Kert Vonegat

KLANICA-PET
ili

DEJI KRSTAKI RAT

Prevod BRANKO VUIEVI Naslov originala: Kurt Vonnegut Jr. SLAUGHTERHOUSE-FIVE OR THE CHILDRENS CRUSADE Copyright 1973 by Kurt Vonnegut, Jr.

Za Meri O'Her i Gerharda Milera

Kravica mue, Probudi se lue, Ali Isus, boga mali, Nikad da se plaem javi.

JEDAN
Sve se ovo odista dogodilo. Manje-vie. U svakom sluaju, delovi o ratu prilino su istiniti. Jedan momak koga sam poznavao stvarno je streljan u Drezdenu zato Sto je uzeo ajnik koji mu nije pripadao. Drugi momak koga sam poznavao stvarno je pretio da e posle rata unajmiti revolverae da poubijaju njegove line neprijatelje. I tako dalje. Izmenio sam sva imena. Ja sam se stvarno vratio u Drezden 1967, zahvaljujui parama Gugenhajmove zadubine (bog je poiveo). Prilino je liio na Dejton, Ohajo, samo sa vie praznih placeva. Mora biti da tlo sadri tone i tone brana od ljudskih kostiju. Vratio sam se onamo sa jednim starim ratnim drugom, Bernardom V. OHerom, pa smo se sprijateljili sa oferom taksija koji nas je odvezao do klanice gde su nas, kao ratne zarobljenike, zakljuavali preko noi. ofer se zvao Gerhard Miler. Rekao nam je da je neko vreme bio ameriki zarobljenik. Mi smo ga pitali kakav je ivot u komunistikom reimu, a on ree da je isprva bilo grozno, jer su svi morali naporno da rade, a nije bilo krova nad glavom ni hrane ni odee. Ali sada je mnogo bolje. Ima prijatan stani, a njegova ki dobija izvrsno obrazovanje. Njegova majka je spaljena u drezdenskoj ognjenoj oluji. Tako mu je to. Za Boi je poslao OHeru dopisnicu i evo ta je na njoj pisalo: Vama i vaoj porodici, kao i onom vaem prijatelju, elim srean Boi i Novu godinu i nadam se da emo se ponovo sresti u svetu mira i slobode, u taksiju, ako sluaj bude hteo. To mi se veoma dopada: Ako sluaj bude hteo. Bilo bi mi odvratno da vam priam koliko me je ova drljava knjiica stajala novca i nemira i vremena. Kad sam se, pre dvadeset tri godine, vratio kui iz drugog svetskog rata, mislio sam da e mi biti lako da piem o unitenju Drezdena, jer u imati samo da saoptim ono to sam video. A mislio sam, takoe, da e to biti remek-delo, ili da u bar zaraditi grdne pare, poto je tema tako velika. Ali iz mog duha tada nije izalo mnogo rei o Drezdenu ili bar ne dovoljno da se od njih napravi knjiga. Pa ne dolaze mnoge rei ni sad, kad sam postao stari kenjac sa uspomenama, sa syojim pel-mel cigaretama, sa odraslim sinovima. Razmiljam koliko je drezdenski deo mojih seanja bio neupotrebljiv, a koliko je Drezden mamio da se o njemu pie, pa me to podsea na onaj slavni limerik: Bio jednom mladi iz Stambola, Koji se ovako obraao svome udu: Uzeo si mi sve bogatstvo I upropastio zdravlje, A sad nee ni da piki, ti, matora ludo. A priseam se i pesme koja ovako ide:

Zovem se Jon Jonson, Radim u Viskonsinu, Radim tamo u pilani. Ljudi koje sreem ulicom Pitaju: Kako se zoves? A ja velim: Zovem se Jon Jonson, Radim u Viskonsinu . .. I tako dalje u beskonanost. Tokom godina ljudi koje sam susretao esto su pitali na emu radim, a ja sam obino odgovarao da je glavna stvar knjiga o Drezdenu. Jednom sam to rekao Herisonu Staru, filmskom reditelju, a on podie obrve i upita: Da li je to antiratna knjiga? Jeste, rekoh. Valjda. Znate li ta ja kaem ljudima kad ujem da piu antiratne knjige? Ne. ta im to kaete, Herisone Staru? Kaem: Zato umesto toga ne napiete jednu anti-ledniku knjigu?" On je, naravno, time mislio da e uvek biti ratova, da ih je isto toliko lako zaustaviti kao lednike. I ja tako mislim. A ak i kad ratovi ne bi neprestano dolazili, poput lcdnika, i dalje bi ostala obina stara smrt. Kad sam bio neto mlai, dok sam radio na svojoj slavnoj knjizi o Drezdenu, upitao sam jednog starog ratnog druga, koji se zvao Bernard V. OHer, da li mogu da ga posetim. On je bio okruni tuilac u Pensilvaniji. Ja sam bio pisac na Kejp Kodu. U ratu smo bili redovi, peadijski izviai. Nikad nismo oekivali da emo posle rata zaraditi pare, ali nam je obojici sasvim lepo ilo. Poverio sam Belovoj telefonskoj kompaniji da ga pronae. Oni su po tom pitanju divni. Ponekad me u kasne none sate spopadne jedna bolest, u vezi sa alkoholom i telefonom. Napijem se, a enu oteram od sebe dahom koji mirie na iperit i rue. A onda, govorei ozbiljno i elegantno u telefon, traim od telefonistkinja da me poveu sa ovim ili onim prijateljem za koga godinama nisam uo. Na taj nain sam dobio vezu sa OHerom. On je mali, a ja sam visok. U ratu smo bili Pat i Pataon. U ratu smo zajedno pali u zarobljenitvo. Na telefonu sam mu rekao ko sam. Uopte mu nije bilo teko da poveruje. Bio je budan. itao je. Svi ostali u njegovoj kui su spavali. uj, rekoh ja piem tu knjigu o Drezdenu. Treba mi pomo da se setim raznih stvari. Pitam se da li bih mogao da doem da te vidim, pa da pijemo i priamo i da se priseamo. Nije bio oduevljen. Kazao je da ne moe bogzna ega da se seti. Ali, ipak, ree da doem. Mislim da e vrhunac knjige biti pogubljenje jadnog starog Edgara Derbija,

rekoh. Ta ironija je tako ogromna. Ceo jedan grad biva spaljen, a hiljade i hiljade ljudi pobijene. I onda tog amerikog peadinca hapse u ruevinama zato to je uzeo ajnik. Pa mu sude na propisan nain i onda ga strelja vod za streljanje. Aha, ree OHer. Zar ne misli da je to pravo mesto gde treba da doe vrhunac? Ja se u to ne razumem ree on. To je tvoj zanat, a ne moj. Kao maloprodavac vrhunaca i uzbuenja i ocrtavanja likova i divnog dijaloga i napetosti i sukoba, ja sam mnogo puta skicirao drezdensku priu. Najbolji nacrt koji sam ikad napravio, ili bar najlepi, bee na poleini rolne tapeta. Upotrebio sam bojice svoje keri, za svaku glavnu linost drugu boju. Na jednom kraju tapeta bio je poetak prie, a drugi kraj je bio zavretak, a tu je zatim bio srednji deo koji je inio sredinu. A plava linija se spajala sa crvenom, pa sa utom, a uta linija se onda prekidala, jer je linost predstavljena utom linijom umrla. I tako dalje. Unitenje Drezdena prikazano je vertikalnim pojasom narandastih krstia, a sve linije koje su jo bile u ivotu prolazile su kroz nju i izlazile na drugoj strani. Kraj, gde su se prekidale sve linije, bejae jedno repite na obali Elbe, na domaku Halea. Padala je kia. Rat u Evropi je ve nekoliko nedelja bio zavren. Stajali smo u redovima, pod straom ruskih vojnika Englezi, Amerikanci, Holanani, Belgijanci, Francuzi, Kanaani, Junoafrikanci, Novozelanani, Australijanci, hiljade nas koji emo prestati da budemo ratni zarobljenici. A na drugoj strani poljane bile su hiljade Rusa i Poljaka i Jugoslovena i tako dalje, pod straom amerikih vojnika. Tamo, na kii, obavljena je razmena jedan prema jedan. OHer i ja smo se, s mnogo drugih, uspentrali u ameriki kamion. OHer nije imao nikakve suvenire. Skoro svi ostali jesu. Ja sam imao sveanu sablju Luftvafe, jo uvek je imam. Onaj ostrvljeni mali Amerikanac, koga u ovoj knjizi zovem Pol Lazaro, imao je otprilike kilo dijamanata i smaragda i rubina i tako dalje. Skinuo ih je sa mrtvih u podrumima Drezdena. Tako mu je to. Jedan maloumni Englez, koji je negde izgubio sve /.ube, uvao je svoj suvenir u platnenoj torbi. Torba je poivala na mojim risovima. Ovda-onda bi zavirio u torbu i kolutao oima i krivio svoj usukani vrat, pokuavajui da ulovi da li ljudi udno gledaju njegovu torbu. Pa bi drmao lorbom po mojim risovima. Mislio sam da je to drmanje sluajno. Ali nisam bio u pravu. On je nekome morao da pokae ta je u torbi, a bese dokonao da se u mene moe pouzdati. Uhvatio je inoj pogled, namignuo, otvorio torbu. Unutra se nalazio model Ajfelove kule. Obojen u zlatno. U model,je bio ugraen sat. Straobalna stvar ree. Prebacili su nas avionom u logor za oporavak u Francuskoj, gde su nas kljukali okoladnim mlekom i drugom bogatom hranom dok svi nismo bili pokriveni salom kao u bebe. Onda su nas poslali kui i ja sam se oenio zgodnom devojkom koja je, takoe, bila pokrivena salom kao u bebe. I dobili smo bebe.

A one su sad odrasle, a ja sam stari kenjac sa uspomenama i pel-mel cigaretama. Zovem se Jon Jonson, radim u Viskonsinu, radim tamo u pilani. Ponekad, kasno nou, poto moja ena ode u postelju, pokuavam da pozovem telefonom stare prijateljice. Centrala, da li biste mogli da mi date broj gospoe Te i Te. Mislim da ivi Tu i Tu. ao mi je, gospodine. Takav pretplatnik ne postoji u imeniku. Hvala, centrala. Veliko hvala. Onda pustim psa napolje, ili unutra, pa malo priamo. Dajem mu na znanje da ga volim i on meni daje na znanje da me voli. Njemu ne smeta miris na iperit i rue. Ti si na mestu, Beljo, velim psu. Je l zna, Beljo? Ti si na mestu. Ponekad ukljuim radio i sluam neku govornu emisiju iz Bostona ili Njujorka. Kad puno popijem ne podnosim muziku sa ploa. Pre ili kasnije odlazim u postelju, a ena me pita koliko je sati. Ona uvek mora da zna koliko je sati. Katkad ne znam i kaem: Pojma nemam. Ponekad razmiljam o svome kolovanju. Nakon drugog svetskog rata izvesno vreme sam pohaao univerzitet u Cikagu. Studirao sam na odseku za antropologiju. U ono vreme su predavali da meu ljudima ne postoji ama ba nikakva razlika. Moda to jo uvek predaju. Druga stvar kojoj su nas uili bila je da niko nije smean ili rav ili odvratan. Nekoliko dana pre no to e umreti, ree mi otac: Zna, nikad nisi napisao priu u kojoj postoji zlodej. Rekao sam mu da je to jedna od stvari koje sam posle rata nauio u koledu. Dok sam studirao za antropologa, ujedno sam radio kao policijski reporter slavnog Cikakog biroa za gradske vesti, sa platom od dvadeset osam dolara nedeljno. Jednom su me prebacili iz none smene u dnevnu, tako da sam radio esnaest sati bez prekida. Izdravali su nas svi listovi u gradu i agencije i celo to drutvo. A mi smo pokrivali sudove i policijske stanice i vatrogasce i obalsku strau, ak tamo na jezeru Miigen, i sve to. Sa ustanovama koje su nas izdravale bili smo povezani pneumatskim cevima to su ile ispod ulica ikaga. Reporteri su telefonom javljali izvetaje piscima koji su sedeli sa slualicama na uima, a pisci bi kucali izvetaje na matrice. Izvetaji su umnoavani i trpani u aure od mesinga i somota koje su pneumatske cevi potom prodirale. Najokoreliji reporteri i pisd bile su ene to su preuzele poslove mukaraca koji su otili u rat. I svoj prvi izvetaj morao sam da diktiram telefonom jednoj od tih poganih devojaka. Ticao se mladog veterana koji se zaposlio kao liftboj starinskog lifta u jednoj poslovnoj zgradi. Na prvom spratu vrata lifta su bila od ukrasnog izuvijanog eleza. elezni brljan je zmijuljio u otvore i iz njih. Tu je bila gvozdena granica sa dve navorene gugutke. Taj veteran je odluio da odveze lift u podrum, pa je /ntvorio vrata i krenuo nanie, ali mu se burma zakaila za sve one ukrase. Tako je podignut u vazduh, pod lifta se spustio, izmakao mu ispod nogu, a vrh lifta ga je zgnjeio. T;iko mu je to. I tako sam ovo javio, a ena koja je trebalo da otkuca matricu, upita: ta je kazala njegova supruga?

 Jo ne znam rekoh. Tek se dogodilo. Pozovi je i izvuci joj izjavu. ta? Predstavi se kao kapetan Fin iz policije. Kai da ima tunu vest. Saopti joj novost i vidi ta e da kae. Tako sam uinio. Kazala je ono to biste oekivali da kae. Bilo je tu i odoje. I tako dalje. Kad sam se vratio u kancelariju, ona ena-pisac me upita, za svoju linu informaciju, kako je zgnjeeni momak izgledao kad je zgnjeen. Rekoh joj. Da li ti je to smetalo? ree ona. Jela je filovanu okoladu Tri musketara. to bi mi, kog avola, smetalo, Nensi, rekoh. U ratu sam video mnogo gore stvari. ak i tada sam kao pisao knjigu o Drezdenu. U ono vreme to u Americi nije bio slavan vazduni napad. Nije bilo mnogo Amerikanaca koji su znali koliko je bio gori, recimo, od Hiroime. Ni ja to nisam znao. Nije bilo velikog publiciteta. Desilo mi se da na jednom koktelu ispriam o napadu, kako sam ga ja video, o knjizi koju u napisati, jednom profesoru ikakog univerziteta. Bio je lan neeg to se zvalo Komitet za drutvenu misao. A on je meni priao o koncentracionim logorima i o tome kako su Nemci pravili sapun i svee od sala mrtvih Jevreja i tako dalje. Sve to sam mogao da kaem bilo je: Znam, znam. Znam. Drugi svetski rat je, nepobitno, sve nainio veoma okorelim. A ja sam postao propagandist kompanije IMcneral Elektrik u enektediju, drava Njujork, i dobrovoljni vatrogasac u selu Elplos, gde sam kupio svoju prvu kuu. ef mi je bio jedan od najokorelijih momaka koje u ikad upoznati. Za vreme rata je bio potpukovnik vojne propagande u Boltimoru. Dok sam bio u enektediju, stupio je u Holandsku reformistiku crkvu koja je vaistinu veoma okorela crkva. Ponekad bi me podsmeljivo upitao zato nisam bio oficir, kao da sam neto loe uinio. Moja ena i ja izgubili smo svoje salo kao u bebe. Bile su to nae mrave godine. Prijatelji su nam bili silesija mravih veterana i njihovih mravih supruga. Najfiniji veterani u enektediju, smatrao sam, najljubazniji i najzabavniji, koji su najvie mrzeli rat, behu oni koji su se odista borili. Tada sam otpisao Vazduhoplovstvu, molei za pojedinosti o napadu na Drezden, o tome ko je izdao nareenje za napad, koliko je aviona obavilo napad, zato su to uinili, kakvi su poeljni rezultati postignuti i tako dalje. Odgovorio mi je ovek, koji je, poput mene, radio u propagandi. Kazao je da mu je ao, ali da su ti podaci jo uvek strogo poverljivi. Pismo sam glasno proitao svojoj eni, pa rekoh: Poverljivi? Blagi boe od koga ih uvaju? Tada smo bili Federalisti Ujedinjenog sveta. Ne znam ta smo sada. Valjda,

telefondije. Mi puno telefoniramo ili bar ja telefoniram, kasno nou. Nekoliko nedelja poto sam telefonirao svome ratnom drugu, Bernardu V. OHeru, stvarno sam otiao da ga vidim. To mora da je bilo 1964, ili tako neto ve koje je godine bila Svetska izloba u Njujorku. Eheu, fugaces labuntur anni. Zovem se Jon Jonson. Bio jednom mladi iz Stambola. Poveo sam dve male devojice, svoju ker Neni i njenu najbolju drugaricu Elison Miel. Nikada ranije nisu ile van Kejp Koda. Kad smo ugledali reku, morali smo da se zaustavimo, kako bi one mogle da malo stoje pored nje i o njoj razmiljaju. Nikad nisu videle vodu u tako dugakom i uzanom, nezasoljenom obliku. Reka je bila Hadson. U njoj su iveli arani i mi smo ih videli. Bili su golemi kao atomske podmornice. Videli smo i vodopade, potoke to skau sa litica u dolinu Delavera. Bilo je puno stvari zbog kojih je valjalo slili i i gledati a onda je bilo vreme da se poe, uvek vicine da se poe. Male devojice su nosile bele haljine za izlazak i crne cipele za izlazak, tako da nepoznati odmah vide koliko su fine. Vreme je da se poe, devojke, govorio sam. I poli bismo. I sunce je zalo i veerali smo u jednom italijanskom restoranu, a onda sam zakucao na glavni ulaz divne Limene kue Bernarda V. OHera. Nosio sam bocu irskog viskija poput zvona kojim se najavljuje veera. Upoznao sam njegovu prijatnu suprugu Meri, kojoj posveujem ovu knjigu. Posveujem je, takoe, Gerhardu Mileru, drezdenskom oferu taksija. Meri OHer je kolovana bolniarka, to je divna stvar za enu. Meri su se dopale dve devojice koje sam doveo, pomeala ih je sa svojom decom, poslala ih sve na sprat da se igraju i gledaju televiziju. Tek poto su deca otila, uselio sam da se ne sviam Meri, ili da joj se neto ne svia u toj noi. Bila je utiva, ali ledena. Kua vam je prijatna i udobna, rekoh i zaista je bila. Uredila sam je kao mesto gde moete da razgovarate, a da vam niko ne smeta, ree ona. Fino, rekoh, i zamislih dve kone fotelje pored vatre u drvetom obloenoj sobi, gde dva stara vojnika mogu da piju i priaju. Meutim, ona nas je uvela u kuhinju. Postavila je dve stolice s uspravnim naslonima uz kuhinjski sto sa tablom od belog porcelana. Tabla stola je vritala odblesnutom svetlou sijalice od dvesta svea koja je visila nad njim. Meri je pripremila operacionu salu. Na sto je stavila samo jednu au koja je bila meni namenjena. Objasnila je da OHer od rata ne podnosi estoka pia. I tako sedosmo. OHeru je bilo nezgodno, ali nije lileo da mi kae ta to nije u redu. Nisam mogao da smislim ta to u meni moe toliko da razjaruje Meri. Porodian sam ovek. Samo sam se jednom enio. Nisam pijanac. U ratu nisam napravio nikakvu svinjariju njenom muu. Sebi je spremila koka-kolu, dizala je veliku buku, treskajui posluavnik sa

kockama leda u sudoperu od nerajueg elika. Onda je otila u drugi deo kue. Ali nije htela da se skrasi. Ila je po kui, otvarajui i zatvarajui vrata, ak je premetala nametaj da izduva ljutinu. Upitah OHera ta sam to rekao ili uinio da se tako ponaa. Sve je u redu, ree on. Ne brini o tome. To nema nikakve veze s tobom. To je bilo ljubazno s njegove strane. Lagao je. To je imalo sve mogue veze sa mnom. Tako smo pokuali da ne obraamo panju na Meri i da se priseamo rata. Ja sam potegao nekoliko gutljaja ljoke koju sam doneo. Ponekad bismo se smejuckali ili osmehivali kako su se vraale ratne prie, ali nijedan od nas nije mogao da se seti neeg dobrog. OHer se setio jednog momka koji se domogao silnog vina, u Drezdenu, pre no to je bombardovan, te smo morali da ga vozimo kui u kolicima s jednim tokom. To nije bila bog zna kakva tema za knjigu. Ja sam se setio dvojice ruskih vojnika koji su opljakali fabriku satova. Imali su kola sa konjskom zapregom puna satova. Bili su sreni i pijani. Puili su ogromne cigarete savijene od novina. To mu je bilo to to se uspomena tie, a Meri je i dalje dizala buku. Konano je ponovo dola u kuhinju po jo jednu koka-kolu. Izvadila je nov posluavnik ledenih kocki iz friidera, tresnula ga u sudoperu, mada je ve bilo dosta izvaenog leda. Onda se okrenula prema meni, dozvolila mi da vidim koliko je ljuta i da je ljutnja meni namenjena. Govorila je sama sa sobom, tako da je to to je rekla bio samo odlomak mnogo opirnijeg razgovora. Vi ste tada bili puka deica! rekla je. ta? rekoh. U ratu ste bili puka deica kao ona gore! Klimnuh glavom u znak da je to tano. Mi jesmo bili budalasta nevinaca u ratu, na izmaku detinjstva. . Ali vi to neete tako napisati, zar ne. To nije bilo pitanje. To je bila optuba. Ne, ne znam, rekoh. E, ja znam, ree ona. Praviete se da ste bili ljudi, a ne deica, pa e vas u filmovima glumiti Frenk Sinatra i Don Vejn ili neki od onih drugih bajnih, ratljubeih, prljavih matoraca. A rat e izgledati prosto udesno, tako da emo imati jo puno puno ratova. I u njima e ratovati deica kao to su ona gore. Onda sam shvatio. Nju je rat inio toliko ljutom. Nije elela da njena deica, ili iija deica, budu ubijena u ratovima. A mislila je da ratove delimino podstiu knjige i filmovi. I tako sam podigao desnu ruku i obeao: Meri, rekoh ne verujem da e ova moja knjiga ikad biti zavrena. Dosad sam sigurno napisao pet hiljada strana i sve ih bacio. No, ako je ikad zavrim, dajem ti asnu re: u njoj nee biti uloge za Frenka Sinatru ili Dona Vejna. Zna ta, rekoh nazvau je Deji krstaki pohod. Posle toga bila mi je prijatelj.

OHer i ja smo batalili priseanje, otili smo u dnevnu sobu, priali smo o drugim stvarima. Zainteresovali smo se za onaj pravi deji krstaki pohod, pa ga OHer potrai u jednoj laijizi koju je imao, Neobine popularne zablude i ludilo gomila od arlsa Mekeja, LL.D. Prvi put je objavljena u Londonu 1841. Mekej je imao loe miljenje o svim krstakim pohodima. Deji mu se inio tek malice prljavijim od_ deset krstakih pohoda za odrasle. OHer je glasno proitao sledei prekrasan odlomak: Istorija nas, na svojoj ozbiljnoj stranici, izvetava da su krstai bili samo neuki i divlji ljudi, ije su pobude bile pobude iste verske zatucanoti, a njihov put put zaliven krvlju i suzama. Viteki roman, s druge strane,nadugako i nairoko razglaba o njihovoj pobonosti i junatvu i svojim najusplamtelijim i najraskonijim bojama slika njihovu vrlinu i velikodunost, neunitivu ast to su je za sebe izvojtili i velike usluge koje su uinili hrianstvu. A potom je OHer proitao ovo: Pa ta je, dakle, velianstveni plod svih ovih borbi? Evropa je straila milione iz svojih riznica i krv dva miliona svojih itelja; a aica svadljivih vitezova je stotinak godina zadrala u vlasti Palestinu! Mekej nam je kazivao da je deji krstaki pohod zapoeo 1213, kada su dvojica kaluera dola na zamisao da u Nemakoj i Francuskoj sakupe armije dece i prodaju ih kao roblje u severnoj Africi. Dobrovoljno se javilo trideset hiljada dece, mislei da idu u Palestinu. Bila su to, nema sumnje, dokona i naputena deca to vrve po velikim gradovima, odgajena na poroku i smelosti, veli Mekej, i spremna na sve. Papa Inokentije III je, takoe, mislio da deca idu u Palestinu, pa se ushitio. Ova su deca budna dok mi spavamo! rekao je. Veina dece je brodovima odaslana iz Marseja, a otprilike polovina se udavila prilikom brodoloma. Druga polovina je dospela u severnu Afriku, gde su ih prodali. Usled izvesnog nesporazuma, neka deca su se javila na dunost u enovi, gde ih nisu ekali brodovi trgovaca robljem. Tamonji dobri ljudi su ih nahranili i smestili i ljubazno ispitali zatim su im dali malo para i puno saveta i poslali ih natrag kuama. Ziveli dobri ljudi. enove! ree Meri OHer. Te noi sam spavao u jednoj od dejih spavaih soba. OHer mi je na noni stoi stavio jednu knjigu. Bio je to Drezden: Istorija, pozorite i galerija od Meri Endel. Knjiga je objavljena 1908, a uvod je ovako poinjao: Nadamo se da e se ova knjiica pokazati korisnom. Ona pokuava da engleskoj italakoj publici iz ptije perspektive pokae kako je Drezden dobio svoj sadanji izgled, u arhitektonskom pogledu; kako se, blagodarei geniju nekolicine ljudi, muziki razvijao do dananjeg procvata; i da skrene panju na neke trajne umetnike spomenike koji su njegovu Galeriju nainili stecitem onih to trae neprolazne utiske. Zatim sam dalje itao malo istorije:

Tada, 1760, Drezden je preiveo prusku opsadu. Petnaestog jula poela je kanonada. Galerija slika se zapalila. Mnoge slike su bile prenete u Kenigtajn, ali su neke ozbiljno oteene pariima duladi pre svega Franijino Krtenje Isusovo. Povrh toga, velelepni zvonik Krojckirhe, sa kojeg su danonono osmatrani pokreti neprijatelja, stajae u plamenu. Kasnije je podlegao. U snanom kontrastu sa tunom sudbinom Krojckirhe, stajala je Frauenkirhe, a o obline njenog kamenog kubeta pruska ulad su odskakala poput kinih kapi. Fridrih je konano bio prinuen da odustane od opsade, poto je saznao za pad Glaa, kritine take svojih novih osvajanja. Moramo poi u lesku da ne izgubimo sve. Pusto i razaranje u Drezdenu bejahu bezgranini. Kada je Gete, kao mladi student, posetio grad, jo uvek je zatekao tune ruevine: Von der Kuppel der Frauenkirche sah ich diese leidigen Trmmer zwischen die schone stadtische Ordnung hineingesat; da rhmte mir der Kster die Kunst des Baumeisters, welcher Kirche und Kuppel auf einen so unerwnschten Fall schon eingerichtet und bombenfest erbaut hatte. Der gute Sakristan deutete mir alsdann auf Ruinene nach alien Seiten und sagte bedenklich lakonisch: Das hat der Feind gethan! Sledeeg jutra, dve devojice i ja preosmo reku Delaver na mestu gde je preao Dord Vaington. Otili smo na Svetsku izlobu u Njujorku, videli smo kako je izgledala prolost, po Fordovoj automobilskoj kompaniji i Voltu Dizniju, videli smo kakva e biti budunost, po kompaniji Deneral Motors. I ja sebi postavih pitanja o sadanjosti: koliko je iroka, koliko duboka, koliko meni poklonjena zanavek. Posle sam nekoliko godina predavao stvaralako spisateljstvo u slavnoj Knjievnikoj radionici univerziteta u Ajovi. Upao sam u neke savreno bajne nevolje, ponovo isplivao. Predavao sam popodne. Ujutru sam pisao. Niko nije smeo da me uznemirava. Radio sam na svojoj slavnoj knjizi o Drezdenu. Nekako u to vreme jedan fin ovek po imenu Simor Lorens sklopio je sa mnom ugovor za tri knjige, i ja rekoh: U redu, prva e biti moja slavna knjiga o Drezdenu. Simora Lorensa prijatelji zovu Sem. I ja sad kaem Semu: Seme, evo te knjige. Ona je ovako kratka i ispreturana i neskladna, Seme, jer o pokolju nema ta pametno da se kae. Smatra se da su svi mrtvi, da vie nikad ne treba nita da kau ili ele. Oekuje se da posle pokolja sve bude veoma tiho, i uvek jeste. Ako se izuzmu ptice. A ta kau ptice? Sve to ima da se kae o pokolju, stvari kao to su: iju-ijui? Rekao sam svojim sinovima da ni pod kojim uslovima ne smeju uestvovati u pokoljima i da vesti o pokoljima neprijatelja ne smeju da ih ispune zadovoljstvom ili razdraganou.

Takoe sam im kazao da ne rade za preduzea koja prave maine za pokolje i da izraavaju svoj prezir prema ljudima koji misle da su nam takve maine potrebne. Kao to rekoh: sa svojim prijateljem OHerom nedavno sam se vratio u Drezden. Smejali smo se kao ludi u Hamburgu i Zapadnom Berlinu i Istonom Berlinu i Beu i Salcburgu i Helsinkiju; u Lenjingradu takoe. To je za mene bilo vrlo korisno, jer sam video silesiju autentinih pozadina za izmiljene prie koje u kasnije pisati. Jedna od njih e biti Ruski barok, a druga Ljubljenje zabranjeno, zatim Dolarski bar, pa Ako sluaj bude hteo, i tako dalje. I tako dalje. Bio jednom avion Lufthanze koji je trebalo da leti iz Filadelfije preko Bostona za Frankfurt. Trebalo je da se OHer ukrca u Filadelfiji, a ja u Bostonu, i odosmo na daleke pute. Meutim, Boston je pogodilo nevreme, tako da je avion iz Filadelfije leteo pravo za Frankfurt. A ja sam u bostonskoj magli postao nepostojee lice, pa me je Lufthanza stavila u limuzinu zajedno sa drugim nepostojeim licima i poslala nas u motel da provedemo nepostojeu no. Vreme nije htelo da proe. Neko se igrao satovima, i to ne samo elektrinim, ve i satovima na navijanje. Velika skazaljka na mome satu bi jednom mrdnula i prola bi cela godina, a potom bi opet mrdnula. Tu nisam mogao nita da uinim. Kao Zemljanin, morao sam da verujem u sve to kau satovi i kalendari. Bejah poneo dve knjige koje sam nameravao da itam u avionu. Jedna se zvala Rei za vetar od Teodora Retkea i evo ta sam u njoj naao: Budim se u san, i buenje sporo usvajam. Svoju sudbu oseam u onom ega ne mogu da se bojim. Uim idui tamo kuda moram. Moja druga knjiga bila je Selin i njegova vizija od Erike Ostrovski. Selin je bio hrabar francuski vojnik u prvom svetskom ratu sve dok mu nije pukla lobanja. Posle nije mogao da zaspi i imao je umove u glavi. Postao je lekar i danju leio sirotinju, a cele noi pisao groteskne romane. Nikakva umetnost nije mogua bez igre sa smru, pisao je. Istina je smrt, pisao je. Dino sam se borio protiv nje dokle god sam mogao . . . igrao sam s njom, kitio je, vrteo je u valceru . . . ukraavao je vrpcama, drakao je . .. Vreme mu je bilo opsesija. Gospoica Ostrovski me poseti na onu zapanjujuu scenu u Smrti na otplatu gde Selin pokuava da zaustavi jurcanje uline gomile. On vriti na hartiji: Naterajte ih da stanu... ne dajte da se vie uopte kreu. . . Tako, zaledite ih . . . Jednom za svagda . . . Tako da vie ne iezavaju!

U svojoj sobi u motelu prelistavao sam hotelsku bibliju traei prie o velikim pomorima. I kad sunce ogranu po zemlji, Lot doe u Sigor, itao sam. Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dad od sumpora i ognja. I zatre sve one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski. Tako mu je to. U oba ta grada iveli su greni ljudi, kao to dobro znamo. Svetu je bolje bez njih. A Lotovoj eni je, naravno, reeno da ne gleda iza sebe gde su bili svi ti ljudi i njihove kue. Ali ona je pogledala iza sebe, i ja je zbog toga volim, jer je to bilo tako ljudski. I tako je pretvorena u stub soli. Tako mu je to. Ljudi ne treba da se osvru iza sebe. Ja to svakako vie neu initi. Sad sam zavrio svoju ratnu knjigu. Naredna koju napiem bie uivacija. Ova je promaaj, i morala je biti, jer ju je napisao stub soli. Ovako poinje: ujte: Bili Pilgrim se otkaio iz vremena. Zavrava se ovako: iju-iju-i?

DVA
ujte: Bili Pilgrim se otkaio iz vremena. Bili je zaspao kao senilni udovac, a probudio se na dan svog venanja. Proao je kroz jedna vrata u 1955, a izaao na druga u 1941. Vratio se kroz ta vrata da se nae u 1963. Mnogo puta je video svoje roenje i smrt, veli on, i nasumce poseuje sve dogaaje izmeu njih. Veli on. Bili je vremenski spastiar, nema kontrolu nad tim kuda ide, a putovanja nisu obavezno prijatna. Stalno ga dri trema, veli on, jer nikad ne zna koji e deo svoga ivota morati da igra naredni put. Bili se rodio 1922, u Ilijumu, drava Njujork, kao jedine tamonjeg berberina. Bio je dete smena izgleda koje je postalo mladi smenog izgleda visok i slabunjav i uoblien kao boca koka-kole. Maturirao je u Ilijumskoj gimnaziji, po uspehu u gornjoj treini svog razreda, i jedno polugodite je pohaao veernje asove u Ilijumskoj optiarskoj koli pre no to je mobilisan za vojnu slubu u drugom svetskom ratu. Za vreme rata otac mu je poginuo usled nesrenog sluaja u lovu. Tako mu je to. Bili je sluio kao peadinac u Evropi, pa su ga zarobili Nemci. Nakon asnog otpusta iz armije, 1945, Bili se ponovo upisao u Ilijumsku optiarsku kolu. Na poslednjoj godini se verio sa kerkom osnivaa i vlasnika kole, a onda je pretrpeo blag nervni slom. Leen je u bolnici za veterane blizu Lejk Plesida, podvrgli su ga ok-terapiji i otpustili. Oenio se svojom verenicom, zavrio kolu, a tast ga je uveo u posao. Ilijum je izvanredno pogodan grad za optiare, jer se u njemu nalazi Generalna kompanija za livenje i topljenje. Svaki nametenik mora posedovati par zatitnih naoara i mora ih nositi na mestima gde se odvija proizvodnja. GKL & T ima u Ilijumu ezdeset osam hiljada nametenika. To iziskuje more soiva i more okvira. Okviri donose novac. Bili se obogatio. Imao je dvoje dece, Barbaru i Roberta. Kad je dolo vreme, njegova ki Barbara se udala za jednog drugog optiara i Bili mu je sredio posao. Bilijev sin Robert je grdno kuburio u gimnaziji, ali je onda stupio u slavne Zelene beretke. Sredio se, postao je krasan mladi i borio se u Vijetnamu. Poetkom 1968, grupa optiara, meu kojima je bio i Bili, unajmila je avion da ih preveze iz Ilijuma u Montriol, na meunarodni kongres optiara. Avion je udario u vrh planine ugerbu, u Vermontu. Svi su poginuli. Sem Bilija. Tako mu je to. Dok se Bili oporavljao u jednoj bolnici u Vermontu, njegova ena je nesrenim sluajem umrla od trovanja ugljen-monoksidom. Tako mu je to.

Kad je Bili, posle avionske nesree, konano stigao kui u Ilijum, neko vreme je bio miran. Na vrhu lobanje je imao grozan oiljak. Nije nastavio s poslom. Imao je domaicu. Njegova ki je navraala skoro svakodnevno. A onda, bez ikakvog upozorenja, Bili je otiao u Njujork i dospeo na jedan noni non-stop radio-program, posveen prianju. Ispriao je kako se otkaio iz vremena. Rekao je, takoe, da ga je 1967. kidnapovao letei tanjir. Tanjir je doao sa planete Tralfamador, rekao je Bili. Odveli su ga na Tralfamador, gde su ga golog izlagali u zoolokom vrtu, rekao je. Tamo je sparen sa bivom zemljanskom filmskom zvezdom koja se zvala Montana Vajldhek. Nekolicina nesaniara iz Ilijuma ula je Bilija na radiju, a jedan od njih je telefonirao Bilijevoj kerki Barbari. Barbara se uznemirila. Otila je sa muem u Njujork i dovela Bilija kui. Bili je blago ali uporno tvrdio da je sve to je ispriao na radiju istina. Ree da su ga Tralfamadorci kidnapovali uvee, na dan venanja njegove keri. Njegov izostanak nije primeen, rekao je, zato to su ga Tralfamadorci proveli kroz vremensko zakrivljenje, tako da je mogao godinama da boravi na Tralfamadoru, a da ipak samo jednu mikrosekundu bude odsutan sa Zemlje. Jedan mesec je proao bez incidenata, a onda je Bili napisao pismo Ilijumskom Predvodniku novosti koje je list objavio. Pismo je opisivalo stvorove sa Tralfamadora. . U pismu je reeno da su visoki dve stope, zeleni i nalik na vodoinstalaterske usisaljke. Usisaljke su im poivale na tlu, a drke, koje su bile neobino savitljive, obino uperene ka nebu. Na vrhu svake drke nalazila se mala ruka sa zelenim okom na dlanu. Stvorovi su bili prijateljski nastrojeni i kadri da vide u etiri dimenzije. Saaljevali su Zemljane to vide samo tri. Imali su puno udesnih stvari kojima su hteli da naue Zemljane, naroito u vezi sa vremenom. Bili je obeao da e u narednom pismu ispriati u emu se sastoje neke od tih udesnih stvari. Kad je objavljeno prvo pismo, Bili je radio na drugom. Drugo pismo je ovako poinjalo: Najvanija stvar koju sam doznao na Tralfamadoru jeste da kad neko umre nama samo izgleda da je mrtav. On je jo i te kako iv u prolosti, te je vrlo glupavo da ljudi plau na sahrani. Svi trenuci, proli, sadanji i budui, uvek su postojali i uvek e postojati. Tralfamadorci mogu da odjednom gledaju sve trenutke, isto onako kao to mi, na primer, moemo da gledamo venac Stenovitih planina. Mogu da vide da su svi trenuci trajni i mogu da vide svaki trenutak koji ih zanima. Samo je zabluda, to vlada kod nas na Zemlji, da jednom trenutku sledi drugi, poput perli na niti, i da je trenutak, kad jednom proe, proao zauvek. Kada Tralfamadorac vidi le, sve to e pomisliti jeste da je mrtva osoba u loem stanju u tom odreenom trenutku, ali da je i krasna i lepa u puno drugih trenutaka. Sada i ja, kad ujem da je neko mrtav, jednostavno slegnem ramenima i kaem ono to Tralfamadorci vele o mrtvima, to e rei: Tako mu je to. I tako dalje.

Bili je na ovom pismu radio u podrumskoj sobi za rekreaciju, u svojoj praznoj kud. Njegova domaica je imala slobodan dan. U sobi za rekreaciju se nalazila stara pisaa maina. Ala od maine. Teila je koliko akumulatorska baterija. Bili nije ba lako mogao da je odnese vrlo daleko, i zato je pisao u sobi za rekreaciju, a ne negde drugde. Pe na naftu je prestala da radi. Mi je progrizao izolaciju ice to vodi do termostata. Temperatura u kui spala je na deset stepeni, ali Bili to nije primetio. Nije bio toplo obuen. Bio je bos i jo uvek u pidami i mantilu za kupanje, mada je ve kasno popodne. Njegova bosa stopala bila su modra i slonovaasta. Bilijeva dua je, u svakom sluaju, bila uareno ugljevlje. Tako vrelom injae je Bilijevo uverenje da e istinom o vremenu uteiti tolike ljude. Zvonce na ulazu, u gornjem delu kue, zvonilo je i zvonilo. Tamo gore je njegova ki Barbara, htela bi da ue. Sad sama sebi otvara vrata kljuem, prelazi pod nad njegovom glavom, dozivajui: Oe! Tata, gde si? I tako dalje. Bili joj nije odgovorio, te bee skoro u histeriji, oekivala je da nae njegov le. A onda je pogledala poslednje mesto gde se jo moglo pogledati u sobu za rekreaciju. Zato nisi odgovorio kad sam zvala? elela je da zna Barbara, stojei na pragu sobe za rekreaciju. Bee ponela popodnevne novine, one u kojima je Bili opisao svoje prijatelje sa Tralfamadora. Nisam te uo, ree Bili. Orkestracija trenutka je bila sledea: Barbara je imala samo dvadeset jednu godinu, ali je svog oca smatrala senilnim, mada je imao tek etrdeset est godina senilnim usled oteenja mozga prilikom pada aviona. Takoe je mislila da je ona glava porodice, poto je morala da sredi majinu sahranu, poto je Bili ju morala da uzme domaicu, i tako to. Barbara i njen mu su, takoe, morali da se staraju o Bilijevim poslovnim interesima, koji behu znatni, jer Bili, izgleda, vie uopte nije hajao za posao. Tolika odgovornost u tako mladim godinama nainila je od nje ozlojeenu alapau. A Bili je, u meuvremenu, pokuavao da se dri svog dostojanstva, da ubedi Barbaru i sve ostale kako je daleko od toga da bude senilan, da se, naprotiv, posveuje mnogo uzvienijem pozivu no to je puko poslovanje. Sad, nita manje, mislio je, prepisuje korektivna soiva za due Zemljana. Tolike meu tim duama su izgubljene i ojaene, verovao je Bili, jer ne mogu da vide tako dobro kao njegovi mali zeleni prijatelji na Tralfamadoru. Ne lai me, oe, ree Barbara. Ja savreno dobro znam da si uo kad sam zvala. Bila je to prilino zgodna devojka, jedino to je imala noge kao edvardijanski koncertni klavir. Sad je osula na Bilija drvlje i kamenje zbog pisma u novinama. Kazala je da izlae" podsmehu sebe i sve koji su s njim u vezi. Oe, oe, oe, ree Barbara ta emo da radimo s tobom? Zar hoe da nas primora da te smestimo tamo gde je tvoja majka? Bilijeva majka je jo bila iva. Leala je u postelji starakog doma, na rubu Ilijuma, koji se zvao Borik. ta te to u mome pismu toliko razjaruje? hteo je da zna Bili.

 Sve je to naprosto aavo. Nita u njemu nije istina! Sve je istina. Bilijeva ljutnja se nee rasplamsavati naporedo s njenom. On se nikad ni zbog ega nije ljutio. U tom pogledu bio je divan. Uopte ne postoji planeta Tralfamador. Ne moe se videti sa Zemlje, ako si to htela da kae, ree Bili. to se toga tie, ni Zemlja se ne vidi sa Tralfamadora. Obe planete su veoma male. Veoma su udaljene jedna od druge. Gde si samo naao aavo ime kao to je Tralfamador? Tako tu planetu nazivaju stvorovi koji tamo ive. Oh, boe, ree Barbara i okrenu mu lea. Slavila je osujeenje tapui dlanovima. Mogu li da ti postavim jedno prosto pitanje? Razume se. Zato pre avionske nesree nisi pominjao nita od svega ovoga? Nisam smatrao da je sazrelo vreme. I tako dalje. Bili kae da se prvi put otkaio iz vremena 1944, mnogo pre svog puta na Tralfamador. Tralfamadorci nisu imali nikakve veze sa njegovim otkainjanjem. Oni su naprosto bili u stanju da mu prue uvide u ono to se stvarno zbiva. Bili se prvi put otkaio dok je drugi svetski rat bio u toku. Bili je u ratu bio pomonik vojnog svetenika. Svetenikov pomonik je uobiajena smena figura u amerikoj vojsci. Bili tu nije bio izuzetak. Bio je nemoan da nakodi neprijatelju ili pomogne prijateljima. U stvari, prijatelja nije ni imao. Bio je svetenikov lakej, nije oekivao unapreenja ili medalje, nije nosio oruje, a imao je smernu veru u ljubeeg Isusa koju je veina vojnika smatrala trulom. Tokom manevara u Junoj Karolini Bili je svirao himne, koje je znao iz detinjstva, svirao ih je na malom crnom harmonijumu koji je bio nepromoiv. Harmonijum je imao trideset devet dirki i dva registra vox humana i vox celeste. Bili se takoe starao o prenosnom oltaru, sivomaslinastom etvrtastom koferetu s nogama na uvlaenje. Bilo je postavljeno krmeznim pliom, a u tom strasnom pliu gnezdili su se krst od elektrolitikog aluminijuma i biblija. Oltar i harmonijum je napravila jedna kompanija za proizvodnju usisivaa za prainu u Kemdenu, drava Nju Dersi to je na njima pisalo. Jednom, na manevrima, Bili je svirao Mona tvrava Gospod je na, muzika Johana Sebastijana Baha i rei Martina Lutera. Bee nedeljno popodne. Bili i njegov kapelan su na obronku jednog brega u Karolini skupili pastvu od pedesetak vojnika. Onda se pojavio jedan sudija. Svuda su bile sudije, ljudi koji su govorili ko pobeuje ili gubi u teoretskoj bici, ko je iv a ko mrtav. Sudija je doneo kominu vest. Pastvu je teoretski uoio iz vazduha teoretski neprijatelj. Sad su svi teoretski mrtvi. Teoretski leevi su se nasmejali i pojeli obilan podnevni obrok. Godinama kasnije, dok se priseao te zgode, Bilija je poraavalo kakva je to tralfamadorska pustolovina sa smru: istovremeno biti mrtav i jesti.

Pred kraj manevara, Biliju dadoe vanredno odsustvo, jer je njegovog oca, berberina u Ilijumu, drava Njujork, ubio jedan prijatelj dok su lovili jelene. Tako mu je to. Kad se vratio sa odsustva, Bili je zatekao nareenje o prekomandi u Evropu. Bio je potreban tapskoj eti jednog peadijskog puka koji se borio u Luksemburgu, Pomonik pukovskog svetenika je ubijen u akciji. Tako mu je to. Kad se Bili pridruio puku, ovaj Su upravo unitavali Nemci u okviru slavne bitke u Ardenima. Bili ak nije ni sreo svetenika kome je trebalo da pomae, nikad mu nisu izdali elini lem i frontovske cokule. To je bilo u decembru 1944, za vreme poslednje silovite nemake ofanzive u tom ratu. Bili je preiveo, ali je bio oamuena lutalica, duboko iza novih nemakih poloaja. Trojica lutalica, koji nisu bili toliko oamueni, dozvolie Biliju da im se prikrpi. Dvojica su bili izviai, a jedan protivtenkovski tobdija. Kili su bez hrane i mapa. Izbegavajui Nemce, predavali su se sve dubljim seoskim tiinama. Jeli su sneg. Ili su u vrsti. Najpre izviai, prevejani, graciozni, tihi. Oni su imali puke. Potom je iao protivtenkovski tobdija, trapav i tupav, pretei Nemcima automatskim koltom kalibra 45, u jednoj ruci, i rovovskim noem, u drugoj. Na kraju je iao Bili Pilgrim, praznih ruku, sumorno spreman da umre. Bili bejae iva ega visok est stopa i tri palca, prsa i ramena nalik na kutiju kuhinjskih ibica. Nije imao lem, ni injel, ni oruje, ni cokule. Na nogama je imao jevtine, niske civilne cipele koje je kupio za oevu sahranu. Bili je izgubio potpeticu, to je inilo da klimata gore-dole, gore-dole. Od te nevoljne igre, gore-dole, gore-dole, boleli su ga zglobovi u kukovima. Bili je imao na sebi tanku letnju bluzu, koulju i pantalone od grebave vune i dugake gae natopljene znojem. Od njih etvorice jedino je on imao bradu. Bila je to divlja, ekinjasta brada, a neke ekinje su bile sede, mada je Bili imao tek dvadeset jednu godinu. Uz to je i elavio. Od vetra i hladnoe i estokog napora lice mu je postalo krmezno. Uopte nije izgledao kao vojnik. Izgledao je kao prljavi flamingo. A treeg dana lutanja na njih etvoricu je neko pripucao iz daljine ispalio je etiri hica dok su prelazih uzani drum od opeka. Jedan hitac je bio namenjen izviaima. Sledei protivtenkovskom tobdiji koji se zvao Roland Viri. Trei metak je bio za prljavog flaminga koji se zaustavio na samoj sredini druma gde mu je smrtonosna pela prozujala pored uveta. Bili je utivo stajao, pruajui strelcu drugu priliku. Njegovo iskrivljeno poimanje pravila ratovanja bee da strelcu valja pruiti drugu priliku. Sledei hitac je za nekoliko palaca promaio aice Bilijevih kolena i, sudei po zvuku, otiao u beskraj. Roland Viri i izviai su bili bezbedni u jendeku, a Viri zarea na Bilija: Glupane, sklanjaj se sa druma, jebo mater svoju". Poslednje tri rei jo su bile novina u govoru belaca 1944. Toliko su bile svee i zapanjujue za Bilija, koji nikad nije nikog psovao da su uinile svoje. Probudile su ga i uklonile sa druma.

 Opet sam ti spasao ivot, ti, tupavi kopilane, ree Viri Biliju, u jendeku. Ve danima je spasavao ivot Biliju, psujui ga, ritajui ga, amarajui ga, terajui ga da se kree. Bilo je apsolutno neophodno primeniti surovost, jer Bili nije hteo nita da uini kako bi se spasao. Bili je eleo da sve batali. Bio je smrznut, gladan, zbunjen, nesposoban. Sada, treeg dana, jedva je mogao da razlikuje san od budnog stanja; nije, uostalom, uoavao neku bitnu razliku ni izmeu hodanja i mirovanja. eleo je da ga svi ostave na miru. Vi, momci, produite bez mene, stalno je ponavljao. Za Virija je rat bio nov kao i za Bilija. I on je bio zamena. Kao lan posade topa, pomogao je da se u besu opali jedan metak iz protivtenkovskog topa kalibra 57 milimetara. Top je proizveo zvuk cepanja, kao da se povlai cip na licu Svemogueg Gospoda. Top je razneo sneg i rastinje plamenim mlazom dugim trideset stopa. Plamen je na tlu ostavio crnu strelu koja je Nemcima tano pokazivala gde je top skriven. Hitac je promaio. Promaio je tenk tipa tigar. Ovaj je njuei okretao svoju 88 milimetarsku rilicu, ugledao je strelu na zemlji. Opalio je. Pobio je svu posadu topa, sem Virija. Tako mu je to. Roland Viri je imao tek osamnaest godina, bio je pri kraju nesretnog detinjstva, uglavnom provedenog u Pitsburgu, drava Pensilvanija. U Pitsburgu je bio neomiljen. Bio je neomiljen zato to je bio glup i debeo i pakostan, a bez obzira koliko se prao, smrdeo je na slaninu. U Pitsburgu su ga uvek ostavljali ljudi koji nisu eleli da bude s njima. Viriju je zagoravalo ivot to ga ostavljaju. Kad bi ga ostavili, on bi naao nekoga ko je jo manje omiljen i zamlaivao bi se izvesno vreme s tom osobom, pretvarajui se da je prijateljski raspoloen. A onda bi naao neki povod da je prebije na mrtvo. To je bio obrazac. Odnos koji je Viri uspostavljao sa ljudima koje e, na kraju, prebiti, bio je luaki, seksualan, ubilaki. Priao im je o oevoj zbirci puaka i sablji i sprava za muenje i bukagija i tako dalje. Virijev otac, koji je bio vodoinstalater, odista je skupljao takve stvari, a njegova zbirka bee osigurana na etiri hiljade dolara. On nije bio usamljen. Pripadao je velikom klubu iji su lanovi bili ljudi koji skupljaju takve stvari. Virijev otac je jednom poklonio Virijevoj majci panske mengele za prste u ispravnom stanju kao kuhinjski pritiskiva za hartiju. Drugom prilikom poklonio joj je stonu lampu ije je postolje inio stopu visok model slavne Gvozdene device in Nirnberga. Prava Gvozdena i levica bila je srednjovekovna sprava za muenja, neka vrsta kazana koji je spolja imao oblik ene a iznutra bee postavljen iljcima. Prednji deo ene sainjavala su dvoja vrata na arke. Zamisao je bila da se prestupnik smesti unutra i potom zatvore vrata. Na mestu gde su dolazile oi bila su dva naroita iljka. Na dnu je bio odvod za isputanje krvi. Tako mu je to. Viri je ispriao Biliju Pilgrimu o Gvozdenoj devici, o odvodu na njenom dnu i

njegovoj nameni. Priao je Biliju o dum-dum mecima. Priao mu je o oevom krupnokalibarskom pitolju koji staje u dep prsluka, ali je ipak mogao da u oveku napravi rupu kroz koju bi noni soko proleteo ne okrznuvi je krilom". Viri je jednom sa nipodatavanjem ponudio Biliju opkladu da ne zna ak ni ta je slivnik za krv. Bili je nagaao da je to onaj odvod da dnu Gvozdene device, ali se prevario. Slivnik za krv, doznao je Bili, jeste plitak ljeb du otrice sablje ili bajoneta. Viri je priao Biliju o finim muenjima o kojima je itao, ili sluao na radiju, ili ih je video u bioskopu i o drugim finim muenjima koja je sam izumeo. Jedan od tih izuma bilo je zabijanje zubarske builice u uvo. Upitao je Bilija ta misli koji je najgori vid pogubljenja. Bili nije imao nikakvo miljenje. Ispostavilo se da je ispravan odgovor ovo: U pustinji napenali dasu na mravinjak shvata? Gleda uvis, a jaja i oku mu skroz namae medom i odsee mu one kapke tako da mora da zuri u sunce sve dok ne umre. Tako mu je to. Sad, leei u jendeku sa Bilijem i izviaima, poto je na njih pucano, Viri je naterao Bilija da veoma paljivo razgleda njegov rovovski no. To nije bilo dravno oruje. Bio je to poklon od njegovog oca. Imao je otricu dugu deset palaca, trouglastu u preseku. Rukohvat se sastojao od mesinganog boksera, predstavljao je lanac prstenova kroz koje je Viri proturio svoje zatupaste prste. Prstenovi nisu bili obini. Bili su naikani iljcima. Viri je stavio iljke uz Bilijev obraz, bockao je obraz sa divljaki nenim uzdravanjem. Kako bi ti se svidelo da te ovim maznu hm? Hmmmmmmmmm? hteo je da zna. Ne bi mi se svidelo, ree Bili. Je l zna zato je seivo trouglasto? Ne. Pravi ranu koja nee da se zatvori. Oh. Napravi u dasi trouglastu rupu. Ako u dasu zabije obian no on napravi prorez. Tano? Prorez se odmah zatvori. Tano? Tano. Sranje. ta ti zna? Kog vas avola ue u koledu? Ja nisam ba dugo bio u koledu, ree Bili, i to je bilo tano. Imao je samo est meseci koleda, a ni koled nije bio pravi koled. Bio je to veernji teaj Ilijumske optiarske kole. Jak si mi ti student, ree Viri ubitano. Bili slee ramenima. ivot je neto vie od onog to ita u knjigama, ree Viri. Doi e ti na to. Tamo, u jendeku, Bili ni na ovo nita ne odgovori, jer nije eleo da razgovor traje due no to je potrebno. Meutim, osetio je neodreeno iskuenje da kae kako poneto zna o krvi. Uostalom, Bili je gledao muenje i grozovite rane na poetku i kraju skoro svakog dana svog detinjstva. Na zidu njegove spavae sobice u Ilijumu

visilo je jedno krajnje jezivo raspelo. Vojni hirurg bi se divio klinikoj vernosti umetnikovog prikaza svih Hristovih rana rana od koplja, rana od tmja, rupa to su ih nainili gvozdeni iljci. Bilijev Hristos je grozno umro. Pobuivao je saaljenje. Tako mu je to. Bili nije bio katolik, mada je odrastao s uasnim raspelom na zidu. Njegov otac nije bio religiozan. Mati mu je bila zamenica orguljaa u nekoliko crkava u gradu. Kad god je svirala, vodila je sa sobom Bilija, nauila ga je i da pomalo svira. Govorila je da e se pridruiti nekoj crkvi im dokona koja je u pravu. Nikad nije dokonala. Meutim, u njoj se rodila strahovita enja za raspelom. I kupila je jedno, u prodavnici suvenira u Santa Feu, za vreme putovanja na Zapad koje je mala porodica obavila tokom Velike krize. Poput tolikih Amerikanaca, ona je pokuavala da sagradi ivot koji ima smisao od stvari naenih u prodavnicama suvenira. I raspelo se nalo na zidu sobice Bilija Pilgrima. Stiskajui orahove kundake svojih puaka, dvojica izviaa apnue u jendeku da je vreme da se opet krene. Prolo je deset minuta a da niko nije doao da vidi jesu li pogoeni ili nisu, da ih dotue. Ko god da je pucao, oito je bio daleko i sasvim sam. I etvorka je izbauljala iz jendeka ne privukavi na sebe novu paljbu. Otpuzali su u umu kao veliki, nesreni sisari, to su i bili. Onda su se uspravili i poeli da brzo koraaju. uma je bila mrana i stara. Borovi su bili zasaeni u redove i vrste. Nije bilo bunja. Tlo su pokrivala etiri palca netaknutog snega. Amerikanci nisu imali drugi izbor do da ostavljaju tragove po snegu, nedvosmislene poput dijagrama u udbeniku balskog igranja korak, klizanje, stanka korak, klizanje stanka. Zaepi i da nisi pisnuo! upozorio je Roland Viri Bilija Pilgrima dok su izlazili iz jendeka. Viri je izgledao kao Tvidldam ili Tvidldi, sav zgren za boj. Bio je mali i debeo. Posedovao je svaki komad opreme koji mu je ikad izdat, svaki poklon koji je primio od kue: lem, postavu lema, vunenu kapu, al, rukavice, pamunu potkoulju. vunenu potkoulju, vunenu koulju, demper, bluzu, duu bluzu, injel, pamune gae, vunene pantalone, pamune arape, vunene arape, frontovske cokule, gas-masku, uturicu, manjerku, pribor za prvu pomo, rovovski no, ebe, atorsko krilo, kini mantil, bibliju neprobojnu za metke, brouru s naslovom Upoznaj svog neprijatelja", drugu brouru s naslovom Zato se borimo" i jo jednu brouru sa nemakim frazama ispisanim engleskom fonetskom azbukom koja e Viriju omoguiti da na nemakom postavlja pitanja kao to su: Gde vam je tab? i Koliko imate haubica? ili da im kae: Predajte se. Va poloaj je beznadean. I tako dalje. Viri je imao gredicu balze koja je trebalo da slui kao jastue u rovu. Imao je profilaktiki pribor koji je sadravao dva debela prezervativa sa oznakom Samo za spreavanje zaraze! Imao je pitaljku koju nee nikome pokazati dok ga ne unaprede u kaplara. Imao je pornografsku fotografiju ene koja pokuava polni odnos sa etlandskim ponijem.

ena i poni behu postavljeni ispred somotskih draperija opervaenih vunenim lopticama. Sa strane su bili dorski stubovi. Ispred jednog stuba stajala je palma u saksiji. Slika koju je imao Viri predstavljala je kopiju prve pornografske fotografije u istoriji. Re fotografija prvi put je upotrebljena 1839.. godine, a te iste godine Luj .M. Dager otkrio je Francuskoj akademiji da se slika uobliena na posrebrenoj metalnoj ploi, presvuenoj tankim slojem srebrojodida, moe razviti uz prisustvo ivine pare. 1841, samo dve godine kasnije, jedan Dagerov asistent, Anri Lefevr, uhapen je u parku Tiljerije zato to je pokuao da jednom gospodinu proda sliku ene i ponija. I Viri je onde kupio svoju sliku u Tiljerijama. Lefevr je tvrdio da ta slika predstavlja umetniko delo i da je njegova namera bila da oivi grku mitologiju. Kazao je da to dokazuju stubovi i palma u saksiji. Kad su ga upitali koji je mit hteo da prikae, Lefevr je odgovorio da postoje hiljade takvih mitova u kojima je ena smrtno bie a poni bog. Osuen je na est meseci zatvora. U zatvoru je umro od zapaljenja plua. Tako mu je to. Bili i izviai su bili mravci. Roland Viri je imao sala za gorivo. On je bio tutnjava furuna ispod svih svojih slojeva vune i kaia i platna. Imao je toliko energije, da je stalno jurcao tamo-amo izmeu Bilija i izviaa, isporuujui tupave poruke koje niko nije poslao i koje niko nije voleo da prima. Poe, takoe, da uobraava da je on voa, poto je toliko zaposleniji od ostalih. Bio je, u stvari, tako zagrejan i zabundan da nije imao nikakvo oseanje opasnosti. Njegovo vienje spoljanjeg sveta bilo je ogranieno na ono to je mogao da vidi kroz uzan prorez izmeu ruba lema i ala dobijenog od kue, koji je od hrbata nosa nanie skrivao njegovo bepsko lice. Toliko je bio ugodno ututkan da je mogao da zamilja kako je bezbedan, kod kue, poto je preiveo rat, i da svojim roditeljima i sestri pria istinitu ratnu priu dok se istinita ratna pria jo odvijala. Virijeva verzija istinite ratne prie je izgledala ovako: dolo je do silovitog nemakog napada, a Viri i njegovi protivtenkovski drugari su se borili kao lavovi, dok svi, sem Virija, nisu poginuli. Tako mu je to. A onda se Viri udruio sa dvojicom izviaa i namah su postali prisni prijatelji i odluili da sebi orujem prokre put natrag do vlastitih poloaja. Putovae brzo. Neka ih avo odnese ako se predaju. Svi su se, u to ime, rukovali. Sebe su nazvali Tri musketara". Ali onda je taj prokleti student, koji je bio toliko slab da nije ni trebalo da bude u vojsci, upitao moe li i on da poe. ak nije imao puku ili no. ak nije imao lem ili kapu. ak nije mogao da ide uspravno neprestano je klimatao gore-dole, gore-dole, dovodei sve do ludila, odajui njihovu poziciju. Bio je bedan. Tri musketara su gurala i nosila i vukla studenta sve do njihovih poloaja, tako je glasila Virijeva pria. Spasli su mu prokletu kou. U stvarnom ivotu, Viri se vraao ve predenim putem, pokuavajui da utvrdi ta se dogodilo sa Bilijem. Rekao je izviaima da saekaju dok se on vrati po tog studentskog kopilana. Sad prolazi ispod niske grane. Lupila je o vrh njegovog lema,

proizvevi zvuk klonk. Viri to nije uo. Negde je lajao golem pas. Viri ni to nije uo. Njegova ratna pria je stigla do vrlo uzbudljive take. Jedan oficir je estitao Trojici musketara, govorei da e ih predloiti za Bronzane zvezde. Momci, mogu li jo neto da uinim za vas? ree oficir. Da, gospodine, ree jedan od izviaa. Mi bismo voleli da ostanemo zajedno do kraja rata. Ima li naina da uredite da niko nikad ne rastavi Tri musketara? Bili Pilgrim se zaustavio u umi. Naslanjao se na drvo, sklopljenih oiju. Glava mu je bila zabaena a nozdrve rairene. Izgledao je kao pesnik u Partenonu. Bili se tada prvi put otkaio iz vremena- Njegova panja je poela da se veliajno njie celim lukom njegovog ivota, prelazei u smrt koja bejae ljubiasto svetio. Tamo nije bilo nikog, nieg. Postojalo je samo ljubiasto svetio i neko zujanje. A onda se Bili opet odnjihao u ivot, iao. je unatrag dok nije doao u stanje pre roenja, koje bejae. crveno svetio i brbotavi zvuci. I ponovo se unjihao u ivot i zaustavio. Bio je deai koji se sa svojim kosmatim ocem tuira u Ilijumskoj Hrianskoj zajednici mladih ljudi. Oseao je miris hlora iz plivakog bazena s onu stranu vrata, uo je tresak odskone daske. Mali Bili bee prestravljen, jer je njegov otac kazao da e Bili nauiti da pliva po metodi Plivaj ili se udavi. Otac e baciti Bilija u duboki kraj bazena i Bili ima da pliva kao vrag. To je bilo kao pogubljenje. Dok ga je otac nosio iz odaje s tuevima do bazena Bili je obamro. Oi su mu bile zatvorene. Kad je otvorio oi, nalazio se na dnu bazena, a svuda bejae divna muzika. Izgubio je svest, ali se muzika nastavljala. Nejasno je oseao da ga neko spasava. Biliju je to bilo krivo. Odatle je putovao kroz vreme do 1965. godine. Ima etrdeset jednu godinu i nalazi se u poseti svojoj oronuloj majci u Boriku, starakom domu u koji ju je smestio tek pre mesec dana. Bee navukla zapaljenje plua i nije se oekivalo da e preiveti. Meutim, ivela je jo godinama nakon toga. Skoro je izgubila glas, te je Bili, da bi je uo, morao da stavi uvo uz njene papirne usne. Imala je oito da kae neto veoma vano. Kako . . .? poela je i stala. Bila je suvie umorna. Nadala se da nee morati da izgovori ostatak reenice, da e je Bili zavriti umesto nje. Ali Bili nije imao pojma ta je njoj na umu. ta kako, majko? suflirao je. Teko je gutnula, prolila nekoliko suza. Onda je prikupila energiju iz svih delova svog unitenog tela, ak iz prstiju na nogama i rukama. Konano je skupila dovoljno energije da proapue sledeu potpunu reenicu: Kako sam ovoliko ostarila? Bilijeva drevna majka je izdahnula, a zgodna bolniarka izvede Bilija iz sobe. Ba kad je Bili ulazio u hodnik, provezli su le nekog starca pokriven aravom. Taj ovek je u svoje vreme bio slavan maratonac. Tako mu je to. Uzgred reeno, to se dogaalo pre no to je Bili razbio glavu u avionskoj nesrei pre no to je postao onako glasan

po pitanju leteih tanjira i putovanja kroz vreme. Bili je seo u ekaonicu. Jo nije bio udovac. Osetio je neto tvrdo pod jastukom svoje odve tapecirane fotelje. Ieprkao je tu stvar, otkrio da je to knjiga, Pogubljenje redova Slovika od Viljema Bredforda Hjuija. Bio je to istinit opis smrti redova Edija D. Slovika, 3689415, izvedenog pred ameriki vod za streljanje. Slovik je bio jedini ameriki vojnik streljan zbog kukaviluka od graanskog rata naovamo. Tako mu je to. Bili je proitao miljenje sudije vrhovnog vojnog suda, koji je nanovo razmotrio Slovikov sluaj; ovako se zavravalo: On je neposredno osporio autoritet dravne uprave i budua disciplina zavisi od odlunog odgovora na taj izazov. Ukoliko smrtnu presudu treba uopte izricati za dezerterstvo, valja da se izrekne u ovom sluaju, ne kao kaznena mera niti kao odmazda, ve da bi se odrala disciplina na temelju koje jedna armija jedino moe postii uspeh u borbi sa neprijateljem. U toku procesa nije preporuena blagost i ovde se takoe ne preporuuje. Tako mu je to. Bili je trepnuo u 1965, otputovao je kroz vreme u 1958. Nalazio se na banketu u ast jednog tima Male lige iji je lan bio njegov sin Robert. Govorio je trener, koji se nikad nije enio. Sav se zagrcnuo od uzbuenja. Tako mi boga, govorio je smatrao bih au da ovim mladiima donosim vodu. Bili je trepnuo u 1958, otputovao je kroz vreme u 1961. Bio je doek Nove godine i Bili se sramno napio u drutvu u kojem se svako bavio optiarstvom ili bio u braku sa optiarem. Bili obino nije mnogo pio, jer mu je rat upropastio stomak, ali se sad nepobitno naroljao te je, prvi i jedini put, izneveravao svoju suprugu Valensiju. Nekako je ubedio jednu enu da doe u perionicu i onda sedne na plinsku suilicu koja je radila. Ta ena je i sama bila vrlo pijana i pomogla je Biliju da joi skine steznik. O emu si to hteo da razgovaramo? rekla je. U redu je, ree Bili. On je iskreno mislio da je to u redu. Nije mogao da se seti eninog imena. Otkud to da te zovu Bili, a ne Viljem? Iz poslovnih razloga, ree Bili. To je bila istina. Njegov tast, koji je bio vlasnik Ilijumske optiarske kole, koji je Biliju otvorio praksu, bee genije na svome podruju. Kazao je Biliju da podstie ljude da ga zovu Bili jer e im to ime ostati u seanju. Ujedno e initi da on pomalo magino deluje, jer u okolini nije postojao nijedan drugi odrasli Bili. To ime je, takoe, prisiljavalo ljude da ga odmah smatraju prijateljem. Tu negde dolazi jedna strana scena u kojoj su se ljudi gnuali nad Bilijem i onom enom, a onda se Bili naao u svom automobilu, pokuavajui da nae upravlja. Sad je glavno da nae upravlja. Bili je najpre mlatarao rukama poput vetrenjae, u nadi da e ga nai srenim sluajem. Kad to nije upalilo, postao je metodian,

dejstvovao je tako da mu upravlja nije mogao pobei. vrsto se naslonio o leva vrata, pretraio je svaki kvadratni santimetar podruja ispred sebe. Kad nije uspeo da nae upravlja, pomerio se za est palaca i nanovo je traio. Zaudo, na kraju se obreo uz desna vrata a upravlja nije pronaao. Zakljuio je da ga je neko ukrao. Dok je gubio svest od pia to ga je ljutilo. Bio je na zadnjem seditu svojih kola i zato nije mogao da nae upravlja. Sad neko drmusanjem budi Bilija. Bili se jo oseao pijan, jo je bio besan zbog ukradenog upravljaa. Opet se nalazio u drugom svetskom ratu, iza nemakih poloaja. Osoba koja ga drmusa jeste Roland Viri. Viri je zgrabio prednji deo Bilijeve bluze. Udarao je Bilijem o drvo, zatim ga odvoji od drveta, hitnu ga u smeru koji je trebalo da odabere vlastitim pogonom. Bili se zaustavi, odmahnu glavom. Ti produi ree. ta? Vi, momci, produite bez mene. Meni je dobro. . ta je tebi? Ja sam dobro. Isuse, to mrzim da vidim da je neko bolestan ree Viri kroz pet slojeva vlanog ala dobijenog od kue. Bili nikad nije video Virijevo lice. Jednom je pokuao da ga zamisli. Zamislio ga je kao abu krastau u akvarijumu. Viri je etvrt milje ritao i gurao Bilija. Izviai su ekali izmeu obala smrznutog potoka. uli su psa. uli su ljude kako se dozivaju dozivaju se kao lovci koji imaju prilino jasno predstavu o tome gde im je plen. Obale potoka bile su dovoljno visoke da izviaima dozvole da stoje neprimeeni. Bili se smeno steturao niz obalu. Za njim je doao Viri, cangrljajui i zveckajui i cinkajui, sav zajapuren. Evo ga, momci, ree Viri. Ne eli da ivi, -ali e ipak iveti. Kad se iz ovoga izvue, tako mi boga dugovae ivot Trojici musketara. Tako su izviai prvi put uli da Viri u svojim mislima sebe i njih smatra Trojicom musketara. Tamo, u koritu potoka, Bili Pilgrim je mislio da se bezbolno pretvara u paru. Kad bi ga svi ostavili samo na asak, mislio je, nikom vie ne bi pravio neprilike. Pretvorio bi se u paru i uzlebdeo meu kronje. Negde ponovo zalaja golemi pas. Uz pomo straha i odjeka i zimskih tiina, taj pas je imao glas slian velikom bronzanom gongu. Roland Viri, star osamnaest godina, ugura se meu izviae, tekom rukom obavi ramena obojice. Dakle, ta sad da ine Tri musketara?" Bili Pilgrim je imao divnu halucinaciju. Bio je obuven u suve, tople, bele vunene arape, pa se klizao po podu balske dvorane. Hiljade gledalaca su klicale. To nije bilo putovanje kroz vreme. To se nikad nije dogodilo, nikad se nee dogoditi. Bilo je to ludilo mladia koji je umirao u cipelama punim snega. Jedan izvia je oborio glavu, pustio da mu sa usana padne pljuvaka. Drugi uini isto. Prouavali su infinitezimalne uinke pljuvake na sneg i istoriju. Bili su to sitni, graciozni ljudi. Ve puno puta su bili iza nemakih poloaja iveli su kao umske ivotinje, iveli od trenutka do trenutka, u korisnom uasu, mislei bez mozga,

kimenim modinama. Sad su se izvrpoljili ispod Virijevih ruku punih ljubavi. Rekli su Viriju da e biti bolje da on i Bili nau nekog kome e se predati. U svakom sluaju, izviai vie nee ekati na njih dvojicu. I onda ostavie Virija i Bilija u koritu potoka. Bili Pilgrim je nastavio da se kliza, u vunenim arapama izvodio je vetine koje bi veina sveta smatrala nemogunim pravio je obrte, zaustavljao se u mestu i tako dalje. Klicanje se nastavljalo, ali mu se ton promenio kad je halucinaciju zamenilo putovanje kroz vreme. Bili je prestao da se kliza, obreo se na govornici u kineskom restoranu, u Ilijumu, drava Njujork, jednog ranog popodneva u jesen 1957. lanovi Kluba lavova su mu stojei pljeskali. Upravo je izabran za predsednika i sad mora da govori. Prepao se na mrtvo, mislio je da je dolo do jezive greke. Svi ti uspeni, solidni ljudi sad e otkriti da su izabrali smeno siroe. ue njegov piskav glas, glas koji je imao u ratu. Progutao je pljuvaku, znao je da je sve ime raspolae kao rezonatorom mala pitaljka izdeljana od vrbovog pruta. Jo gore nije imao ta da kae. Gomila se utiala. Svi su bili ruiasti i ozareni. Bili je otvorio usta i iz njih je izaao dubok, zvuan ton. Njegov glas je bio divotan instrument. Priao je viceve koji su obarali sluaoce. Postao je ozbiljan, opet je priao viceve, a zavrio je notom smernosti. Objanjenje uda bee sledee: Bili je zavrio teaj javnog besednitva. A onda se ponovo naao u koritu zaleenog potoka. Roland Viri se upravo spremao da ubije boga u njemu. Virija je ispunjavao tragini gnev. Opet je ostavljen. Nabio je pitolj u futrolu. Ubacio je no u nonicu. Njegovo trouglasto seivo i slivnike za krv du sve tri strane. A onda je silno prodrmusao Bilija, zaegrtao njegovim skeletom, tresnuo ga o obalu. Viri je lajao i skamukao kroz slojeve svog ala dobijenog od kue. Nerazumljivo je govorio o rtvama koje je podneo za Bilija. Nairoko je razglabao o pobonosti i junatvu Trojice musketara, slikao je najusplamtelijim i najraskonijim bojama njihovu vrlinu i velikodunost, neunitivu ast to su je izvojtili za sebe i velike usluge koje su uinili hrianstvu. Iskljuivo je Bilijeva krivica to ova borbena organizacija vie ne postoji, smatrao je Viri, i Bili e to da plati. Viri je odalamio Bilija po vilici, udarcem je oborio Bilija sa obale na snegom pokriveni led potoka. Bili je pao etvoronoke na led, a Viri ga je ritao u rebra, prevrnuo na bok. Bili je pokuao da se sklupa u loptu. Ti ne bi trebalo ni da bude u vojsci, ree Viri. Bili je nevoljno proizvodio grevite zvukove koji su jako liili na smeh. Tebi je to smeno, a? pitao je Viri. Zaao je Biliju za lea. Bilijeva bluza i koulja i potkoulja su se od tue podigle do ramena, tako da su mu lea bila gola. Tamo, na nekoliko palaca od vrhova Virijeyih frontovskih cokula nalazili su se bedni dugmii Bilijeve kime. Viri je zamahnuo desnom nogom, naciljao je udarac u kimu, u cev u kojoj su se

nalazile tako brojne vane Bilijeve ice. Viri se spremao da tu cev slomije. Meutim, u tom trenutku Viri primeti da ima publiku. Petorica nemakih vojnika i policijski pas na kaiu gledali su odozgo u korito potoka. Plave oi vojnika ispunjavala je civilistika radoznalost zato jedan Amerikanac pokuava da ubije drugog tako daleko od domovine i zato se rtva smeje.

TRI
Nemci i pas su izvodili jednu vojnu operaciju koja nosi zabavno samoobjanjavajue ime, jedan ljudski poduhvat koji se retko podrobno opisuje, iji sam naziv, kad se o njemu izvetava kao o vesti ili istoriji, mnogim ljubiteljima rata priinjava neku vrstu postkoitalnog uivanja. To je, u mati ljubitelja ratovanja, boanstveno bezbrina ljubavna igra to sledi orgazmu pobede. Zove se ienje". Onaj pas to je tako jarosno zvuao u zimskim prostranstvima bee enka nemakog ovara. Drhtala je. Rep je podvila meu noge. Tog jutra je pozajmljena od jednog seljaka. Nikad ranije nije bila u ratu. Nije imala pojma kakva se to igra igra. Zvala se Princeza. Dvojica Nemaca su bili nedorasli deaci. Dvojica su bili klimavi starci balavi, bezubi poput arana. Bila je to poslednja odbrana, fragmentarno naoruana i obuena otpacima skinutim sa pravih vojnika koji su nedavno poginuli. Tako mu je to. Bili su to seljaci iz okoline, odmah s onu stranu nemake granice. Njihov komandir je bio sredoveni kaplar crvenih oiju, mrav, ilav kao suva govedina, sit rata. etiri puta je ranjavan pa krpljen i upuivan natrag u rat. On je bio odlian vojnik koji se spremao da batali stvar, da nae nekog kome bi se predao. Njegove krive noge behu ugurane u zlatne konjike izme koje je skinuo sa mrtvog maarskog pukovnika na ruskom frontu. Tako mu je to. Te izme su bile skoro sve to je posedovao na ovom svetu. One su mu bile dom. Jedna anegdota: jedanput je neki regrut posmatrao kaplara kako strue i mae te zlatne izme, a ovaj je podigao jednu izmu prema regrutu i rekao: Ako se dovoljno duboko zagleda, videe Adama i Evu. Bili Pilgrim nije uo tu anegdotu. Ali, leei tamo na crnom ledu, Bili je buljio u patinu kaplarevih izama, ugledao je Adama i Evu u zlaanim dubinama. Bili su goli. Bili su tako nevini, tako ranjivi, tako eljni da se pristojno ponaaju. Bili Pilgrim ih je voleo. Pored zlatnih izama nalazio se par stopala zavijenih u krpe. Bila su izukrtana platnenim trakama, potkovana preklopnim drvenim onom. Bili pogleda uvis ka licu koje je ilo uz drvenjake. Bilo je to lice plavokosog anela, petnaestogodinjeg deaka. Deak je bio lep kao Eva. Divni deak, rajski androgin, pomogao je Biliju da se osovi na noge. A drugi su pristupili da sprae sneg sa Bilija i onda su ga pretresli, traei oruje. Nije imao nikakvo oruje. Najopasnija stvar koju su kod njega nali bee dva palca dug patrljak olovke. Iz daljine dopree tri nezlobiva bum. Poticali su od nemakih puaka. Upravo su ubijena dva izviaa, koji su ostavili Bilija i Virija. Leali su u zasedi, postavljenoj

Nemcima. Otkrili su ih i ustrelili s lea. Sada su umirali na snegu, nita ne oseajui, bojei sneg bojom soka od malina. Tako mu je to. I tako je Roland Viri bio poslednji od Trojice musketara. A Virija, kome su se oi iskolaile od straha, upravo su razoruavali. Kaplar je dao Virijev pitolj lepom deaku. Iuavao se Virijevom okrutnom rovovskom nou, ree na nemakom da bi Viri, nema sumnje, voleo da upotrebi no na njemu, kaplaru, da mu dere lice iljatim bokserom, da mu zabije seivo u trbuh ili grlo. Kaplar nije govorio engleski, a Bili i Viri nisu razumeli nemaki. Lepe su ti igrake, ree kaplar Viriju i prui no jednom starcu. Zar nije zgodan? Hmmmm? Grubo je cimnuo Virijev injel i bluzu. Mesingana dugmad su letela kao kokice. Kaplar posee u Virijeva zjapea nedra, kao da je hteo da iupa njegovo ustutnjalo srce, ali je umesto toga izvadio Virijevu bibliju neprobojnu za metke. Neprobojna biblija jeste biblija dovoljno mala da stane u dep na vojnikovim grudima, iznad srca. Obloena je elikom. U Virijevom bonom depu kaplar je naao pornografsku sliku ene i ponija. Ala je to srean poni, a? ree. Hmmmm? Hmmmmh? Zar ne eli da si na njegovom mestu? Pruio je sliku drugom starcu. Ratni plen! Tvoja je, samo tvoja, ti, srekoviu! Zatim je naterao Virija de sedne u sneg i skine svoje frontovske cokule koje je dao lepom deaku. Viriju dade deakove drvenjake. Tako su sad i Viri i Bili bez estite vojne obue a morali su da peae milje i milje, pri emu su Virijevi drvenjai kloparali a Bili je klimatao gore-dole, gore-dole, s vremena na vreme naleui na Virija. Izvini, rekao bi Bili, ili: Molim te, oprosti. Najzad su ih doveli do kamene kuice na ravanju puta. To je bilo sabiralite ratnih zarobljenika. Bili i Viri su uvedeni unutra gde bee toplo i zadimljeno. U ognjitu je itala i pucketala vatra. Gorivo je bio nametaj. Tu se nalazilo dvadesetak Amerikanaca koji su sedeli na podu, leima uza zid, zurei u plamenove razmiljajui o svemu onome o emu je imalo da se razmilja, to jest, ni o emu. Niko nije govorio. Niko nije imao fine ratne prie. Bili i Viri su nali sebi mesto i Bili je zaspao sa glavom na ramenu jednog kapetana koji se nije bunio. Kapetan je bio vojni svetenik. Bio je rabin. Metak mu je proao kroz aku. Bili je putovao kroz vreme, otvorio je oi, obreo se zurei u staklene oi mehanike sove od zelenog ada. Sova je visila naglavce sa ipke od nerajueg elika. Ta sova bee Bilijev optometar, u njegovoj ordinaciji u Ilijumu. Optometar je instrument za merenje refraktivnih odstupanja u oku kako bi se mogla prepisati korektivna soiva. Bili je zaspao usred pregleda pacijentkinje koja je sedela na stolici s druge strane sove. I ranije mu se deavalo da zaspi na poslu. To je isprva bilo smeno. Bili je sad poeo da brine zbog toga, zbog svog uma uopte. Pokuao je da se seti koliko je star, nije uspeo. Pokuao je da se seti koja je godina. Ni toga nije mogao da se seti. Doktore, ree pacijentkinja bojaljivo.

 Hm? ree on. Tako ste tihi? Izvinite. Priali ste a onda ste odjednom tako uutali. Aha. Da li vidite neto strano? Strano? Neku bolest u mojim oima? Ne, ne, ree Bili, elei da opet zadrema. Vae oi su u odlinom stanju. Samo su vam potrebne naoare za itanje. Ree joj da prede hodnik da vidi irok izbor okvira. Kad je otila, Bili je otvorio zavese, ali nije nita vie znao o tome ta je napolju. Pogled mu je jo preila roletna, koju je egrtavo podigao. Unutra nahrupi jako sunevo svetlo. Napolju su bile hiljade parkiranih automobila, svetlucajui na povrini ogromnog jezera asfalta. Bilijeva ordinacija je inila deo prigradskog trinog centra. Pod samim prozorom nalazio se Bilijev kadilak Eldorado Coupe de Ville. Proitao je nalepnice na zadnjem braniku. Posetite bezdan Ozebl", glasila je jedna. Podravajte svoju policiju", glasila je druga. Bila je tu i trea. Glasila je: Erla Vorena na sud!" Nalepnice o policiji i Erlu Vorenu behu poklon Bilijevog tasta, lana drutva Don Ber. Datum na registarskoj tablici bio je 1967, to bi znailo da Bili Pilgrim ima etrdeset etiri godine. Postavio je sebi sledee pitanje: Kuda su otile sve te godine?" Bili je skrenuo panju na svoj pisai sto. Tamo je leao otvoren primerak Optiarskog pregleda. Bee otvoren na uvodniku koji Bili sad ita, ovla miui usnama: Ono to se u Evropi dogodi 1968, odredivae sudbinu evropskih optiara bar narednih pedeset godina! itao je Bili. Sa ovim upozorenjem, an Tririjar, sekretar Nacionalnog sindikata belgijskih optiara zalae se za hitno formiranje Evropskog optiarskog drutva Alternative e biti, veli on, ili sticanje profesionalnog statusa, ili, do 1971, svoenje na ulogu prodavca naoara. Bili je svesrdno pokuavao da se zbog ovoga zabrine. Zaorila se sirena, smrtno ga preplaila. Oekivao je da svakog asa izbije trei svetski rat. Sirena je naprosto objavljivala podne. Bila je smetena u kupoli vatrogasnog doma preko puta Bilijeve ordinacije. Bili je sklopio oi. Kad ih je otvorio, opet je bio u drugom svetskom ratu. Glava mu je poivala na ramenu ranjenog rabina. Jedan Nemac ritao mu je noge, nareujui da se probudi, vreme je da se ide dalje. Amerikanci, meu kojima i Bili, formirali su stroj luda na drumu ispred kue. Bio je prisutan i fotograf, nemaki ratni dopisnik sa lajkom. Snimio je noge Bilija i Rolanda Virija. Slika je dva dana kasnije objavljena u svim listovima kao

ohrabrujui dokaz koliko je amerika vojska, uprkos svome izvikanom bogatstvu, esto bedno opremljena. Meutim, fotograf je hteo neto ivlje, sliku stvarnog zarobljavanja. Onda su straari za njega inscenirali zarobljavanje. Bacili su Bilija u bunje. Kad je Bili izaao iz bunja, lica ovenanog aknutom dobrom voljom, pretili su mu svojim automatskim pitoljima kao da ga upravo zarobljavaju. Dok je izlazio iz bunja, Bilijev osmeh bee udan bar koliko Mona Lizin, jer je istovremeno iao peke u Nemakoj, 1944, i vozio svoj kadilak u 1967. Nemaka je ostala pozadi, a 1967. postade sjajna i jasna, bez smetnji iz nekog drugog vremena. Bili je iao na ruak Kluba lavova. Bio je vreo avgust, meutim, Bilijeva kola su imala hlaenje. Semafor ga zaustavi usred Ilijumskog crnakog geta. Ljudi koji su tu iveli toliko su mrzeli geto da su mesec dana ranije spalili poprilian deo. To je bilo sve to su posedovali i to su razorili. Bilija je okolina podseala na neke gradove koje je video u ratu. Ivinjaci i plonici su na mnogim mestima bili zdruzgani, pokazujui gde su proli tenkovi i guseniari Nacionalne garde. Brat po krvi, ree jedna poruka ispisana ruiastom bojom na bonoj strani razvaljene bakalnice. Neko kucnu o prozor Bilijevih kola. Napolju je stajao Crnac. Hteo je o neemu da razgovara. Svetio se promenilo. Bili je uinio najjednostavniju stvar. Vozio je dalje. Bili je vozio kroz poprite jos veeg razaranja. Izgledalo je kao Drezden posle bombardovanja zapaljivim bombama kao povrina Meseca. Kua u kojoj je Bili roen nalazila se nekada negde u tome to je sad tako prazno. Ovo je rekonstrukcija grada. Tu e se uskoro uzdii novi Ilijumski Upravni centar i Umetniki paviljon i Jezero mira i visoke stambene zgrade. Bili nije imao nita protiv. Govornik u Klubu lavova bio je major mornarike peadije. Rekao je da Amerikanci nemaju drugi izbor do da nastave borbu u Vijetnamu dok ne postignu pobedu ili dok komunisti ne shvate da ne mogu nametati svoj nain ivota slabim zemljama. Major je tamo sluio u dva navrata. Priao je o mnogim uasnim i mnogim udesnim stvarima koje je video. Bio je pristalica pojaavanja bombardovanja koje e Severni Vijetnam, ukoliko bude odbijao da se urazumi, vratiti u kameno doba. Bili ne bee pobuen da protestuje zbog bombardovanja Severnog Vijetnama, nije se stresao zbog jezivih stvari koje, kako je sam video, bombardovanje ini. On je naprosto ruao sa Klubom lavova, iji je nekadanji predsednik bio. Na zidu svoje ordinacije Bili je drao uramljenu molitvu koja je izraavala njegovu metodu nastavljanja ivota, mada ivotom nije bio oduevljen. Mnogi pacijenti koji su videli molitvu na Bilijevom zidu rekli su da je i njima pomogla da nastave sa ivotom. Ovako je glasila:

BOE, PODAJ MI SMIRENOSTI DA PRIHVATIM STVARI KOJE NE MOGU DA IZMENIM, HRABROSTI DA IZMENIM STVARI KOJE MOGU I MUDROSTI DA UVEK UMEM DA IH RAZLIKUJEM. Meu stvari koje Bili Pilgrim nije mogao da izmeni spadale su prolost, sadanjost i budunost. Sad ga predstavljaju majoru mornarike peadije. Osoba koja je obavljala predstavljanje upravo pria majoru da je Bili veteran i da ima sina koji je narednik Zelenih beretki u Vijetnamu. Major ree Biliju da Zelene beretke obavljaju sjajan posao i da treba da se ponosi svojim sinom. I ponosim se. I te kako ree Bili Pilgrim. Otiao je kui da prilegne posle ruka. Lekar mu je naloio da svakog dana prilegne. Lekar se nadao da e to ublaiti Bilijevu boljku: svaki as, bez ikakvog uoljivog razloga, Bili Pilgrim bi utvrdio da plae. Bilija niko nikad nije uhvatio na delu. To zna jedino lekar. Bilijevo plakanje je bilo neobino tiho i ne osobito vlano. Bili je u Ilijumu posedovao divnu kuu u dordijanskom stilu. Bio je bogat kao Krez, to nikad nije oekivao da e biti, ni za milion godina. Za njega su radila petorica optiara, na trgu trinog centra, i zaraivala mu preko ezdeset hiljada dolara godinje. Povrh toga, poseduje petinu novog restorana na autoputu 54 i polovinu udela u tri kioska za prodaju Slaano-sleenog. Slaano-sleeno je neka vrsta smrznutog skorupa. Prua sva uivanja koja moe da prui sladoled, ali bez tvrdoe i emerne mrzlosti sladoleda. Bilijeva kua je prazna, njegova ki Barbara je pred udajom, te su ona i njegova ena otile u grad da izaberu are za kristal i srebreninu. To je govorila poruka ostavljena na kuhinjskom stolu. Nije bilo posluge. Ljude vie naprosto ne zanima da se posvete slubi u domainstvu. Nije bilo ni psa. Svojevremeno je tu bio pas po imenu arov, ali je uginuo. Tako mu je to. Bili je mnogo voleo arova i arov je voleo Bilija. Bili je krenuo uz tepihom pokriveno stepenite pa u svoju i eninu spavau sobu. Zidovi sobe su bili oblepljeni cvetnim tapetima. Tu je bio brani krevet sa asovnikom-radiom na nonom stoiu. Na stoiu su se takoe nalazili prekidai za

elektrino ebe i sklopka za ukljuivanje blagog vibratora koji je bio prirafljen za opruge madraca. Fabriki naziv vibratora bio je arobni prsti. Vibrator je takoe doktorova ideja. Bili je skinuo svoje trifokalne naoare i sako i manu i cipele, pa je potom spustio roletne, a onda zavese, i legao preko posteljnog prekrivaa. Ali san nije dolazio. Umesto njega dole su suze. Prokapavale su. Bili je ukljuio arobne prste, pa je ljuljukan dok je plakao. Zazvonilo je zvonce na ulazu. Bili je siao sa postelje i kroz prozor pogledao stepenik pred ulaznim vratima da vidi da li je neko vaan doao u posetu. Tamo dole stajao je obogaljen ovek, trzav u prostoru koliko je to Bili Pilgrim u vremenu. Grevi su prisiljavali tog oveka da sve vreme lepetavo igra, prisiljavali su ga da menja i izraz, kao da pokuava da oponaa razne slavne filmske zvezde. Drugi bogalj je zvonio na ulazu prekoputa. Bio je na takama. Imao je samo jednu nogu. Bee tako ukljeten takama da su mu ramena skrivala ui. Bili je znao ta bogalji kuvaju: skupljaju pretplatu na asopise koji nikad nee stii. Ljudi se na njih pretplauju, jer su akviziteri tako jadni. Pre dve nedelje Bili je uo za ovu muku od predavaa u Klubu lavova jednog oveka iz Ureda za bolje poslovanje. ovek je rekao da svako ko u susedstvu primeti bogalje koji skupljaju pretplatu treba da pozove policiju. Bili je pogledao niz ulicu, ugledao je novi bjuik Rivijera", parkiran otprilike pola bloka dalje. U njemu je sedeo neki ovek i Bili je tano pretpostavio da je on unajmio bogalje da ovo rade. Bili je nastavio da plae, posmatrajui bogalje i njihovog gazdu. Zvonce nad njegovim vratima pakleno je cangrljalo. Sklopio je oi i opet ih otvorio. Jo je plakao, ali se ponovo nalazio u Luksemburgu. Marirao je s puno drugih zarobljenika. To mu zimski vetar nateruje suze na oi. Otkako su Bilija, zarad fotografije, bacili u bunje, on je naprestano video vatre svetog Elma, svojevrsno elektronsko zraenje, oko glave svojih drugova i porobljivaa. Bile su i u kronjama i na krovovima Luksemburga. Bile su prekrasne. Bili je iao drei ruke na glavi, a svi ostali Amerikanci takoe. Bili je klimatao gore-dole, gore-dole. Sad je sluajno naleteo na Rolanda Virija. Oprosti, molim te, ree Bili. Virijeve oi su takoe bile suzne. Viri je plakao zbog uasnih bolova u stopalima. Drvenjai na preklop su pretvarali njegova stopala u krvavu kau. Na svakom raskru Bilijevoj grupi su se pridruivali novi Amerikanci sa rukama na glavama uokvirenim oreolima. Bili je za sve imao osmeh. Kretali su se kao voda, sve vreme nizbrdo, i najzad su dotekli do glavnog druma u dnu doline. Dolinom je tekla Misisipi ponienih Amerikanaca. Desetine hiljada Amerikanaca kuljale su na istok, sa rukama na glavama. Uzdisali su i stenjali. Bili i njegova grupa se ulie u reku ponienja, a kasno popodnevno sunce se pomoli iza oblaka. Amerikanci nisu imali ceo drum za sebe. Strana puta to vodi na

zapad kljuala je i tutnjala vozilima koja su urno prebacivala nemake rezerve na front. Rezerve su inili estoki, suncem opaljeni, ekinjavi ljudi. Imali su zube nalik klavirskim dirkama. Bili su okieni redenicima za mitraljeze, puili su cigare i cugali pie. Otkidali su vuje zalogaje kobasica, tapkali ronate dlanove drkama runih bombi. Jedan vojnik u crnom je na vrhu tenka sebi priredio slavlje pijanog heroja. Pljuvao je po Amerikancima. Pljuvaka je pogodila rame Rolanda Virija, dala je Viriju fourragere od slina i krvavice i duvanskog soka i napsa. Biliju ovo popodne bejae resko uzbudljivo.. Bilo je toliko stvari da se vidi zupaste betonske prepreke, maine za ubijanje, leevi ije su bose noge bile modre i slonovaaste. Tako mu je to. Klimatajui gore-dole, gore-dole, Bili je s puno ljubavi piljio u seljaku kuu svetloljubiaste boje, pokropljenu mitraljeskim mecima. Na njenim nakrivljenim vratima stajao je nemaki pukovnik. S njim bee njegova nenaminkana kurva. Bili je naleteo na Virijevo rame, a Viri uzviknu jecajui: Idi pravo! Idi pravo! Sad su se uspinjali blagom uzbrdicom. Kad su stigli na vrh vie nisu bili u Luksemburgu. Bili su u Nemakoj. Na granici je bila postavljena filmska kamera da zabelei basnoslovnu pobedu. Dok su Bili i Viri prolazili, na kameru su se naslanjala dva civila u bundama od medvede koe. Satima pre toga potroili su filmsku traku. Jedan od njih je za trenutak izdvojio Bilijevo lice, a potom je opet preneo fokus na beskonanost. U beskonanosti je bila majuna perjanica dima. Tamo je bila bitka. Tamo su umirali ljudi. Tako mu je to. A sunce je zalo i Bili se obre, klimatajui u mestu, na tovarnoj . stanici. ekali su redovi i redovi stonih vagona. Dovezli su rezerve za front. Sad e prevesti zarobljenike u unutranjost Nemake. Mlazevi depnih lampi luaki su igrali. Nemci su razvrstali zarobljenike prema inu. Stavili su narednike s narednicima, majore sa majorima i tako dalje. Nedaleko od Bilija zaustavljen je vod pukovnika. Jedan od njih je imao teko zapaljenje plua. Imao je visoku temperaturu i vrtoglavicu. Dok su se ine ugibale i dizale oko pukovnika, on je pokuavao da ostane uspravan zurei Biliju u oi. Pukovnik je kaljao i kaljao, a onda ree Biliju: Jesi li ti jedan od mojih momaka? Bio je to ovek koji je izgubio ceo puk, oko etiri hiljade i pet stotina ljudi mnogi od njih su, zapravo, bih deca. Bili nije odgovorio. Pitanje je bilo besmisleno.. Iz koje si jedinice? ree pukovnik. Kaljao je i kaljao. Kad god bi udahnuo, plua su mu utala kao masne papirne kese. Bili nije mogao da se seti iz koje je jedinice. Jesi li iz etrsto pedeset prvog? ega etrsto pedeset prvog? ree Bili.

Nastade tiina. Peadijskog puka ree napokon pukovnik. Oh, ree Bili Pilgrim. Nasta novo dugo utanje, pukovnik je umirao i umirao, davei se na mestu gde je stajao. A onda raspekmeeno povika: To sam ja, momci! To je Divlji Bob! Uvek je eleo da ga njegovo ljudstvo tako zove: Divlji Bob. Niko od ljudi koji su ga mogli uti nije bio iz njegovog puka. Sem Rolanda Virija, a Viri nije sluao. Sve o emu je Viri mogao da misli bee bol u stopalima. Meutim, pukovnik je zamiljao da se poslednji put obraa svome ljubljenom ljudstvu, pa im ree da nemaju ega da se stide, da je celo bojite posejano mrtvim Nemcima koji svim srcem ele da nikad nisu uli za etrsto pedeset prvi. Rekao je da e posle rata odrati pukovski sastanak u svome rodnom gradu koji bee Kodi, drava Vajoming. Ispei e na ranju itave volove. Sve je to rekao zurei Biliju u oi. Zbog njega je unutranjost lobanje jadnog Bilija odzvanjala blezgarijama. Neka je Bog s vama, momci ree, a to je odzvanjalo i odzvanjalo. A onda ree: Ako nekad naiete u Kodi, drava Vajoming, samo upitajte za Divljeg Boba! Ja sam bio tamo. Moj stari ratni drug Bernard V. O Her, takoe. Bilija Pilgrima su sa puno drugih redova strpali u stoni vagon. On i Roland Viri su razdvojeni. Virija su strpali u drugi vagon istog voza. U uglovima vagona, pod strehama, bili su uzani otvori za vetrenje. Bili je stajao kraj jednog, i kako ga je gomila pritiskivala donekle se uzverao uz dijagonalni potporanj da napravi vie mesta. To je njegove oi dovelo u visinu otvora za vetrenje, tako da je mogao da vidi drugi voz, udaljen desetak metara. Nemci su pisali plavom kredom po vagonima broj osoba u svakom vagonu, njihov in, nacionalnost, datum utovara. Drugi Nemci su privrivali zapone vagonskih vrata icom i kukama i drugim otpacima naenim pored pruge. Bili je uo kako neko pie po njegovom vagonu, ali nije mogao da vidi ko to radi. Veina redova u Bilijevom vagonu bila je veoma mlada. na izmaku detinjstva. Meutim, s Bilijem bee potisnut u ugao bivi skitnica koji je imao etrdeset godina. Bio sam i gladniji ree skitnica Biliju. Bio sam i na gorim mestima. Ovo nije tako loe. Neki ovek u stonom vagonu prekoputa doviknu kroz otvor za vetrenje da je tamo neko upravo umro. Tako mu je to. ula su ga etiri straara. Ta novost ih nije uzbudila. Jo, jo, ree jedan, sanjivo klimajui glavom. Jo, jo. I straari ne otvorie vrata vagona u kojem je bio mrtav ovek. Umesto toga su otvorili sledei vagon, a Bilija Pilgrima je oaralo ono to se u njemu nalazilo. To je bio raj. Bila je tu upaljena svea i leaji sa gomilama jorgana i ebadi. Bila je tu ulasta pe sa loncem za kafu iz kojeg se dizala para. Bio je tu sto sa bocom vina i veknom hleba i kobasicom. Bila su tu etiri tanjira supe. Na zidovima su bile slike zamkova i jezera i zgodnih devojaka. To je bila kua na tokovima eleznikih straara, ljudi iji je posao bio da veno uvaju teret to se

kotrlja tamo-amo. etiri straara uoe i zatvorie vrata. Malo potom izaoe puei cigare, zadovoljno govorei blagim donjim registrom nemakog jezika. Jedan od njih ugleda Bilijevo lice u otvoru za vetrenje. Pripretio mu je prstom u znak ljubaznog upozorenja da bude dobar deko. Amerikanci prekoputa opet rekoe straarima za mrtvog oveka u svom vagonu. Straari su iz svog udobnog vagona izvadili nosila, otvorili vrata mrtvaevog vagona i uli. Mrtvaev vagon uopte nije bio pretrpan. U njemu su bila samo estorica ivih pukovnika i jedan mrtav. Nemci su izneli le. Le je bio Divlji Bob. Tako mu je to. Tokom noi lokomotive poee da piste jedna drugoj, a zatim da polaze. Lokomotiva i poslednji vagon svake kompozicije bili su obeleeni narandasto-crnom prugastom zastavom, to oznaava da voz nije dozvoljen plen za avione da nosi ratne zarobljenike. Rat je bio skoro zavren. Lokomotive su krenule na istok krajem decembra. Rat e se zavriti u maju. Nemaki logori su svuda bili krcati, vie nije bilo hrane koju bi zarobljenici jeli ni goriva kojim bi se grejali. A ipak evo stiu novi zarobljenici. Voz Bilija Pilgrima, najdui od svih, nije se pomerio dva dana. Ovo nije loe ree drugog dana skitnica Biliju. Ovo uopte nije loe. Bili pogleda kroz otvor. Tovarna stanica je sad bila pustinja tu se jo jedino nalazio bolniki voz, obeleen crvenim krstovima, na jednom udaljenom, udaljenom sporednom koloseku. Njegova lokomotiva zviznu. Lokomotiva Bilijevog voza joj odvrati zvidukom. Govorile su jedna drugoj Zdravo. Mada se Bilijev voz nije kretao, stoni vagoni su ostajali zakataneni. Niko nije smeo da izae pre konanog odredita. Za straare koji su napolju etali gore-dole, svaki vagon postade zaseban organizam koji je jeo i pio i izbacivao izmetine kroz otvor za vetrenje. Kroz otvore je i govorio ili, ponekad, vikao. Unutra su odlazili voda i vekne crnog hleba i kobasice i sir, a izlazila su govna i mokraa i govor. Tamo unutra ljudska bia su vrila nudu u eline lemove koji su dodavani ljudima kroz otvore za vetrenje, a ovi su ih prosipali. Bili je bio prosipa. Ljudska bia su, takoe, dodavala uturice koje su straari punili vodom. Kad bi dola hrana, ljudska bia su bila tiha i puna vere i lepa. Delila su sve. Tamo unutra ljudska bia su naizmence stajala ili leala. Noge onih koji su stajali bejahu kao ogradni stubovi pobijeni u toplu zemlju to se vrpolji, prdi, uzdie. Ta udna zemlja bila je mozaik spavaa sloenih poput kaika. Voz poe da mili na istok. Tu negde bio je Boi. Bili Pilgrim se sloio poput kaike s onim skitnicom na

Badnje vee, zaspao je i otputovao kroz vreme ponovo u 1967 u onu no kad ga je kidnapovao letei tanjir sa Tralfamadora.

ETIRI
Uvee, posle venanja svoje keri, Bili Pilgrim nije mogao da zaspi. Imao je etrdeset etiri godine. Venanje je obavljeno tog popodneva u veselo prugastom atoru u Bilijevom zadnjem dvoritu. Pruge su bile narandaste i crne. Bili i njegova supruga Valensija sloili su se poput kaika u svom velikom branom krevetu. Njihali su ih arobni prsti. Valensiji nije bilo potrebno da je uspavljuje njihanje. Valensija je hrkala kao testera. Sirota ena vie nema jajnike ni matericu. Izvadio ih je hirurg jedan od Bilijevih ortaka-suvlasnika novog drumskog restorana. Sijao je pun mesec. Bili je izaao iz postelje na meseinu. Oseao se avetinjski i zrano, kao da je umotan u hladovito krzno puno statikog elektriciteta. Pogledao je nanie, u svoje bose noge. Bile su slonovaaste i modre. Bili je sad fuljao hodnikom na spratu, znajui da e ga kidnapovati letei tanjir. Hodnik je bio isprugan tamom i meseinom. Meseina je dopirala u hodnik kroz vrata praznih soba dvoje Bilijeve dece koja vie nisu deca. Otila su zauvek. Bilija su vodili strah i odsustvo straha. Strah mu je govorio kada da stane. Odsustvo straha govorilo mu je kad opet da poe. Stao je. Uao je u kerkinu sobu. Fioke su bile izruene. Plakar prazan. Na gomili usred sobe bee sva njena imovina koju nije mogla da ponese na medeni mesec. Imala je vlastiti telefon-dvojnik, model Princeza na prozorskoj dasci. Njegovo majuno nono svetio zurilo je u Bilija. A onda je zazvonio. Bili se javio. Na drugoj strani je bio neki pijanac. Bili je skoro mogao da oseti njegov dah iperit i rue. Pogrean broj. Bili prekide vezu. Na prozorskoj dasci stajala je boca bezalkoholnog pia. Etiketa se hvalila da ne sadri nikakav hranljiv sastojak. Bili Pilgrim je otabanao u prizemlje svojim modrim i slonovaastim nogama. Uao je u kuhinju gde mu meseina skrenu panju na pola boce ampanjca na kuhinjskom stolu, sve to je ostalo od prijema pod atorom. Neko ga bee ponovo zaepio. Kao da je govorio: Popij me. I tako Bili palevima izvadi ep. Nije nainio pop. ampanjac je ishlapeo, mrtav je. Tako mu je to. Bili pogleda na sat na plinskom tednjaku. Treba da ubije jo sat vremena do dolaska leteeg tanjira. Otiao je u dnevnu sobu, klatei bocom ampanjca kao zvonom koje poziva na veeru, ukljuio je televizor. Malko se otkaio iz vremena, gledao je kasni noni film natrake, pa onda opet unapred. Bio je to film o amerikim bombarderima u drugom svetskom ratu i njihovim hrabrim posadama. Viena unatrake, kako ju je Bili video, pria se odvijala otprilike ovako: Ameriki avioni, puni rupa i ranjenih ljudi i leeva, poleteli su unatrake sa

aerodroma u Engleskoj. Nad Francuskom je na njih naletelo nekoliko nemakih lovaca, usisali su metke i parad granata iz nekih aviona i lanova posade. Isto su uinili sa amerikim avionima unitenim na zemlji i ovi avioni poletee natrake da se pridrue formaciji. Formacija je letela natrake iznad nemakog grada koji bee u plamenu. Bombarderi su otvorili kapke za isputanje bombi, ispoljili su neki udesni magnetizam koji je suavao vatre, skupljao ih u cilindrine eline posude i podizao te posude u utrobe aviona. Posude su uredno uskladitene na policama. Nemci su dole imali vlastite udesne naprave, dugake eline cevi. Upotrebljavali su ih da usisaju jo vie paria granata iz lanova posada i aviona. Ali ostalo je jo nekoliko ranjenih Amerikanaca, a neki bombarderi behu u loem stanju. Meutim, nad Francuskom su se opet pojavili nemaki lovci i uinili da sve i svi budu kao novi. Kad su se bombarderi vratili u svoju bazu, oni elini cilindri su skinuti sa polica i poslati natrag u Sjedinjene Amerike Drave gde su fabrike danonono radile, rastavljajui cilindre, razlaui opasnu sadrinu na minerale. Bee dirljivo to su taj posao uglavnom obavljale ene. Minerali su potom transportovani specijalistima u udaljenim podrujima. Njihov je posao bio da minerale zakopaju u zemlju, da ih lukavo sakriju tako da vie nikada nikog ne povrede. Ameriki piloti su vratili uniforme, postali su gimnazijalci. I Hitler se pretvorio u odoje, pretpostavljao je Bili Pilgrim. To nije bilo u filmu. Bili je proirio stvari. Svi su se pretvorili u odojad, a ceo ljudski rod, bez izuzetka, skovao je bioloku zaveru da sazda dvoje savrenih ljudi ija imena behu Adam i Eva, pretpostavljao je Bili. Bili je gledao ratne filmove unatrag pa unapred a onda je bilo vreme da izae u svoje zadnje dvorite da doeka letei tanjir. Izaao je, njegova modra i slonovaasta stopala gnjeila su mokru salatu travnjaka. Zaustavio se, potegao ishlapeli ampanjac. Liio je na pepsi-kolu. Nije hteo da podigne pogled ka nebu, mada je znao da je tamo gore letei tanjir sa Tralfamadora. Ubrzo e ga videti i spolja i iznutra, a takoe e ubrzo videti mesto odakle je doao ubrzo. Nad glavom je zauo krik onog to je mogla biti milozvuna sova, ali nije bila. To je bio letei tanjir sa Tralfamadora, koji plovi i kroz prostor i kroz vreme, tako da je Biliju Pilgrimu izgledalo da istovremeno dolazi niotkuda. Negde zalaja golemi pas. Tanjir je imao stotinu stopa u preniku, du ruba su bili brodski prozori. Svetio to je dopiralo iz prozora bee treperavo purpurno. Jedini zvuk koji je tanjir proizvodio bee pesma sove. Spustio se da lebdi iznad Bilija i da ga zatvori u cilinder treperave purpurne svetlosti. Sad, dok se u dnu tanjira otvara kapak koji ne proputa vazduh, zau se zvuk slian poljupcu. Ka zemlji su izmijuljile lestvice, oiviene finim svetlima, poput vaarskog toka. Bilijevu volju je paralisala vasionska puka koja je kroz jedan prozor uperena u njega. Morao je da uhvati donju preagu krivudavih lestvi, to je i uinio. Preaga je bila naelektrisana, tako da su Bilijeve ruke zakovane za nju. Podigli su ga u vazdunu komoru, a mainerija je zatvorila vrata na dnu. Tek tada su lestvice, smotane u kolut u vazdunoj komori, oslobodile Bilija. Tek tada je Bilijev mozak ponovo poeo da

funkcionie. U zidu vazdune komore behu dve gvire o koje su prilepljene ute oi. Na zidu je bio zvunik. Tralfamadorci nisu imali rezonatore. Sporazumevali su se telepatski. Sa Bilijem su govorili pomou elektronskog mozga i neke vrste elektrinih orgulja koje su proizvodile sve zvuke zemljanskog govora. Dobro doli na brod, gospodine . Pilgrim, ree zvunik. Imate li neko pitanje? Bili je obliznuo usne; malo promislio, najzad upita: Zato ba ja? To je veoma zemljansko pitanje, gospodine Pilgrim. Zato w? to se toga tie, zato ba mi? Zato bilo ta? Zato to ovaj trenutak naprosto jeste. Jeste li videli bube zatoene u ilibaru? Jesam. Bili je, zapravo, u svojoj ordinaciji imao pritiskiva za hartiju mehur uglaanog ilibara u kome su zatoene tri buba-mare. E, pa, gospodine Pilgrim, mi smo zatoeni u ilibaru ovog trenutka. Ne postoji zato. Sad u Bilijevu atmosferu ubacuju neko anestetiko sredstvo, uspavljuju ga. Odneli su ga u kabinu gde je kaievima vezan za utu lealjku koju su ukrali iz jednog stovarita Sirs Robeka. Skladite leteeg tanjira bilo je krcato drugom ukradenom robom koja e biti upotrebljena za nametanje Bilijevog vetakog obitavalita u jednom zoolokom vrtu na Tralfamadoru. Prilikom naputanja Zemlje uasno ubrzanje tanjira iskrivilo je Bilijevo usnulo telo, izobliilo njegovo lice, premestilo ga u vremenu, poslalo natrag u rat. Kad je doao svesti, nije bio u leteem tanjiru. Opet je bio u stonom vagonu koji se vozi kroz Nemaku. Neki ljudi su ustajali sa poda vagona, a drugi legali. Bili je takoe smerao da legne. Bie divno spavati. U vagonu je bio mrak, a mrak je bio i napolju, van vagona, koji kao da je iao brzinom od oko dve milje na sat. Nikad nije izgledalo da ide bre. Bili su dugi vremenski razmaci izmeu eketanja po sastavnicama ina. Zauo bi se eket, a onda bi prola cela godina, pa bi doao drugi eket. Voz se esto zaustavljao da pusti da prourlaju i proiaju odista vani vozovi. Jo se zaustavljao na sporednim kolosecima u blizini logora, ostavljajui po nekoliko vagona. Milio je Nemakom, neprestano se skraujui. I Bili se sad, oh tako postepeno, sputao, drei se za dijagonalni ugaoni potpornik, kako bi izgledao skoro lien teine onima kojima se pridruuje, na podu. Znao je da je vano da kad lee sebe uini skoro duhom. Zaboravio je zato, ali je podseanje brzo stiglo. Pilgrime, ree osoba uz koju je hteo da se sloi, jesi to ti? Bili nita ne ree, ve se vrlo utivo ugnezdio, zatvorio oi.

 avo da ga nosi, ree ona osoba. To si ti, je l' da? ovek je seo i grubo opipavao Bilija. Jata da si ti. Gubi se u materinu odavde. Sad i Bili sede ojaen, na ivici suza. Gubi se odavde! Hou da spavam! Zaepi ree neko drugi. Zaepiu kad Pilgrim ode odavde. Tako je Bili opet stajao, drei se za potpornik, Gde mogu da spavam? upita tiho. Sa mnom ne moe. Ni sa mnom, ti, kurvin sine, ree neko drugi. Dere se. Rita se. Zaista? Nego ta, boga li ti tvoga. I cvili. Cvilim? Dri se podalje odavde, Pilgrime, boga li ti tvoga. I sad se zaori ogoreni madrigal ije su deonice pevane u svim krajevima vagona. Skoro svako je, izgleda, imao neku grozovitu priu o tome ta mu je Bili Pilgrim radio u snu. Svi su rekli Biliju Pilgrimu da se dri podalje, boga li mu njegovog. I tako je Bili Pilgrim morao da spava stojei ili da uopte ne spava. A hrana je prestala da stie kroz otvore za vetrenje i dani i noi postajahu sve hladniji. Osmog dana, etrdesetogodinji skitnica ree Biliju: Ovo nije loe. Ja mogu svugde da se ugodno oseam. Stvarno? ree Bili. Devetog dana skitnica je umro. Tako mu je to. Njegove poslednje rei bile su: Ti misli da je ovo loe? Ovo nije loe. Deveti dan i smrt su nekako bih povezani. Devetog dana je neko umro i u vagonu ispred Bilijevog. Umro je Roland Viri od gangrene koja je poela u njegovim izranjavljenim stopalima. Tako mu je to. U svom skoro neprekidnom bunilu, Viri je stalno iznova priao o Trojici musketara", uviao je da umire, ostavljao je mnogobrojne poruke koje je valjalo izruiti njegovoj porodici u Pitsburgu. Iznad svega je eleo da bude osveen, te je stalno ponavljao ime osobe koja ga je ubila. Svi u vagonu su dobro nauili lekciju. Ko me je ubio? upitao bi. I svi su znali odgovor koji je glasio: Bili Pilgrim. ujte desete noi izvuen je zavoranj iz zapona na vratima Bilijevog stonog vagona i vrata se otvorie. Bili Pilgrim je leao presamien na ugaonom potporniku, samoraspet, drei se modrom i slonovaastom kandom zakvaenom preko ruba otvora za vetrenje. Kad su si vrata otvorila, Bili je kaljao, a kad je kaljao, srao je tanku kau. To je bilo u skladu sa treim zakonom kretanja po ser Isaku Njutnu. Taj zakon nam kazuje da svaka akcija ima reakciju koja je jednaka, ali suprotnog smera. To moe da bude od koristi pri ispaljivanju raketa.

Voz je prispeo na sporedni kolosek kraj logora koji je prvobitno izgraen kao logor za unitavanje ruskih ratnih zarobljenika. Straari su sovinski zavirili u Bilijev vagon, umirujue su gugutali. Ranije nisu imali posla s Amerikancima, ali su se nepobitno razumevali u ovu vrstu tovara. Znali su da u sutini predstavlja tenost koja se moe navesti da curi ka gugutanju i svetlosti. Bila je no. Jedino svetio napolju poticalo je od sijalice okaene sa stuba visoko i u velikoj daljini. Napolju je vladala potpuna tiina, sem to su straari gugutali kao golubovi. I tenost poe da curi. Njene estice su se gomilale na pragu, pljuskale su na tlo. Bili bee pretposlednje ljudsko bie koje je stiglo do vrata. Skitnica je bio poslednji. Skitnica nije mogao da curi, nije mogao da pljusne. Vie nije bio tean. Bio je od kamena. Tako mu je to. Bili nije hteo da padne sa vagona na tlo. Iskreno je verovao da e se razbiti kao staklo. I tako mu straari pomogoe da sie, jo uvek guguui. Poloili su ga licem prema vozu. Sad je to bio tako sladak vozi. Sastojao se od lokomotive, tendera i tri mala stona vagona. Poslednji vagon je bio onaj raj na tokovima eleznikih straara. I opet je u tome raju na tokovima bio postavljen sto. Sluila se veera. Podno stuba s kojeg je visila sijalica nalazila su se tri prividna plasta sena. Amerikanci su mamljeni i nagovarani da dou do ta tri plasta, koji uopte nisu bili seno. Bili su to injeli skinuti sa mrtvih zarobljenika. Tako mu je to. Odluno izraena elja straara bila je da svaki Amerikanac bez injela uzme jedan. injeli su bili zacementirani ledom, te su straari koristili svoje bajonete kao cepine, otkidajui okovratnike i peeve i rukave i tako dalje, zatim zguljujui injele i pruajui ih nasumce. injeli su bili kruti i kupolasti poto su se bili saobrazili svojim gomilama. injel koji je dobio Bili bio je zguvan i smrznut na takav nain i bio je tako mali da uopte nije izgledao kao injel, ve kao nelca vrsta velikog crnog trorogog eira. Po njemu behu i lepljive mrlje, kao od ostataka ulja iz menjake kutije ili od ueerenog pekmeza od jagoda. inilo se da je za injel zaleena neka mrtva, krznata ivotinja. ivotinja je, u stvari, bio krzneni okovratnik injela. Bili je tupo glednuo injele svojih suseda. Svi njihovi injeli imali su mesinganu dugmad ili staniol ili opivke ili brojke ili irite ili orlove ili mesece ili zvezde to su landarale sa njih. Bili su to vojniki injeli. Bili je jedini dobio kaput sa mrtvog civila. Tako mu je to. Bili i ostali su podsticani da otfuljaju oko svog slatkog voza pa u logor. Tamo nije bilo nieg toplog ili ivahnog da ih privue samo hiljade dugakih, niskih, uzanih upa u kojima ne bee svetla. Negde je zalajao pas. Uz pomo straha i odjeka i zimskih tiina taj pas je imao glas slian velikom bronzanom gongu.

Bili i ostali su mamljeni kroz kapiju za kapijom i Bili ugleda svog prvog Rusa. ovek bee sam u noi gomila krpa sa okruglim, pljosnatim. licem koje je sjalo kao svetlei brojanik. Bili je proao na metar od njega. Izmeu njih je bila bodljikava ica. Rus nije mahao ni govorio, ve je s milom nadom gledao pravo u Bilijevu duu, kao da mu Bili donosi dobre vesti vesti za koje e biti suvie otupeo da ili shvati, ali ipak dobre vesti. Dok je prolazio kroz kapiju za kapijom, Biliju sc pomraila svest. Osvestio se u onome za ta je mislio da bi mogla biti neka zgrada na Tralfamadoru. Bila je kriavo osvetljena i sva u belim ploicama. Meutim, to je bilo nit Zemlji. Bila je to stanica za raskuivanje kroz koju su morali da prou svi novi zarobljenici. Bili je uinio ono to mu je nareeno, skinuo ji odeu. To je bila prva stvar koju su mu kazali da uini i na Tralfamadoru. Jedan Nemac je palcem i kaiprstom izmerio Bilijevu desnu miicu, upitao je druga kakva je to armija koja ovakve slabotinje alje na front. Sad gledaju druga amerika tela, prstom pokazuju jo mnoga koja su skoro isto toliko bedna kao Bilijevo. Jedno od najboljih tela pripadalo je daleko najstarijem Amerikancu, jednom gimnazijskom nastavniku iz Indijanopolisa. Zvao se Edgar Derbi. On nije bio u Bilijevom stonom vagonu. Bio je u vagonu Rolanda Virija, drao je Viriju glavu dok je umirao. Tako mu je to. Derbi je imao etrdeset etiri godine. Bio je toliko star da je imao sina koji je sluio kao mornariki peadinac na pacifikom ratitu. Derbi je iskoristio politike veze da bi ga u njegovim godinama primili u vojsku. Predmet koji je predavao u Indijanopolisu zvao se Savremeni problemi zapadne civilizacije. Takoe je trenirao tenisku ekipu i briljivo se starao o svome telu. Derbijev sin e preiveti rat. Derbi nee. Kroz ezdeset osam dana to njegovo krasno telo izreetae vod za streljanje u Drezdenu. Tako mu je to. Najgore ameriko telo nije pripadalo Biliju. Najgore telo je pripadalo jednom kradljivcu automobila iz Sisera, drava Hinoj. Zvao se Pol Lazaro. Bio je majuan, a ne samo to su mu kosti i zubi bili truli, ve mu i koa bee odvratna. Lazaro je po celom telu bio istakan oiljcima veliine poladinarca. Sav je bio u irevima. Lazaro je takoe bio u stonom vagonu Rolanda Virija i dao je Viriju asnu re da e nai naina da Bili Pilgrim plati za Virijevu smrt. Sad se osvrtao oko sebe, pitajui se koji je od ovih golih ljudskih stvorova Bili. Goli Amerikanci su zauzeli mesta pod tuevima, du zida pokrivenog belim ploicama. Nije bilo slavina koje bi mogli kontrolisati. Mogli su samo da ekaju ta e ih snai. Njihovi penisi bili su skvreni a testisi uvueni. Razmnoavanje nije bilo glavni posao te veeri. Nevidljiva ruka okrenula je glavni ventil. Iz tueva pokulja kljuala kia. Kia je bila let-lampa koja ne greje. Uznemirila je i razdesila Bilijevu kou, ne otopivi led u sri njegovih dugakih kostiju. Odea Amerikanaca je, u meuvremenu, prolazila kroz komoru sa otrovnim gasom. Vake i bakterije i buve umirale su na milijarde. Tako mu je to. A Bili je munjevito odleteo kroz vreme natrag u najranije detinjstvo. Bio je beba

koju je majka tek okupala. Sad ga mati uvija u pekir, nosi ga u ruiastu sobu punu sunca. Odmotava ga, stavlja ga na golicavi pekir, posipa ga izmeu nogu, ali se s njim, tape njegov pihtijasti trbui. Njen dlan na njegovom pihtijastom trbuiu proizvodio je ljapkav zvuk. Bili je brbotao i gugutao. A potom je Bili opet sredoveni optiar koji igra golf u uareno letnje nedeljno prepodne. Bili vie ne odlazi u crkvu. Igra sa trojicom optiara. Bili se nalazi na sedmopoteznoj utrini i sad je na njega red da mai. To je deonica od osam stopa i on je uspeo. Sagnuo se da izvadi lopticu iz udubljenja, a sunce zae za oblak. Bilija za trenutak uhvati vrtoglavica. Kad se oporavio nije se vie nalazio na terenu za golf. Bio je vezan kaievima za utu lealjku u beloj komori, na leteem tanjiru ije je odredite Tralfamador. Gde sam? ree Bili Pilgrim. Zatoeni ste u jednom drugom mehuru ilibara, gospodine Pilgrime. Onde smo gde moramo biti u ovom asu na tri stotine miliona milja od Zemlje, na putu za vremensko zakrivljenje koje e nas dovesti na Tralfamador za nekoliko asova umesto za nekoliko vekova. Kako kako sam dospeo ovamo? Bio bi potreban Zemljanin da vam to objasni. Zemljani su strunjaci za objanjavanje, objanjavaju zato je jedan dogaaj strukturisan kao to jeste, priaju kako se drugi dogaaji mogu ostvariti ili izbei. Ja sam Tralfamadorac, vidim vaskoliko vreme kao to biste vi mogli videti venac Stenovitih planina. Vaskoliko vreme jeste sve vreme. Ono se ne menja. Ne podlee upozorenjima ili objanjenjima. Ono naprosto jeste. Uzmite ga trenutak po trenutak i ustanoviete da smo svi mi, kao to rekoh ranije, bube u ilibaru. Zvuite kao da ne verujete u slobodnu volju ree Bili Pilgrim. Da nisam proveo toliko vremena prouavajui Zemljane, ree Tralfamadorac ne bih imao nikakvu predstavu o tome ta se podrazumeva pod slobodnom voljom. Posetio sam trideset jednu nastanjenu planetu u svemiru, a prouio sam izvetaje o jo sto. Jedino se na Zemlji govori o slobodnoj volji.

PET
Bili Pilgrim veli da stvorovima sa Tralfamadora svemir ne izgleda kao mnotvo blistavih takica. Ti stvorovi mogu da vide gde je svaka zvezda bila i kuda ide, tako da su nebesa ispunjena proredenim, svetleim pagetima. A Tralfamadorci ni ljudska bia ne vide kao dvonone stvorove. Vide ih kao velike hiljadunoge na jednom kraju su noge beba, a na drugom noge staraca, veli Bili Pilgrim. Bili je zatraio neto za itanje na putu do Tralfamadora. Njegovi porobljivai su imali pet miliona zemljanskih knjiga na mikrofilmu, ali nije bilo naina da ih projiciraju u Bilijevoj kabini. Imali su samo jednu odistinsku knjigu na engleskom, koja e biti stavljena u tralfamadorski muzej. To je bila Dolina lutaka od akline Suen. Bili je proitao Dolinu lutaka, smatrao je da je mestimice prilino dobra. Ljudi u knjizi su nepobitno imali svoje uspone i padove, uspone i padove. Ali Bili nije eleo da stalno nanovo ita o istim usponima i padovima. Upitao je, najutivije, imaju li pri ruci kakvo drugo tivo. Samo tralfamadorske romane, koje, bojim se, ne moete ni poeti da razumevate ree zvunik sa zida. Ipak, dajte da pogledam jedan. I tako mu poslae nekoliko. Bili su malecki. Tuce tih romana moglo bi imati obim Doline lutaka a svim njenim usponima i padovima, usponima i padovima. Bili, razume se, nije znao tralfamadorski, ali je bar mogao da vidi kako su knjige oblikovane u vidu kratkih skupina simbola odvojenih zvezdicama. Bili primeti da bi te skupine mogle biti telegrami. Upravo to ree glas. One jesu telegrami! Na Tralfamadoru ne postoje telegrami. Ali vi ste u pravu: svaka skupina simbola predstavlja jednu kratku, hitnu poruku opisuje neku situaciju, neki prizor. Mi, Tralfamadorci, itamo ih sve odjednom, ne jednu za drugom. Izmeu svih tih poruka ne postoji neka posebna veza, sem to ih je autor paljivo odabrao, tako da, kad se sve odjednom sagledaju, proizvode sliku ivota, koja je lepa i iznenaujua i duboka. Nema poetka, nema sredine, nema kraja, nema napetosti, nema pouke, nema uzroka, nema posledica. Ono to volimo u svojim knjigama jesu dubine mnogih udesnih trenutaka koji se svi istovremeno sagledavaju. Nekoliko asaka potom, tanjir je uao u vremensko zakrivljenje, a Bili je zavitlan natrag u detinjstvo. Ima dvanaest godina, trese se dok stoji sa majkom i ocem na Vrhu Blistavog Anela, na ivici Velikog kanjona. Mala ljudska porodica pilji u dno kanjona, jednu milju ispod sebe.

 Pa, ree Bilijev otac, muki ritnuvi ljunak u prostor eto, tu je. Do ovog slavnog mesta doli su automobilom. Uz put su im sedam puta pucale gume. Put se isplatio ushieno ree Bilijeva majka. Oh, boe, ba se isplatio. Biliju je kanjon bio mrzak. Bio je siguran da e upasti u provaliju. Majka ga dodirnu, a on se upiki u pantalonice. Bili su tu i drugi turisti zagledani u dubinu, kanjona, a tu je bio i uvar, da odgovara na pitanja. Jedan Francuz, koji je doao ak iz Francuske, upita uvara, na kljakavom engleskom, da li mnogi ljudi vre samoubistvo skaui u kanjon. Da, gospodine, ree uvar. Otprilike troje na godinu. Tako mu je to. A Bili je obavio vrlo kratko putovanje kroz vreme, malecki skok od svega deset dana, tako da je jo uvek imao dvanaest godina, jo uvek je sa svojom porodicom obilazio Zapad. Sad su sili u Karlsbadske pilje i Bili moli boga da ga odatle izbave pre no to padne strop. uvar objanjava da je pilje pronaao jedan kauboj koji je ugledao kako iz rupe u zemlji izlazi ogroman oblak slepih mieva. Onda ree da e ugasiti sva svetla tako da e se veina prisutnih verovatno po prvi put nai u tami koja je potpuna. Svetla se ugasie. Bili nije znao ak ni da li je jo iv ili nije. A onda, levo od njega, neto sablasno zalebde u vazduhu. Na sebi je imalo brojke. Njegov otac je izvadio depni sat. Sat je imao svetlei brojanik. Bili je preao iz potpune tame u potpunu svetlost, ponovo se naao u ratu, ponovo u stanici za raskuivanje. Nevidljiva ruka uvrnula je vodu. Kad je Bili dobio natrag svoju odeu, nije bila nita istija, ali su sve ivotinjice, to su u njoj obitavale, bile mrtve. Tako mu je to, A njegov novi kaput se otkravio i sada je mlitav. Za Bilija je premalen. Ima krzneni okovratnik i postavu od krmezne svile i oito je napravljen za nekog impresarija veliine verglaevog majmuna. Pun je rupa od metaka. Bili Pilgrim se obukao. Obukao je i kaputi. Raio mu se du lea, a rukavi su se sasvim odvalili sa ramena. Tako je kaput postao prsluk sa krznenim okovratnikom. Bilo je predvieno da se iri na vlasnikovom struku, ali se u Bilijevom sluaju irenje obavljalo u visini pazuha. Za Nemce je Bili predstavljao jednu od najurnebesnijih smenih stvari koje su videli tokom drugog svetskog rata. Smejali su se i smejali. Nemci su svima naredili da obrazuju petoredove, sa Bilijem kao elnim. Zatim je na vrata izala parada i ponovo prolazila kroz kapiju za kapijom. Pojavih su se novi izgladneli Rusi sa licima poput svetleih brojanika. Amerikanci su bih ivahniji no maloas. kropljenje vrelom vodom bee ih razvedrilo. I dooe do jedne upe gde je kaplar, koji je imao samo jednu ruku i jedno oko, upisao u veliku crvenu knjigu ime i serijski broj svakog zarobljenika. Sad su svi legalno ivi. Pre no to su im imena i brojevi upisani u tu knjigu, bili su nestali u akciji i verovatno mrtvi.

Tako mu je to. Dok su Amerikanci ekali da krenu dalje, u poslednjem redu izbi kavga. Jedan Amerikanac promrmljao je neto to se straaru nije dopalo. Straar je znao engleski, pa je izvukao Amerikanca iz stroja i tresnuo ga o zemlju. Amerikanac se prenerazio. Nesigurno je ustao, pljujui krv. Dva zuba su mu izbijena. Nije mislio nita zlo time to je rekao, oigledno nije imao pojma da e ga straar uti i razumeti. Zato ba ja? upita straara. Straar ga gumu natrag u redove. Sato ti? Sato pilo ko? ree on. Kad je ime Bilija Pilgrima upisano u knjigu zarobljenikog logora, ujedno mu dadoe broj i gvozdenu pseu markicu u koju je taj broj bio utisnut. Utiskivanje je obavio jedan logora iz Poljske. Sada je mrtav. Tako mu je to. Biliju je nareeno da obesi markicu oko vrata, zajedno sa amerikim pseim markicama, to je i uinio. Markica je liila na slani keks, izrupian po sredini, tako da je snaan ovek mogao da je golim rukama prepolovi nadvoje. U sluaju da Bili umre, to se nije sluilo, polovina markice bi obeleavala njegov le, a druga polovina njegov grob. Kad je, kasnije, jadni Edgar Derbi, gimnazijski nastavnik, streljan u Drezdenu, lekar je konstatovao da je mrtav i slomio je njegovu pseu markicu nadvoje. Tako mu je to. Propisno upisane i obeleene, Amerikance su opet vodili kroz kapiju za kapijom. Kroz dva dana njihove porodice e od Meunarodnog crvenog krsta saznati da su ivi. Do Bilija se nalazio mali Pol Lazaro koji je obeao da e osvetiti Rolanda Virija. Lazaro nije mislio o osveti. Mislio je o svojoj uasnoj trbobolji. Stomak mu se skupio na veliinu oraha. Ta suva, smeurana kesa bolela je kao ir. Do Lazara je bio jadni, na propast osueni Edgar Derbi, sa svojim amerikim i nemakim markicama izloenim preko odela, poput ogrlice. On je oekivao da e, zbog svoje mudrosti i godina, postati kapetan, komandir ete. A evo sad se u pono nalazi na ehoslovakoj granici. Stoj, ree jedan straar. Amerikanci stadoe. Stajali su tiho, na hladnoi. Barake meu kojima su se nalazili behu spolja nalik na hiljade drugih baraka mimo kojih su proli. Postojala je, meutim, ova razlika: ove barake su imale plehane dimnjake, a iz dimnjaka su kovitlala sazvea varnica. Jedan straar kucnu na vrata. Vrata se irom otvorie iznutra. Svetlost iskoi kroz vrata napolje, pobee iz zatvora brzinom od 186.000 milja u sekundi. Napolje je izmariralo pedeset sredovenih Engleza. Pevali su Zdravo, zdravo, banda je na okupu" iz operete Pirati sa Penzensa". Ovi ili, rumeni vokalisti spadali su meu prve zarobljenike sa engleskog

govornog podruja koji su zarobljeni u drugom svetskom ratu. Sad su pevali skoro poslednjim. etiri godine ili i due nisu videli enu ili dete. Nisu videli ni ptice. ak ni vrapci nisu hteli da dou u logor. Englezi su bili oficiri. Svaki od njih je bar jednom pokuao da pobegne iz nekog drugog logora. Sad su bih ovde, usred mora umiruih Rusa. Mogli su da kopaju tunele do mile volje. Neminovno e izbiti na povrinu unutar pravougaonika ograenog bodljikavom icom, bezvoljno e ih doekati umirui Rusi koji ne govore engleski, nemaju hrane ni korisnih informacija ni vlastitih planova za bekstvo. Mogu do mile volje da kuju planove kako e se sakriti u neko vozilo ili ga ukrasti, ali u njihov deo logora nikad nisu ulazila vozila. Mogli su, ako ele, da se pretvaraju da su bolesni, ali im ni to nee obezbediti put ma kuda. Jedina bolnica u logoru bila je ona sa est postelja, u samom britanskom delu. Englezi su bili isti i puni oduevljenja i pristojni i jaki. Pevali su gromoglasno. Ve godinama zajedno pevaju svake veeri. Englezi su takoe godinama dizali tegove i vebali na karikama. Stomaci su im bih poput dasaka za pranje. Miii njihovih listova i miica bejahu kao ulad. Svi su uz to bili majstori dama i aha i brida i kribida i domina i anagrama i arada i stonog tenisa i bilijara. Izraeno hranom, spadali su u najbogatije ljude Evrope. Administrativna greka u poeiku rata, kada je hrana jo stizala do zarobljenika, uinila je da im Crveni krst svakog meseca alje pet stotina paketa umesto pedeset. Englezi su ih tako lukavo nagomilavali da su sad, dok se rat blii kraju, imali tri tone eera, tonu kafe, hiljadu i sto funti okolade, sedamsto funti duvana, hiljadu sedamsto funti aja, dve tone brana, tonu konzervisane govedine, hiljadu dvesta funti butera u konzervama, hiljadu i esto funti sira u konzervama, osamsto funti mleka u prahu i dve tone marmelade od pomorandi. Sve ovo su uvali u jednoj sobi bez prozora. Obezbedili su je od pacova obloivi je izravnanim limenkama. Oboavali su ih Nemci koji su mislili da su upravo onakvi kakvi Englezi treba da budu. inili su da izgleda kako rat ima stila, da je razuman i zabavan. I tako su im Nemci dopustili da imaju etiri barake, mada su svi mogli da stanu u jednu. A u zamenu za kafu ili okoladu ili duvan, Nemci su im davali boju i daske i eksere i platno da majstoriu. Englezi su dvanaest sati ranije znali da su ameriki gosti na putu. Nikad ranije nisu imali goste, te su prionuli na posao kao slatki patuljci, istili su, brisali, kuvali, mesili pravili su slamarice od slame i sargije, postavljali stolove, stavljali poklone na svako mesto. Sad, u zimskoj noi, pevali su gostima svoju dobrodolicu. Njihova odea mirisala je na gozbu koju su pripremali. Bili su obueni upola za bitku, upola za tenis ili kroket. Behu tako ushieni vlastitim gostoprimstvom i svim onim akonijama to ekaju unutra, da za vreme pevanja nisu dobro pogledali svoje goste. I zamiljali su da pevaju kolegama oficirima koji tek dolaze iz boja. Prijazno su gurkali Amerikance ka vratima barake, ispunjavajui no muastvenim

blebetanjem i bratskim hvalospevima. Nazivali su ih Jenkijima, govorili im: Krasno ste se pokazali", obeavali da vabe hvataju maglu" i tako dalje. Bili Pilgrim se tupavo pitao ko su vabe. Sad je unutra, uz gvozdeni tednjak koji trenjevo rujno sija. Tu vru tuceta ajnika. Neki od njih imaju pitaljke. A tu je i vetiji kotao pun zlaane supe. Supa je gusta. Dok Bili Pilgrim pilji, praiskonski mehurovi izbijaju na povrinu sa letarginom velianstvenou. Dugaki stolovi su postavljeni za banket. Na svakom mestu je asa napravljena od konzerve koja je nekad sadravala mleko u prahu. Manja konzerva je aa. Via, vitkija konzerva bokal. Svaki bokal je pun toplog mleka. Na svakom mestu se nalazi aparat za brijanje, pekiri za trljanje, paketi noia za brijanje, tabla okolade, dve cigare, kalup sapuna, deset cigareta, kutija ibica, olovka i svea. Jedino su svee i sapun bili nemakog porekla. Imali su sablasnu, prelivnu slinost. Britanci to nikako nisu mogli znati, ali svee i sapun behu napravljeni od sala istopljenih Jevreja i Cigana i komunista i drugih neprijatelja Hitlerove Drave. Tako mu je to. Banketska dvorana je bila osvetljena svetlou svea. Na stolovima su se nalazile gomile tek ispeenog belog hleba, krike butera, tegle marmelade. Tu su bili tanjiri narezane govedine iz konzervi. Supa i kajgana i topla trudla s pekmezom tek je trebalo da stignu. A u daljem kraju barake Bili ugleda ruiaste lukove, izmeu kojih su visile aurne draperije, i ogroman sat i dva zlatna prestola i kofu i metlu. U tom dekoru e se odigrati veeranja razonoda, muzika verzija Pepeljuge, te najomiljenije prie svih vremena. Bili Pilgrim se upalio, poto je stajao suvie blizu uarenog tednjaka. Rub njegovog kaputia je goreo. Bee to mirna, strpljiva vrsta vatre kao da gori trud. Bili se pitao da li tu negde postoji telefon. Hteo je da pozove majku, da joj kae da je iv i zdrav. Sad je zavladala tiina, dok Englezi zapanjeno gledaju musave stvorove to su ih ilim valcerom uveli unutra. Jedan od Engleza primeti da Bili gori. Upalio si se, mome, ree, i odvede Bilija od tednjaka i dlanovima pogasi varnice. Poto Bili ovo nije propratio nikakvom opaskom, Englez ga upita: Moe li da govori? Moe li da uje? Bili klimnu glavom. Englez ga istraivaki opipa ovde-onde, ispunjen saaljenjem. Boe moj, mome, ta su ti uradili? Ovo nije ovek. Ovo je slomljen deji zmaj. Jesi li stvarno Amerikanac? ree Englez. Da, ree Bili. A ta si po inu? Redov.

 Mome, ta se desilo s tvojim cokulama? Ne seam se. Je li taj kaput vic? Gospodine? Gde si dobio tako neto? Bili je o tome morao dobro da razmisli. Dali su mi ree najposle. vabe su ti dale? Ko? Nemci su ti dali? Da. Biliju se pitanja nisu sviala. Bila su zamorna. Ohhhh, Jenki, Jenki, Jenki, ree Englez taj kaput je bio uvreda. Gospodine? To je bio navlaan pokuaj da te ponize. Ne sme dozvoljavati vabama da ine takve stvari. Bili Pilgrim se onesvestio. Bili je doao svesti na stolici postavljenoj naspram pozornice. Nekako je veerao i sad gleda Pepeljugu. Neki deo njega je oito ve due vreme uivao u predstavi. Bili se grohotom smejao. Razume se, ene u komadu su, zapravo, bili mukarci. Sat je upravo izbio pono i Pepeljuga lamentira: Sat pononi kucnu, blagi boe, Vaj, kukavna sreo, ta se moe. Biliju je ovaj dvostih bio toliko komian da se nije prosto smejao vritao je. Nastavio je da vriti sve dok ga nisu izneli iz ove barake u drugu, gde se nalazila bolnica. Bila je to bolnica sa est postelja. Drugih bolesnika nije bilo. Bilija su stavili u postelju i vezali i dali mu injekciju morfijuma. Jedan Amerikanac se dobrovoljno javio da ga uva. Taj dobrovoljac je bio Edgar Derbi, gimnazijski nastavnik koji e biti streljan u Drezdenu. Tako mu je to. Derbi je sedeo na tronocu. Dali su mu knjigu da ita. Ta knjiga bee Crvena znaka za hrabrost od Stivena Krejna. Derbi ju je ranije ve proitao. Sad je ponovo ita dok Bili ulazi u morfijumski raj. Pod dejstvom morfijuma, Bili je sanjao irafe u vrtu. irafe su ile poljunenim stazama, zastajale su da vakaju slaane kruke sa kronji. I Bili je bio irafa. Jeo je kruku: Bila je tvrda. Opirala se njegovim meljuim zubima. Krkala je, sono negodujui. irafe su primile Bilija kao svog roenog, kao nezlobivog stvora, smeno specijalizovanog kao to su to i same. Dve mu prioe, sa suprotnih strana, naslonie se na nj. Imale su dugake, miiave gornje usne koje su mogle da uoblie poput

otvora truba. Ljubile su ga tim usnama. To su bile enke irafa krem i limunasto ute. Imale su rogove sline kvakama. Kvake su bile pokrivene somotom. Zato? No je dola u vrt irafa i Bili Pilgrim je neko vreme spavao bez snova, a onda je putovao kroz vreme. Probudio se sa glavom ispod ebeta, u odeljenju za nenasilne duevne bolesnike veteranske bolnice, blizu Lejk Plesida, drava Njujork. Bilo je prolee 1948, tri godine po zavretku rata. Bili otkri glavu. Prozori odeljenja su bili otvoreni. Napolju su cvrkutale ptice. iju-iju-i? upita ga jedna. Sunce je visoko odskoilo. U odeljenju je bilo jo dvadeset devet pacijenata, ali su sad svi napolju, uivaju u krasnom danu. Mogu da dolaze i odlaze, ak da idu kuama, ako zaele Bili Pilgrim takoe. Ovamo su doli dragovoljno, uznemireni spoljanjim svetom. Bili je zatraio prijem usred zavrne godine Ilijumske optiarske kole. Sem njega, niko nije podozrevao da ludi. Svi ostali su mislili da krasno izgleda i krasno se ponaa. Sad je u bolnici. Lekari su se sloili: on odista ludi. Smatrali su da to nema nikakve veze sa ratom. Behu sigurni da se Bili raspada zato to ga je otac bacio u duboki kraj plivakog bazena Hrianske zajednice mladih ljudi dok je bio mali i potom ga odveo na rub Velikog kanjona. ovek smeten u postelju do Bilijeve bio je bivi peadijski kapetan po imenu Eliot Rouzvoter. Rouzvoteru je dojadilo da stalno bude pijan. Rouzvoter je Biliju otkrio naunofantastine romane, a posebno spise Kilgora Trauta. Rouzvoter je pod krevetom imao basnoslovnu zbirku naunofantastinih romana u depnim izdanjima. Doneo ih je u bolnicu u brodskom koferu. Te voljene, stare knjige isputale su miris koji je ispunjavao odeljenje nalik na flanelsku pidamu to mesecima nije menjana ili na irski paprika. Kilgor Traut je postao Bilijev najomiljeniji ivi pisac, a nauna fantastika jedina vrsta pria koje je mogao da ita. Rouzvoter je bio dvaput pametniji od Bilija, ali su se i on i Bili sa slinim krizama borili na sline naine. Obojica su smatrala ivot besmislenim, delom zbog onog to su videli u ratu. Rouzvoter je, na primer, ubio etrnaestogodinjeg vatrogasca mislei da je nemaki vojnik. Tako mu je to. A Bili je video najvei pokolj u istoriji Evrope bombardovanje Drezdena zapaljivim bombama. Tako mu je to. I tako su pokuavali da nanovo izmisle sebe i svoj svemir. Nauna fantastika im je mnogo pomagala. Rouzvoter je jednom prilikom rekao Biliju zanimljivu stvar o jednoj knjizi koja nije spadala u naunu fantastiku. Ree da se sve to ima da se zna o ivotu nalazi u Brai Karamazovima od Fjodora Dostojevskog. Ali to vie nije dovoljno ree Rouzvoter. Drugi put je Bili uo kako Rouzvoter veli jednom psihijatru: Mislim da ete vi,

momci, morati da ispovrtite silesiju divnih novih lai, ili ljudi naprosto nee eleti da ive dalje. Na Bilijevom nonom stoiu nalazila se mrtva priroda dve pilule, pepeljara sa tri cigarete umrljane ruom, od kojih jedna jo gori, i aa vode. Voda je bila ustajala, mrtva. Tako mu je to. Vazduh je pokuavao da izae iz mrtve vode. Mehurii su prianjali uz zidove ae, odve slabi da se iskobeljaju napolje. Cigarete su pripadale Bilijevoj majci koja je palila jednu za drugom. Otila je da potrai enski nunik koji bejae uz odeljenje za pripadnice enskih pomonih snaga svih rodova koje su alabrcnule. Vratie se svakog trena. Bili se ponovo pokrio ebetom preko glave. Kad bi majka dola da ga poseti u odeljenju za duevna obolenja, uvek je pokrivao glavu uvek je bio mnogo bolesniji dok ne bi otila. Ne da je bila runa ili da je imala lo zadah iz usta ili ravu narav. Bila je savreno pristojna, standardna, smeokosa belkinja sa gimnazijskim obrazovanjem. Bilija je uznemiravala naprosto time to mu je majka. inila je da se osea zbunjen i nezahvalan i slab, jer je ona podnela tolike muke da bi mu dala ivot i da bi taj ivot odrala, a Bili, zapravo, uopte ne voli ivot. Bili je uo kako Eliot Rouzvoter ulazi i lee. Opruge Rouzvoterovog madraca su o tome puno priale. Rouzvoter je bio krupan, ali ne naroito snaan ovek. Izgledao je kao da je napravljen od plastelina. A onda se Bilijeva majka vratila iz enskog nunika i sela na stolicu izmeu Bilijeve i Rouzvoterove postelje. Rouzvoter je pozdravi s milozvunom toplinom, upita kako je danas. Izgledao je oaran to uje da je izvrsno. Vrio je opite vatrenog saoseanja sa svakim koga sretne. Smatrao je da bi to svet moglo uiniti malko prijatnijim mestom za ivot. Bilijevu majku nazivao je draga. Vrio je opit da svakog zove dragi. Jednog dana, obeala je Rouzvoteru ui u ovamo i Bili e otkriti glavu i znate ta e rei? ta e rei, draga? Rei e Zdravo, mama i nasmeie se. Rei e: Ala je divno to te vidim, mama. Kako ti je bilo? Danas bi mogao biti taj dan. Ja se molim svake veeri. To je dobro. Ljudi bi se iznenadili kad bi saznali koliko stvari u ovome svetu dugujemo molitvama. Nikad niste rekli istinitiju re, draga. Da li vas vaa majka esto poseuje? Moja majka je umrla ree Rouzvoter. Tako mu je to. ao mi je. Bar je imala srean ivot dok je trajao. To je, u svakom sluaju, izvesna uteha.

 Jeste. Znate, Bilijev otac je umro ree Bilijeva majka. Tako mu je to. Deaku je potreban otac. I tako se to nastavljalo i nastavljalo taj duet glupave bogomoljke i velikog upljeg oveka koji je tako pun odjeka ljubavi. Kad se ovo dogodilo bio je meu najboljima u svom razredu ree Bilijeva majka. Moda je suvie uio ree Rouzvoter. U ruci je drao knjigu koju je hteo da ita, ali je bio suvie utiv da istovremeno ita i govori, ma koliko bilo lako davati zadovoljavajue odgovore Bilijevoj majci. Ta knjiga bee Manijaci u etvrtoj dimenziji od Kilgora Trauta. U njoj se govorilo o ljudima ija se duevna oboljenja ne mogu leiti, jer su svi uzroci bolesti u etvrtoj dimenziji, a trodimenzionalni zemljanski lekari nisu mogli uopte da sagledaju, ili bar zamisle, te uzroke. Jedna stvar koju je Traut rekao veoma se svidela Rouzvoteru, naime da vampiri i vukodlaci i vilenjaci i aneli i tako dalje, stvarno postoje, ali u etvrtoj dimenziji. Po Trautu, tamo se nalazi i Viljem Blejk, Rouzvoterov najmiliji pesnik. Raj i pakao takoe. Veren je sa jednom veoma bogatom devojkom ree Bilijeva majka. To je dobro ree Rouzvoter. Novac moe ponekad da bude velika uteha. Odista moe. Razume se da moe. Nije ba veselo ako morate da steete kai dok se ne prepolovite. Zgodno je kad ovek moe malo da dane duom. Njen otac je vlasnik optiarske kole koju je Bili pohaao. Takoe poseduje est ordinacija u naem delu drave. Ima vlastiti avion i letnjikovac, gore na jezeru Dord. To je divno jezero. Bili je zaspao pod ebetom. Kad se ponovo probudio, bio je privezan za postelju u logorskoj bolnici. Otvorio je jedno oko, ugledao jadnog starog Edgara Derbija, kako pri svetlu svee ita Crvenu znaku za hrabrost. Bili je zatvorio oko, video je u svome seanju na budunost jadnog starog Edgara Derbija pred vodom za streljanje, sred ruevina Drezdena. U tom vodu bila su samo etiri oveka. Bili je uo da jednom oveku iz voda za streljanje obino daju puku napunjenu orcima. Bili nije verovao da e izdati ma i jadan orak tako malobrojnom vodu u tako starom ratu. Sad je u bolnicu uao glavni Englez da proveri kako je Bili. Bio je to peadijski pukovnik, zarobljen kod Denkerka. On je Biliju dao morfijum. U logoru nije postojao pravi lekar, tako da je doktorisanje palo na njega. Kako je pacijent?" upita Derbija. Mrtav je za ovaj svet. Ali nije stvarno mrtav.

 Nije. Kako je to fino nita ne oseati, a opet primati puno priznanje to si iv. Derbi sad zauze pealni stav mirno. Ne, ne, molim vas, na mestu voljno. Budui da na jednog oficira dolaze samo dva redova i da su svi redovi bolesni, mislim da moemo izostaviti uobiajeni ceremonijal izmeu oficira i redova. Derbi je i dalje stajao. Vi izgledate stariji od ostalih ree pukovnik. Derbi mu ree da ima etrdeset pet godina, dve vie no pukovnik. Pukovnik ree da su svi ostali Amerikanci sad obrijani, da jedino Bili i Derbi jo imaju brade. Pa ree: Znate, mi smo ovde morali da zamiljamo rat, a zamiljali smo da ratuju ljudi u godinama, kao to smo mi. Zaboravili smo da ratuju deica. Kad sam ugledao ta svee obrijana lica, bio sam poraen. Boe moj, boe moj, rekao sam sebi, ovo je deji krstaki pohod. Pukovnik upita starog Derbija kako je zarobljen, a Derbi mu ispria priu o tome kako se nalazio u estaru sa jo stotinu preplaenih vojnika. Bitka je trajala ve peti dan. Ovu stotinu su meu drvee saterali tenkovi. Derbi je opisivao neverovatne vremenske uslove koje Zemljani ponekad stvaraju za druge Zemljane, kad ne ele da ti drugi Zemljani dalje obitavaju na Zemlji. U kronjama su se uz uasne treskove rasprskavale granate, ree on, proizvodei pljuskove noeva i igala i noia za brijanje. Kuglice olova u mesinganim kouljicama letele su unakrst kroz umu, ispod eksplozija granata, iajui mnogo bre od zvuka. Mnotvo ljudi je ranjeno ili poubijano. Tako mu je to. Artiljerijska paljba je onda prestala, a skriveni Nemac sa zvunikom naredio je Amerikancima da odloe oruje i sa rukama na glavi izau iz ume, inae e paljba ponovo poeti. Nee prestati dok svi u estaru ne budu mrtvi. I tako su Amerikanci odloili oruje i izali iz ume sa rukama na glavi, jer su eleli da, ako je mogue, nastave ivot. Bili je otputovao kroz vreme natrag u veteransku bolnicu. ebe mu je bilo preko glave. Van ebeta je vladala tiina. Da li je moja majka otila? ree Bili. Jeste. Bili proviri ispod ebeta. Tamo napolju sad je bila njegova verenica, sedela je na stolici za posetioce. Zvala se Valensija Merbl. Valensija je bila ki vlasnika Ilijumske optiarske kole. Bila je bogata. Bila je golema kao kua, jer nije mogla da prestane s jelom. I sad jede. Jede filovanu okoladu Tri musketara. Nosi trifokalna soiva u arenom okviru, a okvir je ukraen vetakim dijamantima. Sjaju vetakih dijamanata odgovarao je sjaj pravog dijamanta sa njenog verenikog prstena. Dijamant je bio osiguran na hiljadu osamsto dolara. Taj dijamant je Bili naao u Nemakoj. To je bio ratni plen. Bili nije eleo da se oeni grdobnom Valensijom. Ona je bila jedan od simptoma njegove bolesti. Shvatio je da ludi kad je sebe uo kako je prosi, kad ju je zamolio da primi dijamantski prsten i postane njegova ivotna saputnica. Bili joj ree Zdravo, a ona ga upita da li bi hteo okolade, a on ree: Ne, hvala.

Upitala je kako se osea, a on ree: Hvala, mnogo bolje. Kazala je da je u Ilijumskoj optiarskoj koli svima ao to je bolestan i da se nadaju da e uskoro ozdraviti, a Bili ree: Pozdravi ih, kad ih vidi. Obeala je da e ih pozdraviti. Upitala je da li bi mogla da mu spolja neto donese, a on ree: Ne. Imam sve to elim. A knjige? ree Valensija. Pored mene je jedna od najveih privatnih biblioteka na svetu ree Bili, mislei na Rouzvoterovu zbirku naunofantastinih romana. Rouzvoter je itao na susednoj postelji i Bili ga uvue u razgovor, upita ga ta ita. I Rouzvoter mu ree. Bilo je to Jevanelje iz svemira od Kilgora Trauta. Tu se radilo o jednom posetiocu iz svemira, koji je, uzgred reeno, po obliku bio veoma slian Tralfamadorcu. Posetilac iz svemira je temeljno prouio hrianstvo da bi otkrio, ako moe, zato je hrianima tako lako da budu okrutni. Zakljuio je da je bar delimini uzrok nevolje aljkavo pripovedanje u Novom zavetu. Pretpostavljao je da je namera Jevanelja bila da ljude, pored drugih stvari, ui da budu milosrdni ak i prema najponienijem meu ponienima. Jevanelje je, meutim, naukovalo u stvari sledee: Pre no to nekoga ubije, budi sasvim siguran da nema jake veze. Tako mu je to. Greka u priama o Hristu, rekao je posetilac iz svemira, bila je u tome to je Hristos, koji nije delovao ba impozantno, u stvari Sin Najmonijeg Bia u Svemiru. itaoci su to shvatili, te su, kad bi doli do raspinjanja na krst, prirodno pomislili, i tu Rouzvoter opet glasno proita: Opala ovog puta su krenuli da linuju pogrenog dasu. A ta misao je imala sestru: Postoje pravi ljudi za linovanje. Koji? Ljudi bez jakih veza. Tako mu je to. Posetilac iz svemira podario je Zemlji novo Jevanelje. U njemu je Isus stvarno bio niko i nita, i gnjavaa za ljude sa jaim vezama. Ipak je uspeo da kae sve one divne i zbunjujue stvari koje je rekao u drugim jevaneljima. I tako su se ljudi jednog dana zabavljali time to su ga prikovali za krst, a krst poboli u zemlju. Lineri su mislili da ne moe doi ni do kakvih posledica. italac je morao da misli isto, jer mu je novo Jevanelje neprestano utucavalo u glavu koliko je Isus niko i nita. A onda, pre no to e taj nikogovi umreti, otvorie se nebesa i bejahu grmljavina i munje. Tretei se razlee glas Boga. Rekao je ljudima da usvaja tog skitnicu za sina, zanavek mu daje svu mo i povlastice Sina Stvoritelja Svemira. Bog ree sledee: Od ovog asa On e grozno kanjavati svakog ko mui skitnicu bez veza. Bilijeva verenica je dokrajila svoju filovanu okoladu Tri musketara". Sad jede Mleni put.

 Zaboravite knjige, ree Rouzvoter, bacajui tu knjigu pod krevet. Neka ih avo nosi. Ova je zvuala zanimljivo ree Valensija. Isuse, kad bi Kilgor Traut samo umeo da pie! uzviknu Rouzvoter. Tu je bio u pravu: nepopularnost Kilgora Trauta bila je zasluena. Njegova proza bila je grozna. Samo su mu ideje bile dobre. Ne verujem da je Traut ikad kroio van ove zemlje nastavi Rouzvoter. Blagi boe, sve vreme pie o Zemljanima, a oni su svi Amerikanci. Praktino niko na Zemlji nije Amerikanac. Gde ivi? upita Valensija. To niko ne zna odgovori Rouzvoter. Koliko vidim, ja sam jedina osoba koja je ula za njega. Svaku knjigu je izdao drugi izdava, a svaki put kad mu piem preko nekog od njih, pismo se vrati, jer je izdava pao pod steaj. Sad je promenio temu, estitao je Valensiji na njenom verenikom prstenu. Hvala vam, ree ona i prui ruku, kako bi Rouzvoter mogao da pogleda izbliza. Bili je nabavio dijamant u ratu. To je privlano u ratu ree Rouzvoter. Svako bez izuzetka dobije neku sitnicu. to se tie prebivalita Kilgora Trauta: on je, u stvari, iveo u Eijumu, Bilijevom rodnom mestu, bez prijatelja i prezren. Bili ga je sretao ovda-onda. Bili, ree Valensija Merbl. Hm? Hoe li da porazgovaramo o ari za nau srebrninu? Svakako. Suzila sam izbor uglavnom na Kraljevsku dansku aru ili Ruu-puzavicu Onda Rua puzavica ree Bili. To nije stvar koju treba da lomimo preko kolena ree ona. Hou da kaem za ta god se odluimo, s time emo morati da ivimo do kraja ivota. Bili je prouavao slike. Kraljevska danska ara ree napokon. I Kolonijalna meseina je fina. Jeste ree Bili Pilgrim. I Bili otputova kroz vreme da zoolokog vrta na Tralfamadoru. Ima etrdeset etiri godine, izloen je pod geodezijskom kupolom. Lei na lealjci koja mu je bila kolevka za vreme putovanja kroz svemir. Nag je. Tralfamadorce zanima njegovo telo celo. Napolju ih ima na hiljade, diu svoje ruice kako bi ga njihove oi mogle videti. Bili je na Tralfamadoru ve est zemaljskih meseci. Navikao je na gomilu. Bekstvo ne dolazi u obzir. Atmosferu van kupole ini cijanid, a Zemlja je udaljena 446.120,000,000,000,000 milja. U zoolokom vrtu Bili je izloen u simuliranom zemaljskom stanitu. Najvei deo

nametaja ukraden je iz stovarita Sirs Robeka u Ajova Sitiju, drava Ajova. Tu su. kolor televizor i divan koji se moe pretvoriti u krevet. Pored divana su stoii sa lampama i pepeljarama. Tu je kuni bar sa dve visoke stolice. Tu je mali sto za bilijar. Svaku stopu pokriva tepih boje federalnog zlata, sem u kuhinji i kupatilu i iznad gvozdenog ahta u sredini poda. Na niskom stoiu pred divanom lepezasto su rasporeeni asopisi. Tu je stereofonski gramofon. Gramofon radi. Televizor ne radi. Na televizijski ekran nalepljena je slika jednog kauboja koji ubija drugog. Tako mu je to. U kupoli ne postoje zidovi, nema mesta da se Bili sakrije. Metviasto zeleni ureaji kupatila stoje u otvorenom prostoru. Bili sad silazi sa svoje lealjke, odlazi u kupatilo i mokri. Gomila je pomahnitala. Bili je oprao zube na Tralfamadoru, stavio je parcijalnu protezu i otiao u svoju kuhinju. Plinski tednjak i friider i maina za pranje sudova takoe su mrtviasto zeleni. Na vratima friidera naslikana je slika. Friider je takav doao. To je slika jednog para iz veselih devedesetih godina, na tandemu. Bili sad gleda tu sliku, pokuava da neto misli o tom paru. Nita mu ne pada na um. Kao da nema ta da se misli o to dvoje ljudi. Bili je pojeo odlian doruak iz konzervi. Oprao je olju i tanjir i no i viljuku i kaiku i tiganj, ostavio ih na mesto. Onda je radio vebe koje je nauio u vojsci skokove rairenim nogama, pregibe, unjeve i dizanje na rukama. Veina Tralfamadoraca nije imala puta i naina da sazna da Bilijevo telo i lice nisu lepi. Pretpostavljali su da je on prekrasan primerak. To je imalo prijatan uinak na Bilija, koji je po prvi put poeo da uiva u vlastitom telu. Posle vebi se istuirao i podsekao nokte na nogama. Obrijao se i poprskao dezodoransom ispod pazuha, dok je napolju, sa uzdignutog postolja, vodi zoolokog vrta objanjavao ta Bili radi i zato. Vodi je drao predavanje putem telepatije, jednostavno stojei onde, emitujui gomili talase misli. Kraj njega na postolju se nalazio mali instrument sa dirkama kojim je prenosio pitanja gomile Biliju. Sad stie prvo pitanje iz zvunika na televizoru: Da li ste sreni ovde? Onoliko koliko sam bio srean na Zemlji ree Bili Pilgrim i to je bila istina. Na Tralfamadoru je postojalo pet polova, svaki od njih obavljao je jednu fazu, neophodnu za stvaranje nove jedinke. Biliju su izgledali istovetni, jer su sve polne razlike bile u etvrtoj dimenziji. Jedan od najveih moralnih potresa koji su Tralfamadorci priredili Biliju bio je, uzgred reeno, u vezi sa polnim ivotom na Zemlji. Kazali su da su posade njihovih leteih tanjira identifikovale nita manje do sedam polova na Zemlji, od kojih je svaki bitan za razmnoavanje. I opet Bili nije nikako mogao da zamisli ta pet od tih sedam polova imaju sa pravljenjem dece, jer su polno aktivni samo u etvrtoj dimenziji. Tralfamadorci su pokuali da Biliju prue izvesna ukazivanja koja e mu pomoi da zamisli polni ivot u nevidljivoj dimenziji. Rekli su mu da se zemaljske bebe ne bi mogle raati bez homoseksualaca. Bebe bi se mogle raati bez lezbijki. Bebe se ne bi

mogle raati bez ena starijih od ezdeset pet godina. Bebe bi se mogle raati bez mukaraca starijih od ezdeset pet godina. Bebe se ne bi mogle raati bez drugih beba koje su ivele sat, ili manje, nakon roenja. I tako dalje. Za Bilija je sve ovo bilo besmisleno traanje. I za Tralfamadorce je puno onog to je Bili priao bilo besmisleno truanje. Oni nisu mogli da zamisle kako Biliju izgleda vreme. Bili je batalio da im to objanjava. Onaj vodi napolju morao je to da objanjava kako najbolje ume. Vodi je pozvao gomilu da zamisli kako jednog dana, koji je svetlucavo blistav i vedar, preko pustinje gleda planinski venac. Oni mogu da gledaju planinski vrh ili pliu ili oblak, kamen to im je pod nogama, ili ak dubinu kanjona iza sebe. Ali meu njima je ovaj siroti zemljanin ija je glava zatvorena u elinu loptu koju ne moe da skine. Postoji samo jedna ona duplja kroz koju moe da gleda, a za nju je zavarena cev od est stopa. Ovo je bio samo poetak Bilijevih muka u toj metafori. On je takoe privezan za gvozdenu reetku, zavrtnjima privrenu za vagon-platformu na inama i nema naina da okrene glavu ili dodirne tu cev. Drugi kraj lovi poiva na dvononom naslonu, takoe zavrtnjima privrenom za platformu. Sve to Bili moe da vidi jeste takica na kraju cevi. On ne zna da se nalazi na platformi-vagonu, ne zna ak ni da u njegovom poloaju ima neeg neobinog. Vagon-platforma ponekad mili, ponekad ide izvanredno brzo, esto se zaustavlja ide uzbrdo, nizbrdo, I to okukama, pravim deonicama. to god siroti Bili video kroz cev, nema drugog izbora sem da kae: To je ivot. Bili je oekivao da e Tralfamadorce zbunjivati i uznemiravati svi oni ratovi i ostali vidovi ubijanja na zemlji. Oekivao je da e se plaiti da bi zemljanski spoj svireposti i spektakularnih oruja na kraju mogao unititi deo ili moda celinu nevinog Svemira. Nauna fantastika ga je navodila da to oekuje. Meutim, tema rata nije nikad iskrsavala, dok je sam Bili nije pokrenuo. Neko iz one gomile u zoolokom vrtu upita ga preko predavaa ta je naj dragoceni ja stvar koju je dosada nauio na Tralfamadoru, a Bili odgovori: Da stanovnici itave jedne planete mogu da ive u miru! Kao to znate, ja sam doao sa planete koja se od poetka vremena bavi besmislenim klanjem. Lino sam video tela gimnazijalki koje su moji zemljaci ive skuvali u vodotornju, ponosni to su se u to vreme borili protiv istog zla. To je bila istina. Bili je u Drezdenu video skuvana tela. Nou, u logoru, osvetljavao sam sebi put sveama nainjenim od sala ljudskih bia koja su iskasapili braa i oevi tih skuvanih gimnazijalki. Zemljani su bauci Svemira! Ako drugim planetarna sada ne preti opasnost sa Zemlje, uskoro e im pretiti. Zato mi otkrijte tajnu da bih mogao da je odnesem na Zemlju i spasem sve nas: Kako jedna planeta moe da ivi u miru? Bili je imao oseaj da je govorio poletno. Zbunio se kad vide kako Tralfamadorci pokrivaju oi svojim malim dlanovima. Iz iskustva je znao ta to znai: on se glupo ponaa.

 Da li, da li biste bili ljubazni da mi kaete ree vodiu, dobrano splasnuvi, ta je u ovome bilo toliko glupo? Mi znamo kako e svriti Svemir, ree vodi a Zemlja s tim nema nikakve veze, sem to e i sama biti zbrisana, Kako kako e svriti Svemir? ree Bili. Eksperimentiui sa novim gorivima za nae letee tanjire, mi emo prouzrokovati njegovu eksploziju. Jedan tralfamadorski pilot e pritisnuti dugme za start i ceo Svemir e ieznuti. Tako mu je to. Ako to znate, ree Bili zar ne postoji neki nain da to spreite? Zar ne moete da spreite pilota da pritisne dugme? On ga je uvek pritiskivao i uvek e ga pritiskivati. Mi ga uvek putamo i uvek emo ga putati. Taj trenutak je tako strukturisan. Onda, rece Bili nesigurno, pretpostavljam da je i zamisao o spreavanju rata na Zemlji takoe glupa. Naravno. Ali vaa planeta jeste mirna. Danas je mirna. Drugih dana imamo ratove, po uasu ravne svakom koji ste ikad videli ili o kome ste itali. Mi tu nita ne moemo da uinimo, te ih jednostavno ne gledamo. Ignoriemo ih. Provodimo venost gledajui prijatne trenutke kao ovaj dananji u zoolokom vrtu. Zar ovo nije lep trenutak? Jeste.. To je jedna stvar koju bi Zemljani mogli da naue, kad bi se dovoljno potrudili: ignoriite strana vremena i usredsredite se na dobra. Aha, ree Bili Pilgrim. Tek to je te veeri zaspao, Bili je otputovao kroz vreme u jedan drugi trenutak koji je bio sasvim prijatan, u svoju prvu branu no sa bivom Valensijom Merbl. Ima ve est meseci kako je izaao iz veteranske bolnice. Sasvim je dobro. Diplomirao je u Ilijumskoj optiarskoj koli kao trei po uspehu u razredu od etrdeset sedam uenika. Sad je u postelji sa Valensijom, u prekrasnom apartmanu, izgraenom na kraju keja Kejp En, drava Masausets. Preko vode se vide svetla Glostera. Bili lei na Valensiji, vodi s njom ljubav. Jedan rezultat tog ina bie roenje Roberta Pilgrima koji e u gimnaziji postati problem, ali e se potom srediti kao pripadnik slavnih Zelenih beretki. Valensija nije bila putnik kroz vreme, ali je posedovala ivu uobrazilju. Dok je Bili s njom vodio ljubav, zamiljala je da je neka slavna ena iz istorije. Ona je bila Elizabeta I, kraljica Engleske, a Bili je trebalo da bude Kristofor Kolumbo. Bili je proizveo zvuk nalik maloj, zaraloj arki. Upravo je ispraznio svoje semnike u Valensiju, doprineo svoj deo pripadnika Zelenih beretki. Po Tralfamadorcima, ovaj e, naravno, imati ukupno sedmoro roditelja. Sad se skotrljao sa svoje ogromne supruge, iji se meseni izraz nije promenio kad

se Bili uklonio. Leao je, sa dugmiima kime du ivice dueka, savio je ruke pod glavu. Sad je bogat. Nagraen je zato to se oenio devojkom kojom se niko pri zdravoj pameti ne bi oenio. Tast mu je poklonio novi model bjuika, Gospodar druma, potpuno elektrifikovanu kuu i postavio ga za efa najuspenije ordinacije, ordinacije u Ilijumu, gde je Bili mogao oekivati da e zaraivati najmanje trideset hiljada dolara godinje. To je dobro. Bilijev otac je bio obian berberin. Kao to ree Bilijeva majka: Pilgrimovi se uzdiu u ovom svetu. Medeni mesec se odvijao sred gorko-slatkih tajni babjeg leta u Novoj Engleskoj. Apartman ljubavnika imao je jedan romantian zid, sav u staklenim vratima. Vodila su na balkon i uljastu luku. Zelena i narandasta koa, crna u noi, gunala je i tutnjala mimo balkona, ni trideset stopa od njihove svadbene postelje. Ila je ka puini, samo sa signalnim svetlima. Njena prazna skladita su odzvanjala, inila su. pesmu maina bogatom i glasnom. Kej poe da peva istu pesmu, a onda je zapevala i tabla postelje nad glavama mladenaca. I nastavila je da peva jo dugo po odlasku koe. Hvala ti, ree najposle Valensija. Krevetska tabla je pevala komaraku pesmu. Nema na emu. Bilo je fino. Onda poe da plae. ta ti je? Tako sam srena. Dobro. Mislila sam da me niko nee uzeti. Hm, ree Bili Pilgrim. Omraviu za tebe ree ona. ta? Poeu da drim dijetu. Postau lepa za tebe. Dopada mi se takva kakva si. Stvarno? Stvarno ree Bili Pilgrim. Zahvaljujui putovanju kroz vreme, on je ve video sudbinu njihovog braka, znao je da e sve do kraja biti u najmanju ruku snoljiv. Velika motorna jahta nazvana eherezada sad kliznu mimo svadbene postelje. Pesma koju su pevale njene maine bee vrlo niska orguljska nota. Sva svetla behu upaljena. Kod ograde na fari stajalo je dvoje divnih ljudi, mladi i devojka u veernjim haljinama, volei jedno drugo i svoje snove i jezero. I oni su bili na medenom mesecu. To su bili Lens Ramford, iz Njuporta na Rod Ajlendu, i njegova nevesta, ranije Sintija Landri, detinja ljubav Dona F. Kenedija iz Hajanis Porta, drava Masausets. Tu je postojala izvesna mala podudarnost. Bili Pilgrim e kasnije deliti bolniku sobu sa Ramfordovim stricem profesorom Bertramom Kouplendom Ramfordom iz Harvarda, zvaninim istoriarem Vazduhoplovstva Sjedinjenih Drava. Kad su ti divni ljudi proli, Valensija poe da ispituje svog smenog supruga o

ratu. Bilo je bezazleno od Zemljanke da tako postupi, da povee seks i sjaj sa fatom. Da li ikad misli o ratu? ree ona, stavljajui ruku na Bilijevu butinu. Ponekad ree Bili Pilgrim. Ponekad te gledam, ree Valensija i imam i udan oseaj da si naprosto krcat tajnama. Nisam ree Bili. To je, razume se, bila la. Nikome nije priao o svim onim putovanjima kroz vreme koja je obavio, o Tralfamadoru i tako dalje. Mora biti da ima tajne o ratu. Ili, dobro, ne tajne, ve stvari o kojima ne eli da govori. Nemam. Ponosim se to si bio vojnik. Da li to zna? Dobro. Je li bilo strano? Katkad. Biliju sad pade na um jedna aava misao. Njena istinitost ga porazi. Bila bi dobar epitaf za Bilija Pilgrima za mene, takoe. Da li bi sad priao o ratu ako bih ja to zaelela? ree Valensija. U majunoj upljini svog velikog tela ona je skupljala grau za pripadnika Zelenih beretki". Zvualo bi kao san, ree Bili Pilgrim snovi obino nisu naroito zanimljivi.

ula sam kako si jednom priao tati o nemakom vodu za streljanje. Mislila je na pogubljenje jadnog starog Edgara Derbija.

 Hm. Morali ste da ga sahranite? Da. Da li vas je, pre no to je streljan, video sa lopatama? Jeste. Da li je neto kazao? Nije. Je li bio uplaen? Opili su ga. Bee ustaklio oima. I pripendlali su za njega metu? Pare hartije ree Bili. Ustao je iz postelje, i i kao Izvini, otiao u tamu kupatila da mokri. Pipajui |o traio prekida; osetivi rapave zidove shvatio je da je ponovo otputovao u 1944, u logorsku bolnicu. Svea u bolnici je dogorela. Jadni stari Edgar Derbi zaspao je na susednom leaju. Bili je ustao iz postelje, pipao je du zida, pokuavajui da nae izlaz, jer mu se gadno mokrilo. Odjednom je naao vrata, koja se otvorie, pustie da izglavinja u logorsku no. Bili je bio obezumljen od putovanja kroz vreme i morfijuma. Predao se ogradi od bodljikave ice koja ga zakai na desetak mesta. Pokuao je da ustukne, ali ga ograda nije putala. I tako je Bili izvodio glupavu malu igru sa ogradom, korak tamo, korak ovamo, zatim se ponovo vraao na poetak. Jedan Rus, koji je i sam izaao u no da mokri, ugleda kako Bili igra s druge strane ograde. Priao je ovom udnom strailu, pokuao je da mu blago govori, pitao je iz koje je zemlje. Strailo nije obraalo panju, nastavilo je da igra. I tako je Rus otkaio bodlje, jednu po jednu, a strailo opet otplesa u no, bez ijedne rei zahvalnosti. Rus je mahao i viknu za njim na ruskom: Zbogom. Bili je izvadio svog oku, tamo u logorskoj noi, pa je pikio i pikio po tlu. Zatim ga ubaci na mesto, vie-manje, i poe da razmatra nov problem: odakle je doao i kuda treba sad da ide? Negde u noi uli su se alostivi krici. Nemajui nita pametnije da radi, Bili otfulja u njihovom smeru. Pitao se kakvu to tragediju imaju da oplakuju toliki ljudi pod vedrim nebom. Ne znajui, Bili se pribliavao zaleu poljskog nunika. Ovaj se sastojao od ipke ispod koje se nalazilo dvanaest kofa. ipka je sa tri strane bila zaklonjena ogradom od otpadaka dasaka i izravnatih konzervi. Otvorena strana gledala je na crni terpapirni zid barake u kojoj se odigrala gozba. Bili je iao du ograde i doe do take s koje je mogao da vidi poruku, svee namalani na terpapiru zida. Rei su bile ispisane istom onom ruiastom bojom koja je krasila dekor Pepeljuge. Bilijevi opaaji behu tako nepouzdani da mu se inilo da rei vise u vazduhu, moda ispisane na prozirnoj zavesi. A po zavesi bejahu i divne srebrne take. To su, u stvari, bile glavice klinova koji su privrivali terpapir za baraku. Bili nije mogao da zamisli kako se to zavesa dri ni u emu, te je

pretpostavljao da su arobna zavesa i teatralna tuga deo nekog verskog obreda o kojem nita ne zna. Evo kako je glasila poruka: MOLIMO OSTAVITE OVAJ NUNIK U UREDNOM STANJU U KOJEM STE GA ZATEKLI Bili pogleda u nunik. Jadikovanje je odatle dopiralo. Mesto je bilo krcato Amerikancima koji behu skinuli gae. Od gozbe u znak dobrodolice dobili su vulkanske prolive. Kofe su bile pune ili prevrnute. Jedan Amerikanac u blizini Bilija, kukao je da je izbacio sve sem mozga. Trenutak kasnije ree: Evo izlazi, evo izlazi. Mislio je na svoj mozak. To sam ja. To sam bio ja. To je bio pisac ove knjige. Bili se glavinjajui udalji od svoje vizije pakla. Proao je pored trojice Engleza koji su sa odstojanja posmatrali ovu svetkovinu izmeta. Od gnuanja su zapali u katatoniju. Zakopaj pantalone ree jedan od njih dok je Bili prolazio. I tako Bili zakopa pantalone. Sluajno je nabasao na vrata male bolnice. Proao je kroz vrata i opet se obreo na medenom mesecu, kako se iz kupatila vraa u postelju svojoj nevesti na Kejp En. Nedostajao si mi ree Valensija. I ti meni ree Bili Pilgrim. Bili i Valensija su zaspali, sloeni kao kaike, a Bili je odputovao natrag kroz vreme, u voz kojim je putovao 1944 sa manevara u Junoj Karolini na oev pogreb u llijumu. Bili je morao esto da preseda. Svi vozovi su bili spori. Kupei su smrdeli na ugljeni dim i racionisani duvan i raicionisano pie i prde ljudi koji jedu ratnu hranu. Jastuci gvozdenih sedita behu ekinjasti i Bili nije mnogo spavao. vrsto je zaspao tek na tri sata od Ilijuma, nogu rairenih prema ulazu u prepuna kola za ruavanje. Kad je voz stigao u Ilijum, kondukter probudi Bilija. Bili se sa svojom platnenom vreom isteturao i potom je stajao na staninom peronu, pored konduktera, pokuavajui da se probudi. Fino si dremnuo, a? ree kondukter. Da ree Bili. Burazeru ree kondukter bogme ti se bio nadigao kao toranj. U tri sata izjutra one Bilijeve morfijumske noi u logoru, dvojica ilih Engleza unesoe u bolnicu novog pacijenta. Bio je siuan. To je bio Pol Lazaro, tufniasti kradljivac automobila iz Sisera, drava Ilinoj. Uhvatili su ga kako krade cigarete ispod jastuka jednog Engleza. Polu-probuen, Englez je Lazaru slomio desnu ruku i

onesvestio ga udarcem. Englez koji je to uinio, sad pomae da se Lazaro unese. Ima plameno crvenu kosu i bez obrva je. U komadu je igrao Pepeljuginu kumu, Plavu vilu. Sad jednom rukom pridrava svoju polovinu Lazara, dok drugom zatvara vrata za sobom. Nije teak ni koliko pile ree on. Englez kod koga su Lazarove noge je onaj pukovnik to je Biliju dao uspavljujuu injekciju. Kuma Plava vila je zbunjena, a ujedno ljuta. Da sam znao da se bijem sa piletom ree ne bih tako jako udarao. Hm. Kuma Plava vila je otvoreno govorila o tome koliko su svi Amerikanci odvratni. Slabi, smrdljivi, nad sobom raaljeni krdo cmoljavih, trokavih, lopovskih kopilana ree. Gori su od onih prokletih Rusa. Stvarno izgledaju kao bedna druina sloio se pukovnik. Sad ue jedan nemaki major. Engleze je smatrao bliskim prijateljima. Poseivao ih je skoro svakodnevno, igrao je sa njima razne igre, drao predavanja iz istorije Nemake, svirao na njihovom klaviru, davao im asove nemake konverzacije. esto je govorio da bi poludeo da nema njihovo civilizovano drutvo. Njegov engleski bio je izvrstan. Izvinjavao se to Englezi moraju da se baku oko amerikih redova. Obeao je da e im biti na smetnji najvie dan-dva, da e Amerikanci uskoro biti upueni u Drezden kao najamna radna snaga. Doneo je jednu monografiju, u izdanju Udruenja nemakih logorskih slubenika. Bio je to izvetaj o ponaanju amerikih redova kao nemakih ratnih zarobljenika. Napisao ga je jedan bivi Amerikanac koji se visoko uspeo u nemakom Ministarstvu propagande. Zvao se Hauard V. Kembel Mlai. Kasnije e se obesiti dok bude ekao suenje kao ratni zloinac. Tako mu je to. Dok je britanski pukovnik nametao Lazarovu ruku i meao gips, nemaki major je naglas prevodio odlomke monografije Hauarda V. Kembela Mlaeg. Ovo je bila uvodna reenica. Amerika je najbogatija nacija na Zemlji, ali je njen narod uglavnom siromaan, a siromane Amerikance navode da sebe mrze. Da navedemo amerikog humoristu Kina Habarda: Nije sramota biti siromaan ali bi mogla i biti. U stvari, Amerikanac ini zloin ako je siromaan, mada je Amerika nacija siromanih. Sve ostale nacije imaju narodna predanja o ljudima koji su bili siromani, ali i izuzetno mudri i vrli, te stoga vema cenjeni od ma kog posednika moi i zlata. Ameriki siromasi ne priaju takve prie. Oni sebe ismevaju, a uzdiu bolje od sebe. Sva je prilika da e najbednija ainica ili krma, vlasnitvo oveka koji je i sam siromaan, imati na zidu tablu koja postavlja ovo surovo pitanje: Ako si toliko pametan zato nisi bogat? Tu e biti i amerika zastava, ne vea od detinjeg dlana, zalepljena o drku lilihipa i razvijorena na registarskoj kasi.

Neki tvrde da je autor ove monografije, rodom iz enektedija, drava Njujork, imao najvii kolinik inteligencije od svih ratnih zloinaca koje je ekala smrt veanjem. Tako mu je to. Poput ljudskih bia svuda u svetu, Amerikanci veruju u mnoge stvari koje su oito neistinite, produavala je monografija. Njihova najrazornija neistina jeste da je svakom Amerikancu vrlo lako da zaradi pare. Oni nee da priznaju koliko se, zapravo, teko dolazi do novca, te stoga oni koji nemaju para okrivljuju i okrivljuju i okrivljuju sami sebe. Ovo unutarnje prebacivanje bilo je riznica za bogate i mone, koji su javno i privatno morali da za svoju sirotinju uine mnogo manje no ijedna vladajua klasa, recimo, od napoleonskih vremena naovamo. Iz Amerike su dole mnoge novine. Najvie zapanjujua meu njima, stvar za koju nema prethodnog primera, jeste masa siromaha lienih dostojanstva. Oni ne vole jedni druge, jer ne vole sami sebe. Kad se to shvati, neprijatno ponaanje amerikih redova u nemakim zarobljenikim logorima prestaje da bude zagonetka. Hauard V. Kembel Mlai je potom razmatrao uniformu Amerikanca mobilisanog u drugi svetski rat: Svaka druga vojska u istoriji, bila bogata ili ne, pokuavala je da ak i svoje najnie vojnike obue tako da sami sebi i drugima deluju kao elegantni strunjaci za pie i snoaj i pljakanje i iznenadnu smrt. Amerika vojska, meutim, alje svoje redove da se bore i umiru u modifikovanom poslovnom odelu, sasvim primetno napravljenom za drugoga, u sterilizovanom ali neispeglanom poklonu dobrotvora to, zaepivi nos, dele odeu pijancima u sirotinjskim etvrtima. Kada se gizdavo obueni oficir obraa jednom takvom, jadno odevenom skitnici, on ga kara kao to to mora da ini oficir ma koje vojske. Ali oficirov prezir nije, kao u drugim vojskama, blagonaklona gluma. To je istinski izraz mrnje prema siromanima, koji za svoju bedu nemaju da krive nikog drugog ve same sebe. Upravitelj logora koji po prvi put ima posla sa zarobljenim amerikim redovima valja da bude upozoren: Ne oekujte bratsku ljubav ak ni meu braom. Izmeu pojedinaca nee postojati nikakva kohezija. Svaki e biti nabureno dete koje esto poeli da je mrtvo. Kembel je iznosio kakvo je bilo iskustvo Nemaca sa zarobljenim amerikim redovima. Svuda su bili poznati kao nad sobom najvie raaljeni, najmanje bratski i najprljaviji ratni zarobljenici, veli Kembel. Bili su nesposobni za udrueno delanje za vlastito dobro. Prezirali su svakog vou iz svojih redova, odbijali da ga slede ili makar sluaju, s obrazloenjem da nije bolji od njih i da treba da prestane da se pravi vaan. I tako dalje. Bili Pilgrim je zaspao, probudio se kao udovac u svojoj praznoj kui u Ilijumu. Njegova ki Barbara ga kori to pie smena pisma novinama. Jesi li uo ta sam rekla? upita Barbara. Opet je 1968. Naravno. Bili je dremao. Ako se bude ponaao kao dete, moda emo naprosto morati da se i mi prema tebi ponaamo kao sa detetom. To nije ono to e se sledee dogoditi ree Bili.

 Videemo ta e se sledee dogoditi. Velika Barbara sad obavi ruke oko sebe. Ovde je strano hladno. Da li je grejanje ukljueno? Grejanje? Pe ona stvar u podrumu, stvar to proizvodi vreli vazduh koji izlazi iz ovih kutija. Ne verujem da radi. Moda ne radi. Zar tebi nije hladno? Nisam primetio. Oh, boe moj, ti jesi dete. Ako te ovde ostavimo samog umree od studeni, umree od gladi. I tako dalje. Za nju je bilo veoma uzbudljivo da mu, u ime ljubavi, oduzima dostojanstvo. Barbara je pozvala oveka koji opravlja pei na naftu i naterala Bilija da ode u postelju, naterala ga da obea da e ostati ispod elektrinog ebeta dok ne doe toplota. Preklopnik ebeta postavila je na oznaku za najjae, od ega se Bilijeva postelja ubrzo zagrejala toliko da se u njoj mogao pei hleb. Kad je Barbara otila, zalupivi za sobom vrata, Bili je ponovo otputovao kroz vreme u zooloki vrt na Tralfamadoru. Upravo su mu doveli enku sa Zemlje. To je bila filmska zvezda Montana Vajldhek. Montana je bila pod dejstvom velike doze sredstva za spavanje. Uneli su je Tralfamadorci sa gas-maskama, poloili je na Bilijevu utu lealjku; povukli se kroz vazdunu komoru. Ogromna gomila napolju bee ushiena. Potueni su svi rekordi posete zoolokom vrtu. Svi na planeti su eleli da vide kako se pare Zemljani. Montana je bila gola, a, naravno, i Bili. Uzgred reeno, dobio je straobalnu erekciju. Nikad se ne zna ko e je dobiti. Montana je zatreptala onim kapcima. Trepavice joj behu kao raeljane kamdije. Gde sam? ree. Sve je u redu blago ree Bili. Molim vas, ne plaite se. Za vreme putovanja sa Zemlje Montana je bila u nesvesnom stanju. Tralfamadorci joj nisu govorili, nisu joj se pokazali. Poslednje ega se seala bee da se suna pored bazena u Palm Springsu, drava Kalifornija. Montana je imala samo dvadeset godina. Oko vrata je nosila srebrni lani s kojeg je visio medaljon u obliku srca izmeu dojki. Sad je okrenula glavu da napolju, oko kupole, ugleda mirijade Tralfamadoraca. Oni su joj aplaudirali, brzo otvarajui i zatvarajui male zelene ake. Montana je vritala i vritala. Sve male zelene ake se vrsto stegnue, jer je Montanin uas bio tako neprijatan prizor. Glavni uvar zoolokog vrta naredi kranisti, koji je stajao u pripravnosti, da spusti marinski plav pokrov preko kupole, time stvarajui unutra vetaku zemaljsku no. Prava no je u zooloki vrt dolazila samo na jedan sat u svakih ezdeset dva.

Bili je upalio stojeu lampu. Svetlost iz jednog izvora davala je baroknim pojedinostima Montaninog tela otru reljefnost. Bilija je podsealo na fantastinu arhitekturu Drezdena pre bombardovanja. Vremenom je Montana poela da voli Bilija Pilgrima i da se u njega uzda. On je nije dirnuo dok mu nije jasno stavila na znanje da eli da je dirne. Poto je na Tralfamadoru provela ono to bi bila zemaljska sedmica, upita ga lukavo hoe li da spava s njom. to je i uinio. Bilo je kao u raju. I Bili otputova kroz vreme iz te preslasne postelje u onu iz 1968. Bila je to njegova postelja u Ilijumu, a elektrino ebe je ukljueno na najjae. Kupao se u znoju, bunovno se seao da ga je ki stavila u postelju, kazala da tu ostane dok pe na naftu ne bude popravljena. Neko je kucao na vrata njegove spavae sobe. Da? ree Bili. Majstor za pe. Da? Sad dobro radi. Toplota se penje. Dobro. Mi je progrizao icu termostata. Ma ta kaete! Bili mrknu. Njegova vrua postelja mirisala je na. podrum za gljive. Dobio je poluciju, sanjajui o Montani Vajldhek. Ujutru, nakon te polucije, Bili odlui da se vrati na posao u svojoj ordinaciji na trgu trinog centra. Posao je cvetao, po obiaju. Njegovi pomonici su ga fino vodili. Zapanjie se kad su ga ugledali. Njegova ki im je kazala da moda vie nikad nee nastaviti s praksom. Meutim, Bili je ilo uao u svoju ordinaciju, zamolio da puste prvog pacijenta. I tako mu poslae prvog pacijenta dvanaestogodinjeg deaka u pratnji obudovele majke. Bili su stranci, nedavno prispeli u grad. Bili ih je malo ispitao, doznao je da je deakov otac poginuo u Vijetnamu u slavnoj petodnevnoj bici za Kotu 875, blizu Dak Toa. Tako mu je to. Dok je deaku pregledao oi, Bili mu je injenino priao o svojim doivljajima na Tralfamadoru, uveravao je deaka ostalog bez oca da je njegov otac i te kako jo uvek iv u trenucima koje e deak stalno iznova viati. Zar to nije uteno? upita Bili. I tu negde je deakova mati izala i rekla slubenici na prijemu da Bili oigledno ludi. Bilija su odveli kui. Njegova ki ga ponovo upita: Oe, oe, oe ta emo da radimo s tobom?

EST
ujte: Bili Pilgrim veli da je otiao u Drezden, Nemaka, sutradan posle svoje morfijumske noi u britanskom delu usred logora za unitavanje ruskih ratnih zarobljenika. Tog januarskog jutra Bili se probudio u zoru. Mala bolnica nije imala prozore, a sablasne svee su utrnule. Tako je jedino svetio dolazilo iz rupica, veliine glave iode, u zidovima, i nepotpunog pravougaonika to je ocrtavao loe uglavljena vrata. Na jednoj postelji hrkao je mali Pol Lazaro sa slomljenom rukom. Na drugoj je hrkao Edgar Derbi, gimnazijski nastavnik koji e na kraju biti streljan. Bili se uspravio u postelji. Nije imao pojma koja je godina ili na kojoj se planeti nalazi. Kako god se planeta zvala, bila je ledena. Ali Bilija nije probudila hladnoa, ve animalni magnetizam koji je inio da drhti i osea svrab. Priinjavao mu je duboke bolove u miiima, kao da se preterano napree. Animalni magnetizam je dolazio iza njegovih lea. Ako je trebalo da Bili pogaa ta je njegov izvor, on bi rekao da je to slepi mi to naglavce visi na zidu iza njegovih lea. Bili se pomerio ka donjem kraju leaja pre no to e se okrenuti da pogleda, to god to bilo. Nije eleo da mu ivotinja padne u lice i moda iskopa oi ili mu odgrize njegov veliki nos. Zatim se okrenuo. Izvor magnetizma je zaista liio na slepog mia. To je bio Bilijev kaput sa krznenim okovratnikom kao u impresarija. Visio je o klinu. Bili se sad opet natrake pomerao ka njemu, motrei ga preko ramena, oseajui kako magnetizam jaa. Onda se okrenuo licem, kleei na leaju, odvaio se da ga ovde-onde pipne. Traio je tano mesto izvora zraenja. Naao je dva mala izvora, dva grumena skrivena u postavi, na palac razmaka. Jedan je bio u obliku zrna graka. Drugi u obliku majune potkovice. Bili je primio poruku koju su prenosila zraenja. Savetovano mu je da se zadovolji saznanjem da ona mogu da uine uda za njega, pod uslovom da ne nastoji da otkrije ta su ti grumenovi. to se Bilija Pilgrima tie, to je bilo u redu. Bio je zahvalan. Bio je radostan. Bili je zadremao, ponovo se probudio u logorskoj bolnici. Sunce je visoko odskoilo. Spolja su dopirali golgotski zvuci jakih ljudi koji u tvrdoj, tvrdoj zemlji kopaju rupe za uspravne grede. Englezi su sebi gradili novi nunik. Prepustili su stari nunik Amerikancima a takoe i pozorite, mesto gde je odrana gozba. est Engleza se teturalo kroz bolnicu nosei sto za bilijar na kojem su nagomilani dueci. Preseljavali su ga u prostorije uz bolnicu. Pratio ih je Englez koji je vukao svoj duek i metu za strelice. ovek sa metom bee Kuma Plava vila koja je povredila malog Pola Lazara. Zastao je kod Lazarove postelje, upitao ga kako se osea. Lazaro ree da e udesiti da ga posle rata ubiju. Oh. Napravio si grdnu greku ree Lazaro. Svakom ko mene dime, bolje je da

me ubije, ili u ja udesiti da njega ubiju. Kuma Plava vila je imala izvesno iskustvo sa ubijanjem. Uputila je Lazaru paljiv osmeh. Jo ima vremena da ja ubijem tebe, ree ako me stvarno ubedi da je to pametno. to se ti ne bi malo evio? Nemoj misliti da nisam probao ree Kuma Plava vila. Kuma Plava vila je izala, zabavljena i snishodljiva. Kad je otila, Lazaro obea Biliju i jadnom starom Edgaru Derbiju da e se osvetiti i da je osveta slatka. Najslaa stvar to postoji ree Lazaro. Ljudi me zezaju ree ali, bogo moj, to se posle krvavo kaju. Ja se smejem kao lud. Meni je svejedno da li se radi o dasi ili o enskoj. Kad bi me zezao Predsednik Sjedinjenih Drava, i njega bih sredio kao belu lalu. Trebalo je da vidite ta sam jednom uradio nekom psu. Psu? ree Bili. Kukin sin me ujeo. I tako ti ja nabavim biftek i feder od sata. Taj feder sam isekao na male parie. Krajeve sam zailjio. Bili su otri kao ileti. Ugurao sam ih u biftek duboko unutra. A onda sam proao pored mesta gde je taj pas bio vezan. Opet je hteo da me ujede. Rekoh mu: Kuco, doi hajde da budemo prijatelji. Hajde da vie ne budemo neprijatelji. Ja se ne ljutim. Poverovao je. Stvarno? Bacio sam mu biftek. Smazao ga je jednim zalogajem. ekao sam deset minuta. Lazarove oi su sad blistale. Iz usta poe da mu curi krv. Poeo je da cvili i valjao se po zemlji, kao da su noevi spolja, a ne u njemu. Onda je pokuao da odgrize vlastitu utrobu. Smejao sam se i rekoh mu: Sad si pravilno shvatio stvar. Mali, izvuci sam sebi iznutricu. Ja sam to unutra sa svim tim noevima." Tako mu je to. Ako te iko upita ta je najslae u ivotu ree Lazaro znaj da je to osveta. Uzgred reeno, kada je kasnije uniten Drezden, Lazaro nije likovao. On nema nita protiv Nemaca, rekao je. Takoe ree da voli da svoje neprijatelje sreuje jednog po jednog. Ponosio se injenicom da nikad nije povredio nekog nedunog posmatraa. Niko nije dobio svoje od Lazara, ree ako nije zasluio. Sad se u razgovor ukljui jadni stari Edgar Derbi, gimnazijski nastavnik. Upita Lazara da li smera da Kuma Plavu vilu nahrani oprugama iz budilnika i biftekom. Sranje ree Lazaro. On je prilino krupan ovek ree Derbi, koji je, razume se, i sam bio prilino krupan. Veliina nita ne znai. Ubie ga pitoljem? Udesiu da ga ubiju ree Lazaro. Posle rata e se vratiti kui. Bie veliki heroj. enske e mu se veati oko vrata. Sredie se. Proi e nekoliko godina. A onda e jednog dana zauti kucanje na vratima. Otvorie vrata, a na pragu e stajati nepoznati. Nepoznati e upitati da li se zove tako i tako. Kad bude rekao da se tako

zove, nepoznati e kazati: alje me Pol Lazaro." Pa e izvui pitolj i otfikariti mu oku. Nepoznati e ga pustiti da nekoliko sekundi razmilja o tome ko je Pol Lazaro i kakav e biti ivot bez oke. Onda e mu opaliti metak u creva i otii. Tako mu je to. Lazaro ree da moe urediti da ma ko u svetu bude ubijen po ceni od hiljadu dolara plus putni trokovi. Ima u glavi spisak, ree Lazaro. Derbi ga upita ko je sve na spisku, a Lazaro ree: Samo se ti dobro obezbedi da na njega ne dospe. Samo nemoj da mi se zameri, to je sve.Zavlada utanje, a onda je dodao: I ne zameraj se mojim prijateljima. Ti ima prijatelje? hteo je da zna Derbi. U ratu? ree Lazaro. Jata, u ratu san imao jednog prijatelja. Mrtav je. Tako mu je to. teta. Lazarove oi ponovo zablistae. Da. Bio mi je drug u stonom vagonu. Zvao e Roland Viri. Umro mi je na rukama. Svojom pokretljivom rukom sad pokazuje na Bilija. Umro je zbog ovog drkadije. I tako sam mu obeao da u srediti da ovog drkadiju posle rata ubiju. Lazaro izbrisa rukom sve to se Bili Pilgrim moda spremao da kae. Mali, prosto zaboravi celu stvar ree. Uivaj u ivotu dok moe. Nita se nee desiti moda pet, deset, petnaest, dvadeset godina. Ali, dau ti jedan savet: kad god zazvoni zvonce, pusti da neko drugi otvori vrata. Bili Pilgrim sad veli da e stvarno umreti na ovaj nain. Kao putnik kroz vreme on je mnogo puta video svoju smrt, opisao ju je u magnetofon. Traka je zakljuana sa njegovim testamentom i jo nekim dragocenostima u sefu Ilijumske trgovake nacionalne banke i tedionice, veli on. Ja, Bili Pilgrim, poinje traka, umreu, umro sam i uvek u umreti trinaestog februara 1976. godine. U asu smrti, veli, on se nalazi u ikagu da bi mnogobrojnoj publici govorio o leteim tanjirima i pravoj prirodi vremena. Njegov dom je jo uvek u Ilijumu. Da bi dospeo u ikago morao je da pree tri meunarodne granice. Sjedinjene Amerike Drave su se balkanizovale, podeljene su na dvadeset malih nacija, tako da vie nikad nee opet ugroziti mir u svetu. Gnevni Kinezi su bombardovali ikago hidrogenskim bombama. Tako mu je to. Sve je bilo novo novcato. Bili je govorio pred dupke punim stadionom za bezbol koji pokriva geodezijska kupola. Iza njega je dravna zastava. Hirfordski bik na zelenom polju. Bili predskazuje da e umreti za manje od jednog sata. On se tome smeje, poziva gomilu da se smeje s njim. Krajnje je vreme da umrem veli. Pre mnogo godina, ree izvestan ovek je obeao da e udesiti da me ubiju. Sada je starac, ivi nedaleko odavde. Proitao je sve reklame u vezi s mojim nastupom u vaem lepom gradu. On je lud. Veeras e ispuniti svoje obeanje. Iz gomile su se uli protesti.

Bili Pilgrim ih prekori. Ako se bunite, ako mislite da je smrt strana stvar, onda niste razumeli ni re od onog to sam govorio. Sad zakljuuje svoj govor, kao to zakljuuje svaki, sledeim reima: Zbogom, zdravo, zbogom, zdravo. Dok naputa pozornicu oko njega su policajci. Oni su tu da ga zatite od pritiska popularnosti. Od 1945. godine niko nije posegnuo na Bilijev ivot. Policajci se nude da ostanu s njim. Oni su naepureno spremni da celu no stoje oko njega u krugu, sa svojim atomskim pukama na gotovs. Ne, ne, spokojno kae Bili vreme vam je da se vratite kuama, svojim enama i deci, a meni je vreme da malo budem mrtav i potom opet da ivim. U tom asu Bilijevo visoko elo je u preseku crta mone lejzerke puke. Uperena je u njega iz zamraene loe za tampu. Sledeeg trenutka Bili Pilgrim je mrtav. Tako mu je to. I tako Bili izvesno vreme doivljava smrt. To je naprosto ljubiasto svetlo i zujanje. Nema nikog drugog. ak ni Bili Pilgrim nije tu. Onda ponovo oivljava, vraa se natrag, sve do onog trenutka jedan sat poto je Lazaro zapretio da e ga liiti ivota 1945. Reeno mu je da ustane iz bolnike postelje i da se obue, da je zdrav. On i Lazaro i jadni stari Edgar Derbi treba da se pridrue svojim drugovima u pozoritu. Tamo e sebi tajnim glasanjem u okviru slobodnih izbora izabrati vou. Bili i Lazaro i jadni stari Edgar Derbi sad prelaze logorsko dvorite prema pozoritu. Bili nosi svoj kaputi kao damski muf. Nekoliko puta mu je obmotan oko ruku. On je sredinji klovn u nesvesnoj travestiji one slavne slike, raene u ulju: Duh 76. Edgar Derbi u glavi pie pisma kui, kazuje svojoj supruzi da je iv i zdrav, da ne treba da brine, da je rat skoro zavren, da e uskoro biti kod kue. Lazaro razgovara sam sa sobom o ljudima koje e po njegovom nalogu ubiti posle rata i o gangsterskim rabotama kojima e se baviti i o enama koje e naterati da s njim lee, elele to ili ne. Da je Lazaro pas u nekom gradu, policajac bi ga ustrelio, a njegovu glavu bi poslao u laboratoriju da se vidi ima li besnilo. Tako mu je to. Dok su se pribliavali pozoritu, naioe na Engleza koji je petom izme povlaio brazdu u zemlji. Obeleavao je granicu engleskog i amerikog dela kruga. Bili i Lazaro i Derbi nisu morali da pitaju ta linija znai. Ona je bila simbol poznat iz detinjstva. Pozorite je bilo poploano amerikim telima, sloenim poput kaika. Veina Amerikanaca je zapala u obamrlost ili su spavali. Njihove utrobe su bile nemirne, suve. Zatvori ta prokleta vrata ree neko Biliju. Jesi se rodio u tali? Bili je zatvorio vrata, izvadio dlan iz mufa, pipnuo pe. Bila je hladna kao led. Pozornica je jo bila dekorisana za Pepeljugu. Aurne zavese su visile sa lukova koji bejahu dreavo ruiasti. Tu su bili zlatni prestol i naslikani sat ije kazaljke pokazuju pono. Pepeljugine cipelice, u stvari avijatiarske izme obojene u srebrno, sloile su se jedna pored druge ispod zlatnog prestola.

Bili i jadni stari Edgar Derbi nalazili su se u bolnici dok su Britanci delili ebad i slamarice, tako da ih nisu imali. Morali su da improvizuju. Jedini prostor koji im je preostajao bee gore na pozornici, i oni se tamo popee, skinue azurne zavese, napravie gnezda. Sklupan u svom azurnom gnezdu, Bili utvrdi da zuri u Pepeljugine srebrne izme pod prestolom. A onda se seti da su mu cipele upropaene, da su mu potrebne izme. Mrzelo ga je da izlazi iz gnezda, ali je sebe naterao. etvoronoke je otpuzao do izama, probao ih. izme su bile kao po meri. Bili Pilgrim je bio Pepeljuga, a Pepeljuga je bila Bili Pilgrim. Tu negde je glavni Englez odrao predavanje o linoj higijeni, a onda su bili slobodni izbori. Za vreme svega toga bar polovina Amerikanaca je i dalje knjavala. Englez se popeo na pozornicu, kuckao je oficirskom palicom o doruje prestola, uzviknuo je: Momci, momci, momci, molim vas za panju! I tako dalje. Englez je rekao sledee o odravanju ivota: Ako prestanete da se ponosite svojim izgledom veoma brzo ete umreti. Rekao je da je video kako nekolicina ljudi umire na sledei nain: Prestali su da se dre uspravno, zatim su prestali da se briju i peru, onda su prestali da izlaze iz kreveta, zatim su prestali da govore, onda su umrli. Tome se u prilog moe rei ovoliko: to je oito veoma lak i bezbolan nain umiranja. Tako mu je to. Englez ree da je, kad je zarobljen, sebi dao, i odrao, sledee zavete: da dvaput dnevno pere zube, da se brije svakog dana, da se umiva i pere ruke pre svakog obeda i posle odlaska u nunik, da svakodnevno isti cipele, da svako jutro bar pola sata gimnasticira, a potom obavi veliku nudu, i da esto gleda u ogledalo, iskreno procenjujui svoj izgled, naroito u pogledu dranja. Bili Pilgrim je sve ovo sluao, leei u svome gnezdu. Nije gledao Englezovo lice ve njegove lanke. Momci, ja vam zavidim ree Englez. Neko se nasmeja. Bili se pitao u emu je ala. Momci, vi popodne kreete za Drezden prekrasan grad, kako ujem. Neete biti u ici kao mi. Biete napolju gde je ivot i gde e hrana sigurno biti obilnija no ovde. Ako mi dozvolite, uneu izvesnu linu notu: ima ve pet godina otkako sam video drvo ili cvet ili enu ili dete ili psa ili neko mesto za razonodu ili ljudsko bie to obavlja koristan posao ma koje vrste. Uzgred reeno, ne treba da brinete zbog bombi. Drezden je otvoren grad. Nebranjen je, a u njemu nema nikakve vojne industrije ili znaajnijih koncentracija trupa. Tu negde je stari Edgar Derbi izabran za glavnog Amerikanca. Englez je traio da prisutni predlau kandidate, ali predloga nije bilo. I tako je sam predloio Derbija,

hvalei njegovu zrelost i dugogodinje iskustvo u optenju sa ljudima. Drugih predloga nije bilo, te je kandidovanje zakljueno. Svi su za? Dva ili tri oveka rekoe: Jesmo. Onda je jadni stari Derbi odrao govor. Zahvalio je Englezu na dobrom savetu, ree da namerava da ga se doslovce pridrava. Ree kako je siguran da e svi ostali Amerikanci isto initi. Ree da je sad njegova osnovna odgovornost da na svaki nain obezbedi da svi sigurno stignu kui. Moj te smota iza plota promrmlja Pol Lazaro u svom aurnom gnezdu. Moj te ganja oko panja. Tog dana temperatura je zapanjujue skoila. U podne je vladalo pravo prolee. Nemci su dovezli orbu i hleb u dvokolicama koje su teglili Rusi. Onaj Englez je poslao pravu kafu i eer i marmeladu i cigarete i cigare, a vrata pozorita su ostavili otvorena da ulazi toplota. Amerikanci poee da se mnogo bolje oseaju. Bili su u stanju da zadre hranu. A onda je bilo vreme da se krene za Drezden. Amerikanci su prilino elegantno izmarirali iz britanskog kruga. Bili Pilgrim je opet predvodio paradu. Sad je imao srebrne izme i muf i pare azurne zavese koje je nosio poput toge. Bili je jo imao bradu. Jadni stari Edgar Derbi, koji bee pored njega takoe. Derbi je zamiljao pisma kui, usne su mu podrhtavale. Draga Margaret Danas kreemo za Drezden. Ne brini. Nee ga bombardovati. To je slobodan grad. U podne su bili izbori i ik pogodi. I tako dalje. Ponovo dooe na logorsku tovarnu stanicu. Doputovali su u svega dva vagona. Otputovae udobnije, u etiri. Ponovo videe mrtvog skitnicu. Zaledio se u korovu pored pruge. Bio je u fetusnom poloaju, ak i mrtav pokuavajui da se poput kaika sloi sa ostalima. Ostalih sad nije bilo. Slagao se sa vazduhom i ljakom. Neko mu je skinuo cokule. Njegove bose noge bile su modre i slonovaaste. Na neki nain, to je bilo u redu, poto je mrtav. Tako mu je to. Putovanje u Drezden je bilo ega. Trajalo je samo dva sata. Smeurani stomaii bejahu puni. Kroz otvore za vetrenje ulazili su sunce i blag vazduh. Bilo je dovoljno engleskih cigareta. Amerikanci su stigli u Drezden u pet popodne. Vrata stonih vagona se otvorie, a ragastovi su uokviravali najdivniji grad koji je veina Amerikanaca ikad videla. Panorama je bila sloena i raskona i arobna i besmislena. Biliju Pilgrimu je izgledala kao slika raja iz nedeljne kole. Neko iza njega u stonom vagonu, ree: Oz. To sam ja rekao. To sam bio ja. Jedini drugi grad koji sam video bio je Indijanopolis, drava Indijana. Svi drugi veliki gradovi u Nemakoj bili su bombardovani i surovo spaljeni. U Drezdenu nije napuklo nijedno okno. Svakog dana su se orile sirene, pakleno su zavijale, a ljudi su silazili u podrume i onde sluali radio. Avioni su uvek ili ka nekom drugom mestu ka Lajpcigu, Hemnicu, Plauenu, ka takvim mestima. Tako mu je to.

U Drezdenu su parni radijatori jo uvek veselo zvidukali. Tramvaji su cangrljali. Telefoni su zvonili, a na pozive se odgovoralo. Svetla su se palila i gasila kad bi se okrenuo prekida. Postojala su pozorita i restorani. Postojao je zooloki vrt. Glavne delatnosti u gradu bile su fabrikacija lekova i prerada hrane i proizvodnja cigareta. Sad, u kasno popodne, ljudi su ili sa posla kuama. Bili su umorni. eline pagete tovarne stanice prelazila su osmorica Drezdenaca. Nosili su nove uniforme. Dan ranije su poloili zakletvu. Bili su to deaci i mukarci koji su sredovenost ostavili za sobom i dvojica veterana koji su razbucani u Rusiji. Njihov je zadatak bio da uvaju stotinu Amerikanaca koji e raditi kao najamna radna snaga. U vodu su bili jedan deda i njegov unuk. Deda je bio arhitekt. Dok su se pribliavali stonim vagonima to sadre njihove tienike osmorica behu turobna. Znali su da izgledaju kao bolesni i budalasti vojnici. Jedan od njih je ak imao vetaku nogu, a nosio je i tap, a ne samo napunjenu puku. Ipak oekivali su da e zasluiti poslunost i potovanje visokih koopernih, ubilakih amerikih peaka koji tek to su doli iz sveg onog ubijanja na frontu. A onda ugledae bradatog Bilija Pilgrima u njegovoj plavoj togi i srebrnim izmama, sa rukama u mufu. Izgledao je najmanje ezdeset godina star. Do Bilija je bio mali Pol Lazaro sa slomljenom rukom. Penio je od besnila. Do Lazara je bio jadni stari gimnazijski nastavnik Edgar Derbi, alostivo bremenit patriotizmom i sredovenou i imaginarnom mudrou. I tako dalje. Osmorica smenih Drezdenaca proverie da su tih sto smenih spodoba zaista ameriki borci, tek prispeli sa fronta. Osmehnue se, a onda se nasmejae. Njihov uas je iileo. Nije bilo ega da se boje. Evo jo bogaljastijih ljudskih bia, veih luda no to su oni. Evo komine opere. I tako je komina opera izmarirala kroz kapiju tovarne stanice na ulice Drezdena. Bili Pilgrim je bio zvezda. Predvodio je paradu. Na plonicima su bile hiljade ljudi to se sa posla vraaju kuama. Bili su vodnjikavi i boje kita, jer su protekle dve godine uglavnom jeli krompir. Povrh blagosti ovog dana, nisu oekivali nikakve blagodeti. Odjednom iskrsnula je razonoda. Bili nije sretao mnoge od pogleda koji su ga smatrali toliko zabavnim. Bee zaaran arhitekturom grada. Veseli amorii pleli su vence iznad prozora. "Obesni fauni i gole nimfe virili su u Bilija sa kitnjastih venaca. Kameni majmuni su skakutali izmeu lozastih ukrasa i morskih koljki i bambusa. Posedujui svoja seanja na budunost, Bili je znao da e grad biti zdruzgan u paramparad, a potom spaljen kroz tridesetak dana. Znao je, takoe, da e veina ljudi koji ga posmatraju uskoro biti mrtva. Tako mu je to. A dok je marirao, Bili je mrdao rukama u mufu. Mrdajui tamo, u vreloj tmini mufa, vrhovi njegovih prstiju hteli su da saznaju ta su ona dva grumena u postavi kaputa malog impresarija. Vrhovi prstiju su prodrli u postavu. Opipavali su grumenove, onu stvar u obliku zrna graka i stvar u obliku potkovice. Parada je morala da se zaustavi na prometnom uglu. Na semaforu je bilo crveno svetio. Tamo na uglu, u prvom redu peaka, nalazio se jedan hirurg koji je ceo dan vrio

operacije. Bio je civil, ali mu dranje bee vojniko. Sluio je u dva svetska rata. Bilijev izgled ga je vreao, naroito kad je od straara saznao da je Bili Amerikanac. Izgledalo mu je da se Bili grozno neukusno ponaa, pretpostavljao je da je uloio mnogo glupog truda da se upravo tako kostimira. Hirurg je govorio engleski te ree Biliju: Ako se ne varam, vi rat smatrate veoma kominom stvari. Bili ga pogleda neodreeno. Bili je trenutno izgubio predstavu o tome gde se nalazi ili kako je tu dospeo. Nije imao pojma da ljudi misle da se egai. Razume se, njega je kostimirala Sudbina Sudbina i slabana reenost da preivi. Jeste li oekivali da se smejemo? upita ga hirurg. Hirurg je traio neku vrstu zadovoljtine. Bili bee zbunjen. Bili je hteo da bude prijatelj, da pomogne, ako moe, ali su njegova sredstva tako oskudna. Njegovi prsti sad dre ona dva predmeta iz postave kaputa. Bili odlui da hirurgu pokae ta su ti predmeti. Mislili ste da emo uivati to nas ismevate? ree hirurg. A da li se gordite to ovako predstavljate Ameriku? Bili izvue ruku iz mufa, gurnu je hirurgu pod nos. Na njegovom dlanu su poivali dijamant od dva karata i parcijalna proteza. Proteza bee skaredna mala rukotvorina srebrna i biserna i crveno narandasta. Bili se osmehnu. Parada se epurila, teturala i glavinjala do kapije drezdenske klanice, a onda ue unutra. Klanica vie nije bila ivo mesto. Skoro sve kopitare u Nemakoj pobila su i pojela i kao izmet izbacila ljudska bia, uglavnom vojnici. Tako mu je to. Amerikance su odveli u petu zgradu od kapije. Bila je to jednospratna kocka od cementnih blokova, sa vratima na tokove s prednje i zadnje strane. Sagraena je kao zaklon za svinje koje e uskoro biti zaklane. Sad e stotini amerikih ratnih zarobljenika sluiti kao kua daleko od doma. Unutra su bili kreveti na sprat i dve trbuaste pei i slavina. Pozadi se nalazio nunik koji se sastojao od ipke ispod koje su kofe. Nad vratima zgrade stajao je veliki broj. Broj pet. Pre no to su Amerikanci mogli da uu, jedini straar koji je govorio engleski ree im da upamte svoju jednostavnu adresu, za sluaj da se izgube u velikom gradu. Ovo je bila njihova adresa: Schlachthof-fnf. Schlachthof znai klanica. Fnf je dobro staro pet.

SEDAM
Dvadeset pet godina kasnije, u Ilijumu, Bili Pilgrim ue u unajmljeni avion. Znao je da e avion pasti, ali nije hteo da od sebe pravi budalu time to e to rei. Avion je trebalo da odveze Bilija i jo dvadeset osam optiara na kongres u Montrealu. Njegova supruga Valensija je napolju, a njegov tast, Lajonel Merbl, vezan je za sedite pored Bilijevog. Lajonel Merbl je bio maina. Naravno, Tralfamadorci vele da je svaki stvor i biljka u Svemiru maina. Njih zabavlja to tolike Zemljane ljuti pomisao da su maine. Napolju je maina po imenu Valensija Merbl Pilgrim jela okoladu sa kremom i mahala. Avion je poleteo bez ikakvih nezgoda. Taj trenutak je bio tako strukturisan. U avionu se nalazio amaterski pevaki kvartet. I oni su bili optiari. Sebe su nazivali OK to je skraenica za etvorooki kopilani. Kad se avion bezbedno naao u vazduhu, maina koja je Bilijev tast, zatrai da kvartet otpeva njenu omiljenu pesmu. Znali su na koju pesmu misli i otpevali su je, a , pesma je ila ovako: U zatvorskoj eliji sedim, Govnima sam napunio gae. Jaja mi blago skakuu po podu I krvavu gledam kvrgu Gde me ugrize za kesu. Oh, nikad vie Poljakinju neu jahat ja. Bilijev tast se ovome smejao kao lud, pa zamoli kvartet da otpeva onu drugu poljsku pesmu koju toliko voli. I tako su pevali pesmu iz pensilvanijskih rudnika koja ovako poinje: Ja i Majk u rudniku rmbamo, Posrani boe, ba uivamo. Jednom nedeljno platu primamo, Posrani boe, sutra ne radimo. Kad je re o ljudima iz Poljske: Bili Pilgrim je sluajno video javno veanje jednog Poljaka, otprilike tri dana po prispeu u Drezden. Bili je sluajno sa jo nekima iao na posao, tek to bee svanulo, pa ispred fudbalskog stadiona naioe na veala i malu gomilu sveta. Poljak je bio radnik na majuru, veali su ga zbog polnog

odnosa sa Nemicom. Tako mu je to. Znajui da e avion vrlo brzo pasti, Bili sklopi oi i otputova kroz vreme natrag u 1944. Opet je u onoj umi u Luksemburgu sa Trojicom musketara". Roland Viri ga drmusa, udara mu glavu o drvo. Vi, momci, produite bez mene ree Bili Pilgrim. U trenutku kad je avion grunuo u vrh planine ugerbu, amaterski kvartet je pevao ekaj dok sunce grane, Neli. Sem Bilija i kopilota, svi su poginuli. Tako mu je to. Ljudi koji su prvi stigli na mesto udesa behu mladi austrijski uitelji skijanja iz slavnog zimskog centra u podnoju planine. Dok su ili od lea do lea govorih su nemaki. Nosili su crne maske za zatitu od vetra, sa dva otvora za oi i sa crvenim ubama. Izgledali su kao crni runi lutani, kao belci to, zarad smeha koji e izmamiti, izigravaju Crnce. Biliju je pukla lobanja, ali je jo bio svestan. Nije znao gde se nalazi. Njegove usne su se micale, a jedan od onih crnih lutana prinese uvo da uje ta bi mogle biti Bilijeve poslednje rei. Bili je mislio da crni lutan ima neke veze sa drugim svetskim ratom, pa mu apnu svoju adresu: Schlachthof-fnf. Niz planinu ugerbu Bilija su prevezli sankama. Crni lutani su njima upravljali pomou uadi i milozvuno su jodlovali da im se oslobodi put. Blizu podnoja staza je krivudala oko stubova uspinjae. Bili je gledao sve te mlade ljude nad sobom, u jarkim plastinim odelima i naoarima, poandrcale od snega, kako se u utim seditima ljuljaju nebom. Pretpostavljao je da su deo neke zapanjujue nove faze drugog svetskog rata. to se njega tie, to je u redu. Biliju je, manje-vie, sve bilo u redu. Preneli su ga u malu privatnu bolnicu. Iz Bostona je doao uveni neurohirurg i tri sata je operisao Bilija. Dva dana nakon toga, Bili je bio u nesvesti i sanjao je milione stvari od kojih su neke bile istinite. Istinite stvari behu putovanja kroz vreme. Jedna od istinitih stvari bee njegovo prvo vee u klanici. On i jadni stari- Edgar Derbi gurali su praznu dvokolicu po zemljanom putu izmeu praznih obora za ivotinje. Ili su u zajedniku kuhinju po veeru za sve. uvao ih je esnaestogodinji Nemac po imenu Verner Gluk. Osovine kolica bile su podmazane mau od mrtvih ivotinja. Tako mu je to. Sunce je upravo zalo i parumen odostrag osvetljava grad, koji tvori niske litice oko bukolike praznine koja vodi ka pustim dvoritima za stoku. Grad je zamraen, jer mogu naii bombarderi, te Biliju nije sueno da vidi kako Drezden ini jednu od najveselijih stvari koju grad moe da ini kad sunce zae: da treperavo pali svoja svetla, jedno po jedno.

Tu je bila iroka reka da u njoj odbleskuju svetla, to bi njihovo sutonsko treperenje inilo odista veoma lepim. Bila je to Elba. Mladi straar, Verner Gluk, bio je deak iz Drezdena. Nikad ranije nije bio u klanici, te ne bee siguran gde se nalazi kuhinja. Bio je visok i slabunjav kao Bili, mogao mu je biti mlai brat. Oni su, zapravo, i bih dalji roaci, to nikad nisu otkrili. Gluk je bio naoruan neverovatno tekom muketom, muzejskim eksponatom za samo jedan metak, sa osmougaonom neiljebljenom cevi. Bee natakao svoj bajonet. Liio je na dugaku iglu za pletenje. Nije imao slivnik za krv. Gluk ih je poveo ka zgradi za koju je mislio da bi mogla sadravati kuhinju i onda otvori vrata na tokove u pobonom zidu. Meutim, unutra nije bila kuhinja. Bila je to svlaionica uz zajedniko kupatilo, puna pare. U pari se nalazilo tridesetak maloletnih devojaka bez ieg na sebi. One su bile nemake izbeglice iz Breslaua, koji je teko bombardovan. I one su tek stigle u Drezden. Drezden je bio zakren izbeglicama. Devojke su bile tu, potpuno gole, svak je mogao da ih gleda. A na pragu, su stajali Gluk i Derbi i Pilgrim detinji vojnik i jadni stari gimnazijski nastavnik i klovn u togi i srebrnim cipelama zabuljeni. Devojke zavritae. Pokrivale su se rukama i okretale lea i tako dalje, i zbog svega toga bejahu prelepe. Verner Gluk, koji nikad ranije nije video golu enu, zatvori vrata. Ni Bili je nikad nije video. Derbiju to nije bilo nita novo. Kad su tri lude pronale zajedniku kuhinju, iji je glavni posao bio da sprema ruak za klanike radnike, svi behu otili kuama, sem jedne ene koja ih je nestrpljivo ekala. Bila je ratna udovica. Tako mu je to. Ve bee obukla kaput i stavila eir. I ona je elela da ide kui, mada tamo nikog nema. Njene bele rukavice poivale su naporedo na cinkanoj tabli tezge. Za Amerikance je spremila dve velike kante orbe. Krkale su na tihoj vatri plinskog tednjaka. Spremila je i gomilu vekni crnog hleba. Upitala je Gluka zar nije strano mlad za vojsku. Priznao je da jeste. Upitala je Edgara Derbija zar nije strano star za vojsku. On ree da jeste. Upitala je Bilija Pilgrima ta bi on trebalo da predstavlja. Bili ree da ne zna. On samo pokuava da se zgreje. Svi pravi vojnici su mrtvi ree ona. To je bila istina. Tako mu je to. Druga istinita stvar koju je Bili video dok je bio u nesvesti, u Vermontu, bejae posao koji su on i ostali morali da obavljaju u Drezdenu tokom meseca to je prethodio unitenju grada. Prali su prozore i meli podove i istili nunike i stavljali tegle u kutije i peatili kartonske kutije u fabrici koja je proizvodila sirup od slada. Sirup je bio obogaen vitaminima i mineralima. Sirup je bio namenjen trudnicama. Sirup je imao ukus retkog meda s blagom primesom dima sagorele orahovine, i svi koji su radili u fabrici potajno su ga kuali po ceo dan. Nisu bili trudni, ali su im takoe potrebni vitamini i minerali. Prvog dana provedenog na poslu, Bili nije kuao sirup, ali mnogi drugi Amerikanci jesu. Bili je kuao sirup drugog dana. Po celoj fabrici bile su sakrivene kaike, na gredama, u fiokama, iza radijatora i tako dalje. U urbi su ih skrivali ljudi koji su

kuali sirup, uvi da neko nailazi. Kuanje je bilo zloin. Bili je drugog dana istio iza radijatora, pa je pronaao kaiku. Iza njegovih lea nalazio se kotao sirupa koji se hladio. Jedina osoba koja je mogla da vidi Bilija i njegovu kaiku bio je jadni stari Edgar Derbi koji je spolja prao prozor. Kaika je bila supena kaika. Bili je gurnu u kotao, okretao ju je u krug, u krug, pravei lepljivi lilihip. Strpao ga je u usta. Proe jedan trenutak a onda svaka elija u njegovom telu uzdrma Bilija halapljivom zahvalnou i odobravanjem. Zau se stidljivo lupkanje po fabrikom prozoru. Tamo napolju bee Derbi koji je sve video. I on je hteo malo sirupa. I tako mu Bili napravi lilihip. Otvorio je prozor. Strpao je lilihip u razjapljena usta jadnog starog Derbija. Proe jedan trenutak i Derbi brinu u pla. Bili zatvori prozor i sakrije lepljivu kaiku. Neko dolazi.

OSAM
Dva dana pre no to je uniten Drezden, Amerikanci iz klanice imali su vrlo zanimljivog posetioca. To je bio Hauard V. Kembel Mladi, Amerikanac koji je postao nacista. Kembel bee ovek koji je napisao monografiju o bednom ponaanju amerikih ratnih zarobljenika. Sad vie ne izuava zarobljenike. Doao je u klanicu da regrutuje ljudstvo za nemaku vojnu jedinicu nazvanu Slobodni ameriki korpus". Kembel je bio izumitelj i komandant te jedinice koja je trebalo da se bori iskljuivo na ruskom frontu. Kembel je bio ovek obinog izgleda, ali ekstravagantno kostimiran u uniformu za koju je sam dao nacrt. Nosio je ogroman beli kaubojski eir i crne kaubojske izme, ukraene kukastim krstovima i zvezdama. Bio je u pripijenom plavom trikou sa utim prugama koje su mu ile od pazuha do lanaka. Oznaka na ramenu bee silueta profila Abrahama Linkolna na bledo zelenom polju. Oko miice je imao iroku traku koja je bila crvena, sa plavim kukastim krstom u belom krugu. Sad u svinjcu od cementnih blokova objanjava znaenje te trake. Bili Pilgrim je imao gadnu goruicu, jer je na poslu ceo dan kuao sirup od slada. Goruica mu je naterala suze na oi tako da je Kembelov lik bio izoblien klimavim soivima slane vode. Plavo simbolie ameriko nebo govorio je Kembel. Belo rasu koja je pionirski osvojila kontinent, isuila movare i iskrila ume i izgradila drumove i mostove. Crveno je krv amerikih rodoljuba to je tako spremno prolivana tokom minulih godina. Kembelova publika bee sanjiva. Naporno je radila u fabrici sirupa, a onda je, po hladnoi, marujui prevalila dug put do kue. Bila je slabunjava i upalih oiju. Na njenoj koi poele su da procvetavaju ranice. Po ustima i u grlu i u crevima takoe. Sirup od slada koji je kuala u fabrici sadravao je samo mali broj vitamina i minerala koji su potrebni svakom Zemljaninu. Kembel je sad nudio Amerikancima hranu, bifteke i pire od krompira i mou i pitu, ako stupe u Slobodni ameriki korpus. Kad Rusi budu poraeni, nastavio je, biete repatrirani preko vajcarske. Niko nije odgovarao. Pre ili kasnije moraete da se borite sa komunistima ree Kembel. Zato ne biste to obavili sad? A onda se ispostavilo da Kembel ipak nee otii a da mu neko ne odgovori. Jadni stari Derbi, na propast osueni gimnazijski nastavnik, uskobeljao se na noge, za ono to je verovatno bio najsvetliji trenutak u njegovom ivotu. U ovoj prii skoro uopte nema karaktera ni dramskih sukoba, jer je veina ljudi u njoj toliko bolesna i u tolikoj meri bezvoljna igraka ogromnih sila. Na kraju krajeva, jedan od glavnih efekata rata i

jeste da ljude obeshrabruje da budu karakteri. Ali stari Derbi je sad karakter. Njegov stav je bio stav udarcima oamuenog boksera. Glava oputena. Pesnice izbaene napred, ekaju informacije i plan borbe. Derbi je podigao glavu, nazvao je Kembela zmijom. Ispravio se. Ree da zmije ne mogu da ne budu zmije, a da je Kembel, koji je mogao da ne bude to to je, neto mnogo nie od zmije ili pacova ili ak od krpelja to se nasisao krvi. Kembel se osmehivao. Derbi je dirljivo govorio o amerikom obliku vladavine koji podrazumeva slobodu i pravdu i mogunosti i pravinost za sve. Ree da meu prisutnima nema oveka koji ne bi radosno umro za ove ideale. Govorio je o bratstvu amerikog i ruskog naroda i o tome kako e ove dve nacije iskoreniti poast nacizma koja je htela da okui ceo svet. Drezdenske sirene za uzbunu alostivno su zavijale. Amerikanci i njihovi straari i Kembel sklonie se u odzvanjajuu hladnjau za meso, izdubljenu u ivoj steni ispod klanice. Imala je gvozdeno stepenite sa gvozdenim vratima na vrhu i u podnoju. Dole, u hladnjai, sa gvozdenih kuka je visilo nekoliko goveda i ovaca i svinja i konja. Tako mu je to. Hladnjaa je imala prazne kuke za jo hiljade trupala. Bila je prirodno hladna. Nije imala ureaje za hlaenje. Gorela je svea. Hladnjaa je bila okreena, a mirisala je na karbol. Du jednog zida bile su klupe. Amerikanci im prioe, dlanovima istei ljuspice krea pre no to e sesti. Hauard V. Kembel Mlai je ostao da stoji, poput straara. Razgovarao je sa straarima na izvrsnom nemakom. On je svojevremeno napisao mnoge popularne drame i pesme na nemakom i oenio se slavnom nemakom glumicom koja se zvala Rezi Nort. Ona je sad mrtva, poginula je zabavljajui trupe na Krimu. Tako mu je to. Te noi se nije nita dogodilo. Sledee noi e u Drezdenu umreti oko sto trideset hiljada ljudi. Tako mu je to. Bili je zadremao u hladnjai za meso. Ponovo se obreo, tano u re, tano u gest, u prepirci sa svojom kerkom kojom je ova pria poela. Oe, ree ona ta emo da radimo s tobom? I tako dalje. Zna koga bih slatko mogla da ubijem? upita ona. Koga bi to ubila? ree Bili. Onog Kilgora Trauta. Kilgor Traut je, naravno, bio, i jo uvek je, pisac naunofantastinih romana. Bili nije samo proitao desetine Trautovih knjiga postao je i Trautov prijatelj, u meri u kojoj je iko mogao da postane prijatelj Trautu, koji je bio ogoren ovek. Traut je iveo u Ilijumu, u iznajmljenom podrumu, oko dve milje od Bilijeve prijatne bele kue. Sam nije imao pojma koliko je romana napisao moda sedamdeset pet. Nijedan od njih nije doneo pare. I tako Traut vezuje kraj s krajem kao ef distribucije Ilijumske gazete, efuje nad raznosaima novina, zlostavlja i obasipa laskom i vara male deake. Bili je prvi put sreo Trauta 1964. Bili se vozio svojim kadilakom niz sporednu

uliicu, pa su mu put prepreile desetine deaka i njihovi bicikli. Neki sastanak je bio u toku. Jedan ovek s bujnom bradom harangirao je deake. Bio je kukavica i opasan i oito vrlo sposoban u poslu. Traut je tada imao ezdeset dve godine. Govorio je deacima da malo mrdnu svoje mrtve zadnjice i nateraju dnevne muterije da se pretplate i na posrano nedeljno izdanje. Rekao je da e onaj ko tokom dva naredna meseca skupi najvie pretplata za nedeljno izdanje dobiti besplatno putovanje u govnavi Martin Vinograd, za sebe i roditelje, sa svim plaenim trokovima. I tako dalje. Jedan od malih prodavaa novina bio je, zapravo, mala prodavaica. Bila je oduevljena. Trautovo paranoidno lice bilo je strahovito poznato Biliju, koji ga je video na omotima tolikih knjiga. Ali, naiavi iznenada na to lice na uliici rodnog grada, Bili nije mogao da pogodi zato mu je lice poznato. Bili je pomislio da je tog aknutog mesiju moda upoznao negde u Drezdenu. Traut je nepobitno izgledao kao ratni zarobljenik. A onda die ruku mala prodavaica. Gospodine Traut ree ako pobedim, mogu li da povedem i sestru? Do avola, ne ree Kilgor Traut. Je l ti misli da novac raste na drveu? Uzgred reeno, Traut je napisao knjigu o novac-drvetu. Listovi su mu bile novanice od dvadeset dolara. Cvetovi dravne obveznice. Plod drago kamenje. Privlailo je ljudska bia koja su ubijala jedno drugo meu ilama i sluila kao vrlo dobro ubrivo. Tako mu je to. Bili Pilgrim je parkirao svoj kadilak u uliici i ekao da se sastanak zavri. Kad je sastanak zakljuen, ostao je , jo jedan deak koga je Traut morao da sredi. Deak je hteo da napusti posao zato to je teak, a radno vreme je tako dugo i plata tako mala. Traut je bio zabrinut, jer bi, ako deak stvarno napusti posao, morao sam da raznosi novine u deakovom rejonu, dok ne uspe da nae drugog naivinu. ta si ti? prezrivo upita Traut deaka. Neko udo bez srca? I ovo je bio naslov jedne Trautove knjige, udo bez srca. To je bila pria o robotu kome je smrdelo iz usta, koji je postao omiljen kad je izleen od halitoze. Meutim, ono to je priu inilo izuzetnom, poto je napisana 1932, bee injenica da je predskazala masovno korienje gorue pihtijaste benzinske mase za unitavanje ljudskih bia. Masa je bacana iz aviona. Bacanje su obavljali roboti. Oni nisu imali savest ni ureaje koji bi im omoguili da zamisle ta se dogaa sa ljudima na zemlji. Trautov glavni robot izgledao je kao ljudsko bie i umeo je da govori i igra i tako dalje. I da izlazi sa devojkama. I niko mu nije zamerao to baca pihtijasti benzin na ljude. Ali su njegovu halitozu smatrali neoprostivom. Ali onda je sredio tu stvar pa su ga sa dobrodolicom opet primili u ljudski rod.

Traut je poraen u prepirci sa deakom koji je hteo da napusti posao. Priao je deaku o svim onim milionerima koji su kao deaci raznosili novine, a deak odgovori: Aha ali se kladim da su posle nedelju dana napustili posao, to je takva grdna zezancija. I deak je kod Trautovih nogu ostavio punu raznosaku torbu i na njoj knjigu muterija. Sad je ostalo na l i autu da raznese te novine. On nije imao automobil. Nije imao ak ni bicikl, a smrtno se plaio pasa. Negde je zalajao golem pas. Dok je Traut pealno veao torbu o rame, prie mu Bili Pilgrim. Gospodin Traut? Da? Vi vi ste Kilgor Traut? Da. Traut je pretpostavljao da Bili ima neku slubu na dostavljanje novina. O sebi nije mislio kao o piscu iz jednostavnog razloga to mu svet nije doputao da o sebi tako misli. Pi pisac? ree Bili. ta? Bili bee siguran da je napravio greku. Postoji jedan pisac koji se zove Kilgor Traut. Stvarno? Traut je izgledao budalasto i oamueno. Nikad niste uli za njega? Traut odmahnu glavom. Niko niko nije uo. Bili je pomogao Trautu da raznese novine, vozei ga kadilakom od kue do kue. Bili je bio odgovorna strana, pronalazio je kue, triklirao ih. Traut je bio van sebe. Nikad ranije nije sreo nekog svog oboavaoca, a Bili je bio tako udan oboavalac. Traut mu ree da nikad nije video da se neka njegova knjiga reklamira, prikazuje ili prodaje. Sve ove godine, ree ja sam otvarao prozor i udvarao se svetu. Morali ste primati pisma ree Bili. Ja sam puno puta poeleo da vam piem. Traut die prst. Jedno. Da li je bilo oduevljeno? Bilo je luako. Pisac je tvrdio da bi trebalo da budem Predsednik sveta. Ispostavilo se da je osoba koja je napisala to pismo Eliot Rouzvoter, Bilijev prijatelj iz veteranske bolnice, nedaleko od Lejk Plesida. Bili je ispriao Trautu o Rouzvoteru. Blagi boe, mislio sam da ima otprilike etrnaest godina ree Traut. Zreo ovek bio je kapetan u ratu. Pie kao etrnaestogodinjak ree Kilgor Traut. Bili je pozvao Trauta na osamnaestu godinjicu svog venanja, koja je padala kroz dva dana. Sad je zabava u toku. Traut se nalazi u Bilijevoj trpezariji, mlavi majune sendvie. Usta punih

filadelfijskog krem-sira i lososove ikre, razgovara sa enom jednog optiara. Sem Trauta, svi gosti su na neki nain bili u vezi sa optiarstvom. I jedino on nije nosio naoare. Ponjeo je ogroman uspeh. Svi su bili uzbueni to je na prijemu jedan pravi pisac, mada nisu proitali njegove knjige. Traut je razgovarao sa izvesnom Megi Vajt, koja je napustila posao zubarske pomonice da bi postala supruga optiara. Bila je vrlo zgodna. Poslednja knjiga koju je proitala bila je Ajvanho. Bili Pilgrim je stajao u blizini, sluajui. Opipavao je neto u depu. Bio je to poklon koji se spremao da preda svojoj eni, bela satenska kutijica koja je sadravala prsten sa zvezdastim safirom. Prsten je vredeo osamsto dolara. Kaenje kojim su ga obasipali, koliko god bilo priglupo i nepismeno, delovalo je na Trauta kao marihuana. Bio je srean i glasan i bezobrazan. Bojim se da ne itam koliko bi trebalo ree Megi. Svi se mi neeg bojimo odgovori Traut. Ja se bojim raka i pacova i dobermanskih pineva. Trebalo bi da znam, ali ne znam, te moram da vas pitam ree Megi ta je najslavnija stvar koju ste ikad napisali? Radi se o sahrani jednog velikog francuskog kuvara. Zvui zanimljivo. Prisutni su svi veliki kuvari sveta. To je divna ceremonija. Traut je ovo izmiljao na licu mesta. Pre no to e koveg biti zatvoren, oaloeni posipaju pokojnika perunom i alevom paprikom Tako mu je to. Da li se to zaista dogodilo? ree Megi Vajt. Bila je glupa, ali senzacionalan podsticaj za pravljenje dece. Mukarci su je gledali i eleli su da je smesta napune bebama. Jo nije rodila nijednu. Primenjivala je kontrolu raanja. Naravno da se dogodilo ree joj Traut. Kad bih napisao neto to se nije zaista dogodilo i kad bih pokuao da to prodam, mogao bih dospeti u zatvor. To je prevara. Megi mu je verovala. O tome nikad ranije nisam razmiljala. Razmiljajte sad. To je kao reklama. U reklami morate iznositi istinu ili ete dopasti nevolje. Upravo tako. To potpada pod iste zakonske propise. Mislite li da biste jednom mogli i nas da stavite u neku knjigu? Ja sve to mi se dogaa stavljam u knjige. Onda e, mislim, biti bolje da pazim ta govorim. Tano. A ne sluam samo ja. Bog takoe slua. I na Sudnji dan e vam kazati sve to ste govorili i inili. Ako se ispostavi da su to bile rave stvari, umesto dobrih, utoliko gore po vas, jer ete goreti za veita vremena. Plamen nikad ne prestaje da nanosi bol. Jadna Megi je posivela. Ona je i to verovala te se i skamenila. Kilgor Traut se gromoglasno nasmeja. Iz njegovih usta izlete jedno lososovo jaje i

spusti se izmeu Meginih dojki. Sad jedan optiar moli za panju. Odrao je zdravicu Biliju i Valensiji ija je godinjica. Prema planu, amaterski kvartet optiara, OK, pevao je dok su ljudi ispijali ae, a Bili i Valensija su se zagrlili, prosto su zraili. Svima su blistale oi. Pesma je bila Ta moja druina stara. Oh, glasila je pesma, itav svet bih dao da staru vidim druinu svoju. I tako dalje. Malo potom je poruivala. I Zbogom zanavek stari drugari i cure, zbogom zanavek ljubavi stare i drugari Bog ih blagoslovio I tako dalje. Neoekivano, Bili Pilgrim ustanovi da ga pesma i ovo slavlje uznemiruju. On nikad nije imao staru druinu, ljubavi stare i drugare, ali mu je sad nedostajao bar jedan, dok je kvartet izvodio spore, bolne eksperimente sa akordima akordima namerno kiselim, jo kiselijim, nepodnoljivo kiselim, a onda je dolazio zaguljivo sladak akord, pa opet kiseli. Bili je imao jake psihosomatske reakcije na promene akorda. Usta mu ispuni ukus limunade i lice mu postade groteskno, kao da je stvarno raspet na spravi za muenje koja se zove razapinja. Izgledao je tako udno da nekolicina ljudi to proprati brinim opaskama kad je pesma bila gotova. Mislili su da je moda dobio srani napad, a Bili kao da je to potvrdio otiavi do stolice i sedei unezvereno. Zavladala je tiina. Oh, boe moj ree Valensija, naginjui se nad njim. Bili, jesi li dobro? Jesam. Tako strano izgleda. Dobro mi je, stvarno. I bilo mu je dobro, sem to nije mogao da objasni zato je pesma na njega tako groteskno delovala. Godinama je pretpostavljao da pred sobom nema nikakvih tajni. Evo potvrde da negde u sebi ima golemu, golemu tajnu, a nije mogao da zamisli u emu se sastoji. Ljudi se sad polako udaljie, videi da se boja vraa u Bilijeve obraze, videi da se. Bili osmehuje. Sa njim je ostala Valensija, a Kilgor Traut, koji se nalazio na rubu gomile, prie blie, zainteresovan, prepreden. Izgledao si kao da si ugledao avet ree Valensija. Nisam ree Bili. Nije video nita osim onog to je stvarno bilo pred njim lica etvorice pevaa, ta etiri obina oveka, kravooka i priglupa i ucveljena dok su ili iz slatkosti u kiselost i opet u slatkost. Mogu li ja da pogaam? ree Kilgor Traut. Pogledali ste kroz vremenski prozor. Kroz ta? ree Valensija. Odjednom je ugledao prolost ili budunost, jesam li u pravu? Niste ree Bili Pilgrim. Ustao je, zavukao ruku u dep, naao kutijicu sa prstenom. Izvadio je kutijicu rasejano je dao Valensiji. Smerao je da joj kutijicu preda na kraju pesme, dok svi gledaju. Sad je to mogao da vidi jedino Kilgor Traut.

 Je li to za mene? ree Valensija. Da. Oh, boe moj ree ona. Onda to ree glasnije da uju ostali. Oni se okupie oko Valensije i ona otvori kutijicu i skoro vrisnu kad u njoj ugleda safir sa zvezdom. Oh, boe moj, ree. Dala je Biliju zvuan poljubac. I Rekla je: Hvala, hvala, hvala. Mnogo se prialo o divnom nakitu koji je Bili tokom godina ispoklanjao Valensiji. Bogo moj, ree Megi Vajt ona ve ima najvei dijamant koji sam ikad videla izvan filma. Govorila je o dijamantu koji je Bili doneo iz rata. Uzgred reeno, ona parcijalna proteza koju je Bili naao u svom kaputiu kao u impresarija, nalazila se u kutiji za dugmad za manetne, u fioci njegove komode. Bili je imao divnu zbirku dugmadi za manetne. U porodici je bio obiaj da mu za svake Oeve poklanjaju dugmad za manetne. I sad nosi dugmad dobijenu za Oeve. Kotala su preko sto dolara. Napravljena su od drevnih rimskih novia. Gore ima dugmad sa malim ruletima koji se odistinski vrte. Ima drugi par sa pravim termometrom u jednom dugmetu i pravim kompasom u drugom. Bili je sad iao izmeu gostiju spolja sasvim normalan. Pratio ga je Kilgor Traut, gorei da sazna ta je Bili naslutio ili video. Na kraju krajeva, veina Trautovih romana se bavila vremenskim zakrivljenjima i ekstrasenzornom percepcijom i drugim neoekivanim stvarima. Traut je u takve stvari verovao, pohlepno je eleo da se njihovo postojanje dokae. Jeste li ikad stavili veliko ogledalo na pod i onda naterali psa da na njega stane? upita Traut Bilija. Nisam. Pas e pogledati dole i odjednom e shvatiti da pod njim nieg nema. On misli da stoji u vazduhu. Onda e skoiti kilometar uvis. Odista? Tako ste vi izgledali kao da ste odjednom shvatili da stojite u vazduhu. Amaterski kvartet je opet pevao. Bili se opet emocionalno raspinjao. Doivljaj je nepobitno bio u vezi s tom etvoricom ljudi, a ne sa onim to su pevali. Evo ta su pevali, dok se Bili iznutra cepao: Jedanaest centa pamuk, meso etrdeset, Kako da u svetu siromah sit bude? Molite za sunce, jer e padat kia, Sve je gore s nama, ljudi prosto lude. Sagradih bar fini, obojih ga mrko: Doe grom u poaru bar je crko. ta vredi pria, propao je svak, Kad jedanaest centa je pamuk, meso etrdeset.

Jedanaest centa pamuk, a poreza kola, Preteko je breme, ubilo bi vola . . . I tako dalje. Bili pobee na sprat svoje prijatne bele kue. Da mu Bili nije rekao suprotno, Traut bi poao sa njim gore. Bili onda ue u kupatilo na spratu, koje je bilo u mraku. Zatvorio je i zakljuao vrata. Ostavio je kupatilo i dalje u mraku, a postepeno postade svestan da nije sam. Tu je bio njegov sin. Tata? ree u mraku njegov sin. Robertu, buduem pripadniku Zelenih beretki, bilo je tada sedamnaest godina. Bili ga je voleo, ali ga nije ba dobro poznavao. Bili nije mogao a da ne podozreva da o Robertu nema mnogo ta da se zna. Bili upali svetlo. Robert je sedeo na klozetskoj olji, sa pantalonama pidame srozanim oko lanaka. Nosio je elektrinu gitaru, o kaiu obeenu oko vrata. Gitaru je kupio tog dana. Jo nije umeo da svira i, u stvari, nikad nije nauio. Gitara je bila sedefasto ruiasta. Zdravo, sine, ree Bili Pilgrim. Bili otide u svoju spavau sobu, mada su u prizemlju bili gosti koje je valjalo zabavljati. Legao je na postelju, ukljuio arobne prste. Madrac je podrhtavao, isterao je psa ispod postelje. Pas je bio arov. U to vreme dobri stari arov jo je bio iv. arov ponovo lee u uglu. Bili je napregnuto razmiljao o dejstvu koje je kvartet vrio na nj, pa pronae vezu s jednim davnanjim doivljajem. Do tog dogaaja nije putovao kroz vreme. Seao ga se svetlucavo kao to sledi: One noi kad je uniten Drezden bio je dole, u hladnjai za meso. Odozgo su se uli zvuci nalik koracima dinova. To su bile klade visoko razornih bombi. Dinovi su hodali i hodali. Hladnjaa za meso je bila veoma sigurno sklonite. Sve to se tamo dole desilo bio je poneki pljusak krea. Tamo dole su bih Amerikanci i etvorica njihovih straara i nekoliko ureenih trupala i niko vie. Ostali uvari su pre poetka napada otili da uivaju u ugodnosti svojih drezdenskih domova. Svi upravo ginu sa porodicama. Tako mu je to. Devojke koje je Bili video gole, takoe sve upravo ginu u jednom mnogo pliem sklonitu, na drugom kraju klanice. Tako mu je to. Jedan straar je svaki as odlazio do vrha stepenica da vidi kako je napolju, onda je silazio i neto aputao ostalima. Napolju je bila ognjena oluja. Drezden se pretvorio u jedan veliki plamen. Taj jedinstveni plamen prodirao je sve organsko, sve to gori. Tek u podne sledeeg dana moglo se bezbedno izai iz sklonita. Kad su Amerikanci i njihovi straari najzad izali, nebo je bilo crno od dima. Sunce je bilo

gnevna glavica iode. Drezden je sad bio kao Mesec. Nita sem minerala. Kamenje je bilo vrelo. Svi ostali u tom kraju bili su mrtvi. Tako mu je to. Straari su se nagonski zbili, kolutali su oima. Eksperimentisali su sa jednim izrazom, pa sa drugim. Nita nisu govorili mada su im usta esto bila otvorena. Izgledali su kao nemi filmski snimak nekog amaterskog pevakog kvarteta. Zbogom zanavek, mogli su pevati, stari drugari i cure, zbogom zanavek, ljubavi stare i drugari Bog ih blagoslovio. Priaj mi neku priu ree jednom Biliju Pilgrimu Montana Vajldhek u tralfamadorskom zoolokom vrtu. Leali su jedno uz drugo u postelji. Bili su nasamo. Pokrov je pokrivao kupolu. Montana je sad u estom mesecu trudnoe, krupna je i ruiasta, s vremena na vreme lenjo trai male panje od Bilija. Nije mogla da ga alje napolje po sladoled ili jagode, jer atmosferu izvan kupole ini cijanid, a najblie jagode i sladoled udaljeni su milione svetlosnih godina. Mogla je da ga alje do friidera koji je ukraen onim bezizraajnim parom na tandemu ili je, kao sad, mogla umiljavajui se da trai: Priaj mi priu, mali moj Bili. Drezden je uniten 13. februara 1945, nou poe Bili Pilgrim. Sutradan smo izali iz sklonita. Priao je Montani o etvorici straara koji su, u svojoj zapanjenosti i bolu, liili na amaterski pevaki kvartet. Priao joj je o oborima za stoku iji su svi ogradni stubovi nestali, iji su krovovi i prozori nestali priao joj je kako su unaokolo videli kladice to lee na tlu. To su bili ljudi koje je uhvatila ognjena oluja. Tako mu je to. Bili joj je priao ta se desilo sa onim zgradama koje su tvorile litice oko obora za stoku. Behu se skrunile. Njihova drvena graa je izgorela, a kamenje se sruilo, kotrljalo se, dok se najposle nije naslagalo u niske i graciozne breuljke. Liilo je na povrinu Meseca ree Bili Pilgrim. Straari su rekli Amerikancima da stanu u etvoro redove, to ovi uinie. Onda su im naredili da odmariraju natrag u svinjac koji im bee dom. Zidovi su jo stojali, ali su prozori i krov nestali, a unutra nije bilo nieg osim pepela i grudvi istopljenog stakla. Shvatili su da nema hrane ni vode i da e preiveli, ako hoe da odre ivot, morati da se povrinom Meseca veru preko jednog breuljka za drugim. to su i inili. Bregovi su bili glatki samo kad se gledaju izdaleka. Ljudi koji su se po njima verali, otkrie da su bregovi varljive, krnjave stvari kad se dotaknu vrele, esto nestabilne jedva ekaju da, ako se pomere neki kljuni kamenovi, skotrljaju jo neke druge, kako bi oblikovali nove, vre bregove. Dok je ekspedicija prolazila povrinom Meseca niko nije mnogo govorio. Nije bilo ita prikladno da se kae. Jedno je bilo jasno: trebalo je da svi u gradu budu mrtvi, bez obzira gde se nalazili, a svako ko se u njemu kree predstavlja odstupanje od plana. Na Mesecu nije trebalo da uopte postoje ljudi.

Ameriki lovci se spustie ispod sloja dima da vide da li se neto kree. Videli su Bilija i ostale kako se dole kreu. Avioni ih zapraie mitraljeskim mecima, ali su meci promaili. Onda ugledae neke druge ljude kako se kreu uz reku i pripucae na njih. Neke su pogodili. Tako mu je to. Zamisao je bila da se ubrza zavretak rata. Bilijeva pria se vrlo udno zavrila u jednom predgrau, netaknutom vatrom i eksplozijama. U suton, straari i Amerikanci dooe do jedne gostionice koja je bila otvorena. Svee su bile upaljene. U prizemlju, vatre su gorele u tri ognjita. Prazni stolovi i stolice ekali su namernike, a na spratu su bili prazni razmeteni kreveti. Tu su bili slepi gostioniar i njegova okata ena, koja bee kuvarica, i njihove dve mlade keri, koje su radile kao konobarice i sobarice. Ta porodica je znala da je Drezden uniten. Okati su videli kako gori i gori, shvatili su da se sad nalaze na rubu pustinje. Ipak otvorili su radnju, izbrisali ae i navili asovnike i podstakli vatre i ekali i ekali da vide ko e doi. Nije bilo velike reke izbeglica iz Drezdena. asovnici su kucali, vatre su pucketale, prozirne svee su kapale. A onda se zau kucanje na vratima i uoe etiri straara i sto amerikih ratnih zarobljenika. Gostioniar upita straare da li dolaze iz grada. Da. Ide li jo ljudi? A straari rekoe da na tekom putu koji su odabrali nisu videli ive due. Slepi gostioniar ree da Amerikanci tu no mogu da prespavaju u njegovoj tali i dade im supe i zamene za kafu i malo piva. Onda je otiao do tale da slua kako se smetaju u slami. Laku no, Amerikanci, ree na nemakom. Spavajte mirno.

DEVET
Evo kako je Bili Pilgrim izgubio svoju suprugu Valensiju. Leao je u nesvesti u bolnici u Vermontu, poto je avion udario o planinu ugerbu, a Valensija se, uvi za nesreu, vozila porodinim kadilakom Eldorado Coupe de Ville iz Ilijuma u bolnicu. Valensija je bila histerina, jer joj je otvoreno reeno da Bili moe umreti, ili da e, ako preivi, moda biti beslovesan stvor. Valensija je oboavala Bilija. Dok je vozila toliko je plakala i skamukala da je promaila pravo mesto za skretanje sa autoputa. Upotrebila je svoje mone konice, a jedan mercedes je otpozadi grunuo u nju. Bogu hvala, niko nije povreen, jer su oba vozaa nosila sigurnosne pojaseve. Hvala bogu, hvala bogu. Mercedes je samo izgubio prednji far. Meutim, zadnji deo kadilaka bio je san majstora za karoserije. Prtljanik i blatobrani behu zdruzgani. Razjapljeni prtljanik liio je na usta seoskog idiota koji objanjava da ni o emu nita ne zna. Blatobrani su zguvani. Zadnji branik sav izuvijan. Nalepnica na braniku je glasila: Rigen za Predsednika! Zadnji prozor je izmrekan pukotinama. Izduvni sistem je leao na kolovozu. Voza mercedesa je izaao i doao do Valensije da vidi je li itava. Ona je histerino truala o Biliju i avionskoj nesrei, a onda je ubacila kola ti brzinu i prela preko travnjaka po sredini autoputa, ostavljajui za sobom izduvni sistem. Kad je stigla pred bolnicu, ljudi pojurie na prozore da vide kakva je to buka. Ostavi bez oba priguivaa, kadilak je zvuao kao teki bombarder to slee, drei se samo na jednom krilu i molitvi. Valensija je iskljuila motor, ali se onda skljokala na upravlja, a sirena je urlala bez prekida. Jedan lekar i bolniarka istrae da vide ta to nije u redu. Jadna Valensija je bila u nesvesti, savladana ugljenmonoksidom. Bila je nebeski plavetna. Umrla je sat kasnije. Tako mu je to. Bili o tome nita nije znao. Sanjao je i dalje, putovao kroz vreme i tako dalje. Bolnica je bila toliko pretrpana da Bili nije mogao da ima zasebnu sobu. Delio je sobu sa jednim harvardskim profesorom istorije koji se zvao Bertram Kouplend Ramford. Ramford nije morao da gleda Bilija, poto je Bili okruen paravanima od belog platna, na gumenim tokiima. Ali je Ramford s vremena na vreme mogao da uje kako Bili pria sam sa sobom. Ramfordovu levu nogu drali su u vazduhu tegovi i kolutali. Nogu je slomio na skijanju. Bilo mu je sedamdeset godina, ali je imao telo i duh upola mlaeg oveka. Kad je slomio nogu provodio je medeni mesec sa svojom petom enom. Zvala se Lili. Lili je imala dvadeset tri godine. Otprilike u asu kad su konstatovali da je Valensija mrtva, Lili ue u Bilijevu i Ramfordovu sobu sa naramkom knjiga. Ramford je bee poslao u Boston da ih nabavi. Radio je na jednotomnoj istoriji Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Drava u drugom svetskom ratu. To su bile knjige o bombardovanjima i vazdunim bitkama koji su se

odigrale pre no to se Lili rodila. Vi, momci, produite bez mene govorio je u bunilu Bili Pilgrim, dok je zgodna Lilika ulazila u sobu. Bila je barska igraica kad ju je Ramford ugledao i odluio da je prisvoji. Propala je u gimnaziji. Njen kolinik inteligencije iznosio je 103. On me plai apnula je svome muu o Biliju Pilgrimu. Meni on pakleno dosauje! gromoglasno je odgovorio Ramford. U svom snu on samo die ruke i predaje se i izvinjava se i trai da ga ostave samog. Ramford je bio penzionisani general-major rezerve Ratnog vazduhoplovstva, zvanini istoriar Ratnog vazduhoplovstva, redovni profesor, pisac dvadeset est knjiga, multimilioner od roenja i jedan od najveih takmiara u jedrenju. Njegova najpopularnija knjiga bavila se polnim ivotom i napornim sportskim vebama za mukarce preko ezdeset pet godina. Sad je citirao Teodora Ruzvelta, na koga je mnogo liio: Od banane bih mogao da izdeljem boljeg oveka. Jedna od stvari koje je Ramford naloio Lili da ih nabavi u Bostonu bee kopija saoptenja Predsednik Harija S. Trumana kojim je objavio svetu da je na Hiroimu baena atomska bomba. Lili je napravila fotokopiju saoptenja, a Ramford je upita da li je proitala saoptenje. Nisam. Nije umela dobro da ita, to je bio jedan od razloga zbog kojih je napustila gimnaziju. Ramford joj naredi da sedne i sad proita Trumanovo saoptenje. Nije znao da Lili ba nije jaka na itanju. Veoma je malo znao o njoj, sem da predstavlja jo jednu javnu demonstraciju injenice da je on natovek. Tako je Lili sela i pretvarala se da ita tu Trumanovu rabotu, koja je ovako glasila: Pre esnaest sati jedan ameriki avion bacio je bombu na Hiroimu, vanu bazu japanske armije. Ta bomba je bila jaa od 20.000 tona TNT. Posedovala je preko dve hiljade puta veu razornu mo no britanski Golemi tresak, dosad najvea bomba upotrebljena u povesti ratovanja. Japanci su zapoeli rat napavi iz vazduha Perl Harbor. Sad im je mnogostruko uzvraeno. Ali to jo nije kraj. Ovom bombom mi smo sad dodali jedno novo i revolucionarno poveanje razorne moi da bismo upotpunili rastuu silu naih oruanih snaga. U svom sadanjem obliku ove bombe se nalaze u proizvodnji, a radi se na jo monijim oblicima. Re je o atomskoj bombi. Re je o ovladavanju osnovnom energijom Svemira. Sila iz koje Sunce crpe svoju mo upotrebljena je protiv onih koji su izazvali rat na Dalekom istoku. Do 1939. godine meu naunicima je bilo uopte prihvaeno verovanje da je teorijski mogue osloboditi energiju atoma. Ali niko nije znao praktinu metodu da se to postigne. Meutim, ve 1942, mi smo znali da Nemci grozniavo rade na tome da nau nain da atomsku energiju dodaju svim onim drugim ratnim napravama kojima su se nadali da e porobiti svet. Ali nisu uspeli. Moemo biti zahvalni Provienju to su Nemci kasno, i u ogranienim koliinama, dobili Fau-1 i Fau-2, a jo zahvalniji to uopte nisu dobili atomsku bombu.

Bitka laboratorija izlagala nas je sudbonosnim rizicima, ba kao i bitke u vazduhu, na kopnu i moru, a sada smo pobedili u bici laboratorija, kao to smo pobedili u onim drugim bitkama. Sad smo spremni da bre i potpunije sravnimo sa zemljom svako proizvodno preduzee koje Japanci imaju na povrini u ma kojem gradu, rekao je Hari S. Truman. Unitiemo njihove dokove, fabrike i saobraajnice. Neka ne bude nesporazuma: mi emo potpuno unititi vojnu silu Japana. Da bismo potedeli... I tako dalje. Jedna od knjiga koje je Lili donela Ramfordu bee Unitenje Drezdena, iz pera jednog Engleza koji se zvao Dejvid Ervin. Bilo je to ameriko izdanje koje je, 1964, objavila izdavaka kua Hoult, Rajnhart i Vinston. Ramfordu su iz nje bili potrebni delovi predgovora njegovih prijatelja Ajre S. Ikera, penzionisanog general-majora Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Drava, i britanskog vazduhoplovnog marala ser Roberta Sondbija, viteza-komandora Batskog ordena, viteza-komandora Ordena Britanskog carstva, nosioca Vojnog krsta, Krsta za izuzetne letake podvige i Vazduhoplovnog krsta. Meni je teko da shvatim Engleze ili Amerikance koji rone suze nad pobijenim neprijateljskim civilima, a nisu prolili ni suzu za naim hrabrim posadama izgubljenim u borbi sa okrutnim neprijateljem, pisao je, izmeu ostalog, Ramfordov prijatelj general Iker. Mislim da je bilo uputno da se g. Ervin, dok je ocrtavao stranu sliku civila izginulih u Drezdenu, setio da su, u isto vreme, Fau-1 i Fau-2 padali na Englesku, ne birajui ubijali nenaoruane mukarce, ene i decu, zarad ega su bili konstruisani i lansirani. Bilo bi takoe uputno prisetiti se Buhenvalda i Koventrija. Ikerov predgovor se ovako zavravao: Ja duboko alim to su britanski i ameriki bombarderi ubili 135.000. lica prilikom napada na Drezden, ali pamtim ko je zapoeo proli rat i jo vie alim gubitak preko 5,000.000 saveznikih ivota u nunom naporu da se potpuno porazi i do kraja uniti nacizam. Tako mu je to. Vazduhoplovni maral Sondbi je, pored drugih stvari, rekao sledee: Niko ne moe porei da je bombardovanje Drezdena bilo velika tragedija. Nakon itanja ove knjige, malo ko e verovati da je to bila ratna nunost. Bila je to jedna od onih groznih stvari to se katkad dogaaju u vreme rata, izazvana nesrenim sticajem okolnosti. Oni koji su je odobrili nisu bili ni zli ni surovi, mada je lako mogue da su bili suvie daleko od tvrdih realnosti rata da u potpunosti pojme zastraujuu razornu mo bombardovanja iz vazduha u prolee 1945. Zastupnici nuklearnog razoruanja izgleda veruju da bi, ukoliko uspeju da ostvare svoj cilj, rat postao snoljiv i pristojan. Bilo bi dobro da proitaju ovu knjigu i razmisle o sudbini Drezdena, gde je 135.000 ljudi umrlo kao posledica vazdunog napada konvencionalnim naoruanjem. U noi 9. marta 1945, jedan

vazduni napad na Tokio koji su izveli ameriki teki bombarderi, upotrebljavajui zapaljive i visoko razorne bombe, prouzrokovao je smrt 83.793 ljudi. Atomska bomba baena na Hiroimu ubila je 71.379. Tako mu je to. Ako ikad naiete u Kodi, drava Vajoming, ree Bili Pilgrim iza svojih belih platnenih paravana, samo upitajte za Divljeg Boba. Lili Ramford je drhtala, nastavila je da se pravi da ita onu rabotu Harija Trumana. Kasnije tog dana, dola je Bilijeva ki Barbara. Bila je sva drogirana, imala je isti onaj ustakljeni pogled koji je imao jadni stari Edgar Derbi neposredno pre no to e biti streljan u Drezdenu. Lekari su joj dali pilule kako bi mogla i dalje da funkcionie, mada joj je otac polomljen, a majka mrtva. Tako mu je to. Pratili su je lekar i bolniarka. Njen brat Robert se avionom vraao kui sa bojita u Vijetnamu. Tata, ree ona pokusno. Tata? Ali Bili bee udaljen deset godina, u 1958. Pregleda oi mladog mongoloidnog idiota da bi mu prepisao korektivna soiva. Prisutna je idiotova majka, u svojstvu tumaa. Koliko takica vidi? upita ga Bili Pilgrim. A onda je Bili otputovao u vreme kad je imao esnaest godina, u ekaonicu jednog lekara. Palac mu se zagnojio. eka jo samo jedan pacijent neki stari, stari ovek. Starac je bio na mukama zbog gasova. Gromko je prdnuo, a onda je podrignuo. Izvinite, ree Biliju. Onda to uini ponovo. Oh, boe, ree znao sam da e biti grozno ostariti. Mahao je glavom. Nisam znao da e biti ovoliko grozno. Bili Pilgrim je otvorio oi u bolnici u Vermontu, nije znao gde se nalazi. Posmatra ga njegov sin Robert. Robert nosi uniformu slavnih Zelenih beretki. Robertova kosa je kratka, ekinje boje jema. Robert je ist i uredan. Odlikovan je Purpurnim srcem i Srebrnom zvezdom i Bronzanom zvezdom sa dve granice. To je deak koji je izbaen iz gimnazije, koji je sa esnaest godina bio alkoholiar, koji se povlaio s pokvarenom mladei, koji je jednom uhapen, jer je na katolikom groblju oborio stotine nadgrobnih spomenika. Sad je sasvim na mestu. Dranje mu je sjajno, cipele oiene, pantalone ispeglane i razvio se u vou ljudi. Tata? Bili Pilgrim ponovo sklopi oi. Bili je morao da izostane sa enine sahrane poto je jo bio tako bolestan. Meutim, dok su u Ilijumu Valensiju sputali u raku, bio je svestan. Bili nije mnogo rekao otkako se osvestio, nije preterano obilno reagovao na vest o Valensijinoj smrti i Robertovom povratku iz rata i tako dalje te je vladalo opte uverenje da je

beslovesan. Bilo je rei da se kasnije podvrgne izvesnoj operaciji koja bi mogla popraviti priliv krvi u njegov mozak. U stvari, Bilijeva spoljanja obamrlost bee paravan. Obamrlost je prikrivala duh koji je uzbudljivo penuao i sevao. Pripremao je pisma i predavanja o leteim tanjirima, o zanemarivosti smrti i pravoj prirodi vremena. Profesor Ramford govorio je strane stvari o Biliju, tako da ih ovaj moe uti, vrsto uveren da Bili vie uopte nema mozak. Zato ga ne puste da umre? upitao je Lili. Ne znam ree ona. To vie nije ljudsko bie. Lekari su predvieni za ljudska bia. Treba da. ga predaju veterinaru ili lekaru za drvee. Oni bi znali ta da.preduzmu. Pogledaj ga! To je ivot, po tvrenju lekarske profesije. Zar nije ivot divan? Ne znam, ree Lili. Ramford je jednom priao Lili o bombardovanju Drezdena, a Bili je sve uo. Ramford je imao mali problem sa Drezdenom. Njegova jednotomna istorija Ratnog vazduhoplovstva u drugom svetskom ratu treba da bude itljiva saeta verzija dvadeset sedam tomova Zvanine istorije Ratnog vazduhoplovstva u drugom svetskom ratu. Muka je u tome to u tih dvadeset sedam tomova nema skoro nieg o napadu na Drezden, iako je onako basnoslovno uspeo. Mera uspeha je skrivana dugo godina nakon rata skrivana je od amerikog naroda. Ona, naravno, nije bila tajna za Nemce, ili za Ruse, koji su oslobodili Drezden. Amerikanci su konano uli za Drezden ree Ramford, dvadeset tri godine nakon napada. Mnogi od njih sada znaju koliko je bio straniji od Hiroime. Zato u svoju knjigu moram da stavim neto o tome. Sa zvaninog stanovita Ratnog vazduhoplovstva sve e to biti novina. Zato su to tako dugo drali u tajnosti? ree Lili. Iz straha da bi gomila plaisundera, ree Ramford, mogla pomisliti da to nije bio ba tako slavan poduhvat. I tada je Bili Pilgrim razumno progovorio: Ja sam bio tamo ree. Ramfordu je bilo teko da ozbiljno shvati Bilija, jer je tako dugo smatrao Bilija odvratnim nebiem kome bi bilo mnogo bolje da je mrtvo. Sad, kad Bili govori jasno i suvislo, Ramfordove ui su elele da te rei uzmu kao strani jezik koji nije vredno nauiti. ta je kazao? ree Ramford. Lili je morala da slui kao tuma. Kazao je da je bio tamo objasnila je. Gde? Ne znam ree Lili. Gde ste to bili? upita Bilija. Drezden ree Bili. Drezden ree Lili Ramfordu. On naprosto ponavlja stvari koje mi govorimo ree Ramford. Oh, ree Lili. Sad ima eholaliju.

 Oh. Eholalija je duevno oboljenje koje ini da oboleli odmah ponavljaju stvari koje govore zdravi ljudi oko njih. Ali Bili nije stvarno bolovao od eholalije. Ramford je jednostavno, zarad svog mira, uporno tvrdio da boluje. Ramford je razmiljao na vojniki nain: da jedna nepogodna osoba, osoba iju smrt veoma eli iz praktinih razloga, pati od jedne odvratne bolesti. Ramford je jo nekoliko sati nastavio da tvrdi kako Bili ima eholaliju govorio je bolniarkama i lekaru da Bili sad ima eholaliju. Nad Bilijem su izvreni izvesni opiti. Lekari i bolniarke su pokuavali da ga navedu da neto ponovi, ali Bili za njih nije hteo ni da bekne. Sad to ne radi dandrljivo ree Ramford. im odete, opet e poeti. Niko nije ozbiljno uzimao Ramfordovu dijagnozu. Osoblje je Ramforda smatralo gnusnim starcem, uobraenim i okrutnim. esto im je, na ovaj ili onaj nain, govorio da slabi zasluuju da umru. Dok je osoblje, razume se, bilo posveeno ideji da slabima valja pomoi koliko god je mogue, da niko ne treba da umre. Tamo u bolnici, Bili je doivljavao pustolovinu koja je veoma esta u vreme rata, meu ljudima lienim moi: pokuavao je da dokae navlano gluvom i slepom neprijatelju da je zanimljiv za sluanje i gledanje. utao je dok uvee nisu pogaena svetla, a onda, poto je minuo dovoljno dug period tiine koji nije sadravao nita to bi se moglo ponoviti, ree Ramfordu: Ja sam bio u Drezdenu za vreme bombardovanja. Bio sam ratni zarobljenik. Ramford nestrpljivo uzdahnu. Na asnu re ree Bili Pilgrim. Da li mi verujete?" Zar moramo sad o tome da govorimo? ree Ramford. uo je. Nije verovao. O tome uopte ne moramo da govorimo ree Bili. Samo hou da znate: ja sam bio tamo. Te noi nije vie nita reeno o Drezdenu, i Bili zatvori oi, otputova kroz vreme u jedno majsko popodne, dva dana po zavretku drugog svetskog rata u Evropi. Bili i jo petorica amerikih zarobljenika vozili su se predgraem Drezdena, u zelenim kolima u obliku mrtvakog sanduka, sa dvopregom. Sada ih klop-klop-kloparajui konji vuku uskim prolazima to su prokreni u ruevinama Meseca. Vraaju se u klanicu po ratne suvenire. Bili se seao zvuka mlekadijskih konja, rano izjutra, u Ilijumu, kad je bio mali. Bili je sedeo u zadnjem delu drmusavog mrtvakog sanduka. Glava mu bee zabaena, a nozdrve rairene. Bio je srean. Bilo mu je toplo. U kolima su se nalazili hrana i vino i kamera i zbirka maraka i punjena sova i kaminski sat koji navijaju promene vazdunog pritiska. U predgrau, gde su bili zatvoreni, Amerikanci su ulazili u prazne kue i pokupili su ove i mnoge druge stvari. Vlasnici su pobegli, uvi da nailaze Rusi, ubijajui i pljakajui i silujui i palei.

Meutim, Rusi jo nisu stigli, ak ni dva dana po svretku rata. U ruevinama je bilo mirno. Na putu prema klanici Bili je video samo jednu osobu. Bio je to starac koji je gurao deja kolica. U kolicima behu erpe i olje i skelet kiobrana i druge stvari koje je naao. Kad su stigli do klanice, Bili je ostao u kolima, sunajui se. Drugi su otili da trae suvenire. Kasnije u ivotu, Tralfamadorci e savetovati Biliju da se usredsredi na srene trenutke svog ivota, a da ignorie nesrene da zuri samo u lepe stvari, dok venost nikako da proe. Da je ova vrsta selektivnosti dostupna Biliju, on bi kao svoj najsreniji trenutak mogao odabrati suncem natopljeno dremanje u zadnjem delu kola. Dok drema, Bili Pilgrim je naoruan. Po prvi put od osnovne obuke. Njegovi saputnici su traili da se naorua, jer bog zna kakve se sve ubice mogu nalaziti u jazbinama na povrini Meseca divlji psi, opori pacova ugojenih od leeva, odbegli luaci i ubice, vojnici koji nee prestati da ubijaju dok sami ne budu ubijeni. Bili ima za pojasom basnoslovan konjiki pitolj. To je zaostatak iz prvog svetskog rata. S drke mu visi prsten. Napunjen je mecima veliine crvendaevih jaja. Bili ga je pronaao u nonom stoiu, u jednoj kui. To je bila jedna od divnih stvari u kraju rata: svak bez razlike mogao je, ako eli, da dobije neko oruje. Lealo je svuda unaokolo. Bili ima i sablju. To je sveana sablja Luftvafe. Na balaku je utisnut vritei orao. Orao nosi kukasti krst i gleda nanie. Bili je sablju naao zabijenu u telefonski stub. Dok su kola prolazila, izvukao je sablju iz stuba. Njegov dreme postaje plii, jer uje kako mukarac i ena saaljivim tonom govore na nemakom. Govornici su nekoga lirski saaljevali. Pre no to je otvorio oi, Biliju se inilo da su takav ton mogli upotrebljavati Isusovi prijatelji kad su skidali Njegovo namueno telo sa Njegovog krsta. Tako mu je to. Bili je otvorio oi. Sredoveni mukarac i ena gugutali su konjima. Zapazili su ono to Amerikanci nisu da konjima krvare usta, iseena emovima, da su konjima naprsla kopita, tako da im je svaki korak bolan, da su konji pomahnitali od ei. Amerikanci su se prema svom prevoznom sredstvu ponaali kao da nije nita osetljivije od evroleta sa est cilindra. Ti alitelji konja prioe uz zadnji deo kola gde su mogli da sa snishodljivim prekorom pilje u Bilija u Bilija Pilgrima koji je bio tako dugaak i slab, tako smean u svojoj azurnoj togi i srebrnim cipelama. Nisu ga se bojali. Oni se nieg nisu bojali. Bili su lekari, oboje akueri. Donosili su odojad na svet dok sve bolnice nisu izgorele. Sad logoruju blizu mesta gde se ranije nalazio njihov stan. ena je bila meko lepa, prozirna, jer je tako dugo jela krompir. Mukarac je nosio poslovno odelo, kravatu i sve to sleduje. Bee se usukao od krompira. Bio je visok kao Bili, nosio je bifokalne naoare u elinom okviru. Ovaj par, toliko posveen odojadi, nikad ih nije sam stvorio, mada su mogli. To je zanimljiv komentar vaskolike ideje razmnoavanja.

Sve u svemu, govorili su devet jezika. Na Biliju su prvo isprobali poljski, jer je tako klovnovski obuen, jer su Poljaci bili nevoljni klovnovi drugog svetskog rata. Bili ih upita na engleskom ta ele, a oni ga odmah izgrdie na engleskom zbog stanja u kojem su konji. Naterae Bilija da sie s kola i pogleda konje. Kad je Bili video stanje svog prevoznog sredstva, briznuo je u pla. U ratu ni zbog ega drugog nije zaplakao. Kasnije, kao sredoveni optiar, on je ponekad tiho i privatno plakao, ali nikad nije putao glasne ridajue zvuke. Zato je epigraf ove knjige jedan etvorostih iz uvene boine pesme. Bili je veoma malo plakao, mada je esto viao stvari koje zavreuju pla, i bar u tom pogledu liio je na Hrista iz boine pesme: KRAVICA MUE, PROBUDI SE LUE, ALI ISUS, BOGA MALI, NIKAD DA SE PLAEM JAVI. Bili je otputovao kroz vreme natrag u bolnicu u Vermontu. Doruak je pojeden i raspremljen, a profesor Ramford je, preko volje, poinjao da se zanima za Bilija kao ljudsko bie. Ramford je osorno ispitivao Bilija, uverio se da je Bili zaista bio u Drezdenu. Upitao je Bilija kako je bilo i Bili mu ispria o konjima i branom paru to je logorovao na Mesecu. Ta pria se ovako zavravala: Bili i dvoje lekara su ispregli konje, ali konji nisu hteli nikud da idu. Suvie su ih bolele noge. A onda dooe Rusi na motociklima i pohapsie sve. Sem konja. Dva dana posle toga, Bili je predat Amerikancima koji su ga poslali kui jednim vrlo sporim teretnjakom ije je ime bilo LUKRECIJA A. MOT. Lukrecija A. Mot je bila slavna amerika sifraetkinja. Umrla je. Tako mu je to. To je moralo da se uini ree Ramford Biliju, govorei o unitenju Drezdena. Znam ree Bili. Takav je rat. Znam. Ja se ne alim. Mora da je na zemlji bio pakao. Jeste. Saaljevaj ljude koji su to morali da uine. Saaljevam ih. Mora biti da su vama, tamo na zemlji, oseanja bila pomeana. Bilo je u redu ree Bili. Sve je u redu i svako mora da ini upravo ono to ini. To sam nauio na Tralfamadoru. Kasnije tog dana, ki je odvela Bilija Pilgrima kui, tavila ga u postelju u

njegovoj kui, ukljuila arobne prste. U kui se nalazila negovateljica. Bili nije smeo da radi, ak ni da izlazi iz kue, bar neko vreme. Bio je na posmatranju. Meutim, dok negovateljica nije motrila, Bili se iskrao i odvezao se u Njujork, gde e se, nadao se, pojaviti na televiziji. Kazae svetu kakve su pouke Tralfamadora. Bili Pilgrim je u Njujorku odseo u hotelu Rojalton u etrdeset etvrtoj ulici. Sluajno su mu dali sobu koja je svojevremeno bila dom Dorda Dina Nejtena, kritiara i urednika. Nejten je, po zemljanskom poimanju vremena, umro jo 1958. Po tralfamadorskom poimanju vremena, Nejten je, naravno, jo negde iv i uvek e biti. Soba je bila mala i jednostavna, sem to se nalazila na poslednjem spratu i imala staklena vrata koja su vodila na terasu, veliku koliko sama soba. A s onu stranu ograde terase bio je vazduni prostor iznad etrdeset etvrte ulice. Bili se sad nagnuo preko ograde, posmatra kako svi ti ljudi dole idu tamo-amo. Bili su trzave makazice. Bili su strano zabavni. No je bila hladna te Bili, nakon izvesnog vremena, ue u sobu, zatvori staklena vrata. Zatvaranje vrata ga podseti na medeni mesec. Ono ljubavno gnezdo njegovog medenog meseca na Kejp En imalo je staklena vrata, jo ih ima, uvek e ih imati. Bili je ukljuio televizijski prijemnik, obrtao je i obrtao dugme za izbor kanala. Traio je programe na kojima bi mu mogli dozvoliti da nastupi. Meutim, bee jo suvie rano uvee za programe koji dozvoljavaju ljudima s udnim miljenjima da se oglase. Bee tek neto posle osam, te su se sve emisije bavile glupostima ili ubistvima. Tako mu je to. Bili je izaao iz sobe, spustio se sporim liftom, odetao do Tajms Skvera, pogledao je izlog vaarske knjiare. U izlogu su bile stotine knjiga o seksu i sodomiji i ubistvima i vodi kroz ulice Njujorka i model kipa Slobode sa ugraenim termometrom. U izlogu su takoe bila etiri romana Bilijevog prijatelja Kilgora Trauta, u depnim izdanjima, istakanim garom i muvoserinama. U meuvremenu, na svetlosnoj vrpci na zgradi iza Bilijevih lea ispisivale su se novosti dana. Novosti su se ogledale u izlogu. Novosti su javljale o moi i sportovima i gnevu i smrti. Tako mu je to. Bili ue u knjiaru. Jedan natpis je objavljivao da se u zadnji deo putaju samo odrasli. Pozadi su bili automati koji su prikazivali filmove sa mladim enama i mukarcima bez ieg na sebi. Kotalo je etvrt dolara da ovek jedan minut gleda u taj automat. Pozadi su se prodavale i fotografije golih mladih ljudi. Njih ste mogli da ponesete kui. Fotografije su bile mnogo tralfamadorskije od filmova, jer ste mogli da ih gledate kad god zaelite, a one se nee promeniti. Kroz dvadeset godina te devojke e jo biti mlade, jo e se smeiti ili biti besne ili e naprosto glupo gledati, irom raskreivi noge. Neke od njih liu lilihip ili jedu banane. Jo e ih jesti. A oke mladia e jo biti polunadignute, a njihovi miii ispupeni kao ulad. Meutim, zadnji deo duana nije oarao Bilija Pilgrima. Njega su uzbuivali romani Kilgora Trauta u prednjem delu. Svi su mu naslovi bili novi, ili je bar tako

mislio. Sad je otvorio jedan roman. ini se da je to sasvim u redu. I svi ostali u duanu rikaju po stvarima. Naslov knjige je Velika tabla. Proitao je nekoliko stavaka, a onda shvati da je tu knjigu itao pre mnogo godina, u veteranskoj bolnici. Tu se radilo o mukarcu i eni sa Zemlje koje su kidnapovala bia s druge planete. Bili su izloeni u zoolokom vrtu na planeti koja se zvala Cirkon-212. Du jednog zida svog stanita, ti izmiljeni ljudi u zoolokom vrtu imali su veliku tablu, koja navodno pokazuje berzanske kurseve i cene robe, i telegrafski aparat i telefon, koji su navodno povezani sa berzanskim posrednicima na Zemlji. Stvorovi sa Cirkona-212 rekli su svojim zarobljenicima da su u njihovo ime na Zemlji investirali milion dolara i da je sad na zarobljenicima da tim novcem tako upravljaju da budu basnoslovno bogati kad se vrate na Zemlju. Naravno, telefon i velika tabla i telegrafski aparat bili su imitacija. To su bila naprosto podsticajna sredstva da bi Zemljani ivahno glumili za gomilu u zoolokom vrtu da ih nateraju da skau gore-dole ili da kliu ili da se naslauju tuim nedaama ili da se dure ili da upaju kosu, da se smrtno prepadnu ili da se oseaju blaeni kao odojad u materinom naruju. Zemljanima je na papiru ilo izvanredno. Razume se, to je bio deo nametaljke. A u celu stvar je umeana i religija. Telegrafski aparat ih je podsetio da je Predsednik Sjedinjenih Drava proglasio Nacionalnu nedelju molitve i da svi treba da se mole. Zemljani su pre toga imali lou nedelju na berzi. Izgubili su malo bogatstvo na ronom pekulisanju maslinovim uljem. I tako su udarili da se mole. Stvar je funkcionisala. Maslinovo ulje je skoilo. Druga jedna knjiga Kilgora Trauta, tamo u izlogu, priala je o oveku koji je napravio vremeplov kako bi mogao da se vrati u prolost i vidi Isusa. Stvar je funkcionisala i on je video Isusa u vreme kad je Isus imao svega dvanaest godina. Isus je uio drvodeljski zanat kod svog oca. Dva rimska vojnika uoe u radionicu sa papirusom na kojem je bio tehniki crte jedne sprave za koju su traili da bude gotova do izlaska sunca. Bio je to krst koji e se upotrebiti za pogubljenje jednog podbunjivaa svetine. Isus i njegov otac su napravili krst. Obradovali su se poslu. I podbunjiva svetine je pogubljen na krstu. Tako mu je to. Knjiaru je vodilo pet elavaca, naizgled petorke, koji su grizli nepripaljene, skroz obalavljene cigare. Nikad se nisu smeili, a svaki je imao visoku stolicu da se na nju navori. Zaraivali su pare drei papirno-celuloidni kupleraj. Njima se ona stvar nije nadizala. Ni Biliju Pilgrimu. Svima ostalima jeste. Bila je to smena radnja, sva u znaku ljubavi i deice. S vremena na vreme prodavci bi nekom rekli da kupi ili da se isti, a ne samo da gleda i gleda i gleda i rika i rika. Neki ljudi su umesto robe merkali jedni druge. Jedan prodava prie Biliju i ree mu da su prave stvari pozadi, da su knjige koje Bili ita kamuflaa. Za boga miloga, to nije ono to vama treba ree Biliju.

 Ono to vama treba nalazi se pozadi. I tako se Bili jo malo pomerio prema pozadini, ali ne sve do dela koji je samo za odrasle. Pomerio se iz rasejane utivosti, ponevi jednu Trautovu knjigu onu o Isusu i vremeplovu. Putnik kroz vreme iz te knjige se vratio u biblijska vremena pre svega da utvrdi jednu stvar: da li je Isus stvarno umro na krstu ili je skinut jo za ivota, da li je u stvari nastavio da ivi. Junak je poneo stetoskop. Bili je skoio na kraj knjige, gde se junak pomeao sa ljudima koji su skidali Isusa sa krsta. Putnik kroz vreme se prvi popeo uz lestve, obuen u odeu onog doba, i nadneo se nad Isusa, tako da ljudi nisu mogli da vide kako koristi stetoskop, pa je oslukivao. U mravoj plunoj duplji nije se uo ni zvuk. Sin Boji bee mrtav kao kamen. Tako mu je to. Putnik kroz vreme, po imenu Lens Korvin, uspeo je da izmeri Isusovu duinu, ali ne i teinu. Isus je bio visok pet stopa i tri i po palca. Drugi prodava prie Biliju i upita namerava li da kupi knjigu ili ne, a Bili ree da bi, molim lepo, eleo da je kupi. Bee leima okrenut stalku sa depnim knjigama o oralno-genitalnom odnosu od vremena drevnog Egipta do danas i tome slino, te je prodava pretpostavljao da Bili ita jednu od njih. Prenerazio se kad je video Bilijevu knjigu. On ree: Isuse Hriste, gde ste to nali? i tako dalje, pa je morao da ispria ostalim prodavcima o perverznjaku koji je hteo da kupi kamuflau. Ostali prodavci su ve znali Bilija. I oni su ga motrili. Registarska kasa, gde je Bili ekao kusur, bee kraj kutije starih asopisa sa golim enama. Bili je krajikom oka pogledao jedan od njih, a na koricama spazi ovo pitanje: ta se stvarno dogodilo sa Montanom Vajldhek? I tako je Bili proitao taj asopis. On je, naravno, znao gde se, u stvari, nalazi Montana Vajldhek. Ona je tamo na Tralfamadoru, stara se o bebi; meutim, asopis, koji se zvao Ponone cice, tvrdio je da Montana nosi cementni kaput ispod trideset hvati slane vode zaliva San Pedro. Tako mu je to. Biliju doe da se nasmeje. asopis, koji je izdavan kako bi usamljeni mukarci mogli da se nadrauju, objavio je taj napis da bi mogao da tampa fotose iz pornografskih filmova koje je Montana snimala kao maloletnica. Bili ih nije poblie razgledao. Behu zrnasti, aavo-kredasti. Mogli su predstavljati bilo koga. Bili je opet upuen u zadnji deo radnje i ovog puta je otiao. Izanali mornar se odmae od filmskog automata dok se film jo vrteo. Bili pogleda u otvor a tamo bee Montana Vajldhek. Sama u krevetu, guli bananu. Slika ieze, kljocnuvi. Bili nije eleo da vidi ta se potom zbivalo, a prodava ga salete da doe i vidi izistinski vruu robu koju ispod tezge uvaju za poznavaoce.

Bili je bio ovla radoznao ta se u ovakvom mestu moe drati skriveno. Prodava mu namignu i pokaza mu. Bila je to fotografija ene i etlandskog ponija. Pokuavali su da obave polni odnos izmeu dva dorska stuba, ispred somotskih draperija, opervaenih vunenim lopticama. Te noi u Njujorku Bili se nije probio na televiziju, ali je uspeo da se ubaci u govornu emisiju radija. Jedna radio-stanica nalazila se pored samog Bilijevog hotela. Primetio je slova njenog pozivnog znaka nad ulazom jedne poslovne zgrade, pa je uao. Popeo se u studio automatskim liftom, a tamo su bili drugi ljudi koji su ekali da uu. Oni su bili knjievni kritiari, te su pomislili da je i Bili kritiar. Trebalo je da diskutuju o tome da li je roman mrtav ili nije. Tako mu je to. Bili je zauzeo mesto sa ostalima, oko zlatnog hrastovog stola, imao je svoj zaseban mikrofon. Voditelj ga upita kako se zove i koji list zastupa. Bili ree da je iz Ilijumske gazete. Bio je nervozan i srean. Ako ikad naiete u Kodi, drava Vajoming, ree sam sebi samo upitajte za Divljeg Boba. Bili je podigao ruku ve u prvom delu emisije, ali nije odmah prozvan. Drugi su doli na red pre njega. Jedan od njih ree da je sad zgodno vreme da se sahrani roman, poto je jedna Virdinjanka, sto godina nakon Apomatoksa, napisala ika-Tominu kolibu. Drugi ree da ljudi vie nisu kadri da dovoljno dobro itaju da bi u svojim lobanjama tampani slog pretvarali u uzbudljive situacije, te pisci moraju da ine isto to i Norman Mejler, to jest da javno izvode ono to su napisali. Voditelj zamoli prisutne da kau kakva bi, po njihovom miljenu, mogla biti funkcija romana u modernom drutvu, i jedan kritiar ree: Da unosi primese boje u sobe iji su svi zidovi beli. Drugi ree: Da umetniki opisuje dudlanje. Trei ree: Da suprugama mlaih funkcionera kae ta da kupe sledei put i kako da se ponaaju u francuskom restoranu. A onda je re dobio Bili. Krenuo je, onim svojim divno ikolovanim glasom, priao je o leteim tanjirima i Montani Vajldhek i tako dalje. Za vreme reklame blago su ga izbacili iz studija. Vratio se u svoju sobu, ubacio novi u ureaj arobni prsti, povezan sa posteljom, pa je zaspao. Otputovao je kroz vreme, natrag na Tralfamador. Opet putuje kroz vreme? ree Montana. U kupoli je bila vetaka no. Montana je dojila njihovo dete. Hmm? ree Bili. Opet si putovao kroz vreme. Ja to uvek osetim. Aha. Kuda si iao ovog puta? U rat nisi. I to mogu da osetim. U Njujork. Velika jabuka. Hm? Tako su nazivali Njujork.

 Oh. Jesi li gledao neki komad ili film? Nisam malo sam etao po Tajms Skveru, kupio sam jednu knjigu Kilgora Trauta. Blago tebi. Ona nije delila Bilijevo oduevljavanje Kilgorom Trautom. Bili nemarno pomenu da je video deo pornografskog filma koji je Montana nekad snimila. Njen odgovor nije bio manje nemaran. Bio je tralfamadorski i lien oseanja krivnje: Da, ree ona, a ja sam sluala o tebi u ratu, o tome kakav si klovn bio. I ula sam za onog gimnazijskog nastavnika koji je streljan. Snimio je pornografski film sa vodom za streljanje. Premestila je bebu s jedne dojke na drugu, jer je trenutak bio tako strukturisan da je to morala da uini. Zavlada utnja. Opet se igraju satovima ree Montana, ustajui, spremajui se da stavi bebu u kolevku. Htela je da kae da njihovi uvari ine da elektrini satovi u kupoli idu brzo, pa sporo, pa opet brzo, i da kroz gvire posmatraju malu porodicu Zemljana. Montana Vajldhek je oko vrata imala srebrni lani. Sa njega je, medu dojkama, visio medaljon sa slikom njene majke alkoholiarke zrnastom, aavo-kredastom. Mogla je predstavljati bilo koga. Na spoljanjoj strani medaljona urezane su ove rei: Boe, podaj mi smirenosti da prihvatim stvari, koje ne mogu da izmenim, hrabrosti da izmenim stvari koje mogu i mudrosti, da uvek mogu da ih razlikujem.

DESET
Robert Kenedi, iji je letnjikovac udaljen osam milja od kue u kojoj ivim preko cele godine, ustreljen je pre dve noi. Sino je umro. Tako mu je to. Martin Luter King ustreljen je pre mesec dana. I on je umro. Tako mu je to. A moja vlada me svakodnevno izvetava o broju leeva to ih je vojna nauka stvorila u Vijetnamu. Tako mu je to. Ima ve mnogo godina kako je umro moj otac od prirodnih uzroka. Tako mu je to. Bio je mio ovek. Istovremeno je bio lud za pukama. Ostavio mi je svoje puke. Izjeda ih ra. Na Tralfamadoru, veli Bili Pilgrim, ne vlada veliko interesovanje za Isusa Hrista. Zemljanska linost koja je najprivlanija za tralfamadorski duh, veli on, jeste arls Darvin koji je uio da su oni to umiru predodreeni da umru, da su leevi boljitak. Tako mu je to. Ista osnovna misao javlja se i u Velikoj tabli od Kilgora Trauta. Stvorovi iz leteeg tanjira koji su zarobili Trautovog junaka, ispituju ga o Darvinu. Takoe ga ispituju o golfu. Ako je tano ono to je Bili Pilgrim saznao od Tralfamadoraca da emo svi veno iveti, ma koliko mrtvi ponekad da izgledamo, ja nisam van sebe od radosti. Ipak ako treba da provedem venost poseujui as ovaj as onaj trenutak, zahvalan sam to su toliki meu tim trenucima lepi. Jedan od najlepih trenutaka u. skoranje vreme desio se na mom povratku u Drezden, sa mojim starim ratnim drugom OHerom. Iz Istonog Berlina smo leteli avionom maarskih vazdunih linija. Pilot je imao kvakaste brkove. Liio je na Adolfa Manua. Dok je avion uzimao gorivo, pilot je puio kubansku cigaru. Kad smo poletali, niko nije pominjao vezivanje. Kad smo uzletali, mladi stjuard nas je posluio raanim hlebom i salamom i buterom i sirom i belim vinom. Stoi ispred mene nije hteo da se spusti. Stjuard ode u pilotsku kabinu po neku alatku, vrati se sa otvaraem za konzerve piva. Upotrebio je otvara da oslobodi stoi. Bilo je jo svega est putnika. Govorili su mnoge jezike. I oni su se fino provodili. Dole je bila Istona Nemaka, a svetla su bila upaljena. Zamiljao sam kako bacam bombe na ta svetla, na sela i gradove, velike i male. OHer i ja nikad nismo oekivali da emo ita zaraditi a sad smo, evo, izuzetno imuni. Ako ikad naiete u Kodi, drava Vajoming, rekoh mu lenjo samo upitajte za Divljeg Boba.

OHer je poneo mali notes, a na njegovim poslednjim stranama odtampane su potanske tarife i duine avionskih linija i visine slavnih planina i ostali kljuni podaci o svetu. Traio je broj stanovnika Drezdena, kojeg nije bilo u notesu, kad naie na ovo i dade mi da proitam: Svakog dana u svetu se rodi proseno 324.000 novih beba. Tokom istog dana proseno 10.000 osoba umree od gladi ili posledica slabe ishrane. Tako mu je to. Povrh toga, 123.000 lica umree iz drugih uzroka. Tako mu je to. To ostavlja ist porast od 191.000 svakog dana. Biro za podatke o stanovnitvu predvia da e se do 2000. godine ukupno stanovnitvo sveta udvostruiti na 7,000.000.000. Pretpostavljam da e svi oni traiti dostojanstvo rekoh. Pretpostavljam ree OHer. U meuvremenu, Bili Pilgrim se takoe vraao u Drezden, ali ne u sadanjosti. On se tamo vraao 1945, dva dana po unitenju grada. Sad Bilija i ostale njihovi straari vode meu ruevine. Ja sam bio tamo. OHer je bio tamo. Protekle dve noi smo proveli u tali slepog gostioniara. Tamo su nas pronale vlasti. Rekle su nam ta da radimo. Trebalo je da od naih suseda pozajmimo pijuke i lopate i uskije i kolica s jednim tokom. Trebalo je da sa tim alatkama odmariramo na izvesno mesto, spremni da prionemo na posao. Na glavnim drumovima prema ruevinama stajale su barikade. Nemce su tamo zaustavljali. Nije im bilo dozvoljeno da istrauju Mesec. Ratni zarobljenici iz mnogih zemalja skupili su se tog jutra na izvesnom mestu u Drezdenu. Objavljeno je da e se tu poeti sa kopanjem i traenjem leeva. I tako poe kopanje. Kao kopa, Bili se naao u paru sa jednim Maorijem, zarobljenim kod Tobruka. Maori je bio okoladno mrk. Po elu i slepoonicama je imao istetovirane vrtloge. Bili i Maori su zakopali inertni, neobeavajui ljunak Meseca. Materijal je bio nestabilan, tako da je stalno dolazilo do malih odrona. U isti mah su zapoete mnoge rupe. Niko jo nije znao ta ima da se nae. Veina rupa nije dovela ni do ega samo do plonika ili gromada toliko ogromnih da ih nisu mogli pokrenuti. Nije bilo nikakvih maina. ak ni konji ni mazge ni volovi nisu mogli da idu po Mesecu. A Bili i Maori i ostali koji su im pomagali u kopanju te odreene rupe najzad dooe do opne od greda, ispletene preko kamenja koje se tako sloilo da je uobliavalo sluajnu kupolu. U opni su napravili otvor. Tamo dole bili su tama i prostor. U tamu sie jedan nemaki vojnik sa baterijskom lampom; nije ga dugo bilo. Kad se napokon vratio, ree pretpostavljenom na rubu rupe da su tamo dole desetine leeva. Sede na klupama. Netaknuti su. Tako mu je to. Pretpostavljeni ree da valja proiriti otvor u opni i spustiti lestve u rupu tako da

se mogu izneti leevi. Tako je u Drezdenu proradio prvi rudnik leeva. Sad rade stotine rudnika leeva. Isprva nisu smrdeli, bili su muzeji votanih figura. Ali potom su tela trulila i postajala tena, a smrad je podseao na rue i iperit. Tako mu je to. Onaj Maori s kojim je Bili radio, umro je od povraanja nasuvo, poto mu je nareeno da sie u taj smrad i radi. Iskidao se na komadie, povraajui i povraajui. Tako mu je to. Onda je smiljena nova tehnika. Leevi vie nisu iznoeni. Na licu mesta su ih spaljivali vojnici sa bacaima plamena. Vojnici su stajali pred sklonitima, jednostavno su unutra ubacivali vatru. Tu negde je jadni stari gimnazijski nastavnik Edgar Derbi uhvaen sa ajnikom koji je uzeo iz katakombi. Uhapen je zbog pljake. Izveden je pred sud i streljan. Tako mu je to. I tu negde nastupilo je prolee. Rudnici leeva su zatvoreni. Svi vojnici su otili da se bore s Rusima. ene i deca su kopali streljake rovove u predgraima. Bili i ostatak njegove grupe behu zakljuani u jednoj tali u predgrau. A onda se jednog jutra probudie da otkriju da su vrata otkljuana. Drugi svetski rat u Evropi bio je zavren. Bili i ostali su izbazali na senovitu ulicu. Drvee je listalo. Nita se nije zbivalo, nije bilo nikakvog saobraaja. Tu se nalazilo samo jedno vozilo, naputena kola sa dva konja. Kola su bila zelena i u obliku mrtvakog sanduka. Ptice su priale. Jedna ptica ree Biliju Pilgrimu: iju-iju-i?