P. 1
Rabindranath Tagore

Rabindranath Tagore

|Views: 61|Likes:
Published by pera1988

More info:

Published by: pera1988 on Jul 12, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/05/2012

pdf

text

original

Rabindranath Tagore Pesme Begunica Dodji, prolece, smeh ljubavnice zemljin, neka zakuca srece suma, nestrpljivo da se izrazi

! Dodji u naletima nemira usred lisca i cveca koje hita da se razvije. Kao sjajna pobuna, baci se u noc, u tamu vode, iznad zemlje, oglasi slobodu zarobljnih klica! Kao smeh munje, urlik oluje, odjekni u bucnom gradu, oslobodi rec ugusenu, napor koji je pao u letargiju, osnazi nasu borbu malaksalu, budi pobednik smrti! Secam se toga dana. Pljusak je besneo, pa se smirio, i ponovo poceo, cudljiv, s duvanjem vetra. Uzeh svoju spravu za sviranje. Nemarno sam dodirivao zice; nehotice muzika je pratila ritam naleta vetra i kise. Ona je bila krisom ostavila svoj posao, zastala kod mojih vrata, pobegla, dvoumeci se. Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid; najzad je tiho usla u sobu i sela. Pognute glave hitro okrece iglu u tisini. Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor drvored taman od kise. Jedan cas kisnog popodneva, punog senki, pesme i tisine. Nista drugo. Te noci ispevao sam jednu pesmu, ali ti nisi bila tu. Pronasao sam reci koje sam uzalud trazio vazdan. Jest, iz nedara nocne tisine one su se slile u svirku, dok su se zvezde palile jedna za drugom Ali ti nisi bila tu. Hteo sam jutros da ti pevam pesmu svoju: ali iako nisam zaboravio melodiju, buntovne reci mi izmicu sada kraj si kad mene. Zadrhtacu bez sumnje ako se ikad budemo sreli u drugome zivotu, u svetlosti udaljenog sveta. Zaustavljajuci se,

prepoznacu tvoje oci, tamne kao jutarnje zvezde, i znacu da su pripadale zaboravljenom sumraku predjasnjeg zivota. Reci cu: car tvoj lica nije samo u njemu, u nju se utkala zarka svetlost moga pogleda pri susretu koji se ne pamti, i moja ljubav joj je dala tajnu koja se izgubila. Uvecala si me svojom ljubavlju, mene koji sam samo jedan covek izmedju drugih, koji plovi obicnim tokom, pokretan voljom promenljive milosti sveta. Dala si mi mesto tamo gde pesnici svih vremena donose svoje darove, gde ljubavnici u ime vecnog pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca. Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu ne opazajuci kako je moje telo postalo dragoceno od tvog milovanja, ne znajuci da u sebi nosimtvoj poljubac kao sto sunce nosi u svojoj lopti vatru bozanskog dodira, kojom sija vecito. Gazeci travu na stazi,zacuh: ''Poznajes li me?'' Osvrnuh se, pogledah je i rekoh: ''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice'' Ona odgovori: ''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''. Njene oci su blistale kao rosno jutro. Pocutah trenutak, a zatim zapitah: ''Jesi li iscrpla sav teret suza?'' Osmehnu se i ne odgovori. Razumeh da je njen plac imao vremena da nauci govor osmeha. ''Nekada'', prosapta ona, ''govorio si da ces uvek voleti svoju tugu''. Zbunjen, rekoh: ''Istina je, ali prosle su godine, i dosao je zaborav''. I uzimajuci njenu ruku u svoju, dodadoh: '' I ti si se promenila. Nekadasnji bol postao je vedrina''. Srecan sam sto me ne gledas vise sazaljivo. Zlokobna car noci i odjek mojih reci koje kazuju zbogom, prestrasene od ocajnog naglaska, dovele su me do ivice placa. Ali dan ce se roditi,

moje srce ce biti opet tvrdo, i nece biti vise vremena za suze. Ko kaze da je zaborav nemoguc? Samilosna smrt buja u samom srcu zivota, obuzdavajuci njegovu ludu zelju za trajanjem. Burno more na kraju otpocine u svojoj pokretnoj kolevci; sumski pozar zaspi u postelji od pepela. Ti i ja se rastajemo, i raskid ce pokriti ziva trava i cvece nasmejano na suncu. Gradinar Ako hoces da budes jednom vredna i da napunis svoj krcag, o dodji, dodji na moje jezero. Voda ce se pripiti uz tvoje noge i izbrbljati svoju tajnu. Po pesku je pala svezina kise koja ide, oblaci se nagli pod modrim linijama drveta kao bujna kosa nad tvojim obrvama. Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem, udara me u srce. O dodji, dodji na moje jezero, ako moras da napunis svoj krcag. Ako hoces besposlena da bezbrizno sedis, dok ti voda nosi krcag, o dodji, dodji na moje jezero. Padina se zeleni i divljega je cveca bezbrojno. Misli ce tvoje izletati iz tvojih tamnih ociju kao ptice iz svojih gnezda. Preves ce ti spasi na stopala. Dodji, o dodji na moje jezero, ako hoces da sedis besposlena. Ako si sita igre pa hoces da zagnjuris u vodu, o dodji, dodji na moje jezero. Ostavi na obali plavi ogrtac, plava ce te voda ogrnuti i pokriti. Talasi ce se prpinjati da ti ljube vrat, da ti na uho sapcucu. Dodji, o dodji na moje jezero, ako hoces da se zagnjuris u vodu. Ako moras u bezumlju da skaces u svoju smrt, dodji, o dodji na moje jezero. Jezero je moje sveze i bezdano. Crno kao san bez snova. U dubinama njegovim isto su dani i noci, a pesma je cutanje. Dodji, o dodji na moje jezero, ako hoces da utones u svoju smrt. Zuta ptica peva na njenim drvetima i srce moje igra od radosti. Oboje zivimo u istome selu, a to je cela nasa iskra radosti. Njena dvaljubljena laneta

dolaze u hlad naseg vrta da pasu. Kada zalutaju u nase jecmiste, ja ih uzimam u narucije svoje. Nase selo se zove Kandzana, a nasu reku zovu Andzana. Moje ime zna celo selo, a njeno je Randzana. Nas razdvaja samo jedno polje. Pcele, koje imaju kosnice u nasem zabranu, traze meda u njenom. Cvece baceno sa njenog ukotvista snosi reka u nasa kupatilista. Kotarice sa suvim cvetovima kuzma donose sa njihovih polja na nas trg. Nase selo se zove Kandzana, a nasu reku zovu Andzana. Moje ime zna celo selo, a njeno je Randzana. Ulica koja zavija njenoj kuci mirise u prolece od mangovog cveta. Kada njen lan szri za zetvu, cveta konoplja na nasim poljima. Zvezde koje se osmejkuju na njenu kolibu salju isto tako i nama svoj drhtavi pogled Kisa koja preplavljuje njenu catrnju veseli nasu kadamovu goru. Nase selo se zove Kandzana, a nasu reku zovu Andzana. Moje ime zna celo selo, a njeno je Randzana. Iz dana u dan on dolazi i odlazi. Idi, draga, i daj mu jedan cvet iz moje kose. Ako te upita ko te je poslao, preklinjem te, ne kazi mu ime moje jer on samo dolazi i odlazi. Eno gde sedi pod drvetom u prasini. Napravi mu tamo, draga, sediste od cveca i lisca. Oci su mu tuzne i unose tugu u srce moje. Ne kaze sta misli; samo dolazi i odlazi. Tuzne su tvoje pronikljive oci. Ispituju dusu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more. Razgolitio sam svoj zivot pred ocima tvojim od kraja do kraja, i nista nisam sakrio ni zadrzao. Zato me ne poznajes. Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata. Da je cvet, svez i malen i sladak, otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu. Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno? Ne poznajes medje toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica. Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku. Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna,

tajna bez reci. Ali to je ljubav, dragana moja. Njena je radost i bol bez granica, beskrajne su njene zelje i njeno bogatstvo. Ona ti je bliska kao zivot, pa ipak je na mozes potpuno poznati. Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih snova. Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik. Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim beskonacnim snovima! Tvoja su stopala ruzicasto rumena od ognja mog ceznjivig srca, ti koja znjes moje vecernje pesme! Tvoje su usne gorko-slatke od ukusa vina mojih patnji. Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim usamljenim snovima! Senkom svoje strasti zarcnio sam oci tvoje, stalna gosco u dubinama moga pogleda. Vezao sam te, moja, ti koja obitavas u mojim besmrtnim snovima! Moje srce, ptica divljine, naslo je svoje nebo u tvojim ocima. One su kolevka jutra, one su carstvo zvezda. Moje su pesme potonula u dubine njihove. Pusti me samo da se vinem u to nebo, u njegovo osamno bespuce. Pusti me samo da delim njegove oblake, da sirim krila u sjaju njegovog sunca. Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati. Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju sali. Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi ti to mogla uciniti. Ceznam da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih. Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim. Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi ti to mogla uciniti. Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom. Zato dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu. Zadajem ti bol, beojeci se da neces nikada saznati sta je bol. Ceznem da sedim mirno pored tebe;

ali se ne usudjujem; jer bi mi inace srce iskocilo na usta. Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce recima. Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi ti to mogla uciniti. Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk. Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo. Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je bol vecito svez. Bejase popodne kada ti otide. Sunce je przilo na nebu. Zavrsila sam rad i sedela na cardaku kada ti otide. Cutljivi povetarci doletahu leprsajuci kroz mirise mnogih dalekih polja. Golubovi neumorno gukahu u hladu, i jedna pcela, koja u moju sobu zaluta, zujase mi novosti mnogih dalekih polja. Selo je spavalo u podnevnoj zezi. Drum je lezao pust. Iznenada se podize zubor u liscu i opet izumre. Ja sam zurila u nebo i u plavetnilo utkivala slova imana koje sam nekada znala, dok je selo spavalo u podnevnoj zezi. Zaboravih da ispletem kosu svoju. nezni vetric igrase se njom, na mojim obrazima. Reka je bez nabora klizila pod hladovitom obalom. Leni, beli oblaci stajahu nepomicno. Zaboravih da ispletem svoju kosu. Bejase podne kada ti otide. Prasina je na drumu gorela, polja skapavala zedna. Golubovi gugukahu u gustome liscu. Sedela sam sama na cardaku kada ti otide. Ona stanovase kod humova na kraju kukuruznog polja, u blizini izvora, koji tece nasmejanim potocima kroz svecane senke starih drevta. Zene dolazahu tu da napune svoje krcage, a putnici da se odmore i procaskaju. Ona je tu svakoga dana radila i snevala pracena sumom potoka. Jedne veceri spusti se stranac s planine pokrivene oblacima; kovrdzave vitice behu mu zamrsene kao sanjive zmije. Mi zapitasmo zacudjeni: ''Ko si?'' Ali on ne odgovori, sede pored brbljiva potoka i gledase nemo ka kolibi u kojoj je obitavala ona. Srca nam drhtahu od straha i se vratismo doma kada pade noc. Ujutru, kada dodjose zene na izvor u hladu deodara, nadjose otvorena vrata na njenoj kolibi, i njen glas bese otisaom a gde bejase njeno nasmejano lice? Na zemlji je lezao prazan krcag, a kandilo u uglu dogorevalo je. Niko nije znao kuda je ona pobegla pre zore -

a ni stranca ne bese nigde. U mesecu maju sunce je peklo i sneg se istopi, a mi sedesmo kraj izvora i plakasmo. U mislima svojim cudismo se: ''Ima li tamo, kamo otide, izvora, gde bi mogla napuniti svoj krcag u ovom vrelim zednim danima?'' I mi se zapitasmo u strahu: ''Ima li zemlje za ovim humovima gde boravimo?'' Bila je letnja noc; sa juga je duvao lahor, a ja sam sedeo u njenoj napustenoj sobi, gde je zizak stajao jos uvek neupaljen. Kada iznenada isceznuse humovi pred mojim ocima, kao da je neko otklonio zavese. ''Ah, to je ona, sto dolazi. Kako ti je, dete moje? Jesli i srecna? Ali gde ces prenociti pod otvorenim nebom? Avaj, tu nema naseg izvora da utolis zedj svoju''. ''Ovde je isto nebo'', rece ona, ''samo oslobodjeno svih humova koji ga skovahu,- to je isti potok koji je postao nabujala reka, ista zemlja prosirena u ravan''. ''Sve je tu'', uzdahnuh ja, ''samo nema nas''. Ona se tuzno osmehnui rece: ''Vi ste u mom srcu''. ja se probudih i cuh zuborenje reke i sustanje deodara u noci. Pevaceve zrtve U nedeljnom hladu kisnoga jula koracas tihim korkom, nem kao noc, i mimoilazis strazu. Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje za uzurbanu viku glsne kosave; preko uvek budnog plavog neba prevucen je gust veo. U sumama su umakle pesme, a na svakoj kuci vrata su zatvorena. Ti si usamljeni putnik pustim ulicama. O moj jedini prijatelju, namiliji, na kuci je mojoj kapija otvorena ne mimoidji je kao san. Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci na svom ljubavnom putu? Nebo stenje kao neko koji ocajava. Nocas mi ne dolazi san. Neprestano otvaram kapiju i gledam u mrak, prijatelju moj! Ne mogu nista da poznam pred sobom; pitam se, gde je put tvoj? Na kojoj tamnoj obali crne reke, na kojoj dalekoj ivici hucne sume, kroz koji varljivi ponor senke trzis svoj put k meni, moj prijatelju? Svetlost! O, gde je svetlost? Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje! Ovde je zizak, ali, avaj, plamen ne treperi - jeli to sudba tvoja,

srece moje! Bolja bi ti bila smrt. Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje: tvoj gospod bdi, zove te kroz nocnu tamu na sastanak. Nebo pokrivaju oblaci; kisa je beskrajna. ne znam sta se u meni budi, ne poznajem smisao toga. Jedna munja navlaci mi preko oka jos deblju tamu; moje srce pipa i tri put na koji me dozivaju glasovi noci. Svetlost! O, gde je svetlost? Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje! Grmi, huji vetar s piskom krz planinu. Crna je noc, crna kao kamen. Ne daj da casovi prodju u mraku! Uzezi zizak ljubavi svojim zivotom! U prvom osvitu cuh sapat; trebalo je da odjedrimo ti i ja, i niko drugi na svetu nije smeo znati o tom putovanju nasem bez kraja i cilja. Na tom beskrajnom okeanu, pored tvog pazljivog osmeha, pesme su moje nabujale u melodije slobodne kao vali, slobodne od svih stega reci. Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla? Gle, vece se naglo nad obalom, i pri svetlosti koja izdise ptice se morske vracaju gnezdama svojim u letu. Ko zna kada ce se odresiti lanac i kada ce se cun, kao poslednji odsev zalazeceg sunca, izgubiti u noci? O svetlosti, svetlosti moja, koja celivas oci i stisavas srca! Ah, dragane, svetlost igra u sedistu mog zivota; svetlost dotice, dragane, strune ljubavi moje; nebo se otvara, vetar duva pomamno, kikot juri zemljom. Leptiri sire krila u moru svetlosti; kruna svetlostnih vala treperi od ljiljana i jasmina. Dragane, svetlost preliva zlatom oblake i rasipa drago kamenje. Sa lista na list, dragane, skakuce veselje i bezmerna radost. Nebeska reka izasla je iz korita, potop radosti se razlio. San sto pociva na detinjim ocima ko zna od kuda dolazi? Govore da obitava u zavicaju vila, gde u sumskom hladu, koji slabo osvetljuju svici, vise dva nezna carobna pupoljka.

Otud on ide da celiva detinje oci. Osmeh sto u snu prelece preko detinjih usana ko zna gde je rodjen? Govore da jedne jeseni bled zrak mladog meseca pogodio rub nekoga oblaka koji je nestajao - tu, u snu jednog rosnog jutra rodjen u osmeh koji prelece u snu preko detinjih usana. Slatka svezina sto nezno obavija detinje udove - ko zna gde se tako dugo skrivala? Da, jos dok je majka bila nevesta, prozela je u nemoj neznoj tajni ljubavi srce njeno - slatka svezina sto nezno obavija detinje udove. Bol rastanaka to je sto se siri svetom, sto radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu. Bol rastanaka to je sto nemo nocu ukoceno gleda od zvezde do zvezde, i postaje pesma u zuboru lisca sumornog kisnog jula. Bol rastanaka to je sto se preliva, sto se udubljuje u ljubav i zudnju, u patnju i radost ljudkoga doma, sto se uvek topi i tece pesmom kroz moje pesnicko srce. Iz raznih zbirki Zeno, u tvome smehu je muzika izvora moga zivota. To je jos samo dete, gospodaru. Ona trci oko tvoga dvora, zbavalja se, pokusava da i od tebe napravi igracku. Ne pazi na neuredjenu kosu ni na nemarnu odecu koju vuce po prasini. Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoris cvet koji joj dajes ujutru, iz njenih ruku pada u prasinu. Kad se podigne oluja i kad se nebo smraci, ona vise ne spava; ostavljajuci lutke rasturene po tlu, ona se prijubljuje tebi, iz straha. Boji se da te dobro ne sluzi. Ali ti posmatras njenu igru smeseci se. Ti je ne poznajes. Dete koje sedi u prasini tvoja je zena; njene igre ce se smiriti, postace ozbiljnije, pretvorice se u ljubav. Napusteni zizak ceka u drugom danu poljubac plamena koji dovodi noc. Dan je mracan od kise. Besne munje cepaju oblake u dronjke, i suma je kao zatvoreni lav koji ocajno trese grivom. U takav dan, usred razularenih vetrova,

daj mi da se smirim u tvome prisustvu. Jer je zalosno nebo ispunilo senkom moju samocu, i pod njim se tvoj bozanski dodir utiskuje u moje srce. Na ovome svetu zivimo dokle ga volimo.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->