P. 1
CM17-Web

CM17-Web

|Views: 87|Likes:
Published by Goran Marinković

More info:

Published by: Goran Marinković on Jun 23, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/09/2015

pdf

text

original

Sections

Miroslav Todorović1

UDC 654.19(497.113-2) : 061.2

Rezime: Kulturni i etnički diverzitet osnovne su karakteristike medijskog prostora
u Vojvodini. Postojanje velikog broja lokalnih medija predstavlja veliko bogatstvo, ali i
obavezu u pokrenutom i do sada nezavršenom procesu svojinske i strukturne transfor-
macije. Ukidanje državnog tutorstva, u ovom slučaju organa lokalne samouprave, nad
medijima čiji je ona osnivač predstavlja dobru praksu demokratskih društava. Privati-
zacija lokalnih medija je u startu kasnila, zatim je izvršena (uz brojne nepravilnosti)
u jednom broju lokalnih kuća, da bi na kraju usled pritiska javnosti i (lokalnih) poli-
tičkih faktora, kroz nove regulative iz Zakona o lokalnoj samoupravi iz 2007, konačno
bila i zaustavljena. Postojeće stanje bi se moglo rešavati aktivnijim korišćenjem zakon-
skih mogućnosti iz člana 95. Zakona o radiodifuziji, koji omogućava osnivanje ili tran-
sformaciju postojećih lokalnih medija u stanice civilnog sektora. Mediji civilnog društva
predstavljaju potpuno neiskorišćenu šansu lokalnih medija, manjinskih zajednica i
nevladinog sektora. Kratko ćemo prikazati teorijski okvir medija zajednice, alternativne
medijske opcije pod koju se stanice civilnog sektora mogu podvesti. U ovom radu ćemo
se fokusirati na lokalne vojvođanske elektronske medije. Dragoceno je iskustvo osnivača
RTV Viktorija iz Vršca, prve stanice civilnog sektora na teritoriji Vojvodine. Da bi se
pokrenuo proces transformacije lokalnih medija u medije civilnog društva, potrebno je
mnogo rada na informisanju javnosti, jačanju civilnog sektora i institucionalne po-
moći. Podršku ovim medijima u neminovnom procesu digitalizacije i prilagođavanju
novim društvenim okolnostima može pružiti i značajnija upotreba novih tehnologija
čije stapanje, konvergencija, sa tradicionalnim medijima potencijalno omogućava veću
nezavisnost i dostupnost, kao i lakše učešće građana u stvaranju programa. Naslov rada
govori o upitanosti nad budućnošću lokalnih medija zajednice zbog do sada nerazumlji-
ve neiskorišćenosti zakonske mogućnosti pri transformaciji i osnivanju lokalnih medija.
Višejezični i građanski mediji civilnog sektora u Vojvodini bi u budućnosti morali biti
put kojim se sve češće ide, jeste zaključak i apel koji se nameće.

Ključne reči: Vojvodina, lokalni mediji, stanice civilnog sektora, mediji zajednice,
privatizacija, transformacija

1

Kontakt sa autorom: miroslavtodorovich@gmail.com

STRUČNI RAD

138

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Vojvođanski lokalni mediji i njihove medijske (ne)prilike

Postojanje velikog broja lokalnih medija na prostoru Vojvodine pomoglo je
razvoju samosvesti građana i kritičkog duha javnosti. Po podacima Nezavisnog
udruženja novinara Vojvodine, u pokrajini postoje: 62 štampana izdanja, 100
registrovanih radio programa, 31 TV emiter, kao i 22 kablovska operatera2

.

Medijska studija3

iz 2010. godine koju je izradio tim evropskih konsultanata
(COWI) u saradnji sa Pokrajinskim sekreterijatom za informisanje ocenjuje da
u Vojvodini postoji 11 regionalnih i 61 lokalni radio, kao i 6 regionalnih i 22
lokalna televizijska emitera. Veliki broj listova, radio i televizijskog programa
ostvaruje se na jezicima nacionalnih zajednica. Kuriozitet predstavlja da i naj-
stariji lokalni list u Srbiji koji i danas izlazi na srpskom jeziku jeste nedeljnik
Pančevac. U periodu socijalističkog društvenog uređenja podsticana je medijska
decentralizacija, pa se u devedesete ušlo sa brojnim lokalnim radio stanicama i
novinskim izdanjima.

Tokom devedesetih jedan deo lokalih medija časno je branio pravo na
objektivnost i nezavisnost. U tom periodu je pokrenut veliki broj lokalnih ra-
dio i TV stanica, koje su ili predstavljale opcije na vlasti ili su bile komercijalni
emiteri. Opozicioni lokalni mediji su u velikoj meri doprineli promenama
2000. godine. Napokon, dolazi vreme da se sistemski uredi medijska scena,
pa su doneti novi i kvalitetni medijski zakoni, Zakon o radiodifuziji i Zakon
o javnom informisanju. Iako vidimo da je to bio pravi, možemo reći istorijski,
trenutak da se u potpunosti transformišu lokalni mediji, do toga nije došlo.
Krajem 2007. godine novim zakonskim aktima (Zakon o lokalnoj samoupravi
i Zakon o glavnom gradu) praktično je zaustavljen proces privatizacije i tran-
sformacije lokalnih medija, pod izgovorom da se na taj način štite mediji koji
proizvode program na jeziku manjina. Situaciju je dodatno zakomplikovao i
Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koji je stupio na snagu
septembra 2009, a kojim je predviđeno (član 19) da nacionalni saveti mogu
osnivati medije na jezicima manjina ili da se na njih mogu preneti osnivačka
prava postojećih medija4

. Posledica ovih političkih trgovina je da su odredbe

2

Adresar medija u Vojvodini. Posećeno 2. 8. 2010. URL: http://www.ndnv.org/

3

National Media Strategy of the Ministry of Culture of Serbia. Posećeno 19. 7. 2010. URL: http://www.kultura.gov.
rs/?jez=sc&p=34.

4

ANEM je žestoko kritikovao pomenute odredbe novog zakona i ocenio da predstavljaju direktni udar na nezavi-
snost medija. Istaknuto je da se ne može prihvatiti teza „da se dostignuti nivo manjinskih prava, i to posebno prava
na informisanje na manjinskim jezicima, može braniti zadržavanjem državnog, odnosno kreiranjem nekog novog,
paradržavnog vlasništva i s njim nužno povezane vlasničke kontrole nad medijima“. Posećeno 3. 10. 2010. URL:
http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/-zakon-o-nacionalnim-savetima-stigao-u-skupstinu_137183.html.

139

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

medijskih zakona kontradiktorne, čime se stvara pravni haos, na šta posebno
upozoravaju medijski eksperti u analizi stanja u pokrajini.5

Lokalni mediji sada
posluju u neravnopravnim uslovima, jer oni koji su do sada privatizovani funk-
cionišu u uslovima tržišta, a oni koji nisu privatizovani ostali su javna preduzeća
lokalnih samouprava. Opštu ocenu o do sada učinjenom još više kvari podatak
o vrlo malom broju medija koji su iskoristili mogućnost iz člana 95. Zakona o
radiodifuziji za transformaciju u radio i/ili televizijske stanice civilnog sektora,
koje bi po svojim karakteristikama mogle da u potpunosti zadovolje kako želje
manjinskih naroda, tako i potrebe lokalnih zajednica.

Stanice civilnog sektora – „mediji zajednice“ ili „naši mediji“

Razvoj demokratskog društva mora imati snažno utemeljenje u lokalnoj
zajednici. Mikrojavne sfere jesu zajednički prostori gde se građani informišu,
raspravljaju i dogovaraju. Velika je snaga i značaj malih lokaliteta „koji se obra-
zuju u smeru odozdo naviše, a unutar kojih građani skivaju svoje identitete, če-
sto u protivstavu prema ’imperilizirajućim’ silama suprotnog smera, koje s vrha
nastoje da regulišu, redefnišu ili uguše (ili raspodele) javni život na lokalnoj
razini“ (Kin, 1995: 378). Posle deregulacionog talasa s kraja osamdesetih, koji
je potpuno izmenio savremeni medijski prostor i ustoličio dualni sistem, počela
je da izlazi na površinu narastajuća potreba za alternativnom trećom tačkom
oslonca medijske ravni – medijima naroda ili građana. Jedna struja medijskih
teoretičara, profesionalca i društvenih aktivista ocenila je da će neoliberalna
koncepcija dovesti do koncepsijskog bankrota medijskog sektora, pa su krenuli
da traže održiva rešenja. U opticaju su brojne varijante koje se u dobrom delu
prakse preklapaju i donekle u teorijskom aparatu razlikuju, ali se u velikoj meri
međusobno ne prepoznaju, kako to ocenjuje Gabrijela Hadl (Hadl, 2008: 8).
Nazivaju se: mediji zajednice, mediji građana, alternativni mediji, radikalni
mediji, taktički mediji, samonikli mediji, autonomni mediji i naši mediji, a u
našoj zakonskoj regulativi su označeni imenom – stanice civilnog sektora. Razli-
kuju se po mestu i vremenu nastanka, kao i teorijskom i socijalnom kontekstu
u okviru kojeg su nastali.
U tradicionalnoj teoriji koja se zasniva na medijacentričnoj poziciji koriste
se termini mediji zajednice i alternativni mediji (Karpentir, 2007: 67). Mediji
civilnog društva predstavljaju sociocentrični pristup, koji ih posmatra kao deo
civilnog sektora. Pojam naši mediji se pre svega odnosi na praksu ovih medija

5

Serenčeš, Ž. (2009). Analiza privatizacije medija u Vojvodini i postprivatizacionih procesa. Okrugli sto: Privatizacija
medija u Vojvodini i postprivatizacionih procesa. 21. 4. 2009. Skupština AP Vojvodine, Novi Sad.

140

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

i može biti zahvalan u situacijama kada se žele obuhvatiti svi pojavni oblici
koji imaju karakteristike medija zajednice (Hadl, 2008: 10). U našim teorij-
skim radovima i zakonskim aktima pojavljuje se samo koncept medija civilnog
društva (stanica civilnog sektora) (Radojković, 2008: 9). Grupa autora (Plavšič,
Radojković, Veljanovski) je još 1993. godine formulisala kako bi to trebalo da
izgleda RTV stanica civilnog sektora. To je predstavljalo pravovremeno teorij-
sko utemeljenje i osnovu za potencijalni razvoj ovog sektora, jer se dogodila u
vreme kada se u razvijenom svetu počinju osnivati ovakvi mediji. Ali, nažalost,
vreme masovnog osnivanja medija civilnog društva ovde do danas nije došlo.

Grafkon 1. Mediji zajednice između države i tržišta (Karpentir, 2007: 68)

Prva i osnovna odrednica (naših) medija zajednice je da to nisu ni komer-
cijalna niti državna dobra, već su to mediji koje osniva narod (nekog oblika
udruženja građana ili lokalne zajednice), sa namerom da služe narodu, a da i
sami građani učestvuju u kreiranju i uređivanju sadržaja. Cilj medija zajednice
je demokratizacija komunikacije, pre svega aktivnošću na lokalnom, neposred-
nom nivou. Njihova vrednost je u različitosti informacija i mišljenja u svetu
kome „veliki i pravi“ mediji stvaraju „rijaliti simulakrume“ i besomučno spi-
nuju već zasićenu javnost. Naši mediji podstiču kreiranje „kontra javnost“ koja
direktno komunicira sa lokalnom zajednicom. Akcenat je na participaciji gra-
đana, njihovom učešću u neposrednoj dvosmernoj komunikaciji. „Bliska veza
medija zajednice sa njihovim lokalnim zajednicama obezbeđuje im raznolikost

141

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

sadržaja i saradnika. Mali obim čini ih osetljivim na pitanja pristupa i partici-
pacije publike, i omogućava im da zaista obezbede više od prividnog učešća, na
nivou proizvodnje sadržaja i na nivou menadžmenta“ (Karpentir, 2007: 70).
Mediji zajednice su isprva bili samo lokalni elektronski mediji, ali sada su to i
projekti koji koriste i druge tehnologije, sa različitim nivoom pristupa i učešća,
složenim odnosima prema vladi, donatorskim organizacijama i privredi, kao i
sa različitim društvenim ciljevima (Hadl, 2008: 8).
Medijski prostor Srbije, pa i Vojvodine, posedovao je dobro zaleđe za razvoj
medija civilnog sektora u obliku brojnih lokalnih medija koji su imali karak-
teristike medija zajednice (Radojković, 2008: 6). Imajući ovo u vidu, kao i
prednosti koje etničke i druge zajednice mogu ostvariti putem medija civilnog
društva, činilo se da će ovaj model biti vrlo primamljiv lokalnim medijim u
multinacionalnoj Vojvodini. Iako je zakon omogućavao i fnansijskim olakšica-
ma „stimulisao“ transformisanje u medije civilnog sektora, svi postojeći lokalni
mediji koji su započeli svojinski promenu odlučili su se za privatizaciju, a tek
vrlo mali broj novoosnovanih medija iskoristio je drugu zakonsku opciju. Ra-
zlozi za dosadašnji rasplet mogu se naslutiti.

Fetišizam privatizacije i njena blokada

Proces svojinske transformacije lokalnih medija izveden je u duhu stava da
privatizacija nema pravu alternativu. Političari i medijski stručnjaci bezrezervno
su favorizovali rasprodaju lokalnih medija. Svaka strana je imala svoje razloge.
Predstavnici naroda su isticali da će se tako napuniti državna kasa, mada su u
praksi cene prodatih medija bile uglavnom izuzetno niske, dok raspoloženje
novinarske kaste verovatno predstavlja mešavina želje za vlasničkim udelom i
mogućnosti da se upravlja svojom sudbinom. Potencijal stanica civilnog sektora
nije pokrenuo medijske profesionalace, što je verovatno i instiktivni otklon od
nepoznatog. Kako god bilo, opšta ocena je da su ukupni rezultati dosadašnjeg
procesa medijske transformacije lokalnih stanica daleko ispod očekivanog.
Do 2010. godine RRA6

je na teritoriji Vojvodine odobrila rad 54 radio i 15
televizijskih lokalnih emitera. Važno je istaći da se veliki broj lokalnih programa
realizuje na dva ili više jezika nacionalnih manjina (prema podacima Pokra-
jinskog sekretara za informisanje 2008. godine je bilo 38 višejezičnih lokalnih
radio stanica). Posle donošenja odluke Vlade Srbije, Izvršno veće Vojvodine
objavilo je u janaru 2008. godine spisak 20 elektronskih medija u pokrajini koji

6

Registar dozvola. Posećeno 1. 6. 2010. URL: http://www.rra.org.rs/index.php?id=5&task=dozvole.

142

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

emituju program na srpskom i jezicima nacionalnih manjina kod kojih se pre-
kida proces privatizacije (Serenčeš, 2009: 2). Mnogi mediji iskoristili su vladin
akt kao argument i od Agencije za privatizaciju tražili odustajanje od prodaje, a
taj proces stopiran je na kraju i u nekim elektronskim medijima koji i nisu emi-
tovali program na jezicima nacionalnih manjina (kao što je recimo novosadska
TV Apolo) (Serenčeš, 2009: 2).
Možemo se složiti sa ocenom da je izuzimanje višejezičnih lokalnih medija
neprincipijelo i dugoročno posmatrano štetno (vidi Veljanovski, 2008). Zahtev
za garancije da će lokalni mediji imati višejezični program, kao i garancije da će
predstavnici manjina imati uticaj na rad tih medijskih kuća, u potpunosti je le-
galan. Opravdan je strah mešovitih sredina od privatizacije, jer ne postoji čvrsto
uslovljavanje da novi vlasnici moraju u dužem periodu da obavljaju medijske
funkcije, uz realnu bojazan da će odustati od programa na manjinskim jezicima.
Stručnjaci ističu da je bilo bolje da je u tom smislu dopunjena zakonska regula-
tiva, koja bi garantovala postojanje manjinskog programa (Veljanovski, 2008).
Trenutna situacija i ostajanje u krilu vlasti je najgora moguća solucija. Opcija
prenosa osnivačkih prava manjinskih medija na nacionalne savete predstavlja
nastavak političke kontrole, a to potvrđuje i sam proces izbora za članove naci-
onalnih saveta. Pravi način da se ovaj problem reši jeste da se iskoristi zakonska
mogućnost člana 95, i da se višejezični programi sačuvaju u okviru stanica
civilnog sektora.

Verničko (civilno) društvo ili slabost NGO sektora

Možemo oceniti da su šansu da se registruju kao stanice civilnog sektora
do sada iskoristile verske zajednice u Vojvodini, Srpska pravoslavna crkva sa
četiri radio stanice i jednom televizijskom stanicom i Rimokatolička crkva sa tri
lokalna radio emitera. Na konkursu RRA za 2010.7

verske zajednice su dobile
frekvencije za još po jednu radio stanicu, sa obe strane. Ove lokalne (eparhij-
ske) stanice su u jedinstvenom sistemu i emituju lokalni i zajednički sadržaj.
Crkve su dobile dozvole za emitovanje programa na osnovu „čuvenog“ člana
95, koji omogućava svim udruženjima građana i nevladinim organizacijama, u
koje spadaju i verske organizacije, da osnivaju radio i televizijske stanice. Da li
možemo smatrati da su to mediji civilnog društva? Zavisi od razumevanja širine
i defnicije civilnog društva, kao i od koncepcije medija civilnog društva koju
zastupamo. U našem slučaju, po oceni eksperata, mediji verskih zajednica ne

7

RRA Novosti. Posećeno 2. 9. 2010. URL: http://www.rra.org.rs/fles/1283327095Lista%20izdatih%20dozvo-
la%20za%20podrucje%20regiona%20i%20lokalna%20podrucja.pdf.

143

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

ispunjavaju osnovne postulate medija civilnog duštva (Radojković, 2009: 14).
Prva zamerka je da ovi mediji nisu u vlasništvu i pod kontrolom predstavnika
civilnog društva, već „čvrste, hijerarhizovane organizacije“ kakve su verske
zajednice. Druga sporna činjenica je otvorenost ovih medija za aktivno učešće
publike u kreiranju i uređivanju programa, jer je evidentna stroga urednička
kontrola programa. Zaključak je da crkveni mediji, iako su registrovani kao
stanice civilnog sektora, nisu pravi mediji civilnog društva.
Prvi pravi predstavnik medija civilnog sektora je RTV Viktorija iz Vršca iza
koje stoji NGO „Udruženje ljubitelja rumunske muzike i kulture“. Možemo u
ovu kategoriju svrstati i RTV Panon iz Subotice koju je registrovao istoimeni
fond (Pannónia Alap) i TV Mozaik iz Novog Sada, koji okupljaju pripadnike
mađarske zajednice. TV Viktorija je doskora bila jedini „pravi“ medij civil-
nog sektora, što znači da je registrovan od strane nevladine organizacije, a ne
fondacije kao u slučaju dve potonje stanice8

(iako su te fondove pokrenule
nevladine organizacije). Vrščani emituju celodnevni program, Panon svoju
frekvenciju deli sa komercijalnim emiterom, dok TV Mozaik emituje program
u intervalima tokom celog dana, kao i preko interneta. Tokom 2010. godine
na konkursu RRA za lokalne emisione dozvole prijavila su se i dobila frekven-
ciju9

još dva emitera iz redova civilnog društva, Centar za trening i edukaciju
iz Novog Sada – Radio Tisa i Udruženje Roma iz Novog Sada – Radio Romano
King. Pet lokalnih emitera jesu premalo i čine zanemarljivo malo učešće civilnih
medija u ukupnoj lokalnoj medijskoj strukturi Vojvodine. Kada se imaju u
vidu postojeća medijska „pat pozicija“ emitera koji su još uvek pod lokalnom
samoupravom, čudna je nezainteresovanost za alternativnu mogućnost medija
trećeg sektora. Razvojni put i praktični problemi sa kojima su se susretali i još
se susreću osnivači RTV Viktorije mogu da nam pomognu u oslikavanju i razu-
mevanju prilika na terenu.

Primer: RTV Viktorija

Vršački region naseljava veliki broj građana rumunske nacionalnosti. Grupa
mladih ljudi iz Vršca, Rumuna i Srba, odlučila je da se 2006. godine aktivnije
uključi u kreiranje javnog mnjenja i života svoje zajednice. Iskustva koja su
stekli u različitim organizacijama civilnog društva iskoristili su da registruju

8

Pomoćnik pokrajinskog sekretara za informisanje, Kalman Kuntić, rekao je da će se dopunom zakonskih akata i
neproftni mediji koje su osnovale fondacije, a ispunjavaju sve ostale uslove, smatrati medijima civilnog sektora.

9

RRA Novosti. Posećeno 2. 9. 2010. URL: http://www.rra.org.rs/fles/1283327095Lista%20izdatih%20dozvo-
la%20za%20podrucje%20regiona%20i%20lokalna%20podrucja.pdf.

144

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

„Udruženje ljubitelja rumunske muzike i kulture“ koje promoviše multikultu-
ralnost i kulturnu saradnju lokalnih zajednica. Joan Tudoran, predsednik udru-
ženja, tokom boravka u Hajdelbergu upoznao se sa radom neproftnih lokalnih
radio stanica. Zainteresovao se mogućnosti koje pružaju nemački zakoni i rešio
da se po povratku u zemlju upozna sa domaćom pravnom regulativom. Tokom
prve godine postojanja udruženja vršene su pripreme, proučavani naši zakone,
kao i postojeća domaća i evropska iskustva. U statutu „Udruženje ljubitelja ru-
munske muzike i kulture“, kao jedan od pravaca delovanja i razvoja, navedena
je medijska delatnost. O pripremnim aktivnostima i početnim utiscima u radu
RTV Viktorije, Joan Tudoran je rekao:

„Pripremajući se da 2007. godine konkurišemo kod RRA za dodelu frekvencije,
shvatili smo koliko je fenomenalan član 95. Zakona o radiodifuziji. Kontakti-
rali smo sve relevantne državne institucije, a dobru komunikaciju smo ostvarili
sa Pokrajinskim sekreterijatom za informisanje, kao i sa organima lokalne
samouprave.“

Radio Viktorija 2008. dobio je frekvenciju i dozvolu za rad, a već sledeće
godine svoju delatnost proširuje i na televizijski program. Dodatni treninzi,
edukacije i precizne pripreme svakog sledećeg koraka su deo njihove razvojne
strategije. Koristili su konsultanske i trening usluge agencije „Medija Art Ser-
vice Internatonal“ iz Novog Sada, pa su 2008. izradili programski elaborat za
televiziju.

„Mogu da ocenim da nismo imali podjednako dobru saradnju sa svim držav-
nim službama. Neke institucije u Beogradu nisu svesne šta su to civilni mediji
i kolika je njihova važnosti za lokalnu zajednicu. Po pitanju načina na koji će
se ostvariti proces digitalizacije država ne pravi razliku između komercijalnog
i nekomercijalnog emitera civilnog sektora. NGO stanice imaju velikih proble-
ma sa bankarskim uslugama, pa, iako smo likvidni, mi ne možemo uzeti kredit
za kupovinu nove opreme zato što smo neproftna organizacija. Komercijalni
mediji, uz garancije, lako dižu kredite. Mi se moramo snalaziti na druge nači-
ne: donacijama i sponzorstvima“, kaže Joan Tudoran.

Problemi sa kojima se susreću u radu mogu se svrstati u dve grupe: eko-
nomske i institucionalne. Ekonomsku održivost dodatno komplikuje i proces
digitalizacije, a jedno od mogućih rešenja je da država pruži garancije za kredite
od kojih bi kupili opremu. Kao neophodan uslov opstanka nameće se unapre-
đivanje saradnje sa nadležnim službama državnih organa.

145

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Prema Tudoranu, „bez dobre saradnje i pomoći koju nam pružaju pokrajinski
organi ne bismo ni imali mogućnost da realizujemo ovaj projekat. Do sada smo
dobijali određenu pomoć i od lokalnih institucija koje su prepoznale vrednost
ovakvog medija. Ohrabrujući je podatak da, s obzirom na institucionalnu po-
moć, do sada nismo imali nikakvih uslovljavanja i političkih pritisaka, koji su
česta pojava u lokalnim medijima. RRA nam je dosta pomogla i preko njih smo
uspeli da se dogovorimo sa RATEL-om, oko obaveza vezanih za digitalizaciju.“

Oslobođeni su jednog dela obaveza prema državi: ne plaćaju nadoknade
koje naplaćuje RRA, dok RATEL-u plaćaju kao i ostali. U elaboratu su se
obavezali da zaposle određeni broj novinara i saradnika, naravno, sa propisno
regulisanim doprinosima, a rad stanice pomaže i grupa volontera. Ističu da im
prija uloga lokalnog servisa građana.

„Vrlo smo zadovoljni prijemom u lokalnoj zajednici. Program funkcioniše na
dva jezika, imamo dvojezičnu informacionu emisiju „Ogledalo-Oglinda“, a na
televiziji su uvek aktivna dva kajrona sa najnovijim informacijama. Srpsku
zajednicu intresuje šta to govore Rumuni, kao i obrnuto. Tako se međusobno
upoznajemo i bolje razumemo“ kaže Joan Tudoran.

Uspešno su 2008. godine pokrenuli, sa partnerima iz Rumunije, projekat
prekogranične saradnje. U kooperaciji sa Srpsko-rumunskim centrom iz Te-
mišvara svakodnevno razmenjuju dva sata informativnog programa koji se tiče
zajedničkog regiona. Njihova inicijativa je rezultirala pokretanjem Srpskog ra-
dija „Banat link“ u Temišvaru, koji je takođe stanica civilnog sektora. Ocenjuju
da Rumunski zakon, iako je napisan u skladu sa evropskim standardima, ne
pruža toliko mogućnosti kao naš pravni okvir. Projekat „Banatski most-Punta
Banatiana“ donosi vesti koje su na dva jezika, što je produbljuje njihove integra-
tivne aktivnosti, a podiže kvalitet programa i poverenje obe zajednice.
Dve godine rada u uslovima opšte ekonomske krize pokazuju da je moguće
preživeti, ali se mora uložiti mnogo truda i znanja. Potrebno je steći veštinu i
iskustvo u pisanju projekata, jer su oni osnovni način na koji se dobijaju sred-
stva iz različitih fondova. Bitna je permanentna edukaciju svog kadra, kao i
animacija nadležnih institucija i javnosti. U RTV Viktoriji ističu da su spremni
da besplatno ustupe svoje kontakte, iskustva, napisane planove i softver svim
zainteresovanim organizacijama civilnog sektora koje im se obrate10

. Svojim
iskustvom i uspešnim primerom svakako mogu pomoći širenje stanica civilnog
sektora. Nameće se zaključak da proft ne može biti osnovni motiv za pokreta-

10

http://www.rtvvictoria.info/

146

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

nje ovakvog medija, iako su novinari RTV Viktorije adekvatno plaćeni, već je to
osećaj društvene odgovornosti.

Kako preživeti na neproftnoj osnovi?

Velika nepoznanica jeste ekonomska održivost stanica civilnog društva, što
je razumljivo s obzirom da je ovaj model do sada bio nepoznat u našoj me-
dijskoj praksi. U anketi iz 2008. godine, koju je profesor Radojković sproveo
među članovima udruženja novinara (NUNS i UNS) i asocijacije radiodifuznih
medija (ANEM), skoro polovina onih koji su odgovorili na upitnik smatra da
su fnansije najslabija tačka medija trećeg sektora (Radojković, 2008: 17).
Mediji civilnog društva imaju mogućnost da prodaju 30 % svog programa,
što im omogućuje da se na taj način delimično izdržavaju. Ipak, treba biti opre-
zan sa samokomercijalizacijom, iako su ove stanice u obavezi da svu zaradu ula-
žu u program, režije, opremu i sl. Tendencija naginjanja proftu, kako ocenjuje
Džon Kin, „narušava legitimnost modela javne službe, razblažujući njegovu
programsku osobenost i hrabreći pristalice deregulacije na njihovom krstaškom
pohodu u cilju marginalizovanja javnih medija“(Kin, 1995: 374). Vremenske
kvote za medije civilnog društva istovetne su kao i za Javni servis, što znači da
mogu imati šest minuta reklama po satu programa. Takve kvote plaćenih oglasa
upola su niže od onih na komercijalnim medijima, ali i dalje pružaju pristojno
ekonomsko zaleđe. Osnovna sredstva od kojih bi trebalo da se izdržavaju stani-
ce civilnog sektora jesu donacije i sponzorstva, što bi uz mogućnost dobijanja
dela sredstava od RTV pretplate trebalo da pokriva osnovne troškove. U praksi
novca od pretplate nema, jer je procenat naplate vrlo nizak i ne pokriva osnov-
ne potrebe dva državna javna servisa, pa su opštinska, pokrajinska i republička
sredstva glavnica onoga na šta naši mediji mogu da računaju. Postoji i moguć-
nost pristupa EU fondovima, ali su potrebni vrlo kvalitetni i njima zanimljivi
projekti. Oblast prekogranične saradnje bi mogla da predstavlja pogodno tle
za aktivnosti vojvođanskih višejezičnih medija civilnog društva, jer je Evropska
unija, kroz projekte pograničnih Euroregiona11

, i zemlje matice sigurno zainte-

resovana za ovaj vid povezivanja.
Pokrajinski sekreterijat za informisanje je do sada pokazao spremnost da
pomogne lokalne medije zajednice. U 2010. godini dodeljivali su sredstva na-

11

Projekti prekogranične saradnje u Evropi postoje još od 1958. godine. Danas je ova oblast međuregionalne saradnje
vrlo razvijena. Postoje kriterijumi, koje je defnisao Savet Evrope, po kojima se ovakvi projekti nazivaju Euroregio-
nima i mogu postat deo Asocijacije evropskih prekograničnih regiona, čime im se stavljaju na raspolaganje brojni
institucionalni i ekonomski resursi.

147

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

menjena podsticanju javnog informisanja, informisanja u medijski nedovoljno
razvijenim sredinam i afrmaciji multikulturalnosti i višejezičnosti, na osnovu
kojih su i RTV Viktorija, RTV Panon i TV Mozaik dobili novčanu pomoć12

.
RTV Viktoriji je dodeljeno 300.000 dinara za sufinansiranje informativne
emisije na rumunskom i srpskom jeziku. TV Panon je dobio 650.000 dinara
za razvoj višejezičnog programa i 200.000 za sadržaj od javnog značaja, dok
je Radio Panonu sa 150.000 sufnansiran program o rodnoj ravnopravnosti.
TV Mozaiku su odobrena sredstva od 500.000 dinara iz fonda za fnansiranje
javnog informisanja. Pošto je u RTV Viktoriji procenjeno da sa milion dinara
subvencija, na godišnjem nivou, u potpunosti obezbeđuju normalno funkcioni-
sanje te kuće, dobijena sredstva su vrlo značajna za funkcionisanje ovih medija.
Pomoćnik pokrajinskog sekretara za informacije, šef odseka za medije,
Kalman Kuntić ocenjuje da je pomoć medijima civilnog sektora jako bitna, ali
da je ekstenzivna i još uvek neusaglašena. „Potrebno je napraviti strategiju za
razvoj lokalnih medija, pa bi se na osnovu ovog akcionog plana moglo jasnije
proflisati kako pomoći ovim medijima i jasno odrediti šta se od njih očekuje.
Do sada nije rađena evaluacija učinjenog sa dodeljenim subvencijama, pa je evi-
dentna disperzija sredstava“, smatra Kuntić. Pokrajinski sekreterijat je aktivno
uključen u proces izrade Medijske strategije, što će doprineti boljoj prezentaciji
lokalnih vojvođanskih medijskih problema pri usaglašavanju medijskog kursa
Srbije13

. Treći okrugli sto, od ukupno šest, koji organizuju Ministarstvo kulture
i misija OEBS-a u Srbiji, posvećen je državnoj pomoći nacionalnim, regional-
nim, lokalnim i medijima na jezicima manjina, i prava je prilika da se kreiraju
(ili poprave) uslovi za razvoj medija trećeg sektora.

Preporuke Medijske studije

U toku je priprema Medijske strategije Srbije, koja će u velikoj meri trasirati
put kojim će se kretati naša javna scena u narednom periodu. Medijska studija,
koju je juna 2010. godine Ministarstvo kulture predstavilo javnosti i koju je
fnansirala Evropska unija, poslužiće kao osnova za izradu strategije. Preporuke
koje su iznete, a tiču se i lokalnih medija civilnog društva u Vojvodini, biće jed-
na od tema javne rasprave koju će između ostalih voditi stručni timovi pokra-
jinskih institucija, NDNV-a, NUNS-a, ANEMA i Lokal presa. Šefca odeljenja

12

Rešenje o raspodeli sredstava za sufnansiranje projekata podsticanja javnog informisanja. Posećeno 5. 7. 2010.
URL: http://www.vojvodina.gov.rs/psinf/.

13

Radnu grupu za medijsku strategiju vodi Ana Tomanova Mekinova, pokrajinski sekretar za informisanje. Posećeno
1. 9. 2010. URL: http://www.ndnv.org/vest.php?id=5867.

148

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

za medije Misije OEBS-a u Srbiji, Dragana Solomon, pozvala je sva medijska
udruženja, medije i javnost da se uključe u predstojeću javnu raspravu. „Priori-
tet je, svakako, da se obezbedi pravni okvir za nesmetan rad medija usklađen sa
evropskim i međunarodnim standardima i direktivama EU. Promene u oblasti
medija su već uveliko u toku u celom svetu i potreban je pravni okvir koji će te
promene prepoznati i omogućiti razvoj demokratskih medija u digitalnoj eri“
(Solomon, 2010). Zaključci javne debate biće pretočeni u Medijsku strategiju
Srbije koja će, u istom ili izmenjenom obliku, obuhvatiti u Medijskoj studiji
iznete preporuke za lokalne stanice građanskog sektora.

Medijima civilnog sektora predložene su sledeće aktivnosti:

Preporučuje se da se lokalnim emiterima građanskog sektora omogući pristup
emitovanju na zajedničkoj frekvenciji za svaki region emitovanja. Predlaže se sa-
stanak ključnih organizacija građanskog društva i postojećih emitera građanskog
sektora radi osnivanja regionalnog udruženja. Tom prilikom bi okupljeni emiteri
izabrali koordinacioni odbor sastavljen od predstavnika svih zastupljenih emitera
regiona. Ovaj odbor će razviti programsku politiku i odgovarajuću programsku
šemu i donosi sporazum o vremenskim slotovima, opisuje organizaciju i način pri-
vredne saradnje. Odbor podnosi zahtev RRA za dodeljivanje regionalne digitalne
frekvencije za emitovanje televizijskog programa i regionalne analogne frekvencije
za emitovanje radio programa. RTV stanice građanskog sektora koje emituju regi-
onalni program izdržavaju se od pretplate koja se dodatno plaća na postojeću RTS
pretplatu i realizuju se preko emitera građanskog sektora i njihovih regionalnih
udruženja. Povrh udruživanja lokalnih emitera građanskog sektora, postojećim
lokalnim komercijalnim televizijskim emiterima morao bi se omogućiti pristup di-
gitalnoj regionalnoj frekvenciji sve do momenta isteka njihove postojeće dozvole za
frekvenciju. Lokalni radio koji ne želi biti deo regionalne strukture može da nastavi
emitovanje programa do isteka njegove dozvole za frekvenciju. Lokalni radio i tele-
vizijski programi se posle registracije mogu distribuirati preko interneta ili lokalne
kablovske mreže.

Kao što možemo videti, u strategiji se smatra da se lokalni mediji i zajedni-
ca moraju udružiti i kordinirano nositi sa izazovima. Međusobno povezivanje
jeste mera kojom se mnogo problema može rešiti, ali se mora povesti računa o
tome da se ne naruši specifčna priroda i uloga ovih medija. Možemo oceniti da
procesi digitalizacije i konvergencije predstavljaju prekretnicu za (naš) radiodi-
fuzni svet, pa će način na koji će mediji civilnog društva prihvatiti nastupajuće
promene i odrediti njihovu sudbinu.

149

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Izazov digitalizacije i konvergencije

Digitalizacija predstavlja proces prelaska sa analognog na digitalno emitova-
nje zemaljskog RTV programa. Preporuka strategije digitalizacije radio-difuzije,
koju su 2008. godine napisali Slobodan Kremenjak i Jelena Sučulija, kao cilj,
između ostalog, postavlja i sledeće: stvaranje uslova za ostvarivanja opšteg in-
teresa u oblasti javnog radio-difuznog servisa u digitalnom dobu, kao i uslova
za razvoj komercijalnog radio-difuznog servisa na nacionalnom, pokrajinskom,
regionalnom i lokalnom nivou. U konačnoj verziji strategije koju je usvojila
Vlada Republike Srbije precizno su defnisani rokovi i potezi: „Utvrđuje se 4.
april 2012. godine kao datum potpunog prestanka analognog emitovanja tele-
vizijskog programa u Republici Srbiji“14

. Proces digitalizacije koji će izmeniti
i presudno uticati na naš etar, od nacionalnog do lokalnog nivoa, već u startu
kasni i opterećen je brojnim problemima, tehničke i pravne prirode. Kako da
se u takvim okolnostima ponašaju stanice civilnog sektora? Kao što smo videli,
u Medijskoj studiji se preporučuje formiranje zajedničke platforme i organa
lokalnih aktera, medija civilnog društva i nevladinih organizacija, a zatim nji-
hov udruženi nastup. Odbor lokalne zajednice treba da podnese RRA zahtev
za dobijanje zajedničke digitalne frekvencije za svaki region emitovanja. Cilj
zajedničkog nastupa je racionalno korišćenje frekvencije i podizanje kvaliteta
programa. Potencijalni problem je što ovih medija ima vrlo malo, pa je neizve-
sno šta će se dešavati sa onima koji su nemaju partnerske medije i organizacije.
Takođe je upitno šta će biti sa stanicama koje bi se u budućnosti osnivale. Da li
to znači da će se periodično otvarati prostor za nove stanice i revidirati postojeći
dogovori?

S druge strane, imamo tehničke aspekte ovog predloga. U Medijskoj stu-
diji sugerisano je da se lokalni komercijalni radio i televizijski programi mogu
distribuirati preko interneta ili lokalne kablovske mreže, pa i lokalni civilni me-
diji mogu razmišljati o takvim koracima. Broj korisnika interneta raste, prema
podacima koje je IREX izneo 2010. godine, a izvor je CIA World Factbook-a,
Srbija ima 2,936 miliona korisnika mreže. Po istraživanju Zavoda za statistiku
za 2009. Godinu, u Srbiji 36,7 %, a u Vojvodini 37,9 % domaćinstava ima
internet priključak. To znači da smo na putu da pređemo na razvijenu stranu
digitalne podele. U 2009. godini 285.000 građana (12,9 %) koristilo je neki
elektronski servis javne uprave, a 51,1 % bi želelo da ih koristi. Dodaćemo i

14

Strategija za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje radio i televizijskog programa u Republici Srbiji. Pose-
ćeno 1. 10. 2010. godine. URL: http://www.mtid.gov.rs/upload/documents/propisi/strategije/Strategija%20i%20
akcioni%20plan%20za%20digitalizaciju.pdf.

150

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

podatak da 4.760.000 građana ili 82,3 % koristi mobilni telefon. Opšti trend
rasta korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija otvara dodatne
mogućnosti emancipacije medija civilnog sektora. Podsticati širenje i iskoristiti
potencijale novih tehnologija, čija konvergencija postaje realnost, nije nimalo
lako. Pre svega, treba biti svestan opštih tendencija i mogućnosti koje tehno-
loški napredak nosi, kao i lokalnih posebnosti i situacije na terenu. Ohrabruje
činjenica da je država posvećena zadatku afrmacije novih tehnologija, ali je
neophodno da se i lokalni medijski sektor aktivira u eri konvergencije.
Konvergencija predstavlja objedinjavanje informacione tehnologije, teleko-
munikacionih sistema i masmedija. Posledice konvergencije ćemo osetiti u ra-
zličitim vidovima komuniciranja. „Upotrebljavajući konvergiranu tehnologiju
svaki pojedinac može slobodno i lako da pokrene razne vidove svog privatnog
komuniciranja (SMS, e-mail, telefoniju, prenos slika i videa itd.). Koristeći istu
tehnologiju, pojedinci i grupe moći će takođe da slobodno i lako učestvuju u
javnom komuniciranju (on-lajn mediji, javne banke podataka, veb stranice,
blogovanje itd.)“ (Radojković, 2007: 48). Komunikaciona strategija lokalnih
zajednica, koju predlažu teoretičari, upravo ide u korak sa delom preporuke
Medijske studije, koja takođe očekuje kordinaciju lokalnih aktera: medija
civilnog sektora, lokalne samouprave, nevladinih organizacija i ostalih zainte-
resovanih strana. „Kreatori komunikacionih strategija bi trebalo da insistiraju
na što bržoj konvergenciji između klasičnih lokalnih medija (u posustajanju) i
nove informacione tehnologije (u ekspanziji)“ (Ibid). Sve veće prisustvo novih
tehnologija nepovratno menja naše svakodnevne navike, a samim tim i lokalne
medijske prilike. Čitanje, slušanje i gledanje programa na internetu, hotspot
(besplatni wireless), SMS ili MMS mogu omogućiti da stanice civilnog sektora
budu mesta za informisanje, okupljanje ili razmenu podataka lokalne zajednice.
Dobra koordinacija i strategija mogu stvoriti primamljivo i atraktivno okruže-
nje koje bi privuklo mlade, kao najveću grupu korisnika novih tehnologija. Ta-
kvo ulaganje će se vratiti u budućnosti jer je neophodno animirati i obrazovati
novu medijsku publiku željnu savremenog i interaktivnog programa.
Korišćenjem novih tehnologija mediji civilnog društva ne samo da mogu
da uđu u svaki dom svoje zajednice, već mogu da komuniciraju i sarađuju sa
istomišljenicima iz globalne mrežne zajednice. Tako neproftni mediji posta-
ju kreatori translokalnosti, koja predstavlja rizomsko umrežavanje lokalnih
medija zajednice. „Korišćenje pojma translokalizacije obezbediće povezivanje
situiranosti urbanih zajednica i medija zajednica sa njihovom sposobnošću
da prevaziću lokalne granice“ (Karpentir, 2007: 58). Translokalno predstavlja

151

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

momenat kada se lokalno širi preko sopstvenih granica, dok im je baza i dalje
polazni (domaći) prostor.
Iz primera RadioSwap-a može se dosta toga naučiti15

. „Koristeći moguć-
nosti Interneta RadioSwap ima za cilj stvaranje nove zajednice, pored onih
urbanih kojima su ove radio stanice u službi svojim programom. Zajednica
onih koji stvaraju radio sadržaje je nova mreža koja nadilazi lokalno, ali ostaje
i dalje čvrsto u njemu ukorenjena. RadioSwap nije jednostavno globalan već je
– svojom arhitekturom – translokalna zajednica interesa zasnovana na razmeni
samoproizvedenog audio sadržaja koji prevazilazi granice lokalnog ne gubeći
vezu sa njim“ (Karpentir, 2007: 73).

Grafkon 2. Radio Swap (Karpentir, 2007: 72)

Bitna karakteristika ovog modela je otvoren pristup, insistiranje na partici-
paciji saradnika (stanica i građana) koji mogu da postavljaju i skidaju priloge.
Primeri uspešne mrežne saradnje lokalnih građanskih medija postoje i kod nas,
što je upravo razmena programa koju RTV Viktorija vrši sa regionalnim partne-
rom iz Temišvara. Lokalne stanice na taj način dobijaju kvalitetan i besplatan
program. Regionalna i prekogranična saradnja se nameću kao dobra rešenja,

15

Postoje i drugi načini alternativnog umrežavanja, ko što su WiFi zajednice, ali se koncept RadioSwap-a može jako
lako koristiti u radu lokalnih radio stanica i omogućiti im da bez velikih ulaganja stvore funkcionalnu radijsku mre-
žu.

152

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

kako iz organizacionih-programskih, tako i iz ekonomskih razloga. Postoje-
će stanice civilnog društva, a i one koje će se u budučnosti osnivati, moraju
iskoristiti prednosti tehnološke epohe u kojoj smo, kao i iskustva uspešnih i
održivih rešenja. Lokalni građanski mediji moraju ići u korak s ekspanzijom
informacionih tehnologija, jer će u suprotnom ostati jednodimenzionalni i
marginalizovani. Izazov digitalizacije i konvergencije uspešno će savladati samo
najspremniji, oni koji će zato imati i mogućnost da uz lokalnu osnovu poseduju
i translokalne karakteristike.

Zaključak

Lokalni mediji civilnog sektora dragoceni su rasadnici demokratskog duha
i neizmerno su značajni za jedno savremeno društvo. Razočaravajuće je da do
2010. godine u Vojvodini postoji samo jedna „klasična“ stanica trećeg sektora.
Čak i ako bi računali još četiri lokalna medija (dva u nastajanju i dva lokalna
emitera koji imaju osnovne odlike ovih medija), situacija je i dalje daleko od
dobre. Ipak, ohrabruje podatak da su dve nove stanice civilnog društva konkuri-
sale i upravo dobile (septembar 2010. godine) lokalnu frekvenciju. Pojavljivanje
novih medija zajednice se mora pozdraviti i podržati. Vojvođanski medijski pro-
stor poseduje potencijal da u skoroj budućnosti bude prekriven mrežom stanica
civilnog sektora. Da li će tako biti, zavisi od nekoliko činilaca. Zakonska rešenja
to omogućavaju i na dobar način regulišu. Ukoliko država, kao i pokrajina,
iskreno žele medijsku decentralizaciju i ukoliko su političke partije spremne
na deregulaciju lokalnih medija, postoje skoro svi uslovi za najbolji scenario.
Pokrajinski sekreterijat je u praksi pokazao da želi da učestvuje u razvoju nevla-
dinog medijskog sektora. Lokalne vlasti se takođe moraju motivisati i pozvati
da pomognu u afrmaciji trećeg medijskog puta.
Najvažniji deo rešenja, a sudeći po dosadašnjim rezultatima i najslabiji,
jesu društveni aktivisti i novinari. Vojvođansko civilno društvo bi moralo biti
mnogo aktivnije u medijskom sektoru, koji je prepušten partijsko-ekonomskoj
oligarhiji. Nedostatak lokalnih „medijskih entuzijasta“ koji su društveno anga-
žovani govori o nerazvijenosti našeg civilnog društva i nespremnosti novinara
da se dodatno mobilišu i više rizikuju. Situacija sa netransformisanim lokalnim
medijima je odraz te apatije. Višejezičnost bi morala biti povod za međukulturni
dijalog (koji se najefkasnije ostvaruje kroz građanske medije), a ne izgovor ko-
jim se legitimiše opstanak političkog uticaja. Društvena odgovornost pokretača
civilnih medija i aktivno učešće građana u njihovom radu, garantuju napredak
lokalnih zajednica. Ekonomska održivost stanica civilnog sektora je moguća,

153

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

kao što to ilustruje primer RTV Viktorije, iako se materijalni status ovih medija
može značajno popraviti. Udruživanje i koordinacija lokalnih subjekata je deo
strategije koja se preporučuje od strane stručne javnost i potencijalno može dati
dobre rezultate. Intenzivnim korišćenjem novih tehnologija i umrežavanjem
stanice civilnog društva postaju deo šireg, translokalnog pokreta. Vojvodina ima
odličnu geografsku i kulturnu poziciju koja omogućava lokalnim stanicama
civilnog sektora da sarađuju na različitim nivoima: međumesnim, regionalnim
i međudržavnim. Evropska unija, ka čijem članstvu stremimo, podstiče i eko-
nomski i logistički podržava ovakvu građansku i medijsku saradnju. Razmenom
iskustva, softvera i gotovih emisija, mediji građanskog društva mogu dobiti
kvalitetniji program, podići svoj rejting i steći veće poverenje građana. Osnovna
funkcija medija zajednice, a to je posvećenost lokalnim problemima i razvoju
zajednice, na taj način se ne zapostavlja već se podiže na viši nivo.
Ukoliko jedan od ciljeva nove Medijske strategije bude i institucionalna
pomoć razvoju medija civilnog društva u Vojvodini, uz aktivnu kampanju
promovisanja njihovog značaja i vrednosti, kao i angažovaniji nastup novinara
i nevladinog sektora, možemo se nadati boljim danima za nove lokalne vojvo-
đanske medije – medije civilnog sektora.

154

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Literatura

Carpentier, N. (2009). Developing democratic and negotiated quality Re-
articulating discurses of quality trought democratic and participiatory media
practises. CM, 13: 5–42.
International Reserch and Exchanges Board, Posećeno 16. 8. 2010. URL:
http://irex.org/resource/serbia-media-sustainability-index-msi
Hadl, G. (2004). Civil Society Media Teory: Tools for Decolonizing the Life-
world. Ritsumeikan Social Science Review, 40/3.
Hadl, G. (2008). Mediji zajednice? Alternativni mediji? Analiza koncepta
medija naroda, od naroda i za narod. CM, 6: 5–26.
Karpentir, N. (2007). Translokalnost, mediji zajednice i grad. CM, 4: 57–87.
Kin, Dž. (1995). Mediji i demokratija. Beograd: Filip Višnjić.
Kin, Dž. (1995). Strukturni preobražaj javne sfere. U zborniku Potisnuto civilno
društvo. Beograd: Eko centar, str. 369–384.
Kremenjak, S, Sučulija, J. (2008). Digitalizacija sektora radiodifuzije – pravna
analiza i preporuke u oblasti digitalizacije sektora radiodifuzije. Beograd.
Milivojević, S, Mihajlović, S. (2004). Lokalni mediji u Srbiji i razvoj lokalne
zajednice. Beograd: Fondacija Fridrih-Ebert.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine (2009). Posećivano od maja. 2010 do
septembra. 2010, URL: http://www.ndnv.org/index.php.
Radojković, M. (2007). Put lokalne zajednice u informaciono društvo!. CM,
2: 45–59.
Radojković, M. (2008). Mediji civilnog društva u Srbiji. CM, 9: 5–23.
Republička radiodifuzna agencija (2010). Posećivano od juna .2010 do septem-
bra .2010. URL: http://www.rra.org.rs/index.php.
Republička agencija za elektronske komunikacije (2010). Posećivano od juna
2010. do septembra 2010. URL: http://www.ratel.rs.
Rešenja o raspodeli sredstava za sufnansiranje projekata podsticanja javnog
informisanja (2010). Posećeno 20. 8. 2010. URL: http://www.vojvodina.
gov.rs/psinf/.

155

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Serenčeš, Ž. (2009). Analiza privatizacije medija u Vojvodini i postprivatizacion-
ih procesa. Okrugli sto: Privatizacija medija u Vojvodini i postprivatizacionih
procesa. 21. 4. 2009. Skupština AP Vojvodine, Novi Sad.
Radio-televizija Vojvodine (2010). Posećeno 3. 10. 2010. URL:
http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/-zakon-o-nacionalnim-savetima-stigao-u-
skupstinu_137183.html
Solomon, D. (2010). Za strategiju potreban najširi konsenzus, izjava za medije,
izvor: BETA od 30. 8. 2010.
Veljanovski, R. (2008). Privatizacija lokalnih medija u Srbiji – zablude i šanse.
CM, 6: 5–26.

156

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?

Miroslav Todorović

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Local media in Vojvodia as civil society media?

Summary: Cultural and etnical diversity are the main characteristics of media
scene in Vojvodina. Existence of a large number of local media is a great wealth, but
it should also produce a commitment to on-going and so far incomplete process of
ownership and structural transformation. Te abolition of state tutelage, in this case
that of the local authorities, over the media they founded represents good practice
of democratic societies. Te privatization of local media was delayed from the start,
then implemented (along with numerous irregularities) in a number of local hou-
ses, and in the end due to public pressure and the (local) political factors, through
new regulations under the Law on Local Self-Government in 2007, it was fnally
stopped. Te current situation could be dealt with more active use of legal means of
Broadcasting Act, Article 95, which provides the establishment or transformation
of existing local media stations into the civil sector media. Te civil society me-
dia represent completely missed chance of local media, minority communities and
NGOs. We will briefy present the theoretical framework of the community media,
an alternative media option under which the civil sector station can be generalized.
In this paper we focus on the local broadcasting media in Vojvodina. Te experience
of the founders of RTV Victoria from Vršac, the frst station of the civil sector in the
Province, is very valuable. To start the process of transformation of local media in
the civil society media takes a lot of work to inform the public, to strengthen civil
society and institutional support. Support to these media in the inevitable process of
digitization and adapting to new social circumstances can provide a signifcant use
of new technologies whose convergence, fusion with traditional media, potentially
allows for greater independence and accessibility, as well as easier citizens’ participa-
tion in creating the program. Te title of the paper tells about insecure future of local
community media, because until now there is incomprehensible non-use of the legal
possibilities for transformation and the establishment of local media. Te conclusion
and an appeal is that multi-language and civil society media in Vojvodina in the
future has to be a road taken more often.

Keywords: Vojvodina, local media, civil society station, community media,
privatization, transformation.

157

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Hermeneutika recepcije

Umberto Eko, Granice tumačenja,
Paideia, Beograd, 2001

Vojin Kalinić

Semiotičko-flozofska linija izvedena iz Pirsove i iz teorija američkog flozo-
fa pragmatičara Čarlsa Vilijamsa Morisa bila je osnovna referenca interpetativ-
ne semiotike Umberta Eka. Perspektiva Ekove teorije polazi od koncepta inter-
pretacije koju je Pirs postavio u prvi plan, a njegov rad kreće se u dva pravca,
u teorijsko i epistemološko redefnisanje semiotike, a zatim u analizu kulture i
tekstova sa posebnim naglaskom na njihovoj recepciji.
Eko je jedan od prvih naučnika koji je postavio tezu da tekst predstavlja
značenjske strukture po sebi nezavisno od tumačenja koja se mogu dati. U svo-
jim analizama insistirao je na semio-lingvističkim teorijama, a takođe se bavio
i odnosom semiotike i kognitivnih istraživanja. Na taj način otvarao je mnoge
probleme sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka kao što su ikonizam,
percepcija i značenje stavljajući ih pod svetlo kognitivne psihologije.
Ključni problem Ekovih istraživanja zauzima problem interpretacije i kreće
se od ideje da se analiza tekstualne strukture podudara sa istraživanjem po-
tencijalnih interpretativnih strategija. Eko defniše tekst „sporom mašinom“.
Dakle, konstrukcija smisla igra se u dijalektičkom procesu koji se aktivira iz-
među retoričko-tekstualnih strategija i strategija interpetacije čitaoca. Vezana
je za tekstualnu interpetaciju, odnosno predstavlja granicu same interpetacije.
Takođe, treba naglasiti da je Eko suzio slobodu čitaoca i korisnika teksta, prvo
teorijom već pomenutom u interpetativnoj kooperaciji između teksta i čitaoca,
zatim defnicijom granice tumačenja.
Drugo ključno mesto Ekovih istraživanja zauzima značenje nudeći seman-
tički model i formu enciklopedije. Metafora enciklopedije služi da izdvoji ra-
zličite unutrašnje strukture modela znanja koja se defniše kao mreža kulturnih
celina međusobno povezanih. Ovaj model postavljen je nasuprot rigidnom

PRIKAZ

158

Hermeneutika recepcije

Vojin Kalinić

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

semantičkom modelu rečnika u kojem je svako značenje jednostavno defnisano
serijom minimalnih celina među sobom defnisanih i samodovoljnih. Funkci-
onisanje kognitivnih procesa koje vodi do identifkacije značenja otvoreno je i
vezano za kompleksno kulturno znanje.
Za Eka će hermeneutički način posmatranja umetničkih manifestacija biti
proširen na fundementalni koncept semiotike „znak“. Korelacija između ozna-
čitelja (pisana ili izgovorena reč) i referenta (stvar na koju referiše znak) jedno-
stavno je konvencijalna. Eko dokazuje da umetničko delo od visoke umetnosti
do one popularne ili umetnosti mase, nije dotirano jednim jedinim i konačnim
značenjem, već zahteva stalne integracije.
Tekst je viđen kao „beskonačno odstupanje od smisla“ koje lebdi u praznini
potencija i beskonačnog prostora mogućih tumačenja, dok jezik uvek pokazuje
više od njegovog nedostupnog doslovnog smisla koji je izgubljen na samom
početku odašiljanja teksta. „Kolaps teksta“ zbog fragmentacije i dekonstrukcije
i „nevidljiva publika“ kao multiplikacija i diversifkacija mogućih čitalaca su
instrumenti interpretativne semiotike Umberta Eka.
U knjizi „Granice tumačenja“ u četiri odeljka, Eko razvrstava oglede napi-
sane u drugoj polovini osamdesetih godina;
1. problem tumačenja onako kako je postavljen u nauci o književnosti to-
kom poslednjih decenija;
2. hermeneutička semioza kao praksa tumačenja sveta i tekstova, koja se
temelji na otkrivanju odnosa simpatija koji uzajamno povezuju mikro-
kosmos i makrokosmos;
3. komentar slučajeva u kojima dolazi do viška tumačenja i hermeneutičke
energije koju tekst podržava; Eko navodi nekoliko primera bavljenja pi-
tanjima identiteta, lažnosti i autentičnosti;
4. deo posvećen semiotici koja se bavi semiozom tj. kooperacijom tri su-
bjekta: znak, njegov predmet i njegov interpretant.

Na Pirsovim tragu, osim znaku, daje se važnost interpretantu, tj. drugom
znaku koji objašnjava prvi, tako da preko sukcesivnosti znakova i raznih procesa
tumačenja, mi kognitivno sačinjavamo aktuelne i moguće svetove (neograniče-
na semioza). Pod terminom znak1

podrazumeva se bilo koji objekt koji podleže
tumačenju, za koji znak odgovara tekstu. Ova vrsta semioze funkcioniše posred-
stvom teorije enciklopedije, jer, kada tumačimo nešto, aktiviramo virtuelno svu
našu kulturu.

1

τό σημεῖον = znak, oznaka, znamenje, čudo.

159

Hermeneutika recepcije

Vojin Kalinić

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Zanimljiv je koncept autora modela, to jest onoga koji organizuje tekst sa
ciljem da izaziva određena tumačenja. Onaj ko piše zamišlja sopstvenog čitaoca
i pridobija ga pričom.

Kao odrediti koje je tumačenje ispravno? Jednostavno. Staviti se na mesto
čitaoca modela tj. onoga koga je autor hteo kao idelanog čitaoca. Čitalac model,
znajući da mu je autor ostavio poruku, pokušava da je pročita sa ciljem da po-
kuša da sakupi neke indikacije i suprostavi se da uvidi da li mu daju koherentnu
sliku. Samo u tom slučaju može biti siguran da je dobar čitalac. Dakle, tekst
zahteva pregovaranje i kooperativnost autora i čitalaca;

Autor model misli o tome kako čitalac tumači.
Čitalac model misli o tome kako čitalac tumači.

Tekst je, kaže Eko, objekt konstruisan od strane tumačenja u kružnom na-
poru da potvrdi sam sebe na bazi onoga što konstruiše kao sopstveni rezultat.
Ali, šta ako autor koji je stvorio određeni tekst ne želi da bude autor model, ako
nije želeo da ostavi indikacije? Po Eku, to je nemoguće. Autor model je, u stvari,
samo fkcija. Iza ovog nepostejećeg lika krije se organizacija preko koje se mora
dati tekst da bi bio prenosiv i nijedan tekst ne može bez ove organizacije.
Postoji i paradoks, kako spasiti tekst od interpetacije prema kojoj je svaki
smisao moguć, te odakle potiče? Verovatno od koncepta sturukture. Delo je or-
ganizovana celina, ali jedna struktura, kao šta je matematički zakon, nezavisna
je od namera koji su odredili formulaciju i dakle od samog stvaraoca. Takođe
Eko nanglašava da ako ne postoje pravila za uvid koje je tumačenje najbolje,
postoji barem jedno pravilo da se utvrdi koja su tumačenja najgora.
U svakom slučaju, raznovrsne orijentacije kao što su estetika recepcije, her-
meneutika semiotičke teorije o idelanom čitaocu odabrale su ne toliko empi-
rijska zbivanja vezana za čitanja, već funkciju konstruisanja ili dekonstruisanja
teksta tokom čina čitanja. Stoga, tekstovi mogu biti;

1. zatvoreni – tumačeni samo na jedan način, ali otvoreni za lična korišće-

nja;
2. otvoreni – otvoreni za više čitanja;
3. tekstovi za korišćenje – za koje postoji lični način tumačenja;
4. tekstovi interpretacije – u kojima postoji poštovanje teksta.

160

Hermeneutika recepcije

Vojin Kalinić

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

U prvom odeljku knjige Eko navodi poreklo nastajnja recepcije šezdesetih
godina koje su nastajale kao reakcija na rigidnost izvesnih strukturalnih me-
todoloških rasprava između rečničke i enciklopedijske semantike. Dakle, kao
revalorazacija jedne ranije tradicije.
Tekst je u Srednjem veku bio viđen kao nešto što samo po sebi ne može
protivrečiti, dok je renesansni svet, nadahnut platonskim hermeneutizmom,
nastojao da defniše idelani tekst u vidu poetskog teksta koji može dopustiti sva
moguća tumačenja. Nije utvrđeno da li beskonačnost tumačenja zavisi od:
1. intencio auctoris – intenciji autora, za ispravnu interpetaciju teksta
ne moramo se bazirati na biografji empirijskog autora;
2. intencio operas – intencija teksta, sam tekst treba da bude ispitan u
odnosu na svoju kontekstualnu koherenciju i sisteme značenja na
koje se odnosi;
3. intencio lectoris – intencija čitaoca, često čitalac projicira nešto što
ne postoji, bazira se na željama i ličnom suđenju.
Srednjovekovni i renesansni kabalisti tvrdili su ne samo da kabala ima bez-
broj tumačenja već i da ona može da se na bezbroj načina iznova napiše prema
kombinacijama slova koja je sačinjavaju. Eko tvrdi da dodeljivanje prednosti
čitaocu ne jamči uvek bezbrojna iščitavanja, jer postoji i čitalac koji bi odlučio
da tekst čita apsolutno jednoznačno. Dakle, moguće je postojanje estetike be-
skonačne rastumačivosti poetskih tekstova koja se usaglašava sa nekom semioti-
kom zavisnosti tumačenja od intencije autora. Takođe, može postojati i neka se-
mantika jednoznačnog tumačenja koja ipak ne odriče vrednost intenciji autora.
Eko svako razmatranje slobode tumačenja počinje odbranom doslovnog
značenja. Semantičko ili tumačenje vezano za semiozu predstavlja rezultat pro-
cesa u kome se primalac suočava sa linarnom manifestacijom teksta i ispunjava
je značenjem. Kritičko ili semiotičko tumačenje je ono u kojem se pokušava
obajsniti iz kojih strukturnih razloga tekst može da proizvodi to ili alternativna
semantička tumačenja.

U trećem odeljku postupak tumačenja naglašava se kriterijumom ekono-
mičnosti na primeru Džojsa. Njegov idelani čitalac je onaj koji pati od nesanice
(idealne) kao najuzvišeniji uzor dekonstruktivističkog nastrojenog čitaoca za
koga je svaki tekst beskranji košmar. Jedan „otvoreni“ tekst ipak ostaje tekst.
Nemoguće je reći koje je najbolje tumačenje nekog teksta, ali je moguće reći
koja su pogrešna. Otuda je svaki čin čitanja jedna komplikovana transakcija
između kompetencije čitaoca (znanja koja on o svetu deli) i tipa kompetencije

161

Hermeneutika recepcije

Vojin Kalinić

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

koju dati tekst postulira. Drugačiji momenat je pitanje da li je autor kao em-
pirijska osoba, bio svestan mnogostrukih tumačenja koje njegov tekst dopušta.
Metafora ne uspostavlja odnos između referanata već odnos semantičke
identičnosti između sadržaja i izraza. Metaforično tumačenje bavi se inter-
pretantima, tj. znakovnim funkcijama koje opisuju sadržaj drugih znakovnih
funkcija. Ona nastaje u interakciji tumača i metaforičnog teksta. Prihvatajući je,
izgleda kao specifčan sistem konotacije ako prihvatimo Ričardsovo razlikovanje
prenosnika i sadržaja po kome je matafora specifčan slučaj konotacije.
Od sedamdesetih godina semiotika se ne bavi znakom, već tekstom; ne više
izolovanom frazom diskurzivnog konteksta, već sam tekst određuje primarni
lingvistički znak. Interes se pomera sa generacije tekstova i njihove interpretaci-
je. Reč je zapravo o „tekstualnom obrtu“.
Kada je reč o semiozi i semiotici, Eko defniše semiozu kao fenomen, a
semiotiku kao teorijski diskurs o fenomenimao vezanim za semiozu. Semiotika
je disciplina koja izučava suštinsku prirodu i osnovne varijetete svake moguće
semioze. Pirs ne uzima u obzir nikakav tumač ili svesni subjekt u defniciji se-
mioze. Fenomen semioze imamo kada unutar datog kulturnog konteksta dati
predmet može da bude predstavljen terminom „ruža“, a termin „ruža“ može
da se tumači kao „crveni cvet“ ili slikom ruže ili čitavom pričom koja govori o
gajenju ruža. Eko razlikuje dve vrste semiotike; opšta, flozofska i primenjena
metodološko-operativna.
Čarl Moris skicirao je podelu semiotike, na sintaktiku, semantiku i pragma-
tiku u pokušaju da ograniči područje semiotike dok je je pragmatiku odredio
kao nauku u odnosu znakova i njihovih tumača. Postoje dve vrste pragmatike:
1. pragmatika signifkacije – kako u nekom semantičkom sistemu
predstaviti pragmatičke fenomene;
2. pragmatika komunikacije – fenomeni koji se odigravaju tokom
procesa komunikacije.

Ako je odnos sa tumačem suštinski za samo defnisanje znaka i ako je pred-
met semiotike taj odnos s nekim tumačenjem koji karakteriše znak kao takav, u
čemu će onda biti razlika između pragmatike i semiotike?
Mi prisustvujemo procesu semioze ako; dati predmet ili dato stanje sveta,
po Pirsu, dinamički predmet predstavlja representamen, a značenje tog repre-
sentamena prema Pirsovoj terminologiji je neposredni predmet koji može da se
prevede u drugi representamen tj. u interpretant.

162

Hermeneutika recepcije

Vojin Kalinić

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Treba reći da dinamički predmet može biti i idealan, zamišljen ili jedno
moguće stanje sveta. Obično je izvan domašaja naše percepcije. Representamen
je materijalni izraz, poput neke reči ili bilo kojeg drugog znaka dok interpretant
može biti neka parafraza, zaključak ekvivalentan znak koji pripada nekom dru-
gom sistemu znakova čitav diskurs itd.
Proces semioze uvek je tročlan; ili A ili B je odsutno, a jedno od njih je
moguće videti kao znak onog drugog na osnovu trećeg elemnenta C tzv. kod ili
kao proces pokrenut pribegavajući kodu. U prostoru C se dešava pojava koja
se može semantički zabeležiti kao komunikativni konteksti. Ona može imati
obeležja;

1. primalac bi mogao posumnjati da pošiljalac laže;
2. primalac ne poznaje kod;
3. primalac razume poruku i odluči da je zanemari.

Iako u obe discipline, semiozi i semiotici u osnovi antički simion (τό
σημεῖον) u svojim radovima, Pirs razlikuje tri vrste vizuelnih znakova; ikona
(portret, fotografja), sadržaj koji se nalazi u stalnom odnosu sa objektom (npr.
dim koji ozančava vatru ) i simbol koji referiše na objekt putem konvencija (za-
stava trobojnica kao simbol države, semafor itd.). Eko nasuprot tom tumačenju
zauzima antireferencijalnu poziciju potvrđujući da ono što je ikonično samo
naizgled pokazuje svoje značenje prema unutrašnjoj prirodi. Uvek je reč o pri-
pisivanju značenja od strane subjekta koja potiču od kulturnih uslova. Značenje
nekog znaka ne traži se unutar znaka, već u njegovoj relaciji sa kodom u kom
deluju tako da je priroda znaka u osnovi arbitrarna.
U romanu “Ime ruže” imamo primer onoga što je flozof nazvao semioza
preko procesa produkcije znakova i njihove bliskosti putem kodova. Ekovu
teoriju semiotike kao “discipline laži” pokazuje i sam roman kao tekst koji je
uvek smišljena laž. Počevši od naslova koji može biti interpretiran: ime ruže je
ime ruže i ime ruže je jedna ruža. Svaki znak, lingvistički ili ne, defnisan je i
podložan tumačenju samo preko drugih znakova u beskonačnom nizu.
Roman se završava frazom; „stat rosa pristina nominee, nomina nuda tene-
mus”, „od ruže negdašnje osta ime, ne remeti ga ni ovde ni sada“... Fraza shvaćena
nominalistički, može biti protumačena tako da ako ruža kao takva nestane,
nestaće takođe i njeno ime. Metafora stalnog traganja za istinom, prema učenju
hermeneutike, stalna je mogućnost gubljenja prostorno-kulturnih kordinata.
Tekst je, po Eku, organizacioni sistem unutrašnjih odnosa koji aktuelizuje
neke od mogućih spojeva dok druge „uspavljuje“. Reč je o složenom sistemu

163

Hermeneutika recepcije

Vojin Kalinić

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

zaključivanja, a čitalac mora da aktuelizuje njegov implicitni sadržaj. U tekstu
se gradi jedan poseban semiotički opis koji predstavlja mogući tekstualni svet
sa sopstvenim pojedincima i svojstvima. Treba ostati unutar teksta i analizirati
ono što delo izražava po sebi, nezavisno od namera onoga ko ga proizvodi i ko
ga čita. Između apstraktne dinamike teksta (za koji se jezik kordinira u tekstovi-
ma po sopstvenim zakonima i stvara smisao nezavisno od volje onoga ko stvara
iskaz) i njegove mogućnosti da proizvodi ograničene i neograničene interpreta-
cije, tekst se predstavlja kao „objekat i parametar svojih interpretacija“.
Možemo postaviti pitanje: o čemu govori tekst? Filozof Ričard Rorti kaže da
to ne možemo nikada znati. Kritičar, zapravo prevodi delo za koje misli da mu
daje objašnjenje. Eko ovom skeptičkom pragmatizmu suprotstavlja kantijanski
kriticizam pa se i samim naslovom ove knjige „Granice tumačenja“ već postavlja
na temelje pristup stvaranja metoda, počevši od koncepta granice. Dakle, cilj je
stvoriti naučni metod koji bi bio takav da ne prelazi vlastite granice.

164

Hermeneutika recepcije

Vojin Kalinić

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

165

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Pravo za nove i stare medije

Danilo L. Nikolić, Medijsko pravo, Službeni
glasnik, Beograd, 2010.

Ranko Milosavljević1

Razvoj starih i pojava novih medija učinili su da se medijsko pravo, barem
kada su u pitanju pravni sistemi zemalja sa dužom zakonodavnom tradicijom
i stabilnijim društvenim institucijama, konstituiše kao posebna grana prava.
Na to je uticalo i što je za regulisanje medijske sfere donet značajan broj naci-
onalnih, ali i međunarodnih pravnih akata. A mnoga profesionalna udruženja
novinara i izdavača, radi samoregulacije, propisala su niz kodeksa, konvencija,
deklaracija i strukovnih preporuka (Korni, 1999: 27). Srpska pravna nauka
dobrano kasni za svetom kada su mediji u pitanju. O tome svedoči i letošnje
savetovanje na temu kako, uz pomoć novosnovane Pravosudne akademije i no-
vinarskih udruženja, obrazovati sudije. I to one koji, upravo, sude novinarima.
Tu prazninu, uvereni smo, uspešno je popunila knjiga „Medijsko pravo“, Dani-
la L. Nikolića, sudije Okružnog suda u Nišu.
Autor u svom analitičkom uvodu i četiri poglavlja, na 648 strana, onima
koji se bave medijima, bilo da u njima zarađuju hleb nasušni, ili su sudije koji
sude po tužbama za klevetu, uvredu ili neki od prekršaja navedenih u Zakonu
o javnom informisanju, ili su advokati koji na sudu brane “sedmu silu”, ali i
akademskoj zajednici, kao i široj javnosti, nudi zaokruženo delo, koje srpskoj
pravnoj nauci, ali i pravosudnoj praksi, jasno defniše načela medijskog prava.
Nimalo se ne udaljavajući od toliko potrebne prakse, koju autor ima na pretek,
jer je za sudijsku katedru seo daleke 1980. godine. Ovaj pravni praktičar nije
zapostavio ni teoriju: doktorirao je pravne nauke u oblasti krivičnog prava,
napisao šezdesetak naučnih radova iz oblasti materijalnog i krivično procesnog
prava, ali i pet knjiga.

1

kontakt sa autorom: ranko.milosavljevic@gmail.com.

PRIKAZ

166

Pravo za nove i stare medije

Ranko Milosavljević

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Ovo delo ne bavi se samo pravnim propisima koji se tiču medija, već i ulo-
gom medija u razvoju društva, njihovim značajem za izgradnju institucija, koje
će biti garant ljudskih sloboda i omogućiti podjednake šanse za sve građane.
Autor svoja promišljanja zasniva baš na tom značaju. Objašnjavajući načela me-
dijskog prava, autor izlazi iz okvira stroge normativne analize donetih propisa,
daje opis šireg okvira u kojem konkretni mediji deluju. Otuda, pored briljantne
analize osnova zakona koji regulišu javno informisanje, i objašnjenje slobode
javnog informisanja u interesu javnosti, analize informacija od interesa za jav-
nost, načela novinarske pažnje, informisanju o stvarima od interesa za javnost,
kao i zabrane monopola u oblasti javnog informisanja, autor se pozabavio i
tumačenjem pojma novinarstva kao profesije. Odnosno, novinara kao profesi-
onalnih komunikatora, ostajući na tragu onih stavova koji novinarstvo defnišu
kao “meku profesiju”, za čije pripadnike nisu utvrđena stroga pravila u pogledu
sticanja školskih kvalifkacija, obavljanja pripravničkog staža i uvođenja u pro-
fesiju poput “čvrstih” zanimanja (Radojković, Miletić, 2004: 162). Novinarska
profesija nije zatvorena i ekskluzivna, kao na primer advokatska i lekarska, zato
autor smatra da su novinari svi oni koji se bave sakupljanjem i distribucijiom
informacija putem nekog od postojećih medija (Radojković, 2004: 58).
Baveći se pravnim izvorima medijskog prava, autor pravnički precizno, hro-
nološki, navodi niz pravnih propisa, posebno u Evropi i SAD, koji su doprino-
sili što harmoničnijim odnosima medija i institucija, štitili slobodu izražavanja
koja je deo ljudskih prava, ali i prava građanina, koji se, neretko, našao u ulozi
bespomoćne žrtve medijske harange (Čejović, 2010: 236). Opšta deklaracija o
ljudskim pravima iz 1948. i Evropska konvencija iz 1950. dokaz su više da su
ljudska prava odavno internacionalizovana. Naravno, uz manji ili veći raskorak
između stvarnog i proklamovanog. Srpsko pravo, uvek je pripadalo evropskom
kontinentalnom, koje se temelji na rimskom pravu. Osim u periodu turskog
ropstva i komunizma, koji je, umesto individualnog, proklamovao kolektivna
prava. Čak i poluslobodne Srbija i Crna Gora, prilagođavale su svoja prava sa
pravima Nemačke, Francuske ili Austro-Ugarske (primeri su Građanski zakonik
za Kraljevinu Srbiju iz 1844. i Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru, Valta-
zara Bogišića iz 1888). Usklađivanje sa evropskim pravom trajalo je do Drugog
svetskog rata. Komunistička vlast taj proces prekinula je 1945. Pošto je 3. aprila
2003. Državna zajednica Srbija i Crna Gora postala član Saveta Evrope, rati-
fkovala je ne samo Statut Saveta Evrope, već i Evropsku konvenciju za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda, i preuzela niz obaveza koje nameće članstvo
u toj organizaciji. Ustav Srbije, u stavu 2 člana 16, dozvolio je neposrednu

167

Pravo za nove i stare medije

Ranko Milosavljević

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

primenu međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih propisa međunarodnog
prava, koji su postali sastavni deo pravnog poretka Srbije. Zato mnoga pitanja
koja se tiču medija, imaju kao krajnju instancu upravo Evropski sud za ljudska
prava u Strazburu.

Da je sloboda izražavanja jedna od najvažnijih sloboda i prava, proizilazi i
iz odredbi međunarodnih deklaracija, ali i konvencija o građanskim i politič-
kim pravima koje je donela Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1966, ali
i preporuke Komiteta ministara i radnih tela Saveta Evrope. Mediji su čuvari
demokratije – proističe iz zakonodavne aktivnosti najrazvijenijih zemalja i
brojnih konvencija strukovnih udruženja. Medijska sfera je i proftabilna: pre-
ma podacima UNESKO-a, samo u Evropskoj uniji, 2007. godine, program je
legalno emitovalo 5.300 transnacionalnih, nacionalnih i lokalnih TV, koje su te
godine ostvarile neto dobit od 105 milijardi dolara.
Baveći se pojmom slobode izražavanja u Srbiji, autor smatra da je ta sloboda
moguća samo u uslovima postojanja nezavisnog i nepristrasnog sudstva, koje je
garancija njenog ostvarivanju, a što je, opet, uslov za postojanje demokratije u
društvu (Čejović, 2009: 51). Zakon o javnom informisanju, ogledalo je shvata-
nja političke većine o načelima medijskog prava. U knjizi se detaljno analizira
taj zakon, ali se navode i preporuke Saveta Evrope o zabrani cenzure, koja se
u Srbiji ogleda i u vidu visokih kazni za medije. Srbija, nažalost, ima dugu
tradiciju u cenzurisanju štampe. Knjaz Miloš pre nego što će se u Kragujevcu
5. januara 1834. pojaviti “Serbske novine”, doneo je “Osnovanija” prema ko-
jim “Knjaževsko-Srbska kancelarija u Serbiji knjige censurira” (22. novembar
1832). Doduše, masovna difuzija štampanih medija, čemu je doprineo Guten-
bergov izum, i u evropskim okvirima, doneo je mnoga ograničenja slobode
štampe još u 16. veku, a cenzura je, svakako, bila jedno od najvažnijih ograni-
čenja i sredstvo za gušenje slobode javnog izražavanja misli (Gocini, 2001: 36).
Kandidovanjem Srbije za ulazak u Evropsku uniju, domaćem zakonodav-
stvu nametnuta je obaveza da sa EU usaglasi brojne zakone, uključujući i one
koji regulišu medijsku sferu. Autor čitavo poglavlje posvećuje pravnim izvorima
medijskog prava, a bavi se i moralom i medijskom etikom. Detaljno je anali-
zirana primena medijskog prava u pravnoj praksi. Strogoj analizi podvrgnuto
je niz presuda ne samo stranih sudova (kao na primer turskih sudskih veća, i
suda u Rejkjaviku), već i domaćih. Ovo delo detaljno se pozabavilo i sudskom
praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Posebno u slučajevima
gde je sud u Strazburu ukinuo pravonažne presude srpskih sudova. Koji su, na
žalost, često stajali na stranu jačeg – lokalnih političara, čiji su “lik i delo” štitili

168

Pravo za nove i stare medije

Ranko Milosavljević

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

od novinara koji su saopštavali da je “car go”. Baveći se medijskim pravom
u pravnoj praksi srpskih sudova, autor čitavo poglavlje posvećuje, kako je sam
naslovio, „Krivičnim presudama naših sudova, kao oblika kršenja prava na
slobodu izražavanja utvrđen presudama Evropskog suda za ljudska prava“ (str.
595–635). Detaljno su opisani slučajevi “Filipović protiv Srbije”, ali i slučaj
novinara Bodrožića iz Kikindskih i kao i slučaj “Lepojić protiv Srbije”. Koristeći
komparativnu normativnu metodu, autor u objašnjavanju ovih slučajeva, koji
su bili predmet analize Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, navodi
identične, slične ili približno iste slučajeve u drugim zemljama, čak i u nekim
koje su osnivači EU (kao na primer Francuska) u kojima je, takođe, bilo kršenja
prava novinara na slobodno izražavanje, te su i presude tih sudova u Evrop-
skom sudu za za ljudska prava u Strazburu ocenjivane kao sudski akti koji su
kršili ljudska prava na slobodu izražavanja.
Knjiga Danila L. Nikolića, uvereni smo, ohrabriće i domaće sudije da, ru-
kovodeći se praksom evropskih sudova i promenama koje donose stari i novi
mediji, obogate i dinamiziraju srpsku sudsku praksu modernijim pristupom
medijima, koji ponekad, iz različitih razloga, dospevaju i pred sud.

169

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Uputstvo autorima

Časopis CM objavljuje teorijske radove, pregledne radove i izvorne istraživačke
radove, iz naučnih disciplina relevantnih za oblast upravljanja komuniciranjem.
Pored toga CM objavljuje i aktuelne stručne radove, prevedene radove,
tematske bibliografje, prikaze knjiga, izveštaje, stručne informacije i strukovne
vesti. Za objavljivanje u časopisu prihvataju se isključivo originalni radovi koji
nisu prethodno objavljivani i nisu istovremeno podneti za objavljivanje negde
drugde, što autor garantuje slanjem rada. Svi radovi se anonimno recenziraju,
posle čega redakcija donosi odluku o objavljivanju i o tome obaveštava autora u
roku od najviše tri meseca. Rukopisi se šalju elektronskom poštom ili na disketi
i ne vraćaju se.

Adresa redakcije je:

Centar za usmeravanje komunikacija d.o.o, Maksima Gorkog 32,
21000 Novi Sad, Srbija;

E-mail: cm@fpn.bg.ac.rs .

Rad priložen za objavljivanje treba da bude pripremljen prema standardima
časopisa CM da bi bio uključen u proceduru recenziranja. Neodgovarajuće
pripremljeni rukopisi biće vraćeni autoru na doradu.

Standardi za pripremu rada

Obim i font. Rad treba da bude pripremljen u programu Microsoft Word,
format stranice A4, font Times New Roman, (font size: 11), tastatura Serbian
(Latin), jednostrukog proreda (Line spacing: Single). Maksimalni obim
originalnih naučnih i preglednih radova je 24 strane), stručnih i prevedenih
radova do 6 strana, izveštaja, prikaza, tematskih bibliografja 2 do 3 strane.

Naslov rada. Ispod naslova rada piše se ime (imena) autora i pun naziv
institucija (institucije) u kojoj radi (rade). Uz ime autora (prvog autora) treba
staviti fusnotu koja sadrži elektronsku adresu autora. Ukoliko rad potiče iz
doktorske ili magistarske teze u fusnoti treba da stoji i naziv teze, mesto i fakultet
na kojem je odbranjena. Za radove koji potiču iz istraživačkih projekata treba
navesti naziv i broj projekta, fnansijera i instituciju u kojoj se realizuje.

Uputstvo autorima

170

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Rezime. Rezime dužine 150-300 reči nalazi se ispod naslova rada i sadrži
cilj rada, primenjene metode, glavne rezultate i zaključke. Rezime (summary)
u proširenom obliku (do 1/10 dužine rada), uz naslov teksta i ključne reči na
engleskom jeziku nalazi se na kraju rada.

Ključne reči. Ključne reči (najviše deset) se navode iza rezimea. Pišu se
malim slovima i odvojene su kosom crtom. Rezime i ključne reči treba da budu
na srpskom i jednom od svetskih jezika.

Osnovni tekst. Radove treba pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim
redom koji, po pravilu, uključuje uvodni deo s određenjem cilja ili problema
rada, opis metodologije, prikaz dobijenih rezultata, kao i diskusiju rezultata sa
zaključcima i implikacijama.

Reference u tekstu. Kada se citira referenca unutar teksta, koristiti: (prezime
autora, godina izdanja). Ako autori iz različitih referenci imaju isto prezime,
koristiti i inicijale autorovog imena u citatu, npr. (Hamilton, C. L., 1994)
odnosno C. L. Hamilton (1994). Ako se dva ili više autora citiraju na istom
mestu, treba ih navesti abecednim redom u okviru istog citata, razdvojene tačka-
zarezom, npr. (Brown 1991; Smith 2003). Strana imena pisati transkribovana,
a kod prvog navođenja iza imena u zagradi staviti ime u originalu uz godinu
publikovanja rada, npr. Pijaže (Piaget, 1960). Kada su dva autora rada, navode
se prezimena oba, dok se u slučaju većeg broja autora navodi prezime prvog i
skraćenica „i sar.’’.

Citati. Citate ubaciti na za to odgovarajuća mesta u tekstu dokumenta (vidi
primere). Svaki citat, bez obzira na dužinu, treba da prati referenca sa brojem
strane uz obavezne znakove navoda na početku i na kraju citata. Za svaki citat
duži od 350 znakova autor mora da ima i da priloži pismeno odobrenje vlasnika
autorskih prava. Kod citiranja ili pozivanja na izvor iza citata navesti u zagradi
prezime autora, godinu izdanja i stranicu, pismom kojim je štampan izvor na
koji se poziva.

Primer: (Veber, 1976: 341); (Weber, 1989: 59).

Spisak literature / Lista referenci. Prikupiti pune bibliografske podatke
izvora iz kog su preuzete informacije, uključujući i brojeve relevantnih stranica.
Lista referenci sadrži samo knjige, članke i dr. izvore citirane u tekstu. Za razliku

Uputstvo autorima

171

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

od nje, bibliografja/spisak literature predstavlja spisak relevantnih izvora ili
materijala za dalje čitanje. Na kraju teksta treba priložiti spisak literature koja
je navođena u tekstu. Kod navođenja literature u spisku literature na kraju
spisa takođe se koristiti pismom kojim je štampan izvor na koji se poziva. Lista
referenci se organizuje abecednim redom po prezimenu autora. Kada delo nema
autora, navodi se naslov dela i sortira u listi ili bibliografji prema prvoj reči
u naslovu, sa uvlačenjem drugog i narednih redova reference (Word: Format/
paragraf/indentation/ special: hanging), na način kako je to prikazano u
primerima, kako bi se naglasio abecedni red. Kada je u pitanju delo više autora,
u slučajevima sa dva do pet autora dela, navode se prezimena i inicijali svih,
dok se u slučaju šest i više autora navodi prezime i inicijali prvog i skraćenica‚ „i
sar.‘‘. Kada se isti autor navodi više puta, poštuje se redosled godina u kojima su
radovi publikovani. Ukoliko se navodi veći broj radova istog autora publikovanih
u istoj godini, radovi treba da budu označeni slovima uz godinu izdanja npr.
1999a, 1999b... Navođenje neobjavljenih radova nije poželjno, a ukoliko je
neophodno treba navesti što potpunije podatke o izvoru.

Ako je u pitanju knjiga, „bibliografski podaci” treba da sadrže:

Prezime, inicijale autora/urednika (godinu izdanja). Naslov dela. Mesto
izdavanja: Izdavač.

Primeri:

Bausch, P, Haughey M. i Hourihan M. (2004). We Blog: Publishing Online with
Weblogs. NY: L&A Associates.

Conway F. i Siegelman J. (2005). Dark Hero of the Information Age. New York:
Perseus Group.

Guerin, W. L. i sar. (2005). A handbook of critical approaches to literature. New
York: Oxford University Press.

Луман, Н. (2001а). Друштвени системи: Основи опште теорије. Нови
Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Luhmann, N. (2001b). Znanost društva. Zagreb: Politička kultura.

Makluanova galaksija, Zbornik (1971). Beograd: Narodni Univerzitet Braća
Stamenković.

Uputstvo autorima

172

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Poglavlje u knjizi navodi se na sledeći način:

Luhman, N. (1986). Te autopoiesis of social systems. U knjizi Geyer F. and
Van.d. Teuwen J. (ur.), Sociocybernetic paradoxes: Observation, control and
evolution of self-steering systems. London: Sage.

Ako je u pitanju novinski članak, neophodno je navesti sledeće podatke:

Prezime, inicijale autora članka (godinu, datum izdanja). Naslov članka. Naslov
žurnala, broj izdanja/volumena, brojeve strana.

Primer:

Luhmann, N. (1992). Autopoiesis: What is Communication? Communication
Teory, 2 (3), 251–259.

Web dokument. Za sve informacije sa elektronskih medija pored gore
navedenih podataka treba navesti datum pristupanja informacijama, ime baze
podataka ili tačnu web adresu (URL):

Prezime, ime autora (godina). Naziv dokumenta (kurzivom). Datum kada je
sajt posećen, internet adresa sajta.

Primeri:

Degelman, D. (2000). APA Style Essentials. Posećeno 18. 5. 2000. URL:
http://www.vanguard.edu/psychology/apa.pdf

Sopensky, E. (2002). Ice rink becomes hot business. Austin Business Journal.
Posećeno 16. 10. 2002. URL: http://www.bizjournals.com/austin/
stories/2002/10/14/smallb1.html

Slike i tabele. Slike (crteži, grafkoni, sheme) i tabele se mogu pripremiti
kompjuterskom ili klasičnom tehnologijom (tušem na paus papiru). Svaka
ilustracija i tabela mora biti razumljiva i bez čitanja teksta, odnosno, mora imati
redni broj, naslov i legendu (objašnjenja oznaka, šifara i skraćenica). Prilažu
se na posebnim listovima papira, bez paginacije, klasifkovane po vrstama i
numerisane unutar svoje kategorije (na primer, tabele 1, 2, 3... grafci 1, 2, 3...).
Redni broj slike ili tabele, kao i prezime autora upisati na poleđini graftnom
olovkom. Prikazivanje istih podataka tabelarno i grafčki nije dozvoljeno.

Uputstvo autorima

173

CM 17 (2010) © Centar za usmeravanje komunikacija

Statistički podaci. Rezultati statističkih testova treba da budu dati na
sledeći način: F=25.35, df=1,9, p < .001 ili F(1,9)=25,35, p < .001 i slično za
druge testove. Za uobičajene statističke pokazatelje ne treba navoditi formule i
reference.

Fusnote i skraćenice. Fusnote treba koristiti samo za propratne komentare.
Skraćenice, takođe, treba izbegavati osim izuzetno poznatih.

Radovi za sledeći broj časopisa CM primaju se do 4. marta 2011. godine.

Ukoliko želite da se pretplatite na CM, pošaljite nam svoje podatke
(ime i prezime, adresa) na e-mail: cdc@nscable.net.

CM

ČASOPIS ZA UPRAVLJANJE KOMUNICIRANJEM
COMMUNICATION MANAGEMENT QUARTERLY

BROJ 17 GODINA V ZIMA 2010.

CM

BROJ 17 GODINA V ZIMA 2010.

Dancers in the dark: The myth of rationality in public relations
Stefan Wehmeier

From Media Critique to Method:
Four Readings of Adorno’s Culture Industry
Simo Pieniniemi

Onlajn diverzitet
Biljana Vitković

Sajbersvijet kao alegorijska paradigma nove civilizacije
Mladen Bubonjić

Zagađenje preobiljem informacija
Neda Todorović

Vizuelni i verbalni elementi političkog plakata
Andrijana Rabrenović

Dog-whistle: rečnik moderne demokratije
Violeta Cvetkovska-Ocokoljić

Lokalni mediji u Vojvodini kao mediji civilnog društva?
Miroslav Todorović

Hermeneutika recepcije
Vojin Kalinić

Pravo za nove i stare medije
Ranko Milosavljević

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->