni sluitelji moraju, i ta smeju preduzeti da bi pojava ili nestala, ili se zabranila, ili se kao primer neverujuima uvukla u red demonstracija radi straha Gospodnjeg. Pop-Toma i gospa-Tominica postadoe pravi misionari: propovedaju, ue, prete, ispovedaju palanku o stvarima koje su svi smatrali da su davno likvidirane bez suda ljudskog i Bojeg. Bibliska vremena na reci Tisi, ree gospodin Joksim, i sloi se, na jednoj maloj konferenciji, da se pokua s vrstom zvaninog uviaja; jer, naposletku, ne moemo dozvoliti da Milui, poto je Boga odrekao, obori nam sad i silu zakona. Ja imam, verujte ozbiljnih tekoa u sudu. Nastao je Boji sud, i neemo da se pokoravamo gospodin Joksimu, kau mi pravi i krivi. Sa uviajem je poao i gospodin Joksim. Prota je posle priao da je gospodin Joksim bio bled kao krpa: Zamuknuo na premudri Solomun. Bee doista zamuklo sve, pa i gospodin Joksim. Kandilo se zapalilo, slabaki se lelujao plamen dva minuta, zacvrao i ugasio se. Zanimljivo je bilo gledati kako ljudi postaju maloduni i izgubljeni im jezikom ne mogu da znaju i dokazuju. ute,

58

zbunjeni. Sioe s groblja kao posramljena deca. Ostadoe grobarka i pop-Tominica. Lako je vama, gospa popadija veli grobarka, iskreno vi ne ivite na groblju. Deca mi plau, a i ja sam mrtva od straha. Znai, Nato, da Bog hulitelju jo nije oprostio greh. Ali jednoga dana emo doiveti i to, jer je Bog milostiv i veliki teila je pop-Tominica grobarku. Nikada se to nije doivelo. Bog je demantovao pop-Tominicu. Taj je sluaj s kandilom ostao jedno od najneverovatnijih iskustava ljudi onoga vremena. I dan-danas se prepriava kao udo. Naravno, nema vie nikoga ivoga ko bi se mnogo interesovao da li je otputen greh Miluiu, i da li bi gorelo kandilo na njegovu grobu. On nije vie u grobnici sam; ali nema vie nikoga da zapali kandilo ni Julici, ni njenom treem muu. ak je i koketna i lepa pop-Tominica u grobu. Umro onaj njen fini beli nosi za koji je veito bio zapet crn veo s vinjikastim sitnim bobicama. Moglo bi se s malo preteranosti rei da je i ono nekadanje groblje u grobu, jer se i groblje menja. Sadanja grobarka ima dvadeset est godina, i gleda vas kao vampira ako ponete razgovor o gospa Noli i njenom drutvu. Ta grobarka sad vodi drugu kroniku, i sasvim drugim primerima potvruje duboko istinitu teoriju gospa Nole Lazarike, nekadanje bogataice, teoriju o nekadanjim bogataima. Maglica, stud, poetak je novembra. Ne novembra po redu, nego jednoga novembra. Jer kronika groblja vezuje dogaaje naroitim nainom, po liniji raspleta i tehnici smrti. Praminja sneg i pada kia. Vetar udara kiom o prozore, i kia se uje ako se ne vidi. Sneg, niti se uje niti se vidi, jer je gospa Nola alone na svojoj sobi rano zatvorila. Vatra u pei je iva, crveni se i skae, i tano odaje kako vetar zamahuje i goni. Gospa Nola sedi u jednom oku i rauna. Na svoj nain. Deja tablica od kriljca pred njom, po njoj pie i brie, i naposletku ono to je tano izraunato prepisuje u dosta malu svesku, prilino iskrhanu, i vie puta proivanu. Ponekad pogleda na sat. Vozom veernjim iz inostranstva treba da stigne Luka. Umro mu je otac. Ila je gospa Nola da obie udovicu. U onom vertepu, kao obino, sve isto i uredno. Udovica, kao sve udovice, plae, sea se da je enska glava, i da e teko biti bez mua. Rajnhart lei u sanduku kao neki guter: suv, tvrd, nekako sav zelen. Vetar, stud, kie i uvek mokra siga istroili su ga. Naoari su skinute, i teko je poznati lik i bez oiju i bez naoari. U poslednje vreme, bolovao je lajfer od neobine bolesti u nosu, morao je izdrati dve operacije, isekli su mu svu rskavicu. Ali nije dolo do tog da nakazan izae pred svet: umro je, a mrtvu su mu udesili nos od gipsa. Svet je iao da vidi nos. Jeste videli nos? i kikot. ivi ljudi veseli su to nisu mrtvi. Gospa Nola opet pogleda na sat: Dockan je vee, nee Luka veeras svraati ovamo... Da vidim, kako je napolju. Rastavi krila alona na jednom prozoru, poe duboko da die, i da se u licu razvedrava. Divota! Sneg! Studeno! Sve se beli, varoica spava, mir je... Da su planine unaokolo, kud bi jo lepe bilo. Tamo, ovek u visinu vidi do pod nebo, a po ravnici ne vidi dalje od prvih mea. Eto, opanio nas mrak u ovoj kutiji, pa to ti je... Kod nas kau da meava silazi s planine; a ovde, ne znam otkuda dolazi. Manj da je i ona krenula sa salaa. Ovde sve dolazi sa salaeva. Sutradan, rano izjutra, doao je gost. Gospa Nola je bila radosno uzbuena. ovek. Nije videla svoga pitomca vie od dve godine dana. On je odbijao da doe, da ne bi uzalud troio. A svaki novani poklon je pretvarao u knjige, i pisao pomajci svojoj koliko ih ve ima. Eto ga sad. Miran, dostojanstven, ozbiljan, ak otmen. Veliki svet i kola dograbili su jedno sposobno bie, i uzeli ga za sebe. Uinili ga samostalnim, otkinuli ga od svega starog,

59

uskog, detinjeg. Gospa Nola je odjedared shvatila sve to, i odjedared sada razumela i neke detalje iz ranijih pisama njenoga pitomca. Ustala je sa stolice, i ispravila se. Ustao je, utivo, i mladi. Pogledali se, i gospa Nola, snana i pametna gospa Nola, ustuknula je pred pobednikom. Sedi, Luka, i priaj mi ta radi. On je priao o svojim istraivanjima, o uspesima, o svoja dva poslednja semestra u Nemakoj to takoe imam vama da zahvalim, i vie nego za sve ostalo, jer su me u Nemakoj naunici doekali bratski. estitam ti, Luka, i radujem se. Ti moe svetla lika stati i pred mrtvoga oca, i pred mater, i pred tvoju dobrotvorku, kako si me u poslednjim pismima nazivao. Zabolelo me je to, ali razumem. Nena, to je detinjska re, a ti si eto pravi pravcati ovek. To je i glavno, i to sam i ja htela, i da nisi to, bilo bi mi kao da sam badava ivela i trudila se... Srba, pisala sam ti, ne samo da nije svrio medicinu, nego, rekla bih, nije estito ni poeo. I tebi je ao, vidim; teta za mladia sposobnog i snanog. On se bavi nekim trgovakim poslovima; ima blizu pola godine kako nije ovamo dolazio... Mnogo je u Beu... Mora biti da zarauje, jer od mene za godinu dana nije traio pomoi... Poslao mi je ak jednu mainu za sejanje, na poklon... Obradovala sam se... ta e, ovek se miri i navikava. Zna li, i veruje li, ponekad mi se ini da sam i ja htela da ba trgovac i pekulant bude, i da ono s doktorom, da je to samo tako, neko moje staro seanje na tvoje detinjstvo, sea se, doktor si hteo da bude, i neka moja zabuna zbog doktor Mirka, koji mi je, divan na ovek, stalno pred oima... Kakav bi doktor bio Srba! i gospa Nola poe da se smeje. Poe bolesniku, pa usput vidi dobrog konja, ili pobesnelog konja; bacio bi sve instrumente, pustio bolesnika da boluje, a on bi odleteo na vrancu kao vetar... Sala je za njega . . . Samo, trebao bi mu sala bolje poduprt, nego to je na danas. Moda u ja da njemu, kako se kae, da njega pomognem u aspiracijama njegovim u trgovini, kad malo bolje vidim, tamo u Nemakoj, kako se kae, mogunosti. Na gospa Nolinom licu svetli rezignacija: pamet njena, puna dobrote i uviavnosti i rtvovanja. Ti dakle ostaje u tuem svetu? Mladi se smei. To je otadbina moga oca, pa i moja, na jezik i nai obiaji... Seate se kako ste se radovali to u govoriti francuski? Hvala vam velika to sam nauio francuski, ali u ipak govoriti nemaki. Ima pravo, potpuno. Svaki estit ovek ne da svoj jezik i svoje obiaje. Ja bih, dete moje, umrla, da mi na usta doe tua re... U koliko je sati sahrana? Mladi se malo zatim oprosti i ode. Gospa Nola ispi au hladne vode. Kao uvek kad je uzbuena, gospa Nola, posle ae vode, otvori jedan prozor irom, i zagleda se u daljinu. Tako, to dobro ini. Odmah sam jaa, i ne bojim se vie niega. Tamo u polju, sve je samo i ostavljeno, pa zato da i s ovekom ne bude tako... Striemo ona ita svake godine, i ne pitamo kako je dobrotvorima i dobrotvorkama... Tako i me ljudma... Todore moj, vaba e u Nemaku, a ja i ti emo na pravoslavno groblje... Pa ta? Tako je i pravo, i tako uvek biva. I s roditeljima, i sa dobrotvorima koji nisu roditelji... Pa ipak, dala sam je njemu i drugo neto sem novca, tom Luki iz Nemake. ta? Ljubav materinsku?... Ne lai, Nolo, pa je onda sve lako i prosto... Ne laem, dala sam ljubav. Evo i sada, srce mi je, ini mi se, klonulo da umre, zato to Luku gubim, i izgubih... Tua kost... Roditi valja ono to e slepo voleti... Slepo ga nisam volela, nisam. Smetalo mi je to nije Srbin, i bolelo me to onaj koji je Srbin, ne valja... A ko zna, moda e Srba ipak valjati... zato ba mora doktor biti... Moja tvrda glava je moda i tu neto kriva... Neka bude to hoe, samo neka je ovek... Da, ali ovek i ovek nije svejedno. A opet. Gledam, gledam Luku... ne! Ono neto pitomo je u Srbi, a ne u njemu! Lakomislen je Srba, ali nije zatrto u njemu srce... nae srpsko srce... ako Bog da. Gospa Nola se uhvati za glavu

60

i jeknu. Krsno ime se u ovom svetu ne zna! Gospode, ne daj mi s pameti sii... ta mi je trebalo da se vezujem za tuu decu, za beli svet, i ta mi je trebalo da me sad boli rastanak od Luke... Trebalo mi je, trebalo, zato to sam iv ovek i poten ovek! Gospa Nola udari akom o sto. I trebalo mi je zato to je novac tu da ga ljudi potroe korisno!... Opet prie prozoru, i zagleda se u daljinu. Da mi je poleteti, i odleteti... odleteti u stari kraj i stare obiaje... Pravo kae vaba... Da mi je otii, i tamo umreti, i lei u ono nae groblje zeleno kao gora, baa jedna i lepota... Gospa Nola poe tiho i alosno da pevui: Ne kopaj me, nano, U to turno groblje; Ve me kopaj, nano, U zelenu bau ... O-o-o-o-oh, Savaote! Srbo, sine, gde si, da zasvira i popeva Nani! Da popeva dobrotvorki!... Ostarila sam. Svi ovi moji jadi staraki su. Oseam da u ostati sama, i bojim se samoe. Ne uboja se, Nolo, i da su ti roena deca! Mi u groblje, oni za trpezu, j!... Lepo je govorio moj otac: Dete je kao pastrmka, kovrcne, klizne, i nema ga... I moe ga voleti koliko hoe, i initi to hoe, nije ni platia ni vratia... To imam i ja sad da zapiem na kraju mojih zapletenih rauna, i da se ne udim to su zapletni. lajfer je sahranjen po lepom vremenu. Studeno, ali mirno i sunano. Dolo je dosta svakojakog sveta, i onog koji nikada s njim nije optio. Doli da vide mladia koji je, kau, radio kao crv, sad ve godinu dana pomae profesoru u laboratoriumu, i nasledie ga sigurno na visokoj koli tehnikoj, u velikom nemakom gradu. upnik je davao izvetaje, tane i zaista vanredne. upnik je takoe objavio da Hans mora ve sutra natrag, zbog kongresa, gde e proitati jedan svoj nauni rad. Pred tolikim uspesima mladia, i nekako i u ponosu cele palanke, niko se gospa Nole nije seao. Ali seao je se, i mislio na dobrotvorku svoju, Luka. Sutradan po sahrani svratio je opet. Jednostavan i tih kao obino, sad jo i nekako samouveren, rekao je gospa Noli prosto i bez uvoda da je doao da moli za poveu sumu novaca, od koje mu polovina treba za sprave i knjige, a druga polovina za proerdan novac, dug koji moe postati koban, moda i neastan. Ja u postepeno zaraivati vie i vie, i vratiti vam poteno pozajmljen novac, ali sada bez toga novca ne smem natrag. Nastade, kao uvek u takve asove, tajac. Gospa Nola pocrvene naglo, obrisa znoj s ela, dohvati au vode i rairi prozor irom.

Dakle opet novac! I dokle samo to! Pa odjednom planu s prezirom i sa srdbom. Dakle i ti sad no pod grlo: daj i odma'!... Ona se udala za bolnicu i ludnicu; onaj mi je do pre godinu dana slao svaka dva meseca sramnu depeu; a ti, otmeni gospodin, saoptava mi sad da je u mome depu tvoja ast. Skoro apatom gospa Nola dovri: Dokle tako, dokle u jo moi tako?... Mladi je utao kao zaliven, ali se videlo da mu je neobino teko. Zgrio se, krha prste, oborio glavu, miii na obrazima tresu se pod crvenilom pravog stida. Gospa Nola ga pogleda, i neto u njoj kao da potciknu: estit ovek, poten ovek, pomai! Ona uze

61

Luku za obe ruke i privede ga naslonjai. Sedi. Dobro de, reci mi kakva je to ast, ta si radio? Mladi uti. Uspravlja glavu, ali uti. Prokartao? popio? probetijao? ... Istinu hou da ujem penje se opet glas ti me dobro poznaje, istinu, ne zato to inae ne bih novac dala, nego to hou da te vidim u duu, pre nego to ja budem polagala raun o asti Bogu i onom dobrom oveku ije nas je imanje sve hranilo, i eto jo treba i tebi, uvenom gospodinu tamo u tvojoj zemlji... Govori ta si uradio! Mladi odjednom pocrvene do plavila, kao da je u visokoj groznici, i skoi na noge. Jasno je bilo da mu je to neposredno postupanje njegove pomajke neugodno u najveoj meri. Odnosi se izmenili, on nije vie dete, on prosto ne prima i ne dozvoljava takvo postupanje. I nehotice, zbunjen, mladi je poeo nemaki da govori. Gospa Nola odmahnu obema rukama, i odjedared se dobroudno nasmeja. Ne razumem ti ja to, moj sinko, i ta ti nauka ovde nita ne pomae. Ovaj moment je malo olakao situaciju. Ja sam vezan velikim materialnim i moralnim dugom za vas, i evo sad hou i da ga poveam; ali vas molim da ipak imate strpljenja i uviavnosti prema meni, i da verujete da ovaj dug nee ostati dug. Gospa Nola jo jedared oseti pobednika i izgubljenu bitku. Izvini, ne valja kako se prema tebi drim. Ne mogu eto da mislim da vie nisi dete, moje dete, teko mi je da to mislim, pa sam zato pogreila. Vidim sad da nisi vie dete, vidim. Gospodin si od glave do pete, i fala Bogu, fala Bogu. U tiini se ulo disanje gospa Nolino, uzrujano, a i bolesno. Mladi prie, i sa oima punim suza poljubi ruku gospa Nolinu. Molim vas da se ne uzrujavate. Jo ete neto uti, na to niste bili navikli. Ja vam ni sad, ni posle neu rei u emu sam pogreio. Ne mogu. ovek sam zreo, pa me je sramota pred vama vie nego pred ikim drugim. A nisam uinio neto to se ne bi dalo popraviti. Uinio sam to i i drugi uine, pa poprave. Ne zamerite moj stid i dranje. Stekao sam jedno vaspitanje koje postavlja granice. Vi treba da mi verujete. U vama ima bezgranino mnogo dobrote i ovenosti, u vama ima ceo ovek, kakvoga ja moda u ivotu vie neu sresti... Ja vam se divim... Ja u srpsku enu zapamtiti... ja u junaka zapamtiti. Vi niste mogli trpeti hladnu bogataku prazninu oko sebe, i ispunili ste je ivim biima... Bez izbora i sebinosti... onako kako je sluaj hteo da naleemo... Primali ste nas na veliku brigu i velike trokove, primali ste decu iji su roditelji ivi... Primili ste tuina koji slabo zna va jezik, evo jedva ume kazati vam to misli i to je duan kazati vam. To je velika stvar. Ja to znam ceniti, i to ste meni uinili, nee propasti. Molim vas dakle da mi jo jedared verujete. Od mene ste nainili oveka vi, samo vi. kola ne pravi ljude! Molim vas lepo, jo jedared, i za ljubav i za novac. I za ljubav i za novac ponavljala je tiho gospa Nola. Nisam uena i ne umem ti lepo i tano kazati ta sad oseam. Nemilo mi je na dui, i hladno. Ti si mi kazao velike pohvale, a ja pohvale ne volim, i ne razumem dobro ta e one staroj eni. Pohvale su za mlad svet... I ja u tebi biti iskrena: moda te kao tuina i nisam dosta volela; tuin je tuin, moj Luka, zapamti, i ostani u zemlji gde si svoj i gde se i drukije zove... Ali, ako te ja nisam mogla dosta voleti, voleo te je Bog, i to je dosta... Ide li u crkvu? Tamo se, u Boga, na kraju svega svravaju nai ljudski jadi... Dau ti od traene svote koliko imam, za onaj prei dug, a za sprave i knjige me poekaj... Nemam! apnula je skrhana ena sa stidom koji se zaplakao... Moe li tako biti? Moe, hvala. Ja u poteno vratiti. Znam da bi vratio, poznajem te. Ali nee vraati nita. Jo si moj, i na mojoj brizi... Neka, neka, plai, plaem i ja... Sve nam to nije trebalo. ta e, to je ivot... Sedi... uj, htedoh ti jo rei da ode na grob oveku koji te i sad pomae.... Ja sam samo njegov knjigovoa... Ti zna da ja ranije nisam bila mnogo grobljarka... Ali kad ovek pone sasvim poteno da rauna, izlazi esto da nam poslednju

62

menicu potpisuje neki dobar i estit ovek tamo na groblju... I ja sam poela muu da idem ee na grob... Otidni na grob Todoru Lazariu; a na moj, kako hoe. Pravo da ti kaem, i ja se ovde oseam pomalo tua, vue me moj kraj i obiaji, i moda u umreti daleko odavde... Poslednje novosti palanake bile su: da je optina vertep lajferov uzela; da je lajferka otputovala sigurno kod sina; da gospodin upnik trai drugu uspremaicu crkve i mnogo se ljuti na lajferku; i da je gospa Nola propuila. Sve je bilo istina. Posle ruka, gospa Nola prekine odjedared pasians, skupi naglo karte, i zapali. Puila je samo u svojoj kui, i samo hercegovaki duvan. Puile su mi i baba i mati... adet... stigao eto i mene. Zapali cigaretu, navali se levom stranom, koja ju je uvek neto bolela, u naslonjau, i nekako muki trlja elo i zaturuje kosu. Od tekog tela, u naslonjai se napravio kao neki mider za bolesne. Gospa Nola je govorila doktor-Mirku da joj je u toj rupi najbolji odmor, i najbolji melem. Ostane tako uvaljena po sat dva, i pravi se da spava. Nauila se da gleda u ivot kao neki umetnik. Izvetila se da individualie ljude i dogaaje, i da ih vidi kao na nekoj pozornici... vabe imaju uslunost. Uslunost otvara sva vrata, jer svima treba usluga, za telo i za duu... Telo nam esto boluje, a dua nam ponekad ba kao pijana posre, bogami i pada... Paula je usluna bila i ostala. Ogazdila se sve tako priskaui da neto podri i pogleda. Za njenim Ljubom ila senka da je moda bio uesnik u onom prvom napadu na Lazarie. Ila, pa prola. On vredan, ona usluna, tedljivi, crknuto pile ponesu, stekli, i pravo je, radom su stekli, na moje oi. Zato i mislim da nije opravdana bila ona sumnja na oveka. Ja znam da imaju samo ono to su zaradili radom i uslunou... Boe, hoe li se kad razjasniti i obraunati ti zloini?... Sve, i ubice da se pronau, i put kojim je ukraden novac utroen... Novac... Moda sam ja lino imala u rukama i troila ba one iste novce koje sam onda predala razbojniku... Paula je nekako uhvatila koren u naoj kui: zna nam sve tajne, i sva uda, i nekako nam je postala tutor, ali vrlo usluan tutor. Ona e mi moda i oi zaklopiti, usluno... Neto hladno ima u tim vabama. Ali Paula i nije vaba! Nepravdu inim eni. Totica je; tek nije na svet, i ja onda sve to meem u vabe... Pametan je to narod, te vabe. Samo nekako nemaju nikada svoju glavu. Govore i misle kako upnik kae, ili kako varmea kae, ili kako car kae... A moj Srba ima svoju glavu, ali nije pametan. Promee se, a ne ivi. Ne zna mu pravo zanimanje ni prave potrebe. Moe da opstane bez pare u depu; i mogao bi, to ovde kau, sfiskati carstvo za dva dana. Sad je na salau, sad je negde u trgovini. Priaju mi ljudi da se kocka; ali ne kao ovek koji bi od toga iveo. Slaba uteha. Ne znam, ali kockar je za mene put na robiju. Sa svim njegovim manama, svet ga voli. Volim ga i ja... ta, koga avola, onda volimo u oveku!... Ljudi me tee i kau: nikome do sada nikakvo zlo nije uinio... Moda ima pravo gospodin Joksim: ispopova mi neki dan dobro. (Gospa Nola ga u sebi imituje u pozi i u glasu.) Gospoo Lazari, vi imate fiks-ideju, i to je doktor Mirko. ta ste se privezali za kolac! Ili taj Mirko, ili... Ima jo sorti i fela! U ivotu, vidite, jedni su borci, a drugi su lovci. Vi ste bili borac, i va doktor Mirko je borac, a Srba je lovac. Lovci ne ulove svaki dan, ali ipak ive, i ba zato su veti i oprezni da im ne promakne lov, kad se pojavi... Gospoo Lazari, dopustite mi da vas malo drsko zapitam. Veli: otkud vama, ba vama, ta fiks-ideja za elegantnog, uflispapirenog doktora? Pustite Srbu da ivi kako mu je po prirodi, i po volji. On vas oboava, on vam sramotu nikakvu nee uiniti, ja vam garantujem... Eto tako mi ocepi lekciju onaj pametni i zubati gospodin Joksim, to kljoca s tri reda zuba dok govori. Ali hvala mu, za sve; da njega nije bilo u ovoj palanici, ja bih utekla davno... Da, Srba lovi, i ulovie opet. Vidim ja davno ve da je Julica zaljubljena u njega...

63

Razlika u godinama velika, razlika u ludosti nikakva... Godinama posmatram Julicu: u njoj, tako mirnoj i tihoj, stalno spava skandal... Udae se trei put, uzee mua mlaeg od sebe, uzee moda kockara, i bie moda opet rob i muenica... Ona strana no u njenom detinjstvu pogasila je u njoj mnogo, snagu i otpornost, i ostala samo jedna strast... Svejedno, ona ima makar strast. Svako neto ima. A ta imam ja, i ta sam imala ja? Kakve su moje strasti? Od mukog sveta, volela sam najvie oca. Ko ti zna, moda je tu bilo i neeg grenog. Sve su ene volele Boka greno, pa moda i ja. Lepota od oveka, i svreno. Lep kad je namrten, lep i kad je vedar... Sad da me uje gospodin Joksim, poeo bi da kljocka. (Gospa Nola ga opet zamilja, i u sebi imituje njegov nain testerenja rei.) Otkuda vama ba, gospoo Lazari, ta fiks-ideja da volite lepe ljude? Otuda, gospodin Joksime, odgovorila bih mu, to nisam lepa ja, nije bio lep Todor, i niste lepi ni vi... Siromah Todor. Bio je suta dobrota i mrtva spavalica. Imanje mu se mnoilo valjda zato, to je Bogu mila bila njegova dobrota. Uze mene ovako grubu i runu, a da sam htela, drao bi me kao kraljicu... Volim te, Nolo, ovaj, kao ito! da znade! tek mi rekne. A ito je opet voleo kao oveka. Drugi bogatai proputaju kroz prste dukate, a on se kao dete raduje kad mu kroz prste mili ito. U sebi mrmlja: Ovi mali golicadu, ovi krupni utu, a rumenika je k'o od somota, svileno joj brano, i svilena i pleva... Ja mu tako grob kitim: ponesem kotaricu ita i prospem da se tice hrane... Bude i smeno. Grobar pet kua je nazid'o za pet sinova, ali mu ao i muka to ja stojim i ne moe da isti onu kilu penice u svoju torbu. Pa mi se bajagi ali: Tiurija kojekakva, gospoja, Bog zna otkud navadi se pa nae roene tiice samo plae... A te tiice sve u grobarevoj torbi... Gospa Nola se uspravila u naslonjai, i isto pisnula. Uh, to me ova leva ruka zaboli ponekad; to su noevi. Nisu noevi, kae mi doktor Mirko, nego je krv... Proirena velika ila, veli, i treba paziti. Pazim, evo, i te kako: kad osetim taj bol, sve zaboravim, i samo u njega gledam... E, dobro je, za danas dosta bola, proe... Ded sada da vidim jo jedared Lukino pismo: Moj nauni rad odluio je moju sudbinu. Ja u ostati u Nemakoj, primiti podanstvo. Upravo, ja jesam nemaki podanik oduvek, jer je to bio moj otac, siromah stari, koga ste vi toliko zaduili... Ali gde bio da bio, vas zaboraviti neu. Prvi svoj rad ja u sebi vama posveujem. Trudiu se da dam bolje i vie. Budite zadovoljni, oveka ste stvorili, a to je vie nego da ste ga rodili. Uvek nae kako da navije, ivija vapska... Kao ona igraica pod atrom, tamo kod nas: kad treba ima ruke, kad ne treba, uvue ih u telo, kao da ih je progutala... Veli: oveka ste stvorili. Ali gde je taj ovek?... Nikad neu znati jesam li dobro radila to sam tuu kost pomagala!... A upnik tvoj, ako e da zna, Luka, zadovoljan i srean: trubi po varoi tvoju slavu kao da te je i on stvorio... Vala, u ovom svetu se krsno ime ne zna... Julica i Srba se venali. Bez parade i aenja. Palanka je potedela gospa Nolu od strelica; a nije mnogo ni zanimljiva mlada koja po trei put otpoinje isto. Samo je gospodin Joksim propratio sluaj, ali me mukarcima, za kafanskim stolom. Ja mislio da je Julica Ofelija, a ona se pokazala Lavovo srce. Osvoji i treeg mua. Dodue, ulovi i Srba tom prilikom sala. I pravo iz crkve odoe u svoju rezidenciju... A pop-Tominica, videste li, nije skinula oi sa Srbe za vreme venanja... Dodue, jeste lepota od oveka, taj avolski Srba, i ima neto u njemu emu niko ne moe da odoli... Rekoh to pop-Tominici. A ona, sirota, porumene, zape onaj lajer za nos, i stade nametati kosu oko uiju, tamo gde je ve poela da sedi... Nita gore, gospodo, nego kad u oveku, moe, naravno, i u eni, kad proradi podzemni vruac: em pee, em napolje ne moe. Naravno da je pop-Tominica

64

prvom prilikom ispriala gospa Noli zadirkivanja gospodin Joksimova, ali je stvar predstavila tako kao da je gospodin Joksim ciljao na Julicu. I da to pojaa, podmetnula je gospodin Joksimu ove rei: Drugi svet se u prvom braku venava s lepim i mladim, a naa Julica u treem... ta ete, uvek je imala neki ekstra ukus i prohteve. Gospa Nola se uzdrala pred pop-Tominicom. Poznavala je dobro popadiju, a gospodin Joksima vie cenila od popadije i kad je putao jeziku na volju na raun njene kue. Ali kasnije, u svojoj sobi, i za sebe, obraunala se sa gospodin Joksimom, jer je mnogo volela Julicu, i dobro pamtila njene muke s Miluiem, i njenu hrabrost i estitost Perinovi. Krivo ti, gospodin Joksime, to Julica uze lepoga mua, krasotu od zdravlja, a ne uze tebe, pinjugalo veito!... Uh, Nolo, Nolo, velika si kao slon, a sav tvoj udoviki san bio je da ti on, to pinjugalo, sedi u trpezariji, pije kafu, i pinjuga... Ali neka. Rakovi taj jezini pogurnu me da jedared pogledam bolje oko sebe i vidim ta i ja mogu uzeti za sebe i za svoj ef... Slobodna sam jedva jedared. Ako Julica uspe da ukroti onog vilenjaka, ko zna, lepa je i ona, mlada je, a ima u njoj snaga i volja, ko zna, moe jo sve i dobro biti... Ba ti fala, gospodin Joksime! Sad u i ja na put i na odmor. Da sastavim bar jo jedared srce sa onim krajem za kojim nisam prestala udeti. Moda se neu ni vraati. Moda e dati Bog da umrem pod planinom i meu Perinoviima. Tu se gospa Nolin ivot, sav iz jednog komada, prelomio, obuzela je neka manijaka reenost i neka luda urba. Ne slua nikoga i nita, vodi samo zvanine razgovore, da bi sredila ono to ostavlja. Advokat i na ruku i na veeri. Zato tako hitno raspremate, gospoo? Ne mogu da vas stignem. Ja treba da razmislim kako u to sve najprostije, i opet po vaoj elji izvesti. Nita ne uproujte, gospodine. Naprotiv. Sto i jednu zakaku izmislite i vi i onaj gospodin Joksim, sto i jednu zakaku metnite izmeu Julice i njenog mua, da ne mogu raskomadisati imanje onog plemenitog oveka koga evo sad i ja izneveravam. Advokat je gleda s nerazumevanjem. Pa dobro, gospoo, valjda nije sve ba zauvek i poslednji put. Ne znam je li zauvek, ali odoh ja za nekoliko godina, odoh, i nita me vie ne moe zadrati, ni ivi ni mrtvi... Ne mogu vie, ne mogu, to rekao onaj moj ueni posinak, da stvaram ljude. Nisam Bog. Premorila sam se, i odoh na urlaub i ja. Svravajte to pre sa Srbom, kako ete mi slati onu malu mesenu platu, a za drugo, kad se vratim, videemo kako emo. Svreno, nita me se vie ne tie! Kako znate i hoete... Da, ona moja plata da mi se alje na minut tano, ni para vie ali ni para manje!... i, Paula i Ljuba da se premeste na njivu pod ikarom... i, veterinarkinog unuka predati u sveteniki konvikt, i preuzeti obaveze plaanja za njega, ja sam potpisala to treba... i mala polja napoliarima, a adica da se preore za batovanluk, moj deo pod arendu Protievima... E tako, sad znate, i moete raditi vi i Srba ta hoete i kako znate, i nita me se vie ne tie... Kofer jedan, i korpica jedna, gotov je stojao prtljag gospa Nole Lazarike. Tano onakav s kakvim je nekada dola bila. Paula je sve sredila, drhu joj ruke, plae kao kia. Uvee su seli za veeru svi zajedno: gospa Nola i njena deca, po redu stareinstva: Paula, Julica, Srba. Tre se gospa Nola: A gde je vabin tanjir? Tako. Veera je bila kratka, ali niko nije nita jeo. Pred rastanak, nastade jedan pisak oko gospa Nole. Kao da su sve sitna deica oko nje. Srbu ne moe niko da otkine od pomajke njegove. Pa vratiu se ja, Srbo, sine, ta ti je! grca Nana, plae kao kia i ona, a Paula joj usluno dodaje iste maramice. Julica je htela da ostane da spava sa sestrom, ali Nana ne dozvoli. Raskinue se najzad, nasta tiina, gospa Nola ue u svoju sobu. Prekrsti se pred ikonom i pomoli Bogu ovako: Gospode, daj mir dui Todorovoj i Bokovoj... Gospode, smiluj se deci mojoj, nikoga sasvim roenoga nemaju, a to je strano, Gospode, nikoga roenoga, do Tebe... Teko mi je to ih ostavljam... Advokat, advokat e sigurno krasti; Srba e moda svoj deo prokockati, moda e i Juliino i moje

65

trbnuti; ali dotrajae nam valjda svima do groblja, a tamo idu siromani ljudi... Smiluj se, Gospode, i meni... ne mogu, ne mogu vie, srce poteglo, i, ili otii, ili umreti, drugo nema... Smiluj mi se, i razumi me, Boe, jer ni ja nikoga sasvim roenoga nemam, sem Tebe... Gospa Noli nije bilo sueno da vidi svoj kraj. I pri treem pokuaju Bog je drukije odredio. ta je gospa Nola te noi u snu videla, niko ne zna. Da li je bar jo jedared gledala i sluala vode to imaju krila?... Oko pet ujutro probudila je kuvaricu, i rekla joj da ide po doktora Mirka. Kuvarica je odjurila, a doktor dojurio. Znao je ta ga eka , i odmah stao vaditi iz kutije veliku trcaljku. Gospa Nola se smei, i ape jedva: Jeste li vi doktor ili vatrogasac?... Ne mogu da gutam, ne vidim dobro, ova ruka: ta je ovo, ovo... Sad e vam odmah biti lake, odmah. Gospa Nola se odjedared, snano izdie, i na jednu ruku njenog doktora Mirka obori umornu glavu i izdahnu. Napunila se soba. Doktor Mirko sedi na koferu i plae. Gospa Nola, na skromnoj postelji, uostalom kao svaki mrtvac, izgleda ubogi siromaak ... Je li se muila? pita neko doktora. Ne znam, mislim da jeste, ali se nije osramotila, kao nikada. Na stolu su nali pisamce, tek poeto, zapoeto sigurno kad je gospa Nola osetila da joj je mnogo teko, i da e put moda okrenuti ka palanakom groblju. Srbo sine, uvaj sebe i uvaj sve... Mnogo ta je kod nas uzavrelo... pazi, dete moje, preklinjem se ja, Nana tvoja, zna ti dobro, kad para digne zaklopac, onda je ve... Tako je zapoela poslednja glava propasti imanja gos-Toe Lazaria i njegove ene Stanojle Perinovi udate Lazari. Na grobnoj ploi ime gospa Nolino bilo je napisano tim redom. Neko je osetio da je ona ivela, radila, i umrla kao to se ivi, radi i umire tamo ispod planine.

66

AMBICIJE, DIM

neobino. I jeste grob i nije grob. Humke nema. Mramorna ploa kvadratna, ne vea od onih kojima se poploavaju crkve, a nad njom zdepast kameni krst. Tamo gde se zakrtavaju dva kraka, ita se jo pomalo vidljivo poetak i kraj natpisa... Pavle ajnovi rentijer... spaljen po eli... krst mu istrunuo... ovaj kamen mu podigli veno tuni Rua Ciganka i njena deca... pravda i Bog... amin. Pavle ajnovi bee sin nekada poznatog u varoici lepotana, brkatog graniara Jove ajnovia. Taj Jova je mislio biti i ostati aktivni narednik i furani nadzornik. Dola je kob. Njegov dugi brk, verovatno, zamoio se bio jednom prilikom u mastionicu, i iskvario ili dopisao jednu brojku na obraunu koji je Jova sastavljao. Jova je ubrzo poloio diferenciju, ali se ubrzo i oenio kako nije mislio. Bio je to jedan od onih poteza sudbine koji odjedared pripnu ivot kako se ivot nije nadao. Nekada ranije, i tamo negde daleko, za vreme manevara, upoznao se bio Jova s jednom neobino ozbiljnom radnicom u jednoj platnarskoj trgovini. Ta mu je devojka posle esto pisala. Kao ona, i pisma su bila ozbiljna i udna. Ne ljubavna pisma, premda je devojka oigledno elela da se uda za narednika Jovu. Jova se hvalisao, vadio iz depa, dodue s diskrecijom, jo jedno, pa jo jedno pismo. Ali da zavri, zviznuo bi tek onako otprilike kao lokomotiva koja odlazi: Neu je, brate! Kakva je to devojka? zaveza, mrava, nemila. I pisma od devojke jo takva nisam itao. Sve neto kao po rabou, prvo, drugo, tree. Pa onda, ne znam pravo ni kakve je vere. I tako, jeste, ja joj otpisujem, ali mislim k'o svi momci za kojima lete cure: Na taj vab nee Jovo poi. Kad odjedared dola diferencija. Jova se tad setio jednog od onih podataka na rabou, odgovori Rozi opirno i svojski, oenio se njom, i spasao duu svoju. Meutim, kako to ve biva, da ovek jednu istu diferenciju i po triput plaa, Jova je ipak morao izai iz vojske. Otvorili su on i Roza duani. Nije dobro iao. Frau Roza s trbuhom do zuba, objavila je jednog dana muterijama da se duan zatvara zbog porodine radosti. A uvee je pred svojim Jovom, na slabom srpskom jeziku, izvela bilans. I po drugi put e Roza platiti diferenciju. Ali trei put nee, jer ne moe. Da nisi otac, rekla bih ti neto o ekmedetu s novcima, to bi te probolo kao bajonet. Nauio si da te car hrani i odeva, pa ne zna ta je rad i poto je ivot. Ali si izgubio kredit kod tog cara. Nema vie parada i peruaka na glavi! Roza te onda nainila potenim trgovcem i svojim gazdom, ali ti ni duan nisi potovao... Dete e nam se roditi, Jovo, a mi bi bili bankroti da nije jo ostalo od moje muke... Ne govori nita, jer nema ta da govori.. Ostavi me na miru, videemo tvoja obeanja i tvoj rad, kad nas bude troje na brizi i na raunu. Rodio se sin. Zdravo, lepo dete. Frau Roza, srena, pustila je svog petla Jovu da jo jedared skoi na krov, i onda je zapoeo nov i strog red. Jova je preao na neki udan posredniki posao, iz kapije u kapiju. Nije nosio mustre, ili kakav katalog, nego je uglavnom priskakao u pomo u onim traginim ili tragikominim momentima kad ljudi gube glavu, kad se desi neto to ljudma zbuni pamet i otvara srce i kesu: neoekivana bolest, tua, 67

ekako odvojeno od gustih redova humki i krstaa i spomenika, vidi se neto

zapaljen piritus ili benzin, besna maka, utekla slukinja, obijena fijoka, anonimno pismo, jedinac sini na krovu s kojeg ne ume da sie, itd. I danas, u takvim momentima, ljudi zovu telefonom bog te pita koga. Ali i pre telefonskih mogunosti, u takve se zbunjene momente, ako je Bog hteo, nalazio u tuoj kui odjedared ovek na koga kua ni pomislila ne bi, a kome se u taj teki as obraduje kao spasiocu, preceni mu usluge, nagrauje ga daleko preko zasluge. Kad je Jova izvadio ispod velikog kantara za svinje debelog sinia kobasiara Klopfera, dobio je i masnu nagradu i pohvalu u novinama. To zanimanje je Jovu ajnovia pridiglo, znaajno pridiglo. U palanci se govorilo: U dobri as preuze Roza egzercir. Jova jo malo snuje, Roza mu boguje, i sve ide da ne moe bolje biti. Kakva je to profesija, ako ko Boga zna, ljudi! ali novac pada, i stie se prijatelj... Ko to izmisli, bogami, izmislie jo mnogo ta. Nigde vie nema onog pustog furanog nadzornika! Seate se: nalicka se, troi, lae, pravi se to nije. A sad! Trka li, trka na Jova, od kapije do kapije za krajcaru ili dvije. Sad se on zaljubio u frau Rozu, i slua je k'o Boga. Da mu zatrai, ne koulju nego kou, i nju bi svuk'o i dao. Frau Roza nije bila privlana ena. Lice skuvano i zbrkano, kao da naroito krije crte. Nita joj nije davalo licu karakteristiku, ni oi, ni obrve, ni obrazi. Sve ujednaeno, smazano, pepeljavo. Oi, bezmalo bele. Neka veita brinost i namrtenost suili su tu fizionomiju, kidali joj i zavezivali crte. U dui te ene ivelo je ono to esto ivi u duama runih ena kojima se uskrauje sve sem radosti od rada: tuga, srdba, strah, e zaraivanja. Dodue, preobrazila se frau Roza otkako se rodio sin, ili se bar preobraavala. Maina za rad i maina za raunanje ostala je u njoj, ali se sad poee obraala Bogu i s nekim duhovnim obraunima. Bogu je, na svoj nain, priznavala da nije volela ivot, da nije volela ni Jovu, da ga je privukla novcem, kako bi, sveta radi, prestala biti runa stara devojka; da i sada jednom jedinom ljubavlju u srcu voli svog sina i novac. Sve je u kui frau Rozinoj otsad i sluilo samo sinu Pavlu i novcu. Pavle je rastao, i pokazao se pametno, mirno dete. Jova je vrio razne poslove, koje je izmiljala njegova ena. Novcem i Pavlovim vaspitanjem upravljala je iskljuivo frau Roza. Kad se Pavle upisao u gimnaziju, mati njegova navalila je na njega s radom, da ui to god moe i stigne. Od matere je Pavle uio nemaki; iao je kod orguljaa da ui svirati u harmonium; od treeg razreda gimnazije, poseivao je dva puta nedeljno i neki mali trgovaki kurs; kod starog Jevrejina Isaka uio je fino rezbarstvo, a on je starom za to donosio u testijici vode s uvenog bunara u dvoritu sinagoge. I materi svojoj je jedared nedeljno donosio od te vode, i to je ispunjavao kao dunost, s punom odgovornou, i s kaznom ako dunost prenebregne. Otac Pavlov se jednom reio da protestuje: da dete suvie stvari ui, da nije dovoljno slobodno za igru. Pavle se tad utae u razgovor i pre matere, i ree ocu: da on ba hoe mnogo da ui, jer hoe mnogo da putuje. Kad pre! I kuda si naumio? Nije ala, poteg'o ovek u svet! Ja u da idem u Meksiko. ta ree? Tu narednik Jova oseti da nije sasvim siguran da li zna ili ne zna ta je to i gde je to to mu sin izabra za cilj putovanja. A, tuda si nemaran! Ja opet mislio, kako sam vidio da ste stari Isak i ti izrezali lau, da ete izrezati i more, i dosta forinti, i da ete u Palestinu. Mama meni skuplja novaca za put, i ja u videti okean, i ostrva, i fregatu. Ho, dijete, pa ti i ode, i srpski zaboravi! A pitaj, bogati, tu tvoju mamu, da li ona razume to to pria? Sad je frau Roza morala lino da odgovara. Pavle ui u gimnaziji, a ja uim od Pavla, i znam i to to on kae, i jo puno ta drugo, to s tobom ne moemo razgovarati, i to uimo i ja i Pavle od deda Isaka. A deda Isak, idi kod njega da vidi koliko je knjiga tamo, i slika, i razgovaraj malo s njim, pa e uti da nije istina, kako ti kae: da je Austrija u Beu. A u mojoj familiji, svejedno to su moj ded i otac propali kao

68

trgovci, bilo je i svakojako drugo fino bran, a od moje matere bratov sin bio je kapetan od fregate, ba fregaten-kapiten, da, ako izvoli znati. ta! izbezumi se Jova; u tvojoj familiji kapetan?... Ha, ha, ha!... Ja, bogami, mislim da je Jova graniar prva i poslednja sablja u tvojoj familiji, i to ti rekoh ja danas i za vavijek... Kapetan!... To je valjda bio kapetan u komiluku, pa pala taraba, a ti onda veli: e, sad i mi imamo kapetana. Za frau Rozu se govorilo po varoici da je cicija koja avolu ne bi dala no da se zakolje. Govorilo se da pri ruku i veeri ona deli jelo svima. I da u kui ima na tri mesta kasica, i da frau Roza svaki as gura neto u njih, a kad se pokae neka potreba, veli: Danas ne moe nita biti, kljua na kasi nema, dae Bog, sutra. I Pavle je rado bacao pare u turina ili u fratra, i nauio od matere da stane i oslune zvek novca, i raduje se to sad taj sekser vie ne moe biti potroen. Zamiri Pavle, gleda u onaj zemljani sudi, i eka da mu mati uzme ruku, pa njegovom rukom obuhvati kasicu, digne je i zatrese: uje li, kako jedva govori: ne kotrlja se vie nita, puno je! Jo malo, pa emo razbiti turina, pa kupiti dukate i zatvoriti ih u drugu, somocku kutiju s kljuem. A kad bude mnogo dukata, mama e ti otvoriti kutiju, i dae ti da ovako vue prste po zlatu, zna, dukati su tanki kao filter, i topli su uvek; samo je srebro hladno. Mali je posle ee inio neke pokrete prstima kroz vazduh, i to je bio kao neki prijatan i tajanstven znak izmeu matere i sina. Nasmejali bi se, i poeli da ukaju, i da prebrojavaju novac iz materina depa i sastavljaju ga u male kupice. Kad je Pavle bio u petom razredu gimnazije, svi su njegovi drugovi znali za dve stvari: da Pavle pie pesme; i da uvek ima novaca i zna neki osobiti sistem rukovanja novcem. Da mi je da zatedim dovoljno i da kupim jedan dravni papir rekao je Pavle jedared pred drugovima, pokazujui pri tom kako se seku kuponi. Drugovi pogledae u Pavla, ali se due zadrae pogledima na drugu Branku Kaleniu: Ako Branko ne zna ta je to, niko ne zna. ta mene gledate? Ne itam ekonomski pregled u novinama, a na interesnim jednainama dobijam slabe ocene kao i vi. Pavla pitajte, ako vas ba zanima. Pavle je onda drao itavo malo predavanje. Nikoga nije naroito zanimalo. Petnaest, esnaest godina, to je doba gde se meaju lirske pesme, pozorite, rvanje, cirkus, devojice, okolada, alva, fini depni noi, lepa kravata. Tek kad su drugovi uli koliko najmanje stoji taj dravni papir, zaorie se zviduci i usklici, i dooe miljenja slualaca. Pa kako onda, bogati, izgleda taj tvoj papir? to je valjda zlatan zmaj? A kad e, brajko, toliko novaca skupiti? Ma imam i ja kasicu, ali to metnem, opet istresem. Samo pucnem prstom, a moje krajcare me poznaju, i odmah izlaze. Pavle sedmokolac bio je ve, kako su drugovi govorili: isturena linost. Govorilo se to i od ale, i s priznanjem, pa i sa zaviu. Mnogi su roditelji Pavla isticali svojoj deci za primer. Mali gimnazisti skidali su mu eir. Vrnjaci bi ga esto doekivali s paprenom ironijom, ali su i oni pri tom gutali pilulu. Devojice su Pavla volele, ipak ne suvie, i to je blailo meudrugarsku situaciju. Profesori su vrlo cenili Pavla. Umeo se ponaati lepe nego iko u njihovu razredu, a uio je odlino. Uvek ist i lepo obuen, i uvek pri novcu. Ovo poslednje je ulivalo respekt bukvalno celoj gimnaziji i profesorima verovatno; a posluitelji su govorili da je to prvi i poslednji put ak koji nema nita na kredi. Pavle, od svoje strane, oseao je dobro kako rastu sposobnosti u njemu, i kako mu je sve lako, i bio je ambiciozan da radi do krajnosti... Kao i njegova mati, nekako je manijaki voleo rad, i rezultate od rada, i rezultate od tih rezultata. Voleo je rad vie s raunom, nego radi slave. Na toj taci, taci slave, imao je mladi neto nemladisko, nezdravo skeptino, sasvim starmalo i maloduno.

69

Razrednom stareini, koji je voleo frazu: U vama je, gospodo, dobra graa, ali od grae do graevine je daleko, radite, radite, gospodo... tom je stareini kazao Pavle jedared: U meni ima grae mnogo, i ja to oseam; ali ona je sva zbrkana, a ja, mesto da sreujem, samo dodajem... Kad hou da vidim malo sreenosti, onda gledam u Branka i Milana. Smeio bi se Pavle pri pomenu tih imena i s triumfom i s nenou. To je bila uvena trojka u tom uvenom osmom razredu. Sva je varoica govorila o njima, i znalo se, dovoljno oprobano, da su to mladii retkih sposobnosti u smislu karaktera i intelekta. Njih troje, to je bio jedan ponesen mlad kolektiv koji je radio pre svega za ponos razreda i za ponos ponosa. im direktor, ili neki profesor samo namisli da nekoga od njih pojedinano istakne, ili odlikuje, sva trojica se dignu da protestuju, i crveni u licu sva trojica govore u isti mah, sve bre, sve zapletenije. Direktor bi se ee ozbiljno ljutio: ta hoete! Da jedared ve poloite tu maturu, i da mi se skinete s vrata! Sve kojeta ujem! Ne mogu ja narediti da vam se izda zajednika svedodba! Naravno da je na dnu due direktor voleo to ima takvo neto u njegovoj gimnaziji. Svaki od trojice mladia, po sebi se razume, neim se posebno isticao u dubini prirode svoje i poziva. Pavle se na prvi pogled izdvajao neim tuinskim u izgledu i u ponaanju; zatim svojim matorim samoposmatranjem; najzad, jednom sasvim jasnom iako uljudnom strau za sticanjem i imanjem. U tom mladiu je moralo biti podosta onoga za to ovek nije lino odgovoran. Vrlo je rano prestao Pavle da se dobro razvija telesno. Izrastao dosta uvis, na oca, ali u mravosti prevaziao i frau Rozu. Pavle, jedi, inae e ostati u direktorovom kabinetu za kosture alili se drugovi. Od oca je Pavle imao lepe oi, obrve i trepavice. Ali je iz tih oiju provirivao ne Jovin prostoduni pogled, nego bogzna iji pogled, nekako alan pogled. Nos Pavlov je bio malo odvie krepak majin nos. Brada opet ko zna ija, nena, veito drhtava detinja brada. A nad njom jaka vilica. Tu neobinu glavu kvarila je kosa, kosa Pavlove majke, bledocrvenkasta i oajno slaba kosa. Palanka se rugala: Vie kose ima Jova u brkovima nego ena i sin na glavi. Ruke Pavlove enski uske, a vrhovi prstiju uvek topli, kao u groznici. U karakteru Pavlovu se isticala jedna stalno usplahirena ambicija: neprestano dodavanje novih znanja i uenja. Ali s takvom ambicijom u vezi, zaudo otsustvo svake zavidljivosti. Pavle je bio pun plemenitosti, i to je oseao ceo njegov razred. Pavle je jasno i glasno ocenio ko je u trojci najbolji. Zaista je Branko Kaleni bio i najjaa glava, i najjai, isto muki vedar karakter. A Pavle je ba tog Branka najvie voleo, voleo kao brata i vie nego brata. Materi svojoj, kad je jednom opet spominjao veliku sirotinju Kalenievih, rekao je Pavle skoro s pravom pretnjom: Kazao sam ti, nai nain, pravim ili krivim putem, da se pomogne otac Brankov, gospodin Toma, inae da zna da u ja poeti da kradem od tebe!... Znaj da Branka volim koliko i tebe! Razgovori s Brankom bili su za Pavla iva potreba, i kad samo malo nema Branka, Pavle ga trai kao iglu. Branko je strasno voleo istoriju, naroito istoriju starih naroda, i naroito njihovu kulturnu istoriju, i lepo je priao. Proitao je sve to mu je profesor davao, i mnogo od onoga to je na koricama itanih knjiga nalazio objavljeno kao uvena dela. Znao je Branko nemaki, uostalom kao sav svet tih krajeva, i to je mladiima ednim znanja rano otvaralo vrata svetskom tivu. U poslednje vreme su Pavle i Branko mnogo itali stare satiriare draga lektira svih mladia i mnogo se smejali. Sluaj, Branko, tvoj istoriar profesor ispada neki satiriar. Jesi ga uo ta danas ree brzopletom Ribariu: ekajte, Vladimire, to je sve lepo i krasno, ali u tim vaim mislima nema maltera... Moj

70

istoriar je fina glava, Pavle. Ne dam ga za svu ovu Baku, i jo i za Banat. Ali sluaj, Branko, nije tu u pitanju samo Ribari; ja bih rekao da i kod mene negde nema dosta maltera. Meni sve ide od ruke, ali sve nekako na pare. Ti, Pavle, ako ba hoe da zna, nema dosta maltera u hrabrosti... ta znai to, molim te, da se neprestano sumnjii! Svi smo mi jo mladi, i bez maltera!... Nemoj da mi klonjava, Pavle! Tu je trojka, uzeemo te u sredu Milan i ja, i ima bogme da kasa da sve leti... Slavno emo iveti i drugovati, i raditi! Kad svrimo gimnaziju, tek onda emo raditi. Ma gde bili, ma ta studirali, zajedno emo kasati... Spira Omega (profesor grkog jezika) lepo ree neki dan: (Branko govori malko kroz nos): Stanite, zaboga, Kaleniu! ne razabiram akcente, kud brzate, nije to trojka, ne kasate sa dvanaest nogu. I Branko je pisao pesme. I ni njemu ni Pavlu redakcije dosad nisu nita objavile, iako su dobijale ohrabrujue odgovore urednika. Pavle je onda osetio u sebi neki sujeveran pokret: da je mnogo dva pesnika iz iste klupe, i da on sigurno smeta Branku. Zarekao se u sebi da dugo nee ni pisati, ni slati pesme. Odjedared se pojavie dve Brankove pesme, jedna u omladinskom, jedna u isto knjievnom pregledu. Pavle onda priznade kako je uticao na sudbinu. Pa zar je moguno da ti u takve stvari veruje! Pavle je malo pocrveneo: Moguno je. ovek oveku smeta na sto naina, vidljivih i nevidljivih. Ja to posmatram u razredu, i u naoj kui. Moj otac, veseo prirodan ovek, on je trebao mene voditi. Moja mati smeta, i smetae dok je iva... A u naem razredu ja smetam Milanu. Branko prte u smej. Voleo je da se smeje, i umeo je smejati se. To je kao kad bi se kazalo da Sv. Kuzman smeta Sv. Damjanu. Vas dvojica ste Kuzman i Damjan u matematici. Dobro, za matematiku. Ali ima drugo. Trkuni me jednako proganja: Va je zadatak iz srpskog jezika opet bio o b r a z a c Milanu Mariu. Milan prosto pie kao vi. Ali, moda, gospodine profesore, ja piem kao Milan. Dozvoliete, ajnoviu, da ja bolje umem nai izvore reke Nila u knjievnosti. I eto ti onda da ja stalno iskaem pred Milana kad ga ocenjuju, i te ocene nisu pravedne zbog mene. Kako govori, Pavle! Govori, to rekao Zmaj, rei bez pameti. Milan ima najbolju ocenu iz srpskog kao i ti, a ti kao i ja ... More, kad strogo uzme, dobro njui taj na Trkuni. Nas troje smo jedna kujna, i jedno jako drutvo za uzajamnu pomo... Nego da se vratimo na tajanstvenost sa smetnjama u obimu lirskih pesama. Sluaj, da prestanem sad ja pisati i slati. Ni osam dana nije prolo, pojavie se dve Pavlove pesme odjedared. Sreni, Branko i Pavle ispriae sluaj i Milanu. Vidi se da ste pesnici. Trebalo bi vas progoniti zbog srednjevekovnih ideja. Tajanstvo, analogija, nevidljivi ukrtaji, budi bog s nami! paradirao je najbolji matematiar trojke. Svaki vor, gospodo, ima svoj logaritam. Sve se to izraunava, klot, na paretu hartije. Na koncertu Dobrotvornog drutva Pavle je imao da prati neku gospoicu pevaicu. Muzika se u palanci prilino negovala. U varoici stalno sedi dosta jak garnizon, i oficirske porodice sviraju i pevaju, da skrate vreme, da ne budu kao drugi svet, da mogu po svojim stanovima prireivati zabave i to bolje izbegavati dodir s graanstvom. U onim prilikama i vremenima to je bila i oficirska dunost i neki oficirski ik. Palanka, uz inat, radi sve ono to i oficiri. Tako je u palanku, sem muzike, doao i tenis, a sem te dve pametne stvari i puno ludih. Pavle je sa uspehom pratio gospoicu, i lokalne novine su zabeleile uspeh. Drugog meseca, Pavle je bezmalo sam ispunio program veeri. Doao je ak i jedan Maar da uje Pavla. (Posle se saznalo da je bio pijan.) Vee je ispalo sjajno, prihod drutva bio kakav nikada. Zameralo se Pavlu jedino to nije svirao nita srpsko, makar van programa. Ta sitna

71

okolnost, kako ve biva po palankama, poivela je due no to je trebala. Srpske lokalne novine darnue neduna Pavlova oca. Nemake lokalne novine prehvalie i Pavla i nemaku muziku, iako nije sve na programu bilo nemaka muzika. Pavlovi roditeli estoko se sporekali zbog novina. Najzad je stvar stigla i u osmi razred. Neki drugovi poee osuivati Pavla. Uobraen je. Pravi se vaan. Nije udo, stalno je od Nemaca uio klavir. Gospodin Neruda ba je eleo da mu Pavle bude uenik, ali frau Roza je odluila za lemla, i za gospou Druker. Aha! zna se! Gospoa Druker ne samo da dobro svira, nego ima i jevrejski nos, kao i frau Roza! Pssst! Sramota! Zar se tako govori u osmom razredu! S materom Pavle stalno razgovara nemaki, odrodie se sasvim Najzad se javi Branko. ta larmate tu! Pavle je eleo da svira to bolje stvari, i zato je birao velike kompozitore. Mi nemamo jo takvih kompozitora, a naroito ne za klavir... I to nije bio aki koncert, pa je trebalo paziti ta se radi... Kad Pavle bude svirao na naem, akom koncertu, svirae i nae stvari. Drutvo se na to smirilo. Smatrali su svi da su Brankove rei ujedno i poruka Pavlova. Ali kad je sutradan, na sednici akog udruenja, Pavle, lino zapitan o programu za aki koncert, izreao opet samo strana imena, nastade graja. Pavle se vrlo mirno branio: Ne mogu drugaije, nemamo mi koncertnih kompozicija za klavir. Svejedno! sviraj to ima! Sviraj kolo, sviraj svatovca. Ne mogu to svirati, jer to nije muzika za koncert. Vi znate da je gimnaziski koncert uvek poseen, dolaze i Nemci i Maari i Jevreji, pa se ne moemo sramotiti. ta, sramotiti! Ako nije vaba, tebi je sramota! Jevrejima udeava! Svirae to ti odbor kae! Pavlu zaigra brada. Neu odgovorio je kratko ali uljudno. Ako ne mogu sudelovati kako ja mislim da treba, svejedno, neu svirati, dau novani prilog. Sad tek buknu urnebes. Prilog u novcu! to ti znai! Jesi li ti ak, ili nisi? Pazi Rotilda! Pavle je naglo iziao iz sobe. Odjedared je neko vrlo drskim glasom viknuo za njim: Gle biveg naeg tandleria, pretvorio se u bankara, ovek! Grunu larma, i oseti se da u razredu ima i prigueno neraspoloenje protiv Pavla. Neko je tendenciozno poeo da pria, i niko ga nije prekinuo. Seate li se kako nam je svima pozajmljivao novac? kako je uvek bio novan? kako je umeo uterati svoje? i kako mu je milo bilo kad smo mu iz blagodarnosti davali neku malenkost, neke trice, pola plajvaza, prebijen estar? Bogati sin frau Rozin sve je to primao! Pravi tandler!... Sea se, Lazo, ti si mu, od uda, jedared dao par starih rukavica... Priaj. Jeste, primio, smei se, i kae: Raspikue ste vi, i, izvinite, nemate fantazije! Izvinite, jer to katiheta kae onda kad hoe da oznai da je neko glup... Zna li ti, moj Lazo, ta znai komad lepe fine koice, ako je i stara? Oisti se, i bude nova. Moja mati e od tih starih rukavica nainiti lepu kesicu za novac... Pre tako, seam se, moja mati je uzela nekoliko starih i rasparenih rukavica, oistila i iseckala ih nekako na rezance, i napravila divan cvet za enski eir. I dobro ga prodala, jer su tada ba takvi cvetovi bili doli u modu... Onda smo mi jo tee iveli, i ja sam to dobro zapamtio. Tako mi je pridikovao Pavle. I opet se smeio, i opet ponovio: nemate fantazije! tednja, to je fantazija! U svakoj stvarici ima skriven novac, ako ima fantazije. A ako nema fantazije, nisi vredan ni onoga to ti je u depu. E, pa iskreno ti ovek i rekao ta je i kako je. Njegova frau Roza, mora biti, jednako fantazira, jer njima, bogami, svaki dan sve ire. Smej. Naravno! Onda je i vrlo prosto ne svirati nau muziku, i nuditi novani prilog. Moe mu se!

72

Odjedared peckanja presuie. Sve zauta. Mladii bolje nego odrasli osete da je ogovaranje zlo, da se niko ne moe ocrtati jednom priom. Osetie drugovi Pavlovi odjedared da Pavla nisu iscrpli. Setie se da ima neto i na onoj drugoj strani oveka. Jo niko ne uzima re, ali se takorei ujno zapaa da se u mladiima neto uzdie i povezuje. Ustade Branko. Neto trecnu kroz vazduh. Uvek prav i hrabar, uvek miran, ali i pri zamahu kad treba udariti ili presei sve se oi uperie u Branka. Sasluao sam vau priu do kraja, zato da bih mogao kazati moral te prie. Svi znate da bez naravouenija pria ne moe proi, i da nam je to lep amanet od naeg Dimitrija Obradovia u kaluerstvu nareenog Dositeja. E, gospodo, moral one prie je u tome, da je cela istina ono to je Pavle na rekao o tednji, i da je to istina koju svaki zvrndov ne moe izmisliti. Za tednju, gospodo t r e b a fantazija! Napraviti od stare rukavice ruu, to je stvar fantazije. Baciti staru rukavicu na ubre, to je stvar nemanja fantazije. Mislim da vam je to jasno, osmi ste razred! E, dobro, 'ajdemo dalje. Dalje, ona pria o Pavlu bila je lep potsednik: kako je Pavle mnogima od nas pomagao pozajmicom u trenutcima kad bismo bez te pomoi u neem teko oskudevali. Priznajte svi koji imate ta da priznate! Je l' te, s golim ispovestima se ilo kod Pavla, a Pavle je novac davao, a ispovesti uvao! To nije mala stvar, gospodo! Branku se oi zasvetlee. Dva druga skoie na noge da trae re. Branko uini rukom da treba ekati. Meni je on, sem drugog bezbrojnog, pomogao prole godine da kupim lepo odelo, i ja mu to tako rei u krajcarama vraam, i to je sad prvi put javno reeno! Moda je znala za to i frau Roza, ali i frau Roza uva ispovesti... Re sada ima ko hoe. ue se saaptavanja. Sve glasnija. Lica u mladia preobraavaju se. Navire u njima ono isto oduevljenje koje je sreno da se zastidi nad uinjenom nepravdom. Grunue priznanja. Mom bratu svake godine kolske knjige kupuje. Meni je doktora platio da opravim zub. Milan Mari je ustao svean. Meni pomae svakog meseca, kad vie kad manje, ali znam da mi je ponekad davao ono to je njemu trebalo. I tako, brao zavri Branko mirno uzmite eire, hajdemo, mislim da je na Pavle dobro otsvirao svoj koncert. Branko Kaleni je bio dete kakvo retko kad raa pusta palanka, i jo palanka na mutnoj, lenjoj i movarnoj Tisi, na reci koja riba ima, ali kao da duu nema, na vodi koju pesma ne peva. Mirna ravniarska voda, koja se lako prekraja u kanale, koja svoju volju nema, svoj razgovor nema, svoje dubinske tajne nema. Tu je reku jo sasvim mali gimnazist Branko izabrao bio jedared za svoju slobodnu temu. Deko nije ostao samo pri svojim zapaanjima, nego je i itao o Tisi. Naao, da ona izvire u brdima, u Karpatima: da se tamo zove lepim imenom Crna i Bela Tisa; da je u gornjem toku brza i bistra planinska reka, i tek posle se raspe i razvali u bezbroj krivudanja i petlji, ali ne s progrizanjem terena, nego s tromim, pasivnim poputanjima. Te je okolnosti mali gimnazist opisao kako je mogao, ali je umeo iz njih izvesti zanimljive deake refleksije. Ja sam se vozio na Tisi, i ili smo polako, kao da nismo ili ni mi ni voda. Naa laa je bila vrlo runa, i vukli smo deregliju punu kukuruza, i Paja eirlija, u deregliji, jednako je pevao... Ja vrlo alim Tisu, to je bila planinska reka, i posle otila iz planina. Ona se kod Slankamena uliva u Dunav, i to je kraj, Dunav je proguta kao nita. Nema vie onda Tise, koja izvire u umama ispod Karpata, ba ispod planine koja se zove erna Gora. Posle, Tisa vie nije ni bistra ni brza. Uio sam da u njoj ima mnogo masne i ukusne ribe. Ali ja ovde ne piem zadatak o ribama, nego kako voda tee, i ima li lepe talase, i da li se uje da umi. To je bio zadatak drugokolca gimnaziste. A posle je Branko Kaleni mnogo zavoleo Tisu. Iao je s deacima da vreba somie u mulju. Vodio je devojice da gledaju Tisin vodeni cvet. Kao estokolac, ulazio je u privezane

73

amce, i ljuljao se i pevao. Posle, najvie je voleo da posmatra zalazak sunca nad rekom. Taj zalazak potsea na zanoavanje u barutinskim predelima. Svetlosnih efekata nema mnogo, jer tmola voda ne rasprskava i ne lomi zrake. Ali umovi su razni i tajanstveni. Suva tuna pesma rita i njegove trane flore. Zujanje i cilik insekata koji bolest seju. Dugi melanholini krici barskih ptica. Pucketanje otrovnih mehura na ustajaloj vodi. I mrtvi ropac Tisinih tromih talasa koji muljavu obalu polako troe. Zna li ti, Milane ree jedared Branko svome drugu, u jeku velikog rada za maturu zna li, ta sam ja od ove Tise nauio: da ne budem usplahiren, da nemam onu uzverenu, plahu ambiciju koja jednako meri i rauna. Meni je ta ambicija odvratna. A vidimo je dosta u gimnaziji, pa i meu profesorima! Nezdrava stvar, veruj... Ja radim, gledam da neto uradim, i to mi je sav zadatak i radost. Prvenstvo, ja sam za to lenj, kao i moja Tisa... Ko zna ko e nekada u ivotu biti prvi iz naeg razreda! Moda ba neko ko nije odlian ak. Da se jo jedared rodim, ne bih bio odlika. To je, veruj mi, jedna sasvim sluajna stvar, koju posle ovek doepa i kao lud dri da ne pobegne. Branko je imao idealan stas mladosti: prava muka snaga u vitkom telu. Brz, gibak, strasan. U pozi zatrke ili borbe potseao je na kipove drevnih grkih mladia. Imao je maglenosive oi, za kojima uzdiu devojke. I bujnu smeu kosu koja se sa svakim njegovim pokretom drukije slagala, kao lie na vetru. Kratkovid, poeo bi da mirka im neto hoe bolje da vidi. Devojice su po tom mirkanju znale koliko je sati. Branka nije ba bilo lako oarati. Drugovi su ga zadirkivali. On se branio: Ne vidim, brate, i svreno! Ne vidim ni devojke. Vi ne znate ta je to orav ovek. Ja ne vidim kako treba ovaj svet... Kakav je to ljubavnik koji devojku gleda na staklo! Meni ostaje da se zaljubim, i uzmem za struku jedino istoriju drevnih naroda, i da mirim u daleku prolost. I tano je tako bilo. Nijedna se devojica nije mogla pohvaliti da je videla srce Branka Kalenia, dok ga je stari profesor istorije video i gledao. Kad Branka propituje, to je sveanost i veliki ispit. Branko govori po itav sat, i uvek iznenadi novom studijom, velikim itanjem. Nedavno je iznenadio sa Starim zavetom i sa istorijom drevnih Jevreja. ta je sad opet to, Kaleniu? To mi je, gospodine profesore, postala prava slast. Ja te stare Jevreje vidim kao ivi ivot. Razumem ih. Taj svet je morao imati sposobnosti kakvih vie nije bilo i moda i nema. Ja ne vidim u njihovoj staroj istoriji mit, nego stvarnost. To je drama od samog ivota. Ne znam da li smem da kaem, ali meni, u sravnjenju s jevrejskim mitom, grka mitologija doe kao neko veselo pozorite, bez ivotne istine. Oho, Kaleniu! A grka tragedija? To je knjievnost, umetnost. Ali kod starih Jevreja ceo je narod igrao tragediju! I Jevreji su nastavili da je igraju. U istoriji poznijih vekova, im se istakne jevrejstvo, to su opet potresi i tragedije, to je ponovo Stari zavet... Sav sam u jevrejskim studijama, gospodin profesore! a kako to za maturu ne treba, mogu jo i pasti. Vratite se vi polako opet Grcima. ta ete me Jevrejima? Jevreji nemaju knjievnosti ni umetnosti... ujem da vrlo marljivo uite grki. Uim, ali kao dopunu uz istoriju. Vi znate, ja volim istoriju nada sve, jer volim nauku o ljudima. I grki jezik uim tako i zato. Grka knjievnost, grka filosofija, to je sam Boji ovek i ovekov ivot. Platon priredi, makar samo u mislima, ruak, pozove goste, i tek onda pone filosofirati. Dok je Branko rano i odmah jasno isterao na put poziva, Pavle se lomio kroz krize. Nije udo. Dom i porodica Brankova, to je bila normalna borba sa sirotinjom sitnih graana koji sluajno imaju darovitu decu. Dom i porodica Pavlova, to je bio danononi tutanj jedne podzemne, skrivene borbe, nekih gladnih sila koje ne smeju da priznaju ta im sve treba da

74

progutaju i svare pa da malo otpoinu. Pavla boli glava; Branko sedi pored njega i menja mu obloge. Je li ti lake? Dobro mi je sad sasvim. Lake mi je im doe. Zato zato? Zato to mi se ini da ti jedini unapred zna ceo moj ivot, i ti jedini e mi pomoi da naem jedared ono jedno to ini moju linost i moj poziv. Ovde u kui, ja sam sav upreden u hiljadu planova moje matere koje ona ne imenuje, ali energino izvodi. Ja mater vrlo volim, ali je to udna i teka ena. Uvek nezadovoljna, brina, uvek u nekoj raspri sa svojom saveu. Sve se neto kaje i kara. Meutim, ima mnogo vere u sebe. Ne ovako kao ja. Pavle poe da se smeje. Ovaj ivot ti je cirkus. Moj otac je Likota, snaan zdrav ovek i vojnik, a veruj, ispada da ja od njega imam malodunost. On sam mi je priao da su njegova oca zvali Vaso ua, i da je za njim dugo vremena iao nadimak Jovo ua. Eto tako sam ti ja od oeve strane Pavle ua. A mati moja, naprotiv! Ti nema pojma kakve ona sve eksperimente pravi. Razmilja, rauna, i onda juria, i mora biti kako je kazala. Samo, kako god ispala stvar, nezadovoljna je, s materialnim rezultatom naroito, i onda pone sebe da krivi, nekako tajanstveno, od nekih jo dedovskih omaaka i grehova... Ona je poreklom iz dobre graanske loze, ali kad je doao red da se ona rodi, sva je njena svojta poispropadala, i materialno, i zdravstveno, izgleda i moralno. Priala mi je jedared dugo, i svaka peta re bila je: propao, bolestan, strana bolest, umro. Moe misliti kako je kad mati tako govori detetu. A ipak, ona samo za mene ivi, i samo mene voli. Ali s druge strane opet hoe da ja ivim i radim samo za njene ambicije... Smena je: metne mi na sto cvee, kolae, ak i cigaretu, mada zna da ne treba da puim, i onda moli da sednem i da piem pesmu. ta u, sednem, i varam je... A da je pita ta e joj sve to? Nikuda na svetu ne ide, malo joj ko dolazi, nema se kome pohvaliti, a i ne eli da se hvali... Nekako kao da u njoj samoj ivi neka prokleta glad koja ne moe nikada da se najede, naima, i naponosi. Veito radi, veito tedi, broji, sabira, moj rad ocenjuje, i, to je najudnije, veito se neega odrie. Bez ikakve potrebe. Kao da to od nje trai, ne znam, neko boanstvo, neko strailo... Ima u njoj manija... A dotle, moj otac peva na avliji da se sve ori, cepa drva, farba kokoinjac, hrani krmka, kupa pseto, igra karata s komiskom decom na avliskom pragu, i pria im na svom sonom jeziku prie i poalice iz njegove mladosti... Mati moja je savesna, neguje ga, ali oni su jedno drugom tuinci. A ja ivim izmeu njih dvoje. Ne znam zapravo ta je to porodica... A tako bih od sveg srca hteo da ivim jednostavno, kao moj otac, ali ne umem, ne bih umeo i, ta bi rekla mati... Branko je sluao i utao oborenih oiju. Uman kakav je bio, on je jasno razaznavao da to vie nisu nekadanja njihova starmala nagvadanja, nego se to na neki nain ve matori, i sagleda se isto i bistro ono to zreli ljudi kau: iz te koe nikuda. Ali njegova vedra hrabrost ga opet podie. to tako sve vidi naopaku stranu? Ima naopaka strana u svemu, naravno. Ali, nemoj, brate, svaki kaput nositi naopake izvrnut... Tvoje roditelje ljudi uzimaju za primer porodice radne i napredne. ika Jovinu vedrinu spominju ljudi i deca. Tvoja mati vai kao uzor kuanice. Baba moja tek zaokupila moju mater: Jednako po komiluku otri jezik. Pitaj frau Rozu kako se kua kui... A to se tie neke prisne porodine sloge, nije, moj Pavle, ni kod nas slavno. U tri mala sobika ivimo etiri generacije. Baba pria neto to se nama mladima ini da nije nikada postojalo; malo dete moje udate sestre ceo dan drei; ja itam, uim, ili seckam percetom po tamburi, kao bajagi sviram; a moj otac, mali inovnii, veito nam neto zamera, pa, bogami, ponekad i zalogaje broji... Da, da, ti ne zna ta je to sirotinja. Nita tako porodinu slogu ne razbija kao sirotinja. Jedna plata, a sto potreba. To je ono to ti lepo kae: ovek oveku smeta... Pa, ipak, Pavle, to je opet ono to ti ne zna svi ivimo, i svakoivi svoj ivot! Malo pardon, malo gurne laktom, malo se odree,

75

malo se odree tebe radi drugi, ali svako ivi svoj ivot. Ja mislim da je kod bogataa mnogo vie jednoliko... A sad, Pavle, da okrenemo neto veselije i mlae. Ti sigurno ima etiri krajcare austriske vrednosti, da kupimo po slanu kiflu, i da idemo malo u etnju, na Tisu, da vidimo vrbak i da ujemo vivke... Videti ih, avole, i ne moe! Lako je njima kad imaju krila. Hteo sam jo da ti pokaem plan za jednu malu dramu u stihovima. Umoran sam danas, Pavle, ne zameri mi... A sem toga, tu je matura, ko zna kakva nas tamo drama eka, smeje se Branko. Ne znam, neto sam melanholian sada i ja. Poloiemo maturu, razbiemo razred, i kud koji, nikada vie u jednoj sobi, u jednoj klupi, jedna porodica. Matura je bila na pragu. aci osmog razreda uznemire se u to vreme ne samo zbog napregnutog rada, nego zbog jednog unutranjeg pomeranja koje je sasvim novo. aci se raduju da se otkinu od onih osam jednolikih godina, i mataju da je ivot na studijama u drugom gradu, i svetu, neto osobito prijatno. Ali je matura prvo veliko raskre u ivotu mladia, a raskre postavlja pitanja, otkriva svakojake perspektive, pokazuje prepone i smetnje, pravce koji vode daleko i pravce koji vode u budake i trnjake. Pa onda, ve oko same mature poinju prepone. Pitanja se vie ne postavljaju nego izvlae; dravni izaslanik je jedan od najstroijih; ako neko padne, ostae sam kao ptica selica koja nikada nee stii svoje drugove. aci su sad gospoda kandidati, ali zato aptanja vie nema, i izvina vie nema. Profesori izgledaju vrlo stari i ovetali, ali ima, brajko, osam zajednikih godina s tim starudijama veli Milan Mari, a u matematici je osam osam, za svakoga. Seate se Trkunia: pre est godina je bio zaljubljen, a sad je sed gospodin... Da, da, ja sam pre osam godina jo imao onu detinju tekou da lepo kaem r, i imao sam oca, mater i sestru. Sad znam kazati r, ali imam samo oca... Osam je osam, gospodo! Pavle je uio sam, zatvoren u kuu, i sasvim se retko viao s drugovima. Trojka naa pomalo ramlje nasmeja se jednog dana Branko, kome je bilo ao to se Pavle tako odelio. Branko i Milan se viali vrlo esto; ak su neke stvari zajedno prelazili. Bila su divna junska jutra, i njih dvojica su poinjali da rade odmah posle tri sata. Izdiru se krupni palanaki petlovi, gase se kiljavi fenjeri, uje se naglo odmatanje lanaca s vitlova i bukanje vedara u bunarske vode. Pojavljuje se bokterov magarac s putunjama. Bokser je legao, a magarac sam krenuo na vodu, gde e mu ko bilo napuniti sudove. Razgovor jo nije poeo. Ljudi prekono naue da ute i zavole utanje, i neko vreme u zoru sporazumevaju se oima i pokretima ruku. Branko ide Milanu. Pod obema mikama nosi knjige i beleke, vue noge, neega mu je ao, skoro bi mogao zaplakati. Beda me znala ta mi je. Jednoga jutra bih zaplakao to ne mogu ovako nastaviti dok ne nauim sve to se na ovom svetu moe nauiti; drugog dana bih plakao to mi se otac pogrbio od briga zbog stipendije, i briga kako e mi slati svakoga meseca potreban novac za izdravanje na studijama; treeg dana mi doe da prosto skapam pred onom gimnaziskom kapijom, jer tu ostade neto najlepe od mladosti i najbezbrinije od ivota. Za etiri pet godina, ne vie za osam nego za etiri pet, sve e biti svreno, ja u postati neki prof-Tria, stii u ih, njih, po izgledu i po navikama, to mi se inilo da ne moe biti nikada... U profesorskom poloaju ima neto tuno: usred iskljuive mladosti, samo su oni stari; a kas se s maturantima skoro drugarski zblie i naviknu, maturanti ih ostavljaju nekako bezduno, zviduui, sa sigurnim nadama, a oni, profesori, ispraaju maturante s jezom i strahovanjem, jer znaju, iz roenog iskustva, ta sve moe da bude od onih nada... ta? Pogledaj, Branko kolegijum, i dosta zna...

76

Milan sedi ve pod strehom male kuice njegova oca, skromnog limarskog zanatlije. Milan je vrlo nean mladi srednje visoka stasa i neobino lepe sedee poze. Nikada ne prekrta noge, ruke vrlo graciozno sloi na grudima, glavu nakloni preda se, i pogled mu je zato stalno malo oboren i usresreen. Lik: kao pokojna mati, lepa devojka koja se udala od esnaest godina. Milan je garav, bled, detinje mladolik. Na jednom obrazu ima znak: povei mlade neprijatne modro-crvene boje, kao da je krv podila poda nj. To ga rui, ako tu stranu lika okrene. Kad se zamisli, ispravi glavu nekako izazivaki, lagano die i sputa kapke na oima, i usne mu se uznemire. Bio je plah, nervozan, i beskrajno osetljiv. Zdravlje tanko, a priroda retko strasna. U estom razredu se bio zaljubio, i bezmalo da u dramu uleti zbog iparikih gluposti devojice. U sedmom razredu je imao sukob s profesorom matematiarem kojega je oboavao, i odjedared je zajecao, usred razreda, tako tuno i oajno da se prof-ira skoro na kolena bacio pred njim. Ta je poza profesora ire posle ovekoveena u stihovima i u crteu, i zvala se, sasvim u gimnaziskom stilu: Prof-ira pod iracionalnim korenom. Milan je objanjavao svoj ispad: Kad volim, svejedno, devojka ili prof-ira, poginuu. Branko se pribliuje, Milan ga ne opaa. Nisko spustio glavu, pred njim je sam geometriski crte, i oko crtea u redu, i bez reda tma boja od formula i lanaca. Usne su nemirne. Milan misli. Branko ga sa zadovoljstvom posmatra: lik se gri, pa vedri, pa zatee kao na skok, pa odjedared ukoi kao u grabljivice koja je ubautila plen. U tom asu nervozni tanki prsti Milanovi dohvatie pisaljku i zabodoe je usred jednog velikog znaka pitanja! Dri ga, Milane, da ne umakne, rep mu njegov! priskoi Branko. Tu je, tu je, jedva sad! sedi da ti pokaem. Od jue, ne mogu da se smirim: ili da izmislim, ili da poginem... Da li si poneo tablice? E, dobro. Na mojima, evo vidi, zaspao maak, i nemam due da ga probudim. Inae vitla po celu no, a sada sedi kraj mene i ne mie. Ili zna ta je matura, ili mi neto sluti. Odlazi, Miko, ta e tu! teram ga; eno ti bal na krovu poeo. On samo stisne oi, i potsedne me. Kad ja legnem, on ostane na mojim hartijama. Misterij. Vi pesnici znaete kakva je to tajna... A noas ba ne trenusmo ni ja ni Mika. Ne znam, neto mi mutno u glavi, neto svetluca u oima, kao da sam i ja maak. Ma nije ni meni mnogo lake. Strano sam rastrojen, nakratko nasaen, sam sebe ne poznajem. Umorni smo valjda. Da se i taj ispit jedared svri... Ili bar da nismo tu neki vajni odlikai i direktorove uzdanice... Ho, bogati, to je to napast biti odlika! Em si ocu uzdanica, em ti direktor jednako u oi gleda. Vladimir Ribari, lepa srednja mera, i divota! Siguran je da pasti ne moe, a direktor ga se ne tie. Ja mu pomenuh maturu, a on: Meni je matura to i onom volu komarac: nit znam kad do' o ni kad po' o... iv ti Bog, Milane, je li ti dolazio Pavle? Kod mene, ni da pripita. Bio je sino koliko da otvori i zatvori vrata... Ama ta je s tim Pavlom? Meni je sve zapleteniji? Neto ima u njemu tue. Ono, istina, mati mu je vabica, pokrtena Jevrejka, ta li, ali otac mu je pravi Srbin i sasvim na ovek, i kua se njihova vodi prava srpska kua... Ne mogu da sam pametan. Ili je Pavle udak, ili je u njemu neki veliki dar, pa se mui kako e izai na svet... Kako ti misli? Hoe li od njega biti veliki ovek? Branko uti. Milan jo jedared pokua da dobije odgovor, i uini: Hm? ali Branko je utao kao zaliven. Milan onda stavi pred druga hartiju i zeleno mastilo: Ti radi zadatak zelenim, da posle lake sravnimo. Odjedared Branko zavali glavu i ree mirno: Sad u da ti kaem ta je Pavle. Pavle je Jevrejin. Nastade pauza. Od onih potpuno praznih, kad je jedna strana kazala sve, a druga ne ume da misli nita. Milan ukrstio prste ruku na kolenu, gleda u njih kao postien, i eka da Branko kae da se alio, i zato se alio. Naposletku rasplete prste i

77

odbaci rukama skoro ljutito: ta fantazira! Kakav Jevrejin! Uli ti u glavu oni tvoji drevni narodi, a bog te pita ta u sutra biti ja. Branko mirno dopuni sebe: Jevrejin po krvi i rasi, po inteligenciji, i, izgleda, bie to i po sudbini. Kako po krvi? Ne znam to sasvim odreeno, ali bez krvi se ne moe biti nita, to ti je valjda jasno. ika Jova, naravno, za jevrejstvo nema odgovornosti. On je naa krv, na adet, naa glava i srce. Branko se zasmeja glava i srce smukani, kao kod svih nas Srba. avo bi nas znao, hoemo li to kad popraviti. Ali to sad ne spada na stvar. Dakle, ako ika Jovu izdvojimo, ostaje frau Roza. Zna se, Milane, sad ve davno da je ona nepokrtena Jevrejka. Pavle mi je priao da je ded njen, negde u Virtembergu, bio preao na protestantizam, ali se potomci opet vratili u Mojseju... A lik i karakter frau Rozin odaju rasu. Tvrdoglava, jaka, mudra, u sebe zatvorena, ilava, srebroljubiva, ona ti na dlaku pokazuje da ded nije ozbiljno primio hrianstvo, i da ona nije ozbiljno uzela svoga mua Srbina. Ona uva krv otaca, a zato se nije bojala od udadbe za Srbina, i zato je rodila pravog Jevrejina. Ona oboava Pavla, ali ga tako voli i tako vodi, da telom i duom poslui Jevrejstvu. I posluie, ili e propasti... ilavije rase od jevrejske nema!... Ja ve punu godinu dana marljivo uim njihovu istoriju, i uasno me zanima! Kad ti sve to ita i ui, Branko, ako Boga zna! To je vrlo prosto. Knjiga uvek u depu, i im ostanem sam, itam. A istoriju ja itam kao roman... Da, a to se tie one ilavosti, to ti je sad velika borba u kui Pavlovoj. Pavle nije jo dosta ilav, i frau Roza ga ilavi!... Pavlu nije lako, Milane! Ili e frau Roza nainiti od njega ilavog Jevrejina kakav Jevrejin i mora biti, i moje je to miljenje ili e ga, kao Avram Isaka, rtvovati rasi i rasnom idealu... Tragedija lebdi tamo u kui, da zna, Milane, jer je kod Jevreja sve tragino... Siroti Jevreji! Halapljivo grabe novac i niko bolje i raskonije ne ivi nego ti tvoji siroti Jevreji! i niko u groznijim brigama za opstanak ne ivi od mojih Jevreja! Ti to ne zna, Milane dragi! Drugi narodi ive u svojoj dravi, na svom tlu, sa svojim jezikom, i za rasu ne brinu. Jevreji, istina je, jedu dobro, i nabijaju depove parama, ali oni grozniavo raaju decu i tajanstveno vaspitavaju decu, samo da rasa opstane. Jevreji se prinose na rtvu svojoj rasi svaki dan! Posmatraj ih malo bolje, i malo due; ima ih kod nas hvala Bogu, od svake sorte. Jure, promeu se, vrdaju, pretvaraju se; u zoru su prvi na poslu, uvee su poslednji na odmoru. Nikada ne ive, kako bih to rekao, lian i leeran ivot, kako ivot doe. Stalno su u napregnutim ulogama. Te uloge igraju ne uvek simpatino, ali ilavo. ilavost uopte nije simpatina, ali se s njom traje i bez nje nestaje. Jevreji igraju svoje uloge i sa zanosom, ludaki! Zar ti to ne vidi! pobogu brate! Ja vidim, i ja ih razumem. Kao na kakvoj ogromnoj pozornici, slono, stalno, na konac i na jednu paru izraunato igraju oni irom bela sveta svoj jevrejski zadatak. Igraju svoju groznu dramu , kojoj niko ne pljeska. Ne voli ih niko! Oni su svet kao i drugi svet, a opet izvan sveta... Strahoviti su to napori, i uasna vera u sebe, i, ja ne znam ta jo i jo! ... E, vidi, i naa frau Roza je u toj drami jedan od dobrih glumaca. Njena uloga, to je Pavle, Pavle Jevrejin. Sad zna sve to ima da zna o drugu naem, koga treba mnogo da volimo... A ja se, bogami, uzbudih dobro... Daj ovamo tu tvoju matematiku, i zeleno mastilo, da se ohladim. Neki dan kasnije, u palanci velika senzacija. Brankova pria obrada istoriskog materijala pojavila se na vrlo uglednom mestu knjievnog asopisa. Redakcija je to ugledno mesto protumaila u beleci: Priu je pisao sasvim mlad ovek, koji e ovih dana tek polagati maturu, i pria kao takva ima nedostatke svakog poetnikog rada. Ali su isto lina i topla zapaanja ivotnih stvari kod ovoga mladia zasluila ohrabrenje. Palanka se

78

uzburkala. Sve kolovano govori o prii i o sposobnostima pisca. U kui Brankovoj praznik. Divan, isto duhovni praznik, kakav zasija u siromanim kuama kad i tamo zae nada. Drugovi larmaju. Vladimir Ribari dri govor. Pavle i Milan grle Branka. Gospodin Toma vadi iz depa svoj stari i starinski sat, i, sav uzdrhtao, predaje ga sinu. Evo, sine, meni je sad kucnuo najlepi as, i sat meni vie ne treba. Ura, ura! Drugovi se kucaju, ispijaju do dna, pevaju. Gospa Leposava, majka Brankova, peva s acima; gospodin Toma plae. Istovremeno se i u nastavnikoj kancelariji gimnazije odigravali trenutci opte radosti, i trenutci profesorskih ambicioznih obraunia. Trkuni, profesor knjievnosti, govori kao da je useo na konja: To je, gospodo kolege, prosto gotov pisac. Simpatini na Kaleni iznosi iz gimnazije stil i rutinu pisanja! Istoriar, neobino fina tiha priroda, govori kao da mu je glas od svile: Ja molim, gospodo, da se uz re simpatian, doda re darovit. Taj mlad ovek je pun refleksija, i kakvih, za njegove godine! Davno ve ja oseam da u tom mladiu sazreva pre svega mislilaka sposobnost. Poznato je, on istoriju pretpostavlja svima predmetima, i posvetie se sav istoriji. I pria je izila iz istorijskih njegovih studija sluaj jednog srednjevekovnog Jevrejina naunika ako moda neka gospoda kolege jo nisu razgledala priu Kalenievu. Uzima re direktor, smei se: Raznesoste Kalenia, gospodo! Ja, kao direktor, uzimam slobodu da ovde proitam mali odlomak iz prie, jer se i ja ponosim tim mladiem. Vi razumete; bez dece sam. Da se deca mogu krasti, ukrao bih bio Branka jo pre osam godina, davno pre ove prie... Evo malo teksta: Drave i graana ima tamo gde ima tle otaca i rodni jezik. Jevreji nemaju ni jedno ni drugo. Oni ne brinu prisne, lokalne brige graana i uskih patriota, oni brinu hladnu, daleku, apstraktnu brigu o rasi, o trajanju rase... Traim, kakvom bih slikom mogao pretstaviti kako ivi ta rasa u belom svetu. Jevreji su kao one biljke puzavice koje istovremeno rastu i putuju. One ive i cvetaju vukui se po dugakim ogradama. Svega se maaju, i sve obuhvataju, i opet nigde ne ostaju. Ako trgne neku granicu, izvlai se kao da se odmotava, nigde kraja. Retko, ba retko, ta se duga pavit i prekine, ali ne u izdanku. Gde je izdanak? Stane ovek uvlaiti ruke u one guste zavese od paviti, pone grepsti i po zemlji. Jedva naie na korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak odmah izvali. To je, i takva je veza s tlom! Ali paviti i grane ne umiru, iako se korenak izvalio. Moda je bezbroj korenaka? Nije. Jedva daleko negde nae ovek drugi, koji se takoe lako izvali. Od ega ive, i cvetaju, i miriu, i krase svet itavi platovi i zidovi onog zelenila i cvea to ostaje zagonetka! Granice rastu takorei na oigled. A kad potraga ovek, oko ega se obavijaju, ta grle: to je suv telegrafski direk, hladan neki zidi, gvozdeni iani preplet. Oko samih sebe se obavijaju! Idu dva ogranka jedno drugom u susret, omotaju se jedan oko drugog, usprave vrsto, i odmah se za njih hvataju nove, slabije zelene granice. To je jedno danonono nadrastanje i putovanje. Jedna ilava konkurencija svemu ivom i mrtvom. To je jedan ivot i ishrana bez zemlje! To je udo! To je jevrejstvo! To je jevrejska egzistencija po svaku cenu, i jevrejska ambicija koja sve savlauje... Kae se da veliki procenat Jevreja silazi s uma zbog neutoljenih ambicija. ene njihove su iste strasti ambicija, i utiu na mueve, brau, i decu ponekad i strahovito. Otuda valjda ona udna zavisnost Jevreja od ena, nadmo ena njihovih... Pogledajte Stari zavet. U Starom zavetu ima ena vladarki, ima bogatih, lino uglednih devojaka za koje mladoenja mora sedam godina da tegli profesori se smeju ima inteligentnih i prepredenih robinja koje u porodicama prave komplikacije i zbunjuju zakon; ima ih savetnika u ratnim taborima... U Novom zavetu, ene su izbrisane. Jairova ki je mrtva. Mudre i lude devojke, iako sa

79

dubokim smislom, samo su misao i dekoracija. Marta i Marija su pokorne slukinje. Mati Hristova je velika muenica i ista rtva. itd. Profesori pljeskaju. Trkuni skae. Direktor ga prekida. Jo nekoliko rei, kraj prie. Junak je na samrti u neznanom i belom svetu. Na neije pitanje: odakle je rodom i poreklom, smei se tuno, i ne moe da se seti kako se zvalo selo gde su mu nekada iveli roditelji. Zavruje priu na mladi autor svojom refleksijom. Tle otaca i roeni jezik, to je spona oveku i izmeu ovog i onog sveta. Na svoj tvrdi koren mora ovek lei, i na svome jeziku poslednji put uzdahnuti, ako e lako da poe Bogu. Otuda svi ljudi, smrtno bolesni, bez interesa moda ve i za decu svoju, svom duom tee jo samo korenu, izdravaju dug put i muke, samo da na svom praotakom tlu duu puste. Smrt trai, i dolazi po oveka u zaviaj njegov. Jevrej i smrt vija po belom svetu! Siroti Jevreji! To je muan, divan i veliki svet! I Branko se od svoga uspeha malo zaneo. U srcu toplina, i sve nekako iroko. Pri hodu, neto ga die. Sve mu je milo i lepo, sve hoe. Osea da ga na ulici miluju pogledi ljudi, i kao eleo bi da mu je to svejedno, ali nije. Naravno, video je i poneki usinjeni smeak, i uo poneku zavidljivu re. Ima slabomonih, koji se oseaju pregaeni im neko napred krene. I ima uobraenih, koji veruju da su oni isto to i Kaleni mogli, i samo ih on sluajno pretekao, i time im krivdu uinio. More, Branko, ti poloi maturu! Tebe, Branko, niko vie ne stie! to rekao moj otac, ne stie te, ni da je lane poao! Branko se bori u sebi. Jednako se smiruje, a uzalud. Vidi u ogledalu da je stalno rumen, i neprijatno mu. Pije hladnu vodu, ali i to uzalud, u njemu se zapalio itav lagum volja i snaga. ta ste me okupili! Jedared sam neto potrefio, i sad huka-buka ni za to. Ali osea Branko da je u njemu proradila ambicija, veliki nemir oveje due. Branko je kao bolestan. Za njegovu uroenu vedrinu, to je mutna zona. Siromah pisac sirotih Jevreja! Dva najmilija druga, dva brata, kao da stavie neto izmeu sebe i Branka. Pavle, uvek maloduan, zalomio se u veri o sebi, i gleda u Branka s tunim oduevljenjem. Milan, fino umna izraza na licu, ambiciozno zategnut u svakom damariu, pitao je tih dana Pavla o Branku tano ono to je malo ranije pitao Branka o Pavlu: ta misli, Pavle, hoe li Branko jednog dana biti veliki ovek? A Branko jednog dana ustade zdrav, izae iz mutne zone! Kao da prie i nema, kao da pria nije bila drugo do jedna gimnaziska lekcija. Branko je prosto zaboravio! Niko u palanci, naravno, nije slutio da je to bio najbolji trenutak veliine Brankove. Sem, moda, gospodin Joksim. Potpuno i oigledno zdrav, upade Branko me drugove i u razgovor Pavla i Milana, i raisti tamu i maglu. iv me Bog ubio, ako ne znam o emu ste razgovarali. Evo u odmah da nastavim razgovor. Kae gospodin Joksim: Onaj Kaleni ima nos za istoriju, to je nesumnjivo, Ali je junak njegov malice kao dosadan. Nit jede, nit pije, nit devojke gleda. Sad je red na ajnovia, na naeg liriara. Ja ga vidim, bogami poesto, s Ninukom Petrovi na vebi, i uveren sam da e njegova pria, ili drama sve mislim da e on dramu izabrati poneti mlade, a ne stare Jevreje i profesore... A ve Milan Mari, zna se. On je ovek preturio ljubavne scene jo kao estokolac; i od njega, matematiara, ekamo neki divan most, k'o ibriim tanak, kao sablja otar, kako peva narodna pesma... Ta tri mladia naa, tri poeta. Prosto ne znam kako nae gospoice odolevaju. Ja da sam gospoica hvala Bogu to nisam ja bih esto i obraz pogazio, i svaki dan bih drugog momka voleo... Zar nije, brao, zlatan na gospodin Joksim! Suta pravda i pamet! Svakom ocenu kakvu je zasluio, i svakom repi, da se ne bi u dobru mnogo poneo.

80

Pavle i Milan se razvedrili, smeju se, zovu Branka u poslastiarnicu. U poslastiarnici su gospodin Joksimu napisali dugaku depeu u stihovima. I reili da Pavle ima da je plati, naravno samo zato to je u duhu lirskom drana. Kad je Pavle, sav srean, otiao, Branko uzdahnu. Da uvamo tog Pavla kao oi u glavi. Osea li ti koliko je taj mladi pitom, dobar... i kako je njegov ivot teak... A ti, mostograditelju, da meutim prestane voditi rauna o veliinama i besmrtnostima, jer o tome vodi brigu zna ko, frau Roza. Da ti priam. Prolazim ti ja jue pored baba Frelihovicine muke konfekcije, kad, u duanu cvet gospoja, i onih s kukastim nosom, i naeg sveta. Na moje iznenaenje, i frau Roza u viziti. S nogu da porazgovaraju, to rekla moja mati, koja takoe vrlo rado s nogu razgovara i ogovara, ali tada nije bila u drutvu. Ja zastao bajagi pred izlogom, i sluam ta priaju. Govore, brate, Jevrejke celu istinu sam u prii pisao sve to i njihovi ljudi govore. Barabar s njima se meaju u trgovinu, u politiku, u novane stvari, u licitacije. Po sebi se ve razume da se meaju i u sudbinu dece. Baba Frelihovica, zna je, nafrizirana, umiderena, drska, kao da neki izvetaj ita: govori kako je njeno delo to su joj sinovi advokati i doktori, i to joj erka ima mesto u jevrejskoj optini. Pomisli, Milane, ta balavica prima svakog prvog platu, kao ovek. A ona rohava Kronerka, to ide na dva tapa, i prodaje sita i korpe, i menja privatno stran novac, pria neto o uvozu i izvozu, to ja nisam razumeo ama ba ni ovoliko. Trea kritikuje optinsku politiku. I tako dalje, Jevrejke dre govornicu. U neke se javila Vladimirova majka, gospa Ribarika. Pogledala valjda svoje prste i videla da bi ona i Frelihovica mogle barabar liferovati prstenje za neku adiarnicu, te ti i ona upadne u razgovor. K'o veli, imam i ja sina, a imam i novaca, pa to da samo Frelihovica pria. I otandrka ti, nekako kao da je napamet nauila, da e njen sin, im proe matura, na put, da izabere u kom e carstvu uiniti prava. Ba tako je rekla, carstvo. Odjedared ti se utae frau Roza. Pametna Jevrejka, ni prstenja, ni turnira, ni frizure; ali kad zapoe da govori, brie kao vetar. Jao si ga i carstvima, i svima nama maturantima, svima, i onima to se o besmrtnosti takmie. Uinila je, dodue, ast da meu prvim acima naeg razreda spomene i tebe i mene, naravno posle njenog sina Vladimira ni s rezervama nije metnula meu prve a usput je oinula repom neke mature i maturante iz godina prolih, ali kad su bili na maturama sinovi nekih prisutnih gospoja... ekaj, ekaj, posle je i nas malo degradirala. Veli:Ali imaju sva ta gospoda da zabiju nos u futrol, ima tu da se radi i ui jo i jo, i ko zna ko e, na kraju krajeva, kad se svre i druge kole, izvui veliki trefer! Branko pokaza jo jedared mimikom i imitacijom naglaska i izgovora frau Rozina, kako je kazala veliki trefer. Ja ti sad, naravno, ne znam sigurno da li je pri tom mislila na novac, ili na ono to tebe mui, na velikog oveka, ali mi se ini da je bilo to poslednje. Jer, frau Roza nije potegla rukom po tezgi ili po dlanu, nego, bogami, die ruku zajedno sa dugakim staromodnim njenim kiobranom put visin. Matura je bila te godine sjajna. Sve je prolo s au. Dravni izaslanik je govorio s uzbuenjem: Gospodo, ja verujem da ete vi biti i generacija odabranih, i generacija srenih. Radite dalje s voljom i veseljem, za dobro svoje i opte. Direktor je govorio oinski, mrkao, i gutao prekinute rei. Od svrenih maturanata, govorio je, po jednodunoj odluci, Pavle. Mladi se pustio i dao sav. Bilo je tu energije koja skoro nalee; bilo tamne neke emotivnosti; bilo dostojanstva i inteligencije koja iznenauje kod mladia od devetnaest godina. Uvee je prireena, u Velikoj kafani, zajednika veera nastavnika i maturanata. Nekoliko mladia, meu njima Pavle, doli su u propisno tamnim veernjim

81

odelima. Ostali su bili areni. Na veeri se dobro jelo i pilo, mnogo pevalo, pa i igralo. U sali je bio klavir; neki su poneli violine, neki tambure, a svi su skladno i lepo pevali. Mladost je, naravno, sve ponela. Profesori su jedan o drugom priali anegdote, bivi aci itali odlomke iz svojih dnevnika. Bilo je i zdravica, i uenikih zahvalnih govora, koji su svi odreda imali akcenat iskrene tuge zbog rastanka. Kroz osam dugih godina otpalo je sve ono to nije bilo za kolu i napor, i od sedmog razreda do mature, razred je marovao kao jedna dobra eta, jedan duh i jedna volja. Rastanak je sad poeo da boli dvojako: kao rastanak od nastavnika i starih zidova i navika, i kao rastanak od drugova i brae. Stale su se i nehotice reati tune pesme. Srca nabrekla, profesor i ak se izjednaio; razliva se samo tihi razgovor melanholine nae narodne popevke. Sati vie ne kucaju; niko se vie ne zove svojim linim imenom; lebdi se u atmosferi gorke slasti poezije; u atmosferi po kojoj lepraju i beli aneli ivota i crni aneli smrti. Odjedared se osetilo da puca zora. Svetlost i stvarnost. Sati opet kucaju, i svaki dobio svoje ime. Veselje usahnu. Neto jedva vidljivo, ali ipak jasno kao beo konac, zategnu se kroz prostor i vreme, i predeli mlado i staro, one to odlaze i one to ostaju. Jo poslednji put drutvo se sabi u celinu oko starog kafanskog klavira. Brao, da uradimo jo jednu i poslednju nau filharmoniju u se neiji toboe veseli glas. Re poslednju, presee kao no i ohladi. Jeza. Svi zakopali kapute i doli tanji, i tanki kao senke. Pavle i Vladimir sedoe za klavir. Dve violine, dve tambure, bra. Milan e svojim dubokim strasnim glasom drati solo, a upadae zbor u etiri glasa. Prosu se niz pesmica: pesme ljubavi, mladosti, rastanka, i najzad one tuge kojoj nema imena, koja podjednako gui mlado i staro, sreno i nesreno, zato to ovek ima srce, i srca imaju slutnje. Surdina, gospodo, pianisimo! diktuje Pavle, a sluaju i svi profesori, kao deca. Sad poe ono prigueno pevanje izvebanih pevaa koje ni jedan trepet ni akcent melodije ni rei ne proputa, a ipak je kao apat neodreeno, tanko, puno zamiranja. Muzika se sve vie pretvara u uzdranu pratnju, a pesma u neki govor i ispovest. Pa se pratnja jo stanala, a Milanu glas popeo u grlo s puno greva. Ne daj, Boe moj bore, (hor: moj bore) Ne daj, Boe, do zore, (hor: do zore) Ne daj, Boe, bre umrijeti... (hor: umrijeti) Klavir i violine popevaju, bra kida ritam, muke grudi uzdiu. Naetili se zabezeknuti kelneri, kao aveti: kasirka jeca. Zvuci i ritam mare. Glave oko klavira se ponaginjale, polegutilo se staro i mlado u melanholiji i ljubavi nekoj koja bi svet spasla, kad bi svetu spasa bilo. Sutradan, mladii doli u gimnaziju da pokupe to im je jo od stvari tamo ostalo, i da se od nastavnika definitivno oproste. Slika je sad sasvim drukija. Mladost izlazi iz dovrenog perioda kao zmija iz koulje; ne treba joj ono to je svukla, ide dalje, svea, nova, lepa, zahuktana, smela. Profesori ostadoe na pragu velikih ulaznih vrata, kao prikovani. Zagledali se svi u jednom pravcu, kao jednim parom oiju. Saekae dok mladii ne savie za ugao napustivi gimnaziju zauvek, pa onda i oni stadoe polako izlaziti, naputajui gimnaziju za dva meseca. Odmor njihov e biti mali jedan luk kojim e se oni vratiti na staro mesto. A kakve su ogromne lukove i otskoke gledali pred sobom svreni maturanti! Meutim, ko zna,

82

moda su noanje noi, moda toga asa, Usud i Uris reavali i reili kakvi e i koliki biti i ti lukovi i otskoci. Neto slino je mislio u sebi stari profesor istorije, najfiniji i najduevniji meu profesorima, ostavi na vratima poslednji, sam, poto se drugi razili. On je srdano ispraao sve ake, ali je u tom asu voleo svom duom jednog svog aka, jednog i jedinog njegova Kalenia, koga iz potovanja nikada nije nazivao krtenim imenom. Mahao je rukom kao zastavom dokle god se aci videli. aci se osvrtali. Osvrtao se i Branko. Da li je svojim kratkovidim oima mogao da vidi pogled i izraz lica svoga nezaboravnog uitelja i druga? Ako nije video, i bolje to nije. Pravi odlikai, odlikai darom i duom, retki su. Profesorski zanat je esto dugo putovanje kroz pustinju. A mladii ostavlaju gimnaziju kao to zmija svlai koulju. Stari profesor istorije izgledao je kao da se sahranjuje. Tri meseca kasnije, kad je malu palanku pritisnula jesen, kad je jesen sabila profesore u katedre, generacija odabranih i srenih razila se na sve strane, ko blie ko dalje, po raznim gradovima i kolama. Branko i Milan dobili su stipendije, i Branko se reio za Be, a Milan, osetljivijeg zdravlja, za Alpe, za Insbruk. Branko je izabrao struku pravim putem, po pozivu i srcu. U Milanu se ambicija borila i rasla. Lepo se obukao, i prvi put moda namerno otiao pred veliko ogledalo u Velikoj kafani. Trgao se od svoje slike sa zadovoljstvom. Taj neni mladi vanredno lepih poza, imao je neto aristokratsko. Oas, tu pred ogledalom, nauio je Milan neki nov, bled osmejak, as setan, as malo arogantan. Sa ovim poslednjim osmejkom na licu zapitao se sutradan u sebi: Matematika? to je povratak u gimnaziju, u sirotinju? Dakle, ne. I upisao se na medicinu. Vladimir Ribari je preko ferija zaista obiao nekoliko carstava, ali se najzad zaustavio u maloj republici vajcarskoj. Od osamnaest maturanata ostade u palanci samo Pavle. Zaprepaenje u varoici vee nije moglo biti. Vrsta revolucije, vrsta ljutog graanskog i sugraanskog protesta navaljivala je na kuu Jove graniara. Zar Pavle da ne ide na nauke? Ja ko e ako on nee? ija je to volja, i ta to ima da znai? Dete je zdravo, Roza i Jova imaju novaca koliko hoe, a Pavle ispraa drugove na stanicu, redom, i vraa se kui. Ne moe to da bude! Svi ne damo! Pavle je nae dete! Kako po palankama ljudi imaju ponekad oseanje i drskost skoro familijarne zajednice, neki napadoe u Kafani Jovu kao da su mu tutori, a jedan od Vlaovia bezmalo da ga izdeveta. ija je to pamet, pitam te! seva i grmi Vlaovi. I ako ne poljete dete na kole, kuu u vam zapaliti, tebi i tvojoj Rozi! Ne alim se! Zna dobro da sam svoju palio, pa u i tvoju! Ne besnuj na mene odgovara Jova graniar dosta mirno. Vlaovi onda tek planu. A, tako veli! E, onda da zna da u kroz prozor ujahati u onu zabarikadiranu kuu, i da u isterati na sredu onog tvog slepog mia!... Za vas je sin, sram vas bilo! I ene se pobunile, i psuju na svoj nain. Ne moe onu ljuticu Rozu nigde sagledati, pa da ima oi sokolove. Zakljuala kapiju, na svima prozorima zatvorene alukatre, izvolte, ko sme! Mi se sa dve strane graniimo plotom, i skoro smo kao jedna avlija, ali badava. Jue, smotrih ja kad je iskoila da podmetne sud pod oluk. Jurnem kroz svu onu ludu kiu, preskaem kao jarac jaka kia pa ide na sto rukava i taman stigoh do Roze, kad ona odmahnu rukama kao konj kad se brani repom od muva, i utee u kuu. A mnogo bi ti vredelo da je ba i stala da se tobom razgovara. Ta se ne boji ni komiluka, ni mua ni sina, nikoga. Rabin joj nita ne moe, jer se toboe pokrstila; a protestansku crkvu nemamo. Ama vi sve alite Pavla, a Pavle veseo i raspoloen, kao da nije ve poslednji rok da odlazi, ako e odlaziti. Videete, jednog jutra Pavla vie nema, i mi emo se svi nasamariti. Ne znam, ali ne verujem. Odvratan mi je sad ve i taj slavni Pavle. Isti je kao i ona njegova mati. uti i ute. Palanka, lepo da pukne. Ona hoe skandal, a kua frau Rozina cake fino i ravnomerno kao zahuktan razboj.

83

Pue najzad: Pavle se upisao u mesnu trgovaku kolu: kurs od godinu dana, tromesena praksa, i onda ispit. Ju, ju, to je prosto strano! Pesnik, svira u klavir, prvi ak, jedinac, presipa im se, i hajd u trgovaku kolu s kalfama i s praktikantima iz tedionice. ene, meni je pamet stala! Kau, Pavle se reio na to da ne bi ostavio mater. Boleljiva je, kau, njega jednog ima, oboava ona njega, i on nju. Dosta tog oboavanja! i ta luda re se pre frau Roze nikad nije ula u naoj varoici. udovite od ene, i ona ba izmislila oboavanje. Muka oveka da uzme! Sve je to lepo, ali ja vas pitam: kuda to vodi? Zaludila je Roza potpuno ono krasno dete. Stoji pred njim kao zmaj, i onaj pametni Pavle ne ume da misli ni da bekne. ujte svete! vriti potarka, mlada lepa devojka, kojoj se Pavle mnogo dopada. ujte svete, ujte! Ali se nije razumelo ta potarka upravo hoe da kae. Palanke su u osnovi zdrave. Palanake emocije i protesti nikada nisu mnogo trajni. Palanka se uzbuuje, preti i trapacira samo u prvim prolaznim periodima nekog dogaaja, dok su avanture jo avanture, i nesree jo nesree. Palanku zanima melodrama. Kad proe drama, palanka govori o oveku i dogaaju jo neko vreme u konvencionalnim metaforama, a onda prelazi na novo. Deavaju se zato i nedoslednosti: da palanka vremenom zauzme prema nekom ranijem dogaaju sasvim suprotno stanovite, odobrava ono to ju je pre zgraavalo. Pavle ide mirno u trgovaku kolu, i ljudi ga potuju, i nalaze da nije ravo svriti trgovaku kolu, naroito kad je neko imunog stanja. Kod kue, kao i ranije, Pavle uzima razne privatne asove. Sa svojim starim profesorima radi grki jezik. Gospodin Joksim zna, i razglauje da je Pavle nabavio vazdan strunih knjiga, i da mnogo ita, i da ozbiljno ulazi u oblast finansiskih problema. Zaista, via ga palanka da eta i razgovara sa direktorom tedionice, sa efom fiskalnog otseka u magistratu, s jednim uglednim advokatom koji isto finansiske sporove zastupa. Palanka se smirila. Sagledala novu stranu stvari, i opseda tajne s nove strane i sa drugom strategijom. U kui kod Pavla osea se neki osobit mah. Uglavnom izmeu majke i sina. Njih dvoje kao da spremaju neto to drugima ne saoptavaju. Od momenta do momenta, uvuku na neki nain u to i domaina kue, ika Jovu; i palanka tad mora da primi injenicu da u toj zajednici vlada ipak neki sklad. Zaista, rastrao se odjedared mnogo Jova graniar. U dobri as po palanku. Jer im on pone obavljati poslove, stvari su mnogo manje tajanstvene. Saznalo se da u kui ima neki nov izvor moi, da kua opet stie. To palanci uvek imponuje, u osnovi. Ona zauzima nov stav. Oekuje i dotle respektuje. A, meutim, gleda svako ko moe, da se preporui za eventualne saradnje i kombinacije. Novac je rad, a rad je za potovanje uvek rezonuje palanka. Gospodin Joksim gricka svoje zube, i smeje se palanci. Niti je novac uvek rad, niti je rad uvek novac... Nema mi Kalenia. On je strunjak za jevrejske probleme. Ja bih rekao da kod Jevreja novac uvek nije rad; a kod nas Srba rad nije uvek novac... I otuda je frau Rozi svakako lake meu nama Srbima, nego to bi nama bilo meu Jevrejima... Nema mi Kalenia, a ja se moda varam, U Pavla je palanka poela da gleda s novim udivlenjem, jer je postao saradnik na lokalnim listovima, i srpskom i nemakom, i to jo naroito za ekonomsku i finansisku rubriku. Neki potrae da mu proreku veliku budunost i bogatstvo, dakle frau Rozin glavni trefer. Drugi su sa ironijom dodavali. Dakle svreno s pesmama i dramama. Krteni kum Pavlov, blagajnik srpske crkvene optine, ree jednom: Ama, ljudi, to je sve naposletku lepo, ali to su isto jevrejski putevi, i ta e tu moj kumi Pavle... Je li to upliv starog Isaka? Da li se kum-Jova promenio

84

umeui se po raznim jevrejskim preduzeima? Da li se frau Roza badava krstila?... ta je na kraju krajeva Pavle? Pavle je sam sebe to ponekad pitao. On je opaao da se podaje raznim nagonima. I da im se podaje nekad prirodno, a nekad s nelagodnostima. Bilo je dana kada je nekako sa uzverenim pogledom u sama sebe pitao sebe: da li je moguno da on, Pavle, s majkom otvara duanie po okolnim selima, i snabdeva ih bagatelnom robom. A bilo je dana kad je veselo zviduui sabirao svote istih dobiti, slutei sve odreeniju tajnu novca i mistinu neku svoju mo nad novcem. Sam je sebe hvatao kako ponekad satima misli o novcu. Jedared isto teoriski, jedared isto praktiki. Oseao je da i on, kao i mati njegova, ima u grudima edno mesto, i bio svestan da samo ta mistina e mami novac. Pa su onda dolazila vremena kad je Pavle pisao pesme, i pokuaje drama, i zaboravljao na novac. To su bili muni, nemirni periodi, i on bi tad govorio materi da bi morao nekuda malo otputovati. Dolazila mu potreba avanture, i nekog raiavanja zatim. Ali kad je bolje zagledao u sebe, i ta enja za avanturom se od neke take nadalje meala s trgovinom i s novcem, na jedan ili drugi nain. Snevao je Pavle da postane veliki filantrop, ili neka vrsta mecene. A nekako zajedno s tim je snevao da postane bankar, u Parizu ili Egiptu, i da vlada nad brodovima, i nad robom celog sveta, i ima novaca svih vladara i drava na svetu. Mati ga je ee posmatrala da on ne zna, i bilo joj je neprijatno kad bi ga uhvatila da se dri za elo i ima u licu izraz stradanja. Pa se opet umirivala, jer bi se Pavle vrlo ivo interesovao za kupovinu jedne rabatne jednospratne kue. Na nju bi, reili su majka i sin, digli jo jedan boj, sve lepo premazali, i dobili kuu s mnogo malih stanova za izdavanje. Zamalo, kao u nekoj bajci, kua se i stvorila, i svi stanovi bili izdati. Sabio se tu aren siromani svet. Od sudskog pristava s ludom sestrom koja je ceo dan pod suncobranom ila po kui, pa do Sime crkvenjaka, koji je taj nadimak dobio otuda to je u dva maha pokuao da obije crkvu, ali, veli on, Uvek me strah Gospodnji odvratio od zle namere. Kirije je pobirao uglavnom Pavle. I kao nekada, u gimnaziji, sve blago i utivo, i s vazdan istinskih ustupaka; uspevao da na sat tano pobere svote onako kako je gde uglavio. Prvog u mesecu kod onih koji imaju; petnaestog pa i dvadeset i devetog kod onih koji nemaju, ali onda tano petnaestog i dvadeset i devetog. Sestri pristavljevoj je nosio rue, ponekad i bonbone, ali je od pristava tano esnaestog uvee uzimao kiriju. Neki estetini strah je ulevao u svoje dunike: ljudi su negovali tanost, i nekako sa umetnikim uivanjem i ponosom pruali paru onda kad se ona eka i zove. Pue nova novost. Pavle poeo davati privatne asove u vrlo imunoj kui Cincarina Kondilisa. Malo kasnije, frau Roza uzela na stan dva aka, dva bogataka deteta sa salaa, i ta su deca bila tako dobro drana uza sve drugo i od Pavla pouavana da su tronuti roditelji sami ponudili da vie plaaju, i jo zasipali frau Rozu poklonima. Ove promene se deavale tako brzo da palanka nije pravo do suda dolazila. Opet jednog dana saznalo se da se firma frau Rozina bavi i zastupnitvima. Zastupala je sitara i bavara sa sela u palanci, a lecedera i papudiju iz palanke po selima. Stvorio se u kui biro, knjigovostvo, robni pregled, magazin. Teorija i praksa se zahuktale. A neka tajna sila je magino zatvarala stvari jedne u druge, kako je trebalo: sita u paprenjake kolae, papue u vunu, vunu u ugovore i potpise, i sve naposletku u novac i u onu mo od novca koja tako die oveka u roenim i tuim oima. Jednog dana, u velikom drutvu, Pavle je rekao: Da, mo novca u politici, u dravi, u crkvi, u ivotu svakog oveka,

85

ogromna je. Ja verujem bezmalo u mistinu mo novca. Novac jeste prosto trino sredstvo, ali novac je i mistini izvor snaga. Papirni novac je sredstvo, zlato je energija, ponos, mo drava i pojedinaca. Nije ovo bilo prvi put da se Pavle o novcu izraava struno, duhovito, ili bar tano. Idue jeseni se pokaza klju za prologodinju nerazumljivu odluku da Pavle, posle mature, tako rei sie s konja na magarca, a i klju za mnoge druge stvari. to niko dotle u palanci, Pavle stade spremati prtljag za odlazak u Pariz, na tamonji pravni fakultet. Varoica se prosto okuila zaviu. Zar to uopte moe biti! frau Rozin sin ide u Pariz! ta kota Pariz! Pavle, meutim, mirno sprema odlazak. Palanka najzad uvide da sudbina nee da intervenie, i da e Pavle istinski otii u Pariz. Zavist ustuknu, i naini mesta ironiji. Krili su, jer sigurno ni sami nisu mogli da veruju da e ih to snai. Frau Roza mora biti da je poela itati fantastine romane! A kako li e Pavle razgovarati u Parizu! Ovo poslednje pitanje postavila je gospoa apotekarka, velika pomodarka varoice, koja je najzad uterala gospoama palanakim u glavu pojam elegantnosti, i od toga vremena zbilja i uspela da bude elegantna. U tom trenutku je stajala u srebrnastosivoj haljini pred tamnozelenom somockom zavesom u apoteci. A one rei je upravila gospodi koja su dolazila u apoteku na liker. Gospodin Joksim se kao malo zaudi pitanju: Pa nauie Pavle francuski, gospoo; vrlo prosto. U gospoi apotekarici neto prevri: Ali francuski nije nemaki, gospodine! Gospodin Joksim potee da se smeje od sveg srca. Gospoo, to je neoboriva istina. Ali e Pavle nauiti francuski kao to je davno i dobro nauio nemaki... Sem toga, Pavle z n a francuski ba prilino, ako ete verovati meni. Sve se fizionomije u apoteci odjedared promenie i nanianie gospodin Joksima. Pavle je skoro godinu dana davao asove, i bivao u kui gospoe Manje Ruskinje i njenog mua Gospodina Kondilisa. Tamo se tako rei iskljuivo govori francuski; ali kako oni stanuju van grada, i skoro se ni s kim ne drue, to se ne zna, ili zaboravlja Gospoi apotekarici iskoila jedna crvena pega kraj nosa i jedna nasred ela; i mnogo naruie njen lep, negovan ten. Aha! to je dakle izmislila frau Roza!... Naravno, fina kua, otmen svet, guvernante, stran jezik, kako bi i moglo biti da Jevrejka i tu ne uzme procent... Pa da, jeste, Pavle odjedared kupio kera, i ker se zove Napoleon, a ja se, luda, ne seam! Mislim, mui se mladi s asovima i sa onim glavonjom gospa Manjinim, kad tamo... Kako-tako Pavle ide u Pariz... Mi ga svi od srca alili kad je jedini od svojih drugova ostao ovde, a on nam se smejao, izdavao stanove, prodavao sita i papue, davao asove, kobajagi, a ovamo ih sam uzimao i jo se za to naplaivao, stekao, i sad zbogom diko!... Nisam volela nikada da imam dece, ali sad mi je, verujte, ao to nisam imala sina, pa da se vidi ta je za Pariz! Kako se gospoa apotekarka ba ozbiljno uzbudila, sva gospoda stadoe da je umiruju. Krivo inite Pavlu, gospoo. Pavle ima vanrednih sposobnosti, to se ve davno zna. Inteligentan, marljiv, astoljubiv, pri tom utiv i predusretljiv, i prosto srean da uini uslugu. Nije moguno, gospoo, da vama nije milo to e naa varoica imati sad studenta i u Parizu, i studenta koji nas sigurno nee osramotiti. Milo mi je ree gospoa apotekarka kratko, gurnu zavesu od zelenog somota i nestade iza nje. Tano u to vreme kad se Pavle spremao da napusti varoicu, saznalo se da se Milan verovatno vie nee iv vratiti u nju. Sitnog zdravlja oduvek, ostao je preko ferija u Alpima, da se odmori, jer je svoju medicinu radio s jednim fantastinim astoljubljem. Kasno se setili

86

i palanani, i Milanova tamonja okolica, da za njega, dete s Tise i ravnice pune sunca, nije bio Insbruk, sav utisnut u visoke planine koje se tako rei kroz prozore nadviruju ljudma; grad s mnogo jeseni i kie, i grad one stroge branske katolike tiine koja strah uliva. Milan lei. Njegova plua pod jednom strahovitom infekcijom, propadaju iz minuta u minut. Profesor je tumaio acima tip bolesti: onaj, gde bolest poinje bez jasno obeleenih simptoma i bez diagnoze, pa odjedared i svi simptomi i jasna diagnoza. Diagnoza, smrt; prognoza, smrt ako se smem tako izraziti. Mladi Mari za tri nedelje nee vie biti meu ivima. Pavle je na tunu vest odmah promenio plan putovanja, i poveo i Milanova oca, ika Savu. Frau Roza se prepala od neega na to nikada nije mislila, i dala je od svoje strane lepu svotu novaca za Milana. U Insbruk su poslali depeu. Kad su putnici uli kod bolesnika, on je bio miran. inio je sve napore da ne kalje ni onim malim kaljem za koji su jo sposobna bila njegova rastrulela plua. Je li oca teio? je li pred Pavlom krio poraz? Pozdravio se dosta umorno, i odmah pitao: Kako vam izgledam? pa dohvatio ogledalo koje je jednako drao kraj sebe. Odjedared se uzbudio, zakaljao, traio da se otvori prozor i da mu se da praak za umirenje. Otac Milanov, koji je samo godinu dana ranije verovao da sva srea zavisi od stipendije, gledao je sad ta se za as nainilo od te stipendije. Prost ovek, ali otac stipendijaa koji umire, mutno je osetio neku istinu o sirotinjskim stipendijama, i s respektom pogleda Pavla. Inae je ika Sava stajao ustraen i od udnog grada, i od strane klinike. Tu sam ja, tata, jo pre mesec dana prolazio u belom kaputu, i nosio evo ovakvu iglu da se drugima ubrizga lek... lek?... moda samo odmor. Otac drhe, ne ume da sedne. Morali su mu previti noge u kolenima i posaditi ga. Pavle cepti, stoji, ne zna ta e. Kroz glavu mu vitlaju slike iz prolosti... Ko zna, moda e ipak ozdraviti. Milan pomoe drugu: Jesi li ti na nekom putu, Pavle, ili si doao samo zbog mene? Milanove oi se zalie suzama, pa i prelie. Otac priskoi da mu izbrie suze, pade po sinu i uze bezumne rei govoriti. Na sreu, u Milanovu mozgu poeo je raditi praak. Zaneo se ne saekavi Pavlov odgovor. Ali malo posle opet planu svest. Milan se sad nekako stidljivo i otueno stade povlaiti u svoj svet. Idite malo u etnju. Lepo je vreme. ta ete ovde... Pavle, pokai tati univerzitet. Kaalj, nov zanos, skakanje temperature. Odjedared Milan strogo uperi oi u Pavla: Kuda si ti, Pavle, upravo poao? Govori slobodno, nee mi biti ao. Pavle kaza pravo i otvoreno. Pa dodade: da bi on doao da vidi druga i da se nisu putevi sluajno poklopili. Ostavljam ja, Milane, za sada Pariz, ostajem kraj tebe dok ti ne bude bolje... Milane, ja sam tvoj stari Pavle... kai mi ta te boli, bolje drugu nego svima doktorima. Jeca Milanov otac i jeca Pavle, a Milan se zakaljao. Izvedoe posetu. Posle etvrt sata ue sam Pavle. Milan ga mirno gleda. Srean ti put, Pavle ape i smei se. Kad u mladom oveku, na usponu ivota, padne mrtva ambicija, sve je umrlo. Sutradan, Milanu jo tee. Lekari su doli do granice, nita se ne moe. Bolniar opija umirueg, to je sve. Tee je u takvim asovima zdravima nego onom to se s duom bori. Sve jedan drugog zavarkujui, dohvataju se vrata i izlaze i doktori i bolniari i prijatelji. Pavle dobio jak napad glavobolje i lei u hotelu. Oca Milanova prihvatila srpska aka kolonija. Izmeu ostalog zato da ide s njima po kancelarijama, daje potpise, kako bi se telo Milanovo prenelo kui odmah i bez tekoa. Starac ne zna ta potpisuje. Ne zna ni koliko novaca je Pavle poloio da bi sve ilo glatko i pristojno. ak se nesreni ovek zanosio da on tu neto radi za svoga sina. Umirila ga je mnogo re Pavlova: Ja ostajem s vama, ika Savo, i

87

godinu dana, ako treba... Milan je va, ali je i moj. Starac luta sam oko univerziteta, umori se, sedne na neku klupu, i kad svet ne prolazi, kuka i jaue da je valjda i Bogu teko. Milan je stupio u poslednje asove i borbu. Sve mu je tue, samo jo bolniar ini njegov svet. Borio se Milan sad ve vie protiv ivota nego protiv smrti. Sam se hvata za puls i ape bolniaru, da otac ne primeti: Jo nije gotovo, jo imam da se rvem, prokleta mladost. ika Sava nije vie izlazio iz sobe. Kad je palo vee, doao je i Pavle. Milanove oi zatvorene, krkljanje neprekidno, zagu izmara srce, srce jo radi. U jedan mah bolesnik otvori oi, pokaza rukom da se otvore prozori, oba, pogleda Pavla, pa oca koji je bio zadremao. Zatvori i on oi, proapta laku no, a ve krljanje se nikako nije ni prekidalo. Bolniar opipa bilo i ree tiho Pavlu: Najvie jo jedan sat. Pavle na to sede, pa skoi: ika Savo, ja ne mogu, ja neu, ne mogu da gledam izdisanje Milanovo. I izae. Nesreni otac Milanov je mogao. Ukoeno je gledao u postelju, kako ne bi promaio as kad e Milan dii ruke tako je verovao starac ili jo jedared otvoriti oi i neto kazati ocu. Nije stoga primetio da je i bolniar iziao. Posle pola sata ropac stade razreivati svoju neumornu ujednaenost. Krkljaj, pa pauza. Krkljaj, pa pauza. Otac Milanov pomisli: Neka, lake mu je tako, odmara se. I nehotice stade brojati krkljaje. Opet krkljaj, pa pauza. Opet krkljaj, pa pauza. Pauza, jo pauza. Pauza, pauza, pauza, pauza. I tako je okruglo raunajui svega godinu dana posle sjajne mature, groblje sklonilo jednog od tri odlikaa. Ne treba njegov ivot, ne treba njegov rad i dar! Mnogo je tri odlikaa, dosta je dva, a moda samo jedan, a moda nijedan ne treba ivotu!... Oj, groblje! prebrii iz ove mature to ne treba! Zbrii naroito odabrane i srene! Nema dovoljno sree ni mesta za njih! Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako zna, ali ih zbrii!... Ove gorke, oajne, crne rei govorio je Branko, kao u bunilu, leei u straari elezniara na stanici varoice. On je stigao na pogreb istim vozom kojim i Milanovo mrtvo telo i Pavle i ika Sava, ali ne znajui s kim putuje. Na peronu, kad je iziao iz poslednjeg vagona tree klase, odjedared je sagledao i pogodio sve, i tako mu je pozlilo, da su ga elezniari morali na rukama odneti u svoju straaru. Eto tako je izgledala, u to jo dosta lepo jesenje popodne, na palanakom peronu, ona trojka, koja je neto vie od godinu dana ranije pola u ivot, kako ree dravni izaslanik, odabrana i srena. Branko je stipendiju svoju delio pokadto s jo tri generacije na domu. U lepom velikom gradu, bogatom svaim, Branka je sirotinja potplakala kao tiha voda obalu. Nekada mu davala fantastine linije i egzotian ivot, a nekada ga zatrpavala muljem. Ali Branka nije ostavljalo ono neto bezbrino i snano to imaju ljudi koji malo misle na sebe. U tom vedrom i nekako uvek Bogu blagorodnom mladiu bilo je velikih moralnih snaga. Vie u ali nego u zbilji, Branko je bekim drugovima ponavljao: Kratkovid sam, ne vidim puno stvari na ovom svetu, i dobro mi je. Jednog dana mu doe od Pavla iz Pariza vrlo sivo i boleljivo pismo. Branko se zaprepastio, i odgovorio drugu itavom jednom knjiicom koja se presipala od ornosti i voljnosti, od razdraganosti jednog duhovno uzletelog mladog studenta. Poslao je Branko i prepis jedne svoje pesme u prozi, koja se zvala: S v e g a s a m e lj a n. Ovaj naslov je dirnuo Pavla, ali se ubrzo uverio da je pogreno oekivao jadikovku. Bila je to valjda najveselija na svetu pesma jednog pukog siromaka koga sirotinja ne boli ni u jednom plemenitom centru bia. Nalazila se u pesmi svega jedna donekle melanholina strofa, gde je bio istaknut problem udnog dodira: s jedne strane ponos spiritualnog oveka, kojem nita ne moe blizu: a s druge strane ponos drutvenog oveka, koji zavisi od tako bednih stvari,

88

da se duh ne moe njima baviti. Zavravala se pesma pobednom strofom, kako je Branko u ali objasnio Pavlu, pobednom strofom jednog oravog oveka. Kae se u toj strofi: da ovek mora biti kao savrena grka skulptura, sve sadrati i imati, samo nemati spoljne oi, koje su izvor praznih elja i tatih misli. U pismu, dugakom i srdanom, stojalo je i ovo: Hvala ti topla i bratska, Pavle moj, to si mi poslao dva uvena istoriska dela, i naroito veliki istoriski Atlas. To ti je, to rekli nai stari despoti, kao da si mi pisao jedno vladanje. Samo, ba kad neto lepo dobijem ili steknem, stane preda me nesreni na Milan... Dragi Pavle, veruje li ti sasvim da Milana nigde na zemlji nema!... Sea li se, gutali smo literaturu, a literatura se sastoji od samih smrti, ali, sebina mladost, Boe moj, to su smrti tamo negde i neije samo nisu nae... Evo u da okrenem veselije. esto se seam tvoje klasine lekcije o tednji, i trudim se da tedim. A ta li u, kog vraga, tedeti! Tri komada nametaja oko mene od tvrda su drveta, i tede vie oni mene nego ja njih. Vazduh ne mogu tedeti. Odelo, uvam ga kao oi u glavi; im doem kui, svuem ga i obesim u orman, a navuem neku staru anteriju koju mi Baba dade da mi slui kao lafrok ali ta e, od jednih pantalona nikako ne budu dvoje! Novac se pri tom najinteresantnije ponaa, i to e tebe, ekonomistu, vie interesovati. Utedim pet forinti, i poaljem ih ocu, s mnogo radosti. Moj otac utedi istih tih pet forinti, polje ih meni od srca, dodue i nekako nauno: s napomenama i primedbama. Naposletku tih pet forinti zatedi onaj kome ja svaka dva meseca nosim otplatu za uzete knjige. Taj ti bratac baci mojih pet forinti u fijoku onako otprilike kako smo mi bacali ljunke u Tisu. Vidim jasno da mu tih pet forinti ne trebaju, i da e ih tako ba i zatedeti. Ali se i ja odmah naplatim: uzmem novu knjigu od njega, i od nas dvoje, Pavle, sreniji sam ja... Hvala ti uvek na lekciji o tednji, jer, moram ti kazati, ja pored sveg krparenja ivim pristojno zato to tedim... Oca mi je ao. On je ovek sur i mrk, i teko snosi sirotinju. Niti je pesnik, niti ima mo adaptacije... Ako majka tvoja moe njemu da stvori ma najmanju zaradu, koliko da stari sebe lino ponekad utei, ja u te, Pavle, ukoliko se to moe, jo vie voleti i potovati... Profesor M. je zapazio Branka i zavoleo ga, i im doe u seminar, svojim kratkovidim oima trai njega. Uostalom i Branko profesora, svojim kratkovidim oima. Drugovi ga zadirkuju, Branko priznaje: Ma jeste, volimo se, a ne vidimo se. Profesor je jednom kazao Brankovim drugovima Srbima: Va zemljak nije svakidanji tip studenta. Jednostavan, iako vrlo sposoban, marljiv, skroman, ist od svake usplahirene ambicije. To jo nisam video kod mlada oveka. Na njemu sam se ja, ovako mator, pouio: da moda nijedna ambicija ne valja, i da nema takozvanih plemenitih ambicija. To otsustvo svakog sujetnog nemira ini od studija g. Kalenia pravu umetnost. On misli sa strpljenjem koje zadivljuje, i kae mi ponekad, bez svakog akcenta, vrlo lepa zapaanja. I nikad ne fantazira o budunosti! Kao pravi radnik, odvali svoj deo posla za danas, i slava Bogu... Vrlo volim da radim s vaim zemljakom. Studenti su ih posmatrali ee: dva kratkovida, sastave glave, pomeaju kose, legnu na hartiju, i samo se staraka lea profesorova jasno izdvajaju. Branko i Pavle, posle Milanove smrti, vie se od dve godine dana nisu videli. Navikli se da ive odvojeno. Jednih ferija je Pavle putovao po Engleskoj, i stigao kui kad se Branko ve bio vratio u Be. Druge godine, Branku se nasmeila srea, dobio nagradu za temat, pomogao mu malo i Pavle, i on je otputovao u Italiju na tri i po meseca. Vratio se tek koliko da se vidi s Pavlom, da porazgovaraju, i opet se raziu. Kad stadoe jedan prema drugom,

89

pogledae se, zagrlie se, pa se opet pogledae. Malo tragova od nekadanjih sasvim mladih mladia. Na Pavlu se video Pariz. A videla se i ona tajanstvena godina trgovake kole i raznoraznih preduzea. Videla se neka istroenost. Primetno je Pavle oelavio. Usta su puna zlatnih umetaka: to je u ono vreme u palanci znailo neto retko i luksuzno. Branko, spazivi mnoinu zlatnih zuba, odjedared se seti da je itao u jednoj uporednoj antropologiji, kako Jevreji, krakteristino, imaju vrlo jake vilice a slabe zube, to je, izmeu ostalog, razlog da sve jezike govore s nekom tipinom jevrejtinom, iako su svoj jezik napustili i zaboravili. Pavle je priao o Parizu sa dosta francuskih izraza i uzreica, i s gestikulacijom koja je bila potpuno nova. Ali konversacija njegova odavala je jednu retku skladnost misli i izraza, to je Branka oduevljavalo. I obuen je bio Pavle s probranim skladom. A kad je izvadio depnu maramu, bilo je to neto tako lepo i fino, da je Branko i nehotice primakao glavu i kratkovide oi. Tkanje tanko kao pauina, a opet esto, i neka prijatna krutoa koja, kako god maramicu zguva, daje umetniki nabor. Kako i tkanina moe da bude divna stvar! nije Branko mogao da ne kae. I kao neki sasvim prost ovek, uzeo je i propustio kroz prste jedan deli divnog lanenog platna. Pa odjedared, munjevito, ne bi znao kazati kako i zato, doe mu na um otac njegov, izmueni gorki inovnii, i Branka proe neto hladno kao da je zmiju progutao. I Branko se promenio, samo u sasvim drugom smislu. Jo se nekako podmladio. Smrao kao deak: smralo mu telo, i lice, i prsti na rukama, i zglobovi na nogama. Izgubio je od herojske svoje figure, ali se mnogo profinio u pokretima i u stavu mira. Naivnost neka, kao maloas sa onom maramicom, prelila je celog oveka, kako biva kod ljudi koji se iskljuivo knjizi predadu i nekako iz vremena izau. Oi Brankove su malo posuknule, staklo pred oima jae no ranije. Samo kosa ona stara, maturantska, luda, detinjska i pesnika. Pavle ga posmatra i kae: Ja sam kraj tebe nekako stari gospodin... Da, rasa moje matere je na celom meni, a ta rasa je mnogo stara, bez osveenja i dobrih ukrtanja... Veruj mi, bar tamo u velikom svetu, naivnog i z e l e n o g mladia ili devojku skoro je nemoguno nai meu Jevrejima... To je tuno. Upoznao sam se u Parizu s jednom jevrejskom porodicom: otac, mati, sin i ki, svi zajedno jedva neto preko stotinak godina, ali to je zrelo, pretrpano iskustvima. Svi zarauju, svi znaju Pariz napamet, svi su ozbiljni i na oprezi, svima je ala otra, malo i jetka, bogami malo i pakosna... Nisu dakle mladi, ali su zdravi. ista rasa, ini se i dobra krv ... Istinu da ti priznam, zagrejao sam se bio za mladu Klaru, ali ona me nije mnogo htela ni za razgovor. Nekako sam joj tu bio sa svaim to kaem. Mnogo me je dekurairala ta devojka!... Ree mi jednom: Vi, niti ste Francuz, niti Jevrejin, zato ste mi daleki. Pa niste ni vi Francuskinja. Zaista nisam, ali s a m Jevrejka!... A ono slavensko u vama pogotovu ne mogu da razumem, ni da volim... Mi Jevreji, tako bar ja mislim, otkako smo napustili otadbinu i rasejali se, najbolje smo se oseali, upravo jedino dobro smo se oseali meu pancima. A nesreni smo bili meu Slavenima i u Poljskoj, i u Rusiji, pa moda i tamo odakle vi dolazite... Otac vam je Srbin, kaete... Ne vidim da je to sreno ukrtanje. Branko prekide Pavla. Sluaj, ta tvoja Klara poinje i meni da se dopada. Odlino zna stvari. Je li ti poznato da najnovija ispitivanja istoriska i rasna zakljuuju da su panci najveim delom jevrejska krv, da su, prosto, Semiti... Ja imam nekoliko drugova panaca u Beu, i na njima je lik jevrejski, i u njima je temperament jevrejski. Debeli kukasti nosevi bacaju u zasenak sve pansko u liku. Gusta materija nosa odreuje im individualnost... A tepmeramenti, prosto neto starozavetno. Ako je religija, na no bi ili za nju; ako je no, s nekim religioznim ritualom idu u strasti i nerede... Ja nisam video ni paniju ni Palestinu, ali

90

oseam da tima mojim drugovima zaviaj moe biti samo panija ili Palestina. Da nisu iz panije, morali bi biti iz Palestine. Pa moda su Jevreji? Ne, nisu. Obojica su starog isto kastiljanskog poroda, i uasni katolici. Ako se sad vratimo na moj sluaj, Branko, stvar ovako stoji: nos mi prilino deblja, ali po Klarinoj teoriji ja sam nesrena meavina. Ovde me svi smatraju za Jevrejina, tamo naoe da sam Slaven. Verovatno u imati nesreu da opravdam oboje: zna da sam oduvek imao oseanje da ne dostiem, da ne domaam. Razgovor drugova priblii se najzad onom to je glavno, studijama, planovima za ivot, umetnikoj strani ivota dvaju poetnika u knjievnosti. Branko zausti da kae da kod profesora M. sprema polako veliki rad, sa kojim e moda moi i doktorom postati. Pa se nekako zastide, i ne ree nita, sem sebi samom u sebi: Zec je jo u umi. Pavle je priao o svom daljem obrazovanju. Nastavlja muziku, i mnogo mu je poraslo muziko iskustvo. Ui engleski, i ve je dobro u literaturu uao, i taj mu se jezik i knjievnost neobino dopadaju. Stigoe do pozorita. Branko govori o uvenom bekom teatru i o uvenim glumcima onoga doba. Pavle uze nekako struno razlagati o Pariskoj operi, i odjedared pokaza iseak iz jedne omladinske pariske revije u kojoj je tampana njegova kritika na neki balet, na muziku i igru. I tako se pribliili pisanju. Nastade mala pauza. Ko e da pone. Pavle stade lupkati prstima po stolu kao da svira u klavir, to je uvek znailo da je malo uznemiren. Branko dakle zapoe: Ja sam sav u mome istoriskom radu. Pesme, jok; prie jok; kako lepo kae moj drug Srbijanac iz sela oko Nia. Drugo sam hteo, Branko. Da ti saoptim da u razredu naem imamo konkurenta na polju knjievnosti. Vladimir Ribari, onaj demon, koji je dodue bio dobar ak, ali kolu uio bez knjiga i bio slab ba na peru napisao dramu, i, kae Trkuni, dobru dramu. Da li si ti to kad od Ribaria oekivao? Nisam znao za to, ali kad kaete ti i Trkuni, to da ne. Knjievnost se ne pie perom, zna ti to sam vrlo dobro. A zatim, demoni nisu poslednji ljudi u literaturi. Na narod veruje da arhaneo ima est krila, a avo sedam... Za pisca, ja mislim da je korisnije vitlati po drutvu i avanturama, nego sedeti u sobi kraj knjiga. To zavisi od temperamenta... Svakako, vitlanje nije za literaturu uslov neophodan. Ipak, ipak, Pavle, ostajem pri vitlanju. Ja, naravno, nisam nikakav primer iz knjievnosti, ali sam primer iz ivota. Kraj starih istorika i me poveljama, osuio sam se, i osuio bih se da sam bio grana jorgovana. Ne samo da pesme i prie ne piem, nego ne volim ni nauno nita da peatam... Zadivljao sam, van ivota sam. Imao bih odranije pria za jednu malu zbriku, ali, velim, neka ih na miru. Na miru one, na miru i ja... Neto komediansko ima, ini mi se, u tom da ovek dograbi rukopis i kao muva bez glave leti s njim u novine i na ulicu... A to ti je mentalitet oveka koji n e v i t l a ... Pavle se smei. Mora biti da ja onda ipak vitlam, jer evo ja tampam. Francuski tekst opet! Pa tu u ti ja, brate, samo svaku treu razumeti; nisam jo dosta uao u francuski jezik... Ama, da li si ti to sasvim preao na francusko pisanje? Nisam. Evo ti dve pesme na naem jeziku; moda si ih i primetio u asopisu?... A tamo, jedan moderni francuski list pozvao me u saradnju. Pozvao, pozvao! Pavle pocrveneo. Izvini, molim te; zna, ja ne mogu da razumem da je tebi, ili lako, ili svejedno, da pie na kom jeziku bilo. Dopusti da te zapitam: kome pie i govori, kad francuski pie! Pavle pocrvene jako. A Branko, kada je to opazio, pocrveneo jo jae. A srce u njemu nemirno kuca: ne, ne, neto se promenilo, treba paziti kako govori. Za svoju izvinu, Branko, ja ti jo unapred kaem: da se nisam trpao, da nisam traio tuu tampu, da sam u saradnju zvat posle preporuke jednog

91

prijatelja, i da mi ta publikacija nije inila naroitu radost... Jo u ti vie istine i ispovesti kazati. Dobro mi je dolo da proem kroz novu probu, koja e me ohrabriti, ili obeshrabriti, svejedno, ali nekako smiriti... Ja nemam tvoju mirnou! ja nisam to si ti! Sea se, oduvek mi je nedostajalo jasno oseanje da sam na dobrom putu. A ko ga ima, Pavle! Ipak, moj je sluaj sasvim poseban. Meni ide od ruke sve to preduzimam, ja lako piem, ali dosta je jedna re kritike, dosta mi je da sam bolje zagledam u svoj rad, i da klonem. Maloas, ti ree, i s pravom, a sigurno i spontano: kome govorim kad francuski piem. A mene je na tu re znoj probio! Uplaim se da sam glupo, da sam ravo radio, da popravke nema onome to sam uinio. To je grozno! U meni ima neto jo neuravnoteeno, moda bolesno! Ja sam ukrtaj ras, ja se sav kolebam, ja pod bolovima sazrevam!... Pusti me, pusti me, da ti sve kaem, samo tebi mogu sve kazati... Uz veliku energiju za stvaranje, u meni je stalan strah, jedno mlitavo pokoravanje svaijem sudu. Ja bih o tom mogao knjigu napisati, o tim mukama... To su valjda jevrejske muke... muke oveka inteligentna, hrabra, potena, muke koje sakriva Jevrejin dok oslukuje ta kau o njemu oni koji nisu Jevreji, i iji je svet... Idiot neki mi nasrne na ivot, a ja sam srmvljenj ja se sam smrvim! Nitica neka me kritikuje, a ja oseam na sebi apu zveri, i krvav sam! Branko spustio glavu duboko i uti. Tako, do sada ipak nije znao Pavla. Srce mu lupa uzbueno, plakao bi. Dva druga istovremeno jedan drugome dohvatie ruku. Sluaj, Pavle. Pre svega, stariji sam od tebe skoro godinu dana. Zatim, jednostavniji sam, prostiji sam, i zato jai. Ne guraj se u bolest! Sve su to nemiri mlada oveka, i isti kod Jevreja i Hriana. Savlauj se. Ne sluaj nikoga, radi... Ja sam se maloas grubo izrazio. Nisi Branko ti nema grubosti u prirodi. Ne zameri. Ja sam iz malog sveta otiao u malo vei, i jo je palanka u meni. U tebi se razvija svetski ovek, i ja to ne mogu dobro da shvatim, i odmah strahujem da e te svet odneti i od nas i od mene. Sebian sam, prosto. Inae danas, posle Italije, i ja dobro znam da je knjievniku, nauniku, umetniku potreban svetski duh. Za tri meseca dana sam u Italiji vie sazreo nego u Beu za godine, i nego otkad uopte za knjigu i kolu znam! Rim, daj mi Rim, Gospode Boe! pa makar otsad pisao na italijanskom jeziku samo... Eto vidi kako je ovek lian!... Pokai mi dakle slobodno ta si napisao na francuskom jeziku. Jedna mala novela, ali iz naih krajeva. Vidi kako je lepo izdanje. Naravno, ja sam ga platio, i, kako ti pametno ree, itali su je samo dva, tri prijatelja... Preveu je i na srpski, to je aki na ivot. Samo radi, Pavle... A da svi imamo asove sumnje, evo ti moj primer ba u ovome momentu. Govorim o Italiji, spremam se jednako i kod tebe u Pariz, a ta je moj najverovatniji i najbolji sluaj i mogunost? Ako, a k o steem doktorat, postau najvie profesor istorije u Bogosloviji. Ako se pokae u meni prava sposobnost za isto nauni rad, onda, ono to me najvie moe usreiti, to je mantija kaluera i frukogorski manastir sa sjajnim otsustvom biblioteke... Kako ivot ve plai!... Hajd, recimo da je to sve jo daleko... Hoe li posle veere da malo proetamo kraj Tise? Tisa je reka kraj koje bi ovek, ponekad, mogao pomisliti da je zbilja mir na nebu i na zemlji. Na alost, izmeu ta dva mira nikakve veze. Nebo se u tom kraju ne see sa zemljom, vodom, i ljudskim stanitima. Ono lebdi otseeno, daleko, tue. Pobeglo je od udnog isparenja, gustog, i mnogo mokrog, koje davi i gasi, hoe i zvezde da pogasi. Pobeglo je moda i od udnog sveta koji se sav pretvorio u kukuruz. Jo su sva polja puna kukuruza, a ve su puni kukuruzom ambari, tavani, dvorita. Po ulicama je prosuto kukuruzno zrno, po svima stazama ga ima, u svima depovima ga ima, me prstima ga ima. amci i dereglije na

92

Tisi teki su kao olovo. Na nekim mestima vide se jake iroke daske prebaene izmeu obale i dereglija.

Obala je pusta. Svet je umoran, a prilino je i zahladnelo. Samo se od vremena na vreme javi na onim daskama neki kratak i graciozan akt ivota. Neko mlad je pretrao tamo i natrag, i nestao. Neko je objahao sredinu daske, previo se trupom, i privrstio ispod daske upaljen fenjer. Isparenje je odmah obavilo iak velom. Neki deko skae po dasci na jednoj nozi i vesla u vazduhu rukama. Tamo dalje, neko, kao ive terazije, stoji na dasci i na dve strane zahita i prosipa vodu iz vedara, sigurno pere vedra. Tisa je mrtva. Niti se talasa, niti umi, niti odbleskuje. Mesto vodenog romorenja uju se lopate u kukuruzu. Ili okidaju i pregru kukuruz, ili se pravo zabadaju u pregnuto. Pavle prolazi pored toga, i ide dalje. Ima jedan zanimljiv rukavac Tisin, kuda su ranije mnogo ili Branko i Pavle, i mnogo vodili i devojice, da ih plae ponorom. Ponor je bio vrlo bezazlen, ali oko njega je stojao zanimljiv svet bilja i ivotinja. Rogoz i sita ine itavu umu, a u umi tma sitnih pokreta kratkih ivota i isto tako kratkih smrti. Muvu pritisne u blato ogroman barski komarac koji ide kao na tulama, a komarca odvue neto nevidljivo to se odalo samo uzdrmanim vrhovima aa. Nita pri tom pisnulo nije, a je opet miran. to kae narodna: proao neu i ni unuo nije. Tako se tu raa, tako umire. A spolja nikakvih promena. Melanholija tmolih vod. Iznenadi ponekad svirep aristokrat, vidovita barska ptica, koja tu svraa samo na lovite.

Branko je prilino zakasnio. Izvini, molim te. Kod nas ima starog sveta, i svaki as nekom nije dobro. Baka moja je izmislila da sevanje u njenom ramenu odumine kad joj ja masiram podlakticu. A otac moj svaki as napravi neku scenu... Kako je ovde tiho. Toliki svet tu ivi, i mrtva tiina. A u jednoj porodici od nekoliko lanova, nikad mira... U naoj kui, svemu je kriva sirotinja. A siroti smo zato to nas je mnogo na jednom oevu vratu. Moja mati kae da tvoj otac ima ravu narav, da je tvrdoglav. Ona mu je vie puta udeavala neke zarade, ali se to uvek svri kako ne treba. Ama, ne znam kako je to s tim naravima: svako onu drukiju narav zove ravom. I ja bih rekao da moj otac ima ravu narav, a on opet kae da moja ne valja, da je lakomislena: ti i tvoja mati, veli, vetar od vetra! Branko se slatko smeje. Jeste, ja sam po naravi suta mati, i gospa Leposavi mojoj uvek sve dobro. Ja zaista volim bezbrinost i alu, i ako nije o radu re, ja sam, ako hoe, i lakomislen. Zna kako pesma kae: Kulu zidam, bau sadim, Ni na nebu, ni na zemlji, Ve na grani od oblaka. E, to smo ti, ja i moja mati. Ja uzmem tamburicu, mama sedne do mene, pevamo, kao da brige na svetu nema... Ali to se spoljanosti tie, isti sam otac. I to mi ne valja, mada je otac, mora se rei, mnogo lepi od moje gospa Leposave. Sve se pribojavam, jednog dana e se kroz tu slinu spoljanost promoliti moda i slina dua... ta veli? Odjedared, kad uem u godine, a ja gospodin Toma po naravi, po obiajima, ko zna, moda i po opredeleniju:

93

sirotujem i hranim nekoliko generacija. Vala nee! Neu se eniti. Kamilavku, pa u arhimandrite. Ha! ha! Biu fe kaluer, je li? Pavle, siromah, skoro sasvim elav, i nehotice upre oi u divnu kosu Brankovu. to kosa moe da bude ukras!... Ako je pusti, po kaluerski, pa ti po ramenima padne, bogami e biti greha zbog tebe. Jeste, to kae, bie greha moda zbog mene, a i od mene. Kako mi je glavna lepota u frizuri, a crkva mi ba nije jaka strana, ja u kao ona bosanska evojka: l'jevom rukom kosu gladi, a desnom se Bogu moli... Oj, oj, oj! Branko odjedared poe da peva, a Pavle prihvati: Oj, oj, dan u dan, Svaki dan, Po jedan, Lep aran, Pohovan. Dan u dan, dan, dan, dan! Uritmili korak i, kao aii, sve bre i bre pevaju i koraaju, dose ne se zaduvae toliko da su morali stati. Sad nastade smejanje. Veselo detinjasto smejanje. Odjedared se u otar pisak poljareve zvidaljke. Jedan, pa jo tri kratka. Pesma se presee. ovek je u nevolji. ta moe biti? Nije jo suvie kasno. Odjeknu jo pucanj iz puke, i onda nita vie. Ko ti zna. Moda je samo nekoga plaio, a moda je neko izgubio glavu. Tisa bledi nekim suhim belilom. Mesec svetli kroz tanke oblake, i jo mu se svetlost mea sa isparenjem. To je ona hladna i mokra meseeva svetlost na Tisi iz koje sve bei: ni muica ni ptica nee kroz nju da proleti. Drugovi ure ka varoi. Izmeu dve granate vrbe, ciganska busaa. Ciganin nakupio okoraka, naloio vatru, spremio ar. ar je modra, i u nju sipi vlaga. Ciganin dohvata iz ania sitnu ribu i baca je ivu na ar. Za trenutak, ribice su mirne. A kad zaboli, ponu skakati uvis. Ciganin razapne ake i ne da im utei. Mala beliasta tela posuknu, pa pocrvene, pa pocrne i ukrute se kao da su drveni tapii. Uh, ala je strano to je riba nema. Veruj, Branko, sav sam se najeio, sve sam ekao da jedna bar mora zacvileti. Jesi li ti, kume, bogati, uo malopre pucanj? pita Branko. Jesam, pa ta. Vi valjda mislite: tamo se sad togo strano desilo. A ono Mija polar valerie, i zabavlja curu, pravi se sila. Odjedared, iz nekog amca, ili s nekog nevidljivog mesta, neko ree nekom tihom glasom: laku no. Branko i Pavle se pogledae: kako je udan taj ljudski pozdrav: l a k u no. Svi se ljudi boje noi. ivot, to je kao ovek koji negde podaleko treba da stigne, i uasno uri. Guta drumove; preskae potoke; padne u ledenu vodu, ali ispliva, okaljavi samo, ali s kaljem zajedno dalje uri; strmekne se niz stenu, oopavi, ubere neku motku, i dalje uri; groblje obilazi, a opet ponekad tek nestane kao da je u ponor skoio. Gospodin Toma, ef kancelarije, sedi u ogromnoj sobi s nekoliko generacija kancelarista, i zgodno mu je da u tom opteiu, sad pri onom sad pri drugom stolu, pria malo svoje nevolje, line i porodine. Stariji i sluaju,

94

mlaarija tera egu s efom. Kad hoemo za neto da znamo je li d a ili n e, nije potrebno vie dugmeta brojati; zamislimo stvar, i gledamo ta e da ottepuje klimava glava gospodina efa... Nije nam u dobroj koi stari... Teimo ga, ali on uri, uri. Jo dve i po godine prole pria gospodin Toma i jedva. Sutra ast, gospodo! Svrio moj Branko; svrio i njegov Pavle. I vreme je bilo... ivot uri... eno moj Svetislav, stigao brata, i trai svoje mesto. ivot uri, i u urbi mu mnogo ta i poispada iz depova. Baba Brankova umrla pre godinu dana. Njen najmiliji unuk nije mogao doi. Sestri Brankovoj ranila se sekirom otseen jedan prst na levoj ruci. Svetislavu plua dosta slaba, i mora mu se preko leta stvoriti promena vazduha. Gospodin Toma je stekao klimanje glavom, a izgubio siguran prav hod. Svejedno, daj tap. Posle je gospodin Toma isto to kazao i kad je nekoga dana morao da uzme dva tapa. Ne mari, moe se i tako iveti. U kancelariji su, meutim, mnogo govorili o njegovoj smrti. Istina, smrt je istovremeno govorila o celoj kancelariji. Dva najstarija kancelarista, dva verovatna naslednika gospodin Tome, posvaali se oko nasledstva, i ve nekoliko meseci ne govore. Gospodin Toma ih miri, naravno, razlozima neumesnim. Ne pomirie se zavaeni, ali svaki od svoje strane dostavi svome efu da onaj balavac Kosovac radi na tome da, ako bi, ne daj Boe... Kosovac je istinski polako utirao sebi avansovanje. On je bio najbolje kolovan, imao neobino lep rukopis, sjajno je kalemio voke u bati gospodina senatora, i kazao je gospoi senatorovici vanredan lek protiv pega. Jednog dana, Kosovac dobi po licu i rukama neke sasvim neobine pege, oseti nesvest, muku, umor. Junaki je neko vreme trpeo, i sve poricao, od straha da ne razudari glas po varoici, i stigne do oblinjeg sela gde se spremao da zaprosi imunu devojku. Uzalud. Kosovac se nae u bolnici, s tekim trovanjem krvi, i s prognozom da e leenje vrlo dugo trajati. Kancelarija, u horu, mnogo je alila m l a d o g oveka. Sve udara po mladima! Izvan hora, ona dvojica kandidata pomirili se, lake im dolo bez treeg konkurenta. A u najmlaoj, Kosovevoj generaciji, prvi do Kosovca vri njegove dunosti, osea se sasvim kao Kosovac, i zastrepi pri pomisli da bi se autentini Kosovac jednog dana mogao iv vrasiti. Nikad doi na red, a ivot uri! I u Pavlovoj kui je bilo tragova od urbe ivota. Frau Roza ila lane u Be kod lekara. Branko joj je bio tamo od pomoi u svakom pogledu, umeo i da je privoli da se zabavi sa srpskom akom kolonijom. Izgleda da je sirota ena tada prvi put proivela slobodno. Biva tako. ivot uri, kombinuje, i sastavlja poee prvi banket s poslednjom boleu. Ali od tog je frau Roza bila jo daleko. Nije ta poseta lekaru nita vano. Svi imuniji palanani jednoga dana ponu govoriti o specijalisti u Beu. I zatim, jednoga dana, pogode i put do toga specialiste. Palanci se to prikae kao luksuz i etnja onoga kome se etnja do Bea moe. Zatim se objavi da se pacient sasvim badava strapacirao: zdrav potpuno; moe samo, ako ba hoe da eta, svatiti u Be posle jedno tri meseca. Posle se ne govori nita vie, ali palanka zapne svoju beinu vezu sa specialistom, i zna sve. Frau Rozi je poela gua da bubri, a one lopte da postaju nekako tvrde i dosta isturene. Mnogo je uzbudljiva, usplahirena, na poslu prgava. Pavlu nije pisala jednu jedinu re o tom da je bolesna, niti da je ila u Be. Branko je morao na ast se zakleti da e utati. Jovi je prosto nareeno. Pavle ima da radi, i da od kue uje samo dobre glase. Ozdraviu ja. To je govorila frau Roza pred svetom. U Beu, meutim, na molbu i objanjenje porodinih okolnosti ula je ona od lekara svu istinu o prirodi svoje bolesti, ali to zadrala za sebe. Promenio se red u kui samo toliko to je frau Roza traila od mua da malo vie sedi kod kue. Naravno, Jovu graniara to nije mnogo oduevljavalo, i on se izvetio da opravdava nunost svog ranijeg naina ivota.

95

Frau Roza tad izmisli partije karata kod kue. Odmah je pridobila mua za ostanak u kui, a ujedno uinila neto i za Branka, odnosno njegova oca. Pozivan je gospodin Toma redovno dvaput u nedelji na partiju, a po dogovoru sa enom, Jova je, Pavlu za zdravlje, putao svoga gosta da dobija jednu odreenu meru. Ne bogzna ta, ali redovno. Te partije postadoe vesele scene u domu frau Rozinom. Frau Roza se ne karta, ali razume kartu, i sedi pored igraa. A gospodin Toma, odlazei sa partije, mogao je kupiti svojima malo unke i sira, malo kolaa i okolade, i, za sebe, po jednu dve havane. O toj vrsti pomaganja gospodin Tome, frau Roza nije nita napomenula ni Pavlu svom, a kamoli nekome u varoi. A Jovi je bilo zabranjeno da o tome i u snu sniva, inae je kraj kartama i u kui i van kue. Frau Roza, kao i njen sin, imala je vrstu potovanja za ljude s kojima bi se vezala dobroinstvom. To je kod vas Srba kumstvo. Jova graniar se prekrsti od nerazumevanja. Frau Roza se naljuti. Tebi teko ulaze stvari u glavu. Sedi tu, da ti kaem. Sedi!... Ono to u ti kazati, nauio je i mene i Pavla stari Isak, jedan sveti ovek, to da zna, ako jo ne zna. Dobroinstvo je dar Bogu, i ne sme ga pamtiti, niti gde zapisati, ni u pesak, rekao je Isak. I ne sme oekivati da ti se dobroinstvo vrati. A ipak ti se nita tako sigurno nee vratiti kao dobroinstvo, nita, nikakvo potraivanje, nikakva intabulacija. Bog vraa dobro delo kad i kako hoe, ali vraa... Pavle je posle nosio knjigu da ita Isaku jednu srpsku poslovicu. Uh, sad jo i poslovice da sluam. Sedi! Nema jo ni est sati, a i da ima nee ii dok ne dou ljudi kolima za utovar onih buria... Poslovica ona kae: Pusti, dobro delo niz vodu, a ti poi uz vodu, dobro delo e te stii. Dopada ti se, je li? Isak je onda nama itao iz Talmuda. Uh, pobogu brate, Rozo! Odmah u biti gotova; sedi! U Talmudu stoji: da nema siromaha koji ne uini godinje bar etiri dobra dela ljudima i ivotinjama, etiri dobra u etiri godinja vremena, po rei Bojoj... Ne sluti ti koliko smo Pavle i ja inili Brankovoj porodici, ali zato je Bog dao da je Branko pravi brat Pavlu. Ma ta da snae Pavla, Branko e ga voleti kao brata. Zna li ti ta to znai, i za Pavla i za nas!... Pavle i ja ostavljamo novac da Branko ide kod Pavla u Pariz... Sedi! gotova sam. Kae Isak: ako prebaci dobroinstvo, i osramoti onoga kome si dao i uinio, napravio si ga siroetom, jer je dobroinstvo kao otac i mati, i onda onaj to je ponien i ostavljen, plae i ita kadi. ta ti je to? To je divna jevrejska molitva siroadi za njihove roditelje... Frau Roza obrisa oi, i uzdahnu duboko! Idi sad. ujem kola i ljude. A kad je Jova otiao, frau Roza se zatvorila u svoju sobu, i dugo je plakala. Molila je valjda i ona kadi, sirota ena, usamljenica s jednim jedinim sinom. Karta je zao drug, karta seje razdor i mrnju i svako zlo. Jova i gospodin Toma zavadie se pri kartanju. Otre rei, uvrede, sav talog oveijeg srca, koje ume zlo da misli i radi. Jova nije svome gostu prebacio dobroinstvo, ali je uinio da gospodin Tomi odjedared sve bude jasno, i bude mu jasno da mu je i ranije bilo jasno. Iziao je iz Jovine kapije posrui, utuen, unien, samounien. Kod kue, nikom nita nije rekao, zatvorio se u sobu, nije odgovarao na kucanje. Odjedared je i svima ukuanima sve postalo jasno, i svi se stideli svoga utanja nad kartanjem gospodin Tominim koji se nikada nije kartao. Strano neprijatno. Dobro to Branko i Pavle jo nisu doli. A moda bi ba bolje bilo da su tu; njihovo prijateljstvo bi sve popravilo razgovarali su Svetislav i gospa Leposava. Gospa Roza i ja nismo se poseivale, ali u, bogami, sutra da nataknem onaj moj izlizani somocki eir, i otii u do nje. To je pametna ena. Sutradan je frau Roza dola Kalenievima, sve prikazala kao sporekavanje oko karte, molila da ublae gospodin Tomu, izvestila da e Jova doi da se izvini. S druge strane prihvati stvar gospa Leposava, i

96

dve ene popravie, kao esto, to deset ljudi pokvare. Gospodin Toma opet ide u kuu ajnovievih, i to ba na kartanje, samo se sad kartaju i frau Roza i gospa Leposava, i gospa Leposava vie dobija nego njen mu. Jednoga dana, ba pred dolazak Brankov, gospodin Tomi je jako pozlilo u kancelariji. Pao po stolu bez rei. ula se zamutila, ovek ne zna za sebe. Prenee ga prvo do lekara, pa onda kui. Nesvest, slabost, hladne utrnule noge. Osam dana je leao stari gospodin, pa ustao, i na nogama doekao sina. Ali vienje nije bilo veselo. Branko se zaprepastio: kako se otac njegov promenio. A i Babe se setio. Seo, i oima trai Babu. Gospoa Leposava okrete tuno na veselo: Ode nam Baba, sine, okrnji se na veseli front. Ali ne mari, tu smo jo ja i ti, a i Ana nas junaki pomae sa svojim smejom i sa svojih devet prstiju. Mi emo sutra tatu veselo otpratiti u kancelariju, i sve e opet biti dobro. Gospodin Toma se zbilja vratio na rad. Ali je lekar kazao Branku: log, log, mladiu moj! Branko se tre: kako ta aljiva re moe da bude ozbiljna i kobna. ta da se radi. Star ovek, istroen... to nas sve eka, svaka smrt je naposletku log. Ne valja to va otac ima tako razdraljivu narav. Uklanjajte od njega to ga moe uzrujati. Kad je brat va poloio maturu, naravno sjajno, stari umalo ne umre. O koncu visi on. Ali kako je uvek iveo skromno i umereno, moe jo potrajati. Branko je oseao kao da kroz njega pirka hladan vetar, i da e sad u njemu da pone padati kia, ili moda sneg. Setio se kako se otac njegov koliko jue uzrujao kad je uo da Branko jo radi veliki rad, i da za tezu za doktorat treba jo oko godinu i po rada, i moda za sve to vreme bavljenje na strani. A sad mi eto doktor kae da uzrujavanje moe kod njega da prouzrokuje smrt. Branko srete gospodin Joksima, i s njim nastavi razgovor. Teka je stvar sauvati naeg oca od svakog uzrujavanja, kad niko od nas jo ne moe da ga zameni u domaim brigama. U naoj porodici je sve jo problem, a eto i Svetislav ve na universitetu. Kako emo isplivati... ta e biti ako otac umre. ekajte, Kaleniu. I ja sam iziao iz sirotinje. Brige ne treba maziti. One prolaze kao enski kaprici, a svet ovaj dalje dre mukarci... Stari va je naravno va, ali on je i star, i mora biti bolestan, i mora i umreti. Baba vaar bila suvo zlato, okolada jedna meu naim damama, pa ode! Znate li da sam zasuzio za njom, ja, matori cinik, koji se ne uzrujava lako... Gospodin Tomi su potrebne radosti i gledajte da mu prireujete radosti. Branko se nasmeja gorko. Kad bi moj otac umeo da se raduje. Jue ba, zbrinusmo brigu kako i s im e Svetislav na studijama dok ne prou jo est meseci i moja stipendija ne mogne prei na njega. Optina bez rei prenosi na Kalenie stipendiju za daljih etiri ili pet godina! Pavle moj, naravno i njegova mati, i sad me doekae, mene i moju brigu, kao da sam njihov roeni a mom ocu sve to nije razlog da bude i Bogu blagodaran i radostan! Sur ovek; orluina neka je u njemu. A taj mladi ajnovi, izgleda, vanredno, sasvim osobito neko stvorenje... Ne znam da li vam je priao. Ovih dana se vratio s robije onaj nesreni kaplar Radivoj. Jo mlad ovek, a nee ga niko u slubu. Pavle ajnovi mu dade mesto, i to ba u kui njihovoj! Ko je Pavle, to ja najbolje znam, gospodin Joksime. On je meni i najbolja i najmilija potvrda za moje vajkadanje verovanje: da su Jevreji, u ljudskom drutvu, jedan od najovenijih elemenata... Moda i zato to nemaju dravu... Igra kompensacija, gospodin Joksime, strana je i skupa je. ujem da vam je i teza o Jevrejima. Jeste. Jevreji izmeu Dalekoga istoka i Grke. Zalazim u religije, u filosofije, o istoriji da ne govorim, i sve vie znam da su Jevreji, ako ne najjaa, ali moda i najjaa, a sigurno jedna od najduhovnijih rasa... Opet kompensacije... zato moda i nemaju dravu Lepo kae jedan

97

veliki rabin njihov: Jevreji ive i traju procesom ugljena pod zemljom, koji nastaje strahovitim pritiskom, razvija zato strahovite energije, koje se posle pretvaraju u svetlost i toplotu... Imate pravo, gospodin Joksime, grabe oni materialna blaga, ponekad i nainom odvratnim. Ali to je onaj drugi njihov problem, grozno pitanje nemanja tla, nemanja jezika, nemanja debelog mirnog korena. Koren je za sve ljude, i ivotinje i biljke, duboko u zemlji. Kod Jevreja, koren se vue za njima, i uva se i zaliva vetaki, i to odravanje staje strahovitih sredstava... Pa i tu se odlikuju neim naroitim Jevreji, mislim, pri sticanju i grabljenju. Skoro nikada ne prisvajaju, kao drugi ljudi, nekim mrtvim i krutim pravima; nego od svega naine iv akt, rad, pomaganje, i kroz to poseduju i imaju novac i mo... Krije se u njihovoj takozvanoj grabei neto tajanstveno, to bi trebalo otkriti, to bi se i samo otkrilo, i moda prestalo da postoji u runoj svojoj formi, recimo, iskljuivo jevrejskih menjanica i banaka kad bi prestala mrnja i hajka na Jevreje... Zato svet mrzi Jevreje? Ta mrnja je ist porok ljudski!... Kada god su nastajala gonjenja Jevreja, u vreme Rimljana, u Srednjem veku, pa i danas, nisu gonioci mogli da ukau na neki nemoral ili neovenost Jevreja. Zato ih onda gone, preziru, mrze... Ja, dragi Kaleniu, ne mogu jo da se konvertiram... Znate, nisu svi Jevreji Pavle, a nije sav Pavle Jevrejin... Naravno, oprostite, ne mislim rei da vi ispisujete ceo svoj rad s Pavla... Meutim, kao pravnika i sudiju, raduje me u svakom sluaju to vas ba pravda nosi da na jedan dosta redak nain mislite o oveanstvu. Doao je i Pavle, i iznenadio palanku na sve strane. Doktor Jovanovi je naao da nije dosta sve. Apotekarica: da je do ludila elegantan. Apotekar: da je odmah traio neke mnogo jake prakove za spavanje. Potarka: da joj se gospodin Pavle, srce moje, hladno javlja. Kreditni zavod: da je Parizlija uneo u zavod hartije kojima bi se na berzi mogao napraviti dar-mar. Vie nego Kreditni zavod, radovao se Branko itavom sanduiu strunih knjiga za svoj rad. A Pavle se opet radovao ogromnom napretku Brankovu u francuskom jeziku. Obojica se bezmalo raduju da Branko ode u Pariz na tri meseca, a zatim, ako bude moguno, na tri meseca u Rim, a ako ne, svih est meseci da provede u Parizu. Njih dvojica, kao da se sve vie vole. Imaju potrebu da to na neki nain jedan drugom i kau. Nita nas na svetu ne moe rastaviti. Nas vezuju duhovna srodnost, i nema ni jednome od nas zasebne budunosti. Mi smo dva imena u jednoj istoj budunosti. Savremenici, ako su srodni duhom, to je najvei rod, najblia svojta. Ta ti je re odlina, Branko. Roditelji su druga generacija. Mi s njima ivimo uglavnom samo detinjstvo i mladost. Sav ostali ivot je meu drugovima, meu savremenicima. Ja sam to jo kao dete oseao, i strano sam voleo vrnjake svoje. Ti se sea, je li? Nema ovek u ivotu nita drugo do savremenike svoje, drue, veruj! U prolost ne moe niko. U budunost, koliko njih odabranih e svega ui! Svima ostalim ljudima ostaje, od svet ljudstva, samo aka savremenika!... Nikada zato nisam mogao razumeti to se u ovoj palanici nesrenoj neprestano ini kako ljudi mogu stalno ogovarati i poniavati i prezirati svoje savremenike!... Pa s kim ivi onda, idiote, i kakav ti je ivot, ako je sve oko tebe gadno, i nisko i smeno! Nisi onda sigurno ni ti bolji, jer si samo deo t e zajednice, i nijedne vie, dok svet i vek traju!... Ja, Branko, sve svoje savremenike volim, i vidim mnogo dobrih i plemenitih ljudi meu njima... Ali, nemoj zaboraviti, drue, za svaki sluaj, i ma ta da nas snae, sve bi moje savremeno potavnelo, ako bi me ti zanemario. Drugovi se pogledae ponosnim pogledom. U toplom utanju sree i vere etali su jo itav sat. Budunost sigurna, savez za budunost sklopljen, ura!

98

U sobi Brankova oca, staromodni zidni sat udara kao da je u groznici, otkucava ve po drugi put pet sata posle podne. Stari porodini satovi, pred kojima se raa i umire, uplae se tako i izgube hladnu krv satova, kad se u porodici izrodi nesporazum i zapreti kob. Da ti je otac rentijer, pa da ti i bude da se zanosi za tvojim ivutima, i da radi godinama jedan rad koji ja prosto ne razumem. Jevreji izmeu Dalekog istoka i Grke, u svetlosti kulturno-filosofijske istorije, jedva sam to i napamet nauio kome to treba, pitam te! Jevreji tvoji znadu samo za novanu istoriju i filosofiju... stiu, imaju, dobro jedu i piju i kad na sinove svoje troe, onda imaju deset puta vie jo za sebe... to nisi frau Rozu uzeo za doktorsku tezu, ispala bi tema mnogo kraa, i nekome bi moda i koristila... Zna li ti, ili ne zna, da cela ova kua jedva eka da pone zaraivati, i neto u kuu donositi!... Dosta je kolovanja i studija! Svrio si! Niko ti ne brani da i posle ita i radi, ali treba da misli da i zaradi. Stipendija ti ide jo samo pola godine! ta emo onda? Pariz, Rim, Pariz, samo to ujem... Da bi se jo otegnula i ta teza, i tvoje lutanje po svetu... Ovde se prsti lome za hleb, da bi tvoja teza mogla da se otee u slavu ivuta! Jesi ti pri Bogu, Branko! Stigao i Svetislav, a stariji, mnogo stariji njegov brat jo ide u kolu i dere klupe... Namuen stari inovnii pogleda sina nekako ljutito, skoro sa zaviu. Nastade straan porodini trenutak: zamor onoga koji je davao i brinuo, i stid onoga kojije primao. Nali se oi u oi ne otac i sin, nego dva oveka, onaj koji je radio i iveo sa stalnom raunicom u svesti i onaj koji prvi put vidi zderanu masku s lica na kojem bi mogao zamisliti sve drugo samo ne masku. Ugasie se u jednom burnom momentu otac i sin, kao dva dogorela plamika. Zagramzio za ivotom i odmorom tako rei mrtav starac, i zaveza se tvrd i hladan vor na najpunijoj ili mladog oveka. Starac srdito uzdrhtalih obraza uti, ali kao da hoe da kae: E, tako sad zna! A sin, bled i sklopljenih oiju, uti, ali kao da hoe da kae: Zar tako! E, sad znam! Izmeu oca i sina se provalio ponor. To zaista nisu savremenici. Kad bolest i smrt stanu opominjati starce da oni u nov ivot ne mogu ui, presee se neto izmeu dve generacije. Ljubav se tad pone tragino boriti s nagonima u obe generacije. Taj trenutak je nastao izmeu Branka i njegova oca. Gurdi se nadimaju. Stari sat udara oajno. U gospodin Tomi se borba odjedared obrnu za 180 stepeni. Ljubav prema sinu, prema sinu koji se zove Branko Kaleni, preli naglo svu duu starevu. On se ispuni stidom. Ali sin se ispunio novom sveu, hladnom raunicom ivota i stvarnosti. Zar tako! Starac se uplaio od sebe i onoga to je rekao, potee sinu da ga zagrli i moli da razume i oprosti. Pozli mu, stade da zaplee jezikom, i srui se Branku u naruje. Posle etiri dana groblje odnese gospodina Tomu. Sve je bilo pristojno i mirno. Mala kuica Kalenievih nala se bez glavnog prihoda, ali je iz kue otiao na sirotinju veito ljut ovek, pa je sirotinja sad ostala smerna, sa simpatinim svojim crtama. Magistrat je pomogao porodicu u prvi mah, i pojaana je akcija da se Svetislavu daje pomo za kolovanje dok se bratovljeva stipendija ne oslobodi. U trpezariji Kalenievih skupljalo se tih dana mnogo sveta. Gospa Leposava je crno povezana, ali oi su, kao uvek, vesele. Ne mogu da jauem, ne mogu. Izgubili smo hranitelja i stareinu kue, i deca oca, ali ja imam ker i unuie, i imam dva sina, dva... gospa Leposava sad briznu u pla. I plaem i radujem se. Ta deca, to je radost moja, gospa Danice. Kad njih vidim, nema vie zato da plaem. A za njih, gospa Danice, ne bih radila, u nadnicu ila, nego bih za njih na robiju ila. Oi joj svetle, kao da Boga gledaju. Eto to pokojni Toma nikada nije mogao da vidi, i da zna da smo mi cpeni ljudi, da sirotinja nije uvek crna, da i sirotinja prolazi, ako Bog da.

99

Kalenika je, idui poslom ovamo-onamo po kui, ula bila neto od onog razgovora izmeu oca i sina. Za nju to nije bilo nita novo; njen mu je ee dizao glas i uvlaio sve lanove porodice u odgovornost zbog njegovih briga. Branko je materi kazao neto malo vie no to je ona znala. Pavlu je kazao jo vie, a sve nije kazao nikome. U mladia kao da je grom udario, i ostala samo paljevina i sua. lanovi porodice znaju jedno drugom najosetljivija mesta, i kad hoe, ranjavaju teko, pa i ubijaju. Vukao se Branko po kui kao smlaen. I onda reio da otputuje na selo roacima svoje matere. Pavle to nije odobravao, Ali Branko je ostajao pri svom. Tiho govori, a oi mu pune sleenih suza. Ostavi me, moram se sabrati sam. Ali ja to ba neu, Branko, da si sam. Nisi sam! Branko uzdahnu: Videemo, Pavle. I ovom trenutku kida se u meni ono najlinije, i moram ostati sam. Na selu je probavio etrnaest dana. Pocrneo nekako, dobio prvu jaku boru na elu. Razgovor sa seljanima dobro mu je inio. Selo je hrabrije od grada da ivi i da umre, da se bori i da rezignira. Selo je ovenije od grada. Branko se krhao, i reio da se skrha. Jednim ponositim, ali i oajnim udarcem raskrstio je s Rimom i Parizom, s tezom i s Jevrejima, i vrativi se kui dao molbu za nastavnika, privremenog suplenta za istoriju u gimnaziji u kojoj se i sam uio, ali u koju se nije mislio vratiti. Na Pavlove proteste i intervencije, odgovarao je mirno kao da detetu odgovara: Videemo, Pavle. Od te superiornosti Pavle se isto zastideo, i uutao. Frau Rozi je kod kue kazao: Da zna, mama, da su to duboko ravi znaci. Ako se Branko ne podigne, sramota je i grehota i od Boga i ljudi... I jo bih neto hteo da ti kaem, ali u za sada utati... Videemo nasmeja se gorko to je sad Brankov odgovor na sve. Branko je brzo dobio postavljenje, i jo za Pavlova boravka u varoici poeo rad kao nastavnik u srednjoj koli. Nema vie ale, Pavle, ja sam u ivotu... Rim i teza ostadoe van ivota, kao sve lepe stvari... I Verica Pani ostade van ivota, kao sve lepe stvari. Jutros smo se sreli i utivo pozdravili... I ona je volela Rim i tezu. Na kuu Kalenievih sad tek pade tuga. Sirotinja zapregla mladu rtvu. Slom u Branku je bio oevidan. Mati njegova se savija oko njega, i razgovara ga, i trai drugi izlazak iz nevolje, ali Branko mirno odgovara samo jedno: Videemo. Svi su profesori smatrali da je Brankov ulazak u praksu na srednjoj koli samo prelazan stadij. Vi ete nastaviti rad na tezi, srediete prilike u porodici, i prei ete iz gimnazije kuda treba. Tako je bilo s tolikima drugima. Ne dajte se, Kaleniu! Videemo, gospodin profesore. Pavlu jednoga dana ree Branko ipak vie. Moda ima pravo, moda e mi se vratiti energija da polako, od ferija do ferija, kad ispratim maturante, nastavim rad na tezi, i svrim je; moda. Ali ne radi se sad samo o tome. Ja sam opasno pogoen, preseen, i ne mogu vie biti ono to sam bio. Ni senka moja ne moe zaboraviti ta sam doiveo, kako me je udario roeni otac, kako mi je presekao put, kao dumanin!... Ja sam jednim mahom izgubio, tako se to kae, veru i nadu, a stvarno, izgubio sam moju vedrinu, Pavle, moju sposobnost, neocenjivu, da budem zadovoljan uvek sa svaim, pa i sa ovim to je sad tu! Da je od Boga dolo, ja bih bio vedar i zadovoljan; ali je od oca dolo! Strano! Da je od Boga dolo, ja bih se patio za ono dalje. A ovako, ne mogu... Promenio sam se, kako mi danas ree tvoj profira matematiar, koga sam evo, stigao pre nego to sam mislio. Branko, sve je od Boga!... nemoj huliti... nemoj epizodu ivota smatrati opredeljenjem... sea se Joba, u Bibliji. Seam se. I pristajem, dobro, da je od Boga doao i gospodin Tomin razgovor sa mnom, ali je onda od Boga i to da od letos ponem ispraati maturante, i onda me nemoj teiti. Pa kad bi ba i tako bilo, Branko, Bog e ti pomoi ako ti njemu pomogne, pomoi e ti da u gimnaziji postigne sve to si mislio da se samo daleko

100

od gimnazije moge postii... Sea li se, Branko, da sam ja sita i papue prodavao... moda u ih opet prodavati... ali u zadatak svoj raditi i s Bojom pomou dovriti. Pavlu drhu usta, ne moe da govori. Ali Branko je uporno gorak. Prof-iri nisam mogao stihove odgovoriti, a tebi mogu. Dante, u Komediji, sa dva stiha, divna i strana, ispria: kako jekoplje jednim udarom probolo i oveka i njegovu senku na zidu. Lepo reeno, je li? E, tako je i sa mnom. Ubi me udarac i kroz senku!... Oj, groblje, doi i nosi jo jednog odlikaa! Mnogo je i dva! Prestani da huli na Boga, Branko! kriknu Pavle oajno i srdito. ta ti je? Ima li ili nema blagorodstva due i Boga u sebi? Savlauj se, kao to si mene uio da se savlaujem. Pavle odjedared poe da jeca: Branko, drue, ta je ovo od nas! Branko stee Pavla u zagrljaj. Stari upavi pas frau Rozin se prope uz drugove. Frau Rozino zdravlje slabo. Pavle nee da ide dok ne vidi kako e dejstvovati nov lek. Frau Roza navaljuje, ak energino navaljuje da Pavle tano na vreme poe. Ona zna napamet sve to Pavle jo eli da naui, i zna i za njegove ambicije, da se stalno uposli u jednoj pariskoj redakciji struno finansiskog lista. Ona dri u glavi sve rokove, i vadi polako Pavlove stvari i sprema ga. Poslednjih dana se bolje osea i popravila se. Ba zato bih, mama, malo hteo jo malo da ostanem. Nemoj, Pavle. Srce je srce, a glava je glava, a rokovi i rauni su u glavi. Pavle odjedared oseti neki ponos to mu je mati tako jaka ena, zagrli je neno i stade je u ali hvaliti. I pametna si, majkice, i mnogo si dobra za mene. Pa dobrota, sine, i jeste u pameti i u snazi. Tako nas je uio Isak, sea li se jo? Jesi li bio skoro kod njega? Ja ne mogu, ne stiem, a esto i leim. Bio sam, i razgovarali smo o Branku. Ja mu priam kako je Branko utuen i uvreen, a on kae: Pozdravi Branka, i reci mu da uvreeno srce ne slua, uvreeno srce je gotov rat. I reci mu da ovek nikada ne zna ta se zapravo s njim dogaa. Jer, po Bojoj volji, dogaa se esto ono to ovek ne vidi, to je sakriveno u onom to ovek vodi. Zna priu iz Talmuda: Uplaio se Adam, ba kao sada Branko, pa i ti, kad je video da zalazi sunce; veli, u tami e sve propasti. A Bog mu dade dva kamena: jedan se zvao tama, a drugi senka smrti; i rekao mu da ih tare jedan o drugi. Iskoila vatra, sine. I iskoila radost za Adama. Poto je Pavla ispratio na voz, Branko se vratio frau Rozi da malo posedi s njom. Priao joj, da je najzad pristao da primi ljubazni poziv Pavlov da moda ve o Boiu ode do Pariza. Zaradio sam neoekivano, na prevodilakom poslu u magistratu, a tamo u s Pavlom deliti stan i hranu. Nita ne brini, samo idi. I ne ini naao Pavlu nikada. Ti si njemu najbolji drug i brat, i on to zna i kad spava... Zbliavajte se jo... Ako se budem ovako oseala kao sad, ii u i ja s tobom u Pariz, da zna. Da vidim u Parizu moga Pavla, moje dobro dete. Isturene tvrde oi frau Rozine jo se vie ukoie, ali potresna je bila ta slika matere utoliko vie. Branku je mati udesila u malom sopetu iz batice kabinet, a Pavle je slao knjige. Postepeno je Branko zavolevao ake i rad u koli. U gornjim razredima opet ima interesantnih mladia. Davao je Branko privatne asove iz grkog jezika, i zaraivao neto preko plate. I to je donosilo radosti. Palanka je visoko cenila mladog sugraanina, pa je i to donosilo neke radosti. Svake subote, stari profesor istorije, sada u pensiji, dolazi kod Branka na ruak, a posle u kabinetu razgovaraju, pa je i to donosilo radosti. Navikavate se, dragi Kaleniu? Moi e se i tako? Malo e sporije ii s vaim radom, ali vi ete stii. Kako bih vam rekao. gospodin profesore, ja svoju karijeru ne vidim kao stizanje, nego plivanje. Isplivam, pa potonem, pa opet isplivam. Poeo sam dalje da radim jevrejski, ali vidim da je

101

mala vajda od toga. Trebalo mi je jo dva, tri meseca rada sa strunjakom. Postavio sam rad na iroku osnovu, i sad ne mogu lako pod krov... Tonem i u domae brige, i opet isplivam iz njih. Kupim sestriima cipele, i radujem se to sam ih obuo lepa su deca, sve im dobro stoji ali ona zaas pocepaju cipele; ja se onda ljutim, brinem za nove cipele, i onda se opet radujem... Svetislav je sad na mom mestu u Beu; i njemu treba initi radosti, da bismo se onda i mi radovali. I tako dalje... Jue sam proitao u jednoj lepoj francuskoj knjizi: da mladost od svega najbre prolazi. Ne mislim afektirati sa ovo nekoliko sedih dlaka, nego hou da vam kaem: dok izvuemo Svetislava, nee mi vie liiti, to rekao moj pokojni otac: da derem klupe; da upisujem semestre za Jevrejski jezik, da polaem doktorat. Palanka bi naarala novom doktoru na kapiju onaj znak koji ara matorim udavaama. Kae mi gospodin Joksim da vas nagovara da ponete istoriski roman. Slaem se s gospodinom Joksimom da u vama ima umetnik. Ako ima, utoliko bolje po istoriju. Sve trai umetnika... Ne, roman neu zapoinjati. Zadovoljan sam da ivim i umirem s mojom istorijom. Znate li da vai aci prepriavaju vae asove po celoj varoi. Kao ja nekada vae. I pretstavljaju vas kako oduevljeno govorite. Odlino vas pretstavljaju, zlatni su... Vi, Kaleniu, palite duhove, zanosite mlade, vi ete sigurno... Samo mi to nemojte spominjati, gospodin profesore! Ti zapaljeni duhovi, ti odlikai, ti talenti, ti vedri mladii, s lepim svedodbama i s krilatim voljama, polaze odavde kuda! kuda! kuda! poe Branko odjedared skoro da jaue. Bili ste profesor, ispraali ste nas, i druge. Kuda? dokle? zato samo dotle? ... Ej, kako se jasno seam scene tamo u vratima gimnazije... Kako je brzo dolo, i kako je neoekivano dolo da ja stanem u ona vrata meu one koji ostaju... Kada god bude dolo do tog ispraaja, isto u se pitati, i, ini mi se, kad maturanti zau za poslednji oak, zakljuau se u svoj razred i upau kosu s glave... Kuda? dokle? zato samo dotle? Danas vam je opet teko, Kaleniu. Ja u da odem, a vi uzmite i itajte neto, itajte stare Grke, molim vas, Grke. Grci su tragine stvari veselo i mudro priali... ta ima ovek od ivota? to i mrea putena u more, od mora. Puna je vode, a zadrati ne moe nita... Ponesite fenjer. Kaleniu, ne vidim, spustio se mrak. Mladi profesor istorije uzima pod ruku starog profesora istorije, osvetljava put fenjeriem, i slua kako mu stari uitelj i drug isto ono ponavlja na melodinom grkom jeziku. I to je neka radost. Boi, onaj ugovoreni Boi, kad je stigao do svoga 25-og decembra, nije mogao da ostvari ba nita radosno. Frau Roza je otputovala u Be da dobije dozvolu da moe putovati u Pariz. Lekar je naao da pacientkinja treba da ostane na klinici tri nedelje dana. Ne, gospoo, smrt nije tu, ali ba zato treba da ostanete. Istoga dana stigoe Branku dva otkazna pisma: od frau Roze i od Pavla. Pavle je pisao dugako i vrlo poletno pismo. On je, meutim, uao, sa dobrom platom i jo boljom zaradom u jednu veliku jevrejsku trgovaku kuu u Parizu. Ne moe zato, na alost, doekati druga u Parizu sad; po trgovakim poslovima ba o Boiu mora putovati u Afriku, u francuske kolonije: a zatim, po istim poslovima, u London, gde e morati ostati skoro do Uskrsa. Odlae se dakle Brankov put u Pariz, do Uskrsa, ali tada, zacelo. Pisao je dalje Pavle: Kao lan velike trgovake kue, postao sam dopisnik velikog trovakog lista u Londonu. Ponekad proturim i lani o umetnosti, o muzici, o pozoritu, ali uglavnom, drue, piem stvari ekonomske, trgovinske. I ide mi od ruke neverovatno! Zamisli, u Londonu su ljudi zadovoljni sa mnom! Znai, ima doista u meni tofa za trgovca i finansijera. Uostalom, to sam uglavnom i studirao. I uostalom, Jevrejin sam po materi, a na mater sam daleko vie nego na oca... Kratko reeno: ja sam se instalirao u trgovini i u strunoj urnalistici. I moram ti priznati, oseam se dobro. Moram ti priznati jo neto: ja u ostati u tuem svetu. I tu se dobro oseam. Volim svoju

102

varoicu, i volim sve vas, i tebe nada sve, ali veliki svet me vue. U njemu sam se razgranao, pa je prirodno da me vue. Vue me i bolja zarada, upravo vanredni izgledi da steem i ivim nezavisno. Taj nezavisni ivot oveka bez mesene plate, to sam nauio u Engleskoj, i to me prosto fascinira. To je uostalom i ideal svakog Jevrejina. Sva moja okolina ovde potsmeva mi se to jo imam platu, i vele da sam jo poletarac... Razumee dakle, valjda, da ja vie ne mogu zamisliti da budem tamo dole neki sudija, advokat, ili javni belenik. Gospodin Joksim je naa elita, i po obrazovanju i po udobnom i nezavisnom ivotu uostalom, po cenu da ostane mator momak i bez dece ali veruj mi, ja vie ne bih hteo biti gospodin Joksim ni u Parizu, a kamo li u naoj varoici na Tisi... A sad o tebi, drue. Mui me stalno tvoj poloaj i tvoje sirotovanje. Jednako premeem po glavi: kako bi i ti mogao doi u svet, i iveti intensivnije, zaraivati preko potrebe, putovati, iriti vidik, skupljati znanja, i tako nove i nove mogunosti zarade. Ne zna za sada koliko treba francuski. Nauio bi. Ima porodicu. Ali kad bi ti toj porodici mogao slati otkuda bilo to to joj tamo zarauje, i daleko vie, mogao bi je ostaviti, bar za neko vreme... Meutim, problem je na drugoj taci, znam ja dobro, drue! Ja sm ne mogu tebe zamisliti na poslu koji ja radim. Ti eli Pariz da studira i pie raspravu, a ja u Parizu stiem novac. Tebi treba sloboda duha, a meni, sem toga, i jevrejska samostalnost. Mene usisava rasa, ini svoje sa mnom jevrejstvo! Jovu graniara u meni potiskuje daleko jaa krv frau Rozina. A ovde, ponela me je reka velikog, monog jevrejstva u francuskoj prestonici. Ja ve ivim od veza, od rasnih i intimno jevrejskih veza. A novac mi pada kao lud. Ali eto, govorim opet o sebi. To je runi jevrejski nain... Sasluaj me, vano je i za tebe... Razgovarao sam s tobom vie puta o novcu, o nagomilavanju novca, o mistici novca. Da od jednog trenutka nadalje, novac poinje da ti tri kao po pruzi, nepogreno u pravcu tebi, i da jedna parica ne moe krenuti drugim pravcem. Ali taj trenutak! Do tog trenutka je odnos izmeu oveka koji novac zove, i novca, doista mistian. ovek mora misliti na novac sa iskljuenjem svega, kao na ideal, kao na roeno dete, kao na neko boanstvo. Novac onda stane dolaziti nainom koji iskljuuje sve raunice, navire kroz prozore i na vrata. Tek kad ga zbere, odnos se ohladi, novac se ohladi, nije vie drugo do sredstvo, a ti vie nisi onaj koji je iveo neko vreme s novcem kao s jedinim bratom. Naprotiv, sasvim naprotiv. Dareljivost, drue, ovde sam video neverovatnih primera i dokaza za to, dareljivost prava dolazi samo iz obilja novca, iz novca koji je nagrtao kao lud, tajanstveno izdano. U malom, ja sam to posmatrao kod matere. Dok stie, voli novac; kad stekne, voli ljude, zna ta je potreba, ta je velikodunost, to je dobroinstvo i davanje da levica ne zna ta ini desnica. Ovde vidim to u velikim srazmerama, i mislim zato da su Jevreji ba u oblasti novca i romantici... Ima u svemu tome i traginosti. I strasti i novac i rad Jevreja guta Moloh, neto nevidljivo i vansvetsko, tajanstvena rasa koja nema tendencija ni ka dravi, ni ka zajednici jednoplemenika, ni ka svojoj knjievnosti na svome jeziku. Ima, kao i u vajkadanja vremena, veru u rtvenik i veru u istu krv. Sledovali su u pismu nekoliki redovi gusto precrtani. A zavravalo se pismo sa utvrivanjem plana za dolazak Brankov u Pariz o Uskrsu. Branko je pismo proitao paljivo jo jedared, i onda rekao u sebi: Poinje Pavlova tragedija, jevrejska tragedija. Bogatstvo i materialno podupiranje jevrejstva; sinovi, i rasno podupiranje jevrejstva; a zatim, Pavle moe i umreti, i ubiti se, a moe lei i na pravoslavno groblje, svejedno, frau Roza e na onom svetu biti mirna, Pavlova dua zadovoljna, rasa e primiti rtvu bez razneenja... Sinagoge su formalnosti, veliki jevrejski rtvenik je nevidljiv.

103

I taj Uskrs je proao, i onda jo tri Boia i tri Uskrsa, a Branko nije otiao u Pariz. ivot je pun prepona. Ne moe Branko; ne moe Pavle; ne moe frau Roza. Frau Rozino zdravlje za te tri godine malaksavalo je stalno, iako postepeno. Graniar Jova ode pre. Kad je on naprasno umro, Pavle se u Londonu enio, i mati njegova javila mu je za oevu smrt tek dva meseca kasnije. Nije dala da dolazi kui ni tada, i preseca svoje prve brane mesece i svoju mladu sreu. Nije mu stoga pisala ni da je njeno zdravlje sasvim pri kraju. Pavle treba da radi, i od kue dobija samo dobre glase. I on kui alje samo dobre glase. Lokalne novine su nedavno zabeleile: da je ugledni sugraanin, koji ivi na strani, g. Pavle ajnovi, objavio dve knjige: jednu na francuskom jeziku, o vanom ekonomskom problemu kojim se sad bave svi struni ekonomski listovi u Evropi; a druga je knjiica napisana na engleskom jeziku, spada u lepu literaturu, opisuje obiaje nekih zanimljivih krajeva Like, otkuda je poreklom bio piev otac, nedavno upokojeni i cenjeni g. Jova ajnovi. Branko je ve ranije primio ove publikacije. Onu na francuskom jeziku prelistavao je, ali ga ona kao predmet nije interesovala. Engleski nije znao. Ali se u sebi pitao: zato je Pavle izabrao, nekako snobovski, da pie o krajevima koje nikada nije video? Uskoro se ta knjiica pojavila i na srpskom jeziku. Bila je napisana zbilja s talentom, vrlo ivo i toplo. A u predgovoru Pavle je objasnio: eleo je da neto uini za svoga oca, potomka junakih i sirotnih Srba Liana. Tekst je dobrim delom doslovni tekst njegova oca, koji je vrlo lepo priao ono to je zapaao. Pisac knjige, na alost, nikada nije posetio kraj o kojem pie, ali autentinost podataka pomogla je da se u ovoj knjizi sliju proivljeni ivot i pravo lino iskustvo oca, i izvesna rutina u pisanju sina. Branko se zastideo to je o Pavlu pogreno mislio. U palanci se knjiga mnogo itala. Gospodin Joksim se smei: Savle-Pavle, uvue ti on Jovu graniara u knjievnost. Jova je dodue priao odlino, ali kasarnskim stilom, a ovo je, bogami, pariski stil, iako je sve ostalo prosto i neposredno. Odlina knjiica. Nala je knjiga put i u Liku. Frau Roza je pokazivala Branku like novine: Lika toplo prikazuje delo, i naziva Pavla svojim sinom. Izlazei od frau Roze, Branko se ba glasno nasmeja Lianinu Pavlu iz Bake, iz Pariza, i iz Londona. Jevrejska umenost. Sve je opravdano, oveno, razumljivo, i ak dirljivo, ali je opet sve i uvek neka kapitalizacija. Stei tri, etiri zaviaja, to je realno pojaanje prava na ivot, i to se, naravno, moe pretvoriti u kapitale svake vrste... udesna rasa. Jedina rasa sa energijama u istom stanju vitalnosti; kao pri stvaranju sveta. Palanka je ee protestvovala kod frau Roze to Pavle tako dugo ne dolazi. Frau Roza je proteste sluala sa zadovoljstvom, i izvinjavala sina: ne moe da doe od poslova, ne putaju ga oni kojima je potreban. I meni bi trebao da pomogne malo ovde, ali, kao velim, ovo ovde je sitan posao prema onom onde, pa ga nekako i sama svravam. I svravala ga je, da se ceo svet udio. Poslednje godine i bez mua i s tekom boleu, sedi celo pre podne u svom birou, pravi novac, alje ga sinu, a on ga tamo u svetu dalje i bolje obre, i alje majci izvetaje koji nju ushiuju. Majci izvetaje o novcu, Branku o putovanjima. Bio je u Indiji, u Koinini. Desila se u to vreme frau Rozi jedna trgovaka neprijatnost: seljaci iz okoline tuili je zbog nekih razlika proizalih iz nekih zapletenih ugovora. Po varoici se aptalo: da seljaci prete i paljevinom, ak i batinama, ako do svoga ne dou. Frau Roza meutim mirna, nikoga ne zove u pomo. Samo to ba u to vreme uestae u lokalnim novinama lanci o uspesima g. ajnovia, svetskog novinara, itd. o njegovoj bogatoj enidbi; o srodstvu mlade gospoe ajnovi s vrhovnim sudijom u Londonu, onim to nosi baroku i ogrta kao kraljevi; o Crncu koji slui g. ajnovia i njegovu gospou. Hvalei Pavla, novine su hvalile i uglednu njegovu majku,

104

uglednu graanku za ije se ime zna u svima dobrotvornim drutvima bez razlike vere i narodnosti. Tih dana pokazala se frau Roza, prvi put otkad je palanka zna, napudrovana i u mideru. Izgledala je, onako bolesna, kao mumija, ali rezultat je ispao pozitivan. Prosu se glas po varoici da to sigurno dolaze u posetu sin i snaha, bogataica jedna i velika gospoa, pa se svekrva sprema za doek. Jo e ozdraviti, videste li je? Odgovara gospodin Joksim: Nee ozdraviti, ali je dobila proces. Seljaci povukli optubu; a kad su preko posrednika zamolili da ih frau Roza primi, odgovorila je da e ih ne samo primiti, nego da e ih pozvati njen sin, kad doe. Tim seljacima posrednicima govorila je frau Roza: Jeste, istina je, kuu emo zidati Pavle i ja, na onom naem placu do katolike crkve, i bie kupatilo, i bata s travom koja se ia kao vae glave u berbernici i bie tenis. Englezi tako ive. Kad mi budu dolazili snaha i sin, a dae Bog i unuk, da im je sve onako kako su oni nauili tamo gde se zna kako se ivi. I po palanci i po okolnim selima samo zvidi odjek: I bie kupatilo, i tenis, Englezi tako ive. I bie menaerija maaka i pasa dodaje apotekar znamo mi ta je ivot Engleza. Gospoa apotekarica zabola, po japanski, dve ogromne kotane pletee igle u kosu, skrstila ruke na vunici bledoruiaste boje, i slua kako neko struno prikazuje Pavlov budui tenis. I sve e biti ograeno mreama od finih ica, a ne kao kod gospa Manje, upavim kudeljnim kanapima... Kau da gospa Manja i njeno drutvo ne znaju kako se izgovaraju po engleski one rei, uli ste, viu, neto dok igraju, ne zna ovek da li je ljudski govor ili... Apotekarica nastavi da plete. Sad moe gospa Manja uzimati asove od Pavla, ili od Crnca... Sve vie i vie alim to nemam sina, videlo bi se tad ko je za tenis, i ulo kako se izgovaraju rei po engleski. Kako tako smeje se palanka seljaci se ukrotie i uprepodobie. O razlici, vie ni pomena; o sudu i batinama, ni pomena. Jednoga se jutra frau Roza pojavila u sasvim novoj haljini, sa finim vezom oko vrata. Polucipele na tri dugmeta. Mala ipkana kapica na glavi. Primila je toga dana dve injekcije, da izdri radost, i da savlada sve veu potrebu leanja. Te noi je stigao Pavle sa enom. Jedan fijaker je vozio same kofere. Sutradan, palanka ne trepe, da ne promai nijedan podatak. Ve u est ujutru saznalo se da Crnac nije doao. U osam se znalo ta se po engleski sprema za doruak. U devet je gospoa apotekarica ula za lafrok mlade gospoe, i udila se kakve to mogu biti kune cipele od zlatne koe, u iljak, i s velikim petama. Elegantan svet to oblai za bal, a zna se ta se nosi u kui . U deset sati nije prodrlo ama ba nita. Izgubili valjda svi glavu, kako e Englezima skuvati ruak. Ko ti zna ta jedu. U jedanaest se pojavila na ulici Engleskinja. Sama. Kud li je pola bez mua!... gle, kud je potegla! Ju, keri, otvori prozor, previi joj nekako da e tamo ostaviti tifletne u blatu. Hoda Engleskinja po gradiu kao po svojoj kui. Zagleda u niske prozorie. Zagleda i svet nju. Da je mlada, vidi se. Da je bogata, vidi se. Da je Jevrejka, i to se vidi. Ali to je obuena! Odelo, cipele, eir, sve u skladu, sve fino i sve neobino. Tamnoplav somot s mrkim konim ukrasima. eir sav od fine mrke koe. Cipele sa umetcima od plavog somota. U ruci tap. Sva u koi k'o lovac! Lokne, Boe da li su prave? Pa zar ne vidi kako joj je divna kosa! Pazi, rukavice, na est krupnih dugmeta. Ali tap, pobogu! tap nose samo maturanti i starci. Stare ene, ni one ga ne nose, nego se vode pod ruku. Zdrava i mlada k'o srna, a tap. Engleskinja najzad zastade pred izlogom, jedinim izlogom od jednostavnog velikog stakla. Zagleda kroz vrata, pa jo jedared pogleda predmete u izlogu, koji ni po emu nisu imali veze sa apotekom. Ogromni jelenski rogovi; apotekarov trofej, ako je tano. Velika japanska vaza i dve oljice sa tapiima kojima Japanci jedu pirina; egzotina kupovina gospoe apotekarke na jednom brodu u Fiumi. Lepo runo ogledalo, bosanski posluavnik, i duguljast sud s

105

reetkom, za kuvanje ribe; glavni zgodici za lutriju. Engleskinja se malo nasmeja i ue. U apoteci se sve skamenilo na mestu. ekaju da se otvore usta, i oglase rei neuvene, koje e ovu uglednu radnju, i oba strunjaka u njoj zbuniti. Apotekar je zaboravio da se pokloni. Farmacajt se pribra, i ree glasno efu: Ko zna, moda e kazati latinsko ime leka. I ponosan to e doekati muteriju koja govori latinski, iskoi pred tezgu i pokloni se duboko. Engleskinja tad, malo udno izgovarajui, ali sasvim razumljivim nemakim jezikom zapita da li imaju neki ne ba mnogo estetian lek za malo kuence koje je prelo na nenaviknutu dietu. Sve se iluzije odjedared razbie. Apotekar poe da govori nekako naroito banalnim frazama, kao od potrebe da pokae muteriji svojoj da se ovde ne vredi praviti vaan. Iz apoteke je Pavlova ena jedva izala, toliko se sveta meutim skupilo pred vratima. Apotekarica je virila kroz prozor: Elegantna! Nalik na moj kostim od rezeda svile. Ba u i ja tako dati malo podii pojas. Dola tanja, a bogami joj struk moe da ima 70, a 65 sigurno. Ako je Engleskinja bila isto jevrejski tip, Pavle se uinio palanci isto engleski tip. Pavla je skoro teko bilo poznati, i to je ono to je za ljude znailo izgledati engleski. Druga klima, druga hrana, drugi obiaji ivotni, i ovek izmenio boju koe, pokrete, glas, hod, a ve da se ne govori o nainu odevanja. Pavle je ojaao, ali nekako omatorio i ogrubeo. Koa na licu dobila ton ruiast; lice veliko, nigde mu kraja nema od silne izbrijanosti; mnogo crne obrve Jove graniara, na onoj crvenkastoj koi izgledaju neprirodne, kao izvuene. osavost, u ono vreme, bila je neto toliko englesko, da se sve ostalo na liku Pavlovu manje zapaalo. Kosa, naravno, nije Pavlu izrasla, ali on je sad nosio skupu, finu periku od tamnosmee kose, po engleski glatko prieljane i uz lobanju prionute. Odelo vanredno, sivo, od tanke, isto vunene engleske materije koja se ne moe uguvati, i ima osobit pad od svoje teine i lakoe istovremeno. Koulja je bledoplava, mekana i tanka ba kao ona depna maramica koja je nekada oarala Branka; i neka vesela koulja, kakve su obino koulje na Englezima, jer im je milo to lee na potpuno istom i dobro istrljanom telu i koi. Depovi na odelu pravi, pravilno pripeglani. Puni depovi, i stalno uvlaenje ruku u njih i preturanje po njima, upropasti linije i stil odela. Ako treba neto poneti, Pavle nosi u ruci konu torbu s mnogo odeljaka. U liku Pavlovu je izvrio promene i engleski jezik. Spor tempo govora, pauze u govoru, mnogobrojne vrlo kratke rei, donose sobom slabo razmicanje usana, priljubljene usne, i usled toga krutou brade. Pokojni Jova graniar govorio je narodski: da opora voka vee oveku usta. E, sad je njegov sin imao vezana usta kao da mu je stalno me zubima opora kruka. Nad tim ustima je iskoio snaan jevrejski nos, obao i mesnato grbav, irokih nozdrva s jakom tamnom unutranjom pokoicom. Taj nos je davao Pavlu neto matoro i grubo, ak i neto strogo i nemilostivo. Gospodin Joksim sasvim ozbiljno ree: Jo nisam video nos koji bi bio toliko nezavisan od prostora i vremena. Gospodin Branko, vi ste sigurno ve vie puta bili s vaim starim drugom? pita gospodin Joksim . Sluajte, okrom ale, to je neverovatno kako se taj na ovek poenglezio. Ne znam da li se samo poenglezio. Rekao bih da se u velikom svetu ponovo rodio. Dopadao vam se dakle to je postao skroz Jevrejin, i osnovao isto jevrejsku porodicu. Pa mi smo tog vaeg novoroenog Pavla sasvim izgubili! Nismo ga nikada ni imali u smislu onom koji vi sada drite na umu. Kosovo, dakako, ne znai za Pavla mnogo. On je svetski Jevrejin rodom iz neke palanke, kao toliki drugi. Tako

106

ga morate i gledati, i voleti, i itati ono to pie. I vi moete tako, Boe prosti, ematiki izvuenog oveka da volite kao brata? Ne, ja ga volim u suenom obimu, prosto kao Jevrejina, ba kao Jevrejina. Jevrejin je izuzetan prijatelj; on moe oveku da bude odan uprkos svim promenama i smetnjama, i odan skoro s nekom religioznom vatrom... ivot je nas dvojicu tako rei rastavio. Ali samo tako rei. Mi smo braa. Ja oseam to kad u oima Pavlovim itam odanost i privezanost bezmalo da kaem pseta jednog. A znam da on to ita u mojim oima. Ali da ostavim tu metafiziku. Pavle je primer energije i sposobnosti. On radi kao maina. Gledao sam, pie novinske lanke u tri jezika, kao maina. Pokazao mi je korespodenciju svoju od osam dana; to vam je pola saveta, naravno, preteno jevrejskog; i tu vam se obre blago nemereno; tu itate neto sudbinsko... Potencij imaju ti Jevreji! U sravnjenju s Pavlom, ja sam neaktivan, nekoristan lan drutva. Moja znanja, u sravnjenju s Pavlom, mrtva su, i moj intelektualizam hladna stvar... Znate ta bih rekao, gospodin Joksime: u sravnjenju s jevrejskom rasom, mi Slaveni smo lieni ne ivotne snage, nego ivotne gladi. Ono to filosofija zove ens appetibile. Jevrejin s glau i apetitom zarauje novac, neguje sina, uva rasu. Da, prvo ta ivotna glad, pa tek onda snage i potencije... Ako budete voljni, ja u vam jedared proitati iz one moje nesrene i pokojne teze ono to sam zabeleio o aktu i potenciji, kako sam to video u jevrejstvu. Ama, da li se vi ne varate malo kad suvie uzdiete Pavla, osobito na svoj raun? Sluajte, Kaleniu, ja mu ne volim ona esta pisanja o najraznovrsnijim stvarima. Boe prosti, kao program u cirkusu s trideset raznih i novih taaka. Takav je Pavle tip, i takve su mu sposobnosti. Razume muziku, darovit je novinar, ima smisla za lepu literaturu, i u krvi mu je ekonomija i finansije... Ne, Pavle je slavan tip i ovek koji neto zida, i neto e za sobom ostaviti... Tamo, usred Londona, u bogatoj i kulturnoj kui, rodie se danas-sutra neki mali Moric, ili David, i porae, i nauiti, kao i njegov otac, i kako red zapoveda, neku struku; ali pravi njegov poziv e biti da uzme ivot s punim osvajanjem, da ivi s tvorakom glau svoje rase, i ostavi za sobom potencija i za porodicu, i za rasu... Pogledajte samo onu nau obinu frau Rozu. Jednim plamikom je samo jo iva, ali od ivotnog apetita njenog preostae jo i za Moricova Morica... Da, ono ens appetibile nije ni u filosofiji, ni u nauci, ni u poloaju, ni, naravno, u nekoj doktorskoj tezi, pa nije ni u nama Slavenima, nego je u jevrejskoj rasi. Bie, manje-vie, kako kaete. Apetit Jevreja je neutoljiv. Oni zato valjda nikada nee izumreti. Znate kako je pisao Dostojevski: jednoga dana, ceo svet se urnie i propadne, kad, na vrhu ruevina sedi Jevrejin... Ali to valjda nije istina. Dostojevski je pisao mnoge neistine. Samo, zaudo, uvek ima pravo... Ali da se vratimo u realnost. Jeste li se upoznali sa Engleskinjom? Palanka ve zna i pria da jeste, i kau: uzela bogme Engleskinja ve i fotografiju Branka Kalenia. Sve je tano, a opet sve nije tako. Idem ee kod Pavla. Po engleski idem na aj. Nisam do sada nikad pio aj, ali nalazim da je to vrlo prijatna stvar. Ili bar prijatna onda kad aj sprema gospoa Stela. Donela iz Londona neke proste zemljane sudove, ali to su vam kao neke lepe igrake, a mi oko aja kao dobra deca. Zanimljiva Jevrejica je gospoa Stela. Ima obrazovanja, lepo svira u violinu, dosta lepo peva. Pevala je neke tune engleske, pa jo tunije jevrejske pesme. Prilino zna nemaki, i moemo da porazgovaramo. Zaboravi, pa tek okrene engleski, ali da vidite avola, gospodin Joksime, ja razumem sve. Priala mi je kako se udala za Pavla: iz ljubavi i iz rauna. Ona je jedino dete imunih roditelja, trgovaca, i za nju je potrebno bilo da zavoli onoga ko e poslovima znati upravljati. I tu mi ree jednu lepu stvar: Kod nas, Jevreja srea je uvek i stvar razuma. Otuda su nae sree i raznovrsnije, i due mogu da traju nego kod drugih

107

naroda. Od toga imaju neto i Englezi. Ja volim ivot u Engleskoj, i uvek strepim da neto ne doe to bi mene, ili moje, izgonilo iz Engleske. Od Pavla je ula da se ja interesujem za jevrejske probleme, i vrlo mi je dirljivo zahvalila, i imala u oima neto od one odanosti kojom se samo Jevreji vezuju za oveka... Jeste uli: strah ju je da neto ne doe i ne izgoni je iz Engleske. Jevreji se stalno boje ljudi, i zato vole prijatelje bezmerno... Celo jedno vee smo razgovarali o Jevrejima. Frau Roza nije uestvovala u razgovoru, ali je sedela za stolom, srena. I nehotice sam je sravnjivao s mojim pokojnim ocem. Teko bolesna, pred pragom smrti i venog rastanka od Pavla, blistala je u srei. Mogla je parafrazirati moga oca, koji je govorio: da nisam nesrean, bio bih srean, parafrazom: zato to sam srena, ne mogu biti nesrena... Negde sam, gospodin Joksime, video sliku katolikog sveca, s blistavim suncem na grudima. Eto tako mi se priinila one veeri frau Roza, jednostavna Jevrejka i mati. Posle dve nedelje Engleskinja je otputovala. Mnogo je stvari nakupovala po okolnim selima, nauila malo srpski, ostavila za sobom dobar spomen. Frau roza se hvalila svetu: Sve sam doivela to sam elela da doivim. Ako unuk doe posle moje smrti, ne alim. Bie dobar kao i moj Pavle, i dobar kao Pavlova ena. Mnogo dobro dete, isto ga vidim. Po dogovoru sa enom, Pavle je ostao. Branku je objasnio: Da budem s mamom koliko jo mogu, ali i da ne izgubim veze s ovim krajem i ljudima, ni poslovne veze, ni prijateljske veze. Najvie mogu ostati dva meseca; zatim moram putovati bezuslovno. Stanje moje matere je teko. Ne umem ti kazati ta e znaiti za mene gubitak te ene, tog uitelja i dobrotvora moga. Izvukla je ona iz mene snage koje ja ne bih nikada izvukao. Pre podne Pavle je ostajao u birou, a posle podne je pisao. Sad je Branko bolje video Pavla-pisca: nervozan, maloduan, ambiciozan, uplaen od kritike unapred. Ja sam mnogostruk, kao veina Jevreja intelektualaca. Ali kao i drugi Jevreji, mislim da nemam dovoljno line linosti. Sudbina naa ne doputa nam da ivimo za iskljuivo jednu, isto privatnu stvar. Paradoksalno zvui ali ja bih rekao da isto luksuznog Jevrejina nema. Rasa, rasna tragedija ne doputa Jevrejinu da krv potroi na linu ambiciju. Jevrejin mora jevrejstvu ostaviti decu i novaca. Pavle je dovravao dramu. Ona je ubrzo i davana u susednom veem gradu. Bila je i frau Roza na pretstavi. Sedela je kruto, kao pripeta, izmeu sina i direktora pozorita, i bila srena. Poslednji put. Sve je bilo unapred spremljeno i predvieno, i mrtvo telo frau Rozino preneto je u gradi neki u Austriji, otkuda je snana Jevrejka nekada zalutala ili s planom dola u krajeve srpske Vojvodine. Branko je razmiljao. Kako je dola, tako je i otila. Pepeo njen e se pomeati s pepelima nekog Jevrejskog groblja, novac e Pavle odneti u London, a mi smo ovde bili samo podloga za puzavicu koja je rasla i ujedno putovala, dalje, dalje. Pavle, kad se vratio, zakljuao se u kuu i nikoga nije primao. Moda je pravoslavni Pavle itao kadi; svakako je ostao nedelju dana u samoi i razmiljanju, u mistinoj zajednici siroeta s pokojnim roditeljem. Prvi je u kuu uao Branko. Jezovito. Frau Roze nema; biro je zatvoren; sobe pune kofera i putnikih torbi; jedinac sin i naslednik je engleski podanik: ika Jova ostaje na groblju potpuno sam. Drugovi se srdano rukovae. Pavle izgleda poruen: nije kako treba obrijan, nije spavao, pred njim kutija s prakovima. E, moj Branko. Ovde je sad jedna kua iskopana, a ja ne putujem nego selim. Oblie ga suze. Dodaj mi tu lulu, da zapalim, pa da izaemo malo do Tise. A to si propuio? I to na lulu? Ima i gore. Branko. Kad me potera nesanica, traim sve ee injekcije, teke, one to podrivaju... Ali to se sve jo moe popraviti. Hajdemo.

108

Prolee, i ukrteni vetrovi: mlaki, hladni, topli, jaki, umereni, slabi. Tisu ne moe ovek da pozna: goni energine i brze talase, i na izvrnutoj vodi pokazuje sve boje, od tamno blatave do penuavo bele. Odmiu talasi ipak nekako u redovima, kao da su po linijama pritegnuti. Samo ovde-onde, gde ili peani prud see pravilan tok, ili matica vrti svoje kolo, tamo voda tek odjedared skoi uvis, rasprsne se u iroka krila, i ta krila, ba kao da zbilja odlete, nestaju u parici zapada. Kako je danas Tisa neobina. Pazi kako preliva obalu. Ljulja se kao more. Evo. potseti me na stihove Laze Kostia: ponosni beljci, srani drali. Lepo je to kazao Laza, za vodu. Moda guste miie i gipke pokrete konja doista ne moe ni kamen bolje izmodelovati nego eruptivno izbaena masa guste, gipke morske vode, koja juri neumorno. A zeleno-sivo draljinje krilo, koje ovek retko uoava, slino je doista otrim mlazevima vode, kojima udarac vetra daje mah da lete, a lete dotle dok traju udarac i bol. Dopada mi se kako si to kazao... Zato si prestao pisati? Pii ta bilo. Dnevnik, bar. Veli, bar. Kad bih dnevnik pisao, ja ne bih smatrao da piem bar. Ne piem ga, ali ga mislim. Mislim ga bez poetiziranja, onako kako ga ivim, i veruj mi, Pavle, ponekad mi se ini da e mi od tog dnevnika neto prsnuti, glava ili grudi... Ne piem nita, i sigurno neu nita ni pisati. Neka vrsta usmene moje literature postoji, i, da vidi, poeo sam da cenim dobru i potenu usmenu literaturu ljudi. Gospodin Joksim je fini usmeni kritiar; teta samo to nije uvek fino ono to mu se podmee za kritiku, pa malo zastrani. Zna ta mi je jutros kazao povodom drame Ribarieve? Veli: Ribariev razum je dobar, ali je teta to je tehnika toga razuma samo tehnika razuma, a ne tehnika inteligencije... da otera svoga junaka u vrstu askeze, on je smatrao neophodnim da mu u duu metne neku mistiku. Ne! Razum vodi i u aksezu! Razum koji se slui tehnikom inteligencije, i uvia sve svoje granice, taj razum vodi u rezginacije, a rezignacije u askezu. Eto ti, Pavle, pare usmene kritike iz ovog naeg sitnog gradia! ... I ja tako, koliko mogu, u predavanja svoja upleem malo svoga dnevnika, malo dnevnika drugih ljudi... Jue sam u osmom razredu priao o jednom mladom vizantiskom bazileusu, kulturnom, energinom, darovitom, pa ipak promaenom, preseenom. Jasno ti je, da je tu bilo odlomaka iz dnevnika i moga, i Milanova, i jo drugih. Jedan ak skae: Pa to je, gospodine, neki vizantiski Hamlet. Drugi skae: Ne, to je bio mladi pun herojske aktivnosti, od ruevina pravio novu dravu. A ja bodrim moje mladie da kod kue jo razmiljaju, i napiu mi neto o tom. A u sebi velim: poleti, nade, ohrabrenja, obeanja, ostvareni rezultati, i odjedared, dim, dim... Tisa se uutala i smirila. Vode imaju taj oveku nerazumljiv kontakt s ovekom, da uute kad je ovek mnogo srean, ili mnogo rastuen. Pavle premeta u drugi kraj usta englesku lulu, a preko lule se smei engleski, mirno, pametno. Sluam te, ne odobravam ti sve, ali moda ti malo zavidim to si tako jedinstven. Ti si istoriar po vokaciji, a pesnik po prirodi, i uvek si to. Ti vidi rad samo kao tvoratvo, kao lepotu, kao tragediju. Ja vidim rad kao zaradu, to veu i jau... Ima i u tom lepote, Branko. To je virtuoznost, to je kao svirati u klavir, to je pitanje umetnosti duha i vetine prstiju. To je jedan sloen posao, kao neka simfonija! Tu ima berze, tu ima urnalistike, tu ima licitacije, tu ima demonskog vezivanja i stezanja vorova na jednoj ogromnoj lovakoj mrei u koju se sve hvata. Tu ima, kako rekoh, sviranja i itanja partiture brzo i nepogreno. Tu ima larme i buke, i ima uvek i jedna fina melodija koja u jednom trenu zanese svet. Ali ti se ne sme zaneti, ti ne sme uivati, ti mora itati jasno znake po tuim zanesenostima, i trezveno ih dodavati u tvoju simfoniju rada, rada radi zarade, to vee i jae... Ali, Branko, ostaje sad jo moja lina tragedija.

109

Linost u meni ima ambiciju pisca, a tu, ja mislim da ne mogu dalje od improvizacije. Tu linosti mojoj smeta jevrejstvo moje. Meni sve ide od ruke, ja sve brzo i lako stvaram, ali to je ba karakteristika improvizovanja, a improvizovanje je karakteristika oveka koji nije jedinstven, nema jedan koren, jedan krst, jedan jezik, jednu linost. Jevrejin nema tla, nema tvrdog nepominog korena, nema jezika, i zato nema slobodu linosti. Jevreji su svugde improvizatori! veliki i genialni, nekada, ali ipak improvizatori, i strahovito teak zadatak Jevreja je u tome da od samih improvizacija grade svoj kontinuitet. I grade ga. Jevreji su dokaz da se moe od samih improvizacija, privremenosti, povremenosti, stalnog putovanja i seljakanja, stvoriti jedan plodan kontinuitet ivota i snaga. Ali i jedan kontinuitet tragedija, jer improvizatori nisu jedinstvene linosti. Kad si ve tako zadro u problem, ded da tebi proitam ovu ceduljicu koju nosim sobom ve poodavno, jer sam obeao da u je proitati gospodin Joksimu: Kod Jevreja, sva istorija i sva rasna tradicija vezuje se za Boga. S tim u vezi moe se postaviti ovo pitanje: to Jevreji nemaju dravu, jedno tle, jedan jezik, je li to prosto istoriski fenomen, dakle posledica dogaaja, ili je to bitni uslov da Jevreji u svakom svom pokretu ostanu voeni, ili gonjeni, samo od Boga. Ja verujem u poslednje. A kad kaem pokret, uzimam re i pojam u smislu Aristotelova mesta, to jest, da pokret nije samo promena mesta, nego svaka promena u koliini i kakvoi. U ljudma nisu pokreti i akti, nego samo potencije. Aktivisanje potencija dolazi spolja, od drugog. Lanac pokretaa i pokrenutog nije beskrajan, on se zadrava na onome to je ist akt, a to je Bog. Ali sad. U zemaljskim obinim radnjama, potencije se ne aktiviu direktno od Boga, nego od raznih simbola. Svi narodi, sem Jevreja, pokreu se dejstvima od stabilnih simbola i ideala: zaviaj, tle, jezik, drava. Jevreji su tu nali neto i genijalno, a ini mi se i bogohulno, blasfemno: nali su simbol i ideal koji e, nekako kao Bog, biti ist i veit pokret i promena, nali su to u novcu. Novac je sam sobom apsolutna kineza; veito i apsolutno prometanje, putovanje, pretvaranje koliin i kakvo. Novac je bez sna i zamora, kao Bog. Novac, stoga, neiscrpnim snagama aktivie potencije. A kako je novac lak i aljiv, on aktivie i veselim snagama. Kod drugih naroda, aktivisanje potencija ide nekako ritualno, uvek je tu na neki nain svetinja praotaka. Kod Jevreja, novac aktivie vetinama, onglerski. Novac je genij improvizacije! Za as potenciju prebaci u akt; ali i akt spetlja, kad treba, za as u potenciju samo. Otuda u jevrejskoj aktivnosti mnogo veselosti i ironije. I to u svima oblastima stvaranja i rada. Nema jevrejske poezije bez ironije. Nema jevrejske logike bez igre duhovitosti. Nema jevrejske mudrosti bez vida. Uvek priskae improvizacija. Ali otuda proizlazi neto tragino: da Jevreji znaju za sve vrste emotivnosti, sem one jedne s kojom se nikada ne ali i ne improvizira, emotivnost oko svoje drave, rodnog pradedovskog tla, roenog, jedinog jezika... I tako dalje. Interesantno si proirio moju ideju o jevrejskim improvizacijama... A ono o razlikama izmeu Jevreja i drugih naroda, i kad je pozitivno, uasno usamljuje Jevreje. Da, usamljuje. itava jedna tema, i teza bi mogla biti razrada injenice: Jevreje izdvaja, s jedne strane Bog koji ih vodi ili goni, s druge strane novac... Ono najvie, i ono, kako bar mi hriani verujemo, najnie... Evo ti jo malo poslovnikog materijala iz mojih fia. U vezi sa siromatvom i bogatstvom, velika veina jevrejskih poslovica spominje novac, paru, ak monetu i valutu; dakle se po jevrejski i siromatvo i bogatstvo zovu novac. U slavenskim poslovicama, ruskim i srpskim uglavnom, siromatvo i bogatstvo zovu se siromatvo i bogatstvo, dakle su stanje duha pre svega... ee se pitam, Pavle, kad mislim o stalnom vraanju jevrejskog problema u istoriji, da li ne bi trebalo sprovesti osiromaenje

110

Jevreja uopte, i videti ta bi onda u toj rasi nastalo. Pavle prasnu u udan smej. Nastalo bi to da bi na vrhu siromatva sedeo Jevrejin uo sam za gospodin Joksimov citat i taj jedan Jevrejin bi savladao siromatvo. Ali to je, naravno, poruka gospodin Joksimu samo, koji ne voli i ne razume Jevreje. A ti dobro zna: Jevreji se dele na bogate i siromane, i oni siromani vre svoje dunosti kroz vrlinu siromatva kao i hriani. I oni su, znaj, drue, od dve vrste Jevreja, bolja vrsta... Hajdmo sad kui. Ova veernja seta me vraa na misao da sam sm, da mi je umrla mati. U varoici ve sumrak. Fenjeri su nekako nesrazmerno visoki, i ne zna se pravo kome i gde svetle, jer su kue veinom sasvim niske. U pekarnici tinja neko malo osvetljenje, izgleda da je svea. Zato gori, ne zna se, jer su svi pekarevi legli, poto ustaju odmah posle dva sata u zoru. Svejedno. Nita se na ovom svetu, pa ni u ovoj palanici ne razume dobro. to rekao gospodin Joksim: Ne zna se ni zato svetle zvezde onda kad ceo svet muri. Na klupi pred kuom Pavlovom lei pas frau Rozin. Digao se, zadrao Pavla u koraanju, i zagledao mu se u oi. Pavlu se oi napunie suzama. Pas se tad uzie na dve noge i poloi glavu gospodaru na grudi. Ne znam ni kako u ga ostaviti ape Pavle Branku. Hajde, uponja, hajde matori moj, kai lepo gospodin Branku laku no pa da nas dvojica idemo da veeramo i da spavamo. Pas arlauknu jezovito. Vraajui se kui, pod utiscima svega to je te veeri uo i video, Branko oseti da se meaju u njemu jeza i toplina, tune pretstave o ivotu Pavlovu, i neko toplo oseanje od svoje zgrene egzistencije. Kuda e uponja? ija e biti kua? hoe li se sauvati trag od ajnovia? kako e biti Pavlu, tamo u belom svetu, sa enom koja je njegov zaviaj pogledala kao neku panoramu: i, kasnije, sa sinom koji nikada nee progovoriti srpsku re; i meu ljudma koji nee moi razumeti Pavla onda ba kad e mu biti potrebno da neko razume i drugu polovinu njegova bia i svesti... Taj Jevrejin sa dve krvi, taj pravoslavni Jevrejin nee imati lak ivot... Ja sam ipak moda na jasnijoj slubi, u jednom svetu koji nema za mene ni dosta prostora ni dosta vazduha, ali koji mi je ipak blii od svih svetova u prolosti i sadanjosti. Te noi Branko nije mogao da zaspi. Mui i njega esto nesanica. Seo je u postelju i uzeo da se zabavlja. Mislio je o velikoj ekskurziji koju sprema s nekolicinom aka, do Rima i stare Lacije. Mislio je kako nijedan od uenika nee da se odlui za istu istoriju. Mislio: kako je teko pisati istorijsko delo ako ovek nije istovremeno i umetnik, pesnik. Ako istoriar ne ume svesti jednu istorisku oblast na tri, etiri jake i originalne linosti, onda badava pria injenice, onda nita od te istorije nije stvarnost. Pa mu proleu ispred oiju slike Rima, i on se uzbuuje. Pa onda misli o svojoj nesanici: Oko dva po ponoi osetim neke sasvim neobine snage u sebi, mogao bih zidove pomicati, odgovarati na najtea pitanja, reiti probleme drutva i gradova. Ali to je ba as kad nikakva snaga ne treba. Oko dva po ponoi sve zaspi, i kerovi i petlovi, drumovi su prazni, zvezda vie nema, bolesnici ili su umrli, ili i oni spavaju san okrepljenja. A ja, do avola, ba onda imam nadljudsku snagu! Pa je mislio o bratu Svetislavu, koji je oas postao uven okulist, jedini u okolini, i radi i bogati se, i sva porodica sad njemu okree. Sad bih mirno mogao banuti u svet i ja... kako? kuda? u avanturu? Da, ba u avanturu! Branko pogleda sat: dva posle ponoi: Aha, to je as moje nadljudske snage, a sutra u opet biti prosean. Branko se zasmeja. Hajd, laku no, snovi pusti! oseam da mi se spava, i hvala ti, Boe.

111

Pavle se vratio u Englesku. Prethodno je utvrdio veze s jednim javnim belenikom: da brine o dvema kuama, s tim da jednu od njih, onu koja je sluila samo za rentu, proda, a drugu da izdaje, bez levog krila koje ima da ostane nameten stan Pavlov u rodnom mestu. Da brine jo: o mlinu u oblinjem selu; o nekim hartijama koje se ne mogu preneti na svetsko trite; o srpskoj koli u likom selu ika Jovinom; o dvema mnogo siromanim jevrejskim porodicama u varoici. Honorar javnom beleniku bio je tako uslovno i veriasto predvien od Pavla, da je na kraju prve godine administracije ispao mnogo mali, i javni belenik, pobeen, morao je hitno da zahvali na poslu. Palanka se zadovoljno smeje: Nije mala stvar: sniziti procenat javnom beleniku. I to ovom velikom majstoru naem! To je pobeda! I jo ga nagnao u begstvo. To je, bogami, to se kae, admiralska pobeda: bez prava na ikakvu ottetu. Pavle je preneo poslove na jednog advokata Jevrejina. Smej jo vei: E, sad se sudaraju dva admirala, i zanimnjivo e biti videti koji e potonuti. Potonuo je seoski mlin Pavlov; prodat, da bi se podmirili raznovrsni trokovi. A zatim se sve smirilo i ujednailo. Proredila se mnogo i prepiska izmeu Pavla i Branka. Sitne stvari ne vredi pominjati; krupni dogaaji su sasvim drugi na dva kraja sveta. Kronika palanaka ne odmie. Beo list pred njom eka. O sinu Pavlovu saznao je Branko tek kad je detetu bilo dve godine. Dali smo mu ime starog deda Isaka, nezaboravnog naeg prijatelja, moga i maminoga. A reili smo, ena i ja, da dete nosi prezime materino. Branko izgovori glasno, kao s nevericom: Isak Brok. I uzdahnu. Kronika palanaka eka. Brankovu ljubavnu istoriju nije bilo vredno zabeleiti: suvie kratko i jednostavno. Zaljubio se bio u siromanu devojku koja je pomagala sebe i porodicu radei fini vez i av. I devojka je zavolela Branka. Kad je to postalo jasno, digla se palanka: Zar najderku da uzme! Gospa Leposava uti, ali je nevesela. Devojka, mirna kao bubica, pokaza se hrabra: otila u Ameriku, ujaku, koji je bio drvarski trgovac u nekom gradiu u Kanadi. Idu godine. Kronika belei samo neke kratke znake, vie kalendar nego istoriju. Kad je Pavlov sin navrio osam godina, i dobio odlikovanje u koli, dolo je Branku dugako pismo. Pismo je kako-tako potpisala irilicom Stela Brok ajnovi, a Isak Brok se potpisao samo latinicom. Poslao je Isak Brok fotografiju svoju, i fotografiju svoga konja i svoga psa. Branko je odmah odgovorio, estitao roditeljima i sinu, i poslao fotografije bakih domaih ivotinja, od divnog konja do ogromnog jednog gusana. Ali za sve to kronika metnu samo kratak znak, i ne prevrnu list. Prooe jo nekoliko godina. Branko je u svom mlaem sestriu naao jedva jednom istoriara, putovao s njim u Atinu, pa druge godine u Rim, ali i to je kronika zabeleila samo kratkim znakom. Jednoga leta i jednoga dana stigoe mnogobrojni koferi Pavlovi u palanku, stigoe, kao obino veliki prtljag, malom brzinom. A odmah zatim velikom brzinom stie i Pavle. Stigao je nou. Branku nije javio nita, i sutradan nije otiao do Branka, nego mu je poslao pisamce i pozvao ga k sebi. Kronika prevrnu list. U pisamcetu je stojalo: Doao sam, drue, da ostanem ovde podue, a moda i sasvim. Spremi se da me vidi bolesnog; ali se ne uzrujavaj, jer sam ja jo bodar i snaan. Vie sam unakaen nego bolestan, vie izbaen iz drutva nego iz ivota. Doi to pre. Branko je otrao. A usput mu je palanka ve saoptila da Pavle ima lupus, i da se raziao sa enom. Pavle nije dao Branku da druga zagrli. Bolest nije prilepiva, ali je vrlo runa. Po jednom obrazu, malo po jednom uvetu, malice i na jednoj strani nosa, pokrili su Pavla modro-crveni liaji i sitne krastice. Pavle vie ne nosi periku, elav je, skoro sasvim bez kose, poruen je mnogo, u oima sjaj tuge i rezignacije. Mirno

112

posadi Branka prema sebi, i da bi ga jo umirio, naali se: Bolje bi bilo sad da sam ensko, i da nosim lajer. ene s lupusom lepo izlaze u svet, pod gustim velom... Dobro je ovo, zasada. Ali kad se vie razjede, morau se zazidati u ovu kuu, u moju dragu kuicu... Zna li da uprkos svemu imam neko oseanje radosti, to sam doao! Hvala Bogu to mi majka nije iva... i stari Isak, dobri moj Isak, koji mi je ostavio sve knjige... Dogovorili smo se, ena i ja, da odem za due vreme, zbog deteta, da me ne gleda ovakvog, da mu se dua ne ispuni grozom. Glavno je sad mali Isak, a sve ostalo sporedno. Sea se, tako je govorila moja mati, onda kad sam ja bio glavno... Hrabar sam sad, Branko, istinski, ne pravim se. Ja u ovde raditi, s porodicom se dopisivati, s tobom drubu obnoviti, nov ivot poeti... Vidi li, pod kakvim se sve okolnostima moe nov ivot poeti... Nemoj me gledati sa zebnjom, Branko, nemoj. Da si ti bio u odeljenju za bolesti od lupusa!... ovo nije nita; malo mi smeta lepoti. Pavle se gorko zasmeja. Kaem ti ozbiljno: nov ivot. Sad su moje glavne misli: da proces bolesti moe biti blag, i dug;... pa zatim, da moe Bog biti milostiv, i dati da od druge bolesti umrem pre nego to mi se od onih kapaka, usta i nosa naini... Ali Bog je milostiv, mislie i Bog na mog malog Isaka. Jesi video sliku? Lepi je od mene i Stele. Neto ima od deda Jove graniara, ali one crne oi sasvim su u engleskom tipu lika... A kako si ti, Branko? lepo izgleda. Hvala, dobro sam. U Italiji sam se upoznao s jednom mladom devojkom, finom, muzikalnom, dosta naitanom, i sad jedno drugom piemo, i to je u mom ivotu neto mnogo radosno. Rimljanka je, s njom sam obiao okolinu Rima. Od nje nauio talijanski... Ali, dragi Pavle, sad je po svemu tome opet palo neto setno. Kako, zaboga, da se tako razboli? otkuda ti ba ta, tako retka bolest? Nije tako retka; samo, kao uvek u ivotu, nesreni se kriju, pa se ne zna koliko ih je... Ne brini za mene. Ja u kuu lepo da instaliram, i onda u ui u harmoniju novoga ivota. Pavle je Pavle. Palanka dokle uze stav pote i respekta. Naravno i radoznalog iekivanja. Uneo je Pavle, kau, u kreditni zavod opet mnogo novaca i hartija; zavod odjedared procvetao. U kui mu se preziuje i pregrauje, udeava se vrsta udobnog malog sanatoriuma. Palanka ape: Tako bolestan, a jo Englez. Poveo je Pavle iz Londona bolniara, momka koji u kui ne skida belo odelo, a na ulici nosi vrstu uniforme. Potarka, ve mnogo omatorela, predaje svaki dan mister Dimu potu za Pavla, pita kako je gospodin, nauila neku englesku, razume dosta Engleza, dopada joj se, jednom reju; poela i ona nov ivot. Malo se pobojala kad je ula da engleski bolniar obuava sad Ruu Ciganku koja je stala u slubu kod gospodin Pavla. Rua Ciganka je bila poznata u varoici nadniarka, dugogodinja radnica kod frau Roze, sirota ena sa dosta dece i ena retko milostiva srca. Je li, Ruo pita potarka 'oe li onaj da ode kad se ti naui poslu? Nee taj micati dok mu ide ona plaa. Ali glavni bolniar Pavlov ostao je Branko. Ne rastaju se nikako. Ne mogu da se narazgovaraju. Novih tema ima. Raduju se jedan drugom kao da su deaci koji ne mogu da doekaju da svane dan i da se ide kod druga. Pred vee etaju kraj Tise. Zaborave ponekad i lupus, i prohujale godine, i svu svoju prohujalost, i ini im se: maturanti, su, i negde ih eka neko veliko iznenaenje. Teka bolest suzi bolesnika. A briga i ljubav za osuena oveka, proiri ivot dobrog stvorenja. I Branko dakle zapoeo nov ivot. Zatvore se on i Pavle, i potonu u jednom finom svetu rezignacija. Svet rezignacija je nov i bogat svet. Ponegovana rezignacija, to je umetniko stanje. Rezignacija ne zna za strah, ona brie otre konture svima stvarima, i bolesti, pa i smrti.

113

Pavle sedi pre podne u birou; ima zavoj oko glave; via se s ljudima i otaljava poslove. Posle podne skine zavoj, ita, pie, eka Branka. Ponekad su tuni: kad se jasno pokae da bolest na licu napreduje. Uvo mi se pogoralo. Branko vidi kako se skrunjuju suve ljuice od zatvorenih ranica, i kako krvave nove sitne ranice, i razruavaju polako ali neumitno onolikog oveka. Fina maramica Pavlova skoro je uvek malo krvava, iako je zavojna gaza stalno pri ruci. Morae, Pavle, ove godine opet na matursku veeru. Ima puno aka koji te znaju po pesmama i dramama, i ele da s tobom razgovaraju o kolskim prilikama u svetu. Otkuda veera sad, u jesen? Nismo priredili veeru odmah posle mature; odloili smo je za sad, pred razlazak studenata. Ravo se oseam, ne znam da li u moi. Imam malo i temperature. Kaljem. A zna valjda, uostalom i vidi po oima mojim, ja sam dosta napredovao u izvesnim drogama koje daju san ali uzimaju snagu. Sutradan, Pavle je leao u postelji, a Branko je morao sam na veeru s maturantima, odnosno studentima. Magla. Golo granje se probada kroz maglu kao straila. Palanka je sva zlovoljna. Treba drvo nabaviti, treba cipela, treba odela. Kreditni zavod je pun menica; Jevrejin tajn pun obligacija; dug je ispunio Frelihovicinu konfekciju, iako je ona poodavno na groblju; dug je i po svim usternicama du pijace. Imuni svet ima dodue i odela i drva, ima i karuce, ali napolju je mokrota i blato, a vetar see. Veera nije bila vesela. Razioe se brzo. Mladii reie da odu do kafane. Profesor Kaleni stoji na vetru i gleda za njima. Odmiu, osvru se, neto dovikuju profesoru to vetar mrsi i brka. Zamakoe. Vetar brie. Uvre oko nogu Brankovih pantalone kao krpe, pa ih opet ispravi i naduva, uvlai se kroz njih leden, i Branko drhti i premeta se s noge na nogu. Uini mu se da tamo u magli naie sad druga grupa maturanata, pa opet druga, pa jo druga, i naposletku njihova, ona srena i odabrana. Skoro trei savi on u prvu ulicu, i nestade u utoj magli Tisinoj. Proe kraj reke. Grozna: kao blatava oranica. Pa okrenu natrag, i do Pavla. Sva kua osvetljena, dva lekara kod bolesnika. Pavle spava, jednako spava. Doktor Jovanovi kae da je srce slabo; pacient nije ranije kazao da je morfinist; to mnogo menja sve. Zapaljenje plua jo nije sasvim jasno, ali srce ve ne valja. Pozvat je sutradan specialist iz Bea. Kao obino, pred velikim imenom bolest se malo primiri. Pavlu je dosta dobro, ne spava mu se, dobio je dva pisma iz Londona; Isak pie ocu: Mama mi je sve kazala; nije to za mene nita strano; tatice, mora odmah da se vrati u London, tvojoj kui i tvom poslu, koji bez tebe ne napreduje dobro. aljem ti sliku moju i maminu, i sliku mog novog lovakog kera, koji je pametan kao ovek. I Branko je dobio pismo iz Londona. Gospoa Stela se vajka i kaje, kae, da je oveku dunost da primi i snosi sve to ga snae, i da je ona samo na veliko navaljivanje Pavla pristala da se rastanu. Moli Branka da odmah sve pripremi, i da ili on doprati Pavla u London, ili njima brzojavi da se spremaju na put. Branko je saekao da prou bar nekoliko dana. Iz Londona stigla je meutim depea, puna slutnji. Branko je odgovorio ne saoptivi istinu, jer je Pavle tako eleo. Ja se oseam bolje. Priekajte dok se dignem. Pavle je doista sve manje kaljao, ali sve vie spavao. Kad se probudi, ita pisma, gleda slike, gleda se u ogledalcetu i raduje se to se na liku vie ne pojavljuju nove ranice. Hvali se tim lekaru, a lekar ga tei i hrabri, ali zapaa da pacient, dok razgovaraju, neprestano drema. Doktor sprema injekciju. Pacient spava. Doktor opipa bilo, i die Pavlu obe ruke uvis. Pavle spava. Kronika prevrnu list: Oj, groblje!

114

Gospodin Joksim ne moe da smiri Branka, vodi ga pred doktora: Evo neka vam kae na dragi doktor Jovanovi koji uvek govori samo ono to zbilja jeste. Lekar se tuno smei: Da, gospodine Kaleniu, Pavle va nije znao da umire, i, ako smem rei, ne zna da je umro. Teko mi je zbog satrvena ivota njegova! Zbog napora i velikog rada toga jo mladog i nesrenog oveka. On se satirao urei da svri zadatak svoj. Zadatak njegov je bio strahovito teak i portvovan, to ja znam bolje nego iko, i moda samo ja... Postao je Pavle ovek, ugledan ovek, stekao imanje, ostavio porodicu, ali on je prosto sagoreo... dim, samo dim. Dim se potvrdi i kad je testament Pavlov otvoren, i u njemu proitana elja Pavlova da se telo njegovo prenese u Nemaku (Nemaka je ve tada imala nekoliko krematoriuma), da se tamo spali, a pepeo prenese u rodno mesto i na pravoslavnom groblju gde mi je i otac sahrani. Uas! grozio se Branko. Mati mu lei u Austriji, sin ivi u Londonu, otac sahranjen u onom delu groblja u koji nesreni Pavle ne moe lei, jer pravoslavna crkva osuuje sagorevanje leeva... Moe li biti vie pustoti u ivotu jednog dobrog, uvek plemenitog oveka! U poslednjoj volji svojoj setio se Pavle i ustanova i pojedinih ljudi, i Srba i Jevreja. I bolniara Engleza, i Rue Ciganke i njene dece. Branko je pratio mrtvo telo Pavlovo u Nemaku, a ena i sin doli su pravo tamo. U lepoj kapeli krematorija sede njih troje, duboko potreseni, i kao uplaeni. Neko svira na orguljama psalme, a plamen, tamo iza gvozdene zavese, prodire Pavla. Branko drhe, ini mu se to vrsta zloina. Kad se vratio kui nastavio je da ima to oseanje. Drhtao je dok su urnu, bez svetenike asistencije, zakopavali negde pri samoj ogradi groblja. Ree mu jedan uenik: Pa vi ste, gospodine profesore, nama sa oduevljenjem govorili o spaljivanju kod starih Rimljana. Jesam. I to je sad prilika da nauite da su oduevljenja, sirota naa oduevljenja, nepouzdane stvari. Drugo je spaljivanje starog Rimljanina, a drugo spaljenje moga druga i brata Pavla! I nastavio je Branko da nosi u sebi teko oseanje odgovornosti neke. im koga poznatog sretne, glasno pone da se otpuuje: A ja spalio Pavla, spalio! Pa brzo prolazi, i tiho u sebi ape: Dim, dim... Branku ve poodavno ne valja levo oko. Ali on uti i trpi. Zatvori levo oko, i ita samo desnim. Zaboli ga od toga glava, on eta kraj Tise, skine eir i dobro mu ini vazduh i sveina po elu i temenu, i glavobolja proe, i nastavlja se itanje i ivot jednim okom. Primetie prvo aci: da gospodin Kaleni muri i ita. u to direktor, pa kolegium, pa Brankov brat, oni lekar, a onda, naravno, nije vie bilo nego korak daleko da i Branko stane u red palanaana koji idu specialisti u Be. Diagnoza nije postavljena definitivno, ali je promena naina ivota nareena kao neophodna. Branko je dobio godinje otsustvo i otputovao u Rim. Rim je bio lep kao rua. Rimljanka je Branka doekala kako samo Talijanka moe kad je i Rimljanka, i lepa devojka, i izraena dua. Marta je imala staru majku, i staru neudatu sestru, i staru dvospratnu kuu izmeu divnog starog puta Via Apia i divnog breuljka na kojem stoji klasina crkva San ovani di Laterano. Od prihoda te kue ivelaje porodica pristojno. Tu se Branko uselio kad se venao s Martom, i tu je, sav srean to je u Rimu, i to ga Marta voli, izgubio levo oko. Zaudo, desno, vrlo kratkovido, popravljalo se. Ulazio je Branko u godine, postajao valjda dalekovid, i to mu je vratilo neku normalnost vida. Pisao je i materi, i bratu, i gospodin Joksimu, da e skoro doi, ali nikada se vie nije vratio kui. Postao je sekretar jednom bogatom Amerianinu, istoriaru, koji je iveo u Rimu i radio na delu o Juliju Cezaru kao dravniku. Razlagao je Branko gospodin Joksimu: Nemojte misliti da je to od sirotinje. Ne. Ja sad zaraujem, mogu rei, vrlo mnogo. I sve s

115

pomou moje drage istorije, mojih istoriskih znanja, i sve van kole. U kolu se ne bih eleo vratiti nikada vie! Za mene, kola je dosta tuno mesto ako ovek nije vie ak, nego profesor... Evo sam, malo kasno, prestao biti profesor, i postao samo istoriar. Naravno, to znam i vidim drugome predajem i sada, ali vi znate da ja nisam slavoljubiv. Dobro mi je, i bezmalo, da kaem da sam srean. U Rimu ivim, stari vek vidim oko sebe, sa enom se slaem nekako kao s mojim dragim i nezaboravnim drugovima, Milanom i Pavlom. Sve je, gospodine Joksime, tako mirno oko mene, otmeno mirno, bez urbe i plahosti. Rim je hram, kola, i leilite... Ponekad me samo mnogo titi moj stari bol: zato od itavih razreda, od darovitih ljudi, od istrajnih ozbiljnih radnika, ostane samo dim?... Kako vi mislite, dragi gospodin Joksime, o ovome: da je rodna zemlja ponekad malo kriva za sudbine svojih dobrih sinova... Pavle je postao Jevrejin Brok u Londonu, a ja sam mu Marti Minjardi u Rimu. Lepo. Ali zato samo to, i samo dotle? Kao to je sve u palanci konano presuivao i peatio gospodin Joksim, tako je bilo i s kronikom o Branku Kaleniu i Pavlu ajnoviu. Dok je jo bio orniji i veseliji, gospodin Joksim je ponavljao: Ja se ne oduevljavam Jevrejima, ali vidim da je s njima Bog. Sve svoje najbolje snage i misli dadoe i Pavle i Branko, na kraju krajeva, Isaku Broku, London, Vest Sentr. A kad je ve sasvim oronuo gospodin Joksim, i za smrt se spremao, uzdisao je tuno: Branka Kalenia, najbolje dete koje je ova varoica rodila, ne prihvatismo kad je trebalo i kako je trebalo. To je sramota za nas sve, i sramota i za ono groblje tamo.

116

VLAOVII

rake do same povrine zemlje. Nema ih vie. Jednu od tih grobnica. na vrlo uglednom mestu groblja, crkvena optina se ve trideset godina sprema da isprazni, prekopa. ponovo proda. Ali grobnica Vlaovia, to je neto drugo nego neki optinski odbor i njegova odluka. Boji se optina mrtvih Vlaovia! Kad se kroz razdrobljen kamen po ivici rake zaviri unutra, vidi se ugao starinskog metalnog sanduka. A taj sanduk, sudei po uglu, nije sanduk, nego itava mala kua. Tako je i trebalo za silnu ljudinu Marka Vlaovia, oveka rimski krupne i etvrtaste glave, koji je poslednji legao u grobnicu Vlaovia na palanakom groblju. Treba, to jest, znati, da Vlaovii nisu palanani, i da tamo u svom selu imaju jo jednu, veu, i istinski svoju grobnicu. Kako je dolo do toga da se jedan deo Vlaovia preseli u palanku? Nije uopte dolo do toga. Svi su oni ostali vezani za svoje selo imanjem, tradicijom, jednom iskljuivom i strasnom ljubavlju za ivot na selu, za beskrajnu slobodu koju imaju veliki posednici na selu, za arene i lude efove gazda koje samo njihovo selo hoe da trpi, i jo se njima i ponosi. Nego je jedan Vlaovi, od pizme, kad se posvaao sa seoskim popom, kupio grobnicu u oblinjoj palanci; i po naredbi tog tada najstarijeg Vlaovia, svi se Vlaovii imali prenositi na palanako groblje dok pop-Tima ne otputuje na onaj svet Kad pop-Tima otperja govorio je inadija Vlaovi preneemo sve nae opet na selo, u nae groblje. Bogami e nam trebati pola groblja seoskog! Naravno da je pop-Tima otperjao; ali su polako otperjali i svi Vlaovii, i nisu stigli da prevuku svoje mrtve u svoje rodno selo. Ima tako Vlaovia na dva groblja, ali ih nema vie u ivotu. Ne suvie davno ivela su jo dva potomka, sestra i brat, udaci oboje, iveli na ostatcima imanja i sa ostatcima porodinog ponosa i prkosa. Za to dvoje Vlaovia se moe rei da nisu stanovali ni u selu ni u varoici, nego u umici pri zabranu jednom koji je jo bio njihov, i nosio dosta lep prihod naroito zbog lova na ptice. Ni Leksa ni njen brat Josif nisu nadgledali palanaku grobnicu. Ali je optina ipak, samo kao probala rei: da se ta naputena raka mora prekopati. Tek poto nestade Josifa, a Leksa, poslednji izdanak porodice, sasvim zadivlja, optina kao dohvati energino aov i budake, kao kidisa na grobnicu. Kad, neoekivano je presee stari gospodin Avram. Taj stari, vrlo stari gospodin Avram, otkad ne mie vie nikuda iz palanke, poznat je po tome: to je nekada krstario po svetu i bio uasan troadija, a kad je sve spiskao to je imao, na pitanje jednog prijatelja: ta biste radili, ika Avrame, da sad kojom sreom imate nekadanje svoje imanje odgovorio mirno: Potroio bih ga.

ekoliko granatih i nekada jakih i uvenih porodica nabilo je svoje porodine

Bio je stari gospodin Avram nekada veliki trgovac i moreplovac, davnim poreklom iz Hercegovine. Jedan od onih starih bakih naseljenika Hercegovaca koji su vodili trgovinu bez duana i tezge, vozili robu sitnim karavanima i brodovima, sedeli mesecima u Veneciji i 117

Rimu, i tako svravali i trgovake i bankarske svoje poslove, bogatili se toliko da im je preostajalo i za zadubine i fondove narodne. ika Avramu, dodue, nije preostalo nita, ni za starost, a kamoli za neki fond, ali mu je u srcu ostalo staro prijateljstvo i iroko ivovanje u kui njegovih prijatelj Vlaovi, a naroito u kui Marka Vlaovia. Eto taj se ika Avram sad ispreio pred crkvenu optinu iako je iveo od neke pomoi iz te optine i dreknuo je koliko je igda onako star jo mogao da drekne: Isprazniti? Ko to sme da ispranjuje, voleo bih ja da vidim! Crkvena optina? Ne poznajem! Marka Vlaovia ne moe isprazniti niko, i nikada! A sigurno ne dok sam ja iv... Ima li jo koga da posvedoi da sam ja bio onaj prijatelj i pobratim Vlaovia koji je imao klju od njihove kue da ulazi i izlazi kako hoe, da iznosi iz kue to hoe... Ja jo znam, iako drugi ne znaju, ko su bili i ta su vredeli Vlaovii! Znam ta su imali i koliko su narodu davali i ostavili... Ja im znam nametaj, i konje, i srebro, i vino... Ja im znam zbirku ikona! Ja evo jo uvam u ovoj mojoj jazbini klavir Josifa Vlaovia koji je plaen itavim imanjem... Ja sam, na tugu moju, preiveo i oca i sina i unuke, ali moda i sreom, da ne dam da se uznemiruje pobratim moj Marko, i dobrotvori moji u njegovoj deci... Ako je nekom naspelo da umre, i legne u veliku grobnicu, a optina nema mesta lae da nema! evo, neka legne u ovaj klavir, ima mesta za troje i etvoro, i podrae fino ovo drvo due nego zidovi optinskih raka... Izvol'te, gospodo, ba bi mi i milo bilo da posle moje smrti ne uzme crkvena optina i klavir, jer crkvenoj optini sve treba, i nikada joj dosta nije... crkvena optina hoe Marka Vlaovia da isprazni! uste li ljudi dobri i pametni!... Pacovi i kepeci dananjeg vremena gmiu po Marku i nisu mu ni do glenjeva.... Ha! ha! ha! Znate li, pacovi i kepeci, ko su bili Vlaovii? Donese sreski sud neku presudu, a Marko popravi, i njegova vredi!... Pop propoveda, a gospodin Stefan Vlaovi zapoveda, iako ne ide u crkvu!... andari s pukama i perukama na kalpaku treba da uu ubici u sobu i da ga veu, pa ne smeju; a Stefan Vlaovi ulazi gologlav i goloruk, i oduzima ubici revolver kao to se sanjivom detetu uzima lutka... Da, dok je njih bilo, bilo je u ovoj staroj srpskoj deregliji reda, i ponosa. i stida... i, i, i lepote, da i lepote je bilo dok je Josif svirao, i Marko, ded njegov, jahao, i svakog obilazio i narodu pomo delio!... Svreno! Umro si i ti, Avrame, s njima! Spustie Vlaovii lenger u groblje, i nema vie kako treba ni Srbina, ni bogatog oveka, ni ponositog oveka... A ovi pacovi sada ne spominju vie Vlaovie ktitore i dobrotvore, nego prepriavaju samo njihova udatva, njihov mrak i propast... I jo nose budake i aove da ih prekopavaju! Pfuj! pacovi, glodari, kepeci! Porodica Vlaovia bila je stvarno loza Vlaovia, jer su oni, ivei na selu, due trajali nego to traju varoani. I ostavili su za sobom, kao i sve dotrajale porodice, i dobro i ravo, da se i ovako i onako pominju; ali zaudo, o njima se sauvale uglavnom tamne romantine prie, istorija njihove degeneracije. Pominju se ili besni efovi bogatih domaina, ili manije udaka i bolesnika. Hladna i sitna palanka tako im se valjda svetila, u ono doba, to nije mogla da im doraste ni telesno, ni duhovno, ni imovno; nije mogla da ih stigne u prosveenosti, nije mogla da ih stigne ni u traginoj propasti. Ostalo je od Vlaovia zadubina i graevina, ostalo dosta na put izvedene eljadi, ali to se slabo kazuje i pamti. Svi oni koji u novcu ostave zaslugu, imaju udnu dvojnu sudbinu kod potonjih narataja. Novac njihov i imanje nemaju biografiju; ne pita se za njihovo poreklo i kvalitet. Tom se novcu dre parastosi uostalom parastosi na koje niko ne doe i pod obraun o tom novcu se poreaju svake godine bar deset vanih potpisa. A oni koji su novac, ko zna kako, ali svakako s mukama nagomilali, oni imaju

118

biografije, i uglavnom strane ili smene, za to veu zabavu narednih generacija. Kao da nije pravilo i zakon na ovoj zemlji da se porodice sve odreda najzad iznuravaju u poslednjim smenim ili jadnim potomcima! To je zakon sveukupne istorije ovekove: sve jako ili veliko zavri naposletku tragedijom ili komedijom, jer drukijeg zavretka nema. A posmatra je esto neki buav narataj, koji nema hrabrosti da zna da pod drugim i novim imenima on, narataj, vodi poreklo od onih nesrenika ili propalica, njihovim se novcem koluje i dii, a grobove im kad-tad prekopava. Nadivela je izumrle Vlaovie Leksa, Leksandra Vlaovieva, u godine zala neudata sestra poslednjeg neenjenog Vlaovia koji je nosio lepo biblisko ime Josif. Ona je pod kraj ivota stanovala, za kiriju, u nekadanjoj eljadskoj kui nekada njihove ikare, i imala prihod svega jo od jednog malog zabrana. Pretstavljala je Leksa sama sobom raniju snagu i ponositost Vlaovi, i sve udatvo poslednjih Vlaovi. Kao to je za ivota Josifova nikada niko nije uo da jaue ili da se ali, ili trai nain da promeni sudbinu Josif, nesrenik, tukao je sestru svakog meseca jedared ludaki tako da smrti njene niko nije od nje sluao prianja o Vlaoviima, ni o njihovoj slavi i moi, ni o njihovom sumraku i sramoti. Krivog ramena, valjda i od boja, uvek usplahirena od muklog trpljenja i straha, suva i siva, skroz nedruevna, ostala je samo jo trag Vlaovia, sporedan, poslednji trag itavog zbora snanih i ljudevnih mukaraca. Ugledavi je ponekad, dok je jo izlazio, gospodin Avram bi se brzo skrio i posmatrao je. Uvek ista: prione uz neko drvo, i vazda stisnutih pesnica gleda oko sebe kao da nekoga ili neto eka. Avram misli u sebi: Borila se tu jaka krv s jakim duhom, i jedno je drugo pojelo... Upustili su Vlaovii Leksu... Nisu nikada cenili ene, i nisu razumeli da je u Leksi ne samo ena nego i ovek... Mogla je Leksa s ponosom biti poslednji Vlaovi!... Boe Gospode! kako li to biva, i kad se desi da se istanji i prepukne u jednoj snanoj porodici ono glavno... Seam se, nekada, na brodu za Veneciju, posmatrao sam jednog brodskog uara. Plete ue, peva, prepune mu ake kudelje, ue se uvre, debelo, vrsto, due i due. Pa odjedared, kudelja stane da bei, uar ne moe da zadri, stane da mu se uvre u ruci samo bedan kanap, pa pukne i kanap, i uaru ostalo u rukama jo vazdan kudelje, ali iz nje viri samo kao neki fitilji... Tako nekada od Vlaovia ostade samo Leksa, a od prave Lekse samo fitilji.... Praded Leksin i Josifov, Kornel Vlaovi, vidi se i po imenu, ve se rodio kao dete roditelja koji su birali sinu ime gospodina. Bio je i ostao Kornel Vlaovi itelj sela, ali je napredovao po varoki u pismenosti i u idejama o svojim dunostima na selu. Zvali su ga graaninom, i ocem u selu. Zvali su ga i svecem u crkvi. Da li je pobonost njegova bila odista neko svetatvo. ili samo vrsta discipline i neke estetike, ne zna se. Uostalom, i ovo poslednje bi za ona vremena znailo mnogo. U kui svojoj vladao je Kornel Vlaovi nekako po manastirski. Od subotnjeg bdenija (koje se, naravno, tamo na selu, sluilo samo u njegovoj mati) pa do svretka slube u nedelju, po kui se smelo samo aputati, i gruba re nije smela pasti. Subotom uvee, svi ukuani, milom ili silom, izmiveni i oeljani. Brani parovi porodice subotnje noi spavaju razdvojeno. Razdvojene su ki i mati: da im se malo jezik podvee i smiri. Pred ikonom krsne slave, u velikoj sobi, gori malo kandilo, a prisluuje ga ena koja je ista. Pred ikonom Gospoda Savaota blista veliko kandilo, u koje se, poto je glava na ramenu redui, mora dolivati zejtin cele noi. Hoh je sveta. Danju moete ba i da zaboravite... I veliko kandilo da mi pali samo muko eljade, a posle, mogu nastaviti da dolivaju ene. Kad se u veliku sobu desilo jednom neto malo vie itejsko, Kornel Vlaovi je dao do zidova sruiti taj deo kue, podigao novu veliku sobu,

119

predelio je od kue hodnikom i prikukom u kome je stojalo sve to je potrebno da se proslavi poneki domai praznik religioznog karaktera. Prenoiti je mogao u velikoj sobi samo mrtvac. Jedinac sin Kornelov, posle dve keri, bio je Marko. Marko se oenio pukom siroticom, ali lepoticom, i podigao je sebi drugu kuu. Opet nisku, samo prostranu, s mnogo soba, sve jedna u drugu. Nikada da mi se vrata na sobama ne zatvaraju! 'ou da ivim u celoj kui, nisam pu da se zavlaim u jednu ljusku. Snabdevao je Marko svoju kuu svim potrebnim, pa i nepotrebnim, luksuznim stvarima. On je prvi poruio roletne, porculan, srebrne kaike, skamijice pod no i viljuku, i naroito neverovatan izbor etaka i praaka za odravanje reda i istoe. Marko je bio ovek silnog kostura. Sedeo je u naroitim stolicama. aka mu pravi buzdovan. Kad bi uzeo guje pero da pie, morao ga je noktima drati. ena mu je jedva stizala do struka. Voleo ju je, ali se nikada s njom nije savetovao ni o emu. Ima ti dosta i suvie posla u naoj kui, i kad uje drukiji razgovor, bolje sama izai, jer ti se i od sluanja moe zabuniti glava. Marko Vlaovi je inae i sam imao maniju domazluka, lepe iste kue i pokuanstva, blistavog posua, negovanog odela i rublja. Hranio se, meutim, vrlo jednostavno i umereno, kao svi koji vie piju nego to jedu, i za kuhinju ba nije mnogo mario. Ali to se tie sobnog uspremanja, bio je gori nego ena, prava nadak-baba. Muka eljad je imala da riba podove, jer, enske ruke dobro je ako i varjau dre kako treba, i ensko oko nikada ne vidi da li je aa ista. Za ribanje dasaka treba muka ruka i muko oko. Ribali su dakle momci, i to sapunjavicom u koje je Marko sipao neto to je naroito poruivao, i od ega se daske stezale i postajale glatke kao staklo. Kad se podovi osue, Marko priklekne u dnu jedne sobe, dograbi i hitne ilime, i ono sad ima da klizi po patosima kroz nekoliko soba, dok se ne zaustavi pri zidu. Ako zapne pre zida, lom je u kui. Odelo etkaju sve po dve ene: jedna prelazi etkom, druga prstima vadi perca i prainu. Marko tek skine odnekud beo arav, i zgazi ga, da vidi da li su ene dobro oistile i onove obue. Sve u kui moralo je da se riba i trlja i s one strane. I derite to da izriba i s one strane! razume? ta me gleda, izvrni ga na nalije, i peri! Izvetravani su i drveni i gvozdeni predmeti. I tap iznosi na vetar! ta se ceri? Videe da posle: k'o nov doe. A kad izae iz kue, Marko je ludovao za konjima. Konje je gonio uz vrisak onih koji su u kolima, i onih koji su oko kola. Jahao je kozaki, on, onako glomazan, i kao vihor bi ponekad uleteo na konju u hodnik svoje kue, ili u hodnik okrune bolnice koju je mnogo pomagao i ee poseivao. Jer taj Marko, silni Marko, bojao se bolesti. Neto od toga straha bilo je u njemu uroeno, a opominjao ga je i lekar, jer je mnogo voleo i pio rakiju. Rakija se kod njega u kaari pekla, s rakijom se kuvala neka jela, ak se i neki kolaii prskali rakijom kroz fino sito. Bojao se Marko, kako je sam govorio, ne smrti, nego bolovanja i bolesti jer u bolesti treba sve navike u ivotu da promenim, a ja onda vie volim da umrem. U bolnicu je iao, tvrdio je, da uhodi kako se boluje. Marko je imao tri sina. Sva trojica lepi kao mati, ali razmaeni u onoj udobnoj kui, i samovoljni. Kornel Vlaovi opominjao je sina Marka: Preteruje sa udobnostima. Kad se u seoskoj kui pone iveti suvie gospodski, da zna, ili stradaju ogledala i stolice, ili sinovi i keri. Marko je pri roenju svakoga sina inio zavetanja. kolovao je svoju decu, putovao s njima u dva maha u Italiju, pretplaivao ih na knjige i listove. Novin je u kui Markovoj bilo vie nego u varokoj itaonici. Najstariji sin je svrio trgovaku kolu, traio da mu otac da

120

izvestan kapital, otputovao nekud na Levant, trgovao, ali tamo umro od malarije. Marko je bio oajan, putovao da ga makar na leima donese, ali nije uspeo. Srednji sin je u padu s konja ogluveo, otiao u kaluere, i u manastiru, kao dobar ekonom, uinio dobra. Ali je pio prekomerno, i nije ni srednji vek doekao. Posle smrti drugog sina, Marko je, za sreu svog jedinca, dobar deo imanja prepisao jednoj srpskoj ustanovi. Svi su mu estitali, a on je sumorno vrteo glavom: Imam jednog sina, a imam dve zadubine. To mirie na koljivo. Najmlai sin, Stefan, bio je darovit mladi, ali neobino naprasite naravi. Vlaovi on, Vlaovi otac, i svaki as se njih dvoje dohvate. Mati odmah prebledi, i moli mua da pazi ta radi i govori. Ne zaboravi, Marko, jedan nama je ostao, tako ti Bog pomogao! Marko se kao stiava. Jedan jedan, ali Vlaovi. Valjao, ne valjao, poznae se u hiljadu. Jednom se otac i sin opet pokokae zbog rasipanja. Ali tako da je sin bio onaj koji je ocu zamerao rasipanje. Padoe poteke rei. Sutradan, kao za inat, Marko dade opet neku teu svotu za treeg jahaeg konja u tali. Stefan plane: Smrt e ga uzjahati, da zna! dograbi puku, uleti u talu, i ubije na mestu najlepeg konja, kome je Marko dao ime Lasti. Marko sad dohvati sina za desnu ruku, i tako je izudara kundakom puke, da je Stefan dugo morao ii u bolnicu i leiti prste manjim operacijama i trljanjem. Sve se meu Vlaoviima svrilo ipak viteki. Otac je obeao da selo i palanaka ulica nikad nee saznati kud se upravo denuo Lasti. A tebe ko zapita za prste, uvek, i do smrti, govori: da si konju davao eera, a nisi znao da se konju prua eer na dlanu a ne u prstima... I da zapamti: ljudi se svaaju kao psi, ali se mire kao ljudi. Stefan se u svima kolama odlikovao. Ali kad mu je otac umro, napustio je prava tako rei pred poslednjim ispitom. Zar ne ali, Stefane, zaboga? Ne alim. Dosta kole, sad dolazi pravo uenje. Zario se u knjige, i sam je radio. Poeo je udno da sazreva i da postaje zbilja figura neobina. Plahosti nestalo, miran je kao neki mudar starac. Postao je skoro manijaki pravdoljubiv, i iveo do nastranosti jednostavnim ivotom. Ja ekonomiju ne volim. imanje mora posrnuti, ali tako je i pravo. Mnogo je bilo, i jo mnogo ima u naim akama Pomagao je sirotne ljude rado novcem, zaposlenjem, i, kao pravnik, savetom. Stari ljudi su govorili: U Stefanu kao da je Kornel Vlaovi... Ali tolike pravde ne bee ni za Kornela, i nikada... Bog neka Stefanu da zdravlje i dug ivot. Stefan je, meutim, bio slabaan, i to se mnogo isticalo zato to je bio visok bezmalo koliko otac. Lik je poeo odjedared da mu se menja. Lepa njegova glava dobila fizionomiju ptiiju. Mati lebdi nad njim, pretvorila se u sveticu od posta i molitve. Ali je srena. Stefan njen na sve ljude u okolini utie oaravajue. Pravdoljublje njegovo i snana mudra njegova re reavala je kao maijom stare sporove izmeu teko zavaenih, spasavala nekoliko puta oajne ljude od nepromiljenih odluka. Za Stefanova stareinstva u domu Vlaovia prvi put dolazi do rei i Vlaovika. Marija Stefana Vlaovia imala je pravo da muu kazuje ta opaa u kui i na imanju. Imala je svoj sto u crkvi, nije stojala za stepen nie kraj muevljeva stola i kad mu ne doe na slubu. Kuom je upravljala ona sama. Celom kuom, sem ivinarnika. Stefan Vlaovi poeo je da gaji i voli ivinu, ptice domae. Svet je zaboravio sasvim da su to ptice, Boje ptiice, a ne samo peenje i sitne za orbu. Stefan se sve vie povlai kao ekonom i gazda. U svojoj sobi je s knjigama; ili, sasvim naprotiv, u zabranu je s pticama; ili je kraj velikog svog ivinarnika u kojem vri ptiiji ivot i graja. Voleo je Stefan strasno muziku. Sam nije znao svirati, ali bi pozivao dobre svirae u kuu, a odluio je da e mu oboje dece uiti svirati: sin u violinu, a ker u klavir. Tada je kupljen onaj skupi odlian klavir koji je posle

121

dospeo u jazbinu ika Avramovu, i bio nuen za grobnicu. Ali pri sluanju muzike, svi su zapazili, Stefan gri lice, i kao trza se. Sluh mi je vredovan... Niko ne zna ta je to, ako sam nema tu sreu i nesreu. Ja ujem Boga u svirci, ali ako je malo jai zvuk, malo neist ili pitav, ja sav drhem i moram da beim. Jednako je molio da se tiho svira. Tie, jo tie, da zvuk bude tih kao svetlost. Polako polako, s poetka neprimetno, prodao je Stefan dosta zemlje, razdao ljudima bez dobre podloge dosta novca. I odjedared za dosta veliki gotov novac kupio umu, naravno, podalje od njegova sela i zaviaja, tamo gde ima um. Sad je istinski naputao kuu i usamljivao se. Po dva meseca se ne vraa. Ali ne zbog nekog dobrog umskog gazdinstva, nego zato to se manijak u njemu sve vie ispoljavao. Ne obarajte drvee, ne plaite mi ptice! I najpotrebnije krenje ume drailo ga je do bezumlja. Momcima umarima je davao nemogua nareenja. uma je divljala, sama sebe guila i nasilno krhala, ali Stefanu je to pravo bilo. Ne lupaj sekirom, ne mogu da gledam pticu koja se boji i zapomae. Jesi li gluv, ne uje li to zapomaganje, tu stranu pisku? Samo su po ivici ume seene grane i kupljeni suvarci, i to je bio bezmalo sav prihod Stefanov od gorosee. Tiina i tajna ume ushiavale su ga, beskrajno ga usreivale. Marija i Stefan imali su dvoje dece: Leksandru i Josifa. U Leksi je bilo vie snage i duha nego u bratu, ali brat je bio finiji i darovitiji od nje. Kulturne sposobnosti su kod Vlaovi naglo se dizale u poslednje dve, tri generacije, ali je porodica kao materija i imanje opadala naglo. est je to sluaj. Naroito u siromanim i malim narodima i sredinama. Kulturna svest postane odjedared jedan strastan entuziazam, i prosto sagoreva ljude. U Leksi i u Josifu je bilo isto to, zamah i dar za kulturni uspon, za lepotu. Ali porodica se kao porodica gasila. I kako ee biva kad se porodica zatire, poslednji ostaci mukih osobina sunu u devojku, ne mogu u noj ni prirodno ni praktino da se razviju kako treba, usprave se jo poslednji put u neki prkosni otpor, ili maniju ponosa, i najzad uginu. Leksu su posle navrene etrnaeste godine silom, vezanu u kolima, vraali iz varoi, iz zavoda. Htela je poto-poto da ui kolu kao Josif. Vriskala je histerino: Nemojte me ubijati! Ama ne moe, dete, ii u kolu kao Josif, jer se devojice ne primaju u tu kolu. Onda me pustite da uim neki zanat. Hou da budem batovan, da negujem cvee, da imam lale cele godine, da sve mirie, da i drugim ljudima dajem seme. Mi ovde batovanskih kola nemamo. Lekso, sine umiruje je mati. Ja u ii tamo gde ima kola. Ja znam i gde ima, i ta se sve tamo ui. Stefan miluje svoju ker: A ti ne opaa da sam ja ba na zanat mislio, kad sam kupio za tebe klavir, i udesio s uiteljem iz varoice da dolazi k nama. Nauie lepo svirati, i to je i zanat i vetina. Ja volim kad se svira, ali ja neu da sviram... Nije za nas Vlaovie sad vreme da sviramo... Zar vi to ne vidite!... i Josif bi trebao drugo neto da uzme mesto violine. Majka i erka se kod kue sloie u tuzi i brizi. Marija Vlaovika vidi da erka njena dobro ceni stanje i propadanje njihovo, i plae gorko pred njom, i tui se da ni mua ni sina ne razume. Sve u kui i na imanju zamire, a njima svejedno... Kao da spavaju, kao da su u zanosu... Sve nam je, Lekso, slabo: i domain, i konj, i ito. Stvari u kui i u stajama poputaju. Svaki as neto pukne, i sloi se na zemlju kao da mu je dua izila... Veliki orman se sasuio, merdevine se jue pod nadniarkom raspale, stolice politirane se ljute kao da su u vruoj vodi leale. Nee, mama, onaj klavir da pukne uzdu i popreko, da se ne pravimo smeni pred ljudima. Prodajemo to se ne prodaje, kapu ljudi vie pred Vlaoviima ne skidaju, a u kui banda! Josif udara po onom pustom klaviru kao da je pomahnitao, a tata

122

muri i budan spava. Nemoj, Lekso, tako, Josif divno svira, zar ti to ne uje, i zar ne mari? Ne ujem i ne marim, jer vidim da bi drugo trebalo da radimo svi... I ti kanda spava!... Ime nam se vie ne dri! vie Leksa. Ja najmlaa treba to da vam kaem! Ime Vlaovia treba spasavati i za njega raditi... Vlaovii, to je na klavir i naa muzika, zar jo ne znate, ne znali, dabogda, nikada nita vie, pa da se muka svri to pre!... Hoemo li se mi jo dii, mama, to te ja pitam, i to mi kai! Josif je bio pravi gospodin i umetnik. Sve je u njemu postajalo oblik. Manje je kola uio nego njegov otac, ali je vie znao i mogao. Sirova tvoraka snaga seoskih gazd pretvorila se najzad u darovitost i izraenu osetljivost. Ne zna svet kako su skupi ti daroviti sinovi bivih seljaka i seoskih gazd! Ili iscvetaju na nekom ogranku koji se mnogo udaljio od stabla, ili se stablo obali na zemlju, zatruli, ali iz jednoga vora se izvija divna grana, i treneri, dok se od samoe i treperenja ne umori i ne sasui. Josif je imao znatan dar za muziku. Svirao je prvo u violinu, i umeo ocu svom svirati skoro tako tiho kao to je tiha svetlost. Ali mu je Stefan Vlaovi jo podrezivao nokte: Da ne grebe icu, i da joj bolje nae ono mesto gde peva. Kad je Leksa ostavila klavir, Josif je preao na klavir, i tu doista daleko otiao. Zvali su ga po okolini, i u varoicu da svira. Mrzeo je palanku, i nije u nju odlazio. Jednoga dana je morao da projae kroz varoicu, i da ostane u njoj nekoliko sati. A kad se vratio na selo, uzeo je pero i napisao na listu hartije ovo: Zapisnik s jednog ljudskog zbora... Svi bili prisutni... Deca se vukla uz zidove i ograde dok sunce nije zalo. Odrasli su muili svoje blinje, da bi isterali neki smisao za svoje vlastite ivote. Ulice kao da su neto skrivale, od jedne take nadalje ugibaju se u zemlju i nestaju. Duani buavi. Po duanima, gazde, egrti, i muterije uno raspravljaju, jer svaki as nestane neka para, nije dobar raun. Nekoliko mutnih advokatskih i mutnih berberskih pendera imaju iste ute zastore. inovnitvo sitno, otkinuto od velikog aparata, bez druge budunosti do sutranjeg dana. I dve otmjene porodice su prisutne daju ton, i staraju se da nekoga neim zadive i zadenu mu aoku zavisti u srce... Sve plesnivo. Nema ni prave jagme za imanjem, ni sirotinjskog ponosa na kuu i ime dok poslednji potomak traje. Kao da su svi na otsluenju neke robije. Nita ne vole sa strau i radou. I decu gledaju da to pre kolom ili udajom smaknu s vrata. Kad pred mrak stanu da se s treskom priklapaju alone, ruke i lica koja se tu pomaljaju nekako su potpuno bezoseajna, svejedno im je i to vee, i sutranji dan, i dani zatim... Ova hartijica bila je malo svedoanstvo da je u Josifu leala i izvesna vetina pisanja. Ali pisac od njega ne bi mogao postati. Volja da neto pie, da napie to to je napisao, trajala je toliko koliko je trajala i njegova nervozna odvratnost posle posete palanci koju nije nikako trpeo. itav dan u sad da presedim kraj moga ivinarnika, s mojim finim kokicama i plovicama, da zaboravim palanku i asni zbor njenih stanovnika. Nenu pilad potura sebi u nedra, tu ih greje i uspavljuje, i ini izdaleka prstom znak da niko ne galami. A posle, sedi za klavirom itave sate, i svira udesno, i istinski sve to hoe, i sve to je za klavir napisano. Leksa je zadivljala. Materi je pomagala u domaem poslu, ali bez volje. Nju je razapinjalo neto drugo. Po nekom muki jakom nagonu oseala je ona nekadanji rang Vlaovia, i skoro prezirala oca, pa posle brata. Borila se Leksa sa svojim karakterom. U toj devojci ptiijeg lika, kao i u oca joj, u devojci tananoj kao ibljika, guila se i romantika nesrene mladosti, i romantika porodinog zamora, i tragedija jednog sporednog i zanemarenog lana porodice. Mukarac u Leksi nije mogao da doe do izraza. Niko je nije sluao. niko je nije cenio i nita

123

od nje oekivao. Po itav dan, leti i zimi, luta ona kroz zabran, bei od sobe i od onih koji su u sobi. Hladno je, Lesko, idi kui rei e joj neko. Ne oseam da je hladno. ika Avram, dok je jo zalazio: ta radi, Lekso? Cepam drva i spremam po kui. Drugo mi ne dadu da radim. A ta veito hoda po polju? ljudi govore svata. Ne mogu nita ravo govoriti, jer ja ravo ne radim, ja sam od Vlaovi... A moram da beim od Josifa i njegovog klavira? Tolika grmljavina, a nikad kapi kie... Ne znam kako i vi, ika Avrame, ne oseate ta je s nama. Preivela je Leksa u samoj svojoj porodici dva teka sentimentalna poraza. Nekada je svoga kasnije preziranog oca, ludo volela i cenila. Ali otac taj ju je izvadio iz kole, i, zatim, oigledno je bilo da otac Josifa vie voli i ceni. Volela je Leksa nekada brata svoga moda jo vie nego oca, lebdela nad njim, okruivala ga nenostima, hvalila se njim. ekala je bar neku Josifovu panju: bar da Josif oseti u njoj oveka, i linost, da ponekad s njom ljudski porazgovara, moda neto i uini za nju, poalje je on u batovansku kolu. Josif je bio Vlaovi, ensku eljad nije cenio mnogo, a sem svega drugog imao je svoj unutranji i vrlo zatvoren ivot. I sa ocem je samo preko muzike i preko ivinarnika bio intimnije vezan. Imalo je u Josifu od samozadovoljnosti darovitog oveka, od poznate sebinosti darovitog oveka koji je sam sebi najbolji izgovor za sve. Sirota Leksa, uvek zlosluta Leksa, Leksa je nekako na muki nain bila pozvana da radi za neki bezlini ideal, za neki dalek cilj, bila stvorena da se rtvuje za neto junako. Ali takva kakva, kasno se rodila u gnezdu Vlaovi. I zato je ivela stegnutih pesnica, sa onom osobitom energijom zloslutog ekanja koja je vrsta osvetoljublja nesrenih i sporednih. Kad je Josif otiao bio na stranu, Stefan Vlaovi se s malo vie panje i nenosti okrenuo keri. Ali je za sve ve bilo kasno. Stisnute pesnice, stvrdnut mozak, gordost bia koje je sve izgubilo samo je jo to bila Leksa Vlaovieva. Poto se Josif vratio, otac i sin se jo vie saivee u muzici. Jedan svira, drugi slua, a sve ostalo im je tue. Ne pitaju vie ni otkud ono to jedu, ni ko im postelju stere, ni ko u bolesti stvara oko to trae. Poslednji cvet na umornim Vlaoviima umetnost. Od ega ivi umetnost? iz ega se raa umetnost?... Seljani, naravno, nisu imali mnogo smisla za umetnost i njene probleme, ali muzika je muzika. I selo je zavolelo da slua, i nauilo da razlikuje i finije ceni ar sviranja. I kad se kod Vlaovievih svira tiho, prolaznici bezmalo na prstima hode kraj kue. Stefan Vlaovi je ve poodavno imao svoju kroninu bolest, bolest slabe krvi, bolest bezbolnu, s kojom je kao sa dobrim drugom ispod ruke polako silazio niz stepenice ovoga ivota. Lekari oko njega nisu imali mnogo posla. Ovakvog pacienta sigurno neu vie nikada dobiti. Ona dvojica tamo na selu, i pored muzike, prosto se vaspitavaju za smrt. Ja kao hou neto i da sakrijem, a Stefan odmah: Nemojte, ja se niega ne bojim, ja znam ta dolazi. Da li od vremena one svae s pop-Timom, ili iz linog uverenja, Stefan Vlaovi je davno prestao ii u crkvu. To mu je optina seoska mnogo zamerala. O, gospodin Stefane, pa bar ovog sveta radi, koji se ugleda na vau porodicu. Ide moja ena redovno u crkvu. Ja sam na drugi nain poboan. Bojim se Boga, i, verujte, vie nita ne treba. Izgleda da je to zaista dosta bilo. Nekoliko eljadi Stefanove kue, neki roaci i sluge, prosto se za ivota posvetie gledajui u zanesenost svoga gospodara muzikom, i u ljubav njegovu za ptice, i sluajui njegovu re: da se Boga treba bojati. A kao to se Stefan Vlaovi Boga bojao iako u crkvu nije iao, tako je ikone sabirao, iako se pred njima nije krstio i Bogu molio. Staru zbirku ikona u njihovoj kui on je s razumevanjem i ukusom popunio.

124

Taj mirni i tihi Stefan Vlaovi sve je tee padao na duu svoje keri. Leksa je bila puna otpora protiv smrti. Sve je ekala da e se jednog dana neto iz osnove promeniti, da e onda zapoeti rad neki koji e se dugo i dugo raditi, i u kojem e ona imati veliku ulogu, osvetiti se kome treba, i spasti to treba. Ona, Leksa Vlaovieva. Nije zato mnogo tuna bila kad joj je otac umro. Ali na sam dan oeve sahrane Josif dobi neki udan napad: strah mu je obuzeo telo i duu, drhtao je, neega se bojao, prigueno vriskao. Je li to bio otsev straha Marka Vlaovia? Uopte, nesreni poslednji Vlaovi poeo je da se grana na sve svoje pretke koji su potegli da Vlaovie ponesu sumraku i zapadu. Pronaao je da mu rakija dobro ini, otera mu napad. Naredio je da kandila gore stalno. Pretvorio je jednu sobu u muzeji, poveao ikone, i zvao slikara nekog da ga pita moe li po zidovima izraditi freske. Pa je onda jednog dana reio da e da se eni. Ali o devojci koja e toboe postati njegova ena, govorio je sasvim nerazborito i fantastino. Pa se onda javi u njemu potreba da promeni mesto stanovanja, da bei nekuda. Traio je novac od Lekse, i pretio joj ako ne nabavi onoliko koliko njemu treba za odlazak u Italiju. Tamo u videti freske i tamo mi je i devojka. Dobio je drugi teak napad, i pao u postelju. Za poneke porodice i loze, slabosti i bolesti mogu da budu ono to je za zdrav narod rat ili glad: podignu se mladi i jaki. Ali kod Vlaovia je kanda ve s Markovim strahom od bolesti, i sa Stefanovom hrabrou pred smrt, otpoelo pribliavanje taci netvoratva. Josif stade muno da osea lance naslea i porekla, uze odjedared da rastura i unitava bezduno sve stvari koje su znaile lanac generacije, ukorenjene obiaje Vlaovi. Zbirku ikona je jednoga dana prosto izbacio na avliju, a zatim je poklonio mladom seoskom popu. Kad je saznao da je pop to na druga vrata opet uneo u kuu, pobesneo je i nainio lom i pokor po kui. Mati mu je te noi zanemogla mnogo. ivela je jo toliko da vidi kako sin njen rastura i poklanja nametaj, posue, ak i odelo. I tvoju u bundu pokloniti, bie ti odmah lake. Kad je Marija Vlaovika posle godinu dana sahranjena, ostadoe brat i sestra u skoro sasvim praznim sobama. Melanholija kod Josifa izbi sad svom silinom. Sedi na neudobnoj klavirskoj stolici, uti, ne jede, nee da spava. Sve itejsko je u tolikoj meri iezlo bilo iz potreba Josifovih, da se prosto nije znalo kako i od ega ivi. Leksa ga slui srdano. Svim silama je zapela da spase brata i Vlaovia. Zavarava ga da jede. Odobrava mu to je sve staro izbacio iz kue, i to ne voli vie ni da svira. Mora se malo ugojiti, pa u ti onda lepo namestiti sobu s novim stvarima. Josif je jedared dvared popustio, a zatim je stao da jednim kamenitim utanjem i nemicanjem s mesta odbija sve kako bi samo le odbijao. Leksa jednom pokua malo stroga da bude, ali brat je odgurnu nekom strahovitom snagom, i dreknu glasom iz kojeg je siktala zloba. I onda opet utonu u utanje i nemicanje i nejelo. Melanholija Josifova pokaza se zatim na periodino stanje samo. Prekidali su je napadi gneva. U takvom jednom napadu doepao je sestru, koja mu je prinosila lek i olju s mlekom, udario je oljom u glavu, okrvavio malo, a zatim izbio dumanski. Uoe dakle Vlaovii u poslednji tesnac mraka i jada. Napadi gneva se vraali nekako redovno, jedared u mesec dana, i svakom takvom prilikom bi teko stradala Leksa, koja je brata negovala i smirivala, ne doputajui da iko ivi sem nje vidi Josifa u tom stanju bede i sramote. On udara, ona uti. On baci stolicu za njom, ona digne stolicu i sama se njome nemilostivo udari, da bi se bolesnik zadovoljio i smirio. Ponekad, Josif je traio da svira. Ta svirka je mamila suze na oi svakom ivom, a Leksa se, negde skrivena, guila od plaa, udarala u grudi od nemoi, jer su i kod nje ivci ve sasvim popustili bili. Za klavirom, jednoga dana, Josif dobi udar u mozak. Izgubi govor, i

125

skoro sasvim oslepi. Kao to se malenoj laici u burnim valovima samo jarbol pomalo pokazuje, tako je u Josifu ponekad stari razum svetlucao. Ne bi ovek tada rekao da je onako strano i dokraja propao. Gestovima je govorio, pojedinim akordima na klaviru kazivao ta osea. I lekar se teko uzbuivao. Kad se oveku stane oduzimati to je imao, onda se tek vidi koliko je mnogo imao. Josif je sad sedeo kao drvo, i, sreom, sve vie nemaran i neosetliv na sve. Samo bi se bolno stresao na neki nepravilan i grub um. Jo jedan lani veze za pokojnog oca, i poslednji trag divne jedne muzikalnosti: fino uvo, vredovan sluh, boanski znak umetnika. Eto tako je Leska Vlaovieva postala najzad muko i Vlaovi, poslednji Vlaovi. Otvorila je stisnute besposlene pesnice, radila i trpela za ime i ponos Vlaovia koliko krupno ivine ne bi izdralo. Odricala je pred ljudima sve jadno i propalo po cenu brutalno gordog odbijanja svake pomoi. Uvek razdraena i gorka, mumlala je u sebi: Pomo! To besramnici hoe da bace radoznao pogled u kuu Vlaovi! Ne treba nita, danas, ni ikada! Kad je jo Vlaoviima to trebalo od sela! Ta velika Leksina la, junaka i muenika, to je bio poslednji obraz Vlaovia. Imanje, koliko ga je jo ostalo, nestajalo je. Neka ide sve! neka Vlaovi pojede to je Vlaovi Josif je etiri godine dana sedeo nepomian, i bio noen i prenoen na rukama sestre njegove. Leksa je upravljala kuom tiho kao svetlost. Ponekad samo, s malim pakosnim obraunom. Kad Josif i kroz sav mrak svoj napipa da udari sestru, ona bi udarila pesnicom o tvrdi orahov sto za kojim je ruavao ded Marko, uo bi se tresak, na to se nesreni Josif prekidao kao da ga je elektrina struja takla... ika Avram je u to doba nekako jo malo iveo, ali Leksa nije dala ni njemu do poslednje istine o Vlaoviima, do stranog poslednjeg dokumenta o stvarnosti jedne granate i dobre porodice. Stari je prepriavao o Vlaoviima samo bajke i prie iz seanja svoga i srca svoga. Leksa je preivela brata za punih pet godina, pet gladnih godina. Ponuditi joj to, noem e udariti. Smanjila se kao matora ptica. Veruje sad i ona u smrt, i eka je, i ne boji je se nimalo... Kako je strahovito dug i sloen proces, u jednoj porodici, dok se izradi neka mirna nadmo. Markovo strahovanje od bolesti, pa Stefanova hrabrost pred smru, pa Josifov strah od svega, pa Leksin ivotni otpor, pa naposletku njen monaki i skoro svetaki mir pred smru. Kad je prodala poslednje pare zabrana Jevrejinu, koji je udesio da Leksa nikoga ne vidi i nita ne potpisuje poe Leksa, jednog ledenog proletnjeg jutra, s lestvicama i sa uetom u ruci do stare bolesne breze u zabranu. Ali se nije obesila. Umetnici su bili svi poslednji Vlaovii. Pala je mrtva niz granu, laka, suva, ravna crnoj zemlji. Ipak ljudi uzmu da brinu o pogrebu. Ali o Leksinoj sahrani, ko i kako da brine! Grobnica u selu je bila puna. Za metalni sanduk uostalom i nema novca. ika Avram lei teko bolestan u bolnici. Sea se svoje jazbine, kae da je i ova sirotinjska bolnika klasa jazbina, i s nekim svetlim ponosom na svoje Vlaovie, pria: A kad sam jedared bolovao kod pobratima Marka, u dvema sam sobama leao, prenosili me iz postelje u postelju da mi bude meke i svee prostrto... A danas, svi ste vi pacovi, pacovi i kepeci. Neko ipak preveze le Leksin u palanku, i stade se zauzimati da se nae mesta u palanakoj grobnici Vlaovi. Crkvena optina ne da: Reili smo da to jedared prekopamo i parceliemo. Nema vie grobnica kolika je sala za balove u Velikoj kafani! Iz potovanja prema Vlaoviima ktitorima Leksu opojae tri popa. Nekadanji uvari nekada njenog zabrana odneli su je do obine sirotinjske rake na palanakom groblju. A grobnicu Vlaovia, zaudo, optina ni do

126

danas nije prekopala! Osea moda na neki nain cela palanka da ta grobnica dri i uva jedan ponos, koji i njoj godi. I sve ostaje kako je bilo. Ako nekoga od umrlih itelja pronesu kroz zapadnu grobljansku kapiju, pogreb mora da proe kraj Vlaovia, koji su tu doli sa sela, i tek od inata, ali doneli neto to palanka nema. im pogreb stigne, onaj estostrani, crni, zarali, i zavazda ugaeni fenjer za kandilo na njihovoj grobnici zastri nekako otrije no inae, i pokazuje pogrebu put. Dalje, dalje, tamo dole, ka okrajku groblja, ovde nema mesta, vidite valjda kolika je popreko i uzdu grobnica Vlaovi, i to samo onih to se inatili s pop-Timom... dalje, dalje. to su tamo negde na okrajku groblja i Leksine kosti, ne mare za to Vlaovii; nikada nisu mnogo cenili ensku eljad.

127

KNJIGA DRUGA

128

DECA
Tako se stvari zbivaju; uvek i vavek Cvetovi ljiva na mrtve padaju... V. H. Odn (W. N. Auden)

ko od grobnice Vlaovia, malice uzbrdo, krenete glavnim grobljanskim putem, i potraite, levo i desno, pokojnike vae palanke: pod svakim kamenom po jedna ili po vie potresnih istorija. Kao po pravilu, posle dosta naglog niza dogaaja, istorija se survava u neku katastrofu. Jeste li zapazili da skoro svi romani dokazuju to isto? Stare lokalne novine, to isto. Sudski procesi oko neke kue ili vinograda, to isto: pred izumiranje loze sva je zajednica iskidana, lanovi rastureni, i me njima, i jo ivima i ve mrtvima, ko vie ko manje dotuen. Groblje, kao stare novine; stare novine, kao groblje. Grobovi te dece, iako veina od njih deca iz takozvanih dobrih kua, lee podalje od grobljanskog centra, tamo dole, na provetrini, gde se sve njie, pa i krstovi, i drveni i oni od crvenkastog kamena, kakvi stoje i nad grobiima te dece. Od etiri grobia, tri su stisnuta kao deca u kolskoj klupi; a etvrti je neto malo udaljen, ali oigledno u nekoj zajednici sa ostalima. To su grobovi dece iz etiri razne porodice. Tu, izmeu treeg i etvrtog groba, bez pregrade, ni daskama, ni aniem, prolazi linija na kojoj se sastaju opte i bolniko groblje. Bolniko groblje, bez staza, gusto sabijene humke, tu takoe, u svakoj jami, lee ljudi iz raznih porodica, raznoga porekla, s vrlo raznim ivotnim dramama. A u poslednjem prizoru drame, koji vodi u konani grob i na optem i na bolnikom groblju, obino, samo jedno lice i monolog. Na bolnikom groblju ima poee nasilna smrt, zloin, grob koji je prvi i poslednji put obiao samo grobar. Ima toga i na optem groblju, kako da ne. Ljudi su braa, naroito u optim nevoljama i na groblju. Tri drugarice, iz paenih kua deca, ile su u etvrti razred osnovne kole. Uvek primaknute jedna uz drugu u istoj klupi, izgledale su kao lecederske lutke od neprekinutog testa. Dejeg ivota je malo bilo u toj deci. Mirno razgovaraju pa ute; pa se naale s nekom matorom primedbom; pa obriu keceljicama suzne oi i zaute. I keceljice su im tamnije no to bi trebalo da su. I imena su im bila matora: Konstantina se zvala Koda, Sofija Soka, a Tijana Jana. Koda je bila pitomo i plemenito dete, ali runo dete. Na licu modro groasta koa njena oca, bakalina u zelenoj kecelji, koji se preko te kecelje opasivao elinim lancem, i, reklo bi se, sa uivanjem koraao po radnji uz zveket beouga. Koraajui, tek bi dreknuo, ali tek onako, nalevo, nadesno, nikoga lino ne ruei. Naprasito jagnje, govorio je kum Vlaovi. A od matere svoje dobila je Koda vrlo beo i kukast nos, koji je za njeno, Kodino lice bio i odvie beo i odvie krupan. Otac Kodin, pupavi i bubuljiavi gospodar-Gavra, doveo je, u svoje

129

vreme, svoju enu odnegde iz cincarluka, gde je proveo poslednju godinu kalfovanja u jednu godinu berietnog ortakluka. Pokazao je ukus za isto orijentalni tip ene onoga doba. Gospa-Fila je mala i skladna kao adiar; gizdavica na svoj nain, osoben; lenja, oblaporna, mazna, ispotiha udljiva i zlopamtilo. Kum Vlaovi, koji je prve godine kumiina braka poeo da ima neku slabost za kumu svoju, govorio je kasnije: Mala, maza, mazga. Imala je gospa-Fila dosta sitne dece, ali je glavno i najmilije dete gospodar-Gavrino bila ona sama. Bakalin je negovao svoju enu kao svilenu bubu. Sve joj se na noge donosilo, sve u izobilju primicalo. Slabo je izlazila gospa-Fila. Sedi na divanu izvuenu usred velike sobe, one nad radnjom u prizemlju, sobe s balkonom; noge na divanu, na kolenima knjiga s mnogo slika; smakne knjigu na trbuh, razredi rebra i protegne se da domai deka da ga ui, ne diui se. muri i sanjari. Dohvata sa stolia smokvu ili badem, pijucka hladnu kafu i neko slatko vino, iz osobitih oljica. ije lutke, i plete asurice kao one na kojima Muslimani klanjaju. Priziva slukinju da rastera decu s balkona, da ne padnu. Svaa se s makom i maue. Pria deci strane prie, i zajedno s njima se boji. Kad zazvoni zvono u bliskom tornju, gospa-Fila kree miicu kao da potee ue u tornju, i peva bim-bam, bim-bam. A ako pronesu nekog mrtvaca za opelo, gui se od plaa i rasplae svu decu. Pa ih onda tei, deli svakome po slatki ili kolai, a ona jo jeca, i ispija aicu dve slatkog pia koje neobino prijatno mirie, i kanda uspavljuje. Leti i zimi gospa-Fila se odevala u cicane haljine. Volim to je cic hladan i to uti. Uvue svoje malo i meko telo, koje se nikako nije gojilo ni menjalo, uvue ga u krut cic kao u porcelansku ljuturu. Samo joj glava viri, kozja glava otre kose, sa dva mutnotamna oka, s velikim nosom, njukavim i treperavim, s maznim lenjim glasom koji nijednu reenicu ne dovri glasno i ujno. Kad je neraspoloena, biva, otvori usta da neto kae, odmahne rukom, zatvori usta kao katancem. Poto to proe, onda, to bi rekla slukinja Era, luda kao i uvek. Muka strana u palanci, naravno, pronala je davno kakvo se bie krije tamo kod gazda-Gavre, i govorili su: To bi bio zadatak za nekog husarskog kapetana. Propade kod gazda-Gavre, kod principala (tako su ga morali zvati momci u radnji), propade jedan fini roman. Jovan Mimi, otac Janin, ovek koji uvek zuri, veli palanka, ili u patos ili u knjigu, Mimi odgovara, gledajui u patos, kao sam sebi da govori: Nee izostati ni roman ni prie, samo to emo svi u njima poigrati... No, gospa-Fila je bila zadovoljna sa svojim ivotom takvim kakav je. Husarskih kapetana, u pograninoj palanci prema Srbiji, bilo je zadosta, ali gospa-Fila nikada nije skakala da viri za njima. Od militer-parade, govorila je ona sama, najvie je volela dobo. U vezi s garnizonom, ima jo samo ovo: Koda je dva, tri puta videla,i kazala ta je videla kad u zimu nad gluhom palankom odjekne melanholina arija vojninog poveerja Mama, tebi su oi k'o dve velike suze, je l' ti plae? Izvukla je grdnju, ali vrebala i dalje i majine oi, i neto to je u austriskoj vojsci bilo najlepe, doista: motiv trube pred noni mir... Neto je krila u sebi gospa-Fila, a neto su krili od sveta i njih dvoje, mu i ena. Kum Vlaovi je traio klju, palanaki klju koji sva vrata otvara. On, naprasito jagnje, a ona, ljuta ptiica, pa se sloili, divota! Slukinje su govorile da je gospoja Nema ta, dobra ena. Momci iz radnje su sa zadovoljstvom trali gore da neim uslue principalku. Odreeno stroga bila je gospa-Fila samo prema svom prvom detetu, prema Kodi. Tek bi je

130

premerila od glave do pete pogledom koji je malu dizao s mesta. Traila je od svoje erice razne usluge, pa ak i da propira njene haljine. Nema tu nita da se pere i trlja, isto je to. Provuci samo kroz vodu, a Era e ve utirkati i popeglati... Treba valjda i tata da se malo odmori i vidi od tebe vajdu. Gospodar-Gavra, to jest, sa strau je propirao enino cicano odelo, i vetaki ga glaao, iako su mu ruke bile grube, i vrlo esto jo i korave od raznog bakalskog espapa. Ja u,ja u! otimao je suknje iz ruku eninih samo ja znam da stvorim da budu hladne kao led, je li? Kad dovri glaanje, unosi suknje u spavau sobu, vea ih o prozorske kuke i o klinove slika, nameta avove tako da se suknje naepure, a bluze oive kroz razmaknute rukave. Pod najlepe odelo namesti enine papuice, i onda stoji, gleda, zvidue. Znala je, naravno, palanka zato gospa-Fila ne mari Kodu koliko drugu decu. Kada god biste zahteli, uli biste priu o tome, sloenu, obrazloenu, kao za tampu. To dete, prvo, nosilo se i rodilo u doba kad se gospa-Fila vrlo teko navikavala na svoga mua, mislila da bei, ak da se vea. Postepeno, ko zna kako, kao omaijana, ili to je videla da nema kuda i nema kako bez fijokare i dve fijoice u radnji, a fijokare opet nema bez gazda-Gavre, te tako, postepeno, morajui kao i mi svi, ba je i zavolela mua, i otad raala samo muku i lepu decu, a ona sama, kako koje dete, sve lepa, sve mlaa, sve gipkija. Savija se, brate, i previja kao da je rasla pod biem cirkus-direktora bio je komentar protina mladog kapelana. Bremenost, kod gospa-File, pod njenom utirkanom haljinom, skoro niko i ne opazi; dete se isturi kao kad iz kutije isturi predmet i kutiju naglo zatvori. Sinovi se niu, ljubav izmeu roditelja raste, planovi ta e koji sin postati, hoj-hoj-hoj prozvidi tek u prii gospojica Trini. Koda jedina ostajala je nekako van te tesne zajednice. Tek posle nje krenue u porodici sloga, ljubav, velike nade. Stoga valjda ni otac nije bio prema svojoj erici ono toje bio prema drugoj deci. Voleo je dodue to ima i devojicu, ali najstariji sin, arko, suta slika gospa-Filina, bio je teka konkurencija Kodi kao detetu i kao devojici. Vijukast i gizdav, kao majka, i jo, brate, pravi artist. U dejoj sobi rek, trapez, kobila. arko komaduje i pokazuje, a svi mali Gavrilovii skau, veaju se, lete, i padaju, da je milina. Kad gospodar-Gavra uje da je tumbanje odvie snano, alje kalfu da vidi ta to rade deca, i, naravno, da pita ta radi i gde je principalka. Deca, to su sinovi, principalka je gospa-Fila, a Koda je Koda, neto tree. Zaljubljen otac je vrlo sebino stvorenje, muki iskljuivo stvorenje, a ako je ve pomator, onda i luckasto stvorenje. Za svoju sreu, Koda je bila retko mirno, posluno, uviavno, reklo bi se ak i blagorodno dete. Ipak, u kolu i ka drugaricama svojim beala je kao u izbavljenje. Uitelja u etvrtom razredu Moj gospodin uvenog u palanci gospodina Marko Leskovca, volela je Koda sa odanou, i s nekom sveu koja nije osobina deja. Kad uitelj ue u razred, svi ustaju, a Koda se jo i duboko pokloni. Drugovi mukarii kola je bila metovita pretstavljali su kako se Koda klanja, trepe oima, mrda nosom. Devojica je volela svoju brau, nosala ih, pevala im da zaspe, zabavljala ih kad su dosadni; ali su ta deca, nasledno zar, ili po primeru, uzimala neki naroit stav preka svojoj sestrici, i umela su to da pokau dosta esto, i na nain koji bi i odrasla oveka vreao. Deca su kao dvorske budale: besposlena, bezbrina, partaina, jezina i pakosna. Kad deca negde preuzmu inat ili preziranje, mogu da budu, ba kao dvorske budale, delatski dosledna. Gospodar-Gavra i gospa-Fila, uostalom, imali su i sami neto od dvorskih budala, i nemilost je prema Kodi bivala ponekad vrlo bolna. Devojica bi priala drugaricama o svom ivotu, o brai, o majci i o ocu. Tek zastane u govoru, pljesne rukom o ruku kao matorka, i zaplae.

131

Jednom prilikom je ispriala i ono to je dugo krila u sebi, ali se pokajala, i ispravljala zatim stvar koliko je mogla. Ne rade oni to uvek, samo u subotu, uvee, i ne ba u svaku subotu... Ponesu vino iz podruma u spavau sobu, zakljuaju se, i niko ih ne sme zvati. Mi deca ne damo da Era ostane kod nas i da slua, i izguramo je iz sobe... Onda ujemo kako zveckaju ae, kako se tata i mama smeju, i lupaju po podu kao da igraju ili se vijaju, i onda nita vie... Sutradan, mama ne izlazi do ruka, a posle podne je uvek ljuta, i ja ba nedeljom uvek izvlaim grdnje, i deca mi se bekelje... arko je jedared govorio neto bezobrazno za tatu i mamu, ne, nisam ga ja tuila, ne bih ni smela, nego su druga deca to ispriala ocu... Grdnju sam izvukla ja, zato ne pazim ta mlaa moja braa govore... kako u paziti! Koda zajeca, Soka je zagrli, a Jana priplakuje od srca ja, ja, htela sam da skoim u bunar, i bolje bi bilo da sam... Soka nije lako plakala, ali je sa uzbuenim uestvovanjem pratila intimne prie drugarica. Dok je Koda priala poslednju priu, Soka se nekoliko puta hvatala ruicama za svoju lepu glavu. Jana, kad otplae, slua dalje uvek oborenih oiju. Ona nema matere otkad zna za sebe, i njena roditeljska kua pretstavlja sasvim drukiji vor, sute drukiji od ljubavnih i pijanih veerinki, a i sute drukiji od vorova u bogatoj kui Sokina oca. Zbog prilika sasvim druge vrste u kui, Jana je bila daleko naivnija od svojih drugarica. Kad su se drugarice, ve posle Kodine ispovesti, rastajale, rekla je Jana tiho, kao samoj sebi, tano kao to njen otac uvek govori: Kako je sasvim drukije tamo gde su tate oenjene. Soka je bila upadljivo lepo dete. Ali neki stalan gr me obrvama odavao je neto ljuto i srdito, runo njeno fino lice sa divnim ustima i zubima, i inio je matorijom jo od onih drugih dveju matorki. Palanka, ivi registar za sve i svaije nasleene i steene sposobnosti, poto se prouje neto iz Sokine roditeljske kue, govorila bi: Ljuto derite, kao i pokojna mati joj... Bie da nije ni sasvim zdrava, bolesni joj i otac i majka... ali i okrom toga, kad pone sevati onim lepim oicama, bei! Soka je doista od svoje matere nasledila sve: i lepotu, i razdraljivu prirodu, i boleljivost, i talenat za onu odvie tanu re koju imaju lica sa darom da skoro nepogreno, ali i uoljivo posmatraju i uhode svoju okolinu. Da je Soka ostala iva, verovatno bi postala pisac neka izvine pripovedai. Sokina re, bilo da postavlja pitanje, bilo da saoptava ta misli, ili ta zna, bila je re koja je zabavljala i nasmejavala, ili i re koje se trebalo bojati. Imala je banalan, odvratno enski dar vizuelnog zapaanja, i dar tako nagle analize da je sinteza ispadala kao iz puke. Neu da me pregleda doktor Ravnoselac. Jesi video kako su mu brzoplete ruke, kao da ima tri ruke i nijedna ne zna ta radi, zato je onda brzoplet i kad govori. Mene ni-ikada, ni-ita nije bolelo, kae on. Pfuj! i to mi je doktor: doktor Ravnoselac, doktor-brzopletac. Bilo je Soki, dodue, punih jedanaest godina, najstarija me drugaricama, izgubila godinu dana kole zbog bolesti. Velika izvina. ovek, i bolest u oveku, to su dva oveka. Za boleljivu a bistru decu vai to isto. Otac Sokin se i sam trudio oko deteta, a molio je i domaeg lekara ne Ravnoselca da se trudi oko starmale i plahe devojice. A ve da e popa doi da potsee jezik, bila je koliko stara toliko uzaludna pretnja. Otac Sokin, gospodin-Vasa, bio je posednik najvee i najmodernije kolonije radnje i u mestu i u celoj okolini. Bio je prva tezga, kako je govorila palanka kad je htela da ga malo prizvrcne nadole, da ga spregne s gazda-Gavrom. Gospodin-Vasa, uvek birano odeven i obuven gospodin-Vasa, nije bio trgovac nego je bio direktor Kreditnog zavoda. Odavno tuberkulozan stariji gospodin, i bogat domain, on je svojom radnjom upravljao iz Kreditnog

132

zavoda, ili iz staklenog kontoara u dnu radnje, debelim staklima odeljenog od svega duanskoga. Inae, on je uvao i negovao svoj ivot, i ugaao svojoj dosta mlaoj ali vrlo simpatinoj i njemu bezmerno odanoj drugoj eni, gospa-Jelki. Kua gospodin-Vasina, upravo kua njegove prve ene, bila je neki spoj tvrdih magacina i vrlo prijatnog sanatoriuma. U prizemlju, samo poluga i katanac, a na spratu jedan od najprijatnijih, najprostranijih stanova cele okoline. Teka velika kapija, uvek zakljuana; pa, po vojvoanski, dubok ajnfart, prohladan i polumraan zbog dubine, gde stalno gori petrolejska lapma; pa onda opet kapija, ponajee i ona zakljuana, i tek onda ulazak u dvorite. U dvoritu, magaze kao red malih kua; sve vrlo isto, ali puno mirisa od razne kolonijalne robe, od suvog groa, badema i smokava, preko suve ribe, do one fine trave iz Indije koju Englezi meu u kolae, a Francuzi u jednu vrstu vina. Kod nas u avliji uvek je Boi i kristkindl kae Soka. Na spratu, iz dvorita, duom fronta i duom mnogo dueg krila kue, staklen hodnik avliski balkon prepun cvea i udobnih stolica za sedenje, dremanje, i leanje. Hodnik taj se cele zime greje dvema velikim blehanim peima. Na kraju tog hodnika vrlo moderna sprava kojom se voda iz bunara pumpa u stan. Radnja nema nikakve veze sa stanom, niti se u nju moe ui drukije do sa ulice. To, ta radnja, vrlo je prostran lokal, daleko dublji no iri, ali ipak prostran, pun prepun robe, na dva mesta s kantama za gaenje poara. Momci ne stanuju u kui; i propisno presvlae duansko i civilno. Samo ruaju, u zasebnoj trpezariji, i, pria se, vanredno su hranjeni, premda vina dobijaju samo etvrtkom i subotom. Kad se radnja u podne zatvori, momci dobro operu ruke, i ekaju da im sa sprata zazvone u klepetuu, i tek tada ulaze u trpezariju. Kontoar, u dnu radnje, pravi je mali saloni, s malom apotekom i sa finim bifeom. Oko pola jedan, navraa tu poee Kreditni zavod i dri se vrsta finansiske sednice. Radnja se ponovo otvara u pola tri asa. U to vreme, predvieno je, gospodin-Vasa spava, a gospaJelka, uvek u drugoj haljini, uva radnju, i pomalo sama sobom dri modnu reviju. ene, a bogami i ljudi, stanu tek na vrata radnje, privire, pa nastavljaju put. Naravno, gospa-Jelka ne izlazi uopte iz kontoara, a razgovara s najstarijim pomonikom kroz prozore. Petkom, znalo se, oblaila je gospa-Jelka kao plamen crvenu haljinu. Bila je crnomanjasta, i to joj je dobro stojalo bar se tako verovalo u palanci; te su u parku bivali pravi karnevali raznovrsnih crvenih haljina na vrlo raznoraznim crnomanjastim enama. Agnice ree jednoga petka Soka svojoj starijoj sestri kai mami da su u petak Hrista raspeli. Agnica, koja je maehu vrlo volela i u svemu se s njom slagala, naravno da nita nije kazala, i petak je ostao po starom obiaju. Gospa-Jelka sedi u crvenoj haljini i ita, momci zaviruju i dive se kako mogu, i ekaju as, zajedno s muterijama, kad e gospa-Jelka poi, gore, proi kroz celu radnju pred njom momak s kljuem da odmah otkljua kapiju i ona sa uline strane ue u kuu. Tri su stvorenja obletala gospa-Jelku sa istinskim simpatijama i sa istinskim potovanjem: njen mu; njena starija pastorka Agnica, mlada devojka za udaju, bledunjava, vitka i visoka na oca, utiva po nekoj vrlo prijatnoj uroenoj finoi; i prijatelj i pobratim gospodin-Vasin, i prijatelj iskren cele kue, Mia Bogdanovi, braca-Mia i ika-Mita. Mator neenja, vrsta privatnog bankara u varoici, imuan ovek, najotmeniji momak u palanci koji je jo uvek nade podgrevao, u jedan od ne mnogobrojnih, zapravo malobrojnih itelja varoice koji je video svet. Dodue, imala je ta varoica i drukijih, boljih obeleja. Sem isto palanakih jezika i isto palanakih isturenih prozora koji su po dnu imali staklenu plou tako da ni uza zid priljubljena maka ne bi mogla proi neopaena; sem toga dvoga, a

133

moda i jo desetak drugih stvari, palanica je bila u nekim pravcima i napredna, i moderna. Pogranina varo, mogla je i pravilnom i nepravilnom trgovinom da stie veliki novac; zatim, Austrija je mazila u mnogom pogledu tu pograninu, dosta odreeno srpsku varoicu, okrenutu tano prema Beogradu pa je tu bivalo evropskih umetnika sviraa i recitatora, bilo naroito guvernanti toliko, da se u as zvanine etnje, po zvaninoj aleji parka, vie govorilo francuski i nemaki nego srpski ili hrvatski. Jedan bogataki sin je ak, prvi u celoj okolini, tada, imao guvernera, Engleza, i izistinski govorio engleski, i umeo jo lepo i da slika, i tako dalje, moete zamisliti palanaku statistiku i palanaka klaenja nad takvom kuom... ali eto, uza sve to svetsko, svet taj nije iao dalje no do Bea, do profesoradiagnostika, a zatim, svi iz sitih vremena i u Austriji i u Vojvodini, skoro svi u Karlsbad i u Marijenbad, i tek neki putnik, krijui svoju diagnozu, i do Nemake, u Hauhajm, nesrenu banju, u kojoj e, od bolesti srca, umreti bie vam neverovatno uti, ali morate verovati, umree u Nauhajmu i lepa gospa-Jelka, naravno kad tome doe vreme. Za sada, svet je video i gledao, uglavnom, samo Mia Bogdanovi. isto obrijana lica, jo u ono vreme; beo, kao mlekom naliven; uvek ukusno odeven, dodue i lepa figura mukarca; uvek pun novaca i gotov da asti, da velikaki uzajmljuje i velikaki zaboravlja; ljubitelj irokih gestova malo i fame radi, ali i istinski i prirodno dobar ovek cela ga je varoica znala i volela, deca su trala za njim i vadila mu iz depova ono to je za nas, vukli su ga na sve strane mukarci i ene, jedva da je dva puta nedeljno ruao u svojoj kui. iveo je Mia Bogdanovi u svojoj, starinskoj ali lepoj kuici, malo vertepskog izgleda unutra: vazdan odeljenjia i stepeniica; no svugde udoban smetaj, i na sve strane vise ili ue razni predmeti iz Carigrada, Milana, Pariza, Londona. U kui su odravali red i dobru kujnu mu i ena, koji su znali Miu Bogdanovia jo kao maturanta realke, dakle opet dokaz da je ika-Mia bio dobar ovek. No, mada je domaina u njegovoj kui ekao ruak svaki dan, deavalo se da tu, bez njega, rua neko drutvance mladih ljudi, dok bi domain, proao pored svoje kue, nastavio dalje, do one svetlo oiene mesingane ruice koju je trebalo povui pa da se zatrese glavno zvono u ajnfortu gospodin-Vasinu. Eno, eno, bruji ika-Mita! skakala je na noge Soka da ona stri i otvori gostu kapiju. Dolazak istinski dragoga gosta na sprat i na ruak ispadao je pomalo kao neka uvebana scena u pozoritu. Gost, doteran kao uvek, ist, zakien cvetom, na jedna vrata. Na druga, pred njega, domaica. uti i mirie; die na fine ipke to joj cepte po grudima; od dijamanata na prstima i u uima sva blicuka re je male Soke, inae pozajmica nemakosrpska, uobiajena u celoj palanci; kosa joj strunim rukama pribodena tako da od lica pravi oval, a kratkovide pametne oi jednako primurkuju i smee se. Na trea vrata izlee Agnica, s koketnom keceljom udavae koja ui domazluk, s viticama oko glave (ni napudrovana, ni od frizera oeljana) sa ispruenim obema rukama prema gostu, koji bi Agnicu pokadto i poljubio. Nekako se sve troje srue ujedno, pozdravljaju se i ale, pretresu novosti u vezi s rukom, ali onda sedaju i prelaze na razgovor vrlo miran, daleko od palanakog stila, moe se slobodno rei: na razgovor kulturan. iveo je u toj lepoj, istoj, ukusno voenoj kui jedan neobian sklad, ak neka unutranja lepota. Agnica je ozbiljno uila svirati; gospa-Jelka je ozbiljno itala preporuenu dobru knjigu i stalno pretplaen L e t o p i s; gospodin-Vasa je ostajao na novinama, ali na najboljim naim i nemakim novinama, i s koriu pratio rubrike finansiske, pozorine, i higienske. U takvoj kui, s pravom brigom i dobrom voljom za svakoga, a tek za Soku, inilo se ponekad i nemoguno, ali, eto, naruavala je onaj sklad, pravila i videla nemile scene, ba

134

Soka, i uvek Soka. ika-Mia se sa devojicom naroito mnogo bavio, i pokuavao i reima i slikama i priama da je premami na cetinjske poglede na svet, da je prevede u neku detinjsku veselost, ali je slabo uspevao. U toj devojici naslee i ivot zamesili su jedan nesrean karakter. Gospa-Jelki je priroda dala malu ali pravu ozbiljnost, i jednu ne veliku ali pravu pamet. Otuda je dolazio i njen autoritet koji je oseala cela njihova kua i cela varoica. Otuda i osobit ton u kui u kojoj je ona bila domaica. Ona je govorila uglavnom opta mesta, ali uvek s naglaskom nekoga svoga iskustva, i teko je bilo protivreiti joj sa uspehom. Imala je pravi dar da imponuje palanci, i dar da bude maeha. Operisala je sa svojom pameu veto: ili je branila istinu; ili uspostavljala, posle svojih dunosti, svoje pravo; ili nalazila, sasvim neoekivano, kontakt s ljudima. Ovo poslednje je postizavala jednom retkom disciplinom uzdravanja: da se ni u kom pravcu ne okree sa iskljuivou; ili da svima strankama poneto zakine, i tako ih ujedini, smiri. Zakidala bi, u kritinom momentu, neto u pravu i svome muu, i pastorkama, i gospojama u varoi, i gospodi koja su joj se udvarala, i samoj sebi. Impovalo je kad ta lepa, koketna, vesela ena pone da trai istinu negde van okupljenih ljudi i ukrtenih miljenja, esto u jednoj poslovici, u nekom primeru iz istorije, ili iz knjige koju ba ita. Vazduh se odjedared proisti, gospodin-Vasa sija od ponosa, a Agnica se prosto valja po maminu argumentu. Naravno da je i braca-Mia imao tu svoj deo zadovoljstva, s pravom, jer se kulturni ivot te porodice mnogo od njega bogatio. Smetala je, ili, u svima domaima, skriveno pekla, uvek Soka. Zaudo, inteligentnija od svih njih, ta devojica nije oseala ni mo ni lepotu kulture koja je kao neki aneo velikih krila proletala i umila po toj palanakoj trgovakoj kui, od jutra do mraka, od dvorinih magaza do tavana, gde je gospodin-Vasa, u vrstim kutijama, uvao majune benkice i gaice svoje dece. Ne, i ne! Soka je bolje od anela ula gavrane. Uvreena i vreana neim sloenim boleljivost; mrtva majka; bolestan otac koga je oboavala; maeha, ne-mati i kad je dobra i kad je stroga; obe drugarice nevoljna deica Soka je bolje ula one pravinosti i istine koje ivot ne pria nego grake. Kad dete ima mo da oseti svoju egzistenciju, i da prema tome fiksira taku gledanja, tu nema ni molbi ni komande. Palanka bi ponekad jo pirnula u vatru: Nema dece iz drugog braka, inae inae: Sakloni i sauvaj! to je bila jedna od palanakih uzreica za svaku zamreniju priliku. Takozvani mutni dani zalazili su, naravno, i u kuu da kaemo slutljivo, kao Soka zalazili su i u kuu Sokine majke. Prvo: tuberkuloza gospodin-Vasina stalno je zabrinjavala; imao je on tekih asova i noi bolesnikih. Drugo: Soka. Mater svoju Soka je jedva pamtila, moda samo uobraavala da pamti to je pamtila, ali se kapriciozno dete, zagledano u svoju taku, s gorinom stalno okretalo grobu majinu. Oca je devojica volela vie no mnogo, i moda s najveom i neprekidnom, i uvek uznemirenom brigom za njegov ivot to je, dakako, muilo i oca i dete. im se gospodin-Vasa jae zakalje, Sokine se oi napune suzama. Kad istri pred njega u dvorite, i uzme mu ruku, stee je kao da je to samo sada i samo za dva, tri trenutka. U stepenitu, otac je digne u naruje, i miluje je, i oboje podrhtavaju i ute. Sokina jedina srea. Prekine sreu Soka: Pusti me, zaduvae se. Volela je dakle Soka oca s ljubomorom, i zato je bila puna nepoverenja prema svima u kui. Svi poosob su joj bili krivi to njenu majku niko ne pominje, niko na nju ne misli, pa ni on, otac njen. Koga da pita? Gra-gra. Kome da se ali? Gra-gra. Zato prota, kad doe za krsno nae ime, zato ne ita i

135

ime moje majke? Ama, dete, to nije prilika da se pominju mrtvi... ima kad se i to radi. Kad? gde? Ja hou da se ovde, u kui, proita njeno ime... Dobro je to nema u svakoj porodici po Soka. Ali u mnogim porodicama, s razlogom jasnim ili nejasnim, biva da poneko nosi u sebi odricanje, kao to bezmalo u svakom organizmu ima organ koji je primio naslednu ili razornu bolest. No, sve u svemu, kua je ipak prilino dobro smirivala Soku, ili bar dobro krila od palanke Sokine ispade i raspoloenja. Gospa-Jelka je imala takta, i ostajala pri oprobanom metodu ophoenja: izlaziti na susret sitnim i ostvarljivim eljama devojice; deliti s kunim lekarem stalnu brigu oko deteta, tim pre to je lekar obeavao da e sve to sa uzrevanjem devojice, s novim interesima, nestati samo od sebe; najzad, injorivati stav Sokin u glavnom problemu. Nije bilo lako gospa-Jelki. Nije bilo lako ni Soki. Bledo se smeei pita gospa-Jelka doktora: Kakav je ovde kod nas glavni vor, doktore?... Ja u umreti, Soka e mene preiveti, ona ima trideset dve godine manje nego ja, ali majka njena ne moe ustati ni danas, ni posle moje smrti? Vi ste pametna, ozbiljna ena, zato, evo vam, u nekoliko rei, odgovor m o j, odgovor, naravno, zato to ste se za odgovor meni obratili. Maeha je hazard svi zgodici i svi gubici su moguni. A Soka je nesreno dete, bolesno dete, dete sa fiksnom idejom, to mi lekari, i kod odraslih i kod dece smatramo tekim defektom. Soki nema pomoi dok priroda ne pomogne, ako pomogne i ona. Soka bi muila kuu i sa ivom svojom majkom. Soku, drugo nema, Soku treba voleti. Ne prima ljubav, doktore, sem od onoga od koga hoe! Svi smo takvi, gospoo, na toj taki, svi! Strano je to, doktore. Za Soku, onda, veliko bi dobro bilo da otac nju preivi. To je teka re. Ali moete imati pravo. Ja, lino, mislim da takve zakljuke ne treba praviti. Kako ono ree ta naa Sokica o mome kolegi: svi mi pravimo brzoplete zakljuke a esto ne znamo kojim se putem ide do tog zakljuka, a esto i nema puta do toga zakljuka. Ded da se vratim na neto vedrije: vidite li vi da e ta Soka postati lepotica prvog reda? Znate, ja se tako ee igram ale, i traim joj ljubavnu avanturu meu onim balavcima njenim kolegama u etvrtom razredu... meu kojima, da priznam, imam takoe dva zamrena sluaja. Neto i da preciziram. U estom Markovu razredu, jedan je sluaj sasvim zamren sluaj... No, da se rastanemo; i ako ja noas umrem, molim vas, zaboravite sve to smo danas priali... brzopleto priali, moda... Vrako dete, ta Soka... Palanku je mnogo zanimala onakva kua i onakva gospa-Jelka, naravno uglavnom na palanaki nain. Ile su beskrajne prie o njenim toaletama, o njenoj bisti, o njenom nakitu, njenoj srei, njenoj vetini i pameti. Mlade devojke su se rado zamiljale u njenoj sudbini i koi, pred njenim ormanom za haljine i rublje, u njenom stolu u crkvi, u njenoj bundi kad prolazi ulicom i svi joj se klanjaju. Drugi su se opet rado zamiljali kao pozvati na ruak kod gospodin-Vase. Deca su se igrala, i to redovno, gospodin-Vase i gospa-Jelke. Govorilo se, sve po utvrenom redu, i o ostalim lanovima porodice. Svi su hvalili sviranje Agniino hormajstor iz katolike crkve, njen uitelj klavira, ve ju je i prehvaljivao. Znalo se vazdan pria, za vas-dugi dan, o Soki: ili ne izlazi sa svojima, ili ide pet koraka ispred njih, sama. Bilo je rei i o Mii Bogdanoviu; ali se tu nita drugo nije moglo nego dovoditi oveka u vezu sa svima enama u kui. Da li se on, strogo uzevi, ne udvara Agnici? ili, kako nije ni do sada urio, da nee saekati Soku? Hoe, tako, ponekad, mator momak, kao vidra, da sie krv svima ribama koje naiu. A nikad ispravnijih odnosa, i nikad potenijeg oveka od Mie Bogdanovia! Ilustrovani njegovi asopisi obigravaju celu varo, i moe se kazati da mu se skoro nikada i ne vraaju, ali palanka zna da ih on tako

136

pozajmljuje kako bi mu mlade devojke lino nosile brojeve natrag. Depovi braca-Mie, kad se s puta vrati, puni su lekova i lekarskih uputstava, za gospodin-Vasu, ali palanka zna da su puni mirisa za gospa-Jelku i za Agnicu. Jezina mala Soka je ovo poslednje, depove ika-Miine, moda i nehotice branila. Pretstavljala ika-Miu pred drugaricama: Izvadi itav red flaica i kutija i iseaka iz novina. Ovo, ove pilule, ce-eo Pariz uzima, o-odlino popravlja apetit. I vrlo se prijatno uzima. A ovo, rekao mi je doktor, utie na zakreavanje o-odlino... Ali moj siromah tata jednako kalje, i grudi da bole, i jaue kad ga niko ne uje. Soka brie oi. Odmah brie oi i Jana. Koda, kao prava matorka, trese zabrinuto glavom. Ona uostalom skoro svako jutro pita Soku kako joj je otac, da li mu je bolje. Jedared, mala spletkara dodade i ovo: Bila jue kod mame gospojica Nata, i pitala za tvog tatu i za tebe. Je li, Soko, je l' i ona htela da se uda za tvog tatu kad je bio udovac? Htela je! I jo je htela i gospojica Saveta, i ona... ona gospa-Mara, i jo druge... Lorfe! Sve bi htele da budu maije... Agnica bi ih valjda sve i volela... Ja, ja.. Ali kako samo moe moj tata da nikada ne spominje moju mamu! Moje mame je i kua u kojoj sedimo... Nita za to ne mari gospa-Jelka... I kad tata kae, i ika-Mia kae da bi mene trebalo voditi u Be, zbog ovoga to se krivim u leima, o n a okree razgovor na drugo... Neka, nita mi ne treba, i bolje bi bilo da nisam ni iva... A ako se sasvim iskrivim, i budem grbava kao Nadica, onda u kazati tati sve, kazau da o n a voli i ika-Miu, i uitelja klavira, i velikog kalfu, jeste, voli ih, ja znam, ja vidim, a moj tata... i udari u pla, histerian. Drugarice ute, ne tee je, vide da Soka govori la i glupost. Deca se retko varaju; kao ni dvorske budale to se nisu. Besposlenost razvija tehniku, pa i dar zapaanja. Najgrevitije je plakala mala bundika kad je plakala od nemoi. I sada je grcala zbog nemoi; dobro je znala da nee ocu nita kazati, i da je otac s takvim razgovorom ne bi sluao ni minuta. Ta nemo, o kojoj drugaricama nije nikada govorila a drugarice odlino znale da postoji ona ju je najvie pekla. Oseala je mala bundika, od dana u dan se uveravala, da je ona skladna zajednica u njihovoj kui jaa od nje, svejedno to je ta kua bila kua njene matere. Niti je mogla ui u tu zajednicu, niti je mogla boriti se sa uspehom protiv nje; a imala je vraka devojica inteligencije da tu zajednicu vidi kao itav niz meusobnih dobrih odnosa, koji su svi nju draili, i jo, i pojedinano i u kombinacijama je mirno injorivali. Prestala bi da plae, odjedared, u najteem trenutku, kad bi jasno uvidela da je sa svojim osetljivim eljama, ili nepravednim optuivanjima, da je tu potpuno sama, bez oca, bez ikaMite, bez svojih drugarica. Otporan karakter, kao uvek, crpao je snagu iz svoje usamljenosti. Govorila bi tada Soka drugaricama: Idite! ostavite me!... Jedna aica nenoga detinjeg tela, a unutra bije srce kao maina. Ljubomorno i neprilagodljivo dete podlegalo je jaem i boljem, ali do kraja nije podleglo. Borben ivot, strastven ivot, uasna je sila. On mora biti ili spasen, ili ubijen. udno je, reklo bi se, da se takvo neto moe kazati o detetu. Moe, i mora, jer su deca ljudi. Pitamo se da li je tano utvrdio onaj veliki pisac: da politika postupa s ljudima kao sa stvarima; ali da ivot tako ini, to je stvarnost. Kocke, domine, kegle, lopte, vraarske karte i, gde je sukob, tamo ivot podrava suprotnosti, a gde je sklad, tamo razbija, rasturuje, drobi. Predigra ivota za groblja i grobljanske kronike... Mala Soka je isterala da se od svojih izdvoji, da na oigled svih svojih, jo ivih, legne u grob sa svojim drugaricama. A ona druga

137

strana, skladna sa skoro svima uslovima da ostane vezana u ivotu i u smrti, ona je bezduno razbijena uprkos svima naporima da se neka vernost, lepota i nenost spasu, pocepana, sa izvesnim ve i nasmeljivo uzaludnim i alosnim pojedinostima, pocepana. Najtia i najdiskretnija meu trima drugaricama bila je Jana, vrsta nezemaljskog deteta, vrlo plava, vrlo malokrvna, sva svilena, prozrana, kao meduza. Uitelj se tek naali: Vii, dete, gde si, da te ne zgazim. udna sudbina toga deteta bila je odista udna. Jana je trpela detinju tugu zbog nedae i nesree svoga oca; zapravo zbog utuenosti njegove, pa egoizma, pa ravnodunosti, pa proloma ljubavi kojima nevoljni ovek nije vie mogao da se raduje. Jana nije imala inteligenciju Sokinu, i nije jasno razabirala svoj sluaj, i zato je ivela u stalnoj neizvesnosti. Iz te neizvesnosti, kao i iz svake, dolazile su i nade i oekivanja. U sravnjenju sa svojim drugaricama, Jana je nosila jednu svetlu detinju melanholiju. Uvek se nadala boljem, jer je ponekad i bivalo bolje, makar samo u iluziji. Postala je Jana sujeverna; verovala u dobre i rave dane u nedelji; prebrojavala slova na firmama, i po naslovima u itanci. Bez matere, bez brata i sestre, Jana je ivela u kuici mirnoj kao zavod za gluvoneme, sa sluavkom Anom i sa svojim neobinim roditeljem. Jovan Mimi je bio ovek kolovan, ak i darovit, vrlo marljiv, vrlo ozbiljan, ali ovek koji nije imao sree u karijeri: zaledio se na sve istom mestu inovnika u armiji austriske birokratije, na sve istom mestu srednjeg inovninog ranga sa skromnom titulom i sa skromnom platom. Javljao se vie puta na konkurse za bolja mesta, bio zasluan da ih dobije, ali je uvek promaao, i nekoliko puta protiv daleko slabijih kandidata od sebe. Zato to su neki konkurenti bivali doista bolji, a drugi gori, ali bolje sree no on, izveo je Mimi gorak zakljuak: da je on gori od svih i svakoga. I ponavljao je to i pred sluavkom, i pred detetom, i uneo tako u svoju kuicu atmosferu potitenosti i straha, a u sebi, reklo bi se, krenuo kompleks inferiornosti. Neko od prijatelja uzeo je jedared preda se Mimia, i vrlo ozbiljno mu razlagao kuda moe takav stav da odvede njega samoga, a takvo vaspitanje njegovu devojicu. Mimi je bez protestvovanja sluao ta mu prijatelj govori; i smislio da zavri razgovor ovim reima: Takvo moje dranje, ini mi se jedini put da naem konanu rezignaciju i totalnu rezignaciju, i da se smirim, i da vie nita ne traim i ne ekam. Ama, ovee! Bilo je da su oveka osudili na smrt, i ve je pred puanim cevima stojao, pa spasen; poslat u Sibir, pa onda pao u jau epilepsiju no ranije; pa uvek sramno siromaan i duan ali, uprkos svemu... Ostavi ti Dostojevskoga! to je bio veliki ovek, jedan od najveih svoga doba, i koji jo ima da raste... a ja sam proseno prosean, proseno spreman i vredan ovek, ako sam i to. Tamo, i sudbina i ludost i nepravda stavie prst na elo i razmislie, i bi udo. A ja da sam bio osuen na smrt, mene bi ubili kao maku... Ne zna ti, prijatelju moj, kakve su to muke, i nedao-bog da sazna. U sebi osea, i tano zna, da radi i napreduje, a u drutvu se ne mie s mesta na kojem si poeo... Da, dugo se ovek nada: ponekad se prevarim, i mislim, eto sad je tu! ili u napredovati kao i drugi ljudi, ili e doi eljena konana rezignacija da me spase; jedno ili drugo, Posle vidim da je jedno i drugo daleko; ne mogu da se smirim, hou da poludim, ako ve nisam... Palanka je neko vreme alila Mimia, ak glasno traila pravdu, iako su u pitanju bile austriske vlasti. Ali kad je sve to bilo uzalud, a palanka ima da palani, poelo se u jedan mah. i odnegde, govoriti: da Mimi moda ba i nije ni tako pametan i spreman, ni vredan kao to se misli. Mimi je na to odgovorio prezirom ljudi, za neko vreme, pa se onda pitao da li to moda jeste tano, i postepeno sasvim zanemeo. amunja, bei od ljudi, a stav uzima

138

prema onima koji nisu ba nita krivi, koji su bespomoni, ali od kojih on ne moe da utekne, i koji od njega ne mogu da bee. Sa Anom je govorio samo o stvarima domazluka, i to mumlajui i pogleda uperena u patos. Jana ga je jednom zapitala, isto po spoljanjoj pojavi njegova dranja: Da li tebe, tata, oi bole, kad uvek muri i gleda u zemlju? Ne bole me oi, nego se stidim pred svakim ivim stvorom... to me odmra? Ako sad ne razume, razumee kasnije kakav je bio ivot tvoga oca. Uzbuenim glasom je aptao: Ja sam, zna, kao pljuvaka: gde je pala, tu ostaje; svako je obilazi, i metla je obilazi. I ostavio je malu nemilosrdno ne pitajui, ne marei, kako je njoj. Pa bi onda tamo u primraku vrlo uskoga hodniia stao, uhvatio se za glavu. ta ja to radim? I ta bi trebao da radim?... Nije teko znati. Da vie mislim o ivotu svoga deteta, koje nastaje da ivi, a manje o svom linom ivotu. Kad si stvorio drugo bie, i kad je ono od tebe mlae bar za trideset godina, ti, natrag! mladost, u svima pravima, napred!!... Da, ali ja nisam Dostojevski, nisam ni onaj njegov ispod patosa, iako jednako gledam u patos... Treba rezignirati, smiriti se... Tu su knjige, stari moji prijatelji, radost moja do kraja ivota. Poeo je, naravno, naopake: da izbegava Janu, da ga ne bi oslovljavala; i sve je vie itao. itao s tim da kad ita niko ga ne sme nita pitati niti to od njega traiti. Postepeno, navikao se toliko na taj ivot duha i mate da je postao pravi manijak knjige. itanje ga je prebacilo na sasvim drugu obalu egzistencije: u sferu sve novih interesa i znanja: smekalo mu lini ivot znatno; ali ga je skoro potpuno, skoro sebino odvojilo od deteta. Lekar, onaj isti deji lekar u varoici koji je imao vrlo veliko i pravo iskustvo, jer je bio lekar-ovek, lekar-dobar ovek, govorio je nekom zajednikom prijatelju: Mimiu bi trebalo pomoi. Sino, naem ga, sedi pored detinje postelje mala ima krajnike i ita. Danas u podne, sedi pored Janine postelje, i ita. Ja razumem da ovek ima, sem tela, i oblast duha i oblast emocija; ali se udim to pametni Mimi ne zna da to isto imaju i deca... Moje bi bilo da mu to i kaem; ali ko moe verovati u drugi pravac oveka s kojim je knjiga uinila to s njim... Prvi put u ivotu vidim na praksi da je knjiga i opasna stvar. S druge strane, sistematsko i neumorno itanje uinilo je da je vrednost i inae intelektualnog Mimia, znatno jo porasla. Opazili su to prvo ljudi koji su s njim bili svakodnevno na poslu; pa onda i drugi; pa se glas proneo, i palanka je sada poela da opet nabolje okree miljenje o svom neobinom sugraaninu. U Mimiu se zbog svega toga ponovo ispravilo pridavljeno astoljublje, ujedno i neka neurastenina uzmenirenost: da sad ili nikad treba nekuda juriati. Prvom prilikom, uskoro, javio se na konkurs. Cela palanka je bila uzbuena, to jest, srpsko stanovnitvo palanke. Protivnik je bio samo jedan, i loiji od Mimia. Protivnik je proao, Mimi pao. I mlai ovek, i daleko loije spreme, Srbin i on, ali kandidat one druge grupe palanakih honoraciora. Isterasmo dva glasa vie! trljaju ruke pobednici. Nije bilo lako: dr, dr, morali smo tamo u pivari progurati jo jednog kandidata. To je otvoren skandal! grmeo je doktor, deji lekar. Napisao je u lokalnom listu lanak pun osude za patologiju javnog miljenja po palankama, i pun pohvala za Mimievu spremu, inteligenciju, marljivost, skromnost; ali, sutradan su novine imale sve broj, a palanka bila zadovoljna to je ona iva i zdrava, iako ju je doktor Milutin zakaio. U Mimiu se sad sasvim jednostrano razbolelo ono emotivno: ispunio se nekim opakim prezrenjem za sve, a u kui je postao nem i gluv tiranin, ali tiranin.

139

Mesec dana je potrajalo u kui strano stanje. Jednoga dana, zbog slabo ocenjena kolskog zadatka, Mimi je viknuo na devojicu prosto u jarosti. Pla Janin je bio tako potresan, da se otac trgao, i, htevi valjda da popravi, jo pokvario: Ko ti je otac, dobro je to si i takva. To je ujedno bio trenutak da Mimi pree granicu svoga oinskog problema, pokua bar da okrene lea linom svom ivotu. Nova praksa kao da mu je godila. Stane pored erice, miluje je po glavi i pone da joj pria. Sve tako stojei pria ponekad vrlo dugo, i lepe od lepega, o deci i raznim kolama, o ljudima i zemljama negde daleko, i, to je Janu uvek mnogo zanimalo, o moru, i mesecu, o plimi, o koljkama zatvorenim koje odjedared ponu da idu. Pa pripoveda zauti, pa se smrkne, a Jana onda zna da je vreme da ide, i ode; srena to je bilo ono to je bilo. To blagorodno dete nikada se drugaricama nije alilo optuujui nekoga ili neto direktno. Kad ju je jednom Soka iz svojih uvek jasnih nasluivanja zapitala: A da li tebe tvoj tata voli? odgovorila je Jana sa finim izbegavanjem, ali ipak poteno prema svom iskustvu i sudu. Moj tata ne voli mene da vidi svaki dan, jer ima mnogo posla i mnogo da ita, ali u neku subotu... subota je, zna, moj najsreniji dan za sve, on meni pria, pria, ne znam kako da ti kaem, pria mi jo lepe nego i na gospodin. I devojica sva blista, srena to ima i takvog oca i takvog uitelja. Soka, nekuda zagledana, sklanja Jani kosu s ela. Na gospodin, uitelj Leskovac, i deji lekar doktor-Milutin Jovanovi, bili su dve svetlosti palanke, dva fara. Doktor-Milutin, dete bogatih roditelja, lepo kolovan, lepo vaspitan, iveo je u jednoj od najlepih kua u varoi; sam ju je dao zidati, sa dosta odeljenja, jer niti on niti njegova ena nisu imali vrsto zdravlje, a dece je bilo podosta, sve jedno drugom do uva. Doktor je, sem drugoga, vrlo lepo svirao u klavir. (Obratite panju u istoriji medicine na lekare koji su bili oduevljeni muziari.) Uitelj Leskovac, vrlo visok, krupan i zdrav ovek, stanovao je na prvom spratu izuzetno stare, ne njegove kue; majuni pod streju utekli prozorii; stepenice, zapravo lestvice. Ta dva oveka imali su ne samo darove, nego prave vokacije da budu deji prijatelji, deji voi, deji izbavioci. Davno su mrtvi obojica, i svi mi, njihovi aci i pacienti, davno smo mrtvi takoe, ali ta dva oveka kao da su se izdrobila u svoje savremenike, i od toga traje u generacijama neka plemenitost, neka blagorodnost. Nije lako decu razumeti, i zato nije lako decu ni voditi. Ali nije lako odrasliju decu ni voleti, stalno i predano, i uprkos svemu. Obesna deca su nepodnoljiva; nesrena deca su nerazumljiva; bolesna deca su jedan od najstranijih znakova pitanja svemu ljudstvu. Ne zna se ni izbliza ta sve trpe deca i najnenijeg uzrasta. Nema ivitne komplikacije u kui, ili u mestu stanovanja, koja ne bi dohvatila decu sa odraslima zajedno i, u posledicama, bila moda i gora i za decu nego za odrasle. Zaljubljen otac, kao gospodarGavra; zaitan otac, kao Mimi; savrena maehinska tehnika kao ona u gospa-Jelke to su ozbiljni zadaci za decu. To moe da ima snagu i opasnost kao ona koja dolazi od kajia na transformatoru. Uitelj i doktor, vokacijom odreeni za ljubav prema deci, znali su da su to, i uzajamno su se pomagali, i vrlo voleli. Uitelj je govorio: Kad vidim Milutina kako sa onom svojom kutijom, kako on, samo on uri bolesnom detetu, zaplakao bih. A boleljiv doktorMilutin, koji se uvek alio, rekao bi: Ovaj na Marko, to je pravo zlatno ostrvo u ovoj naoj bari. Zvanino, uitelj Leskovac je drao etvrti razred, ali dobrovoljno je drao, u jednoj prostoriji, od njega samoga izmiljeni peti i esti razred, narodne kole, gde je bilo malo uenika i, u ono doba, iskljuivo muka deca. To je bila vrsta ne samo produene, nego i slobodne kole. Plan je pravio uitelj sam, i postizavao vanredne uspehe. Bio je to ovek, da kaemo jo jedared, visok, krupan, malo tetak, i neobino velike glave. Njegovo elo, obrazi, i

140

crna gusta brada, to je bio itav peiza. Imao je strunog znanja daleko vie no to je morao da ima. Uvek veselo: kad ak ne zna lekciju, on se slatko smeje, rasmeje svu decu, i malom lenjivcu je gore no da su ga izbili zbog nerada. Voleo je uitelj Leskovac da se raduje, on, i da se raduju drugi ljudi; i dokle god je igda mogao, verovao je u sreu ljudi. Uvee, izae da proeta, i kao u razredu od klupe do klupe, zastaje od kue do kue, viri kroz kapijice, ili preko ograda, ili kroz prozore, i trai lepo i prijatno, i zamilja da su neminovno sreni ljudi ti koji su tamo ostavili tanjir lepih jabuka na stolu; zadenuli za ikonu bosilak; ili se smeju u dvoritu, a zaboravili da u sobi ugase sveu, pa im on previe preko ograde koliko staje to palanako osvetljenje. aci su bili eljni svoga uitelja svakoga dana. Prepriavali su kod kue njegove opise; njegova tumaenja raznih pojava u prirodi i meu ljudima; tvrdili da im, ako samo paze u koli, ne trebaju skoro nikakve knjige; pretstavljali, s ljubavlju i nestalukom, kako kroz ono prozore viri samo osmejak i brada Gospodinova. Skoro ceo razred, sem Jane, lepo je crtao, jer je uitelj prosto uda izvodio s nekoliko linija. Zec! vrite deca. Pas skoio na stolicu, hoe da dohvati jelo u tanjiru na stolu! vrite jo jae. Izmamljivao je uitelj Leskovac darove deije u sasvim nenom njihovu uzrastu; imao dobre pevae, crtae, deklamatore, raundije, pitaliare. Ovi poslednji, ako su pametno i dosetljivo izmiljali pitalice, bili su birani, kao pobogu u francuskim kolama, u akademiju, ali to tek od petog razreda. Deca biraju, uitelj samo potvrdi akademca. Jedna od najboljih uenika, najbolji pitaliar i akademac, bio je, u estom razredu, Mija Frui. Deko je zbog nezgodnih porodinih prilika zakasnio malo sa kolom, i imao punih trinaest godina, uao bio ve prilino i u etrnaestu. Uitelj ga je, naravno opet dobrovoljno, spremao za privatne ispite iz prvog i drugog razreda realke. Mija je bio sin Marije, udovice u taj mah, i pokojnog, vazda napitog a kao hleb dobrog kantardije na itnoj pijaci, ujedno i tutora pri jednoj od srpskih crkava Arse Fruia. Umro je Arsa daleko pre vremena, ali neoekivano blaeno, na nekoj manastirskoj slavi, na bdeniju, u sveanom pojanju i velikom metanisanju. Bacio se bio i on na pod crkve, i nije vie ustao. Umro u crkvi, ko stari patrijarsi govorili su ljudi. Oprostio mu Bog pie za dobrotu njegovu. Posle Arsine smrti, Marija, s troje dece, poe govoriti to je onda bilo novo da je proleterka, koja nema nita do svoju radnu snagu, i upisa se, prva od ena, u neku zajednicu radnika. iva, lepukasta, vredna, nalazila je i posla i prijatelja. Ali je mnogo naputala kuu i decu. Uvek je teko bilo, i ostalo, sloiti domazluk i posao van kue, a u ono vreme pogotovo. Preko dana rad, uvee, poee, neki dogovori ili razgovori, i, naravno, po mukom izboru, uvek u pivari, ili u bircuzu ak tamo na vaaritu. To je za ono vreme bilo i dosta novo, i smelo, i opasno, i smeno. Marija poela kod nas emancipaciju ena. Marija pacira, a deca kako znaju. Mu joj bio inovnik, pisao kvite, a ona, svakojakovika, ko zna kuda tumara i ta radi. Toliko iza lea, a u lice je bilo i gore. Palanka je, to bi se dananjim renikom reklo, veiti agresor. Deca Marijina, ostavljena po itave dane sama sebi, udarie takoe u neko proleterstvo, no bez ikakve organizacije, a esto i sasvim bez potrebe. Dve erke, jedna mlaa, jedna starija od Mije, poele sluati, i uvek, mesto da uzmu kola ili jabuku, traile novac. Mija, kako je bio bistar i pouliv, ta sve nije radio. Iao redovno u kolu; tilerisao; prao ae u nekoj kavanici; upao travu u porti i hranio popinu ivinu, iao u ribu sa alasima. Uitelj due vremena nije za to znao; a kad je saznao, zvao je Miju svojoj kui, i s njime razgovarao i ovako i onako, i naposletku ostavio da bude: ili-ili. Mija je posluao, izabrao da se okane svega sem kole. Majka njegova se potpuno slagala sa uiteljem. Ali Mija se navikao na drutvo starijih, i traio je takvo drutvo i dalje, no sada ne

141

uz rad, nego samo uz priu, uz dokolicu. Dobra je strana bila u tome to je Mija uvek uio od starijih, bilo na radu, bilo u razgovorima, koje je on sam birao: ili da su korisni, ili da su korisno zanimljivi. Uitelj se iz dana u dan iznenaivao kako deko svoje lekcije razrauje, i to sve od svoga unosi u njih. Kad je lekcija bila o ribama, Mija je o ribama, o ivotu riba, o opasnostima u kojima ribe ive, o lovu riba, umeo kazati to uitelj nije znao. Rava strana Mijine navike da starije drutvo pretpostavlja svojim drugovima, bila je u tome to ti, stariji ljudi, i prosti i neprosti, uivaju da deka ili mladia kvare, kako se to kae, a trebalo bi da se jo otrijom reju kae. Kad deko pocrveni i zbuni se, ori se smej matorih. Iskuenja se stepenuju, dok deko vie ne crveni, posle ega matori opet udaraju u smej, samo uvek drugim i drugim smejom. No, u koli, Mija sve bolji i bolji. Sprema uitelju to treba u mlaim razredima, i uitelj ga, u ali, zove svojim asistentom. Nova ast ve ranijem akademcu. Nekako je odjedared izbila kod Mije potreba da se doteruje, da se kicoi, sasvim tua potreba svoj ostaloj deci koja su jo ivela za igru i juriju. Isplakao je Mija kod matere sasvim dugake pantalone, ne samo preko kolena sputene. To je, u osnovnoj koli, bilo smeno. Uitelj je protestvovao; prvi put bez uspeha. Kaputi Mijin raskopan, polu-muka koulja, ponekad i vrsta kravate. I to je najvanije: tvrde, dobro utirkane manete. Marija ga je i ukala zbog toga, ali mu je i inila po volji. Te manete, to je bilo najsmenije na njemu od svega, ali on ih je tako ozbiljno nosio da je najzad smej sasvim izostao. Opazilo se, dalje, da Mija, ako ne ba neguje, ali uva ruke: prsti mu nisu, kako je ranije bilo, umrljani mastilima raznih ili svih boja. Kosa, ve i odranije, paljivo oeljana, eir malo navuen na oi, krupne, svetle, ponekad malo suzne oi. Jednoga dana, popravljajui na globusu izlizana slova, on se potui uitelju da mu jedno uvo jednako uje um, i da ga pomalo boli glava, as tu, as tu. Uitelj odmah sutradan s njim kod doktora-Milutina. Kako da ti kaem saoptavao je doktor uitelju kad su ostali sami deko je za sada zdrav, uglavnom, ali moda ne valja to je otac njegov zaboravio u njemu flau rakije. Mnogo vazduha, telesno vebanje, i, kasnije, vrlo umerena hrana, i, dakako, vie no umereno, ili nikako, pie alkohola. Na to poslednje treba naroito paziti, jer kako sam uo od ene Marija radi kod nas ponekad ona, Marija, ima o piu, kako za sebe tako i za svoju decu, sasvim suprotno miljenje od ovoga moga... Deko je dobar, vrlo dobar, nadam se da e sluati mene i tebe bolje no majku, i da emo ga dobro uputiti... Pametan je nekako i suvie, pravo da ti kaem, nekako mator... Ti moda i ne zna: on je dolazio kod mene zbog udnog nekog povraanja; a jedared sam ga naao bezmalo u nesvesti. Ne pie, nego ivani poremeaj. Suvie rano; moramo ga uvati. Inae, zna, mogao bi da se ponovi onaj poei sluaj u lekarskoj praksi, da otac umre u crkvi, a sin tamo gde je otac trebao da umre. Mija je oduvek rado etkao po razredima, a sada naroito po etvrtom. Imao je dodue svaki as posla: da spremi slike, modele, globus, neke spravice za proste opite iz fizike. Ne moe se kazati da je s trima drugaricama razgovarao vie no sa ostalim acima, ali se moe kazati da se akademcu i asistentu popela slava u glavu, i da je najvie voleo da na tu svoju slavu potsea devojice. Stane pred prvu ensku skamiju tri vrlo kratkovide devojice ali, pravo rei, govori drugoj skamiji. Ili stane ispred prolaza izmeu skamija, namesti manete, i eka da se skupi drutvo oko njega. A kad se skupi, postavlja pitanja iz lekcije,

142

gleda zadatke, kazuje imena ivotinja na slikama, oda poneku tajnu Gospodinovu u vezi sa izletom u okolinu, ili i podalje, brodom po Dunavu. Soka je ponekad postajala tako iva u razgovoru s Mijom da su je drugarice trzale za kecelju; a Mija bi opet postajao najpaljiviji kad Jana, stidljivo, prui svoj veito slab crte. Znalo se da Mija brine stalnu brigu o njenim crteima. Nekada popravi, nekada neto docrta, nekad uzme Janinu ruku i vodi je. Smej se orio kad je jednom, crtajui na taj nain razbacanu slamu, Mija povitlavao i hvatao Janinu ruku kao maak mia, a slama se meutim divno nacrtala. U tom bi zazvonilo zvonce. Deca ure na svoja mesta, u stavu su ekanja da uitelj ue; a Mija jo ne polazi u svoj razred. Uitelj uao, malo upitno pogledao gosta u nevreme, ali gost stoji. I bilo je nekako i smeno i malo neprijatno kad uitelj dohvati Miju blago za ramena i prevede ga preko praga. Zato je Mija ostao u tuem razredu posle zvona, niko nije znao, pa verovatno ni on sam. Kad deko poinje, ili misli da poinje prelaziti u odraslost, on se uasno zbunjuje u manirima. Uitelj je to, naravno, znao, i on je svoga junaia dobro razumeo, i ljubazno ga ispratio rekavi mu: Do vienja, Bato. Kao u svima etvrtim, u petim i estim razredima, i ovde je bilo vrebanja, slutnji, zapisa na skamijama, ceduljica u depovima kaputa, dobacivanja nekih rei iz guve kad se ne moe uhvatiti ko je dobaciva. Bilo je u hodniku koketerije, bilo deakih galanterija, bilo malih trka dvojice oko jedne devojice, bilo vitekih zapleta izmeu prijatelja: ko je jai, ko je hrabriji, ko nije nikada izneverio druga, i ko jeste. Jani su mukarii esto nudili alvu. Koda je ve dva puta izbrisala na njihovoj skamiji zapis: Soka voli Miju, a Mija voli Janu. Soka je opet nala cedulju u depu svoga kaputia: Koda se nikada nee udati, ali e se njen nos oeniti. Koda ni Soka nisu nita odale. I tu ih je njihov uitelj uio kako se treba drati prema nitacima koji poruuju poruke, a ne smeju da ih potpiu; niti da sasluaju, niti da prime odgovor. Rano poinje i ta gadost u oveku. Uitelj je za vreme odmora uao u peti razred, i na oigled nekoliko deaka mirno izbrisao s table njemu lino upuenu vrlo bezobraznu poruku, zapravo pitanje. Mnogo je znao i umeo taj mirni, odlini uitelj. Sreta on po palanci ne jednoga od svojih nekadanjih aka koji bi propao u zemlju od stida da mu se spomene ta je nekada arao po klupama. A sreta ne jednoga koji i dalje ara anonimna pisma, i ne crveni. ara sam sebi po glavi gad i ne crveni. Iako ak Leskovev, potezao je on, taj, za tue zvono tamo naroito gde slukinja ima da leti sa sprata dole. A kasnije, bezduno izbio deka koji je na njegovim vratima zvonio uzalud. A kasnije, ko zna, moda e poginuti na ulici kao demonstrant za bolji ivot slukinja. Uitelj Leskovac je sve to znao, i brisao s table utei; i jednako presretao i one to crvene, i one to ne crvene. Od blata je ovek nainjen, moj doktore! Ima decu, imam decu. Znamo. Ne ruite deco klupe, to je kraa. Ispiite to hoete na tabli. Ko prvi vidi, neka izbrie i uti. Jednoga je dana doao Mija u kolu, pa i u etvrti razred, bez maneta; ist i uljudan nekako kao pitomac iz sirotinjskog dejeg zavoda. Lepo je izgledao: uredan, pametan, miran. Deca se odmah okupila oko njega. Izvadio je iz depa kesicu bonbona i dao im da se redom slue dok sve ne pojedu. A ti? Ja neu. Otkuda ti to? Majka mi je dala kad se pre deset dana preudala. uvao sam ast za vas. S potpunim taktom deca se bez ijednog pitanja razioe.

143

Mija, s trima drugaricama, sa ekspertima, posedae po sanduku na kojem je stojao uiteljev sto. Udala se za nadzornika strae i apsana. u Policiji. Preselili smo se sad u dravnu kuu, i mnogo je tu lepe nego tamo gde smo do sada stanovali... A on je mnogo strog: oduzeo mi je slike, i knjige, i druge stvari... Uzeo je i moju kutiju sa farbicama i raznobrojnim olovkama, to mi je lane, za Novu godinu, dao Gospodin. Kae: to su gospodska posla; ne tegli se preko gubera. Jesi razumeo? Razumeo sam rek'o sam mu. Posle me je ostavio, malo posle mi dao lep noi; a majka mi je vratila kutiju sa farbicama. Mija ustade, pa opet sede. A sino kae: Kad svri esti razred, odmah u neku radnju. Lepo pie, utiv si, vredan, pa e da te vidi Bog. Za godinu dana e i platu imati... A momci u kasarni kau da je teta za mene da napustim kolu. On ne zna da me Gospodin sprema za realku, a majka moja zna, i uti... Kako e sve to ispasti? Nadam se da me Gospodin nee zaboraviti... A oni momci u kasarni, ne umem ni da kaem kako su dobri, ale se sa mnom, ponekad se i igraju, kao da su deca, a ponekad razgovaraju preda mnom kao da sam ja ve ovek. Pokazuju mi oruje, priaju o skitnicama i o lopovima i o vercerima i pijonima... tue se da je policiska sluba teka, da je njima esto glava u torbi. I zato, kau, moraju pomalo i piti... Kaplar Radovan pria mi, kae, Pre tvog ouva, dvojica su nam stareina poginuli. Jednoga je zaklao pijan apsenik, nisu ga dobro pretresli, imao je no... A ni do dananjega dana niko ne zna ko je iz puke ubio onog drugog, dok je obilazio patrole. Dum-dum, i gotovo, ode mlad ovek pod zemlju... Devojice gutaju rei. uju neto sasvim novo. Mija raste u njihovim oima; nekako im je sasvim sasvim drukiji. U isti mah zapitae i Koda i Soka: A da li ti vidi i one to su zatvoreni? A da li ima i enskih u zatvoru? Jana trepti: Nemoj o tome da pria, Mijo... Ja se bojim. Kad se boji, nemoj sluati! preseca Soka. Mija, pun iskustva, ve dalje pria: Prozori na apsanama su kod nas sasvim niski, i gledaju pravo u avliju, gde svi prolaze. To je, treba da znate, samo policiski aps; a tamo dalje, u Sudu, tamo je drugo, tamo su tamnice. Kod nas, kroz gvozdene ipke na prozoriima, sve mogu da vidim. Neki apsenici ceo dan nisu u apsu, rade po zgradi, a ve su i moju majku sluali, i tako je kao da i nisu nita krivi. Moda i nisu. Oni i pevaju. Ja sad ve znam: koji pevaju, ti nisu mnogo krivi, i sutradan su ve i puteni. Zato su ih onda zatvarali? pita Soka. Zato to su skitnice, nemaju kue, idu u krmu, opiju se, tuku se. Pa ih posle apse, pa proteraju, pa opet u aps, pa sele nekuda dalje, nemaju svoje drutvo. I ja bih volela da sam skitnica barjai Soka obema rukama. Ti si gospojica, Soko tumai Mija ali da zna da meu skitnicama ima i enskih, ena i devojaka, kae Radovan. Muki su zatvoreni jo i zato to kradu i vercuju, a ene uvek samo zato to skitaju... Uh, kako su pocepane te ene, i prljave, i runo govore! I meni je jedna doviknula neto runo, ali je dola straa i grdila je. A ona se smeje, i... ostavi!... uo sam od straara da i tuku one apsenike koji su opasni, ili prete. Pre nekoliko dana neko je jaukao, i ja nisam posle mogao da spavam dugo, sve se to ulo kod nas... mi smo sasvim blizu akana... Pre smo stanovali vrata do vrata sa baba-Jokom i njenim malim unucima, a sad prozor do prozora sa apsenicima. Mija se matoro zasmeja. Kako se to odjedared promeni, kao da nas je koava prebacila gde nikad nismo bili... A da li nosi apsenicima ponekad da neto pojedu? pita Jana. Nosim, dabogme da nosim, i hleba, i sira, i ta imam, samo moram da se uvam da me niko ne vidi. Ne sme se sa apsenicima razgovarati. Ali ja razgovaram. Pre neki dan su uhvatili na vaaritu ludaka. Ceo dan je traio perja da metne u duvankesu. Posle su ga odveli u ludnicu. A ima sad jedan to je ubio enu, lanci mu na rukama, i sam je zatvoren, i sutra e ga prevesti u Sud. Tamo je tamnica, je li? Kako je u tamnici, Mijo? pita Jana, i sva drhe.

144

Ne znam. Pitao sam i ja Radovana. A on kae: Ne pitaj, i prekrsti se. Jana se krsti; svi se smeju, ali neno. Otseli se Mijo, to pre, molim te; i nemoj da slua ta u kasarni govore; i nemoj da ide kod tih u kasarni, nemoj, molim te! Niko se vie Jani ne smeje. Deca osetila, na svoj nain, nepogrean, kako je veliki prostor gde ivot ne valja. Uhvatile se, kao obino, ispod ruke, i stegnule se u klupe devojice. Deca. Kako se samrtno uplae od prie, od pseta, od mia, a ta sve moraju da trpe i da pretrpe. Svanuo jednoga jutra jedan retko neprijatan, nikada dotle zapamen dan, za uitelja Leskovca. Miji je na odmoru pozlilo, povraao je, i osetila se rakija. Tog istog jutra Koda nije dola u kolu; poruili su njeni po deci iz susedstva da su u Kodu zabolele oi. Setio se tada uitelj, a i deca, kako Koda ve poodavno udno krivi hartiju pri pisanju, i brka tampane redove. Soka je odmah znala, tano, i primer: u ika Jovinoj pesmici, dva puta je Koda za drugi stih vezala etvrti, i ispao je lud nesmisao. Soka je tano ponovila taj nesmisao, i slatko se nasmejala. Ne smej se, Soko, sad kad zna ono to onda nisi znala kae uitelj. Soka poe da plae. Uitelj se tada seti da je ona toga dana uplakana ve dola u kolu. Taman si se ti malo razveselila, a ja te uvredio... Hajde, nita nije bilo... Ali ti si ve jutros bila tuna; hoe li da kae, zato? Soka uti. uti uitelj je dobro razlikovao Sokina utanja tvrdoglavo uti. Uitelj je samo pomilova po glavi, prestade dalje da o plakanju govori. Soka se na to jo jedared zagrcnu, ali kao da se odjednom neega neprijasnog setila, namrti se i uzdahnu duboko. A bilo je u stvari to da je sino napravila maehi ve drugu scenu toga dana, a otac, ljut, dohvatio ju je, i, to nikada, ali nikada, unuo je. Devojica na to histerino vrisnu, i baci ocu u oi, ljuto i drsko, pitanje: Ko te je nauio da tue dete, roeno dete, a nikada nisi ni kera udario! i izleti iz sobe. Uvek bi na vrhuncu scene beala: zavretak scene je uvek bio njen poraz, i to je znala. Gospa-Jelka, prisebna kao obino, prosto nije primila ni tu scenu. Izala je za Sokom, i posle desetak minuta je nagovorila, ili namolila, da odmah ide i ocu se izvini. to pre, Soko. Ti si pametno dete i zna da si oca uvredila, i da on to nije zasluio. Ima oca kakav se retko ima... uvaj ga, Soko, i voli ga. Pomirili su se brzo, i nekako svi troje, to je opet ljutilo Soku. Ali dobro je spavala posle bure, i tek sutradan se opet setila amara, i oseala da je ceo dogaaj pee. No i to je nestalo kad je ula da otac toga jutra opet ima temperaturu. Putem u kolu guila se od plaa, i tako stigla i u razred. Istoga jutra, Jana nije donela ni propis ni crtanku, i nije znala lekciju, i ovo poslednje je bilo takvo udo da uitelj umalo sam nije propao u zemlju od stida. Posle, to posle je jedna filosofski analitika pojava vremena posle, kako to ve biva. sve se smirilo; a to se nije smirilo, to se zatrpalo svakidanjim i uobiajenim. Takav je uvek ritam nevolje, zla, bolesti. Kad zaponu, udare po pravilu vrlo energino, da bi bilo potpuno jasno da su tu, i da je moda najgore poelo. Zatim, sleduje obino najbolji oblik najgorega, kako bi se ovek spremio za manje dobre oblike, raznorazne koji se posle reaju. Pa onda, tako s promenama boljega i gorega, dolazi navika, nevolja postaje obinost i program, dok bolest, ili zlo, ne iznenade krajem kao to su i poetkom. Mija, prema tome, i dalje zalazi u kasarnu, ali ne povraa rakiju i ne pria devojicama o apsu i o apsenicima. Janin otac je poklonio erici jednu od najlepih svojih knjiga, s mnogo slika uz putopis nekoga putnika po Africi, i vrlo strpljivo joj je objanjavao mape i registar slika. GospodinVasa je za osam dana dobio kilogram teine; i blagodarno je gledao u gospa-Julku koja se

145

brinula o njegovoj ishrani: a Soka je blaeno gledala u oca i Zna, Kodo, posle onog uda molila sam Boga da moj tata sad svakih osam dana dobije po kilogram. Samo su crne naoari na licu male Kode potseale na ono jutro, ali to je za sada bio najbolji oblik najgorega. Sirota Koda: krupan nos, i dva velika crna koluta nad detinjim obraiima bilo je i smeno i tuga to pogledati. aci, nemilosrdno zapitkuju, a Koda, pomirena i sada kao uvek, priznaje mirno ta ju je snalo. Ne vidim dobro. Smeta mi svetlost, i vidim plavo kad murim. I boli me ponekad glava, eto tu, u potiljku. Ako plaem, mama se ljuti... Sad znate... Ve se ovo-ono i poboravilo u koli, i kanda je najvie smetalo neobino vrelo leto i deci i odraslima. Jednoga etvrtka po podne, ve pred kolski raspust, pritisnula je strahovita vruina. Ljudi su prolazili, ako su morali, s nakvaenim maramama na glavi. aci triju viih razreda osnovne kole, koji idu u kolu i svako popodne, bezmalo su svi izostali. Dunav kao da kuva, voda mu uta. Sav svet je na Dunavu i u vodi. U etvrti razred, od devojica, dole su samo tri drugarice i Gospodinova sestriina. Vazduh je guio ve od rane zore; sunce prilo: od jake sunane svetlosti Kodu su jae bolele oi i dete je jednako murilo. Posle prvoga asa uitelj je vratio kuama svu decu. A Kodi je pozajmio svoj veliki kiobran da bolje zatiti oi. Naravno da su se sve tri drugarice strpale pod atru. Koda u sredini, a vode je, neno, kao neku slepu staricu, Jana i Soka. Uitelj gleda za njima, i smeno mu: ispod ogromnog kiobrana vide se samo tri para tankih, malih noica. Pa mu odjedared dolo neto teko: uinio mu se, naprotiv, da ta deca jo nikada nisu bila smena. Eto: po vruini, same, male, dre se pod ruku, tite se, vode se, a nad svakom od njih stoji neka sasvim drukija sudbina... stoji im, kao svima ljudima, moda i dug rastanak, i, moda, jednoga dana, susret i neverica da je bilo to je bilo, u detinjstvu. Ba mi je milo to ih gledam pod tim amrelom, stisnute kao tri ibljiice... Ej, deco, deco... Odoe za ugao, na Dunav... Tamo je danas valjda cela moja kola... Palanka je doista potpuno opustela. to je god moglo, otilo je u vodu. Naravno, mnogi lee kod kue, glavobolni; neplivai se prevru u vrbaku, na hladnom mulju; malo dalje, itavo tuce ribara spava i svi se u snu briu od znoja. U porti, u parku, samo muve zuje. Oko pet asova, jedva, poterae oblaci. padoe nisko po varoici, na svaku kuu najahao po jedan. Izdaleka grmljavina. Pa munje, kao ukrtene dugake sablje. Pa onaj olujni vetar koji je tako nagao da se nikada ne zna otkuda je poao: u dnu ulice, Gospodske ulice, zadimila se praina kao od velike neke igre. Dunav nestao. I onda, vetrina hiljadostruka. Poletee ispred radnji metle, blehane tepsije, namoti ueta, kotarice. Iskoie egrti u lov za robom, i onoga asa svi i nestadoe u stranome pljusku. Tolika se voda lila, da je uborilo po avlijama, a po krovovima stojala vrsta ratne lupnjave. Pa odjednom, kao u orkestru na sputenu palicu, tonovi oslabee, instrumenti se razdelie, i samo se ulo kako debelo grgoe voda iz prepunih oluka, i tamo, s pijace, curkav um od pravilnog ulivanja tenosti kroz reetke u kanale, pa u Dunav. Razgalilo se odjedared. Ah, ah! uivanje! Samo se po malim mestima moe videti kako se svet posle nepogode raduje, skoro klike ta eto jo nije kraj ivotu i veselju. Nastade brza nova vrsta umova: trk bosih nogu, tandrkanje drvenih sudova i lopata da se naini oduka u testu od blata i ubreta i pokidanog zelenila, te da se pokrene i pouri debela mutna voda po kojoj se jo nadimaju zakasneli krupni mehuri. Zapoinju dovikivanja, pitanja: svi ivi i zdravi! Neko ak i psuje, ali se osea da nije ozbiljno. Graja raste. ovek, poto je od straha utao, voli da vie i govori vie nego to treba. Deca uas nainila od novina amce, i cie od radosti kad se neki amac suvie promoi, otea, polegne, i bujica, iako ve malaksavala, s radou ponese brodolom.

146

Razgovore i graju presee odjednom vest: tri devojice se nisu vratile s kupanja pre olujine, a i sada ih nigde nema. Deca iz njihova razreda znaju samo toliko da su poslednje stigle na kupanje, pod velikim amrelom sve tri, i da sada vie nema nikoga ni u kupatilu ni na obali. Kroz glavnu vest, nekako kao zviduci kroz vetar, ukrtale su se razne druge vesti, i milenja, koja su sada dolazila od odraslih. To to su odrasli govorili, bilo je puno besmisla: prema tim vestima ili miljenjima, deca su se bar na etiri razna mesta udavila, ili se uopte nisu udavila, ili uopte nisu ni dolazila na kupanje. Najedared neko viknu: Decu nose! Pa neko drugi: Deca idu! Ali devojice se nisu javljale ni mrtve ni ive. Rastrala se policija; kraj obale se dree amci i tovare u njih aklje i ribarske vodene lampe; kapije na trima pogoenim kuama neko vreme su se jednako otvarale i zatvarale. Momci iz dve radnje pojahae konje i pooe uz obalu. Gospodar-Gavra je do pred samu no trao od svoje kue do reke i do kua drugih dveju porodica. No pade. Niko nita ne zna. Dunav umi, nailaze uvek nove i nove vode, i na njima, naravno, ni znaka ni traga. Razgovori po palanci beskrajni: o deci, o porodicama, o kupatilu, o Bogu. im se utvrdi nesrea za koju niko nije kriv, potrza se Bog. Do ponoi je bilo pred kuama sveta, i poseta po klupama. Pa odjedared ono to se zove istac. kljocaju kapidici, koraci brzaju. Zanimljivo bi bilo znati iz koje civilizacije ili religije je ostalo gluho doba ba u pono. U pono se po palankama i inae oseti gluho doba, a posle neke nesree, ili zloina, jo mnogo jae i jasnije. Domain se i po trei put vraa da vidi je li kapiju zakljuao, jer se ene boje. Ugasi tu sveu, kilji kao na groblju. Na magistratu tue dvanaest; te noi cela palanka broji udarce; i ne samo u jednoj porodici ljudi nalaze da je dvanaest uasno dugaak odbroj, i misle da bi to trebalo nekako reformisati. Najzad mir, palanaki mir, austrisko-palanaki mir, gde davno i davno nije bilo ni pobune ni rata; i jo i onaj karakteristini palanaki mir koji nestaje kad se palanka istinski prestai od neega krupnog i retkog, ali jo uvek ne toliko potresnog da se u lepoj tiini ne bi moglo zaspati, i sutra orno ustati, i regularno palanaki funkcionisati. im je sutranji, miran, opran, sunan dan svanuo, detalji oko nesree, bolje rei nagaanja i kombinacije krenue u svim dimensijama, utoliko vie to su tri pogoene kue ostajale u neobinoj rezervi. Obe radnje zatvorene; kod Mimia kapci na prozorima, a Mimi nije doao u kancelariju. Sluavke se ne pojavljuju. ak je i policija neobino zakopana. Zamrena su to posla, kaem ja vama veli neko. A ja sam vama to kazao pre nego vi meni, i molim lepo da se to zna. Pauza. Ona dvojica se gledaju pravo u oi, sa izazivanjem: koji e od njih smeti prevaliti preko jezika vie i jae. Uzdrali su se. DoktorMilutin prolazi, oborenih oiju. Neko ga presretne, diskretno, radoznalo utei. Mogu vam rei da ima i etvrta pogoena kua: uitelj one nesrene dece. Ne mogu da ga smirim. Van sebe je. Neka svre kolsku godinu kako znaju, ja ne mogu stati pred onu praznu klupu. Uglavnom se u celoj varoici osealo uzdravanje. Suvie je mnogo i strano rekao bi neko poteno i iskreno, i jurnuo ulicom dalje, kao da bei od toga to je tako mnogo i uasno. Jedan od one dvojice presenih duelanata oduio kod kue: Naravno, gospodin-Vasa je Kreditni zavod; gazda-Gavra pozajmljuje i, mora se priznati, diskretan je ovek; a Mimi, Mimi nije nekakva vana linost, ali njega, Boe prosti nekako brani ono divno njegovo dete. brbljivac odjedared umue, kao da je sam sebe pecnuo u vrlo malu svoju vanost, pa moda i u srce.

147

Tako tri dana. Niti se to vidi niti se to uje. Novine se ujutro razgrabe: nita. Nee ih nikada ni nai. Mora ih voda izbaciti. ta ima da izbaci penu mala deca. Pa se opet prekine prazan razgovor. Palanka teko podnosi dogaaj koji nema rep, svejedno da li je nesrea ili srea u pitanju. Jo jedan dan, etvrti: tada se neka gospa javila sa odreenijom brigom. Ama ta ti ljudi, tako zatvoreni, jedu! Druga gospa razvue usne, s pravim saaljenjem, za prvu gospu: Ala pita! ona dvojica gazda, da su iva i zdrava, i dakovi i sanduci puni i prepuni. Imaju ak i svaki svoj bunar u avliji... Mimi, to je druga stvar; i pravo je udo da se Ana ne vidi na pijaci. Kao da je to ula gospojica Trini, kominica Mimieva popela se na drvo, i ne uzalud: jedna crno povezana glava, Ana, iskrsnu izmeu dvojih vrata, i s kokokom u ruci i slepim fenjeriem, zamae u podrum. Malo posle zau se brzo uguen ropac zaklane ivine Nemaju mesa, naravno, ko bi ga i imao na ovu vruinu... Da nije otila bankok-kokoka? Ana mi jedared ree: Nemam jedno pile u rezervi, a one bankoke ne da prstom darnuti, a kamoli zaklati... Sauvaj i sakloni! pecnu neto u srcu i gospojicu Trini. to kau: suvie je strano... Odjedared, kao grom, i jo gore: niti si to video ni uo, a dece nema nosi gospojica Trini izviake merdevine i meditira. To, smrt bez uzbuujuih scena, bez svedoka, bez jednog krika, bez suza to je varoicu i strailo i zbunjivalo. Zagledaju se ljudi u svoju decu i premiru. S druge strane, vajkaju se, ne znaju kao ljudi, zaboga kako da se dre prema sugraanima koji su se, eto, zatvorili i ute. A ne bi znali kako da se dre ni kad bi nesreni ljudi odjedared stali pred njih. ta zna, dok dece nema! A ta ako su iva? Prekinu se najzad to stanje posle punih osam dana: od nene dece ostali skoro sami kosturi, jedno klupe, kao da su devojice bile vezane ili se grevito zagrlile. Porodice su se sporazumele da decu ne rastavljaju, da ih sahrane u trodelnom sanduiu u zajedniki grob. I uzaludno bi bilo, moda i nemoguno, rastavljati i sastavljati one kosturie za posebne sanduke i posebne porodine grobnice. Ni umirale, ni umrle, prosto nestale aptao je neko za pogrebom, koji je, pogreb, prema svemu udnome, morao biti to je bio, neobino jednostavan i tih. kolska deca su ila mirno, zaprepaena to cela jedna skamija moe odjedared da umre. Gospa-Fila, mala i sitna, jedva se raspoznavala meu svojim siniima. Gospa-Jelka, uvek taktina i odmerena, ostala je kod kue, bolesna. Ni Agnica nije ila za pogrebom: skoro isproena, ne valja se da ide na groblje. Gospodar-Gavra nosi paket svea i veliku bocu zejtina. Fali mu samo zelena kecelja ape neko. Gospodin-Vasa i Mimi, inae ba ne najbolji prijatelji, idu jedan pored drugog, ali svaki zagledan u svoju taku. Nad grobom je nekoliko rei svega rekao uitelj Leskovac. Ve su svi mislili da je gotovo, kad uitelj nekako duboko iz srca zavapi: Ljudi, brao, da li nismo svi koji smo ovde mogli to uiniti da nam poive ta dobra deca, ili je moralo tako biti!... Pre osam dana, iva bia, danas pregrt sitnih kotica. Nee im biti teka zemlja, a ni one nee zemlji biti teke... uvajmo decu! Oprostite mi to tako govorim; ja sam uitelj i drug male dece, ja znam kako su zapleteni i osetljivi ivotii male dece... Svren ili nesvren uiteljev govor, tri svetenika, svi zajedno, brzo sruie gomile tekstova. Neki ljudi nabrae obrve, da li zbog uiteljevih rei, ili zbog popovske ofanzive. ene su plakale. Poee da jecaju neka deca, a Mija se guio od plaa. Gospodin-Vasa kalje. On i Mimi uhvatili su se sada ispod ruke. Sputanje trostrukog koveia u zemlju, bilo je jezivo. Obojica oeva glasno jecaju; gazda-Gavra, bled kao krpa, zaboravio je da svee razdeli sakupljenima s tri grudvice zemlje. Pa onda, svetenici bukvalno navrat-nanos skidaju

148

odede i bacaju ih po crkvenjaku. ure, njih, samo njih, eka fijaker. aci iz petog razreda, u stiharima i sa iracima u rukama, stoje pored rake; a kad su se svi razili, primakoe se na sam rub rake, i gledaju otro u raku. Muka deca vole i da znaju, i da pamte, i da osete. Sasvim poslednji jo stoji pred grobljanskom kapijom uitelj. Zakorakne, pa stane. Sve vei razmak izmeu njega i groblja, i dece. Poslednji put ih je video pod svojim kiobranom, a sad, sad su sve veze prekinute, a on je tu decu uio i nauio da itaju i da piu i da rade. Zaplae se gorko. I isto se prenu celo groblje. Samo za trenutak. U palanci nema grobljanske melanholije, sem ponekad, pred vee, kad u toku dana nije bilo pogreba. Pogrebi u palanci: ili bogataki teatar, ili sirotinjska dosada. Grobar s lopatom i momak iz Pogrebnog pale cigarete. Sakloni i sauvaj svakoga! pokuava da ostane u stilu momak. Samo, ini mi se, za onakve gazde, sahrana je bila i suvie klot. Danima posle pogreba palanka se jo nije smirila. ta hoe? Hoe da vidi rane, inae joj je teko verovati da ih ima. Mia Bogdanovi se i brani i prekoreva. Ama imate li vi due, znate li vi ta smo doiveli! Nije to smrt u tri kue, to su tri smrti u svakoj od triju kua. Ne znam nita! Vasa je bolestan, i ne primaju, Mimi ide na posao, ali uti kao kamen. Kod Gavre, znate, zapalilo se bure petroleja, i ovek ima i alost i tetu... Palanka je imala neto uviavnosti i strpljenja da jo poeka one koji e na kraju ipak progovoriti i pokazati rane. Ali Mimi! taj nikada nikome rane pokazati nee! tome se mora suditi! A drveni filosof, zna se, ita. Po njemu, moemo svi poumirati, i mogu svi mrtvi poustajati iz grobova, on ita! Ali kad se saznalo da je Mimi poklonio u Dom za sirotu decu sve Janino, od pisaljke do postelje i posteljine, mala puka poe da niani na drugu stranu. A hoe li sad gospodin-Vasa pokloniti Sokin miraz? ene se pogledae, kao ono mukarci kad na sednici tek zapitaju: Ima li ko da glasa protiv? i onda otklimae glavama slonije no to se ikad jednoglasno glasalo... Da, pusta je pozadina bogataa i kapitala. A kad si ve potegnula re: ta je sada sa testamentom prve ene gospodin-Vasine, Sokine matere? Ona je odredila naroito raspolaganje s njenom kuom i vinogradom za sluaj enidbe gospodin-Vasine, ili smrti jedne ili obe njene keri... Da li neko vodi brigu o tome? ene opet jednoglasno otklimae glavama. Po palankama, sem u pono, ima jo jedno gluho doba, a to je u podne. Ima ponona tiina, ima ista podnevna tiina. Pusto je u pono, pusto je u podne. Ima pauza ivota u pono, i ista takva pauza u podne. Po palankama, zamor i dremljivost javljaju se dvaput u 24 asa. Zato je valjda u varoici tako malo koncentracije, jer koncentracija trai neumoran napor i skoro nadoveano istrajavanje. Bez koncentracije u sebi, palanka ivi od danas do sutra, od samih novih dogaaja, od injenica jedne jedine stvarnosti. Novine palanake, to je natampana optepoznatost. Palananima je potreban tu ivot da se osvee, da se produe, bezmalo rei: da se probude. Otuda pojava, i neverovatna i strana: da ljudi vreme svoje, mate svoje, daju tuim ivotima. I ta je tu, na kraju krajeva, glavni uzrok, i ta je sve posledica toga uzroka, ako neko zna taj uzrok?... Na taj i slian nain esto su razgovarali doktor-Milutin i uitelj Leskovac. Doktor je imao veliko iskustvo, steeno i na deci, ali naroito na odraslima. Ja leim decu, a upoznajem roditelje. Izleim dete, a vidim da roditeljima u poneemu nema spasa. A uitelj je imao ogromno iskustvo radei i ivei jednako sa decom, s pravom, malom, detinjskom decom. Deca, moj doktore, to su ljudi; i to bolji deo oveanstva. I deca, kao i odrasli, govore i rade gluposti i pakosti, ali samo deca mogu dodirivati vrhove plemenitosti, i biti u tim trenutcima isti kao aneli. U

149

starijim razredima te moje male narodne kole, ja sam ti doiveo munjevita izmirenja pravih neprijatelja neprijatelja zbog roditeljskih neprijateljstava, ne zaboravi! doiveo sam konana i sveana opratanja uvrede, kad su plakali iste suze uvreeni i uvredilac doiveo sam rezignacije do kraja, do kraja, totalne i ozbiljne rezignacije moda za ceo ivot. A o potrebi prijateljstva da i ne govorim: ne moe jedan bez drugoga da ivi! A o odanosti prijatelja, takoe i da ne govorim. Tvoj Boko, sea se, hteo je da fiziki nasrne na mene to nisam dosta brzo, odmah, uvideo ist postupak njegova druga i prijatelja. A ta bude posle od takve dece? pita doktor. Budu odrasli, onakvi kakve ih ti bolje poznaje nego ja. Ti ulazi u kue kad njegovo velianstvo bol zavlada, i vidi heroje izblie, nego ja. Pa ta je to onda? svet natrake? deca valjaju, ljudi ne valjaju? Bojim se veli uitelj da takvo neto i jeste, naroito po palankama, gde nema samoe, nema stojanja pred ogledalom zbog savesti, nema koncentracije, nema svog ivota, svoje odgovornosti. Rekoh li ti to ve toliko puta... I to se onda nasleuje kroz krv i kroz obiaje. Ti vidi deji svet, i zato vidi usko. Uitelj otresa glavom energino, i odjedared, po svom obiaju, zasmeja se: Zna, mislim da bi kole onda valjale, kad bi u jednima odrasli uili decu, a u drugima deca uila odrasle. Dobro, ne da svoje, ali... zar nije bilo, i bie, vanrednih ljudi poreklom iz palanke, i koji su ostali na radu celoga ivota u palankama. Naravno, ali to su pojedinani sluajevi, individualni programi ivota i rada. Sveci i heroji nisu nikada iz prestonica. Te, takve ljude, ili vokacija usami, ili nevolja usami; koncentriu se valjano, i onda, ako su snani, svejedno je odakle su poreklom. Ovaj na Mimi, mislim, ne da se palanci. Ja ga mnogo volim, i vrlo rado s njim razgovaram, ali on se ne da ni meni, i pravo ima! smeje se uitelj. Samo, kod njega su, izgleda, ravo organizovane lepe snage: niti moe da se otkine i bei, niti moe da se pomiri i srdano slui ljudima u mestu gde se naao. Ima dodue jednu veliku izvinu: nit je doktor, nit je uitelj, nego austriski inovnik. Da, da, zagledao se doktor u ovekovo neznanje da, ima Mimi vanrednih sposobnosti, estit je do sri, ali nema te osobine vokacijom sjedinjene, upuene, odreene... Pitanje je sada: gde je vokacija? u prirodi oveka? u nekom daru njegovu? u profesiji? U krvi i u tradiciji, doktore! Loza, pa roditeljska kua, doktore! Pa jo oprosti to ulazim u tvoj renik i jo i ona vakcina koja se zove kultura. Pa Mimi je kulturan, kulturniji od mene i od tebe. Od mene, sigurno, od tebe, ne znam, ali u njegovoj kulturi nedostaje s v e t, svet van Austrije!... Ne rekoh li ti maloas da Mimi ne ume da bei i pobegne! Svet, da, svima bi nam trebalo, svima nama Srbima koji smo se ovde dole stisnuli kao na dnu cediljke, u ovoj velikoj dravi, kulturnoj dravi tamo negde g o r e... Ali, vidi, Mimia bije jo i nesrea. Srea i nesrea, to su faktori ivota i u ivotu vladara, i u ivotu prosjaka. Izgubio je enu u najgori as; drutvena i materialna nemo mu ubija duh; i sad jo i ta uasna katastrofa s jedinim detetom... Moe li se, Marko, takav sloen sluaj, sloen poevi od Austrije i svrivi sa Dunavom koji davi, moe li se sve to sloeno svesti na jedan, na neki jedan uzrok; kao to mi, lekari, a, mislim, i vi, vaspitai, pogreno verujemo, i uzalud traimo? Mislim da si postavio tano pitanje, vano pitanje, ali teko pitanje. esto sam mislio, gledajui, onako po palanaki, u ivote drugih ljudi, pa evo, u ovom asu, i u Mimiev ivot, rekao bih da je Mimiev ivot sav od posledica. Od raznoraznih posledica, a niko ne moe znati uzroke svih tih posledica. Uzrok... a ta je uzrok tom uzroku? pa sve tako dalje, u beskraj... Izgleda da je uzrok sluajnost, a poslecica stvarnost, na alost. Ja sam mislio da je to samo kod nas u medicini tako: poplaili se konji, sluajno; dva oveka s napuklim lubanjama, striktno stvarnaposledica... ali bie da je uopte tako... da, da, uzrok sluajnost, posledica stvarnost...

150

Samo tako se i mogu i z d v o j e n o vezati jedno za drugo; inae, kako ti ree, kraja nema!... Dakle, okani se uzroka, nego dohvati posledicu za vrat, i, ako se igda moe, promeni ugao ivota... Kai onom Mimiu da bei recimo u Braziliju, daleko od Austrije smeje se doktorMilutin. A kad si ve tako dobar da lekare i nas vaspitae nekako spree, da te pitam ta u ja sa onim mojim, ili ta emo obojica sa onim naim Mijom? Ja oseam da se u njemu, ili s njim neto dogaa; da mu preti neka, recimo, sluajnost, koja moe postati uzrok nekoj posledici. Nije deko vie zdrav kako treba; nije vie pametan kako treba a uzrok ne vidim, a krivice, mislim, nema. Poalji ga sutra kod mene u ordinaciju... ili smeje se doktor onim svojim blagorodnim smejom koji je tako dobro inio njegovim pacientima ili mu savetuj da zajedno s Mimiem bei u Braziliju... A sad, za rastanak posle ovakvoga naeg razgovora, da ti kaem jo neto, veliku moju utehu: ovek ima srca. I u palanci ovek ima srca. Ja verujem u jedinu aristokratiju, u aristokratiju ovekova srca. Dola je jesen, bogata, debela sremska jesen, kad vinogradi, oni sa starom lozom i oni sa amerikankom, izgledaju kao neka beskrajna svadba. Vino se lije, orasi se tresu, suduci se mese; umazan je od eera i ire ceo Srem. Tako itav mesec dana. Pa onda Svi-mrtvi i Svi-sveti katolici hadijaju na groblje; srpski grobar viri, previruje: Cvee, cvee, a nita za pojesti. A sutradan, po svima krizantemama, prava, crna jesenja kia, pa i po koja pahuljica snega. Jo jedan sutradan, izvedrilo se, ali jako zastudelo. Svi odaci teraju debeo dim; loe se pei i kuva se bolji ruak. Zima. Deca, natrontana, vijaju se s vetrom, raskopavaju debelo odelo: uleu u kuu i pitaju: moe li se neka palainka s nogu pojesti, i dobiju ili palainku, ili amar od ale. Sad e podnem ruak je fini: izlazite, ne smetajte tu. U prvi pravi zimski dan palanka je kao neka flamanska slika: trpeze, veseli razgovori, topla furuna, arena vunena odela, psi u kujni prazan ivot, pune ostave. Usred tog prvog, finog, potekog jesenjeg ruka, kroz palanku prosto prozvida novost: U apsani Policije osvanula mrtva mlada devojka, uhvaena noas u skitnji i pri pijanci; a na leu je pregled lekara jasno utvrdio znake grubog silovanja. Kako krivci ni u snu nisu oekivali smrt devojke, bili sasvim daleko od toga da smrt njenu hoe, zbunili su se, preplaili, zaprepastili, i odmah sve priznali. Krivci su: kaplar Radovan, tri policiska straara, i Mija Frui... Varoica izgubila potpuno mo govora. Kao krtice u rupe, sve se zavuklo u kue bez jednog znaka radoznalosti. Naprotiv! Prvi put u sto godina moda, naprotiv! popeli se udo i pokor na vrhunac, i pogodili ljude negde u dno srca... Radovan, uvek estit ovek, otac dvoje dece, ima odlikovanje za ovenost u svojoj tekoj slubi. A Mija, deko, dete... uli su tu vest roditelji, ula su je i deca. Jedni drugima ne smeju u oi da pogledaju. Nekada kasnije, palanka e prepriavati: Niko nije doruao, odaci su prestali da se pue ali sada, sada je palanka u svome srcu doivela ono to je najuasnije dok u oveku ima oveka: nepopravljivost, nenadoknadivost. A u tom oajanju jo jedno oajanje: krivci nisu zloinci, nego besramnici i nesrenici. Stid i sram je pogodio palanku pravo u obraz i u srce. Mrtva tiina usred podneva. Ljudi, brao! Mrtva tiina. Smrt je prema tome mala stvar. Stid i sram su opoganili ivot. Posle smrti ostaje tuga; posle srama ostaje smrad. Ljudi se gade sebe, povraaju sebe. Ko je kriv? Kako? Zato? Ljudi, brao!... Sve su to pomisli i misli, a palanka je izgubila mo govora. Palanka ima srce.

151

Jedan snaan pesnik je pisao: Neko ima slavu, neko trpi sramotu. On moe, ona mora; nema niije krivice. Dokle god u ovom svetu jedan ima slavu da moe i sme, a drugi ima sramotu da trpi i mora, dotle je svet carstvo zla. Prestravila se palanka od sebe, od carstva zla u sebi. Neki stari ljudi se najzad, kao na prstima, izvukoe kroz kapije, koje su neujno otvarali i zatvarali za sobom. Jedan od njih spazi u pustoj ulici sudskog pisara, i taman da mu prie: onaj otrese obema miicama i skoro trkom utee. Drugi starac poe u stan uiteljev: sve zakljuano, niko nee da uje, ne sme da uje kucanje. Trei poe ka porti i parohovu stanu: gvozdenom polugom zatvoren ulaz koji se inae nikada ne zatvara drukije do kukom, za koju cela varo zna gde je. Taj trei starac najzad stade nasred ulice, uhvati se za glavu i poe vikati: Radovan je estit ovek! a Mija je dobro i posluno dete!... ta je ovo, ljudi, brao, ljudi, ljudi!... Vratie se tri stara oveka u kue, i ulice su opet sasvim puste. Da je drugi sluaj, policija bi se videla i ula, a sada... No, sve, sve se mora podneti. Nepopravljivo, nenadoknadivo, mora nemoni ovek nositi i podneti. Svaka zla i pogana re stoji na ovekovoj savesti kao kamen teka, ali mora se nositi i podnositi... Polako se otvaraju prozori i vrata, ljudi proviruju, prelaze prag strano je, kao da su iz uasa uli u uas. Neko nevidljiv odjednom povika: Vode ih sad iz policije u Sud. Ali palanka, pogoena u savest, nema radoznalosti. Na taj glas, sve pobee s prozora i sa kapija. Niko nije gledao ni video kad su krivce sprovodili. Niko se nije ni zluradovao, ni krstio, kad su krivce sprovodili. U palanci, zdravoj i ivoj i uvek razgovornoj, i uvek na dokonom skoku i sa fotografskim aparatom koji slika kroz zidove, slika i okree film palanka se gui, i povraa samu sebe. Palanka ima srce. Samo, eto, mnogo treba putovati da bi se stiglo na dno toga srca. Radovan rainjen: kud su dve zvezdice, kud je dugaka sablja niko ne viri. Za njim trojica mladih i lepih bivih straara, u civilu svoje brae ili svojih otaca niko ne viri. Za njima, Mija, pod miku ga dri i vodi sudski momak niko ne viri. Deko je izbezumljen, uplakan, tuca grevito, kao da mu u grudima puca. Noge mu se jednako sapliu; stopala se izvru na sve strane, obua prljava, obua onoga koji se te noi nije svlaio. Od koraka do koraka, deko, vidi se, ini napor da ide napred, ali noge njegove ine napor da idu nekuda natrag, u jueranji dan, u detinjstvo, u nekuda, u nikada vie i niko ne viri. Novost palanaka toga puta bila je ogromno teka i velika, i neprestano joj se neto jo i dodavalo, iz prolosti i iz budunosti. Iz prolosti: etvoro dobre dece propalo zar to moe biti! Iz budunosti: Nema leka, neka leka! Marija ui, lice zaronila u krilo, i ape, ili tek vrisne: Nema leka, nema leka! Mijo, sine moj, kuda e sad! Mijo, ljudi, ja sam kriva, zar moe majka ne znati da joj dete nije leglo u postelju! Radovan klei pred sudijom: Nema leka! Sudite mi to bre, odmah, i na smrt! ja sam najkrivlji, ja sam ubio i onu devojku i onog deaka ubijte me, to pre, ne mogu da trpim stid i sramotu! Mija, na sva pitanja, i ona koja hoe da ocene dogaaj, i ona koja dete tite i spasavaju, vie jedno te jedno: Kriv sam, kriv sam, sudite mi! S tim se reima drugoga i poslednjega dana ispitivanja i sruio u nesvest. Toga je dana cela varoica, kao na litiju, krenula da moli sudije za milost. Pretsednik suda je primio izaslanstvo, i, sav uzbuen i on, rekao: Milosti e biti, ali leka, ljudi moji, nema! Deko je od jutros u bolnici. Odrasli moraju biti osueni, ali s obzirom na... na milost u kojoj smo svi saglasni kao da smo svi i krivi s obzirom na milost, kazne e biti

152

vremenske, i, nadamo se, da e doi i do skraenja kazni. Sve mladi ljudi, radni ljudi, sposobni ljudi... Od duevnih i telesnih muka, Mija se za nekoliko dana stopio u dete od sedam, osam godina. Pa je ogluveo, oslepeo, i posle tri nedelje dana, iako bez svesti, u mukama umro. ivot je uostalom izaao bio iz njega jo u Sudu. Mrtvoga Miju gleda doktor-Milutin, i sva bolnica: Onoliki deak; sada, kao oboren zei... Savest... kad se digne delat. Preivela je sve to, kako i mora biti, palanka. Dokazala je, kako bi rekli filosofi, da moe da bude i suprotno od onoga to jeste: utala je, murila je, stradala je, pokazala pravo ljudsko srce. I tako zasluila da se opet vrati u ono to jeste. Kad dobro promisli ta je bilo: zbog one nevaljalice, propalice, stradali su toliki ljudi, i ak i jedno dete... * Poslednji odjeci kronike, s poslednjim paragrafima, to, poto prou godine, pria grobar onima koji se interesuju za groblje, poseuju grobara, hodaju s njim po stazama ureenim i zaputenim, paljivo sluaju svaki grobarev podatak, svaku grobarevu i grobljansku mudrost zabelee... Bilo je prolee; groblje ucvetalo od cvea batenskog, ali naroito od ucvalih voaka. Evo vam, pod ovom velikom ljivom, to su grobovi ono etvoro dece... Da, da, deko je bio sahranjen u bolniko groblje, ali blizu tu, i svet govori i danas: da se njegov grob pomicao dok nije doao sasvim blizu groba onih devojica, njegovih drugarica... Sedite eto tu, na ovu klupicu, da, neija je bila, tu ete lake pisati. Pitate da li ko obilazi te grobove? Obilazim ih samo ja. Pravo rei: ljiva rodi svake godine kao luda, i, ako neemo mi, drugi e, doemo svi iz kue da ljivu oberemo. ta ete. iv ovek je iv ovek. Kako? pita prilino ogluveo grobar po dva, tri puta. A, jeste, to i vi dobro znate, prvi je umro Vasa... kako ono bee, da, Dimitrijevi. He, ekajte, i to je pria za sebe. Njegova druga ena nije ga dala spustiti u grobnicu gde je sahranjena prva njegova ena, i prvo njegovo dete, sin, koji je umro kao malo dete, nego ga je poloila u novu grobnicu, njegovu i svoju toboe. Jer, tu, vidite, on opet nije doekao svoju drugu enu... A ta e sad dalje da bude? Evo. Lezi i umri onaj njihov veliki prijatelj, onaj bankar, Bogdanovi eno, tamo, njegov budibogsnamski spomenik, vidi se i ovde. On, taj Bogdanovi, moda i znate, kao posrnuo bio malo u imanju, prodao kuu, pustio bradu, i onda, odjedared umro. Dimitrijevieva udovica je tad namislila da dva pobratima budu zajedno u grobu, ali se pokazalo da nova grobnica nije dosta velika da primi i pobratima. i posle i udovicu Dimitrijeviku. Onda je Bogdanoviu, valjda po njegovoj elji, podginut taj spomenik od kojeg se ptice plae... ta e sad dalje biti? Kako se ono zvalo, da, Agnica, starija erka Dimitrijevieva, valjda i znate, umrla na velikom imanju svoga mua kanda je bio Vla', Maar, ta li, ali mnogo bogat umrla od neke strane zarazne bolesti, i ona i jo dosta eljadi na imanju. Nije mogla dakle biti ovde prenesena... Naposletku, udovica. Udovice, brate, teko umiru! Otila u svoju staru banju, i tamo, za stolom, naprasno, ipak umrla. Ne znam pravo kako je to ilo: ovde svi pomrli, nema kome da se poalje depea. Posle smo uli da je neko vreme, kao stari gost, bila sputena u kriptu Sanatoriuma, pa kad se niko nije javio da je prenese, sigurno negde tamo sahranjena bila. Ovde je nema. Eto vam. Sad jo zapiite: ko je poslednji, ak iz Amerike, pitao za grob one tri devojice. Gavra-bakalin i njegova ena. Ostareli, smeno obueni, i govore smeno, nekako zanose. Oni su davno,

153

poto su propali, i svi sinovi im se razili a nisu ba nita naroito ni postigli stari su otili ak u Ameriku, kod arka, najstarijeg sina on tamo, u nekoj maloj varoi, dri ajdinicu. Grobar zauta. Kroniar mu dade neku bolju banknotu, i on poe. Hvala, i nemojte misliti da sam vam neto netano ispriao. Groblje ne lae, pa ni grobar. Kroniar ostade sam. Tiina. Neujno su sletali cvetovi s grana ljivova drveta... Deca koja nemaju detinjstvo ili su nesreni ljudi, ili umiru... Slau se cvetovi ljive po grobovima.

154

LJUDI S KAIKARE

koja se postepeno dizala iz glavne ulice koja se postepeno dizala iz glavne ulice maloga gradia, to je bio samo okrajak gradia, zapravo selo. Stanovnici, kueposednici i ostali, puka sirotinja, onovremenska potiena sirotinja: nadniar, sluga, koija, veerka, ovdeonde zanatlija s radionicom u oku kujne, zanatlija za preko nune opravke obue, odela, posua, dakle sam majstor-krpa. Lep poloaj uzviice i jevtinou zemljita utvrdio je marveni lekar, koji je poeo tuda da prolazi u novi logor stoke za klanje; a ponekad se i vozio tuda, na interskim kolima, koja su mrtve i jo malo ive pse nosili na Keree groblje. Gust bagrem je rastao po tom groblju bez humki, i silne pele su zujale nad pokojnicima. Ali ljudi, tako, vole da mestima daju runa imena. Veterinar je bio ovek koji je imao prilino novaca: tada su jo nebrojene svinje liferovane iz Srbije u susednu monarhiju, Srbija je dobro plaala komisiju za pregled svinja, a pretsednika komisije, veterinara, jo i mazila. Kupio je veterinar lepo zemljite na uzviici, petnaest stepenica nad nivoom varoice: ali, oprezno, ipak blizu varoice, dok se ne vidi moe li se tamo stanovati, nije li, prema javnom miljenju, sramota za gospodina da ode u Gornju Varo. Sagradio je veterinar prizemlje, podzidao fasadu dosta ispod terenskog nivoa, tako da je kua, sa druma gledana, izgledala kao malo utvrenje. Nasadio je batu: kupio batenski nametaj pre no to je i trava dobro osvojila; ena obesila na prozore guste ipkane zavese; dve erke sviraju u klavir prosto vila, i jedno gospodstvo! Podie se rang Gornjoj Varoi. Bre-bolje, prekoputa, sazida kuu apotekar, i potue veterinara rekordno. Fasada kue dva puta dua, pred kuom loa, tavanski prozori okrugli, ukraeni, kao red medaljona, meteoroloka kulica nisu ljudi badava prozvali apotekara gospodin Vasa-barometar i iz kue se uje klaviharmonika, rie kao orkestar kad je apotekar dobro raspoloen. Stadoe nicati kue kao peurke, sve sa daljim rekordnim tendencijama, ali i s tendencijom ostati blie varoi, ne otii me one svakojake. Uskoro se podigao itav kvart udnih kua i lepih bata. Optina je novom naselju dala ime Vile, a Gornjovaroani su prozvali naselje Ludi sokak. Bunili su se protiv tako uvredljivog naziva i policija i prota, ali volja naroda volja Boja, ostade Ludi sokak. Vile su se reale dokle je trajao kaldrmisani gornjovaroki drum. Tek odatle nadalje, nareeno je, ima naselje ubudue da se zove Gornja Varo. Dakle se sad tano znalo, to rekao apotekar, gde poinju Crnci, oni to ive u udericama, pola godine jedu presno: luk, paradajs, voe i lubenice, i sa svojim nekaldrmisanim drumom se bore kao David s Golijatom, to jest, savlauju ga. Kad je blato, prelazi se preko na tulama; kad je sneg i poledica, divota; kad je letnja praina, Gornjovaroani zinu dobro i gutaju, i pevaju pesmu: da je tano toliko manje praine na drumu; kad se leti krave i ovce, vraaju kui zbogom! suseda emo tek sutra opet videti, kad se uzvitlana praina slegne. U optini je iscrtan nov plan gornjega dela varoice: Vile; Gornja Varo; Kaikara; Keree groblje. ta je bila Kaikara? Jedan komad potpuno nenasenjene utrine, proseene sredinom poronom ne ponorom, nije bilo tako strano, nego poronom, suhim koritom poronuloga potoka koji je ne suvie davno tuda uborio, i okretala se na njemu i mala

aselje se zvalo Gornja Varo, ali o varoi nije moglo biti ni pomena: na uzviici

155

vodenica, tako mala da je kolo bilo uspravljeno, a lopate po njemu kao kaike. Otuda vodenica-kaikara, a posle Kaikara nad poronom. Vile su postale moda, i u kvartu vila cena zemljita je stalno skakala. Po zakonu zaraze, poela je i Gornja Varo nekako da se toaletira, pa su kuice i placevi i tu bivali skuplji. Od Kereeg groblja, naravno, sklanjao se svako ko je malo drao do sebe. Jevtinoa je carevala samo jo na Kaikari. Jednoga dana nie nad samim poronom kuerak, nalepljen i neokreen, sa dva prozoreta, s baticom uskom koliko kuica, pa malice dalje jo uom, vrsta repia za kuicom: tako je bio izmeren, obeleen i plaen plac. Kuicu je gradio sam vlasnik, sa enom, s jednim vazda pijanim, jevtinim zidarem, i sa jednim dekom koji je materijal za gradnju kopao i skupljao u poronu. Vlasnik je bio Gornjovaroanin Sava Baji, uster po zanatu, nekada krpa, a posle poonar, do ega je mnogo drao uvek, a najenerginije otkad je podigao svoju kuu. Energino je odbijao da udara fleke. Ne zameri, brate, ja i bi', nisam dumanin ni tebi ni fleki, ali eto ena ne da, veli, zna se sad ve da sam pecialist. im okreim kuu, napisau nad vrata: Sava Baji vri samo opravke onova. Poi tamo do Kuzmana, on radi fleke da ne moe lepe, svejedno da li e ti se fleke lepiti ili iti. Prionue Sava i ena, olepie, okreie, plavom zidarskom olovkom ispisae crkvenjak i Sava firmu. Sobiak, kujniak, ovek, ena i dvoje dece. Prag pred kuom kao amla, malice se drma; s jedne mu strane, od staroga srpa udarena strugalica za blato, s druge strane ukovana krupna konjska potkovica. Imao je poonar dosta posla, ponekad i sree, iako ne u srazmeri s potkovicom. Kupie neto nametaja, napravie od kue trpanac, jedva su imali gde da spavaju. Jo se rodilo i tree dete. Ali, po nekom mudrom raspremanju Odgore, umrlo je drugo, i opet sve ostalo na starom redu. Subotom uvee, ako je veera malo bolja, pa vera u ivot poraste, Sava i njegova ena razgovaraju, mnogo ele neki komiluk, mataju da nekada dozidaju jo jednu sobicu, i dokupe zemljita za batu. Oboje su mnogo voleli kupus, i im kau: bata, zagrcnu se od smeja, to oboje odmah vide itavo polje jedrih, plavo-zelenih, uvek kao rosom umivenih kupusnih listova, koje ovek i presne da jede. Prooe dve godine, komiluka nema. Sava se onda osmeli i zakorai u pusto. Prekopa i uradi svega neto jae od arina irine tvrdio je on optinskog zemljita sebi za krompirite. Krompir isterao, ucvetao, kad eto idu oni to mere i izraunavaju kvadratne metre terena. Sava strepnu. A oni, te blie Savi, te dalje od Save, pogazie malo krompira, ali se izvinie, i najzad pobodoe motke i zategoe lanac potujui ono to Sava, pravo rei, nije potovao. Za neki dan, potom dooe motikai, zidari, i duneri, i kua stade rasti kao iz vode: prosta, sirotinjska, ali oko dva puta vea no Savina. Vlasnik se pojavio tek kad su, jednoga dana, dovukli na rastavljenim kolima divan orah, dobro ve odvrkao, s guvom ila i zemlje oko korena. Usadie drvo za kuom. Vlasnik, snaan, grub ovek, s vazdan prstenja na obema rukama, izvri nad rupom u koju e drvo zadenuti, neke mistike pokrete, u dubinu, u visinu, uokrug, krosred. Din da bude, rodan k'o njiva, lep k'o crkva. ulo se da je vlasnik bogat alas, ali ivi u Banatu. A tu se uselila jo dosta mlada, vrlo krupna ena, sama samcita. Tiina danju, tiina nou. Sava razmislio, i zakljuio da e ipak no biti merodavnija. Zaista, posetioci: dronjavi, prljavi, upavi alaski momci. U zao as komiluk veli Sava eni. Jasno: nova kuica na Kaikari vrsta je berze i magacina za onu nekada zlatnu trgovinu sa Srbijom, a preko Srbije s Turskom, koju su, uz reku, rukama i nogama veslali alasi, a glavom vodili krupni arijai sa obadve strane. Potrajao je taj nemuti komiluk oko godinu dana. Jedne noi u se lupanje i vikanje spolja i mrtva tiina

156

iznutra. Probudi policija Savu. Moete li vi, komiluk, nekoga da uzovete? Da me Bog sauva da mogu, ako bi ba i bilo nekoga unutra. Uoe s kalauzom: sve prazno, ni ene, ni krpice odela. Sava je bio mnogo dobar ovek, poali enu: Ko e znati od kakve je nevolje tu ivela kao kurjak, bez cepke drveta zimus. Ali, veta je bila da uori vreme, da je nema kad neko kuca, i da je kod kue kad je niko ne trai. E, tako, uorila i sada, utekla na vreme ispred vas. Bee i uviaja i istrage, ali svi i sve kao u zemlju propali. Kua ostala pusta, zarasla u korov. U neke, bude ustupljena optini, a optina odmah nae kupca. Javio se Savi, kao budui komija, inovnik Pantelija Raji tako se kazao. Kupio je, veli kuu: naravno, sa dugom: opravie je kako mogne, i doseliti na Kaikaru kad mi eto Bog ne dade bole. Sava ga je, kao uvek i svakoga, srdano doekao i ispratio, kazao iskrene rei. Zapravo, nije ga ispratio, jer inovnik Pantelija Raji, po nareenju erke, nije ulazio poonaru u kuu, pozvao ga pred kuu. Kad je gost otiao, Sava, sa enom, prie blie stvari. inovnik, na Kaikari to je udno. Ono, naravno, inovnik ne moe kupiti kuu u varoi, ali ne moe ni iveti na Kaikari... inovnik dri do sebe, on do smrti stanuje u tuoj kui, ali ivi me gospodom... Na ta e to da izae, ne znam. A rek'o bi, dobar ovek. ena odmrdnu ramenima nekoliko puta, i zamisli se. Nije u taj mah mislila na inovnika, nego na krompirite: da ga komija nekako ne smota. Ama i bolje je bilo bez komiluka... Gleda ga, slua ga, ne zna pravo ko je i ta je: bogat, siromah? dobar, rav? grabljiv da uzme tue, poten da te ostavi da ivi kako ti je Bog dao?... Kua se popravlja, pomalo, na prekid. Pita Sava zidara da li e biti ograde. Zidar se podrugljivo smeje. I bez ograde teko plaa; ono, dasaka ima pun Dunav, samo ne love s mreom. Ogradu ipak namestie. Tad se prvi put pojavila, da ostane celo posle podne, gospojica Nata, erka Pantelije inovnika. Ogradu namestie kako niko nikada nije: samo s jedne strane, prema Savinom kuerku. Sava se dobroduno i pametno smeje: Jo nisam video ogradu koja dva kraja ne sastavi, i nema vrata... Ajde, da ekamo ta e dalje biti. ena je ljuta. Odelio se od nas... A kanda mu zapoveda ona pomodarka. Dobar dan utrini i korovu, a nama lea... Gospoda k'o ono kad pone kvrcati po krovu, pa ne zna da li pada kia ili bije led... Nee valjati taj komiluk, videe... Ali pronai u ga ja ko je i ta je, jal je kia jal je led; sutra idem da perem stepenita u magistratu... Sluaj, Savo, da uinimo ta moemo i ta ne moemo, da i mi njemu podignemo takvu ogradu, pred nos. Nemoj, ne valja odmah s komijom u inat. Ne znamo jo ljude kakvi su po srcu, ako su lucnuti u glavi... ta se ljuti! meni njegova ograda sprdnja. ene bivaju energine kao olujina. Savina ena e odraditi i pozajmiti, ali e dovesti daske. Samo, hitra i suvie, majstor ve tu da otpone rad, kad se ona zapitala kako da se postavi ograda, da li da se krompirite zagradi uz kuu, da li da ostane na utrini. Sava podra potenje: krompirite ostade van njegova imanja, izmeu dveju ograda. I ostade na miru, jer jo nije bilo novih naseljenika po Kaikari. Samo su se Sava i ena malo posvaali. Nije trebalo njegov inat doekati s naim inatom, ali jesu li se dve ene usprkosile, ni top ne pomae... Pantelija Raji i jeste i nije bio inovnik. Bio je u sudu, u arhivskom odeljenju pisar. ena njegova i ker Nata glasile su se inovnike, a Pantelija je govorio: pisar u sudu. Pa je jednom, po savesti, uzeo da pred enom i kerju nekako dialektiki objasni stvar, to jest, da napravi rupu nasred mosta, i da budu dve dobre polovine, a ne bude celo.

157

Ja da znam, i da jesam inovnik, niti znam, niti jesam. Ali to znam, ovo je: kada god se prave neki propisi u sudu, jedna su strana inovnici, druga, posluitelji. A gde su pisari? Meu inovnicima da su me kad imentovali, nisu; ali me nisu imentovali ni meu posluiteljima, nikada! A zasebno se pisari ne vode, koliko ja znam, a ja znam sve, jer ja prepisujem sve, sve,... smrtnu presudu Jaki Biberu sam ja svojom rukom prepisao... E, sad, poto metlu i portvi nikada nisam uzeo u ruku u sudu a pero ne isputam iz ruku, mislim da nisam posluitelj, i da nekako dolazim uz inovnike. Doe mu nekako kao daska preko one rupe na mostu, kako si maloas rekao zasmeja se Nata. Uvek si nekako mnogo taan, kao da uvek smrtnu kaznu potpisuje... Ali dobro je i tako. Majka i ja emo i dalje kazati: inovnik, a ti preskai onu rupu a tam', a sam'... Kad je Savina ena donela informacije sa stepenita u magistratu, tane informacije magistrat i sud su kua do kue, vide jedno drugom u trbu Savi dolo utoliko milije: blii mu i svojskiji mali ovek, topliji odnos e biti uz sirotinjski sporazum. S tim se, meutim, nije mogla sloiti nijedna enska strana. Nema ene koja nije i prijatelj, i neprijatelj i svom najroenijem. Susedi se nisu zdruivali, ni druili. Preko leta je svaka kua imala svoje goste iz varoi i iz Gornje Varoi, a kad zaveje sneg, dve kue kao dva nepomina i mrtva broda u zimovniku. Delile su ih dve ograde; delio ih je onaj arin zemlje Gornjovaroani ga prozvaeSavin krompir; delile su ih ene. Kad je vreme setve i etve, dele ih i krompiri, kad doe zima, isprei se nanos snega koji niko ne isti i niko ne gazi. Pa onda kako se svet jednako menja, promenio se s njim i arin zemlje. Pronala ga deca nekih novih Kaikarlija prodirao je polako u ivot i uz poron a i deca iz drugih ulica i budaka. Nabije ih se dvadesetak deaka i devojica, tre, skau, uvaju, dok mogu, krompir. A kad zaborave, ta ti tu nema: Sveti Sava i avo; Indiski okean i galije Aleksandra Velikog; polja, mora, bure, tamnice. Poludeo i krompir, sabio se uz ograde; Sava je te jeseni vadio grude s mukom podilazei pod plotove. Po sebi se razume, tarabe su deca iarala, pobila dosta klinaca i eksera; poveala svaki otpadak i potroak, a kad je nuno bilo, dovlaila stare cigle i kamenje, i sve posle igre ostavljala gde se nalo. Pa su i odrasli poeli da upotpunjuju smetlite. Nestade krompirita, ostade samo uspomena i ime. Proi, bogati, kroz Savin krompir? aci to u Savin krompir. Prestao ovek da plaa arendu govori vie zubima nego jezikom gospojica Natalija Raji probajui pred ogledalom nov eir kojije sama nainila. Oko smetlita, oko pitanja ko e i kojim redom da ga isti, dolo je do vrste sukoba izmeu Rajii Baji preko plota naravno pa je onda dolo i do prvog upoznavanja oi u oi svih iz inovnike i svih iz usterske kue, naravno, na zemljitu neutralnom, ispred kua. Pantelija i Sava su predlagali da se uglavi reda, ili da se zemljite podeli u dva dela, i svaka strana o jednom da brine. ene sevaju oima, a ne sluaju ta se predlae, osloavaju u sebi prost problem sa stotinu pojedinosti. Na Savinoj strani uz njega i enu, stoji i stariji sin Mirko. (Mlai je ve godinu dana u Americi.) Mirko je momak, dvadesetak mu je godina, lepo razvijen, plav, utokos, kao zlatna lala. Uopte je imao neto od lale: malo krut i nevoljak na pokret. Bio je i na rei krt; a u ambicije se nikako nije razumevao, jedva ga je otac progurao kroz egrtsku kolu. Nekada nestaan kao avo, otac mu je morao, po konjski, ustekom sapinjati noge kasnije ga je neka velika pomirljivost i dobra u dui

158

smirila i oplemenila. Sava je dobar, ali Mirko je dobrota govorili su Gornjovaroani sasvim tano. Radi Mirko sa ocem ceo dan, a neku svoju zaradu ne obraunava. Voleo je samo, uostalom kao i njegov otac, da se jedno njegovo zna: aa, bolje dve, tri ae piva nedeljom i praznikom, i debela diplomatska cigara: pui, pui, i ne moe da popui. Uza to je Mirko gajio najprostiji, ali i najsloeniji san: rad i leb, ena i deca, i mir, mir. Tako i sada, stojei usred nepomirljivosti, uzeo je re da ovo kae: Ja u eto istiti dva puta, dok vaa strana jedared, samo da bude mir. Pa odjedared, gledajui ljupko u susede koje prvi put vidi izbliza, odjedared, i sa neoekivano razvezanim jezikom: Ja, ovaj, sve... ovaj, ja cipelu ne mogu da krpim, devojku ne mogu da volim, pivo ne mogu da pijem, ako nije mir... Gospojicu u ja posluati, ako neto ustreba kad doe va red da istite... Nata Raji ga presee potpuno van tona, neoveno, lano: Gospojicu sasvim izostavite! ona nee istiti, i ne isti ni oko svoje kue, a kamoli po tuem ubritu, koje ste vi, vaa kua i napravili, kad ste tu ubrili i sejali... Vadili ste silan krompir, a rupe ostavljali. Nata je govorila to nije videla, i to nije ni bilo. Na Bajievima se opaalo, ak i na Savinoj eni, da ih je neto mnogo zabolelo. Nata je bila bar sedam, osam godina starija od Mirka. Zapravo, ve poela da matori. Inae, iznuivala je naziv gospojice: pomodarka, od svake krpe veta da neto napravi, nosi eir, s metlom je niko van kue nije video. Prepisuje recepte za retku turiju, da bi mogla o tome govoriti i tano lagati. Kua joj je sasvim zavrtela glavu. to je na kui dug, nije marila; nije se seala odgovornosti i dunosti koje ekaju ma i najskromnijeg posednika; eto, na primer, dunosti da se isti ono to granii sa imanjem; ili nareenje od graevinskog odeljenja u magistratu da se ograda ili dovri ili sasvim ukloni kako bi se znalo boe zdravlja, zbog regulacije da li je kua na ulici ili u bati; i tako dalje. Kua je Nati ula u glavu kao magla u upljinu: ispunila i zamutila sve. Ja sam jedinica, stari e umreti, kua e biti moja, ja sam udavaa sa imanjem tako je fantazirala. I kako je svako imanje nesrea, Nata izgubi svaki zdrav pogled u ivot. Fantazira dalje: Prosci e obijati vrata, a ja malo se poigrati s njima, a, bogami, ne mislim se skoro udavati... Jo neko gospodar na mome dobru?... Ako i omatorim, ne mari, naiveu se, a kad htednem udau se, i kvit pos'o. Magla je smetala da vidi da je ve omatorela, i da se prosci ne javljaju. Oni iz varoi ne trae mladu na Kaikari; a Gornjovaroani ne gledaju s poverenjem u gospojice. Za tri godine Nata je imala tri prosca sve ih je sa zadovoljstvom i prezirom odbila. Pa se prosci nekako istrebili; ba kao to se nagonskom emigracijom u nekom kraju istrebi neka divlja. Savin krompir je ostao zaputen budak i ruglo, i dobijao je neto lica kad su Sava ili Mirko, nekako iz blagodarnosti za nekadanji krompir, malo istili i plevili. Mirko je u jedan mah reio da prolaz kaldrmie, i pokrio polovinu starom ciglom i kamenicama, pa je odjedared i on zauzeo stav: Neka sad oni kaldrmiu drugu polovinu. Uostalom, kako se Kaikara dalje naseljavala, arin zemlje je postao vrsta uliice, bio gaen, i zato manje zakorovljen. No, dola je i druga nevolja: tarabe je trebalo svaki as podupirati i popravljati; deca su domaala rodne grane oraha, koji je u toku godina vanredno napredovao, carski se

159

razgranao. Taj je orah poeo da igra vrlo vanu ulogu u ivotu Rajievih, a kasnije, videe se, igrae izvesnu ulogu i u ivotu Bajievih. Nata je osetila da je i taj orah imanje, i branila ga kao lavica. Zaboravi na ugled i rang, svaa se sa deacima, cii, u papuama izleti iz kue, baca za decom to dohvati. Nemona, rasplae se, i kae istinu: Ne otimajte tue, taj orah je na hleb! Naravno, hleb je jo uvek uglavnom dolazio od Pantelije pisara iz sudske arhive, ali orah, rodan kao u bajci, pomagao je porodicu vie i vie. Branje oraha zvalo se kod Rajievih u kui berba, i zaista je trebala moba beraa da se rod skine. Prouli se u varoi orasi, odlini za sve, a naroito za fino slatko plaan je rod kao na licitaciji. Orah je rastao kao da ima razuma: prvo je gonio uvis, jo uvis, da ne bi granama sasvim poklopio i zamraio kuu; pa je prestao da se izduuje, i poeo da se iri. uma, velika uma vodenikastog zelenila kad ga obaspu rese, a velinastvena tamna uma kad osvoji ugasitozelen i miriljav list. Precepi li list, umski hladan miris prosto zasopi. Ono to se nad njihovu kuu nadnosilo, Savini su prvo kresali, ne znajui ni sami zato, od straha, i mira radi. Pa im je onda zelenilo, i debeo hlad, i ljuljanje tekih grana ulepavalo ivot. Seali su se kako je nekada, jedne jeseni, Pantelija prvi put preao k njima da vidi koliko je roda na granama koje su prelutale kud ne treba, pa otiao kui da referie, pa se vratio da kae: Nata doputa da oberu plod te godine, teta njihova nije velika. Mirko je sutradan preao u komiluk, usudio se da ue u kujnu i preda saksiju lepog cvea, od ega se Savina ena vrlo nerado rastala. Zametnue se valjda neko prijateljstvo teio je Sava enu. Teko je ovako iveti. Nata se prenerazila kad je videla Mirka, primila poklon hladno, kljocnula dobro bravom kad je neeljenog gosta ispratila. Otad, u vreme berbe dolaze po dva oveka s lestvicama i sepetima, i nose sav zalutali rod gazdama. Rajievi su se ee savetovali: Ovo, ono, nita ne valja drvo tera svoje. Kuu poonarevu da oduvamo, ne moemo; velike grane da poseemo, unakaziemo drvo i upada u re Pantelija i moda zasei u ivot, i, sauvaj Boe, ubiti drvo! Pa se svi troje zagledaju kao nekuda u mutnu budunost. A ogromni orah, kao orkestar, na sto grana stotinom naina leluja i umi nad aicom ljudskih ivota koje e nadiveti, zaboraviti. Promiu godine na Kaikari kao i drugde: zakon sveta radi na Kaikari to i drugde: usprema, rasprema; donosi, odnosi; u sve knjige ne moe stati ta mu sve ne dolazi na um. Zapazili su u obema kuama da se neto igra s njima, da se u isto vreme na dve strane deavaju promene, javljaju novosti. Kad se Mirko enio ima dosta godina Nata je jaukala od stranog ira na miici, kojeg se stalno sea. Kad se Savina ena spremila da na poziv mlaeg sina putuje u Ameriku, Pantelija je doao u veliku krizu da na vreme plati poslednji deo duga na kui, i da plaa doktora koji mu je leio enu. To je bila jedna od prekretnih taaka u ivotu gospojice Nate. Reila se bila tada na vrstu emancipacije. I liila joj je emancipacija, liilo joj je da se malo pozuba sa sudbinom. Kae narodna pesma : Zorenu vinju niko ne trga pa se vinja razbreke kao da se i kotica pretvara u meso i sok; prostije reeno: Nata omatorela, prestala da boji kosu, raskrupnjala se, ali veta da ije, odeva se kako punom telu najbolje stoji, i jo je pomodarka kad izae na ulicu. Kad je banka zapretila da metne ruke na kuu, Nata se reila da pone zaraivati, da ije za druge. Ponos inovnike keri je cvileo; ali posle suza se ohrabrila pamet, i Nata, namrgodivi se samo prema Savinoj kui, objavi prijateljicama poruku i uslove: ... da se zna, samo kod kue radim, samo za bolje familije, i samo dok ne platim to je otac uzajmio zbog kue... kua

160

je danas-sutra moja, pa volim da pomognem... a svakako da dalje ne govore oni kojima neto saijem. Naravno, svi su govorili. I udili se kako na Kaikari ima veta najderka tu re Nata nije ula svojim uima. Uostalom, prestala je prezati: pada novac, sladak novac, pa joj je milo. Uskoro, bilo je moguno videti Natu i u nekoj tuoj kui za ivaom mainom. Samo kod majorice, morala sam, dola mojoj kui da me moli ta nije bilo istina pa sam zato morala onda i kod njene sestre, kapetanice. Nata lae, ali radi. Isplatila dug, poslala mater u banju. Kao da je, prilino visoka, jo porasla, i jo se ugojila. ovek. Pantelija, pun respekta, prepisa kuu na ker. Kao iskljuivi posednik, Nata odmah poe da raspolae. Malu sobicu na kraju kue izda dvojici alasa: jednom matorom, drskom, koji se seao kue verovatno iz drugih vremena i jednom mlaem. Poela Nata da pie priznanice i da prima kiriju. Otac nekako nasluti da je to as, i navaljivae da se Nata uda. Nemam vremena! odgovara Nata odluno i vano. Prestala je da ije. Apsolutno ne! Uz svoje kirajdije poela je da se dobro snabdeva ribom. Otvori irom prozor od kujne: Prim soma, kadim malo poonarima. Govorilo se da je u nekom ortakluku s jednom ribarskom druinom, da mlati pare i pare, da nee da se uda... Briga je! uzdisale su udate Gornjovaroanke. Orah je tih godina dodao jo jedan sprat na krunu. Ljudi dolaze iz varoi da gledaju drvo. Mi smo, znate, skromna inovnika kua, ali eto ora' moj mogao bi stojati u avliji cara. Tih godina, u ortakluku sa svojim orahom, ako ne sa alasima, Nata podie ogradu sa druge i tree strane. S lica e ograda biti okrugla, kao kod apotekara. S mojim ora'om, ja sam dvor na Kaikari. Matori ribar je to uo, i kazao na uho mladom: Njoj dvor, a onaj koji je posejao i ora' i kuu, odleao u Mitrovici... Ajd, ajd... Kojeg dana je Nata dovrila nove delove ograde, Bajii su iskopali bunar. Pribliismo vodu, rodismo se ponovo raduje se Sava. Pa je Mirko krstio drugog sina, i priredio veeru kumu i kumi, a Nata, s one strane, smeka se: Galame poonari, a ne znaju moju novost: danas mi bila dva optinara, i nude dosta lepu cenu za kuu, da je prodam, da tu, oko ora' podignu rasadnik. Ne prodajem, gospodo! apsolutno ne! Kojeg dana je Nata sahranila majku, te veeri je Mirko izgubio oca. Pod orahom, stari Sava je taman ispio flau piva, rairio ruke kao da nekoga hoe da zagrli, i pao glavom po stolu, mrtav. Orah jednako uestvuje u svemu, zakrivljuje dve kue, sa po jednom silnom granom dodiruje krovove i kao da ih vue blie jedan drugome. Nekoliko godina ih je tako primicao, dok se opet nije desilo neto na obadve strane. Mirko se razboleo od zapaljenja zglobova, a starom Panteliji dadoe u sudu malu otpremninu, i reie da e mu, zato to je odano i od srca sluio i sud i sudije, da e mu davati do smrti malu mesenu pomo. U oba komiluka sumoran dan. Mirko ima velike bolove. Nata prevre kobne cifre. Otac spao na treinu prihoda; ograde jo nisam isplatila; ne znam tano koliko mi je preko etrdeset i pet... iskrivi usne podrugljivo. Jo dre alasi, dok dre!... Trebala sam se udati... Sad... manj ora' ovaj ako e me uzeti. Jedini rentijer za mene... Uh, ala sam sama!... bar da je neki komiluk... Sedim sino na meseini, i milo mi kad ujem kako se kabao kod poonara die iz bunara... avo e znati ta mije... matora, luda.. Sirotinja je ilava; a kako i da ne bude, kad na njoj svet stoji. Pantelija je poeo pisati po Gornjoj Varoi pisma i molbe, a Nata, svedavi apsalutno na relativno, saila je nekoliko haljina za odrasle, i itavu malu garderobu za deje sirotite. Otila je da primi novac, i tom prilikom videla zavod. Tuno i milo: deca se igraju, vesela su, ima pred njima ivot, dug ivot. A ta vam je ono tamo? Sklonite za iznemogle i sirote stare ljude. Hoete li da vidite? Nata se zgrozila. Samohranost, sirotinja, milostinja. Mile, potapaju se, bez zuba

161

govore, bez zuba jedu, kalju, niko da se nasmeje... ivota pred njima nema! Da li samo enske drite? A, ne, odgovara bezmalo aljivim tonom sredovean ovek imamo i kavalire, eto tamo, preko ograde. oni ive u drugom paviljonu. Na Boi i na Uskrs ruaju svi zajedno, i ude se kud se denuo onaj il' ona koji su jo pre pola godine s njima sedeli smeje se bezmalo raskalano sredoveni ovek. Natu je neto potreslo u temelju. Vraajui se kui brzim korakom ona odjedared skide eir s glave i baci ga u jendek me korov. Po zakonu ivota valjda, dolo je odmah jo jedno kuanje Natine skruenosti. Te veeri, najprirodnije, matori alas joj predloi da se uzmu: Imau ja neku iljadu, imate vi kuu, pa bi mogli... Nata otskoi kao noem ubodena, i toga trenutka otkae alasima sobu. U ono doba, vlasnici kua mogli su na svome imanju i adajisati. Intervencija Pantelije nije pomogla, alasi izletee. Prodau ove godine sve do poslednjeg ora', prezimiemo, a posle, videemo.

To videemo, kod jakih priroda, ne znai oekivanje da se neto samo od sebe popravi, nego znai: videemo kako emo podneti to je dolo, ili to smo izazvali. Nata celu no nije spavala. Izdavati sobu i trpeti ko zna ta sve? iti? ta i beim od ivenja, kad ono jednako tri za mnom. Smestiu se u sobici ja, s mainom, i otvoriu ivaru... ali samo za rublje, da mi ne dolaze i ne izvolevaju na probi neke prostakue... Najbolje bi bilo udati se... ostau posle oca sama samcita... kuu imam, ali kua nema razgovora, kua je briga a ne oslonac i odmena. Pa se poe seati vremena kad ju je, davno, neko doista prosio. Trojica, i sva trojica, kao po dogovoru, usteri, kao da ih poonar slao... Oni, dodue, nisu bili poonari, nego pravi majstori, ali zar je moje da budem usterka!... A posle je doao alas: Nata alaska, krpi mree... Sva je pocrvenela od nekog otpora, od energije ne hteti, koja je ve kod male dece velika, a kod odraslog oveka moe biti strana... Videemo... I videli su da se jo moe, videli opet nekako istovremeno na obe strane. Mirku ostadoe zglobovi po rukama pa i u kolenu jednom nateeni, ali radio je, i ak i vie no pre, jer se Kaikara polako naseljavala, a svaki naseljenik, naravno, cepao onove. Nata se reila da uzme u stan veterinarskog pomonika, i da kuva za njega. Nije to nita, kuvam ve za nas, pa u kuvati malo vie, i to je sve. Ali to nije bilo sve. Trebalo je kuvati dosta vie, postavlati, prinositi, odnositi, prati sudove, i raun je bio traljav. Nata poe zakidati, a to, naravno, uini da se dvoje poreaju, ali se nekako izmirie: veterinarov pomonik je obeao, pred zimu, ugojenu svinju. Pa se onda pokazalo da ena Mirkova, kao da je poludela, sve vie trai. Mirko, kad se enio, nije uzimao na um ta to znai uzeti grobarevu erku s pravoslavnog groblja; zadunice, dae, parastosi, nauili su Mirkovu Selenu na pite, na vino, na pilav. Dobri Mirko tad poe da prima i fleke, ispoetka nekako kriom, otprilike kao Nata ie. Ali narod razglasio, i Mirku pod starost priie staro oevo ime: krpa. A Nata, imajui pred oima ugojenu svinju, pristala je da veterinarevom pomoniku i rublje opere. Ali samo sada, kad ste, kaete, u nevolji... znate, omatorela sam, lea da puknu. I zaista su pucala lea; i pekao je Natu stid, kad je prvi put unela tu ve, i osetila kako kao gusenica mili po glavi re: veerka. Sela je pod orah i gorko plakala. Sedi na amlici, po staraki, obgrlila stablo koliko moe, i ape: Hranitelju moj, prijatelju moj! Pogleda, tamo malo dalje, otac njen sedi na drugoj amlici, i jeza je proe od glave do pete: slini, ne kao otac i ker, nego kao dve starosti. Zagleda se u svoje ruke: malice drhu. Ostarela sam, sve me boli, kaljucam, za mainom sam nekada tako umorna da mislim pau po patosu i zaspati... Eno,

162

i onaj Mirko, gledam ga kad polako hoda i rui se na desnu stranu od bolova u kolenu i on je ve star, a on je mlai od mene... Ej, Nato!... Otac ti prima milostinju! Srce mi se kida dok ga gledam kako se sprema da ide po milostinju, i kad se vrati srean to donosi milostinju... Milostinja, kua, ora' eto to je sad moje sve... Ne znam da li e onaj drati re i pomoi zimus sa obeanom svinjom; neto je prestao govoriti o tom... Videemo... Alas, onda, da se samo malo bolje obukao... Svejedno, kad oca vie ne bude, i otpadne mesena pomo, izdau celu kuu, a ja u u onaj sobiak: malo iti, malo ora'... videemo... Opet jednoga dana, zakon ivota, pobogu kao onaj orah, dohvatio obe kue. Mirkova ena, ve u godinama, i sa dvoje odrasle dece, napustila mua; a Panteliji otkazae pomo, a ovek jo nije umro. Da li se neto izmenilo u ustrojstvu suda, da li starac suvie dugo ivi tek, presekoe prihod. Starac, i uplaen i postien, bezmalo klei pred erkom i mrmlja neto, moli za oprotenje. Da idem, Nato, u sirotite... Ali se bojim da me nee primiti, imam tebe, a ti ima kuu prokleta da je, i kad sam je kupio, a sad bi lepo u sirotite, pa bez brige do smrti. Nato, ne ljuti se... Ima li jo malo od one moje otpremnine? Oboje plau. Nata nekada nije imala srca, ali staroj Nati poraslo srce. Zagrlila oca, tei ga: Ima jo malo od tvoje gotovine... ne boj se, nismo jo prosjaci... tu je kua, i ja jo mogu da zaradim. A jeza je prolazi zbog starosti oeve i svoje, zbog bolesti, i, najstranije, zbog samoe koja nju eka... Kad su pojeli poslednji ostatak od Pantelijine gotovine, stari je umro. Uklonio se pristojno s tueg imanja, i nije dosadio ni sirotitu. A neto kasnije, opet u obema kuama promena. Mirko je doveo mnogo mlau od sebe enu; stariji sin na to napustio kuu, a mlai otiao da slui vojsku. Nata opet promenila kirajdiju: izdala celu kuicu, sem sobika, onom matorom alasu koji se meutim oenio. Mirko udario daicu nad vrata i ispisao: Mirko Baji, poonar, vri i sve druge opravke. A Nata pribila na treoj strani ograde daicu: valja, u avliji. Tu je sad zakon ivota ostavio te dve kue na miru za dosta godina: da ive, jer se i tako moe iveti. I moglo se. Mirko udeava mladoj drgi, troi na njeno odelo to ima i nema, nekako sa slau je doziva udnim njenim imenom: Lagana, i radi, radi, iako su mu ruke sve krivlje i krue. Stariji sin mu doturi od vremena na vreme malu pomo, a Mirko se onda krha: da li da to ostavi sebi za duvan i pivo, da li da malo pokrpi tronu i nikakvu kuu koja prosto preti da se srui. Pa onda podeli novac na tri dela: jedan deo mladoj drgi; jedan deo sebi; trei deo opet Lagani, da priuva da ga on ne popije, pa da im pre poprave kuu. Nati se navlai na jedno oko, ali ije jadna stara koliko igda moe. Sa orahom se baktala jo neku godinu, pa ga je onda ustupila alasu da ga on bere, a rod deli s njom popola. ena alasova joj je, za to, kako kad, doturala malo ruka, malo kolaa. Zakon ivota eto tako dosudio na obe strane milostinju. Samo to je Mirko primao pomo od sina otvoreno i hvalio se; a Nata, na poziv alaske, uzme kotaricu, obori povezanu glavu, neto primi, neto odbije imam i ja to, hvala a ne govori istinu Nata, jo ne govori. Jedne jeseni, mnogo mokre, kad je Kaikara zakisla takorei do truljenja. orah, ne sasvim prvi put, ali prvi put posle mnogo godina, omanuo. Alas je psovao estoko i grubo. Hteo je, veli, te godine da dovri ogradu. Nata slua kako govori kao da je kua njegova, ili tek to nije, ali uti kao mi i da kupi eni srebrn lani s krstom, oko vrata. Nata, uplaena kao da je ona kriva, ponudi svoj deo oraha uz malu neku cenu, s tim da njoj odvoje evo samo ovo dake, i da joj alaska ponekad uvee skuva malo grisa u mleku. Napunie joj

163

to dake, veto je pokravi i tu. Ne vidi, slepica. Alaska pomoe da Nata dak prenese u svoj sobiak. U sobiku hladno. Nata izvue ispod minderluka kotaricu s drvima, naloi vatru u maloj furunici. Kad je sinulo crveno, kad je zastrujala toplina, Nata oseti samou, stranu sa mou. Kao da je zakovana u toj sobici, i niko joj ne moe ui. Usplahirila se, neto ju je dizalo sa amlice i vuklo nekamo. Nasmeila se tuno: Kapije na kui nema, svet je sav bez ograde i vrata, otvoren danju i nou svima, ajd, Nato! ali starost. Pa se reeno digla, izvadila iz sanduka dve krpe, sela za mainu, proila krpe u vreu, napunila vreu orasima, zametnula je na lea, i izala iz sobice. Mrak. Kaikara se ne vidi od kinog isparenja; ovde-onde slaba petrolejska svetlost, kao fosforesciranje nad movari. Da je bilo meseine, da je Nata mogla videti svoju senku, videla bi sliku pogrbljene stare Ciganke ili prosjakinje s torbom na leima. Kud se denula Nata inovnika ker, i gospojica Nata sa eirom i u lepoj haljini. Nata posednica, Nata, udavaa sa imanjem! ta sve ovek nije, i ne bude u toku ivota, ta sve zakonu ivota ne pada na um! I sada mu je palo na um neto sasvim neoekivano. Nata je pola gde nikada nije bila. Pravo pred Mirkova vrata. Zakuca, i usplahirena, ne saekav ni re ni znak, ue. Mirko razvue usta u zadovoljan osmeh, ali ostade potpuno miran; mehaniki dohvati vreu i skide je na pod. Nata tek tada kaza: dobro vee, i kao zaduvana, iz istog poteza dodade: Evo, donela sam vam malo oraja, Mirko. Mirko se sada razneeno nasmei, i ree mirno: A, od naeg oraha? e, hvala, hvala, kominice. Pa se onda uze izvinjavati: Znate, navikli smo ovde da kaemo: na orah; godinama, leti, zimi, s nama je iveo, voleli smo ga... A obrali ste rod? Jeste, vidite kakve su mi ruke od ljutenja! nastavi Nata u Mirkovu tonu, intimno, susedski, prijateljski. A gde vam je domaica? E, bila, pa je nema razveo ruke Mirko, ali kao u ali. Dodijao sam joj mladoj ja star, pa vam Lagana odlaganila, kao ptiica odletela... Pre dva dana sam jedva dobio razvod braka od ene, hteo sam da se s Laganom venam, a ona je valjda zato i utekla, da je ne veem za sebe... Eto sad sam sam, sasvim sam . Ta re pade kao kamen. Zautae. I utali su dok se kamen od neega nije rastopio. ivi ljudi. Susedi, koji su se najzad nali, koji su se sad za tili asak zavoleli. Naloili su vatru, spremili belu kafu, nakrcali oraha. Izgubila se Natina usplahirenost. Sede, stara ena i star ovek; ivot proao; nita vie ne mogu zapoeti... Ali ko zna ta zakonu ivota jo moe doi na um. Sede Nata i Mirko, poeli jedno drugom da govore ti, smee se, razgovaraju intimno, zabrinu se, pa prepriavaju besposlice. Odmaraju se od neega, godi im. Nata ustaje da doda drvo u pe; Mirko joj svojim krivim prstima sipa drugu olju kafe, i ree sredinu hleba na kockice. Milina ni prolosti, ni budunosti! Dve starosti, dve svetinje. Posle osam dana brujalo je po Kaikari i Gornjoj Varoi da je popa ispitao drugobranog Mirka Bajia, i blizu deset godina stariju prvobranu Nataliju Raji. Nata je prodala kuu alasu, i zaplakala samo zbog oraha. Opravili su Mirkov kuerak, i proiveli pet godina nerazdeljive zajednice, pet godina munog i srenog ivota. Nata je sasvim slabo videla, i samo domai posao mogla vriti. Mirka su muili bolovi od podagre. Kad neto zakrpi i zaradi, i kad odminu bolovi, to je za njih dvoje starih bio praznik. Ne moe Mirko ove nedelje nita raditi, ima bolove, ja ne dam da radi zagleda se orava Nata u muteriju, da zna kome govori. Troila je novac od prodate kue srdano, samo da Mirku bude lake i milo. Staro Natino srce nauilo ta je nenost, ta je milost. Mnogo su praznika doiveli siromani starac i starica. ivot je bogat, prebogat, bogata beskrajan. Nata i Mirko su se grevito

164

voleli, grevito su se uzajamno izbavljali od samoe. U udnom i neiscrpnom ljudskom ivotu i to je bio roman. Ko je prvi umro? ko je ipak ostao sam? He, zakonu ivota svata dolazi na um. Posle pet srenih godina dola je na red zavrna glava romana. Roman bez milosti i ljubavi? Ne, bog ljubavi je na Kaikari nauio neto. Nata i Mirko, oboje sa tapom u ruci, s malim zaveljajiima pod mikom, Nata i Mirko su s neto novca od prodate Mirkove uderice krenuli u sirotite. Vrlo rano ujutro, kad je Kaikara jo spavala, stigli su lepog septembarskog dana u umicu pred zgradama sirotita. Seli su na svoje amlice, koje su poneli kao poslednje od svojih imanja. Govorili su kako sunce toplo greje, kako je i tu lepo. Ujutru je bilo neobino meko: da se ovek nasloni na njega i utone kao u dueke. Naizmence su Nata i Mirko imali male nesvestice, kao da odista tonu u mekotu jutra. Pridre se uzajamno dok nesvestica ne proe. Znaju oni to odavno: glavno je da Mirka ne sevaju ruke. To su bili, i jo uvek su, eto i tu, pred sirotitem, njihovi sreni trenutci: kad oduminu bolovi u zglobovima Mirkovim, kad nesvest ponese, pa opet ostavi oveka na miru. Dolo vreme da se ulazi: prijavljeni su, a kad bi ba i hteli da se predomisle, nemaju kuda. Zakon ivota je veliki domiljan: kad ovek nema kuda, sirotite je slatko. Zagrlie se vrsto, u dug zagrljaj. Pa Nata zazvoni na ulazu u ensko, a Mirko na ulazu u muko odeljenje. Mirko, da li zbog ubogaljenih svojih ruku, ispusti amlicu. Nata, pouri, die je. Opet se pogledae, sa starakom odanou, u kojoj ivi jedna jedina, poslednja milota ovekova. Mirka pustie unutra. Nata je poekala jo minut dva sama. Osetila je suze, ali se uzdrala. O Prvom Boiu, Nata i Mirko su ruali zajedno. Poslednji e im to biti ruak. Poslednji ruak nikada nigde nije bio veseo. Mirko je jedva jeo, trpeo bolove, i otiao bi da legne da mu nije bilo ao Nate, ao da Nata ostane sama. O Uskrsu zatim Nata je zaista bila sama. Ona je dakle ostala da ivot dosamuje. Moda je tako bilo i pravo, ona je godinama sejala samou.

165

PALANKA I NJENI POSLEDNJI GRCI

konak bio, ali nikada do nekog naroitog ugleda nije doao. Postojao je u doba Rimljana; ima i sada ostataka od utvrenja rimskih, i poznijih protiv Turaka podizanih; lei na velikoj plovnoj reci; ali je bio i ostao bez naroitoga ranga. Uz samu raskrsnicu politikih tendencija i ratnih ekspedicija, a uvek oak. Ali, za poneto i za ponekoga ba su okovi dobri. Kao ono to vetar sabije otkinuto lie negde u miran oak, u gradi je sudbina sabijala emigrante, begunce, avanturiste, lutalice. U jedan mah, u novija vremena, iveo je u varoici vrlo uen sudija koji se ozbiljno bavio istorijom, pa i istorijom gradia: trudio se da studijama i nekim urbanistikim ureajima vrati uspomene na prolost, uspostavi rang varoice. Ali varoica bi i ostade bez jaeg ugleda i pored novih naziva ulica po imenima velikana iz istorije starog Rima. Poneto je okrenulo ak u smeno. Tipina piljarica, debela, u urku, s keceljom preko urka pripasanom, ne moe da upamti da njen kuerak u bivoj ulici Belog zeca stoji sada u Probusovoj ulici. Papudija Raka otiao u policiju da prijavi svoj stan pod novim imenom, i mrtvo zaboravio da stanuje u Tacitovoj ulici. A policiski pisar, prvi komija Rakin, takoe ne moe da se seti Tacita. Ho, iva muka! a da se pita: zato? Gradi ostade bez naroitog ugleda moda i otuda to lei preko puta Balkana, tanije, prema Beogradu, pa se istoriska kretanja zbivala tamo, a u varoicu stizali samo otpaci istorije. Princ Savojski osvojio Beograd, a u varoici promena samo ta da se iz nje preselilo u nemaku varo u Beogradu nekoliko nemakih porodica. Pa je Austrija brzo izgubila Beograd, uzeli ga Turci, a u gradiu promena samo ta da se neke od onih porodica vratile esaru, i prebeglo jo desetak grkih porodica s Balkana. Otpaci istorije. Neka krupna linost, neka kolonija: dou, odu; posede, pretope se, izumru. Trgovina, kao uvek na granicama, neista, prikrivana, veinom transitna. Stoji li: pamuk, verovatno je duvan. Stoji li: staklo, pazi! verovatno su dragocenosti i vane hatije. Zapljusne malo u tihoj noi reka, un primili obali, iskoe dva oveka i izvuku sanduk iz Carigrada, ili zaliven sandui iz Beograda, ili otprate treega oveka podalje do druma, gde ve ekaju kola da prebeglicu odvezu u Banat. Le, mrtva glava nikada; varoica je ostala bez istoriskoga ranga. Na Balkanu su ustanici i invazije; u Srbiji se odmenjuju dinastije; iz Beograda bei knez a u gradiu, na usamljenom grobu lepe Grkinje s Korintskoga zemljouza grlica svila snezdo, i uva u njemu dva sitna jajeta. Ali ako je istoriski znaaj varoice ostajao nevaan, ivi ivot je imao arenila. U nekom sokaetu, pod vinogradima, javi se tek neki gost prvi put na pozornici istorije. Svet ivi, nagaa, prepriava; policija se pravi zabrinuta. Pa taj gost-glumac nestane, a itava trupa, nacionalna, politika, trgovaka trupa zapoinje svoj podui repertoar drama i komedija. Emigracija znai razne jezike i obiaje; intrige, spekulacije; lepe ene, zagonetne prolosti; nagla bogaenja ili osiromaenja, brojno opadanje, propadanje. Groblje palanako tek vidi neku plou s nepoznatom azbukom: postoji ploa koji godinu, prepukne, padne, odnese je 166

ali gradi, koji vrlo davno ivi, mnogo ta je doiveo, mnogim krupnim ljudima

nou kamenorezac, ili je sakrije u neku grobnicu grobar. U starim novinama varoice ima feljton Nestao grob. Gradi, dobroudan, mio, prima doseljenike prvo kao putujue pozorite, pa kao ljude i brau. A kad se kolonijica razvrei i onovi, domorodci omrznu i kunu nametljivce i tuince. Gle, doli divlji da nadmoaju i nadmudre pitome! otimaju prava, i rad, stiu! I pobeuju nas boljom kulturom valja priznati. A mi emo njih smlatiti niom kulturom, nego ta! Kad nia kultura ne bi bila zdrava, ne bi je Bog dao! Pa se pobednici i pobeeni, nadmoi i porazi izbrkaju u maloj varoici bez velikog znaaja. Ostane na ivu poslu samo vreme. Ne ono vreme to tamo na Balkanu tee, huji, nosi, nego vreme koje se pripije na jednom mestu, i samo jede, jede. Osnovno stanovnitvo varoice bilo je u to vreme, pre vie od osam decenija, ezdesetih godina prolog veka, uglavnom dvojako: Srbi i katolici. Jedni su se nazivali po narodnosti, drugi, brojniji, po veri. Jo nekih sto godina ranije, katolici, koji su po veri bili i gospodari u zemlji, beleili su i one druge po veri: Toliko pravoslavnih porodica, toliko pravoslavnih dua, velikom veinom Srba, neto Grka i Cincara. Pa su Grci i Cincari dolazili i odlazili, bilo ih malo, pa znatno vie, pa mnogo, pa manje, sasvim malo, i ve na izmaku u doba za koje je ovaj zapis vezan. Zategnuti odnosi izmeu Srba i Grka nastajali su ba zbog vere, zbog onoga to je vezivalo i izjednaavalo one koji se nisu meu sobom jednaili. To uini da se pravoslavlje iako se na obe strane mnogo do njega dralo da se ono namerno nije pominjalo, namerno se i jedni i drugi zvali samo Srbi i Grci. Srbi su tada ve davno i davno imali dve lepo odravane i redovno opsluivane crkve, sa uglednim svetenstvom i sa imunom crkvenom optinom, ali, sem pred sudom i policijom, nisu se nazivali pravoslavnima, nego Srbima. Crkva je srpska, kola srpska, Boi i Uskrs srpski, svetenik srpski popa, litija srpska, kalendar srpski, kujna srpska, post srpski, spletke i inat srpski. Eno, preko puta, Srbija i Beograd, slobodni i svoji, pa kako da se Srbi s druge strane reke zovu drukije nego Srbi. Grci, poslednji Grci, imuni, ili i bogati, nadmeni iako su morali sa Srbima u istu ckrvu zvali su se takoe samo Grcima, a pred sudom bi dobacili svom tumau, ko na dobrom ko na levantsko-francuskom jeziku:Grecorthodohe. A kad su Srbi nekako doznali da na francuskom jeziku Grec znai i varalica, naroito u kartama i u novcu, skovali su aljivu uzreicu: Pitaj ga da li je Grk ili Grek? Katolici su se zvali katolicima, stalno i mirno, zato to su tako u jednu zajednicu obuhvatali Nemce, Hrvate, koce, eventualno Poljake i ehe. U toj glavnini stanovnitva i kua postojalo je u reeno doba i nekoliko oaza, naselja koja su svoju ili ovlano ili jako isticanu individualnost revnosno negovala. U svakome od tih naselja bilo je dosta posebnih interesa i obiaja: ivotni planovi i neke nostalgije, posebne; raanje i kolovanje dece regulisano posebno; druenje, posebno; nain ivota i maniri, posebni; jela posebna; sree posebne. Teko poverovati, ali ivot svata moe! U maloj varoici, i jo u zaleu njenu, pulsiraju tri posebna ivota! Prvo naselje: katoliki manastir zvani, kratko, na svima jezicima, kloster s vrlo velikim ograenim zemljitem, i s nekoliko uvek zakljuanih ulaza. Na jednom mestu, svega, crkva, osrednje veliine, nimalo lepa, izbija na ulicu. Kua za stanovanje, uvuena i nevidljiva spolja, dugaka je, prizemna, starinska, ali nekako vedra, pa se valjda zbog te vedrine i vrzmalo po njoj dosta i fratarskoga i civilnoga sveta. Vratar klosterski na jednokrilnim vratima imao je vazdan posla. Drugo naselje su inili Jevreji, uglavnom Jevreji s nemakim jezikom. Sinagoga im u kui jevrejske optine, a optina, sem subotom posle podne, uvek zatvorena tekim i lepim hrastovim vratima. Imaju privatnu jevrejsku osnovnu kolu, i, rasejano po gradu, dosta preduzea i magacina, veinom

167

bez ispisanih imena i firmi. Tree naselje su inili Grci, malobrojni isti Grci, za razliku od aklimatizovanih i asimilovanih Grka s kuama u sredini grada. Grci, i jedni i drugi, poodavno su ve istisnuli Cincare; a neke svoje sunarodnike, zbog konkurencije u trgovini, a i iz privatnih razloga, primorali na iseljavanje; a sve vie svojih sunarodnika, starih, usamljenih, od tuine pobeenih, uzalud bogatih ispraali na groblje, u grku parcelu. isti Grci su one iz arije s mukom trpeli, i prezirali; oni iz arije su to injorovali. Svi zajedno, koliko ih je jo ostalo, zavlaili su se, vie-manje, u auru od svoga jezika i pisma, svoga bogatstva i svoje nezavisnosti bogatih ljudi, svoje tradicije i otmenosti. Otmenost ta, u veoj ili manjoj meri, bila je stvarna, dolazila od vie kulture, od bogatstva, i naroito od jedne lepe grke utivosti prema svima ljudima, koja je razoruavala, nekada zapravo i zbunjivala. ene i ljudi pokazivali su se na ulicama veinom u odelima tamnih boja, dobro saivenim, od dobrog materijala, ali uvek jednostavnim. Moda u kravati, ili na jednom prstu pod rukavicom, diskretan brilant. Kao to su nekako straljivo bili utivi, straljivo su se i lepo oblaili i kitili. Mnogo se u kue zatvarali: drutveno, sem nekih izuzetaka, bili do krajnosti uzdrani i nepoverljivi. Bio je to uglavnom srednji svet, civilizovan skorojevi: ni feudali u dravi, ni domai nabobi, nego lutalice-bogatai koji stalno za neto strepe. ene njihove na ulicama uvek ure. Stari ljudi sitno koraaju, ruke im na leima, glava mahom oborena, kao da meu stopalima trae ta e rei ako ih ko oslovi. im mlai Grk izae na ulicu, osmeh mu iskoi i formalno se smrzne na liku. eir skida naglo, skoro uzbueno, horizontalno ga udalji od sebe i podri u vazduhu. enama Srpkinjama prosto zatrepti srce od takvog pozdrava, od respekta koji im odaje fini svet. Svi isti ravo govore srpski. Ograniavaju se da utivo i veto postave Srbinu ili Srpkinji pitanje na koje e oslovljeni imati due da odgovara. Gleda Grk svome sabesedniku ljubazno u oi, kao da ga bezmerno zanima onaj dugi odgovor, tako dug, da se posle njega sasvim pristojno moe odmah oprostiti i otii dalje. Stari Hristodulo je imao obiaj da eir dri u rukama dokle god razgovara sa enom; ponekad i s nekim neistim Grkom koga prezire i dok ga savrenom utivou zbunjuje, meri ga i ita. Kod kue, naroito dok razgledaju grke novine, Grci su vrlo ivi, ustaju, sedaju, sa serijom intonacija izgovaraju poneku re i pet puta uzastopno. Kao svi Grci, u sva vremena, od Ilijade, svi su bili politiki vrlo emotivni, u politikim razgovorima nagli i praskavi: viu ponekad ali samo kod kue. Jedan mlad Jevrejin ija se bata sueljavala s baticom grke kue, potslukivao ih je mnogo puta, i odlino imitovao prepirku dva Grka, iako nije znao grki. Ne zvui lepo noviji govorni jedik Grka: skoro sve diftonge izgovaraju kao i, iu, a i nije ni zvuan ni blagorodan glas. Jezik u ustima nekako im je debeo, slivaju rei, govore vrtoglavo brzo. Meusobice line prirode briljivo su izbegavali; ali ako se neka nije dala izbei, trajala je nedeljama i mesecima, s tim, ipak, da nikada ne doe do prekida u optenju. To zbog otmenosti i zbog stranaca. Nau li se na ulici dva rivala u trgovini, ili dva ogorena protivnika u stvari neke afere tamo daleko u Ateni kako je re izgovarao ueni Grk Spida ili dvojica nejednako vaspitanih, od kojih je jednome onaj drugi do histerije nesimpatian zato to ga je jednom video kako tri puta na no nagomilanu so sipa u tanjir orbe nau li se, ljubazno se osmehnu, propisno se jedan drugome zagledaju u oi, i izmene tri do etiri fraze tako glatko i teno, kao da neto iz depova njigovih govori. Veliki krst u njihovu ivotu, i pritisak na njihov ponos, bila je okolnost to su sa Srbima imali zajedniku crkvu i bogosluenje, i crkvenu optinu, i, prema potrebi, dobijali dve ili

168

jednu sobu za grku kolu u zgradi srpske osnovne kole. Konsistorija u Sremskim Karlovcima nije dozvoljavala ni posebnu crkvenu zgradu ni posebnu optinu, samo, u odreenim razmacima vremena sluenje liturgije na grkom jeziku. Ali, po ideji Grka trgovaca Rusidisa, Grci su bar donekle doskoili: osnovali su, u momentu kad ih je bilo vie, fond za grku kolu, redovno oporezivali svakoga trgovca prema koliini uvezene robe, redovno plaali taj porez, jo i darivali fond. Digli su ga tako do znatne svote, i onda, dobrim novanim manevrima uticali na upravljanje u zajednikoj optini. Uticali, ali, naravno, esto se natezali, pa i svaali sa Srbima u raznim pitanjima. Bogosluenje na grkom jeziku, i s grkim pjenijem, hoe li biti svake tree ili etvrte nedelje? da li i u neki praznik? kako e proi izbor ili naimenovanje svetenika ili akona Srbina koji su u bogosloviji vie ili manje dobro nauili grki, koji imaju ili nemaju pojma o konservativnom grkom crkvenom jeziku koji nije ni stari, ni novi govoreni ili pisani jezik, nego neto izmeu troga i prema tome svetenici i akoni imaju li prava na nagradu veu ili manju? hoe li ili nee moi i dalje ostati kao tec grkih antifona Srbin deak sa divnim glasom, kome je krajnje vreme da ide u egrte? itd. Predlozi, albe, optuivanja, ili su svaki as u Sremske Karlovce. Srbi su utvrdili poslovicu: Svaa se kao Grk, a Grci: Zadrt kao Srbin u crkvenoj optini. kola grka u pravom smislu rei ve poodavno nije postojala u vreme koje nas ovde zanima. Sve manje grkih porodica, sve vie bezdetnih porodica. U to vreme svega je jedan Grk uitelj radio u jednom sopetu srpske osnovne kole sa ono nekoliko grke dece, i s jednim brojem srpske dece iji su roditelji eleli da im se deca kolikotoliko koriste tom nastavom u jeziku, i s nekoliko starijih Srba deaka koji su uili grko pjenije, jer se to dobro plaalo prilikom liturgija na grkom jeziku. Takva su eto ljudska posla! Svae, sumnjienja, gorka seanja a u stvari jedni su drugima korisni, jedni drugima dodaju od svojih energija. Grka kola je ukinuta 1871-ve godine, ali su i poslednji Grci omoguavali da srpska deca ue grki od Grka, i imadnu u obrazovanju svom neku korist i od toga. A Srbi su i poslednjim Grcima otvarali vrata u svoju kolu i crkvu. Onaj solidni kolski fond Grci su najzad ostavili u srpskoj optini, a Srbi su poslednjega Grka gledali u starosti i bolesti, i zaklopili mu oi. Taj poslednji isti Grk bio je sasvim sam, i vrlo bogat, dakle jo jedared sam. Jer novac strana avet kad padne no i ovek ostane samo s njim novac ni duu ni lepu re nema. Bacili su starom Hristodulu paricu u sanduk, sujevernog obiaja radi. A milota, ili je dobrovoljna, ili je nema. Pitanje dece bio je jedan od jezivih problema izumrlih Grka. Bojali su se da raaju one koji e se posle njih pretopiti; bojali su se da ive s mladima koji polako izneveravaju jezik i rodnu zemlju. I izmeu sebe su se sve manje druili, zbog straha od neke zarazne asimilacione naklonosti. Izdaleka, porodice su se posmatrale, i na jedan skoro manijaki nain sumnjiile: koliko je ko izneverio. Naravno da su oseali, hrabriji i govorili: da su svi oni izneverili zaviaj. Utoliko vie su u ivotu negovali vrstu asketske tehnike u opiranju asimilaciji. A kad doe do krivice, voleli su da krivicu prenose na druge, u prolosti ili u budunosti, dakle, u budunosti, na svoju decu. ariski Grk Morfidis, otac troje dece, voleo je, uostalom dobronamerno, da kopka po problemu dece pred istim Grcima. Na prvi pogled Morfidis je inio utisak Evropejca; na drugi pogled utisak Grka trgovca koji radi naroito sa Orijentom, pri emu se pod reju Orijent imalo razumeti neto i etnografsko i politiko. Prema politikim prilikama, Morfidis je povlaio granice Orijentu. Trgovao je u mlaim godinama mnogo i sa Odesom, i odande se

169

i oenio, Ruskinjom. Inteligentan, inteligentno fluidan, Morfidis je bio ovek koji zna jezike i srpski je govorio teno zna politiku, zna mogunosti i apsurde u politici, trgovini i privatnom ivotu, ume fluidno razmazati greku, obrlatiti re. Lukav je bio virtuozno, na uvek drugi i drugi nain. Prilino visok, malo pogrbljen, bled, s cvikerom na jakom nosu. Govori mnogo, ali dosta lepo, novinarski zanimljivo, drsko, neodgovorno. Kae, i nekako utekne. On se u varoici i u zemlji potpuno odomaio. Drui se s Jevrejima, sa Srbima, s Nemcima, mirno jede i spava, ne misli ni seliti ni izumreti. Kad bi ga Grci u tom smislu interpelisali, odgovarao je: Nisam postao ni Srbin ni Jevrejin, grki sam podanik na hartiji, a zapravo sam kosmopolit, a kosmopolit je i grki pojam i grka re. Najslobodnije je ustajao protiv nemanja dece pred Stefanom Harisijadesom, jednim zaudo staloenim i hladnim Grkom, ovekom u godinama kad je neko ve bio otac, ili verovatno nee vie biti. Za Harisijadesa se govorilo da je hladan kao mraz, a u trgovini bezduan kao gvoe. Sasvim netana ocena. Harisijades je bio ovek vrlo pametan, do kraja razloan i uviavan, uvia olako to je najtee uviati: da i drugi imaju pravo. U trgovini nije imao grku sreu, a u ivotu pogotovu nikakvu. Vrlo visok, teak, u hodu se pomalo ljulja. ist Grk, koji se u tuini ne osea dobro, i moe ponekad skoro da se rasplae nad uspomenom na rodni kraj taj kao mraz hladni Harisijades. Svojim sunarodnicima je govorio pokato teke istine o bogatstvu, i tee o emigracijama. Viljuka sa svega dva zuba: ili se pretopiti, svejedno da li bogat ili bankrot; ili izumreti. U razgovoru s Morfidisom skresavanje istine je ilo vrlo daleko: seva, seva, pa udari grom, i onda umuknu obojica. Tada, od iste grae nainjeni, slini sa onim jakim mesnatim nosevima i dugoprstim rukama bankara i spekulanata osete odjedared da sem dva njihova gledita po nekoj stvari, ima i druga, konana stvar: doseljenici radi sticanja, to su pijavice na tuoj zemlji, i moraju ili pui i proliti tue u tue, ili se osuiti. Zna li za onu nau ribu sa Samosa: kad je izbace na kopno, ona se nadima, pa odjedanput pukne! govori Harisijades. Razume ta hou da kaem? Razumem. Nadimamo se, nadimamo, bogatstvom, boljom kulturom, boljim trgovakim znanjem i odjedared, sjaj poinje da bledi, zasenjivanje slabi; uz to brojno opadanje, deca se ne raaju, stari udaci se usamljuju, i naposletku: teko samima! kako kae naa pesma, naposletku umiranje bez dostojanstva i alosti, smrt poslednjih, smrt poslednjega... Ako hoe tragedija, ako hoe komedija skitalic... Pre, nekada, moji Harisijadesi su sticali, i bar jedno dete eleli da vrate u Grku. Pa onda, to dete, dete skitnic, poe u Grku, a zaustavi se negde na Balkanu, umre negde u nekom Bukuretu... A sad, deca skoro vie i nemaju od stare krvi, pretapaju se najkraim putem. Hja, ivotu ne moe naturiti tehniku... ivot radi svata, pa se i skita... I dobro je dok skitnice ne silaze s drumova. Ali u Austriji, ovde u ovom naem budaku, u Rimskoj ulici biti kolonijica poslednjih ili pretposlednjih Grka... Harisijades se jako zakalja, jedva stade, i odisae dugo. Patio je od astme ve kao mlai ovek. On se dva puta enio. Prva ena mu je umrla kad je rodila drugo dete, mrtvo. Ostavila mu je sina, pametno i ljupko dete, ali slabunjavo dete, krive kime. Muio se Harisijades sa sinom dosta dugo, pa kad je video da detetu bez nege i prijateljske milote nema ivota, reio

170

da se ponovo eni. Jedna udovica njegovih godina ustezala se, zbog tueg deteta. Harisijades tada ode do Sremskih Karlovaca, i uze mladu devojku, udnu, koja se zaneseno radovala to e odmah biti majka, imati dete. Posle smrti roditelja ostale su bile dve keri. Jedna se udala za Srbina, na selo, a druga je ekala Grka. Bila je ta Jelena, lepa, tuna, i pametna devojka. Hteo ju je jedan bogoslov, pa jedan trgovac s velikim vinogradom. Ne mogu za Srbina, ja sam Grkinja, moram ekati. I doekala je Harisijadesa, dvadeset i tri godine starijeg od sebe. Maeha i pastorak, deak od dvanaestak godina, zavoleli su se mnogo i iskreno. Jelena je grlila maloga i aptala mu: Kai mi mama, mama, ma-ma! uore njih dvoje, ale se, mali pae kecelju i pomae mami, izmiljaju jedno drugome radosti i iznenaenja. Kako ve biva kad dva nesrena stvorenja nau sreu dre je obema rukama. Pa se deak razboli, da umre. Godinu dana je leao, isisao svoju sreu do sri: Jelena je ivela samo za njega. Izmiljala bajke o njegovu ozdravljenju, o leku za njegova slaba lea, o jo jednoj maloj bebi koja mora doi da ih bude troje za poznatu igru tri druga i magarac koji uvek muri... Tata e nam kupiti lepog malog magarca koji je od detinjstva lola, i uvek se ali, uvek muri. Posle deakove smrti, Jelena Harisijades se prosto skamenila. Osuila se, sitno neno njeno lice se nekuda stroilo, jedva je s profila bilo moguno razabrati lepe, plemenite crte. Ostadoe samo izuzetno, skoro nemoguno velike, i sada jo vee oi: kao na portretu Suzana Furman, od Rubensa; oi koje dopiru do nosa, oduzimaju neto od slepih oiju i od obraza, i kojima, inilo se, Jelena i gleda, i slua, i misli. U kui je radila kao rob. U crkvi stojala kao alosna vrba. Skupljala je itav mali muzej deakovih stvari: Mama tvoja to misli na tebe. Eno je, opet trlja deakov mesingani irai, koji je imao zaralih mesta bez leka. Trlja energino i zahuktalo, isto se zadie. Prestala je naglo, ostala s krpom u ruci na pola puta kad je progovorio Harisijades. Govorio je preko obiaja temperamentno, posle jednog razgovora s Morfidisom. ... Sluam ga samo: sto rei govori mesto deset! a kad srpski govori, onda tri stotine mesto deset! Milo mu je, pasja njuka, da ne govori maternjim jezikom... Izrod!... ena mu takoe izrod, govori francuski, i govori jo tri puta vie nego on... Deca, izrodi, meaju tri jezika! ... On i ona e umreti, na francuskom jeziku, naravno, ali deca njihova e ovo malo koliko nas jo ima obrlatiti da zaboravimo da smo Elini... da smo Heleni prelazio je Harisijades na klasini jezik, da bi re imala vie istine i snage. U crkvu ne dolaze ni keri ni sin: on ponekad samo; Ruskinja redovno. Gledam je, mislim u sebi: eto nas pod jednim krovom grko pravoslavni, srpsko pravoslavni, rusko pravoslavni, i svaki neto drugo... Gledam je, krsti se, po ruski, pod bradom, brzo, brzo bar dvadeset puta; eta po crkvi kao po ulici, pali svee, klanja se, i opet udari, krsti se, bar dvadeset puta... A ako je malo posle potrai oima, otila je, sto prazan, ne blista iz njega, po ruski, itava biuterija!... Ako nadivi mua, satre imanje, i deca e postati tome i naginju balkanske ili svetske skitnice... Uostalom kao i mi, kao i mi svi... Elini... Heleni... Zato je bolje nemati dece. Jelena Harisijades je podue outala. Stefanu je danas teko u grudima, ili je imao neprilike u optini misli u sebi. Pa ne odra da ne kae lepu re o deci. Bolje je imati dece, Stefane, bolje! Drukiji je bio na ivot dok smo imali maloga. Bez dece, nema ni porodice, ni kole ni crkve ... Srpska deca nam poju u crkvi, ne znaju ta

171

govore, teraju alu, ue srpske prosjake da Grcima kau: Parashu kirije... Nema bez dece ni naroda, Stefane... Moe se preudati kad ja umrem. Ja bih i voleo, Jelena, krivdu sam ti uinio kad sam te mladu uzeo. Ja sam bila srena kad si me uzeo: Grk, i ugledan ovek, i dete... Tebi je danas teko, Stefane. Ali nemoj da govori protiv dece sve nas je manje i ovde, i u Karlovcima, i u Novom Sadu, i u Vrcu: dolo vreme kraju, pa neto preti... Na prvi mrazni dah emo svenuti, cela livada odjedared... Ja volim decu, ja... ja... sea se, jedared smo govorili da tamo u sirotinji grkoj potraimo neko dete, sea se? Izvini, Jelena, izvini. Nisam dobro, a i ljut sam na Morfidisa. A kad je ovek ljut, trebalo bi da ode od kue, i, kao na Temistokle, da izae na obalu hune vode, i tamo da se izrazgovara i izvie... A o deci, izvini, evo kako sam esto mislio: Moemo nemati dece, pa ipak biti Grci i ivi. Kad neko star onemoa, ili umre, dovesti na njegovo mesto Grka gotova oveka, da odmah uskoi u sedlo. A moemo imati dece, pa opet da ne budemo ni ivi, ni Grci. Jesi videla Zamfirova sina? postao ortak Matiu. Firma glasi: Mati i drug. Firma je Srbin, a Grk, koji drukije razume posao nego Mati, on je ortak bez imena. A moe li, kad zatreba, nai toga gotova oveka? pismom ili depeom da ga porui? odakle?... Otac moj, bez muke dece, propao je ekajui odmenu... Zna se da smo mrtvakluk, da nas je tako malo da ne vredi neko da dolazi i ovde zapoinje posao. Srpski prota mi je govorio: Mi Srbi doli smo ovamo itav narod, i davno i davno, i jo imamo muke za opstanak. Mnoimo se iz dana u dan, zemlja pod nama puna naih kostiju i znoja, dakle naa, ali ima ko je stariji i od nas, pa brane iveti. Prema nama, zbog vere, Srbi su stariji i domaini, pa smetaju kada god mogu... Treba se boriti, otimati, decu imati, ortaiti se sa Srbima tako da oni budu ortak. Treba uzimati njihove devojke i pogravati ih. Treba ii u pozorite i u cirkus, a ne samo u crkvu i na groblje!... U crkvi, mi jedva imamo venanje i krtenje, imamo opela i parastose... Kae za mladoga Zamfira. On je iz Karlovaca, poznajem ga dobro. Grci uvek sve natrake mesto da se otimaju za njega, nisu ga hteli u ortakluk: nema dosta novaca, a pametan je. Uzeo ga Mati. Pa sad ako se mladi Zamfir ne oeni a po naem receptu ne treba da se oeni radio je za Matia, koji uostalom ima bezbroj keri. Pa to i jeste: oenie ga Mati svojom kerju, i dalji Zamfiri e biti Srbi... Neka se Zamfir vrati u Grku, neka pone sasvim skromno, od jedne drahme. Teko je natrag u Grku, nismo mi vie onaj narod, drugo smo... niko nas odande ne zove, a kad sami odemo, skoro nas ne poznaju. Otac na slao je nas dve u Grku kod jednog svog poslovnog prijatelja, toboe vaspitanja radi. Nismo se ni jedna onde udale. A ja sam bila gotova i za amalina da odem, samo da tamo ostanem. Drae nas novac, kao i do sada to je... ostanemo ljudi, a ako smo ljudi, uvek je... Novac?! Zar to ti kae, Stefane? Dukat je besmrtan, Stefane, i kotrlja tamo gde ima mladosti i ivota. Stari Kapetanakis nije siromaan, ali nigde nikoga nema, pa je pravi bojak... Kuda e nego u crkvu, na liturgije, na sahrane, gde mrtav vosak i ulje miriu. Sedi, sedi u crkvi, dok tek crkvenjak: Evo vam eir i tap, dospodine Ahile, 'oemo crkvu da

172

istimo. Tera ga, a crkvu ne iste. Svake etvrte nedelje, kad mi platimo da se crkva opere, onda se i isti. Harisijades uti. Otkucavaju brojanice, u taktu, mirno, kao da su ruke i ivci oveka mirni. Rukama svojim Harisijades vlada, ali na elu se etiri poprene bore jednako steu i rasteu. Jedan mali fiziki strah smeta mu nekako u celom telu. Zauta i ena. Tuna tiina poslednjih Grka bez dece. Pa se Harisijades jako zakalja. Jelena odmah skoi, donese praak, i na srebrnom posluavniku grko vino u lepoj boci, vanredno umeen hleb, i, mesto maslinki, malo suenog voa. Harisijades udno nasu vino u au, zalomi hleb, a pomae u stranu voe. Da je jo malo grkoga sunca i mora! ispija vino sa zadovoljstvom. I ape: Artos, oinos. Sveane rei. Harisijades govori obino obinim govornim jezikom Grka, i hleb i vino, kad je za rukom, zove: psoma i krasi. A kad jede samo hleb uz vino grko narodno posluenje onda se slui reima pisanog grkog jezika, lepim, zvunijim, sveanim jezikom nacije koja ima dva jezika na raspoloenju. Hodi, mila, poslui se: artos, oinos, vino s medenim srcem, kako kae na Homer. Hvala, ne mogu. Harisijades, koji prilino pije, kao i mnogi njegovi sunarodnici, pojeo je oba komada hleba i ispio sve vino. Smirio se, razvedrio se. Jelena, ima pravo i Morfidis, ima pravo i ti: treba raati decu. Zna li kako Srbi govore o ovom naem budaku katoliko-jevrejsko-grkom? Kau: Oni fratri uopte ne umiru, uvek su na broju. Ako neki moda i umre, nevidljivo ga sahrane, i odmah iv staje na njegovo mesto. Jevreji, kao i svi ljudi, poive, nauivaju se to bolje mogu, i zbogom! svi vidimo da nema staroga Fridmana, nema ga vie da kupuje perece na kile i asti decu. Grci samo umiru. Izumru li dvoje starih bez dece, trude se sunarodnici da u tu kuu dovedu Grka, mlaeg ili starijeg ali taj takoe odmah poinje izumirati!... Da se oeni, i moe, ali dece nipoto!... Tako kau Srbi, i tako i jeste. Kua bez dece, jalova konica. Dvoje starih bez dece, dve mrtve pele u stvrdnutom vosku... Zna li ta mi ree Morfidis jednom prilikom? Ne, ne, neu da ti kaem: Morfidis je bestidan kad govori o potrebi makar vanbrane dece. Jelena malice pocrvene, i naglo ustade da neto spremi. Oi joj divlje, ali inspirisane. Harisijades ih ne vidi, pola muri, uspavljuje ga vino. Stefane, namestila sam jastui i ebence, prilezi, odmori se. Pogledaj samo asom ovu sliku; danas su dole nedeljne novine iz Atine. U Americi, bogata grka kolonija, deca igraju tenis... Vidi ih, kao anelii, mali Grci. Harisijades je neko vreme mirno spavao. Pa poeo pomalo da krklja, kao obino, to je bio znak da duboko spava. Jelena Harisijades tada poe tiho i gorko da plae. Suze iz onih velikih oiju samo liju, grudi se nadiu, ali se glasak jedan ne uje. Zanimljiva je bila topografija onog budaka, a zanimljivi i naini ivota u naseljima. Po nekoj udljivoj sluajnosti, tri naselja nalazila su se u neposrednoj blizini. Kloster, sa svojim

173

prostranim zemljitem, uvalio se u tri ulice. Zapremao je skoro celu jednu stranu uske i podugake Jevrejske ulice, nemaki: Juden-gase, od ega je doao popularan srpski izraz Juden-sokak. Sve ostalo u toj uskoj, malice vlanoj ulici zapremale su jevrejske kue, dobro zidane, mahom via prizemlja, a i nekoliko jednospratnih kua. Na lakat s Juden-sokakom sueljavala se sasvim kratka i jo ua ulica, od ije jedne strane je otprilike dve treine zauzimao opet zid klostera, a ostalo kue Grka, kuice imunih, ili i bogatih istih Grka, koji su kao navla stanovali u malim i slabo snabdevenim kuama, kao u malim gostionicama, uvek nekako gotovi da ih neto snae. ivotne prakse u tim naseljima bile su vidljive i nevidljive, ali kao obino po palankama. uglavnom znane. Dugaka kua u klosteru nosila je runu fasadu: polovina prozora vrlo niskih, tamo gde je refektorij, kancelarije i magacin za namirnice; a druga polovina prozora dignuta skoro pod streju, tamo gde je klauzura, biblioteka, bolnica, i gostinske sobe. Tri prozora na biblioteci, zna se, sada su mahom zatvorena. Pre dve godine, mnogo je itao jedan uen fratar, koji je neveto poinio to se inae esto u klosteru poinjava, i otiao kao metak iz puke. Duboko u dvoritu su staje; stan za ensku poslugu; upa za kola; upa batovana; i drvljanik uvek krcat drvima. Kloster zimi breke od zaarenih pei, greje bezmalo i ulicu. Srbi su govorili: sirotinja se greje kraj fratarskih plotova, i udie miris od finih peenih jabuka; fratri, to jest, peku meso na limun-jabukama iz Dalmacije. Sve sporedne zgradice bile su zasebne, i opet nekako uvek s neim u vezi. Jedna ozidana dera vodila je u susedno dvorite, gde je stanovao sam jedan stari ribar, ali ribarevo dvorite je drugom derom bilo u vezi sa dvoritem majke Luke Mlinaria, koji se kolovao u Rimu, i za sada se jo nije znalo kakvoj e se struci posvetiti. U klosteru je vladala prava nebeska tiina, iako se i tu, kao svugde gde ima ivih ljudi, deavalo svata. Samo kad bi Luka Mlinari doao kui, i posetio kloster, uo bi i posle ponoi jo vrlo iv razgovor iz refektorija, i dosta smeha, verovatno na poalice gvardijana koji je bio poznat kao duhovit ovek. U Juden-sokaku, naprotiv, vladao je stalno uman ivot. Zujalo je prosto od otvaranja i zatvaranja kapija; zujalo od radosti to ima drutvenog saobraaja; zujalo i od novca. Mnogo se tu zaraivalo, i mnogo se i troilo. Jevreji su isticali neto svetsko, na svaki nain neto nepalanako, a u osnovi uvek izneradosno. Tu je bilo slobode, pa ak i emancipacije za ono doba neuvene: ker doktora Rajsa postala je pevaica u pozoritu u Gracu. Tu je bilo stilova i ukusa. Juden-sokak je svaki as sluio u varoici kao model i argument. Dece podosta, i u siromanijim i u imunijim kuama. Ko iole moe, gleda da mu sinovi stignu u svet, u kolu. ili na neki praktian rad. U imunijim kuama, za ensku decu uzimaju se guvernante. Posluga, dobro plaena, i u rangu graana. Iz svake druge, tree kue uje se neki muziki instrument. Leti, Juden-sokak opusti: leenja, putovanja, zabave; a posle, mnoga prianja, i nove sprave u kujni i moderan kolski pribor za decu. Mnoge kue imaju bar po jednog sina etabliranog, i bar po jednu ker udatu u nekom velikom gradu. Kad se, biva, odjedared srui, u Juden-sokak Be, Prag, Carigrad, Cirih, vri po celoj varoici. Ker advokata Freliha, bogato udata u Monte Karlu rekord palanice! uvek izazove neto naroito. Dola je jednom u nekom ipkanom mantilu, i odmah su u varoici stradale najlepe zavese: bojene u crno i plavo, krojene varoica je nosila ipkane mantile jo i duboko u jesen. A kod Milana abadije, na njenoj liliputanskoj jednospratnici, pojavilo se neto sasvim neobino. Ispod balkonia, na urafljenim klinovima, zna se to oduvek, vise

174

i klate se dve kabanice, smetaju ulazu u duan, ali to ba i jeste reklama. Te jeseni, na balkonu, kriom od majke, erka Milanova izvodi balet prema prianju srene Malvine Frelih, i kako ona igra, tako se ugibaju stare daske na podu balkona, i tako se tresu i kabanice. Subotom, leti, zimi, u Juden-sokaku je deje carstvo, deji sastanci i zabave. Jedan od dva Jevrejina advokata vrlo je uen ovek, ita proroke na hebrejskom jeziku, i grke klasike u originalu, i to je jedina kua gde se ponekad skupe Nemci, Srbi, Grci, i jo poneki gost iz belog sveta. Nasuprot, sasvim nasuprot Jevrejima, koji su potpuno kod kue i ive normalno, isti Grci su iveli nenormalno, udno i udaki. Malo njihovo naselje nalazilo se u pomenutoj kratkoj i vrlo uskoj ulici koja je zadrala svoje klasicizirano ime, Rimska ulica. im se u to naselje ue, upada u oi da nikoga nema na ulici; i da ulica, i kad se ne bi sluajno zavala Rimska, nema niega zajednikoga s Grcima u njoj oseti se neto tue. Taj samouvereni trgovaki svet iveo je u gru da ne popusti asimilaciji. Bio je to, u ono ve poslednje vreme, jedan sasvim izvetaen ivot. Trgovali su svejednako sa strau i voleli novac, a iveli istovremeno u vrsti metafizike umiranja. Zato to su nestajali, jednako ih je plaila nadmo mnogobrojnijih. Ali oni su hteli da budu i tui i malobrojni, da nekako, ba time nadplivavaju, kao zejtin vodu, one koji hoe da ih progutaju. S takvim zadatkom, decu su svoju sabijali u kalupe, mazili ih i kvarili samo da ostanu u kalupima. Kuice namerno turo nametene, da udobnost ne bi ukuane odomaila. U tom stilu su drali Grci i svoje magaze i kancelarije: hladne, neprijatne, neudobne, da se niko od njih ne bi tu dobro oseao, i zaboravio na osobitu tehniku ivota. Osim jezgra tih istih Grka, bilo je u gradiu i drukijih Grka, koji su se na razne naine oneistili, kako su govorili isti. Sasvim siromani Grci, rasuti svugde po varoici, probijali su se kroz ivot pribijajui se domaima, uili svakojake zanate, nadniarili, enili se kako su mogli, govorili zbrku od jezika ugaajui svojim novim roacima ili patronima. Te Grke isti nisu vie ni brojali meu svoje, iako su vodili brigu da pomognu u izuzetnim i traginim sluajevima. Ta sirotinja je ivela, upravo izumirala nestajui u tuoj sredini, izbacujui tek ponekad osobit, originalan tip mukoga ili enskoga pola. Za pakost, najlepi Grk iveo je u tom sloju. Po varoici se govorilo kao o udu o lepoti i ljupkosti toga mladia, koji je odjedared, prosto po srpski, otvorio pekaru, zaraivao dosta dobro, lepo se nosio, govorio srpski s nekim specijalnim grekama koje su njemu dobro stojale, koje su i Srbi usvajali od koketerije, a Srpkinje i neodoljivo. Kakav Grk! planuo bi neki isti. Melez! Pajac od krpa s jedne strane plav, a s druge ut. Kakav je to Grk koji se zove Cvetan! Majka Srpkinja, a otac Grk koji vie nije Grk... A da je Cvetan lep, lep je! poputao je isti. A da je mio, mio je! I da je opasan, opasan je! Sa drugoga kraja varoi odu kod njega po hleb, odlian hleb, i jeste odlian! Moda ima i neto drugo veli tiho jedan ariski Grk. Vanbrana deca? to misli? Ti odmah u grki specijalitet, iako mladi, kae, nije Grk... Ne znam nita o vanbranom detetu, ali slutim vanbrane ene, vanbrane, recimo, tastove, i moda

175

vremenom i neku vanbranu kasu... i od svega toga, vie u vaoj Rimskoj, nego kod nas, a, hoe l' tako biti? Dva Grka, isti i neisti, na isti nain razvukoe usne: dolo im milo od muke pobede. Ima i Cvetan novaca, Grk je to ipak popravlja isti, po nagonu, finansisku stranu. Neka ga, neka jednoga dana sastavi dve kase i proda onu pekarnicu, ili je prosto zatvori, nije to grka stvar. Neka je proda Srbinu, ili onom ehu koji mu je i tako konkurencija, i koji bolje pravi kifle. Da Cvetan nije tako lep, uguio bi ga onaj eki kiflar... Na sasvim suprotnom kraju klas stojalo je nekoliko grkih, ili jo pomalo grkih porodica, ponajbogatijih i ponajuglednijih, koje su pogradile kue u glavnim ulicama, kue prostrane, trajane. To su bili Grci koji hoe ivot pod uslovima kakvi budu. Takvi su bili, recimo, Zijamati, potpuno posrbljeni, oba brata ugledni funkcioneri u mestu, ali i dalje i trgovci. Predak im je doao u gradi bie blizu dvesta godina. Zijamatini su se time ponosili, i u tople trenutke ivota opet govorili da su Grci, i voleli da uju da se kae kako su oni Grci. Ali to je bivalo jo samo po sili nekog esteticizma, umetniki dodatak. Pa, recimo, Papastergije, koji se odjednom pokajao, konvertirao u iste, prodao lepu kuu na pijaci, kupio malu u Rimskoj ulici i, za koga bi se moda smelo rei, i zadivljao otada u grktini, i rasprirodio i svoje poslednje seme, svoga unuka. U arijske Grke spadao je, naravno, i Morfidis. I najzad, najzanimljiviji meu njima, neobino bogati i izuzetno kulturni Georgije Spida. Grk do sri kostiju prosto je Atena bila iz njega a istovremeno Evropljanin. Svetski ovek, otmen ovek, u lepom i pametnom smislu rei. teta to nije imao muko dete, nastavak imena i loze. U njegovu sluaju, neizbenost izumiranja doskoila je na taj nain to mu je dala samo dve keri. Grci iz arije, strogo uzevi, izvodili su jedno vetako ili izvetaeno sedenje na dve stolice: govorili su srpski rado, ali uvek ravo; sklapali su prijateljstva sa Srbima, ali trgovake poslove nisu s njima delili. Zamfir je svima, istima i neistima, bio neprijatan sluaj. Pomalo su se i oroavali sa Srbima, ali pazili da to bude srpska devojka, koja ulazi u grku porodicu, prima grko ime, i odmarae se uvek im je groblje bilo na umu pod ploom s natpisom grkim pismenima. Sve je to bilo i prirodno: u tuoj masi, on je iv originalnim svojim ivotom makar u deset procenata. Vredno je bilo posmatrati Grke pred Uskrs, sve Grke bez razlike. Ne pitajui za troak, ukraavali su crkvu i portu brdima cvea i svea i ilimova. Hristov grob rasko. Tamjan se jednako pali, sva porta mirie. Na Veliki petak, svi Grci stoje van stolova, i na istoj strani crkve, kompaktna nacija; svi istovetni po nekom hristovski tunom izrazu u liku. Gledaju netremice u one paradno obuene asutriske vojnike koji uvaju Hristov grob; privia im se neto daleko, oseaju da je ljubav prema dalekoj zemlji predaka najzagonetnija ljubav, da je bol. U druge nedeljne ili praznine dane, naravno, bilo je drukije. Prema Grcima iz arije, oni iz Rimske oseali su prezir, ali i ljubomoru, jer su ti iz arije ugledniji, razgranatije trguju, bogatiji su. Oni iz arije nisu prezirali, ali su se gordili boljom kulturom, i zrelijim stavom prema svome problemu prolaenja. Meusobne odnose, po svom pravilu, ni u kom sluaju nisu prekidali, poseivali su se, iako retko; vrlo ljubazno razgovarali u porti ili na groblju. U crkvi su imali stolove na raznim stranama, i, ko zna, ali je verovatno, oni iz

176

Rimske su se valjda ponekad usrdno molili Bogu da ovaj ili onaj izrod iz arije otseli, bankrotira, ili umre. Tako su valjda ukleli, Boga umolili protiv porodice Caranos, koja je iz arije gradia prela u Beograd, postala Caranovii, bila ugledna, usrdno vodila isto srpsku politiku, pa odjedared, kad je doao as prolaznosti, ostala na svega jednom lanu, na jednoj neudatoj Caranovievoj. To je ona gospoica Caranovi, s crvenkastocrnom jakom kosom nad kao kamen hladnim elom, to je proscu napisala: Ni za koga, pa ni za vas se ne mogu udati, zbog ponosa. Umrla je u eleznikoj nesrei u Francuskoj, a novac, koliko ga je jo imala, ostavila testamentom ba onom Grku, koga je volela, ali odbila zbog ponosa. Prva i poslednja milota novac. Mora se izumreti! Ako se u Rimskoj ulici ulo u kuu konvertiranoga istoga Grka Papastergija, imao se utisak da je kua pusta. Ne, nije, nego je malo ljudi u njoj, nema dece. Eno stari Papastergije zaliva neko cvee i razgovara vrlo ivahno s makom. Neto u ariji, neto u Rimskoj, stari Papastergije, jedno po jedno, izgubio je enu, sina, snahu, i sada je iveo s ve pomatorim unukom. Njih dvojica, kao dva Diogena, samo to je stari bio veseo Diogen, a mlai sumoran Diogen; obojica izmireni sa sudbinom do ravnodunosti, samo stari od optimistike, mladi od pesimistike ravnodunosti. Znalo se da stari ima jedno malo, kadifom postavljeno i po ivicama zaliveno sandue s pravom zbirkom raznih dukata, iz vremena, sigurno, kad jo ni on ni unuk nisu bili Diogeni. Dukati debeli, pa tanki, pa jo tanji, kao mlada brezova koica bledozelenkastouti. Bilo je uglavljeno, ili bar od starca zamiljeno: im stari umre, i humka u grkoj parceli se slegne, i pokrije kamenom ploom s grkim natpisom unuk da proda kuu, pokustvo da pokloni Anki, grobarevoj keri, koja je imala vanbranog sina od nekada mlaega starog Diogena, a on, unuk: koulje, odelo, sadnue i paso, pa u Grku, na ostrvo Salamis, u stari moj zaviaj, gde smo tukli persisku pomorsku silu oduevljavao se stari i iskreno i izvetaeno, jer je bio roen u Solunu, i samo nastanjen na Salamini ispred Itake, a danas-sutra bie sahranjen na Hunjadijevu bregu blizu Beograda. iveli su ded i unuk, sada, do krajnosti jednostavno. Stari je iao na pazar, unuk uspremao ono malo kue, i kuvao. Boca je bilo vie u kui nego lonaca. Voleli su i oni grko vino s medenim srcem. Mi ne tedimo; ne, nije to prava re mi samo znamo da oveku malo treba, i da nema smisla puniti kuu onim za ta ovek ne zna nata e mu. Stari je liio malo na Kineza: glava velika, kose malo, vrat mnogo tanak, oi bez trepavica, ruke male, sitne, jednako u pokretu. Jeste, ne zna ovek nata e mu. KlasiniDiogen na bacio je i prost sudi za vodu, kad je video da dete veto i sl to je stari govorio u materialnom, to je njegov unuk prenosio u duhovno. Nata e? Mlai Papastergije patio je mnogo od glavobolje. Slepe oi prosto su se utisnule u glavu od nekog pritiska, a krila na nosu su mu veito podrhtavala. On je u sebi esto govorio: ivot je zakren konvencijama, ne treba imati mnogo drutvenih veza, ne treba mnogo ni trgovati; sve to trza oveka, ne da oveku zapravo se odmoriti, zapravo zaboraviti na sve. A ta misli ako bi se desilo da ti i ja istoga dana umremo, a ostane sandui s novcem iji je taj novac? Sabijali smo u njega trud, rad, brige, neke nade, i odjedared: novac taj

177

nas ne poznaje, potpuno je nezavisan od naih smrti. Zlato, besmrtno, bezduno, bez roaka, bez obaveza. Ko sam mu ja? ko si mu ti? I ko smo i sami sebi? neki Grci, neki ljudi, skupljali zlato, uvali ga, a nisu znali nata e im. Znali su, znali! Sladak je ivot od dukata, i zna to i ti! Muka svakojaka da dukat trai, mami, moli, zove, nasiluje, a kad ga ve ima, onda jo vazdan brige da postane m oj, m oj! Udahnjujem mu neto od ivota, dajem mu neto od oiju mojih, milujem ga, razgovaram s njim kao s detetom, hou da poginem za njega, slatko da poginem, jer je m oj, m oj!... zna to i ti! Ne znam, iako sam mnogo puta izgledao da znam... To je, vidi, ono vae nasilovanje dece da uu u kalup, budu stari, ostanu hladni, niiji. Novac m o j, m oj, sin i unuk m oj, m oj! zatvoren i on u sandui! Ja sam tako i postao odljud, ali sam postao odljud i prema novcu! Nerazumljiv je meni ivot bogatog Grka u Rimskoj ulici, odavno... Ja mrzim tu ulicu! A pre nje mrzim sebe, to sam pustio da mi ne date iveti, da me naviknete na smrt. Crkva, religija, groblje, to treba da spase Grke! Ba koji imaju religiju, treba da ostanu u svojoj zemlji. Religija ima veliku snagu, ali u tuini naopaku snagu. Ovde, u Novom Sadu, u Vrcu, niti se ponemujemo, niti pomaarujemo, nego se posrbljujemo, a nismo Sloveni! Zajednika vera, liturgija i groblje, to nas usisava! A da nas ne bi usisalo, neguj veru, religiju, groblje!... Lud, izvetaen ivot skroz! Jedemo i pijemo izvetaeno, imamo vanbranu decu izvetaeno, gomilamo novac izvetaeno ... Izvetaeno? smei se stari vetak. Ali izvetaivati se moe s mnogo vetine! i sa slavom! Grci smo! Izvetaene su mnoge od naih filosofija, ali niko u svetu ne ume poeti bez njih. Izvetaeno smo, ne znamo ni sami kako, s malim laicama tukli i davili velike persiske lae. Izvetaeni ivoti su vrlo razliiti.... ... moj, na primer, i tolikih nas, svi bez ene i dece, svi starci . . . ... jesu vrlo razliiti, ne mari da li su bez dece ili sa decom, da li su s religijom koja mora u srpsku crkvu... Ta religija izigra konsistoriju u Karlovcima, i mi idemo u prekrasnu, za nas, koliko nas je, i u veliku svoj u crkvu... ... ali crkvu na groblju! ... groblje i jeste religija i molitva, moj sine. Sve crkve bi morale stojati na grobljima, a ne meu bakalnicama i po pijacama. Na celom Istoku su groblja jedini parkovi... Zar nisu nekada groblja bila uz crkve... Dakle, u prekrasnu s v o j u crkvu... Spida, ariski Grk, dodue, ali Grk moda bolji nego mi svi, znao taj Spida na kakve se sve naine moe izvetaeno iveti! Prevari ti on konsistoriju, i sve ovdanje popove, i sve nas! Molim, smem li sazidati kapelu nad svojom grobnicom, to valjda smem? Molim, molim izvolte, izvolte gospodin Spida, sazidajte kapelu to lepu... i oltari da ima he-he! srpski popovi da slue, i paru uzimaju! zvono lepo nabavite, dobar fond za izdravanje kapelice osigurajte bie samo ukras pravoslavnom groblju, i poklonie onu tamo drvenjaru kod katolika. A Spida moj, Spida ti grobnicu kao da je egipatski kralj, mramornu, nadzemnu, a nad njom, he-he, ne

178

kapelu, nego crkvu, kraljevsku crkvu, basilik, preko dvadeset stepeni se ovek penje iznad grobnice da u crkvu ue... Pobeda naa! slava naa!... ... slava naa, crkva nad grobnicom!... Dok su ded i unuk tako razgovarali, prolazio je Rimskom ulicom, i ba ispred njihove kue, glavom Georgije Spida, najbogatiji, naotmeniji, najueniji Grk nadaleko. Ranije, on je u Rimskoj ulici svraao samo Harisijadesu i Harisijadesa radi, i njegove mlade ene radi. U sebi ju je zvao: Mala devojica s velikim oima koje Boga vide. Rado se seao, i prepriavao, jednu scenu. Stara Grkinja neka, koja je nadniila kod Harisijadesovih, i Jelena Harisijades bacile na ubre biljku iz lonca, jer su pronale da je sasvim suva. Doao Harisijades, video, i zgranuo se: Koren sasvim zdrav, isterao bi ponovo, upropastiste trogodinju biljku! A Jelena u pla: Jao, jao. Stefane, ubismo oveka... Pa se Spida mudro odmakao od Jelene, i svraao dalje samo starom Hristodulu, susedu Harisijadesovih, i tamo lepim grkim jezikom porazgovarao, i uo ovo-ono o komijama. Srem malo vina na dugaku trsku! ali se Spida pola alom pola istinom. Zdrava stvar! namiguje stari. Toga dana, Spida je samo prolazio Rimskom, iao u vinograd naelniku grada, u to vreme Srbinu, koji je skupljao grau za monografiju o grkom naselju u gradiu. Spida je bio ovek pedesetih godina, i nekako afrikoga izgleda: crne masti, guste lako kovrave i uz lobanju priljubljene kose tamne kao gavranovo krilo, tako da su se seda mesta prosto blistala na glavi. Ni visok, ni mali, krepak, zdrav, vedar, u pokretima i toaleti ist, ukusan, umeren, otmen. Praded njegov iveo je i umro u Atini, kao ovek osrednjega stanja. Ded i otac stanovali su veinom u Carigradu, ali su imali kue u jo nekim gradovima Balkana. Georgije se rodio u Atini, tamo uio francuski licej, a na nekoliko mesta u Evropi trgovake nauke i prava. Putovao je mnogo, itao mnogo. Nastanio se bio u Carigradu, tamo mu se rodile i obe keri, pa onda, zbog nekih bankarskih poslova svoga oca od koga je nasledio vrlo veliko imanje dobro je bilo da on, naslednik, nestane sa onog horizonta. Mudar Grk, za svaku sigurnost, doselio se u mesto sasvim bez horizonta. Govorili su za njega Grci dobronamerno, ak i s ponosom, jer su ga svi cenili i sa izmirenou mu zavideli govorili su da Spida radi svega dvaput godinje, i da tako zaradi tano koliko mu treba za troak. Kapital ne uveava, ali i ne krnji. Vozi kroz ivot kao veliki siguran brod po moru. Doista, Spida nije imao ni magazu, ni kancelariju, ni agente, ni pisara. Kad se doselio u gradi, ivela mu je jo ena. Stanovao je blizu dve godine dana u gostionici, dok nije podigao kuu. Gde e je podii? Ni u Rimskoj, ni na pijaci, nego skoro pri kraju grada, prema reci i parku. Vrlo visok parter za ono doba, s vrlo visokim oivalnim prozorima. Sa ulice, fasada ne duga, svega pet prozora; kua se produavala unutra, u batu. Obojena tamnom masnom bojom; iza prozora teke i uvek mirne zavese; ti prozori na ulicu, bar vidljivo, nikada se nisu otvarali, niti je kad ko glavu kroz njih poromolio. Namestio se Spida, uao u kuu, poeo da ivi nainom ivota kakvim u gradiu niko nije. to ne znai nikakvu upadlivu ili umnu ekstravaganciju nego jedan osobit, miran metod koji jednako pazi i preduhitrava sudbinu, ne da joj da zaprepaujue, da prepada. Takozvanih sluajnosti kao da nije bilo u njegovu ivotu, to jest, njegov ivot je bio kao i svaiji, samo to on nije

179

doputao ni uzbunu ni nemir, ni naglo otvaranje i zatvaranje vrata, ni razgovor zaduvan. Nita nije ni sluajnost ni strano, ako se ovek ne usplahiruje govorio je Harisijades, i sam miran i hladan, rado je to ponavljao, ali uvek dodavao, sa ironinim osmehom: Da mi je da doivim kad e se Spida usplahiriti. Bio je Spida majstor ivota, i otmen ovek u otmenoj kui. Mir, uvek mir. Mlaa ki Marina imala je u vajcarskoj neku vrstu avanture s pastorom, koji je dolazio u zavod kao nastavnik etike; pa zatim vrstu avanture kod kue, sa dosta lepim, vickastim potporunikom Nemcem iz Bea. Sve je to, kao tanka vodica, bez uma i traga nekuda oteklo. Marina je nosila i dalje matroski kostim za devojice, i dobila Nemicu guvernantu, obrazovanu, strogu, ali i sa dosta arma. Opet mir, i dobra volja meu ljudima. Kad je Spidi umrla ena od teke anemije prosto iilela velika ulazna vrata su ostala zakljuana, opelo otslueno u kui, sahrana izvrena rano ujutro. Kasnije se na grobu pojavio umetniki izraen spomenik, donesen iz Italije; tamnosiva vertikalna ploa, u njoj reljef beloga anela koji se blago smei, i leti je do kolena u divnom cveu. Na horizontalnoj mermernoj ploi dva vrlo mirna stiha iz hora tragedije. Crninu svojih keri za majkom dirigovao je Spida sa ukusom. Marina je spustila suknju do zemlje; a glava, s crvenkastoplavom kosom pod velikim crnim eirom pravi portre. Starija ki, Sofija bleda kao mramor, divnog rasta i hoda, nosila je mali crni eir, bila skoro zabraena crnim krepom. Georgije Spida nije nita naroito radio, ali je uvek bio neim zauzet. Na jedan umetniki nain je bio zauzet prosto ivotom. Drao se svoje sopstvene devize: Najtee je u ivotu iveti I objanjavao tu devizu: Kao to ovek mora temeljno umreti, tako ima temeljno i da ivi. A to znai: da uvek ima neki zadatak, neku dunost, neki posao, kako se to kae, za sebe i za svoje, ili za druge ljude, za ive ili za mrtve. Stari Papastergije je sa oduevljenjem govorio o Spidi: Jedini ovek koji zna nata e mu ono to ima i to zna. Spida je sa svojim kerima radio vie i bolje nego vajcarski zavodi i guvernante, naroito sa Sofijom, koja je, kao i otac, i mnogo putovala i mnogo itala. Na put je ila sama. Gradi se duboko zagledao u tu pojavu, govorio o njoj i vie no to treba, ali Sofija je, kao i njen otac, rasprostirala mir oko sebe. Spida, kad nema Grka uitelja u koli, iao je da ga zameni, poduavao decu. itave knjige je vodio o svojim sunarodnicima u varoici: ko boluje od neega hroninog, kome stalno treba i pomo i savet, kako bi i bolestan mogao raditi. Spida je zajmio knjige svima intelektualcima u varoici, ak i gvardijanu u klosteru. Gvardijanu, koji je voleo ptice, doneo je jednom s puta papagaja. Spida je pomogao novcem Cvetana da otvori radnju, i on ga savetovao da to bude pekarnica. Da sauva lepotu, to ti je najbolje zanimanje. ta e mi lepota kad sam siromah. uvaj, uvaj i potuj lepotu, to ti je veliki prijatelj i ortak u ivotu. iveo je Spida, jedan od poslednjih Grka i s grobljem naravno. Brinuo o grkoj parceli usrdno, podigao aleju tuja, starao se o cveu. imir je orezivao sam, na grki nain, da raste povisoko kao drvce, na vrhu da ima perjanicu. Pred Uskrs bi svake godine dao popravljati kamene ukrase na grobovima Grka koje je znao a koji su i umrli i izumrli; i naroito, gde se igde moglo, na grobovima znanih i neznanih, davao je sveim crnilom izvlaiti grke natpise. eta po groblju, nadgleda, ita oprotajne rei pomrlih Grka, sastavlja ih, ini mu se da ita u

180

kamen ispisanu grku knjigu, belei poneto za monografiju naelnika grada. Pa se tek pred nekim natpisom duboko zamisli, zaboravi na sadanjost. Kroz neku, ovde u varoici ispisanu re velikana Grka vezuje se sa svetom, sa zakonima neumoljivo jasnim, sa istinama koje zadiru u religiju, filosofiju, svakidanji ivot. Na jednoj ploi, neki, ko zna otkada mrtav Grk, dao je ispisati rei Heraklitove, evo sada brigom Spidinom svee izvuene. Smrt je sve to vidimo dok smo budni; a to vidimo kad spavamo, to je san! Ograde vie nema na toj grobnici, stoje samo podupirai... Spida se nasloni na jedan od njih i proita tekst jo jedared. Dakle, izmeu smrti i snova ivot... malo ivota! Ne, ne! snovi, ivot i smrt, zajedno, to je veliki, moan ivot ovekov. Pa ode dalje, sedne na klupu kraj enine grobnice, i zagleda se kako je sve lepo, isto, negovano. Ograda jaka, podupirai kameni... i mir, mir. Grobovi su kao komadii crkve: ne vre se nikakve oveije nude... i godinja vremena su tu samo ukras i poezija... Tu, tako sedei, poeleo je jedared Spida da podigne kapelu nad svojim grobom. Poeleo ne onako kako je tumaio Papastergije, poeleo metafiziki. Pa onda priao i objektivnosti. Zidanje je poelo s grobnicom, koja je ve ispala mala kapela; a zatim se nadnela arhitektonski vrlo skladna, solidna, otmena, i tamo na groblju, zaista nekako velika crkva. Zidajui tu crkvu, Spida se navikao da ide na groblje svaki dan, poslo i po dunosti; a kad je sve dovreno, i crkva osveena, nastavio je da ide na groblje esto, po simpatiji. Ali, zdrav kao to je bio, s vetinom da ivi telom; glavom i duom, im sie s groblja, opet je radostan ovek. Preobue se, i s erkom Sofijom ide u etnju, daleko izvan grada. Nose dogled, posmatraju, razgovaraju, zaute. Sofija, svojim skladnim, lakim hodom vodi, otac za njom skakue preko rupa i ljunkovitih nanosa du reke. Da uem u svoju grobnicu rekne tek u sebi Spida. Navikao se da ulazi u nju. Visoka, nadzemna, s normalnim vratima, grobnica ga esto doekuje otvorena. Suna mi se grobnica, jo je prazna... ali kako stoji na povrini zemlje, sunce e moda ponekad zaviriti u nju i kad ja budem mrtav u njoj... Da li ja to otimam od smrti neto?... Samo uzimam jo neto od ivota: san jedan, lep san o groblju i o onima koji su mrtvi... Mrtvi? mrtav je ovek samo kratko vreme, dok lei, vidljiv, meu ivima. Posle, nije vie mrtav nego je nestao... Volim crkvu na groblju... i lepe sveanosti oko onih koji su nestali... U testamentu je Spida naznaio da enu prenesu iz sadanje njene grobnice u grobnicu pod krovom, kad njega budu sahranjivali. Prvo da unesu mene, pa nju do mene. Tako stoji u testamentu za sada, a ko zna ta e se jo morati dodati, ko e sve zatim biti unesen u grobnicu. Neki Spida iz Carigrada, koji e doi u moju kuu? Ili zetovi, ljudi sasvim drugih imena? Moda Srbin? A kuda s njim ako bude Nemac?... To je sa enskom decom: samo jalova stara devojka jo malo podri ime... Znam izvesno: Sofija se nee nikada udati... ostae Spida... Ali, znam i to, kad se nae sama u svetu, jo e vie lutati po putovanjima i Bog zna gde e kosti ostaviti... Ne, ne, dolazie ona kui, dolazie tano u testamentom odreeni dan za veliko opelo... opet u dubokoj crnini, onako lepa i retka... Ustalasae se onda, jedared godinje, svet u varoici... U prolee, na urev dan, sunce, zelenilo... Uoi tog dana veliko bdenije, puno svetenika i naroda u Spidinoj kapeli... A ja i ena ispod crkve odmaramo se, odmaramo... slava Bogu to smo iveli!... Pa e i to proi, i drugo doi. Nema vie ni Sofije, nema nijednog Grka... Treba u pravila o fondu uneti: Kad crkva postane srpska, onda, u veliki post, jedared godinje, parastos svima Grcima koji su ovde iveli, lepo iveli, ivot je lep! bili imuni, pomrli,

181

izumrli... slava Bogu to su doiveli!... A ako posle i Srba vie ne bude... Ne, ne, slava Bogu to e ih biti... Silazi Georgije Spida s groblja uskom uliicom, svet ga utivo pozdravlja; gledaju, kao uvek, nosi granicu brljana sa enina groba. Lako koraa, smei se, ljubazno otpozdravlja, prijateljski pita ljude i decu: kako su, deci poklanja neto areno to vadi iz depova siromane majke su decu teile da ima to i to u ika Spidinom depu, skine elegantno eir svima pre nego to e skrenuti za ugao... Lep je ivot, slava Bogu to ivimo! i Georgije Spida sve otskae u hodu, osea se bezmalo besmrtan. Onoga dana, kad je iao u vinograd i prolazio Rimskom ulicom, odjedared je ukoio korak ispred kue Harisijadesove: neto ga je gonilo da ue. Prui ruku da uhvati kvaku na ulaznim vratim, pa se otkide, oprui korak, proe kuu, i tek onda stade da razmisli. Dok je on razmiljao, Harisijades se u snu rastajao od due. Kad je Spida stigao u vinograd, Harisijades je bio mrtav. U vinogradu jo, uo je Spida da zvona glase mrtvaca, muko lice. Kad je siao u varoicu, saznao je da vie nema onoga kome je tako jako poeleo da ue u kuu na poslednje vienje. Harisijades je sahranjen, po grki, s velikom pompom. Grci svi u crnim odelima, s velikim sveama u rukama, bledi. Ostala ena bez dece, kua ugaena. Testament Harisijadesov je bio dirljivo sastavljen. Sve to je imao, ostavlja eni, poto ispuni neke manje njegove elje. Neka ga se sea, ali, mlada, neka se uda, izae iz turog ivota koji je plemenito nosila. Zavrava se testament reenicom: Ako sam u neemu ostao do kraja ivota savestan i prav, neka Bog dade radost mojoj eni. Sedam meseci posle Harisijadesove smrti rodila je Jelena Harisijades sina, maloga Grka. I Rimska ulica, i grka arija, i Juden-sokak, kao po dogovoru ne postavie nijedno pitanje. Samo su se fratri u klosteru urnebesno smejali, i meali mnogo latinskih rei u razgovor o dogaaju u njihovu susedstvu. Jelena Harisijades se zatvorila u svoju kuicu sa sinom i sa starom Grkinjom onom s kojom je ubila oveka i blizu godinu dana ostala tako, a prijateljima poruila da eli da se ni za asak ne udaljuje od svoje neoekivane sree, sem kad ide u crkvu, gde e se nada se, viati i sa svojim starim znancima. Iz crkve, iako joj je bila sasvim blizu, kui uri polutrei. Stara Grkinja je priala da kod kue gue, vriti, plae od sree i radosti. I svaki dan je sve lepa dovravala bi Grkinja vidite valjda i sami. Mali Grk je bio suta majka, retko lepo dete s nevieno krupnim oima, i, ve posle pola godine, s jasnim jakim grkim nosem. Kad je mali napunio godinu Jelena je otvorila vrata svoje kue, priredila ast, obukla se skoro raskono. Pominjala je mua, seala se njegovih plemenitih rei u testamentu: neka Bog dade radost mojoj eni. Ubrzo se desile jo i ove stvari. Morfidis, prodajom-zamenom, uzeo je Jeleninu kuu u Rimskoj, a njoj dao jednu od svojih dosta veu i mnogo lepu u Gospodarskoj ulici, kuda se Jelena odmah i preselila. Spida je poeo poseivati udovicu svoga staroga i cenjenoga prijatelja. Jednoga dana se prijavio u posetu mladi Luka Mlinari, poslat je od naelnika

182

grada radi nekih podataka o Grcima u Sremskim Karlovcima. Mladi Zamfir, posle vrlo profitnog obrauna, napustio je ortakluk s Matiem, preselio se u Gospodsku, poeo samostalan rad, obnovio staro poznanstvo iz Sremskih Karlovaca. Cvetan se preselio u Beograd, otvorio tamo finu pekarnicu, ali zadrao i onu u gradiu, i dolazio svake subote da primi pazar, i da uzme listu potrebnih stvari od Jelene, stvari koje se mogu dobiti samo u Beogradu, ili ih moe nabaviti samo Cvetan. Tako je poela otmica o lepu Jelenu.

183