You are on page 1of 8

Konkursi regiona

na jednom mestu
Friday, March 11th, 2011 | Posted by admin

konkursi iz oblasti kulture i umetnosti

Mikica Ilić: Seobe Stefana Štiljanovića (Nagrada Laza Lazarević za 2002. godinu)

Srpskom seobniku, novomučeniku “Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.” (Danilo Kiš)

CRNI PAS
Uzmičući u neprekidnoj borbi pred agarjanskom silom, veliki despot Stefan Štiljanović od Paštrovića, hodeći Hercegovinom, Bosnom, Hrvatskom i Slavonijom, pobode na ušću Studve u Bosut krvavi barjak cara Uroša i sazida grad Morović 1498. godine, u čast Presvete Bogorodice. U rukopisnom mineju morovićkog hrama, s kraja XVII veka, za mesec septembar, pri dnu trideset osme stranice, između požutelih listova, stoji zapis “grešnog inoka Damaskina Moračkog” : “…Zakle se tad despot Stefan, spuštajući u gradske temelje zapis, kotlić sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kašičicu, da se dalje neće seliti pred osmanlijskim naletima i da će srpsko ime sačuvati u Sremu…” Mnogi Agarjanin izgubi glavu tih godina pod zidinama, ne videvši sjaj i slavu Stefanovog Morovića. Tukao se Štiljanović hrabro sa azijskim nevernicima, ali kako to često biva, veća mu je opasnost pretila iz sopstvene kuće. Stefanova žena, lepa Mađarica, hoteći da iskoristi veliku muževljevu ljubav, naumi tajno, uz pomoć katoličkog župnika, da prevede Stefana u svoju veru. Ne mogavši da otrpi suze ljubljene žene, Stefan joj dopusti, posle mnogo molbi, da svoju crkvu podigne izvan gradskih zidina. Mađarica već beše prevela u unijatsku veru vojvodu gradinskog i još nekoliko sremskih velikaša, a kad Stefan ode u jedan od bojeva sa Turcima, otpoče zidati crkvu zapadnoga zakona na Klisi, pod šumom, s druge strane Bosuta. U službenoj zabelešci visokog kraljevskog činovnika Alfreda fon Krausa, pod brojem 583-1499, na šestoj stranici leže podaci o otpočinjanju radova na rimokatoličkom hramu “u rackom gradu Moroviću”, zatim predračun neimara o ceni izgradnje i završnih radova, pregled utrošenih sredstava, spisak priloga visokog plemstva i klira, novac koji odorbrava kancelarija Njegovog Kraljevskog Visočanstva, kao i druge pojedinosti vezane za izgradnju crkve.

Zidajući crkvu, lukava Mađarica se doseti, pa okrenu Božji hram ka istoku, namenuvši ga zapadu, ne bi li Stefana lakše na poklonjenje dovela i pounijatila. Najposle, naredi majstorima da crkvena vrata otvore u visini struka, da bi se poklonio veri zapadnoga zakona svako ko uđe u bogomolju. Mnogi Stefanov podanik na prevaru, mnogi iz neznanja, ali ponajviše iz čiste koristi, pređe u veru unijatsku, ne bi li se despotici dodvorio. Kad se despot Stefan vrati iz vojne i ujaha u grad pod krvavim barjakom, ugleda mnoštvo nepoznatog naroda kako se tiska ulicama Morovića. Ne poznade Stefan svoje sluge, sarače i potkivače, izmenjenih lica. Ostadoše mu strani dunđeri i ćurčije, grnčari i perjanici sa kojima je do juče jedan hleb jeo. Ne poznadoše ni oni njega jer im duša beše pocrnela, pa ga zasuše kamenicama i isteraše van gradskih zidina. Obuze Štiljanovićevo srce velika tuga, a dušu preplavi žalosni plač za izgubljenim srpskim glavama koje je trebalo iznova seći, razdvajajući veru od nevere. Hodeći ispod zidina izmenjenog grada, Stefan siđe do reke i, umivši se, pogleda preko vode u čudesnu građevinu pod šumom. Videvši da je to crkva, despot poželi da se u njoj pomoli, pa potera svojeg vranca preko drvenog mosta. Objahavši nekoliko puta oko hrama, zadivi se njegovoj velikoj krasoti. Najposle, siđe s konja i stade pred ona vrata, ali ne pade mu u oči, kao što bi svakom drugom, gde su neobično niska, no primeti odmah da su zatvorena i poznade po tome da to nisu vrata od crkve pravoslavne. Silna ljubav prema lepoj ženi nagonila ga je da uđe u crkvu i potraži je među nepoznatim svetom koji je stalno pristizao i ulazio unutra, ali ga ljubav Božija nauči da obraz ne ukalja, te se okrenu leđima prema ulazu i natraške uđe u bogomolju, ne poklonivši se. Kad ga Mađarica ugleda gde natraške u hram ulazi, okrenuvši leđa biskupima i kardinalima koji držahu u rukama svete darove, prazno srce joj preplavi velika mržnja, te odmah ode vojvodi i župniku u Gradinu, ne pogledavši ga u oči. Odande udari na Stefana sa pounijaćenom vojskom u isti mah kad i Turci sa juga i istoka, pa se despot sa šačicom vernih povuče na sever, u Baranju. Mađarica zasede u praznom gradu, na prazan presto, gospodareći praznim podanicima, a oni što dušu sačuvaše, nazvaše grad: “MORO ‘ IĆ” , plačući nad Štiljanovićevim odlaskom. Napuštajući Morović i Srem, Stefan poštedi život vojvodi gradinskom jer mu hleb koji pojede u njegovoj kući branjaše da ga pogubi, ali zato baci kletvu na njega i svoju bivšu ženu. Ondašnje hronike beleže čudesni događaj: mnogi obraćenici umreše od gladi pored punih magaza žita, jer se “seme svakoje po ambarima i oranicama u crni kam preobraćaše”. Vojvoda od Gradine, kad mu Agarjani leđa okrenuše i grad osvojiše, siđe u donje lagume da njima hodi proklet do sudnjega dana. Još se samo ponekad u zvezdanim noćima može videti Stefanov crni pas kako luta zidinama razrušenog grada, čekajući gospodarev povratak.

BISERJE I SVINjE
Sklanjajući se ispred Turaka, despot Stefan povede narod u Baranju, u grad Šikloš, koji dobi na upravu od ugarskog kralja 1507. godine, za vernu graničarsku službu. Odande je, “sa hiljadu konjanika i šajkaškom flotom”, branio zemlju i gradove od Turaka, a veru i obraz od Mađara. Nosili su Srbi pod pojasom platnene vreće pune crne srpske zemlje i, stiskajući je umesto dukata, držali pod jezikom svezanu reč, zapreteno obećanje, molitvu i zakletvu da će se jednog dana vratiti. Gazio je baranjskim močvarama rasuti narod, dok mu je “na štapu gorelo srce” za pašnjacima i livadama, za rekama i šumama koje je ostavio. Gde god bi kanula otrovna srpska suza, otvarao se cvet pod nogama, gde god je srpska čizma kročila, povijale su se grane i rosilo lišće žalosnog drveća. Ugarske hronike govore o velikoj gladi i oskudici koja zavlada u narodu posle Mohačke bitke 1526. godine i građanskog rata. Jedan pozniji bakrorez Sebastijana Pečujskog prikazuje krvavo mohačko polje po kojem leže

rasute kosti ugarskih branitelja, i sasvim u pozadini, bosonoge žene i decu kako izbezumljeno tumaraju ravnicom, skupljajući pšenična zrna, preostala posle velikog požara. Stefan Štiljanović, videvši u kakvoj su nevolji njegovi podanici, ponudi svoje odaje beskućnicima, odenu bose i gole, nahrani gladne. Najposle, čestiti despot otvori ambare i podeli žito narodu na zajam. Naredne godine bi slaba žetva i magaze se isprazniše do kraja. Dužnici nastaviše da se zadužuju i niko ne imade ni da se prehrani dovoljno, a kamoli dug da vrati. Kad ovo vide, Stefan sazva na Mitrovdan svoje podanike na brdo Đuntir, iznad Šikloša. U malo poznatom spisu Danila Georgijeviča Suvorina, “Skazanie o serbskom knjazu Stefanu Štiljanoviču” koji se čuva u petrogradskom muzeju, na dva dugačka svitka s kraja 16. veka, ruski poliglota i putopisac beleži Stefanovu naredbu slugama da založe veliku vatru, kao i reči okupljenom narodu: “Pisano je: Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi? Ja vas, braćo i sestre, danas vidim gladne i bose i nek vam je prosto dugovanje!” Stefan uze priznanice, pa ih baci u vatru, oprostivši dugove. U prvi tren narod obuze velika radost i ljubav se razli njihovim srcima zbog Stefanovog milosrđa i dobrote, ali ne prođe mnogo, a oni što manje dugovahu rekoše: – Nije pravo, gospodaru, da opraštaš svima podjednako, jer su nečiji dugovi veći, a nečiji manji. Evo, nama si oprostio dvaput manje nego onima što se više zadužiše. A Stefan im, po svedočanstvu Danila Georgijeviča, reče tad: “O, bezumnici! Zar ne znate da je pisano da je carstvo nebesko kao onaj vinogradar koji unajmi radnike ujutru, u podne i uveče, pa im svima plati po groš, ne gledajući koliko je ko radio. Brinete se što i vaš brat dobi svoj deo, iako to nije na vašu štetu, jer dobiste svoje po pravdi.” A neki drugi od naroda rekoše: “Bog i istina, pustili smo da nas čak dovde vodi lud čovek jer niko normalan ne bi ovoliki dug u vatri sagoreo. Nije ni čudo što smo ovako daleko u lutanjima stigli jer nas slepci vode i rasipnici kuće. Ko svoje rasipa kako li će tek o narodnom brinuti. Bolje tekoše turski begovi, nego ovi naši raskućnici.” I skoro svaki od onih što im Stefan dug oprosti, zažali što nije više žita uzeo na zajam. A opet, neki od dužnika koji pozajmljeno žito dadoše dalje na dug uz velike kamate, ne bi li zaradili na tuđoj muci, obznaniše svojim dužnicima da im taj dug ne opraštaju, pa nastade prepirka između zelenaša i dvostrukih dužnika: da li su i oni obuhvaćeni oprostom duga ? Šišatovački monasi, čuvajući uspomenu na veliko dobročinstvo svojega patrona, zapisaše, između ostalog, u žitiju svetog Stefana Štiljanovića : “… jer, ko se za života ne posveti, ni smrt mu ne može pomoći…”

RIBA SRED VODE
Stupivši u službu kod Ferdinandovog vlastelina Ladislava Morea, posle krvave Mohačke bitke i pobede Sulejmana Veličanstvenog, despot Stefan postade 1527. godine kastelan Novigrada i upravnik Orahovice. Za vernu službu kralju Ferdinandu I Habsburškom dobi sela Miholjac i Glogovnicu, a za ratne zasluge u borbi sa Jovanom Zapoljom oko ugarskog prestola, imanja u virovitičkoj županiji i najveću titulu koju je mogao poneti pravoslavni podanik – “agilis”, što znači slobodan. Iste godine Stefanov pobratim, “Crni Čovek” sa severa Bačke i Banata, Jovan Nenad, poslednji potomak vizantijskih careva, sa svojih 25.000 graničara, muški se tukao sa Turcima, stolujući u gradu Subotici. Imao je Crni Jovan mladež – beleg od rođenja, koji se protezao od vrata do pete, pa mu zato dadoše crno ime, a vele i da je crn Turcima bio, jer, leteći duž granice i upadajući međ’ Osmanlije, mnoge im je zulume činio, pa ga Turci, baš kao i Vožda Georgija, crnim imenom krstiše. Kralj Ferdinand I Habsburški uvuče cara Jovana

Nenada, zajedno sa despotom Stefanom, u sukob sa Zapoljom oko ugarskog prestola, u kojem Crni Srbin izgubi život u zasedi, kod Segedina, za tuđi interes. Ono o čemu su Turci sanjali, uradiše dojučerašnji saveznici: odsečenu Jovanovu glavu iz Trnjoša preneše u Budim i baciše pred Zapoljine noge. Razbijala se silna turska vojska o hridi Stefanovih graničara. Sekao je levo i desno od Mohača do Gorjana; branio Slavoniju od Valpova do Virovitice i, kako svedoči jedan požuteli dokument iz državne arhive carskog Beča, jedini se tukao sa turskom pošasti, kada su već svi očekivali da će Agarjani preplaviti Evropu. Padale su turske glave, kotrljale se slavonskim blatom, pucale kao prezrele tikve, ali stizale su nove, iskeženih gnjilih zuba, obavijene čalmama, spremne da padnu za veru i vozdignu se pravo u “džennet”. Tukući se sa Vrhbosanskim Usrev-pašom između Orahovice i Svetog Nikole, 1530. godine, svestan da je žrtvovan od saveznika i prepušten sam sebi, despot Stefan piše u izveštaju “Kraljevskom ratnom veću” i kralju Ferdinandu I Habsburškom, na sam praznik rođenja svetog Jovana Preteče: “Šta možemo; plovimo posred neprijatelja kao riba sred vode.” Turci prodiru, lomeći otpor preslabe hrišćanske vojske, ali naleću na nove brane i ustave, zidane mrtvim telima branilaca. Carski Beč sa svojim balovima, vlastelom u lovu, intrigama po dvorskim salonima i visokim poslanstvima, daleko od krvavog balkanskog klanja, opijen dekadentnom kulturom i civilizacijom, prezrivo je gledao na Srbe graničare i na njihova varvarstva u grčevitoj borbi sa Turcima. Podjednako je prezirala carska vlastela i Agarjane pod zidinama Beča i Srbe koji su poturali svoje glave da bi zaustavili Aziju u Evropi, jer su ih i jedni i drugi zgražavali svojom svirepošću, dok su se međusobno sekli i klali za tuđ račun. Puna dva meseca, 1543. godine, branio je despot Stefan Štiljanović Valpovo od Murat-begovih silnika. Begova silna vojska ispali, po jednom svedočanstvu, tri hiljade sto sedamdeset i tri kamena đuleta na utvrđeni grad, ali ne uspede da slomi hrišćane. Sam Murat-beg se divio Stefanovoj hrabrosti, žaleći što nema takvog junaka kod sebe. Kada, na Savindan, posle dva krvava meseca opsade, pade Valpovo, Orahovica i druga utvrđena mesta, sve do Virovitice, zarobiše Turci Stefana i dovedoše pred Murat-bega, hoteći da ga pogube za sve izginule osmanlije pod zidinama Valpova. Murat-beg otkupi Stefanovu glavu, bogato darivajući svoje ljude, pa ga opremi za put, poklonivši mu život zbog junaštva kojim se ovenča sekući Turke. Duhovno slomljen, Stefan opet pođe u seobe pred agarjanskom navalom i, napustivši Slavoniju, otide u Šikloš, u Baranju, pokušavajući da okupi ljude za dalju borbu.

HROMI VUK
Lebdeći u snu baranjskim močvarama, jedne je noći Stefan usnio miris dunja sa majčinog ormana. Kad se probudio oko pola noći, čuo je sat kako kuca u zidu. Bio je to pouzdan znak. Do jutra je ležao na tvrdoj postelji, dok su mu pred očima treperili rodni Paštrovići, utonuli u baranjsku izmaglicu, a niz obraze se kotrljale dve krupne kapi maslinovog ulja. Ujutru je osetio kako ga bole kosti za brdima, pozvao je starog jeroshimonaha koji ga je pratio u svim seobama, ispovedio se, pričestio i tiho predstavio Gospodu. Sahraniše ga Srbi, tajno, noću, na brdu Đuntiru iznad Šikloša. Kad silni Agarjani zauzeše Baranju, u Šilošu zasede Amir-paša. Paša poturčenjak nije mogao da spava, niti da se zgreje u tuđoj zemlji. Budile su ga noću, oznojanog, divlje guske iz baranjskih ritova, usred sna koji je snevao od dana kad su ga, još kao sasvim malog dečaka, odveli od kuće, od majke i braće, u daleku zemlju na velike škole. Šetao bi potom noću, moleći se Alahu da mu protumači znakove iz sna i da ga nauči kako da se oslobodi more koja mu je pritiskala dušu. Sanjao je paša poturčenjak kako ga velika ptica, raširenih krila, nosi u kandžama, dok se on bespomoćno koprca. Zemlja postaje sve dalja, kuća se pretvara u jedva vidljivu tačku, promiču oblaci i tlo se već više ne vidi, a ptičurina ga nosi dalje, u visine. I, dok ga podilazi jeza i telo drhti od straha i ledenog znoja, odjednom ga zaslepljuje blještava svetlost. Toplota ga preplavljuje, jara mu bije u lice i on vidi ogromnu pticu kako se (uvek

iznova) topi i raspada od blizine Sunca. I on oseća kako se rastače i omekšava, najposle, raspolutivši se na dve strane, pada strmoglavo ka zemlji i tu se, nadomak tla, tren pre nego što udari čelom o zemlju, budi oznojan i uplašen. Znao je paša da će doći dan kad neće uspeti da se probudi na vreme i kad će mu san zauvek preplaviti nadu u buđenje. Jedino se bojao da će umreti a da neće protumačiti san o ptici koja se iznova rađa svake noći i nosi ga u nebeske visine. Jedne od besanih noći, godine 1547. kada oktobar već beše ogolio baranjske šume i zavukao svoje hladne prste pod krovove kuća, Amir-paša, šetajući dugačkim ledenim hodnicima svojega dvorca, iznenada ugleda veliku svetlost kako iskri povrh varoši, sa brda Đuntira. Pomisli na mah da sanja, da tone u dubine košmara, ali se seti da je budan, da šeta hodnicima tuđe zemlje i da je kroz taj san već mnogo puta prošao, ali je konačno došlo vreme i da ga proživi. Pohita Amir-paša, vođen nepojamnom snagom čoveka koji već odavno hoda mrtav, tražeći jedan tren, jednu tačku na koju će svesti ceo život i, kad dospe na ono mesto odakle je svetlost isijavala, nađe se u velikom čudu jer vide da je netragom nestala. Znajući za verovanje naroda kojim je vladao, a nekada i sam pripadao, o zakopanom blagu koje ume u toku godine, u određenim noćima da zasija nepojamnim sjajem, prozbori te noći na Đuntiru Amir-paša sam sa sobom, kao i svaki usamljenik, i zakle se da će sutradan doći sa momcima da iskopa zlato. Ćopavi uhoda blesastog lica i iskeženih, gnjilih zuba ispod večito nacerenih, tankih usana, koji je noći provodio pod lipom, nedaleko odatle, čuvši Amir-pašin naum, pohita prekim putem do šikloškog popa, Srbina koji je znao kakvo se blago krije na Đuntiru. Pop okupi nekoliko viđenijih Srba koji odlučiše da potajno, još iste noći, iskopaju Stefanov kovčeg i povezu ga u neki od fruškogorskih manastira. Kad, prispevši na obronke Đuntira, stadoše kopati tešku baranjsku crnicu, odjednom, sa svih strana, kao iz crne zemlje da je izašao, stade se kupiti silan narod koji vide onu svetlost. Izvadiše Stefanovo telo iz zemlje i položiše u novi kivot, na volovska kola. Kad to vide, svetina pade na kolena i mnogi gorko zaplakaše što im sveca nose sa Đuntira. Sveštenici i kaluđeri se stadoše moliti, a narod celivati mošti i, kad bi pred zoru i vreme da se krene, neprezani volovi ne htedoše poći. Ma koliko ih tukli i gonili, volovi stajaše u mestu, ne puštajući glasa od sebe. Kad videše da nikakva sila ne pomaže, monasi fruškogorski se stadoše moliti još jače i usrdnije. Tako dočekaše i zoru, a sa zorom i Amir-pašu. Silni paša, kad vide da je raja već iskopala njegovo blago, pozeleni od besa, pa priđe otvorenom kivotu i stade kao ukopan. Na odru su ležale neraspadnute mošti Stefana Štiljanovića, sa prekrštenim rukama na grudima. Na domalom prstu leve ruke sijao se prsten od srebrne banke sa dvoglavom pticom raširenih krila. Amir-paša pogleda u prsten na Stefanovoj ruci, pa u svoj koji je nekada davno poneo iz rodnih Paštrovića u Stambol, kao jedinu uspomenu koju mu je na rastanku darivala majka. Oba prstena su bila ista. I prolete tad Amir-paši u trenu ceo život i sabra se, sakupi u jednom treptaju oka, pa puče u prasku, u beličastoj izmaglici, rasplinuvši se u krhotine sećanja. Ispliva iz tih krhotina slika malog brata Stefana i poznade ga Amir-paša u sedom starcu na odru. Tek tad krenuše volovi, praćeni nemim pašinim pogledom, i povezoše kivot sa svecem u Srem. Te noći je paša sanjao pticu i padao je veoma dugo, ceo je život stao u jedan pad. Letele su pred pašinim očima slike potisnute prošlosti, izmešane i izprepletene sa čežnjama i strahovima prekinutog detinjstva. Opet ga je u snu grlila majka, mlada i lepa kakvu je beše zapamtio, opet se igrao sa bratom, smejao i mislio davno zaboravljenim jezikom predaka. Mazio je, iz očevog naručja, najlepšeg dorata sa zvezdom na čelu, stiskajući mu zapletenu grivu oznojanim šakama, dok se na obodu šume, poviše kuća, razjapljenih vilica iz kojih curi neprekinuta nit sline, cerio hromi vuk. Udisao je mirise rodnog kraja, šireći nozdrve i upijajući izgubljeno detinjstvo. Titrale su boje crnogorskih urvina i vrtača, proletali obrisi crnih

kamenjara i goleti. Snevao je bratstvo okupljeno oko božićne trpeze kako se smeje i peva uz gusle otegnuto i nerazgovetno neku tužnu povest o junaštvu i smrti i malo dete koje niko ne vidi dok se mota oko nogu, zapinje i pada, pa se opet diže uplakano i gladno, tražeći slatki miris majčinih dojki. Čuo je u snu glasove, sve dalje i nerazumnije, kako se prelamaju u detinjoj duši, dok teška koprena zaborava prekriva poslednje odjeke crnih zapevki zabrađenih žena, što koračaju za sepetima punim dečjeg plača. Dok je zora gutala poslednje obrise tmine, Amir-paša, po prvi i poslednji put, dosanja svoj pad do kraja i, udarivši na kraju sna čelom o zemlju, zaspade zauvek.

ČETIRI SRPSKA VOLA
Dugo su većali srpski monasi i sveštenici gde da nose Stefanove mošti. Svakom se učini da daje najpametniji predlog i niko ne htede da popusti. Inat nadvlada razum i uvuče u srca zlobu i strast. Pogordi se mnogi Srbin, misleći da je dorastao Božjem promislu i kad se, najposle, posvađaše, prekide ih mudri iguman Teofilo žički, rečima: – Ostavite se braćo! “Što je u ljudi nemoguće, u Boga je moguće.” Pustite sveca nek sam hodi gde mu je volja. Krenuše tako srpski seobnici, po savetu sedog starca, od manastira do manastira, za volovskim kolima sa svečevim kivotom, gazeći vodu i blato. Četiri neprezana vola hodila su baranjskom crnicom i sremskim obroncima, skrećući sa puteva i proseka, pentrajući se uz brda i spuštajući niz kosine, tražeći puteve nepoznate i dugo skrivane. Za njima, pognutih glava, u molitvi i tihovanju, koračali su srpski inoci, čekajući Božji znak. Volovska zaprega je presecala livade, zapadala u oranice, danima ostajala na jednom mestu, često se okrećući u krug, potom se vraćala i iznova kretala u nepoznatom, maglovitom pravcu srpskih traganja. Naviknuti na seobe, monasi su strpljivo istrajavali u novom poslušanju. Po svedočenju “Remetskog letopisa”, pribeleženog rukom nepoznatog monaha na poslednjim stranicama rukopisnog oktoiha iz 1558. godine, u koji god manastir uđoše, kaluđeri spustiše svetog Stefana sa kola i uneše u crkvu, pred oltar. Zanoćivši u porti, spavali su čvrstim snom pravednika, snevajući Srbiju, obamrlu na kosovskom bunjištu. Podilazila ih je jeza u snu od hladnog vetra koji je duvao preko srbijanskih pustih planinskih venaca, preko katuna i kotlina; drhtali su od crnih pepelišta i zagašenih ognjišta, belih obrušenih zidina i zjapećih provaljenih krovova srpske zlehude sudbine. Budeći se ujutru iz košmara u san, zaticali bi sveca kod crkvenih vrata, pa bi tovarili kivot na kola i hodili dalje. Tako prođoše kroz šest bogatih i lepih manastira i dođoše do sedmog, ubogog i malog Šišatovca. Ispregnuvši umorne volove, monasi uneše kivot u malenu crkvu svetog Nikole. Položiše sveca pred oltar, pa se smestiše u šumu iznad manastira. Sanjali su inoci te noći zvezdu visoko nad Srbijom. Neki stariji među njima pamtili su ovaj san još iz postojbine, gde su ga kao mladići proživeli, a drugi, mlađi, snevali su ga prvi put u životu. Zvezda je sijala zaumnim sjajem, prelivajući sivu, opustelu zemlju bojama i mirisima. Toplina se širila u talasima, utiskujući životvorni dah obrisima senki i lutajućim dušama predaka. Izvori planinskih potoka, zeleni lipovi gajevi i plodne rečne udoline budili su se iz obamrlosti. Ispod pepela i korova, povrh zgarišta i razvaljenih crkvišta, nicale su, cvetajući i bokoreći se, majčina dušica i pelen, ivanjsko cveće i hajdučka trava, božur, raskovnik i ljutić. Stoletna hrastova debla – zapisi kraj opustelih drumova, povijali su svoje grane pod zrakama nove svetlosti. Čuo se sa svih strana cvrkut ptica i zujanje pčelinjih rojeva. Izlazile su iz trnja i šikara zmije čuvarkuće, promicali šumskim prosekama vukovi i divlji zverovi – jedini žitelji opustelih srpskih zemalja, radujući se svetlucanju novog života. “Remetski letopis” donosi čudesni događaj u celini: “Monasi prespavaše jutrenje, uljuljkani slatkim snevanjem, ali kad se probudiše iz sna u košmar, uplašeni znakom, pohitaše u crkvu. Otvorivši teška vrata videše mošti kod oltara, na istom mestu gde ih ostaviše prethodno veče. Popadaše na kolena Božje sluge i stadoše se moliti Gospodu, koji im ukaza na put i okonča traganja. Verni narod, čuvši za čudo, nagrnu u manastir sa svih strana i kleknu pred novim Božjim ugodnikom.

Seti se neko u taj mah volova koji ih dovedoše dovde i pođe da ih blagosilja, ali kad svetina beše izašla u šišatovačku portu, volova i kola ne bi nigde, kao da su u crnu zemlju propali.” Supruga Jelena, kad ču glas u dalekoj zemlji nemačkoj da joj se muž posvetio, dođe da se pokloni i pokaje, primivši postrig monaški u ženskom manastiru u Karlovcima, na Dunavu. Predstavi se Gospodu kroz tri leta i bi pogrebena u šišatovačkoj crkvi podno gospodarevih nogu.

KONCENTRIČNI KRUGOVI LjUDSKOG ZVERINjAKA
U Moroviću stoji razrušen Stefanov grad. Seti ga se tek poneki snevač, dok prebira po dubokim naslagama uspomena, tragajući za čudotvornom travkom raskovnikom, koja raste pod kornjačinim jezikom. O Maloj Gospojini podsete se Morovićani svoga sveca, ali su, kako veli jedan hroničar slavnih vremena, “litije pod car Uroševim barjakom sve kraće i sve starije, a sve je više onih koji za Stefana nisu ni čuli.” Nema Srba odavno u Šiklošu i na Đuntiru. Odselili su se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, raspršili se na sve četiri strane. Jedini svedok – Despotov krst na Đuntiru čuva predanje o spahiji koji nije dozvoljavao da se na njegovoj zemlji narod klanja Stefanovom grobu. Šest godina je spahija branio Srbima da hodočaste i šest godina mu je letinu tukao grad, a sedme godine, kad vide da nema kud, pokloni se i on sam i dozvoli da se slobodno hodi neuzoranom njivom, ali ne imade ko da hodi jer više ne beše Srba u Šiklošu. Jedno pouzdano svedočanstvo savremenika, koje ostade zapisano u Šiklošu, na tvrdom grobljanskom kamenu, kazuje da su se klanjali Stefanovim senima: pečujski Raci, bosanski katolici, Jevreji, Mađari – kalvinisti, Šokci i Cincari (koji, po svedočenju letopisa šišatovačkih kaluđera, u njegovu čast podigoše manastirsku crkvu), ali kad Srbi odseliše, zaraste u korov Despotov krst na Đuntiru. Uzmičući pred dušmanima od Paštrovića, preko Hercegovine, Bosne, Hrvatske i Slavonije, do Srema i Baranje, nastavi seobe Stefan Štiljanović i posle predstavljenja Gospodu. Hronike svedoče da su šišatovački kaluđeri nosili u Velikoj Seobi, na izmaku veka, mošti svetog Stefana do Eduna i Lovre, nadomak Budima, skrivali ih pod naslagama koža i vunenih prostirki, čuvali u seoskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Žankurtoranu, zakopavali pod okriljem tmine u žile stoletnih lipovih debala, urezujući krst na izbrazdanoj kori, nosili dalje na sever, ostavljali u uvalama i špiljama, pa ih opet vraćali, na rukama, pevajući i hvaleći Gospoda, kad minu pošast agarjanska. Dva i po veka kasnije “Naročito povjereništvo NDH”, na čelu sa Vladimirom Tkalčićem, direktorom ”Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt”, odnelo je iz Šišatovca u Zagreb bogato ukrašeni, pozlaćeni kivot, skinulo srebrnu krunu i prsten sa leve svetiteljeve ruke, zaderavši kožu domalog prsta i ostavivši Stefanove mošti, umotane u pokrivače, da leže pred prestonom ikonom Hrista Pantokratora. Protojerej-stavrofor prof. dr. Radoslav Grujić u svom izveštaju Svetom sinodu od 17.04.1941. godine, besedi o dočeku komesara gospodina Ditriha i tužnom stanju opustelog manastira na Veliki ponedeljak prve ratne godine, kada behu prenesene mošti svetog cara Uroša iz Jazka, svetog kneza Lazara iz vrdničke Ravanice i svetog Stefana Štiljanovića iz Šišatovca u beogradsku Sabornu crkvu. Manastir opljačkaše i zapališe ustaše tri godine kasnije. Ostatke ostataka velelepne crkve Rođenja Presvete Bogorodice i manastirskih konaka uništi i razvali nova vlast posle rata. Sremski seljaci bezvernici, podsticani usmenim preporukama partijskih aktivista, razneše kamen i ciglu, odvukoše građu i crep, i, najposle, upregnutim volovima počupaše i izvališe temelje konaka, da bi od tog materijala sazidali svinjac ili šupu. U noćima punog meseca pažljivi posmatrač može videti neke od njih kako, nesmirene duše, slepi, sakati ili pomračenog uma, izbezumljeno tumaraju Šišatovcem, kao Stefanov crni pas pod zidinama Morovića. Ostade tako sveti Stefan Štiljanović u prestonom Beogradu, daleko od rodnih Paštrovića, od Srema, Baranje i Slavonije, sluteći neke nove seobe srpskih novomučenika i stradalnika.

O autoru: Mikica Ilić je rođen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i apsolvirao na Bogoslovskom institutu SPC. Piše prozu, eseje i satiru. Dobio je više književnih priznanja, među kojima i nagradu za savremenu neobjavljenu pripovetku “Laza K. Lazarević” 2002. godine i “Srpsko pero” 2006. godine. Objavljivao je u književnoj periodici, zbornicima i antologijama, kao i na Internetu. Zastupljen je u više zajedničkih izdanja. U izdanju Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca objavio je 2003. godine knjigu pripovedaka “Zapadno – istočni divan”. Priče su mu prevođene na engleski, nemački i bugarski jezik. Živi u Bosutu kod Sremske Mitrovice.